Sećanje na svetlost

37 Poslednja bitka

Lan je visoko držao mač dok je na Mandarbu galopirao kroz logor. Iznad njega, jutarnji oblaci su se crveneli kao krv obasjani ogromnim ognjenim kuglama koje su se dizale od velike šarske vojske što je prilazila sa zapada. Skladno su u lukovima letele preko neba, naizgled spore zbog velike razdaljine.

Odredi konjanika jurili su iz logora da se pridruže Lanu. Preostali Malkijerci jahali su neposredno iza njega, ali vojska koju je predvodio rasla je kao plima. Ander mu se pridružio na čelu noseći steg Malkijera - Zlatnog ždrala - koji sada ima ulogu barjaka čitavih Krajina.

Raskrvavljeni su, ali ne i poraženi. Od čega je neki čovek sazdan vidi se tek kada je oboren na zemlju. Taj čovek može da se da u beg. Ako to ne učini - ako opet ustane i ako su mu usne raskrvavljene, sa rešenošću u očima - onda znaš. Taj čovek će postati zaista opasan.

Ognjene kugle kao da su se kretale brže dok su padale, zarivajuči se u logor i rasprskavajući se crveno i srdito. Zemlja je podrhtavala od tih udaraca. U Lanovoj blizini, bolni krici prolamali su se kroz vazduh, kao svojevrsna pratnja grmljavine i kopita. Još mu se ljudi priključivalo. Met Kauton je proneo glas po svim logorima da je još konjice potrebno da se pridruži Lanovom napadu i da nadomesti pale vojnike.

Takođe je otvoreno saopštio cenu toga. Konjica će biti na čelu bitke, sa zadatkom da slomi troločke i šarske redove, pa za nju neće biti odmora. Konjica će toga dana pretrpeti većinu gubitaka.

Ali ljudi su mu ipak prilazili. Krajišnici koji bi trebalo da su prestari za sedlo. Trgovci koji su odbacili kese s novcem i prihvatili mač. Iznenađujući broj južnjaka, uključujući i mnogo žena, sa oklopnim prsnicima i čeličnim ili kožnim kapama, koji su se prihvatili kopalja. Nije bilo dovoljno konjičkih kopalja za sve.

„Pola ovih što su nam se pridružili više liče na seljake nego na vojnike!“, glasno mu doviknu Ander, da bi se čuo od topota kopita.

„Andere, jesi li nekada video Dvorečanina ili Dvorečanku kako jaše?“, doviknu mu Lan u odgovor.

„Vala, nisam.“

„Onda gledaj - samo se spremi na iznenađenje.“

Lanova konjica stigla je do reke More, gde je jedan čovek duge i kovrđžave kose, u crnom kaputu, stajao držeći ruke iza leđa. S Loganom je sada bilo četrdeset Aes Sedai i Aša'mana. Logan pogleda Lanovu konjicu, pa diže ruku ka nebu i smrvi jednu ogromnu ognjenu kuglu koja je padala ka njima kao da je parče hartije. Nebom se pronese grmljavina i rasprsnute ognjene kugle rasuše žiške na sve strane, a gust dim pronese se vazduhom. Pepeo je lebdeo i padao na tle, sagorevajući u vazduhu, padajući u uskomešanu reku i rasipajući po njenoj površini crne i bele tačkice.

Lan uspori Mandarba prilazeći Havalskom gazu, južno od visoravni. Logan pruži drugu ruku prema reci. Voda se uskomeša, pa se diže u vazduh kao da teče preko nevidljive prepreke. Pade s druge strane poput nekakvog snažnog vodopada, a nešto vode se preli i preko obala.

Lan klimnu Loganu i nastavi, vodeći Mandarba ispod vodopada i preko još mokrog kamenja gaza. Sunčeva svetlost je kroz rečnu vodu obasjala Lana dok je galopirao kroz vodeni tunel, a za njim Ander i Malkijerci. Vodopad je rikao s njegove leve strane i u vazduh se dizala sumaglica od sitnih kapljica.

Lan se naježi kada opet izroni na dnevno svetlo, pa jurnu kroz hodnik na Šarance. S njegove desne strane dizala se visoravan, a s leve mu je bilo blatište, ali pred njim se pružao prolaz od čvrstog i ravnog tla. Gore na visoravni, lukonoše, samostrelci i zmajevci pripremali su se da dolazeće dušmane zaspu hicima i strelama.

Šaranci behu na čelu, a ogromna vojska Troloka prikupljala se iza njih, svi zapadno od visoravni. Grmljavina zmajske vatre pronese se vazduhom dopirući s vrha visoravni, tako da su Šaranci ubrzo morali i sami da se nose s razaranjem.

Lan spusti koplje, uperi ga u jednog šarskog vojnika koji je jurišao prema Polovskoj visoravni, pa upre noge u uzengijama.

Elejna diže glavu, okrećući se u stranu. Ta strašna pesma, pev, brujanje, istovremeno prelepa i užasna. Ona potera kobilu prema tom tihom zvuku. Odakle li dopire?

Uzdizala se odnekud dublje u seanšanskom logoru, podignutom u podnožju Dašarske kvrge. Vika na Meta što joj nije saopštio svoj ratni plan moći će da sačeka. Mora da nađe izvor tog zvuka, tog prelepog zvuka, tog...

„Elejna!“, viknu Birgita.

Elejna mamuznu konja.

„Elejna! Draghkar!“

Draghkar. Elejna se strese, pa diže pogled i ugleda ta stvorenja kako sleću u logor oko njih kao kapi kiše. Gardistkinje spustiše mačeve rogačeći oči dok se pev nastavljao.

Elejna izatka grmljavinu. Pronese se od nje, cepajući vazduh i preplavljujući gardistkinje, tako da one zavikaše od bola i zapušiše uši.

Elejni bol sevnu kroz glavu, i ona opsova, zatvarajući oči od zatečenosti. A onda... onda više ništa nije čula.

U tome i jeste bila stvar.

Ona natera oči da se otvore i ugleda Draghkare svuda oko sebe, s vretenastim telima i neljudskim očima. Oni rastvoriše usne da pevuše, ali Elejnine zaglušene uši nisu čule njihovu pesmu. Ona se nasmeši pa izatka bičeve vatre, udarajući i obarajući te stvorove. Nije mogla da čuje njihovo bolno kreštanje, što je bila šteta.

Elejnine gardistkinje pribraše se i digoše s kolena, spuštajući ruke sa ušiju. po njihovim ošamućenim izrazima bilo joj je jasno da su zaglušene. Birgita ih je ubrzo povela u napad na iznenađene Draghkare. Tri stvora pokušaše da skoče u vazduh i odlete, ali Birgita je svakoga od njih oborila beloperom strelom, poslednjeg pogodivši tako da je pao na obližnji šator.

Elejna mahnu da bi privukla Birgiti pažnju. Prvi Draghkar nije se čuo s neba, već dublje iz logora. Elejna upre prstom, pa mamuznu kobilu u galop, vodeći svoje jedinice između Seanšana. Svuda oko nje ljudi su samo zurili u nebo rastvorenih usta. Cinilo se da mnogi od njih dišu, ali pogledi su im bili obamrli. Draghkari su im progutali duše, ali ostavili tela u životu, kao kada se korica seče sa bogataškog hleba. Aljkavo. To jato Draghkara - Svetlosti, bilo ih je preko stotinu - moglo je da napadne tako što bi svako od njih odabrao po jednog čoveka, ubio ga, pa se povukao pre nego što ih iko otkrije. Daleka rika bitke - glasanje rogova, grmljavina zmajeva i šištanje ognjenih kugli, što je Elejna sada jedva razaznavala onako nagluva - prikrilo je draghkarski napad. Stvorenja su mogla da napadnu i da pobegnu, ali bila su pohlepna.

Njeni gardisti se rastrčaše napadajući iznenađene Draghkare. Mnogi stvorovi držali su vojnike. Te zveri nisu snažni borci, mereno snagom u rukama. Elejna je čekala i pripremala tkanja. Draghkare koji su pokušali da se daju u beg spalila je u letu.

Kada je i poslednji od njih bio mrtav - bar od onih koje je mogla da vidi - Elejna mahnu Birgiti da joj priđe. U vazduhu se osećao jedak miris spaljenog mesa. Elejna se namršti i pruži ruke - ne silazeći iz sedla - da uhvati Birgitu za glavu i da joj Izleči uši. Dok je to radila, deca joj se zaritaše u trbuhu. Da li se oni to pokreću svakog puta kada ona nekoga Izleči, ili ona to samo umišlja? Elejna jednu ruku spusti na trbuh, a Birgita se odmaknu od nje i osvrnu oko sebe.

Zaštitnica nape luk, a Elejna se uplaši. Birgita spusti strelu i jedan Draghkar se zatetura iz obližnjeg šatora, gde se krio. Jedan Seanšanin zatetura se za njim, staklastog pogleda. Hranjenje je bilo prekinuto na pola puta; taj jadnik više nikada neće biti pri zdravoj pameti.

Elejna okrenu konja i ugleda neke Seanšane kako jurišaju u taj deo logora. Birgita im se obrati, pa se okrenu da kaže nešto Elejni. Ona samo odmahnu glavom, a Birgita se pokoleba pa kaza još nešto Seanšanima.

Elejnine gardistkinje opet je okružiše, nepoverljivo gledajući Seanšane. Elejna je u potpunosti razumela zašto se tako osećaju.

Birgita joj mahnu da pođe napred, pa njih dve nastaviše kuda su se i zaputile. U tom trenutku, priđoše im jedna damane i sul'dam pa - iznenađujuće - padoše u naklone pred Elejnom. Možda im je Fortuona naredila da ukazuju poštovanje stranim vladarima.

Elejna se pokoleba, ali šta da radi? Može da se vrati u logor da je tamo Izleče, ali to bi potrajalo, a neodložno mora da razgovara s Metom. Čemu provoditi dane u pripremanju ratnih planova ako će on da ih tek tako odbaci? Veruje mu - Svetlosti, mora da mu veruje — ali i dalje bi radije da zna šta on namerava.

Ona uzdahnu, pa pruži nogu damani. Žena se namršti, pa pogleda sul’dam. Obe žene su to, izgleda, shvatile kao uvredu. Elejna je svakako to i nameravala.

Sul’dam klimnu, pa njena damane pruži ruku i dodirnu Elejninu nogu neposredno iznad čizme. Elejnine izdržljive čizme ličile su na nešto što bi nosio neki vojnik, a ne kraljica, ali ona nije imala namere da vodi bitku u papučama.

Blaga studen Lečenja prože je, a sluh joj se lagano vrati. Najpre je čula niske zvukove. Rasprskavanje ognjenih kugli. Daleku grmljavinu zmajske vatre, brzake obližnje reke. Nekoliko Seanšana kako razgovaraju. Potom je čula srednje zvukove, a onda su je zvuci preplavili. Suštanje šatorskog platna, vojničko vrištanje, glasanje rogova.

„Reci im da Izleče i ostale“, kaza Elejna Birgiti.

Birgita izvi obrvu, verovatno se pitajući zašto Elejna ne izda to naređenje lično. Pa, ti Seanšani strogo paze na to koji ljudi mogu da razgovaraju s kojima. Elejna im neće ukazati čast da im se neposredno obrati.

Birgita prenese naređenje, a sul’dam stisnu usne. Glava joj je bila izbrijana sa obe strane, što znači da je visokog roda. Svetlost dala da je Elejni pošlo za rukom da je opet uvredi.

„Uradiću to“, kaza ta žena, „mada mi nije jasno zašto bi bilo ko želeo da ga Leči jedna životinja.“

Seanšani nisu verovali u to da damanama treba dozvoliti da Leče. Makar tako tvrde - samo što ih to nije sprečilo da svoje zarobljenice nevoljno nauče tim tkanjima sada kada su iz prve ruke videli koliku prednost to pruža u bitki. Ali koliko je Elejna mogla da čuje, ljudi visokog roda retko kada prihvataju to Lečenje.

„Hajdemo“, kaza Elejna i potera kobilu. Mahnu svojim vojnicima da ostanu da bi bili Izlečeni. Birgita je pogleda, ali nije se bunila. Njih dve požuriše dalje, a Birgita skoči na svog konja i pojaha sa Elejnom prema seanšanskoj zapovedničkoj zgradi. Ta jednospratnica bila je veličine možda male seljačke kuće i bila je postavljena u jednom velikom useku u južnoj padini Dašarske kvrge - premestili su je tu s vrha, pošto se Met brinuo daje previše izložena. Vrh će se i dalje koristiti za povremeno kratko nadgledanje bitke.

Elejna dopusti Birgiti da joj pomogne da sjaše - Svetlosti, počinje da se oseća nezgrapno. Kao da je nasukani brod. Ona sačeka jedan trenutak da se pribere. Spokojne crte lica, vlast nad osećanjima. Namestila je kosu, ispravila haljinu, pa uđe u zgradu.

„Sta“, zaurla ulazeći, „za ime krvavog dvoprstog troločkog stenjača u plastu sena, ti to misliš da radiš, Metrime Kautone?“

Nije je iznenadilo što se taj čovek zbog te psovke široko iscerio dižući pogled sa stola s kartama. Nosio je šešir i kaput preko lepe svilene odeće, koja je delovala kao daje skrojena tako da se uklapa s bojom šešira, i sadržala je obrađenu kožu na rubovima rukava i okovratnika tako da ne bi previše odskakala. To njoj miriše na nekakav ustupak. Ali zašto mu je oko šešira vezana ružičasta traka?

„Zdravo, Elejna“, pozdravi je Met. „I mislio sam da ću te ubrzo videti." On mahnu ka jednoj stolici, zastrtoj crvenim i zlatnim andorskim bojama, koja je bila pored zida. Stolica je,bila postavljena dodatnim jastucima, a na stočiću pored nje bese šoljica vrelog čaja.

Plamen te spalio, Metrime Kautone, pomislila je. Kada si ti postao tako pametan?

Seanšanska carica sedela je na svom prestolu na čelu prostorije, a pored nje je bila Min, odevena u dovoljno zelene svile da neka krojačka radnja u Kaemlinu bude snabdevena cele dve nedelje. Elejni nije promaklo da je Fortuonin presto dva prsta viši od njenog. Krvava nepodnošljiva žena. „Mete, imaš Draghkare u logoru.“

„Plamen ga spalio“, opsova on. „Gde?“

„Trebalo je da kažem da si imao Draghkare u logoru” ispravi se Elejna. „Postarali smo se za njih. Moraš da kažeš svojim strelcima da bolje paze.“

„Rekao sam im“, pobuni se Met. „Krvavi pepeo. Neka neko proveri strelce, ja...“

„Veliki prinče!" viknu jedan seanšanski glasnik utrčavajući kroz dovratnik. Pade na kolena, pa se jednim skladnim pokretom prostre po zemlji, ni u jednom trenutku ne prekidajući svoj izveštaj. „Položaj strelaca je razoren! Napali su ih šarski konjanici - prikrili su svoj napad dimom od ognjenih kugli.“

„Krv i krvavi pepeo!" viknu Met. „Smesta pošaljite tamo šesnaest damana i sul'dam! Javite severnim jedinicama lukonoša i dovedite odrede četrdeset dva i pedeset. I reci izviđačima da ću narediti da budu bičevani ako dopuste da se ovako nešto još jednom dogodi.

„Veliki“, odgovori izviđač, pa pozdravi i ustade, te izađe iz prostorije ne dižući pogled kako ne bi sebe doveo u opasnost da pogleda Meta u oči.

Sve u svemu, Elejna je bila zadivljena lakoćom kojom je izviđač spojio pokornost i izveštaj. Zbog toga joj se takođe smučilo. Nijedan vladar ne bi trebalo da od svojih podanika zahteva tako nešto. Snaga jedne države potiče od snage njenog naroda; ako slomiš narod, slomićeš sopstvenu kičmu.

„Znao si da ću doći“, reče mu Elejna nakon što je Met svojim pomoćnicima izdao još nekoliko naređenja. „I predvideo si da ću biti besna zbog toga što si promenio planove. Plamen te spalio, Metrime Kautone, zašto si smatrao da se to mora uraditi? Mislila sam da je naš ratni plan bio dobar.“

„Jeste“, odgovori joj Met.

„Zašto si ga onda promenio?“, uzviknu ona.

„Elejna“, kaza joj Met gledajući je krajičkom oka. „Svi su me postavili na čelo, protiv moje volje, zato što Izgubljeni ne mogu da utiču na moj um. Je li tako?“

„To nam je bila zamisao“, odgovori Elejna. „Mada bih rekla da to ima manje veze s tom tvojom amajlijom a više s time što si toliko tvrdoglav da Prinuda ne može da ti prodre u glavu.“

„Krvavo dabome“, odgovori Met. „U svakom slučaju, ako Izgubljeni primenjuju Prinudu na ljude u našem logoru, verovatno imaju i neke uhode koje prisustvuju našim sastancima.“

„Pretpostavljam da jeste tako.“

„Dakle, znaju kakav nam je plan. Naš veliki plan koji smo tako dugo pripremali. Oni ga znaju.“

Elejna se pokoleba.

„Svetlosti!“, viknu Met odmahujući glavom. „Prvo i najvažnije da bi se dobio rat jeste da znaš šta će tvoj neprijatelj uraditi.“

„Mislila sam da je prvo pravilo poznavati zemljište“, odgovori Elejna i prekrsti ruke.

„I to. U svakom slučaju, shvatio sam da ako neprijatelj zna šta ćemo mi uraditi - moramo to da promenimo. Smesta. Loš ratni plan bolji je od ratnog plana koji će tvoj neprijatelj predvideti.“

„Kako to da nisi pretpostavio da će se ovo dogoditi?" zatraži da čuje Elejna.

On je bezizražajno pogleda. Jedna strana usana malčice mu se tržnu, pa on onda povuče rub šešira nadole tako da baci u senku povez preko oka.

„Svetlosti“, izusti Elejna. „Ti si znao. Čitavu ovu nedelju proveo si s nama planirajući, a sve to vreme znao si da ćeš taj plan jednostavno odbaciti.“

„Pripisuješ mi preveliku krvavu pamet“, odgovori Met gledajući svoje karte. „Mislim da je jedan deo mene to oduvek znao, ali to sam u potpunosti shvatio tek neposredno pre nego što su Šaranci stigli ovamo.“

„Pa dobro, kakav je taj novi plan?“

On joj ništa nije odgovorio.

„Ti nameravaš da sve to držiš u glavi“, reče mu Elejna, odjednom osećajući slabost u nogama. „Predvodićeš bitku, a niko od nas neće znati šta nameravaš, zar ne? U suprotnom, neko bi to mogao da čuje i da prenese Senci.“

On klimnu.

„Tvorac nas saklonio“, prošapta ona.

Met se namršti. „Znaš, Tuon je isto to rekla.“

Uno je na visoravni držao ruke preko ušiju dok su obližnji zmajevi bljuvali vatru na Troloke i Šarance zapadno od njih. Miris nečeg jetkog sagorevao je u vazduhu, a hici su bili tako zaglušujući da nije mogao da čuje ni sopstvene krvave psovke.

Ispod brda, konjanici Lana Mandragorana udarali su na bokove napadačke vojske, primoravajući ih da se zbiju, tako da zmajevi mogu da nanesu više štete. Šaranci su vodili Troloke sa sobom. A imaju i usmerivače - gomilu njih. Nešto dalje uzvodno, još jedna velika vojska Troloka - ona koja je nanela onoliko gubitaka Dai Sanovim snagama - došla je sa severoistoka i ubrzo će stići do Merilorskog polja.

Zmajevi na tren zaćutaše, a zmajevci opet počeše da im u ralje trpaju ono zahvaljujući čemu zmajevi rade, šta god to bilo. Uno nema namere da im se krvavo približava. Ta čuda donose nesreću. Uveren je u to.

Predvodnik zmajevaca bio je jedan vižljasti Kairhijenjanin, a Uno te ljude nije nikada preterano voleo. Krvavo se mršte na njega svaki puta kada otvori usta. Ovaj je nadmeno sedeo na svom konju i nije ni trepnuo kada su zmajevi opet otvorili vatru.

Amirlin Tron je sklopila savezništvo s tim ljudima, kao i sa Seanšanima. Uno nema namere da se krvavo žali zbog toga. Potreban im je svaki mač kojeg mogu da se dokopaju, uključujući i Kairhijenjane i krvave Seanšane.

„Kapetane, dopadaju ti se naši zmajevi?“, upita njihov vođa - Talmanes - Una. Kapetan. Uno je krvavo unapređen. Sada predvodi tek osnovanu jedinicu Kulinih kopljanika i lake konjice.

On ne bi trebalo da bude na krvavom čelu ničeg krvavog živog; bio je sasvim srećan i zadovoljan dok je bio običan vojnik. Ali on je prošao i kroz obuku i kroz bitke u kojima je stekao iskustvo, a u poslednje vreme te dve stvari su veoma retke - ili je makar tako kazala kraljica Elejna. Tako je ispalo da je on sada plameni zapovednik i da predvodi i konjicu i pešadiju. Ni manje ni više nego pešadiju! Pa, ume da se snađe sa pešadijskim kopljem, ako već mora da ga koristi, mada više voli da se bori iz sedla.

Njegovi ljudi bili su spremni da brane ivicu visoravni ako se neprijatelj probije uz padinu. Za sada strelci postavljeni ispred zmajevaca to sprečavaju, ali ti strelci će ubrzo morati da se povuku i onda će se krvavi obični vojnici upustiti u krvavu bitku. Ispod visoravni Šaranci su se razmakli da bi pustili glavninu troločkih snaga da jurne uz padinu.

Kopljanici će poći napred i pružiti otpor troločkom napadu, a koplja će tu završiti veliki posao, pošto će Troloci napredovati uzbrdo. Kada se tome doda plamena konjica na svojim krilima i krvave lukonoše koje streljaju kroz one kapije visoko u vazduh, verovatno će moći da na tom položaju ostanu danima. Možda i nedeljama. Kada ih budu potisli zahvaljujući nadmoćnijem brojnom stanju, povlačiće se palac po palac, čvrsto se držeći svakog delića zemlje.

Uno je zaključio kako nema nikakvih izgleda da preživi ovu plamenu bitku. Iznenađen je što je i toliko izdržao. Zaista, plameni Masema trebalo je da ga skrati za glavu, ili Seanšani kod Falmea - ili neki Trolok na raznim bojištima. Pokušao je da ostane mršav da bi bio plameno groznog ukusa kada ga strpaju u jedan od onih svojih plamenih kazana za kuvanje.

Zmajevi opet opališe, stvarajući ogromne rupe u hordi nadolazećih Troloka. Uno se uhvati za uši. „Upozorite čoveka kada to radite, vi plameni viseći jareći...“

Naredni hitac priguši njegove reči.

Troloci ispod visoravni leteli su u vazduh kako su zmajevi mrvili tle pod njihovim nogama. Ta jaja rasprskavala su se nakon ispaljivanja iz onih prokletih cevi. Sta to, a da nije Jedna moć, može da natera metal da se tako rasprsne? Uno je sasvim siguran da plameno i ne želi da zna.

Talmanes priđe ivici visoravni kako bi video koliki su gubici naneti Trolocima. Pridružila mu se jedna Tarabonka - žena koja je izumela to oružje. Ona diže pogled i ugleda Una, pa mu baci nešto. Malčice voska. Tarabonka se potapša po uvu, pa poče da razgovara s Talmanesom, nešto mu pokazujući. On možda zapoveda vojnicima, ali ta žena je zadužena za oružje. Govorila je ljudima gde da postave zmajeve.

Uno zagunđa, ali stavi vosak u džep. Jedna troločka pesnica probila se kroz zmajevsku vatru - bilo ih je jedno stotinak u njoj, pa on nije imao vremena da se bavi ušima. Uno zgrabi pešadijsko koplje, spusti ga i pokaza svojim ljudima da urade isto to. Svi su nosili bele livreje Kule. I Uno je nosio belu ešarpu.

On zaviče izdajući naređenja i pripremi svoje koplje tako što stade postrance blizu vrha padine dižući kopljište od zemlje. Jednom šakom držao je kopljište ispred sebe kako bi ga navodio i davao snagu udarcima; drugom šakom, dlanom nadole, držao je kopljište jedan hvat od kraja kako bi njome zarivao koplje kada Troloci dođu. Nekoliko redova kopljanika iza Una bilo je spremno da pođe napred nakon početnog udara.

„Polako s tim kopljima, čobani jedni plameni!" zaurla Uno. „Polako!“

Troloci potrčaše uzbrdo, napadajući red kopljanika. Zveri na čelu pokušaše da obore koplja širokim zamasima svojim oružjem, ali Unovi ljudi pođoše napred i proburaziše Troloke. Cest je slučaj bio da se u jednu zver zariju dva koplja. Uno žastenja i diže koplje pa probode jednog Troloka kroz grlo.

„Prvi red - nazad!" dreknu Uno vadeći koplje iz Troloka kojeg je ubio. Njegovi saborci ućiniše to isto, oslobađajući svoje oružje i ostavljajući leševe da se kotrljaju niz padinu.

Kopljanici u prvom redu povukoše se, a drugi red prođe između njih i zari koplja u Troloke koji su režali mahnito. Redovi su se smenjivali na čelu sve dok, nekoliko minuta kasnije, cela pesnica Troloka nije izginula. „Svaka čast”, pohvali ih Uno uspravljajući koplje, a tanak mlaz smrdljive troločke krvi poče da se sliva sa glave na kopljište.

„Svaka čast.“

Pogleda zmajevce, koji su trpali još jaja u one cevi. On žurno izvadi vosak iz džepa. Da, mogu oni da brane taj plameni položaj. I to dobro. Samo moraju da...

Krik s neba zaustavi ga da stavi vosak u uši. Nešto pade na tle pored Una. Olovna kugla sa zastavicama pala je s neba. „Plamena seanšanska kozo!”, dreknu Uno dižući pogled i mlatarajući pesnicom. „Ovo me je umalo pogodilo u teme, crvi te izeli!“

Raken odlete, a njegov jahač verovatno nije čuo ni reč od onoga što je Uno vikao. Krvavi Seanšani. On se sagnu i izvadi poruku iz kugle. Povucite se niz jugozapadnu padinu visoravni

„Mora da me krvavo tučeš“, promrmlja Uno. „Tučeš me u glavu dok spavam. Aline, krvava budalo, možeš li da pročitaš ovo?”

Alin, jedan tamnokosi Andorac, nosio je polubradu, izbrijanu sa strane. Uno je oduvek mislio da te polubrade deluju plameno smešno. „Povlačenje?”, upita Alin. „Sada?”

„Sišli su s plamenog uma”, odgovori Uno.

Talmanes i Tarabonka slušali su jednu glasnicu - koja im je, sudeći po tome kako se Tarabonka mrštila, donosila iste vesti. Povlačenje.

„Kautonu bi bolje krvavo bilo da zna šta radi”, reče Uno odmahujući glavom. I dalje mu nije jasno zašto bi iko postavio Kautona na čelo bilo čega. Pamti tog momka kako se stalno breca ria ljude oko sebe, očiju upalih u lice. Polumrtav, polurazmažen. Uno odmahnu glavom.

Ali on će uraditi kako mu je rečeno. Zakleo se na vernost krvavoj Kuli, tako da će to uraditi. „Prenesi naređenje”, reče Alinu trpajući vosak u uši dok je Aludra kod zmajeva pripremala poslednji niz hitaca pre povlačenja. „Povlačimo se s krvave visoravni i...”

Zvučni talas kao da udari Una i prolete kroz njega, skoro mu zaustavljajući krvavo srce. Glava mu tresnu o tle i pre nego što on shvati da je pao.

Trepnu da bi izbacio prašinu iz očiju, pa zastenja i prevrnu se kada blesak za bleskom pogodi visoravan na mestu gde su stajali zmajevi. Munje!

Njegovi vojnici padoše na kolena, očiju sklopljenih i s rukama preko ušiju. Ali Talmanes je već bio na nogama i uzvikivao je naređenja koja je Uno jedva mogao da čuje, mašući svojim ljudima da uzmaknu.

Desetina ognjenih kugli, ogromnih i neverovatno brzih, diže se iz šarske vojske iza Troloka. Uno opsova i baci se u jedno ulegnuće da bi se zaštitio, pa pade u njega tek nekoliko trenutaka pre nego što se čitavo brdo zatrese od zemljotresa. Zasu ga grumenje zemlje, skoro ga zatrpavši.

Sve ih napada. Sve. Izgleda da su svi krvavi šarski usmerivači u njihovoj vojsci odjednom usredsređeni na visoravan. Njegovi ljudi imaju Aes Sedai, koje su postavljene tako da štite zmajeve, ali sudeći po stanju stvari, njima će biti teško da se suprotstave tome!

Napad kao da je trajao čitavu večnost. Kada se završio, Uno je ispuzao ispod rasute zemlje. Neki plameni zmajevi bili su rastureni u paramparčad, a Aludra je sa zmajevcima radila na tome da te spase a ostale zaštiti. Talmanes se krvavom rukom držao za glavu i vikao. Uno izvadi vosak iz jednog uva - to mu je verovatno sačuvalo sluh - i otrča do Talmanesa.

„Gde su ti tvoje krvave Aes Sedai?“, viknu Uno. „Krvavo je trebalo da spreče ovo!“

S njima je bilo preko četrdeset Aes Sedai, kojima je bilo naređeno da seku tkanja u vazduhu ili da ih skreću u stranu kako bi branile zmajeve. Tvrdile su da će moći da zaštite visoravan od svega sem od dolaska Mračnoga. Sada su u rasulu, pošto su munje udarile između njih.

Troloci su opet napredovali uzbrdo. Uno naredi Alinu da obrazuje zid kopljanika i da zadržava te stvorove, pa s nekoliko stražara potrča prema Aes Sedai. Pridruži se Zaštitnicima, pomažući ženama da se dignu na noge, i tražeći pogledom njihovu predvodnicu.

„Kvemsa Sedai?" upita Uno, našavši glavnu Aes Sedai, koja je otresala prašinu sa sebe. Vitka i tamnoputa Arafeljanka mrmljala je nešto sebi u bradu. „Šta je to bilo?“, zatraži ona da čuje.

„Ovaj...“, zausti Uno.

„To pitanje nije bilo upućeno tebi“, reče ona šestareći pogledom po nebu. „Ejnare! Zašto nisi uočio ona tkanja?“

Jedan Asa man dotrča do nje. „Pojavila su se prebrzo. Stigla su do nas pre nego što sam ja uspeo da vas upozorim. I... Svetlosti! Ko god da ih je poslao, veoma je snažan. Snažniji nego što sam ikada video, snažniji čak i od...“

Svetleča linija rascepi vazduh iza njih. Bila je ogromna, duga kao tvrđava Fal Dala. Okrenula se oko svoje ose i otvorila golemu kapiju koja je rascepila tle u središtu visoravni. Na drugoj strani kapije stajao je čovek u blistavom oklopu od srebrnih prstenova nalik na novčiće. Nije nosio kalpak, tako da su mu se videli tamna kosa i izražen nos. Držao je zlatni skiptar, čiji je vrh bio oblika peščanika ili možda istančano izrađenog pehara.

Kvemsa smesta diže ruku i izatka mlaz ognja. Čovek mahnu i mlaz skrenu u stranu, a onda upre prstom - bezmalo nehajno - i nešto tanko, usijano i belo spoji ga sa Kvemsom. Ona zablista pa nestade, a trunčice svetlosti lagano zalebdeše ka tlu.

Uno odskoči, a Ejnar mu se pridruži dok se kotrljao kako bi se sakrio iza jednog polomljenog zmaja.

„Došao sam po Ponovorođenog Zmaja!” izjavi prilika u srebru. „Pozvaćete ga. Ili to, ili ću se postarati da ga vaši vrisci dovedu.”

Tle iza zmajeva polete u vazduh svega nekoliko stopa od Una. On zakloni lice rukom kada se parčad drveta i grumenje zemlje razlete po njemu.

„Svetlost nam pomogla”, izusti Ejnar. „Pokušavam da ga zaustavim, ali je on u krugu. Punom krugu. Sedamdeset dvoje. Nikada nisam video toliku snagu! Ja...”

Prečaga usijane bele svetlosti proseče slomljenog zmaja, pretvarajući ga u paru, pa se zari u Ejnara. Čovek istog trena nestade, a Uno psujući ustuknu. Baci se u stranu kada se razvaljeni zmajevi srušiše na tle oko njega.

Uno dreknu svojim ljudima da se povlače, terajući ih da budu brži i zastavši samo da uhvati jednog ranjenika ispod miške i da mu pomogne. Više nije dovodio u pitanje naređenje da se povuku s visoravni. Bilo je to najbolje krvavo naređenje koje je ikada ikome dato!

Logan Ablar pusti Jednu moć. Stajao je pored More, ispod visoravni, i osetio je napade.

To što je danas pustio Jednu moć bilo je nešto najteže što je ikada uradio. Teže od odluke da se proglasi Zmajem, teže od suzdržavanja da zadavi Taima za vreme njihovih početaka u Crnoj kuli.

Moć je iscurila iz njega, kao da su mu vene otvorene i da krvari po tlu. On udahnu duboko. Držanje tolike Moći - trideset devetoro ljudi u krugu - bilo je opojno. Puštanje ga je podsetilo na njegovo smirivanje, kada mu je Moć oteta. Kada ga je svaki dah hrabrio da nađe negde nož i da prevuče njime preko sopstvenog grla.

Pretpostavljao je da je to njegovo ludilo: strah da će puštanjem Jedne moći on biti zauvek izgubljen.

„Logane?” pozva ga Androl.

Logan se okrenu da pogleda nižeg čoveka i njegove saborce. Oni su mu odani. Logan ne zna zašto, ali su mu odani. Svi oni. Budale. Verne budale.

„Osećaš li to?“ upita Androl. Ostali - Kanler, Emarin, Džonet - svi zure u visoravan. Moć koja je tamo razularena... to je neverovatno.

„Demandred“, reče Emarin. „To mora da je on.“

Logan lagano klimnu glavom. Tolika Moć... Cak ni jedan od Izgubljenih ne može biti tako snažan. Taj čovek mora da ima neizmerno moćan saangreal.

S takvom alatkom, pomislio je kao da mu se nekakav šapat proneo mislima, nijedan muškarac niti žena nikada više ne bi mogli da ti uzmu Moć.

Taim je to učinio Loganu za vreme zatočeništva. Zarobio ga je i stavio pod štit, tako da on nije mogao da dodirne Jednu moć. Pokušaji da ga Preobrati bili su bolni i smrvili su ga. Ali to što je bio bez saidina...

Snaga, pomislio je gledajući moćno usmeravanje. Požuda za tolikom snagom skoro da je ugušila njegovu mržnju prema Taimu.

„Za sada ga nećemo napadati“, naredi Logan. „Podelite se u unapred određene skupine." To znači da je u svakoj od njih jedna žena i pet ili šest muškaraca. Žena i dva muškarca mogu da obrazuju krug, a ostali će pružati podršku. „Lovićemo izdajnike Crne kule.“

Pevara, koja je stajala pored Androla, samo izvi jednu obrvu. „Nameravaš da već pođeš u lov na Taima? Zar Kauton nije želeo da pomažeš u vojnim pokretima?“

„Kautonu sam jasno stavio do znanja“, odvrati Logan, „da neću provesti ovu bitku razvozeči vojnike po bojištu. A što se naređenja tiče, dobili smo uputstva od Ponovorođenog Zmaja lično.“

Rand al'Tor je to nazvao svojim „poslednjim" naređenjima koje je njima uputio, u belešci uručenoj s malim angrealom u obliku čoveka s mačem. Senkaje ukrala pečate zatvora Mračnoga. Nađite ih. Ako možete, molim vas - nađite ih.

U zatočeništvu, Androl je čuo Taima kako se hvališe o nečemu i mislio je da je reč o pečatima. To je jedini trag koji oni imaju. Logan se zagleda u daljinu. Njihove snage povlače se s visoravni. Logan s mesta gde je stajao nije mogao da vidi niz zmajeva, ali gust dim nije bio dobar nagoveštaj kada je reč o njihovoj bezbednosti.

On i dalje izdaje naredbe, pomislio je Logan. Jesam lija i dalje dužan da ih poštujem?

Zarad prilike da se osveti Taimu? Da, slediće naređenja koja mu je izdao Rand al'Tor. Nekada ne bi ni izbliza toliko dovodio u pitanje hoće li ga slušati ili neće. Ali to je bilo pre zarobljeništva i mučenja.

„Idite“, reče Logan svojim Aša'manima. „Pročitali ste šta je gospodar Zmaj napisao. Moramo da vratimo pečate po svaku cenu. Ništa nije važnije od ovoga. Moramo se nadati da su pečati zaista kod Taima. Motrite na muškarce koji usmeravaju, lovite ih i ubijajte.“

Nije bitno jesu li ti muški usmerivači Šaranci ili ne. Aša'mani će pomagati u ovoj bitki tako što će uklanjati neprijateljske usmerivače. Razgovarali su o toj taktici. Kada budu osetili muško usmeravanje, kapijama će skočiti do tog mesta a onda pokušati da ih iznenade i napadnu.

„Ako vidite nekoga od Taimovih ljudi“, reče Logan, „pokušajte da ga zarobite kako bismo mogli da izvučemo iz njega gde je Taimovo sedište.“ Zastade. „Ako budemo imali sreće, M’hejl će i sam biti tamo. Pazite na to da on možda ne nosi pečate sa sobom; ne bi valjalo da ih uništimo u našem napadu. Ako ga budete videli, vratite se i obavestite me o tome gde je.“

Loganovi odredi se raziđoše. S njim su ostali Gejbrila, Arel Malevin i Karldin Manfor. Sva sreća što su makar neki od njegovih veštijih ljudi bili odsutni iz Kule u vreme Taimovog izdajstva.

Gejbrila pogleda Logana. „Šta ćemo s Tovejn?“, upita ga.

„Ubićemo je ako je nađemo.“

„Zar je to tebi tako jednostavno?“

„Jeste.“

„Ona...“

„Gejbrila, da li bi ti ostala živa da si na njenom mestu? Da li bi ti živela i služila njemu?“

Ona zatvori usta i čvrsto stisnu usne. I dalje ga se boji; osećao je to. Dobro.

Da li si ovo priželjkivao, oglasi mu se šapat u umu, kada si razvio barjak i proglasio se Zmajem. Kada si pokušao da spaseš čovečanstvo? Jesi li to uradio da bi od tebe strahovali? Da bi te mrzeli?

Zanemario je taj glas. Jedini put kada je postigao nešto u životu bilo je kada su ga se plašili. To je jedina prednost koju je imao protiv Sijuan i Leane. Iskonskom Loganu, nečemu što se krije duboko u njemu i tera ga da preživi, bilo je potrebno da ga se ljudi boje.

„Možeš li da je osetiš?“, upita Gejbrila.

„Pustio sam vezu.“

Zavist joj se istog trena izoštrila. To ga je zgranulo. Mislio je da će ona početi da uživa - ili makar da podnosi - to što su zajedno.

Ali naravno, ona se samo pretvarala da bi mogla pokušati da upravlja njim. Takve su Aes Sedai. Da, ranije je u njoj osetio požudu, a možda i naklonost. Nije siguran da može verovati onome što je od nje osetio. Cinilo se da, ma koliko on pokušavao da bude snažan i slobodan, njegove konce povlače još od mladih dana.

Demandredovo usmeravanje zračilo je snagom. Takva sila.

S visoravni se začu grmljavina. Logan se grohotom zasmeja, zabacivši glavu. Tela s visoravni poleteše u vazduh kao rasuto lišće.

„Povežite se sa mnom!" zapovedi onima koji su ostali s njim. „Pridružite mi se u krugu i pođimo u lov na M’hejla i njegove ljude. Svetlost dala da ga nađem - moja trpeza zaslužuje da se na njoj posluži samo najbolje meso, najveći jelen!“

A nakon toga... Ko zna? Oduvek je želeo da iskuša sebe protiv nekog Izgubljenog. Logan opet zgrabi Izvor, grabeći saidin koji se bacakao kao da je zmija što pokušava da ga ujede. Posluži se svojim angrealom da povuče još više, a onda Moć iz ostalih pokulja u njega. On se nasmeja još jače.

Gavin se osećao neverovatno umorno. Nakon nedelju dana priprema, trebalo bi da se oseća odmorno, ali on je danas umoran kao da je prepešačio na desetine liga.

Tome nema pomoći. Naterao je sebe da ponovo posveti pažnju kapiji u stolu ispred njega, koja je gledala na bojište. „Sigurna si da oni ne mogu da vide ovo?“, upita on }ukiri.

„Sigurna sam“, odgovori ona. „Isprobano je na sve moguće načine.“

Postala je veoma vešta s tim kapijama za osmatranje. Tu je stvorila na vrhu jednog stola koji su doneli u njihov logor čak iz Tar Valona. On je posmatrao bojište kao kartu.

„Ako si drugu stranu zaista učinila nevidljivom“, zamišljeno primeti Egvena, „ovo bi zaista moglo biti korisno...“

„Lakše je uočiti je iz blizine“, priznade Jukiri. „Ova je otvorena tako visoko na nebu da niko sa zemlje neće moći da je razazna.“

Gavinu se nije dopadalo to što Egvena stoji tu a glava i ramena joj vise nad bojištem - ali držao je jezik za zubima. Ta kapija je bezbedna koliko su god mogli da postignu. Ne može je zaštititi od svega.

„Svetlosti“, tiho izusti Brin, „melju nas kao meso.“

Gavin ga pogleda. Taj čovek je odbio sve predloge - čak i veoma jasne i snažne - da se vrati na svoj veleposed. Tvrdio je daje i dalje sposoban da drži mač u rukama; samo ne sme da mu se dopusti da predvodi. Sem toga, iznosio je stav, bilo ko od njih mogao bi da bude pod Prinudom. Na neki način, to što znaju da on jeste pod Prinudom pruža im izvesnu prednost. Njega makar mogu da drže na oku.

A Sijuan ga i jeste držala na oku, a i zaštitnički za ruku. U šatoru su još bili Silvijana i Dosina.

Bitka se ne odvija dobro. Kauton je već izgubio visoravan - prvobitni plan bio je da tamo izdrži što je duže moguće - a zmajevi su rastureni u komade. Demandredov napad Jednom moći bio je daleko snažniji nego što je ma ko od njih predvideo. A ona druga velika troločka vojska stigla je sa severoistoka i napala Kautonove branioce uzvodno od logora.

„Sta on namerava?" upita Egvena lupkajući prstima po stranici stola. Kroz kapiju su se čuli daleki krici. „Ako nastavi ovako, naše vojske će biti opkoljene.“

„Pokušava da postavi zamku“, odgovori Brin.

„Kakvu zamku?“

„Ovo je samo pretpostavka“, odgovori Brin, „a Svetlost zna da se mojim procenama više ne može verovati kao nekada - ali čini mi se da Kauton namerava da sve sruči u jednu ogromnu bitku, bez odlaganja i bez pokušavanja da iznuri Troloke. Kako se ovo odvija, sve će biti rešeno za nekoliko dana. Možda i za nekoliko sati.“

„To i zvuči kao nešto što bi Met uradio“, odgovori Egvena, mireći se sa sudbinom.

„Ne mogu da vidim tkanja“, kaza Lelejna, „ali tolika snaga...“

„Demandred je u krugu“, odgovori Egvena. „Očevici kažu da je to pun krug. To nije viđeno još od Doba legendi. A ima i neki saangreal. Videli su ga neki naši vojnici - kažu da je u obliku žezla.“

Gavin je posmatrao bitku koja se odvijala daleko ispod njega, a šaka mu je sve vreme bila na balčaku. Slušao je ljude kako vrište dok ih je Demandred zasipao tkanjima plamena.

Glas Izgubljenog odjednom zagrme i odjeknu i visoko u vazduhu. „Gde si, Lijuse Terine? Viđen si na svim ostalim bojištima, samo prerušen. Da li si i ovde? Bori se sa mnom!“

Gavinova šaka stisnu se oko balčaka. Vojnici pokuljaše niz jugozapadnu padinu visoravni kako bi prešli gaz. Nekoliko malih odreda branilo je padine, a zmajevci - u Gavinovim očima sićušni kao mravi - odveli su preostale zmajeve na bezbedno mesto, služeći se mulama da ih vuku.

Demandred je pokušavao da uništi jedinice koje su bežale pred njim. On kao da je bio vojska za sebe, bacajući tela u vazduh, raspskavajući konje, paleći i razarajući. Svuda oko njega, njegovi Troloci zauzeli su položaje na visoravni. Njihovi grubi krici čuli su se kroz kapiju.

„Majko, moraćemo da se pobrinemo za njega“, reče Silvijana. „I to ubrzo.“

„Pokušava da nas izmami na čistinu“, odgovori Egvena. „Ima onaj saangreal. I mi bismo mogli da obrazujemo krug od sedamdeset dvoje, ali šta onda? Da upadnemo u njegovu zamku? Da nas sve pobije?“

„Majko, kakvog izbora imamo?“ upita je Lelejna. „Svetlosti, on ubija na hiljade ljudi.“

Ubija hiljade. A oni samo stoje i gledaju.

Gavin se povuče.

Izgleda da niko sem Jukiri nije primetio da je on otišao, a i ona je samo žustro prišla i zauzela njegovo mesto pored Egvene. Gavin se iskrade iz šatora, a kada ga stražari ispred ulaza pogledaše, on im samo kaza da mu treba malo svežeg vazduha. Egvena će na to gledati sa odobravanjem. Osećala je koliko je on u poslednje vreme umoran. Kapci su mu bili teški kao da su otežani železnim tegovima. Gavin diže pogled ka mrkom nebu. U daljini se čula grmljavina. Koliko dugo će on samo stajati i gledati kako ljudi ginu?

Obećao si, pomislio je. Kazao si da ćeš biti voljan da budeš u njenoj senci.

Ali to ne znači da on mora da stane s važnim poslom, zar ne? On gurne ruku u torbicu, pa izvadi jedan prsten krvonoževa. Stavi ga i snaga mu se smesta vrati, a iznurenost rasprši.

Pokoleba se, pa izvadi i preostalo prstenje, a onda ga stavi na ruku.

Na južnoj obali reke More, ispred ruševina severoistočno od Dašarske kvrge, Tam al’Tor prizvao je prazninu baš kao što ga je Kimtin naučio pre svih onih godina. Tam zamisli jedan plamen i sasu sva svoja osećanja u njega. Obuze ga spokoj, a onda ga i spokoj napusti, ne ostavljajući za sobom ništa. Bio je kao tek okrečen zid, prelep i beo. Sve se rastopilo.

Tam je bio praznina. On nategnu luk, a valjana crna tisa savi se i strela mu dođe do obraza. Odmerio je metu, ali to je bilo čisto reda radi. Kada Je do mere u praznini, strela će raditi tačno ono što joj zapovedi. On to ne zna, ništa više nego što sunce zna da će granuti ili što grane znaju da će im lišće otpasti. To nisu stvari koje se znaju; to su stvari koje jesu.

On pusti tetivu, koja zabruja, a strela sevnu kroz vazduh. Za njom usledi još jedna, pa još jedna. U isto vreme u vazduhu je bilo pet strela, a svalca je bila odapeta predviđajući promene u smeru vetra.

Prvih pet Troloka pade pokušavajući da pređu preko jednog od nekoliko plutajućih mostova koje su uspeli da postave preko reke. Troloci mrze vodu; plaši ih čak i plićak. Sta god da je Met uradio kako bi zaštitio reku uzvodno odatle, to za sada radi i reka i dalje teče. Troloci će pokušati da je zaustave. Pokušavaju da je zaustave. Povremeno se desi da mrcina nekog Troloka ili mazge dopluta niz reku.

Tam nastavi da odapinje strele, a Abel i ostali Dvorečani samo mu se pridružiše. Ponekad su odapinjali u gomili, ne birajući pojedinačne Troloke - mada je to bilo retko. Običan vojnik može da odapinje pretpostavljajući da će se njegova strela zariti u meso, ali ne i dvorečanski strelci. Vojnicima su strele jeftine, ali ne i šumarima.

Troloci su padali u talasima. Pored Tama i Dvorečana oružje su natezali samostrelci i odapinjali talas za talasom strela pravo u Nakot Senke. Seni su bičevale Troloke, pokušavajući da ih nateraju da pregaze reku - ali bez velikog uspeha.

Tamova strela pogodi jednu Sen tačno tamo gde bi oči trebalo da joj budu. Jedan krupan čovek po imenu Baird zazvižda od divljenja, oslanjajući se na sekiru u Tamovoj blizini i gledajući strele kako padaju. On je pripadao odredu vojnika raspoređenom neposredno iza lukonoša, s naređenjima da pođu napred i da ih zaštite kada Troloci budu naterani da pređu na njihovu obalu.

Baird je bio jedan od vođa najamnika koji su s vremenom stupili u njihovu vojsku, i mada je bio Andorac, ni on ni njegovih stotinak ljudi nisu želeli da pričaju odakle su. „Moram da nabavim takav luk“, reče Baird svojim saborcima. „Plamen me spalio, vidite li vi to?“

Abel i Azi se nasmešiše, nastavljajući da odapinju. Tam se nije smešio. U praznini nema smeha, mada je van praznine jedna misao zatreperila. Tam je znao zašto su se Abel i Azi nasmešili. Ako neko ima dvorečanski luk, ne znači da je samim tim dvorečanski strelac.

„Mislim“, oglasi se Galad Damodred iz sedla, „da bi verovatnije povredio sebe nego neprijatelja ako bi pokušao da ga nategneš. Al’Tore, još koliko?“

Tam pusti još jednu strelu. „Još pet“, odgovori Tam i pruži ruku da uzme sledeću strelu iz tula za pojasom. Stavi je na luk, odape, pa nastavi. Dve, tri, četiri, pet.

Još pet Troloka pade mrtvo. Sve u svemu, pustio je preko trideset strela. Promašio je samo jednom, ali i to samo zbog toga što je Abel ubio Troloka kojeg je Tam ciljao.

„Strelci, stoj!“, viknu Tam.

Dvorečani se povukoše, a Tam pusti prazninu dok se raštrkana skupina Troloka teturala na obalu. Tam je u izvesnoj meri i dalje predvodio Perinovu vojsku. Beli plaštovi, Geldanci i Vučja garda očekivali su od Tama konačna naređenja, ali svako od njih ima i svoje vođe. On je lično zapovedao strelcima.

Perine, bolje bi ti bilo da se do kraja isceliš. Kada je Haral juče pronašao momka kako leži u travi na rubu logora, okrvavljenog i na ivici smrti... Svetlosti, to ih je sve uplašilo.

Perin je sada na sigurnom u Majenu, i tamo će verovatno provesti ostatak Poslednje bitke. Niko se ne može tako brzo oporaviti od rane kao što je ona koju je taj mladić zadobio, čak ni pomoću Lečenja Aes Sedai. Perin će verovatno poludeti zbog toga što će propustiti borbu, ali ponekad se i to dešava. To je sastavni deo vojevanja.

Tam i lukonoše povukoše se do ruševina kako bi im se pružio bolji pogled na bitku, a on dovede u red svoje strelce za slučaj da budu potrebni dok su im trkači donosili još strela. Met je sve Perinove jedinice postavio pored Zmajuzakletih, koje je predvodila Tina - jedna žena izvajanog stasa. Tam nije imao predstave odakle ona niti zašto je na zapovedničkom položaju - bila je plemićkog držanja, aijelske građe i saldejske puti i kose. Ostali su je izgleda slušali. Zmajuzakleti za Tama nisu imali nikakvog smisla, pa im se sklanjao s puta.

Tamovoj vojsci rečeno je da brani položaj. Met je očekivao da će šarski i troločki napad sa zapada biti najjači, stoga se Tam iznenadio kada je video da Met šalje nova pojačanja sa gaza uzvodno. Beli plaštovi samo što su stigli i odeća im se vijorila dok su jurišali rečnom obalom probijajući se između Troloka, koji su se teturali silazeći sa svojih priručnih mostova.

Troločke strele poleteše ka Galadu i njegovim ljudima. Zveket strela po oklopima i štitovima Belih plaštova zvučao je kao grad po krovovima. Tam naredi Argandi da dovede njihovu pešadiju, uključujući Bairda i najamnike.

Nisu imali dovoljno dugih kopalja, pa su Argandini ljudi nosili halebarde i obična koplja. Ljudi počeše da vrište i da ginu a Troloci da zavijaju. Blizu Tamovog pozadinskog položaja Alijandra je dojahala okružena dobro naoružanom pešadijom. Tam je pozdravi dižući luk, a ona mu klimnu i stade da gleda. Želela je da prisustvuje boju. Tam nije mogao da je krivi zbog toga, niti zbog toga što je svojim vojnicima naredila da je odvedu na prvi znak da se bitka okreće protiv njih.

„Tame! Tame!“ Danil dojaha, a Tam mahnu Abelu da preuzme zapovedništvo nad strelcima, pa priđe Danilu i sačeka u senci ruševina.

Između tih razvaljenih zidina, Tamove pozadinske jedinice usplahireno su posmatrale bitku. Mahom su to bili strelci iz raznih najamničkih družina kao i Zmajuzakleti. Većina ovih potonjih nikada nije bila u boju. Pa, do pre nekoliko meseci ni većina Dvorečana nije ratovala. Brzo su se snašli. Gađanje Troloka strelom ne razlikuje se preterano od gađanja jelena.

Mada, ako promašiš jelena, on ti neće nekoliko trenutaka kasnije prosuti utrobu.

„Danile, šta je bilo?“, upita Tam. „Vesti od Meta?“

„Salje ti pešadijske barjake iz Zmajeve legije“, odgovori mu Danil. „Kaže ti da ovde braniš reku bez obzira na sve.“

„Sta li taj momak smera?“ upita Tam, gledajući ka visoravni. Zmajeva legija sastoji se od dobre pešadije i valjano uvežbanih samostrelaca koji će tu biti od velike koristi. Ali šta se dešava na visoravni?

Bleštanje svetlosti odbi se o stubove gustog crnog dima koji su se s visoravni dizali prema oblacima. Tamo se odvija žestoka borba.

„Ne znam, Tame“, odgovori Danil. „Met... promenio se. Cini mi se da ga više i ne poznajem. Oduvek je bio pomalo baraba, ali sada... Svetlosti, Tame, on je sada kao neko iz priča.“

Tam zagunđa. „Svi smo se promenili. Met bi verovatno nešto slično rekao za tebe.“

Danil se zasmeja. „O, Tame, čisto sumnjam. Mada se ponekad pitam šta bi bilo da sam otišao s njima trojicom. Mislim, Moiraina Sedai je tražila mladiče pravog uzrasta, a ja sam valjda bio samo malo prestar...“

Zvučao je setno. Danil može da priča i da misli šta god hoće - ali Tam čisto sumnja da bi se njemu dopalo da istrpi sve ono što je Meta, Perina i Randa primoralo da postanu ljudi kakvi su postali. „Preuzmi zapovedništvo nad ovima“, reče Tam, klimajući glavom da pokaže pozadinske strelce. „Obavestiću Argandu i Galada da dobijamo pojačanje.“

Debele troločke strele padale su oko Pevare dok je očajnički tkala Vazduh. Njeni naleti vetra rasipali su strele kao kada ljutiti igrač jednim zamahom ruke zbriše sve kamenove s table. Preznojavajući se, držala se saidara i izatkala snažniji štit Vazduha, postavljajući ga da bi se zaštitila od novih strela.

„Bezbedno je!“, dreknu. „Krećite!“

Skupina vojnika izjuri ispod jedne prirodne strehe na strmoj padini visoravni, koja se spuštala ka reci. Još debelih crnih strela pade iz vazduha, Pogodiše njen štit, koji ih uspori tako da padoše na tle blago kao pera nakon što prođoše kroz njega.

Vojnici kojima je pomogla jurnuše ka Havalskom gazu, koji je bio određen kao okupljalište. Drugi rešiše da stanu i da se bore dok su troločke družine navirale niz padine. Većina Nakota Senke ostala je na visoravni kako bi obezbedila taj položaj i završila s potiskivanjem ljudi.

Kuda?, dođe joj užurbana Androlova misao, kao tih šapat u njenoj glavi.

Ovamo, poslala mu je. Nije to u potpunosti bila misao, već pre slika, osećaj za mesto.

Kapija se otvori pored nje i on prolete kroz nju, sa Emarinom za petama. Obojica su nosili mačeve, ali Emarin se okrenu i pruži ruku iza sebe, pa mlaz vatre sevnu kroz otvorenu kapiju. S druge strane začu se vrištanje. Ljudsko vrištanje.

„Otišli ste čak do šarske vojske?“, zapita Pevara. „Logan je hteo da ostanemo zajedno!“

„Dakle, sada ti je stalo do onoga što on hoće?“ upita je Androl cereći se.

Ti si nepodnošljiv, pomislila je. Svuda oko njih strele su padale po tlu. Troloci na visoravni zavijali su od besa.

„Lepo tkanje“, kaza Androl.

„Hvala ti.“ Ona pogleda njegov mač.

„Sada sam Zaštitnik." On slegnu ramenima. „Onda mogu vala i da izgledam tako, zar ne?“

On može da s razdaljine od tri stotine koraka kapijom preseče Troloka na pola i da prizove lavu iz utrobe Zmajeve planine, a i dalje želi da nosi mač. Na kraju je zaključila da je to nešto svojstveno muškarcima.

Čuo sam to, poslao joj je Androl. „Emarine, k meni. Pevara Sedai. Da li bi bila tako ljubazna da nam se pridružiš...“

Ona frknu, ali pridruži se toj dvojici dok su oni polazili niz jugozapadni deo podnožja visoravni, usput prolazeći pored nekih ranjenika što su se teturali prema okupljalištu. Androl ih samo pogleda, pa izatka kapiju koja je vodila prema njihovom logoru. Klonuli ljudi zavikaše od iznenađenja i zahvalnosti, pa se oteturaše na bezbedno mesto.

Androl je postao... samouvereniji otkad su otišli iz Crne kule. Kada ga je upoznala, bio je kolebljiv šta god daje radio. Nekako usplahireno ponizan. Više nije.

„Androle...“, zausti Emarin pokazujući mačem uz padinu.

„Vidim ih“, odgovori Androl. Iznad njih Troloci su navirali preko visoravni kao katran koji ključa preko ruba kazana. Androlova kapija zatvori se iza njih, pošto se taj odred vojnika našao na bezbednom. Ostali zavikaše kada videše da se zatvorila.

Ne možeš da ih sve spaseš, strogo je pomislila Pevara, upućujući te misli Androlu kada je osetila njegov jad. Usredsredi se na posao pred sobom.

Njih troje probiše se između vojnika prema nekolicini usmerivača koje su osećali ispred sebe. Tu su bili Džonet, Kanler i Teodrin i zasipali su vatrom troločke odrede. Njihov položaj samo što nije pregažen.

„Džonete, Kanleru, k meni“, naredi Androl jureći pored njih i otvarajući kapiju ispred sebe. Pevara i Emarin proleteše za njim i nađoše se na vrhu visoravni, nekoliko stotina koraka odatle.

Džonet i ostali pođoše za njima, pridružujući im se, i na kraju svi projuriše ispred odreda iznenađenih Troloka.

„Usmeravanje!“, dreknu Pevara. Svetlosti, teško je trčati u tim suknjama. Androl je toga svestan, zar ne?

Androl im otvori drugu kapiju kada nekoliko mlazova ognja dolete iz srnera nekih Šaranaca na vrhu visoravni. Pevara protrča kroz kapiju, boreći se za dah. Pojaviše se s druge strane Šaranaca, koji su zasipali vatrom mesto gde je Pevara stajala do pre svega nekoliko trenutaka.

Pevara otvori sva čula, pokušavajući da uoči - ili oseti - njihov plen. Šaranci se okrenuše ka njima upirući prste, ali povikaše kada ih Androl zasu lavinom snega iz kapije koju je otvorio pored njih. Pokušao je da otvara one smrtokapije koje su drugi Aša'mani koristili, ali izgleda da se to tkanje razlikuje od uobičajenog taman toliko da mu stvara nevolje. Umesto toga, držao se onoga u čemu je dobar.

Jedan odred Garde Kule i dalje se borio na vrhu visoravni, braneći taj položaj protivno naređenjima koja su dobili. Delovi zmajeva, uključujući velike bronzane cevi, pušili su se pored spaljenih leševa. Na hiljade i hiljade Troloka zavijalo je, mahom na ivicama visoravni, streljajući ljude u podnožju. Pevari je njihova radosna rika išla na živce, pa je izatkala Zemlju i poslala tokove prema tlu blizu jednog troločkog odreda. Veliki deo zemljišta zatresao se, pa se otcepio tako da je dvadesetak Troloka palo sa ivice.

„Privlačimo im pažnju na sebe!“ viknu Emarin i zapali jednog Mirdraala koji se šunjao prema njima. Stvor se bacakao goreći i vrišteći neljudskim glasom, sve vreme odbijajući da umre. Preznojavajući se, Pevara pridodade svoju Vatru Emarinovoj, spaljujući to stvorenje sve dok od njega ne ostadoše samo kosti.

„Pa, to nije tako loše!“, odvrati Androl. „Ako privučemo dovoljno pažnje, neko iz Crnog ađaha ili neko od Taimovih ljudi pre ili posle će odlučiti da nam se suprotstavi.“

Džonet opsova. „To je pomalo kao skakanje u mravinjak i čekanje na ujede!“

„Zapravo, to je veoma nalik tome“, odgovori Androl. „Ti pazi, a ja ću se postarati za Troloke!“

To je baš odlučna izjava, poslala mu je Pevara.

Njegov odgovor je bio topao kao vrelina plotne za pripremu hrane. Zvučalo je herojski.

Pretpostavljam da bi ti koristilo malo moje snage?

Da, molim te, poslao joj je on u odgovor.

Ona mu ponudi vezu, a on povuče njenu snagu i preuze vlast nad njihovim krugom. Kao i uvek, povezivanje s njim bilo je snažno iskustvo. Iskusila je kako se njena osećanja odbijaju od njega i vraćaju njoj, zbog čega je pocrvenela. Da li on osećži kako je ona počela da ga doživljava?

Ponašam se kao đevojka u suknjama do kolena, pomislila je o sebi - strogo pazeći da sakrije te misli od njega - jedva dovoljno stara da zna u čemu je razlika između dečaka i devojčica. A i to usred rata.

Teško joj je bilo da očeliči svoja osećanja - što bi jedna Aes Sedai trebalo da radi - dok je povezana sa Androlom. Njihove ličnosti mešale su se kao dve boje sasute u istu zdelu. Borila se protiv toga, rešena da zadrži svoju ličnost. To je ključno prilikom povezivanja, kako su je učili.

Androl pruži ruku prema odredu Troloka koji poče da ih zasipa strelama. Kapija se otvori i proguta strele. Ona se osvrnu oko sebe i ugleda ih kako padaju na drugu troločku skupinu.

Kapije se otvoriše u tlu i Troloci propadoše kroz njih, izranjajući stotinama stopa visoko u vazduhu. Sićušna kapija odrubi jednom Mirdraalu glavu, a on se zakoprca dok je njegova mastiljava krv liptala na tle. Androlova družina stajala je blizu zapadnog dela visoravni, gde su nekada bili zmajevi. Nakot Senke i Šaranci opkoljavali su ih sa svih strana.

Androle, usmeravanje! Osetila ga je kako se uzdiže na visoravni iznad njih. Bilo je to nešto moćno.

Taim! Androlov blesak besa bio je tako snažan da se osećala kao da će je spaliti. U njemu je bio sadržan gubitak prijatelja i srdžba zbog toga što ga je izdao onaj ko je trebalo da ih štiti.

Oprezno, poslala mu je. Nismo sigurni daje to on.

Čovek koji ih je napadao bio je povezan u krug s muškarcima i ženama, inače Pevara ne bi mogla da ga oseti. I ovako nije mogla da vidi tkanje. Videla je debeli mlaz plamena, čitav korak širok, koji se ustremio ka njima, toliko vreo da se stenovito tle ispod njega zacrvenelo.

Androl diže kapiju jedva na vreme, hvatajući ognjeni stub i vraćajući ga u smeru odakle je došao. Dva mlaza palila su troločke leševe i bokori korova i trave sagorevali su od njih.

Pevara nije videla šta se nakon toga dogodilo. Androlova kapija nestade kao da je otrgnuta od njega, a munja se zari u zemlju odmah pored njih. Pevara se sruši na tle, a Androl pade na nju.

U tom trenu, ona pusti sebe.

Uradila je to slučajno, zatečena usled udarca. U većini slučajeva, veza bi se samo raskinula, ali Androl ju je snažno držao. Brana koja je delila Pevarinu ličnost od njegove naglo puče i njih dvoje se izmešaše. Bilo je to kao da je prošla kroz ogledalo, pa se osvrnula da pogleda samu sebe.

Silom se natera da se izvuče odatle, ali sa svesnošću koju nije mogla da opiše. Moramo da bežimo odavde, pomislila je, i dalje povezana s Androlom. Izgleda da su svi ostali živi, ali to neće potrajati dugo ako ih neprijatelj zaspe s još munja. Pevara nagonski poče zamršeno tkanje kojim se otvarala kapija, mada to ništa neće postići. Androl predvodi krug, tako da samo on...

Kapija se naglo otvori. Pevara razjapi usta. Ona je to uradila, a ne on. To je jedno od najzamršenijih, najtežih i jedno od tkanja koje traži najviše moći koje ona zna, ali ona je to učinila jednako lako kao daje samo mahnula rukom. I to u krugu koji neko drugi predvodi.

Teodrin se prva zateturala kroz kapiju. Vitka Domanka provukla je za sobom Džoneta, koji je bio nesiguran na nogama. Emarin pođe za njima, šepajući i s jednom rukom koja mu je beskorisno visila.

Androl je zgranuto gledao kapiju. „Mislio sam da ne bi trebalo da možeš da usmeravaš ako neko drugi predvodi krug u kojem se nalaziš.“

„Ne možeš“, odgovori mu ona. „Uradila sam to slučajno.“

„Slučajno? Ali...“

„Prolazi kroz kapiju, bandoglavče“, prekide ga Pevara gurajući ga prema njoj. Prođe za njim, pa se sruši na drugoj strani.

„Damodrede, potrebno mi je da ostaneš baš tu gde jesi“, promrmlja Met. Nije dizao pogled, ali čuo je Galadovog konja kako frkće kroz otvorenu kapiju.

„Kautone, čoveku dođe da se zapita jesi li ti pri zdravom razumu“, odgovori mu Galad.

Met napokon diže pogled sa svojih mapa. Nije siguran da li će se ikada navići na te kapije. Stajao je u njihovoj zapovedničkoj zgradi, koju je Tuon podigla u raselini u podnožju Dašarske kvrge, a u zidu je bila otvorena kapija. Ispred nje je Galad sedeo u sedlu svog konja, u zlatnoj i beloj odeći Dece Svetla. I dalje je bio na položaju blizu ruševina, gde je jedna troločka vojska pokušavala da se probije preko More.

Galad Damodred beše čovek kojem bi prijalo da drmne nekoliko žestokih pića. Kao da je kip, s tim lepim licem i kamenim izrazom. Ne, kipovi su životniji.

„Radićeš šta ti je rečeno“, reče mu Met spuštajući pogled na kartu. „Branićeš reku i radićeš šta ti Tam kaže. Nije me briga da li misliš da tvoja uloga nije dovoljno važna.“

„Vrlo dobro“, odvrati Galad, glasa hladnog kao leš u snegu. Okrenu konja, a damana Mika zatvori kapiju.

„Mete, tamo je krvoproliće“, reče mu Elejna. Svetlosti, glas joj je bio hladniji od Galadovog!

„Svi ste me postavili za glavnoga. Pustite me da radim svoj posao.“

„Postavile smo te za zapovednika vojski“, odvrati Elejna. „Ti nisi glavni." Naravno da će Aes Sedai cepidlačiti oko svake reči. To... On diže pogled i namršti se. Min je upravo nešto govorila Tuon, ali veoma tiho. „Šta je bilo?“, upita on.

„Videla sam njegovo telo, samo na nekom polju“, odgovori Min, „kao da je mrtav.“

„Metrime“, reče mu Tuon, „ja sam... zabrinuta.“

„Jednom da smo se složile“, dodade Elejna sa svog prestola na drugoj strani prostorije. „Mete, njihov vojskovođa te je nadmašio.“

„Nije to tako krvavo jednostavno“, odvrati Met s prstima na karti. „Nikada nije tako krvavo jesnostavno.“

Čovek koji predvodi vojsku Senke jeste dobar. Veoma dobar. To je Demandred, pomislio je Met. Ratujem protiv jednog od krvavih Izgubljenih.

Met i Demandred zajedno stvaraju jednu veliku sliku. Svako tananim potezima odgovara na pokrete onog drugog. Met pokušava da na svojoj slici upotrebi samo malčice više crvene nego što bi trebalo. Želi da oslika pogrešnu sliku, ali i dalje razumnu.

To je teško. Mora da bude dovoljno sposoban da zadržava Demandreda, ali dovoljno slah da ga izazove na napad. Veoma istančana varka. To je opasno, a moguće je i da će to dovesti do propasti. On sada mora da hoda oštricom britve. Nema nikakve nade da izbegne da poseče noge. Pitanje nije hoće li se raskrvariti ili neće, već da li će stići do druge strane.

„Pomerite Ogijere“, tiho naredi Met, dodirujući kartu. „Hoću da pruže pojačanje ljudima kod gaza." Aijeli se tamo bore, štiteći odstupnicu dok se ljudi Bele kule i pripadnici Družine povlače s visoravni, u skladu s njegovim naređenjem.

Zapovest je preneta Ogijerima. Loijale, budi dobro, pomislio je Met beležeči na karti kuda je poslao Ogijere. „Obavestite Lana - on je i dalje na zapadnoj strani visoravni. Hoću da zaokrene do zadnjeg dela visoravni, pošto je većina Senkinih snaga sada na vrhu, pa da se vrati prema Mori iza druge troločke vojske koja pokušava da pređe gaz kod ruševina. Neka ih ne napada; samo neka ne izlazi na videlo i neka ostane na tom položaju.“

Glasnici otrčaše da ga poslušaju, a on unese još jednu belešku. Jedna so’đin donese mu kaf; bila je to ona slatka s pegicama. Toliko je bio obuzet bitkom da joj se nije ni nasmešio.

Srkućući kaf, Met naredi da mu damana otvori kapiju na stolu, kako bi mogao da vidi bojište. Nagnuo se nad njom, ali jednom rukom držao se za rub stola. Samo bi krvava budala dopustila da ga neko gurne kroz rupu na dve stotine stopa iznad tla.

On spusti kaf na drugi stočić i izvadi durbin. Troloci se spuštaju s visoravni i kreću se prema blatištu. Da, Demandred jeste dobar. Ogromne zveri koje je poslao prema blatištu jesu spore, ali mišićave i snažne - kao lavina. Odred šarske konjice takođe se sprema da se spusti s visoravni. Laka konjica.

Napašće Metove jedinice koje brane Havalski gaz da bi ih sprečile da napadnu troločko levo krilo.

Bitka je kao mačevalački dvoboj, samo u velikim razmerama. Postoji odgovor za svaki pokret - a često tri ili četiri odgovora. Pomeraš jedan odred ovde, drugi odred tamo, a sve to pokušavajući da odgovoriš na ono što tvoj neprijatelj radi, istovremeno ga pritiskajući tamo gde je tanak. Napred-nazad, napred-nazad. Met je brojčano nadjačan, ali on to može i da iskoristi.

„Prenesite Talmanesu sledeće reči“, naredi Met i dalje gledajući kroz durbin. „Sećaš li se kada si se kladio da ne mogu da ubacim novčić u čašu preko čitave gostionice?"

„Da, veliki“, odgovori mu seanšanski glasnik.

Met je na to odgovorio da će pokušati kada bude pijaniji - inače neće biti pošteno. A onda se Met pretvarao da se napio i izazvao Talmanesa da se umesto u srebro kladi u zlato.

Talmanes ga je prozreo i uporno zahtevao da on zaista pije. Još mu dugujem nekoliko maraka za to, zar ne? rasejano je pomislio Met.

On okrenu durbin ka severnom delu visoravni. Odred šarske teške konjice okupio se da krene niz padinu; video je njihova duga koplja s čeličnim glavama.

Pripremaju se da jurnu niz padinu kako bi presreli Lanove ljude dok oni obilaze severnu stranu visoravni. Ali naređenje još nije ni stiglo do Lana.

To je potvrdilo Metove sumnje: Demandred ne samo da ima uhode u njegovom logoru, već ima uhode i u zapovedništvu, ili blizu njega. Neko ko može da mu pošalje poruke istog trena kada Met izda naređenja. To verovatno znači da je tu jedan usmerivač, koji krije svoju sposobnost.

Krvavi pepeo, pomislio je Met. Kao da ovo nije dovoljno teško.

Glasnik se vratio od Talmanesa. „Veliki“, reče on prostirući se po podu, „tvoj čovek kaže da su njegove snage u potpunosti upropašćene. Želi da sledi tvoju naredbu, ali kaže da zmajevi neće biti dostupni do kraja današnjeg dana. Biće potrebne nedelje da bi se popravili. Oni su... Zao mi je, veliki, ali ovo su njegove doslovne reči. Oni su prošli gore nego krčmarica u sabinelu. Ne znam šta to znači.“

„Krčmarice tamo rade za napojnice“, progunđa Met, „ali ljudi u sabinelu su škrti na napojnicama.“

Naravno, to beše laž. Sabinel je grad gde je Met pokušao da natera Talmanesa da mu pomogne u osvajanju dve krčmarice. Talmanes je predložio da se Met pretvara da je ranjen kako bi zadobio njihovo saosećanje.

Dobar čovek. Zmajevi i dalje mogu da pucaju, ali verovatno izgledaju prilično oštećeno. U tome je njihova prednost; niko ne zna kako oni rade sem Meta i Aludre. Krvavi pepeo, čak se i on svakog puta kada neki zmaj opali brine da se ne rasprsne i ne opali hitac u pogrešnom smeru.

Pet ili šest zmajeva u potpunosti je ispravno; Met ih je povukao kroz kapiju na bezbedno mesto. Aludra ih je postavila južno od gaza, tako da budu uprti u visoravan. Met će ih iskoristiti, ali kod uhode će stvoriti utisak da je većina zmajeva uništena. Talmanes će moći da ih popravi, a onda će Met moći da ih opet stavi u upotrebu.

Ali čim ja to budem uradio, pomislio je, Demandred će ih napasti svim snagama. To mora da se odigra baš u pravom trenutku. Krvavi pepeo, u poslednje vreme, njegov život se u potpunosti svodi na pokušaje da nađe prave trenutke. Počelo je da mu ponestaje takvih trenutaka. Za sada je naredio Aludri da sa onih šest ispravnih zmajeva tuče po Trolocima preko reke, koji su silazili niz jugozapadnu padinu visoravni.

Ona je dovoljno daleko od visoravni i neće se zadržavati u mestu, tako da će Demandredu biti teško da je nađe i da uništi zmajeve. Njihov dim će brzo zakloniti položaj odakle otvaraju vatru.

„Mete“, oglasi se Elejna sa svog prestola na drugoj strani prostorije. Sa smeškomje primetio daje ona, meškoljeći se radi „udobnosti“, nekako izvela da Birgita podigne presto za nekoliko palaca, tako da je sada sedela tačno u ravni s Tuon. Možda čak palac više. „Molim te, možeš li da mi objasniš makar nešto od toga što radiš?“

Ne a da uhoda to ne čuje, pomislio je on osvrćući se po prostoriji. Ko li je to? Jedna od tri para damana i sul’dam? Može li damana da bude Prijateljica Mraka a da njena sul'dam ne zna? A suprotno? Ona plemkinja s belim pramenom u kosi deluje mu sumnjivo.

Ili je reč o nekome od mnobrojnih vojskovođa? Galgan? Tajli? General-barjaktar Geriš? Stajala je sa strane i streljala ga pogledom. Ali zaista. Žene. Mada, stvarno ima lepu zadnjicu, a Met je to spomenuo čisto da bi se ponašao prijateljski. On je oženjen čovek.

Cinjenica je da se tuda kreće toliko ljudi da bi Met mogao da prospe proso po podu i da do večeri dobije brašno. Navodno se svima njima može potpuno verovati, a niko od njih nije u stanju da izneveri i izda svoju caricu, neka bi živela večno. Sto joj neće poći za rukom, ako i dalje budu imali uhode.

„Mete?" opet mu se obrati Elejna. „Još neko mora da zna šta ti zapravo nameravaš. Ako budeš pao, moraćemo da nastavimo s tvojim planom.“

Pa, to je dobro razmišljanje. I on je mislio o tome. Uverivši se da se njegova naređenja poštuju, prišao je Elejni. Osvrnuo se po prostoriji, pa se nevino nasmešio ostalima. Oni ne moraju da znaju da on sumnja na njih.

„Zašto se keziš na sve?“, tiho ga upita Elejna.

„Nisam se krvavo kezio“, odvrati Met. „Hajdemo napolje. Hoću da prošetam i ugrabim malo svežeg vazduha.“

„Knotaju?“ upita Tuon ustajući.

On je nije ni pogledao - te njene oči u stanju su da probiju i čist čelik. Umesto toga, samo je nehajno izašao iz zapovedničke zgrade. Nekoliko trenutaka kasnije, Elejna i Birgita izašle su za njim.

„Šta je sad pa ovo?" upita Elejna.

„Tamo ima mnogo ušiju“, odgovori Met.

„Misliš da se uhoda krije u zapovedničkoj...“

„Čekaj“, kaza Met i uze je za ruku, pa je odvuče odatle. Klimnu kako bi pozdravio neke vojnike iz Mrtve straže. Oni zastenjaše u odgovor. Za Mrtvu stražu to je bilo čak pričljivo.

„Slobodno pričaj“, kaza mu Elejna. „Upravo sam oko nas izatkala štit protiv prisluškivanj a.

„Hvala ti“, zahvali joj. Met, „hteo sam da se skloniš od zapovedničkog položaja. Objasniću ti šta radim. Ako nešto pođe po zlu, moraćeš da odabereš drugog vojskovođu, zar ne?“

„Mete“, poče Elejna, „ako misliš da postoji uhoda...“

„Znam da postoji uhoda“, prekide je Met, „i iskoristiću je. Sve će to biti kako treba. Veruj mi.“

„Da, a ti si toliko samouveren da si već smislio plan za slučaj da ne uspeš.“

On to zanemari, već klimnu Birgiti. Ona se osvrnu oko sebe, pretvarajući se da joj je dosadno, a zapravo pogledom tražeći da vidi je li neko pokušao da im se previše približi.

„Elejna, kakva si s kartama?“, upita je Met.

„Sa... Mete, ovo nije trenutak za kockanje.“

„Elejna, ovo je upravo trenutak za kockanje. Vidiš li koliko smo brojčano nadjačani? Osecos li kako se zemlja trese kada Demandred napada? Sreća naša što nije rešio da Putuje pravo na naš zapovednički položaj i da nas napadne - pretpostavljam da se boji da se Rand negde krije i čeka ga u zasedi. Ali krv i krvavi pepeo - on je jak. Bez kockanja smo mrtvi. Propali. Pokopani.“

Ona zaćuta.

„Evo u čemu je stvar kada je reč o kartama“, objasni joj Met dižući jedan prst. „Karte nisu kao kocke. Kada se kockaš, želiš da dobiješ što je više moguće bacanja. Mnogo bacanja, mnogo pobeda. Vidiš, sve je nasumično? Ali ne kod karata. Kada se kartaš, možeš da izgubiš 99 puta, a opet budeš u dobitku ako dobiješ pravu ruku. Samo ako neprijatelj počne da se kocka bezglavo. Samo dok možeš da trpiš gubitke.“

„A ti to radiš?" upita ga Elejna. „Pretvaraš se da gubimo?“

„Krvavi pepeo - ne“, odgovori Met. „To ne mogu da lažno predstavim. On bi me prozreo. Ja zaista gubim, ali takođe gledam šta se dešava. Čekam tu poslednju ruku, u kojoj će moći da se dobije sve.“

„Dakle, kada smo mi na potezu?“

„Kada dođu prave karte“, odgovori Met. On diže ruku kako bi je sprečio da se pobuni. „Znaću, Elejna. Jednostavno ću krvavo znati. To je sve što mogu da kažem.“

Ona prekrsti ruke iznad nabreklog trbuha. Svetlosti, izgleda kao da je svakoga dana sve veća. „Dobro. Sta nameravaš sa andorskim snagama?“

„Već sam postavio Tama i njegove ljude u ruševine pored reke“, odgovori Met. „Sto se ostatka tvojih vojski tiče, voleo bih da pomogneš kod gaza. Demandred verovatno računa da će oni Troloci severno odavde preći reku i poterati našu odbranu nizvodno sa šijenarske strane, dok će ostatak Troloka i Šaranaca sići s visoravni da bi nas potisnuli preko gaza i uzvodno.

Pokušaće da nas stisnu i obuhvate - i to će biti to. Samo, Demandred je poslao neke snage uz Moru da pregrade reku i da je zaustave, a to će im veoma brzo uspeti. Videćemo postoji li neki način da to navedemo na svoju vodenicu. Ali kada ta reka presuši, biće nam potrebna čvrsta odbrana da bismo zaustavili Troloke kada pokušaju da pojure preko rečnog korita. Tome će poslužiti tvoje snage.“

„Poći ćemo“, odgovori mu Elejna.

„Mi?" prasnu Birgita.

„Jahaću sa svojim vojnicima“, odvrati Elejna zaputivši se prema vezanim konjima. „Sve je očiglednije da mi ovde neće poći za rukom da uradim ama baš ništa i da Met ne želi da budem prisutna u zapovedništvu. U tom slučaju, krvavo ću otići.“

„U bitku?" upita je Birgita.

„Birgita, već smo u boju“, odvrati Elejna. „Šarski usmerivači mogli bi da izvedu da za kratko vreme deset hiljada ljudi napadne Dašarsku kvrgu, kao i ovu raselinu s njom. Hajde. Obećavam ti da ću te pustiti da oko mene postaviš toliko stražara da neću moći da kinem a da ne isprskam pljuvačkom bar desetak.

Birgita uzadhnu, a Met joj uputi pogled sažaljenja, kao da hoće daje uteši. Ona mu klimnu glavom da ga pozdravi, pa ode sa Elejnom.

Dobro, pomislio je Met trčeći da se vrati u zapovedničku zgradu. Elejna radi ono što mora, a Talmanes je rastumačio njegov znak kako treba. Sada je vreme za pravi izazov.

Hoće li moći da namami Tuon da uradi ono što on hoće?

Galad je predvodio konjicu Dece Svetla u napadu uz Moru, blizu ruševina. Troloci su tu podigli još splavarskih mostova, a tela su plutala po vodi gusto kao jesenje lišće u nekakvoj bari. Strelci su uradili svoj posao baš kako treba.

Troloci koji su napokon uspeli da pređu reku sada moraju da se nose s Decom. Galad se nagnu u sedlu, čvrsto držeći koplje dok je probijao vrat jednom ogromnom Troloku medveđe njuške; nastavi dalje dok se s vrha njegovog koplja slivala krv a Trolok padao na kolena iza njega.

Poveo je svog ata Sidamu pravo u gomilu Troloka - neke obarajući ili ih terajući da mu odskoče s puta. Snaga konjičkog juriša krije se u brojnosti, a one koje Galad primora da se sklone u stranu, izgaziće konji koji slede za njim.

Nakon njegovog juriša Tamovi ljudi odapeli su strele u glavninu Troloka dok su se oni teturali po rečnoj obali. Troloci iza njih gurali su ih i gazili ranjene.

Golever i nekoliko ostale Dece pridružiše se Galadu u jurišu - popreko kroz čelo troločkog napada - a onda im ponestade neprijatelja. Oni njegovi ljudi zauzdaše konje, pa se okrenuše i digoše koplja te se galopom vratiše kako bi našli male odrede onih koji su se odvojili od glavnine i borili sami.

Bojište je bilo ogromno. Galad je skoro sat vremena proveo tražeći takve skupine, spasavajući ih i naređujući im da se povuku do ruševina kako bi Tam ili neko od njegovih zapovednika mogao da od njih obrazuje nove barjake. Lagano, dok im se brojno stanje topilo, prvobitne jedinice mešale su se međusobno. Najamnici više nisu jedini koji jašu s Decom. Pod Galadovim zapovedništvom sada su i Geldanci, Krilata straža, kao i dva Zaštitnika po imenu Klajn i Aliks. Obojica su ostali bez svojih Aes Sedai. Galad nije očekivao da će izdržati dugo, ali njih dvojica se bore sa stravičnom žestinom.

Nakon što je poslao još jednu skupinu preživelih prema ruševinama, Galad je usporio Sidamu tako da se konj kretao laganim hodom. Galad je slušao kako konj teško diše. To polje pored reke pretvorilo se u krvavu mešavinu leševa i blata. Kauton je bio u pravu što je postavio Decu na taj položaj. Možda Galad ima previše nisko mišljenje o njemu.

„Sta misliš, koliko se već dugo borimo?“ upita ga Golever. Dolama drugog Deteta pocepala se tako da mu se verižnjača jasno videla. Deo veriga duž desne strane pokidalo je neko troločko sečivo. Verižnjača je izdržala, ali krvava mrlja bila je pokazatelj da se mnogo alkica probilo kroz Goleverovu postavljenu tuniku, koju je nosio ispod oklopa, i da su mu se zarile u bok. Krvarenje nije delovalo opasno, tako da Galad ništa nije rekao.

„Stigli smo do podneva“, pretpostavi Galad, mada nije mogao da vidi sunce od oblaka. Prilično je uveren da se bore već četiri ili pet sati.

„Misliš li da će stati preko noći?“, upita Golever.

„Čisto sumnjam“, odgovori Galad. „Ako ova bitka potraje toliko.“

Golever ga zabrinuto pogleda. „Misliš...“

„Ne mogu da pratim šta se dešava. Kauton je ovamo poslao tako mnogo jedinica, a sudeći po onome što vidim - sve je povukao s visoravni. Ne znam zašto. A voda u reci... zar ti se ne čini da teče nekako isprekidano? Mora da se bitka uzvodno ne odvija kako treba..." On odmahnu glavom. „Možda bi mi Kautonov plan bio jasan kad bih mogao da vidim veći deo bojišta.“

On je vojnik. Vojnik ne mora da sagledava čitavu bitku da bi sledio naređenja. Međutim, Galad je obično u stanju da makar sklopi deliće strategije svoje strane na osnovu naređenja koja su mu data.

„Da li si ikada i zamislio ovako veliku bitku?“, upita Golever okrećući glavu. Argandina pešadija napala je Troloke kod reke. Sve više i više Nakota Senke gazilo je preko - a Galad se lecnu kada shvati daje voda u potpunosti stala.

Nakot Senke obezbedio je sebi uporište u poslednjih sat vremena. Bitka će biti gadna, ali makar su sada ravnopravniji po brojnom stanju, pošto su oni ranije poubijali onoliko Troloka. Kauton je znao da će reka prestati da teče. Zato je tu poslao tako mnogo jedinica - da bi usporio protivnički napad sa druge obale.

Svetlosti, pomislio je Galad, ja gledam Igru kuća koja se odvija na bojištu. Da, nije imao ni izbliza dovoljno visoko mišljenje o Kautonu.

Olovna kugla s crvenom zastavicom odjednom pade s neba nekih dvadesetak koraka ispred njega, žarivši se mrtvom Troloku u lobanju. Daleko iznad njega jedan raken zakrešta i odlete svojim putem. Galad mamuznu Sidamu, a Golever sjaha da mu dohvati pismo. Kapije su korisne, ali rakeni mogu da pokriju čitavo bojište i da po barjacima traže određene ljude kojima će uručiti naređenja.

Golever mu pruži pismo, a Galad izvadi svoj šifarnik iz kožnog omota koji je nosio zadenut u čizmu. Sifre su bile jednostavne - niz brojeva uparenih s rečima. Ako se u naređenju ne pominje odgovarajuća reč zajedno sa odgovarajućim brojem, onda je to naređenje sumnjivo.

Damodrede, pisalo je, povedi desetak svojih najboljih vojnika iz tvoje dvadeset druge čete i pođi uz reku prema Havalskom gazu. Stani kada vidiš Elejnin barjak i tu čekaj dalja naređenja. P.S. Ako kojim slučajem naletiš na Troloke sa štapovima, predlažem da pustiš Golever a da se bori protiv njih, pošto znam da te to oružje muči. Met.

Galad uzdahnu, pa pokaza Goleveru pismo. Bilo je potvrđeno šifrom; broj dvadeset dva i reč „štap“ bili su upareni.

„Šta on hoće od nas?" upita Golever.

„Voleo bih da znam“, odgovori mu Galad. Zaista bi voleo.

„Idem da okupim neke ljude“, reče Golever. „Pretpostavljam da hoćeš Harneša, Malona, Brokela..." Nastavio je sa čitavim spiskom.

Galad klimnu. „Dobar sastav. Pa, ne mogu reći da mi je žao zbog ove naredbe. Izgleda da je moja sestra stupila na bojno polje. Paziću na nju." Sem toga, želeo je da pogleda još jedan deo bojišta. Možda će mu to pomoći da shvati šta to Kauton radi.

„Na zapovest, gospodaru kapetane zapovedniče“, odvrati Golever.

Mračni napade. Bio je to pokušaj da se Rand pocepa, da se uništi delić po delić. Mračni je upirao da otme upravo one elemente koji sačinjavaju Randovu suštinu, pa da ih uništi.

Rand nije mogao ni da udahne, ni da krikne. To nije bio napad na njegovo telo, pošto on u tom mestu pravo telo nije ni imao, već napad na sećanje na telo.

Rand se držao na okupu, ali jedva. Suočivši se s tim stravičnim napadom, zaboravio je svaku pomisao na to da će poraziti Mračnoga - ili da će ga ubiti. Rand ništa ne može da porazi. Jedva izdržava.

Ne bi mogao da opiše taj osećaj ni da pokuša to da učini. Bilo je to kao da ga Mračni cepa na komade, u isti mah pokušavajući da ga u potpunosti smrvi. Istovremeno je napadao Randa sa svih strana, kao nekakav talas.

Rand pade na kolena. Zapravo, to je učinila misaona predstava njega, ali njemu je to delovalo stvarno.

Čitava večnost prođe.

Rand je patio. Pritisak koji ga je mrvio, buka razaranja. Izdržao je to na kolenima, grčeći prste kao kandže dok mu se znoj slivao s veđa. Trpeo je i digao pogled.

„Zar je to sve što možeš?”, procedi Rand.

POBEDIĆU.

„Osnažio si me“, odvrati Rand promuklim glasom. „Svakog puta kada su tvoji poslušnici pokušali da me ubiju, tvoj neuspeh bio je kao kovački čekić koji tuče po gvožđu. Ovaj pokušaj..." Rand duboko udahnu. „Ovaj tvoj pokušaj nije ništa. Neću se slomiti.“

GREŠIŠ. OVO NIJE POKUŠAJ DA TE UNIŠTIM. OVO JE PRIPREMA.

„Priprema za šta?“

DA TI POKAŽEM ISTINU.

Odlomci Sare... niti... odjednom poleteše pred Random, odvajajući se od glavnine svetla kao stotine sićušnih blistavih potočića. On je znao da to zapravo nije Sara, ništa više nego što je on tu prisutan telom. Tumačeći nešto tako neizmerno kao što je tkanje svega što je stvoreno, njegovom umu bila je potrebna nekakva slika, nekakva predstava. Ovo je njegova svest odabrala.

Niti se zavrteše, veoma nalik nitima u tkanju Jedne moći, samo što je ovih niti bilo na hiljade i hiljade, a boje su bile raznolikije i životnije. Svaka nit bila je potpuno prava, kao zategnuti konopac. Ili zrak svetla.

Spajale su se kao na razboju, stvarajući viziju oko njega. Ljigavo tle, biljke posute crnim pegama, drveće s granama mlitavim kao nejake ruke.

To je postalo mesto. Stvarnost Rand se diže na noge i oseti tle. Osećao je miris dima u vazduhu. Čuo je... tužno jecanje. Rand se okrenu i shvati da se nalazi na mahom jalovoj padini iznad nekog tamnog grada s crnim kamenim zidinama. Zgrade između njih bile su zdepaste i mrke, kao zemunice.

„Sta je ovo?“ prošapta Rand. Nešto u vezi s tim mestom bilo mu je veoma poznato. On diže pogled, ali nije mogao da vidi sunce jer su oblaci vladali nebom.

OVO JE ONO ŠTO ĆE BITI.

Rand krenu da zgrabi Jednu moć, ali ustuknu sa gađenjem. Opačina se vratila, samo još gore nego ranije - daleko gore. Ono što je nekada bilo tanak sloj pogani preko usijanog svetla saidina, sada je mulj tako gust da on nije mogao da ga probije. Moraće da upije tu tamu, da se obmota njom i da potraži Jednu moć ispod nje - ako je ona uopšte i dalje tu. Osetio je mučninu i jed i od puke pomisli na to. Jedva se suzdržao da ne povrati.

Nešto ga je privlačilo onoj obližnjoj tvrđavi. Zašto li se oseća kao da mu je to mesto poznato? On je dospeo u Pustoš - to se jasno vidi po biljkama. A i da mu one nisu dovoljan pokazatelj, to bi mu bilo jasno po smradu truleži u vazduhu. Vrelina je podsećala na baruštinu usred leta - sparina je bila teška iako je nebo bilo zastrto oblacima.

On se spusti niz blagu padinu i ugleda neke prilike kako u blizini rade. Ljudi su sekirama obarali drveće. Bilo ih je možda desetak. Rand je prilazeći skrenuo pogled i ugledao ništavilo koje je Mračni kako u daljini proždire deo krajolika, kao nekakva jama na obzorju. Je li to podsetnik da ono što Rand pred sobom vidi nije stvarno?

Prolazio je pored panjeva koji su ostali iza posečenog drveća. Da li to ljudi prikupljaju ogrev? Zvuk udaranja sekira - kao i držanje ljudi koji su radili - nije imao ništa od one postojane snage kojom se drvoseče uvek odlikuju. Udarci su bili mlitavi, a ljudi pogureni.

Čovek s leve strane... Rand ga prepozna kada mu se približi, iako je ovaj bio poguren i pun bora. Svetlosti. Tamu mora da je najmanje sedamdeset godina, a možda i osamdeset. Zašto radi toliko naporno?

Ovo je vizija, pomislio je Rand. Košmar. Nešto što je Mračni stvorio. Ovo nije stvarno.

Ali Randu je u tome bilo veoma teško da se ponaša kao da to nije zaista stvarno. A na neki način - to i jeste stvarnost. Mračni se poslužio senkama niti od kojih se sastoji Sara - mogućnostima koje su se zatalasale nakon stvaranja poput talasa koji se pojave pošto baciš kamenčić u jezerce - da bi ovo stvorio.

„Oče?“ upita Rand.

Tam se okrenu, ali pogled mu se nije usredsredio na Randa.

Rand ga uhvati za rame i prodrma ga. „Oče!“

Tam je na jedan trenutak samo obamrlo stajao, a onda se vratio svom poslu dižući sekiru. Danil i Džori radili su na obližnjem imanju. I oni su ostarili i izgledaju kao ljudi koji su dobrano zašli u srednje doba. Danil je izgledao kao da je od nečega veoma bolestan - lice mu je bilo prebledelo, a koža puna nekakvih ranica.

Džorijeva sekira zari se duboko u gorku zemlju, a crn roj pokulja iz tla - u podnožju panja krile su se bube. Glava sekire prodla je u njihovo leglo.

Bube se zarojiše i pohitaše uz držalje, pa prekriše Džorija. On zavrišta, pokušavajući da ih otrese, ali one mu uleteše u otvorena usta. Rand je čuo za takve stvari, smrtonosni roj, jednu od mnogih opasnosti koje vladaju u Pustoši. Diže ruku da pomogne Džoriju, ali čovek samo pade mrtav. To se desilo brže nego što je Rand stigao da udahne.

Tam užasnuto kriknu i potrča da pobegne odatle. Rand se okrenu taman u trenutku kada njegov otac upade u neki obližnji gustiš, pokušavajući da pobegne od smrtonosnog roja. Nešto skoči s jedne grane, munjevito kao bič, pa se obmota Tamu oko vrata, zaustavljajući ga u mestu.

„Ne!“, viknu Rand. To nije stvarno. Ali on svejedno ne može da gleda rođenog oca kako umire. Zgrabi Izvor, probijajući se kroz mučnu tamu opačine. Delovalo mu je kao da ga to guši, pa je Rand proveo previše vremena pokušavajući da nađe saidin. I kada mu je pošlo za rukom da ga zgrabi, do njega je doprla samo trunčica.

Svejedno zaurla i izatka tračicu plamena kojom ubi onu lozu što mu je zgrabila oca. Dok se loza uvijala umirući, Tam pade iz njenog hvata.

Nije se mrdao. Otvorene oči zurile su mu u nebo. Mrtve.

„Ne!“ Rand se okrenu ka smrtonosnom roju i uništi ga tkanjem Vatre. Prošlo je tek nekoliko trenutaka, ali od Džorija su ostale samo kosti.

Bube su pucketale dok ih je palio.

„Usmerivač“, izusti Danil, koji se u blizini prestravljeno grčio gledajući Randa razrogačenim očima. Druge drvoseče pobegle su u divljinu. Rand je čuo nekoliko njih kako vrište.

Rand nije mogao a da ne povrati. Opačina. Tako je grozna, tako gadna. Više nije mogao da drži Izvor.

„Hajde“, kaza Danil i zgrabi Randa za ruku.

„Hajde, potreban si mi!“

„Danile“, promuklo mu reče Rand dižući se na noge. „Zar me ne prepoznaješ?

„Hajde“, ponovi Danil i povuče Randa prema tvrđavi.

„Ja sam Rand. Rand, Danile. Ponovorođeni Zmaj.“

U Danilovim očima videlo se da ga ne razume.

„Šta ti je uradio?“, prošapta Rand.

ONI NIŠTA NE ZNAJU O TEBI, NEPRIJATELJU. PONOVO SAM IH NAČINIO. SVE ŠTO POSTOJI JESTE MOJE, ONI NIKADA NEĆE ZNATI ŠTA SU IZGUBILI. NIKADA NEĆE ZNATI NI ZA ŠTA SEM MENE.

„Poričem te“, prošapta Rand. „Poričem te.“

PORICANJE SUNCA NEĆE UČINITI DA ONO ZAĐE. PORICANJE MENE NEĆE SPREČITI MOJU POBEDU.

„Hajde“, kaza Danil vukući Randa za sobom. „Molim te. Moraš da me spaseš!“

„Okončaj ovo“, reče Rand.

DA OKONČAM? NEMA KRAJA NI KONCA, NEPRIJATELJU. OVO JESTE. JA SAM GA STVORIO.

„Ti si ovo samo zamislio.“

„Molim te“, ponovo se javi Danil.

Rand dopusti da ga on odvuče prema mračnoj tvrđavi. „Danile, šta si tražio tamo?“, htede da čuje Rand. „Zašto ste sekli drva u Pustoši? To nije bezbedno.“

„Bila je to naša kazna“, šapatom odgovori Danil. „Oni koji iznevere našeg gospodara bivaju poslati da donesu drvo koje su posekli sopstvenim rukama. Ako ne nastradaš od smrtonosnih rojeva ili grančica, zvuk seče drveta zna da privuče druge stvari...“

Rand se namršti kada kročiše na put koji je vodio u grad i njegovu tamnu tvrđavu. Da, to mesto jeste poznato. Kamenolomski put, iznenađeno je pomislio Rand. A ono napred... Tvrđava je vladala onim što je nekada bilo Zeleno u središtu Emondovog Polja.

Pustoš je progutala Dve Reke.

Oblaci kao da pritisnuše Randa, a u glavi je slušao Džorijevo vrištanje. Pred očima je video Tama kako se koprca dok se davi.

Ovo nije stvarno.

Ovo će se dogoditi ako Rand pretrpi neuspeh. Tako mnogo ljudi zavisi od njega. Tako mnogo... neke je već izneverio. Mora da se upire da u glavi ne prolazi kroz spisaik onih koji su izgubili život u njegovoj službi. Čak i ako druge spase, te nije uspeo da zaštiti.

Ovo je drugačiji napad od onoga kojim se pokušala uništiti njegova suština. Rand je osetio kako Mračni gura svoje pipke u njega, pokušavajući da njegov um zarazi brigom, sumnjom i strahom.

Danil ga dovede do zidova oko sela, gde su dva Mirdraala, ogrnuta nepomičnim plaštovima, čuvala kapiju. Oni pođoše napred, kao da klize. „Poslat si da sečeš drva“, prošapta jedan od njih suviše bledim usnama.

„Ja... doveo sam ovoga!" odgovori Danil teturajući se u žurbi da ustukne. „Dar za našeg gospodara! On može da usmerava. Našao sam ga za vas!“

Rand zareza, pa se opet baci ka Jednoj moći, plivajući kroz pogan. Dospe do potočića saidina, pa ga zgrabi.

Istog trena nešto mu izbi saidin iz ruku. Stit skliznu između njega i Izvora.

„Ovo nije stvarno“, prošapta on okrećući se da vidi ko je to usmeravao.

Ninaeva izađe na gradsku kapiju, u crnini. „Divljak?“, upita ona. „Neotkriven? Kako li si preživeo ovoliko dugo? Danile, bio si dobar. Vraćam ti tvoj život. Nemoj opet izneveriti.“

Danil zajeca od radosti, pa protrča pored Ninaeve i uđe u grad.

„Ovo nije stvarno“, ponovi Rand dok ga je Ninaeva vezivala tkanjima Vazduha i uvlačila u Emondovo Polje koje pripada Mračnome, Dva Mirdraala hitala su ispred nje, Emondovo Polje sada je veliki grad. Kuće su bile zbijene kao miševi pred mačkom i sve su bile istovetne i jednolične. Ljudi su žurno hodali uličicama, sve vreme spuštenih pogleda.

Ljudi su se sklanjali pred Ninaevom, ponekad je oslovljavajući sa „gospodarice". Drugi su je nazivali Izabranom. Dva Mirdraala žurila su kroz grad kao senke. Kada Rand i Ninaeva stigoše do tvrđave, u dvorištu se okupila mala skupina ljudi. Bilo ih je dvanaestoro. Rand je osećao da četvorica muškaraca drže saidin, mada mu je samo Dejmer Flin bio poznat. Od žena, dve su bile devojčice koje je znao iz Dve Reke.

Bilo ih je trinaest. I trinaest Mirdraala, okupljenih ispod tmurnog neba. Prvi put otkako ga je ta vizija zaposela - Rand je osetio strah. Ne ovo. Sve samo ne ovo.

Sta ako ga preobrate? Ovo nije stvarno, ali ipak jeste jedan vid stvarnosti. Svet u ogledalu, koji je stvorio Mračni. Sta bi se Randu desilo da tu bude Preobraćen? Je li zaista tako lako upao u zamku?

Poče da se otima, pokušavajući da se istrgne iz stega Vazduha. Naravno, to je bilo beskorisno.

„ T i jesi baš zanimljiv“, kaza Ninaeva okrećući se da ga pogleda. Nije delovala ni dan starije nego kada ju je ostavio u pećini, ali bilo je drugih razlika. Opet je nosila kosu u pletenici, a lice joj je bilo ispijenije... nekako strože, I te oči.

Oči su joj potpuno pogrešne.

„Kako ti je uspelo da preživiš u spoljnom svetu?" upita ga ona. „Kako ti je pošlo za rukom da toliko dugo ne budeš otkriven?“

„Ja dolazim iz mesta gde Mračni ne vlada.“

Ninaeva se zasmeja. „Besmisleno. Priče za malu decu. Veliki gospodar oduvek je vladao.“

Rand je sve to video. Svoju vezu sa Sarom, blistanje poluistina i senovite puteve. Ta mogućnost... mogla bi da se ostvari. To je jedna staza kojom bi svet mogao da pođe. Tu je Mračni dobio Poslednju bitku i skršio Točak vremena.

To mu je omogućilo da ga ponovo sazda i da izatka Saru na nov način. Svi živi su zaboravili prošlost i sada znaju samo ono što im je Mračni stavio u glavu. Rand u nitima Sare koje je ranije dodirnuo može da pročita istinu i istoriju tog mesta.

Ninaeva, Egvena, Logan i Kecuejn sada su Izgubljeni i Preobraćeni su na stranu Senke protiv svoje volje. Moiraina je pogubljena zato što je bila preslaba.

Elejna, Min, Avijenda... one su bačene na beskrajne muke u Šajol Gulu.

Svet je postao živi košmar. Svako od Izgubljenih vlada svojim delom sveta. Beskrajna jesen odvija se dok oni šalju vojske, Gospodare straha i podanike jedni protiv drugih. Večita bitka.

Pustoš se sada pruža do svih okeana. Seanšan više ne postoji, jer je razoren i spaljen toliko da tamo čak ni pacovi i vrane više ne mogu da prežive. Svi koji mogu da usmeravaju otkriveni su u mladosti i Preobraćeni. Mračnome se ne dopada ni mogućnost da će neko vratiti nadu svetu.

To niko nikada neće učiniti.

Rand vrisnu kada trinaestoro poče da usmerava.

„Ovo je najgore što možeš?" urlajući upita Rand.

Oni suprotstaviše svoje volje njegovoj. Osećao ih je kao klinove koji mu se zarivaju u lobanju, pravo kroz meso. Odupro se svim snagama, ali počeli su da ga pritiskaju. Svaki udarac, kao sekirom, bio je sve bliži i bliži tome da se probiju u njega.

I TAKO SAM POBEDIO.

Neuspeh snažno pogodi Randa - spoznaja da je on kriv za to što se tu dogodilo. Ninaeva i Egvena Preobraćene su na stranu Senke upravo zbog njega. Oni koje je voleo postali su Senkine igračke.

Rand je trebalo da ih zaštiti.

POBEDIO SAM. OPET.

„Zar misliš da sam ja isti onaj dečak kojeg je Išamael onoliko pokušavao da uplaši?“, viknu Rand, boreći se protiv sramote i užasa.

BITKA JE OKONČANA.

„NIJE JOŠ NI POČELA!“, zaurla Rand u odgovor.

Stvarnost oko njega opet se rasprsnu u trake svetlosti. Ninaevino lice se raspuče i rasplete kao čipka sa izvučenom petljom. Tle se rasu i tvrđava prestade da postoji.

Rand pade iz.stega Vazduha, koje nikada i nisu u potpunosti postojale. Stvarnost koju je Mračni stvorio - i koja je bila krhka - rasplela se u svoje sastavne delove. Niti svetla raširiše se, podrhtavajući kao strune na harfi.

Čekale su da budu izatkane.

Rand duboko udahnu kroza zube i zagleda se u tamu iza niti. „Šaj'tane, ovoga puta neću samo sedeti i trpeti. Neću dozvoliti da budem zarobljenik tvojih košmara. Postao sam nešto više od onoga što sam nekada bio.“

Rand zgrabi niti koje su se kovitlale oko njega - bilo ih je na stotine i stotine. Tu nema Vatre, Vazduha, Zemlje, Vode, niti Duha... Sve to je sada nekako osnovnije i nekako raznovrsnije. Sve su moći pojedinačne i jedinstvene. Umesto Pet moći, sada ih je na hiljade.

Rand ih zgrabi, pa ih skupi u ruci držeći samo tkanje stvarnosti.

A onda ga usmeri, ispredajući ga u drugačiju mogućnost.

„A sada“, reče Rand, duboko uzdahnuvši kako bi se rešio užasa koji ga je obuzeo od onoga što je maločas video. „Sada ću ja tebi pokazati šta će se dogoditi.“

Brin se nakloni, „Majko, ljudi su na položaju.“

Egvena duboko udahnu. Met je deo snaga Bele kule poslao suvim rečnim koritom ispod gaza i oko zapadne strane blatišta; vreme je da im se Egvena pridruži. Na trenutak je oklevala, gledajući kroz kapiju Metov zapovednički položaj. Egvena pogleda pravo u oči Seanšanku sa druge strane stola koja je gordo sedela na svom prestolu.

Nisam završila s tobom, pomislila je Egvena.

„Hajdemo“, reče ona okrećući se, pa mahnu Jukiri da zatvori kapiju koja je vodila u Metovu zgradu. Dok je izlazila iz svog šatora, držala je Vorin sa’angreal u jednoj ruci.

Pokolebala se kada je nešto videla. Nešto neznatno, na tlu. Mreža sićušnih pukotina širila se po kamenju. Sagla se.

„Majko, ima ih sve više i više“, reče joj Jukiri, čučnuvši pored nje. „Mislimo da se te pukotine šire kada Gospodari straha usmeravaju. Naročito ako se koristi kobna vatra...“

Egvena ih dodirnu. Mada su na dodir delovale kao obične pukotine, gledale su u čisto ništavilo. Bilo je to crnilo preduboko za obične pukotine.

Ona izatka svih Pet moći, ispitujući naprsline. Da...

Nije baš bila sigurna šta je zapravo uradila, ali novonastalo tkanje prekri naprsnuća kao zavoj. Tama se rasprši i za sobom ostavi samo obične pukotine - i tanak sloj kristala preko njih.

„Zanimljivo“, odgovori Jukiri. „Šta si to izatkala?“

„Ne znam“, odgovori joj Egvena. „Vodila sam se osećajem. Gavine, jesi li..." Ona ućuta.

Gavin.

Egvena zgranuto ustade. Kao kroz maglu sećala se da ju je on ostavio u zapovedničkom šatoru da bi izašao na svež vazduh. Koliko li je vremena od tada prošlo? Lagano se okrenula, pokušavajući da oseti gde je on. Veza joj je omogućavala da oceni u kom je on pravcu. Zaustavila se kada se okrenula tačno prema njemu.

Gledala je prema rečnom koritu, neposredno iznad gaza, gde je Met postavio Elejnine snage.

O, Svetlosti...

„Šta je bilo?“, upita je Silvijana.

„Gavin je otišao da se bori“, odgovori joj Egvena terajući sebe da zvuči spokojno. Vunoglava budala od muškarca! Zar nije mogao da sačeka sat ili dva dok se njene vojske ne nađu na svom položaju? Znala je da on žarko želi da se bori, ali makar je mogao da je pita!

Brin tiho zaječa.

„Pošaljite nekoga po njega“, naredi Egvena. Glas joj sada jeste bio hladan i besan. Nije bila u stanju da zvuči drugačije. „Izgleda da se pridružio andorskoj vojsci.“

„Ja ću“, reče Brin, s jednom rukom na balčaku a drugom pruženom prema jednom konjušaru. „U mene se ne može imati poverenja da sam u stanju da predvodim vojsku. Mogu makar ovo.“

To je imalo smisla. „Povedi Jukiri“, reče mu ona. „Kada nađete mog glupog Zaštitnika, Putujte do nas, zapadno od blatišta.“

Brin se pokloni, pa ode. Sijuan ga je kolebljivo gledala.

„Možeš s njim“, reče joj Egvena.

„Da li sam ti tamo potrebna?“, upita je Sijuan.

„Zapravo..." Egvena spusti glas. „Hoću da se neko pridruži Metu i seanšanskoj carici i da ih sluša ušima koje su navikle da čuju ono što se ne izgovara.“

Sijuan joj klimnu glavom, a u izrazu njenog lica videlo se odobravanje - pa čak i ponos. Egvena je Amirlin; od Sijuan joj nije potrebno ni jedno ni drugo, ali to ju je ipak malo obodrilo i prenulo iz teške iznurenosti.

„Deluješ kao da ti je nešto smešno“, primeti Egvena.

„Kada smo Moiraina i ja krenule da nađemo onog mladića“, odgovori joj Sijuan, „nisam imala predstave da će nam Sara poslati i tebe.“

„Tvoju zamenu?“, upita je Egvena.

„Dok kraljica stari“, kaza Sijuan, „počinje da razmišlja o svojoj zaostavštini Svetlosti, verovatno i svaka domaćica tako razmišlja. Hoće li imati naslednicu za domaćinstvo koje je stvorila? Kako žena biva mudrija, tako shvata da ono što može sama da postigne ne može ni da se poredi sa onim što njena zaostavština može da ostvari.

Pa, valjda ne mogu da te smatram samo svojom, a i nije mi baš bilo drago što sam svrgnuta. Ali... utešno je što znam da sam učestvovala u oblikovanju budućnosti. A i kada bi žena poželela da ima zaostavštinu, ne bi mogla ni da sanja da će imati veću od tebe. Hvala ti. Motriću na onu Seanšanku za tebe, a možda ću moći i da pomognem jadnoj Min da se izvuče iz mreže u koju je upala.“

Sijuan krenu, dozivajući Jukiri da joj otvori kapiju pre nego što ode s Brinom. Egvena se nasmeši gledajući je kako ljubi vojskovođu. Sijuan. Ljubi muškarca na otvorenom.

Silvijana poče da usmerava, a Egvena se pope u Daišarovo sedlo dok se kapija otvarala za njih. Prigrlila je Izvor, držeći ispred sebe Vorin saangreal, pa kasom protera konja kroz kapiju iza jednog odreda Garde Kule. Smesta je zapahnu smrad dima. Visoki kapetan Cubajn čekao ju je na drugoj strani. Oduvek joj se činilo daje tamnokosi čovek premlad za taj položaj, ali valjda nisu svi zapovednici sedi kao Brin. Na kraju krajeva, celu bitku su poverili čoveku koji je tek nešto malo stariji od nje, a ona je najmlađa Amirlin koja je ikada postojala.

Egvena se okrenu prema visoravni i shvati da je jedva vidi kroz požar koji se prostirao duž padine i istočnog oboda blatišta.

„Šta se desilo?“, upita ona.

„Zapaljene strele“, odgovori Cubajn, „koje su odapele naše snage kod reke. Isprva sam mislio da je Kauton lud, ali sada mi je njegovo razmišljanje jasno. Odapinjao je strele na Troloke da bi zapalio polja tamo, na visoravni, i u njenom podnožju da bi nama obezbedio zaklon. Tamo je rastinje suvo kao trud. Požar je za sada naterao Troloke i šarsku konjicu da se povuku uz padinu. A mislim da Kauton računa na to da će dim sakriti kretanje naših jedinica oko blatišta.“

Senka će znati da se tu neko kreće, ali koliko vojske i u kom sastavu... moraće da se oslanjaju na izviđače umesto na vidikovac na vrhu visoravni.

„Kako glase naša naređenja?” upita Čubajn.

„Zar ti on to nije rekao?“, upita ga Egvena u odgovor.

On samo odmahnu glavom. „Samo nam je naredio da ovde zauzmemo položaj.“

„Nastavićemo zapadnom stranom blatišta, i napašćemo Šarance s leđa“, objasni mu ona.

Cubajn zastenja. „To znači da ćemo prilično rascepkati naše snage. A on sada napada visoravan nakon što im ju je prepustio?“

Ona na to nije imala odgovor. Pa, u suštini je ona prepustila zapovedništvo Metu. Opet je bacila pogled preko blatišta, prema mestu gde je osečala da se Gavin nalazi. On će se boriti kod...

Egvena zastade. Njen prethodni položaj omogućio joj je da oseti da se Gavin nalazi negde u smeru reke, ali nakon što je prošla kroz kapiju stekla je bolji utisak o njegovom položaju. On nije kod reke sa Elejninom vojskom.

Gavin je ni manje ni više nego na visoravni, gde je Senka najsnažnija.

O, Svetlosti!, pomislila je. Gavine... Šta to radiš?

Gavin je hodao kroz dim. Crni pramenovi uvijali su se oko njega, a vrelina spaljene trave probijala mu se kroz čizme. Međutim, vatra je mahom zamrla tu, na vrhu visoravni, tako da je nakon nje zemlja bila garava i siva od pepela.

Leševi i nešto polomljenih zmajeva crneli su se kao hrpe otpada od topljenja ili uglja. Gavin zna da seljaci ponekad pale prošlogodišnji korov kako bi obnovili polje. Sada je čitav svet zapaljen. Dok je prolazio kroz zavesu od crnog dima - vezavši mokru maramicu preko lica - molio se za obnovu.

Tle je bilo prekriveno sitnim pukotinama. Senka uništava ovu zemlju.

Većina Troloka okupila se na delu visoravni koji gleda na Havalski gaz, mada se šačica njih bavila čačkanjem leševa na padini. Možda ih je privlačio smrad spaljenog mesa. Jedan Mirdraal izroni iz dima i poče da ih grdi na nekom jeziku koji Gavin nije razumeo. Stvorenje je bičevalo Troloke.

Gavin se ukopa u mestu, ali Polutan ga nije video. Poterao je zaostale Troloke prema mestu gde se okupio ostatak. Gavin je čekao, lagano dišući kroz vlažnu maramicu, osećajući kako se senke krvonoževa vijugaju grleći ga. Ona tri prstena su mu to učinila. Osećao se opijeno i noge su mu se kretale prebrzo kada bi zakoračio. Bilo mu je potrebno neko vreme da se navikne na te promene i da zadrži ravnotežu kada se pomeri.

Jedan Trolok s vučjim crtama diže se iza jedne obližnje gomile smrskanog kamenja, pa onjuši vazduh gledajući za onom Seni. Trolok onda šunjajući se izađe iz svog skrovišta, noseći leš prebačen preko ramena. Prođe pored Gavina, ni pet stopa od njega, pa zastade i opet onjuši vazduh, pa tek onda nastavi put, nisko se pogurivši. Za telom koje je Trolok nosio preko ramena vukao se Zaštitnički plašt. Jadni Simon. Nikada se više neće kartati. Gavin tiho zareža i pre nego što stiže da se obuzda, skoči i pređe u „celivanje guje“, okrećući se u mestu i skidajući Troloku glavu s ramena.

Lešina pade na tle. Gavin je stajao sa isukanim mačem, a onda opsovao samog sebe i vratio se u dimnu zavesu. Ona će prikriti njegov miris i crnilo koje ga zaklanja. Glupo je što je doveo sebe u opasnost da bude otkriven samo da bi ubio jednog Troloka. Simonov leš svejedno će završiti u kazanu. Gavin ne može da ubije čitavu vojsku. Tu je zbog jednog jedinog čoveka.

Gavin čučnu, čekajući da vidi je li neko primetio njegov napad. Možda nisu mogli ni da ga vide - nije siguran koliko ga prstenovi zaklanjaju - ali svi koji su gledali u tom smeru sasvim sigurno su videli Troloka kako pada.

Nije bilo poziva na uzbunu. Gavin ustade i nastavi. Tek je tada primetio da mu se prsti crvene kroz garež. Opekao ih je. Ali bol je nekako dalek. Prstenovi. Bilo mu je teško da jasno razmišlja, ali to mu srećom nije umanjilo sposobnost da se bori. Cak su mu nagoni sada jači.

Demandred. Gde je Demandred? Gavin je jurio napred-nazad preko vrha visoravni. Kauton je postavio jedinice kod reke blizu gaza, ali zbog dima nikako nije bilo moguće da vidi o kojim je jedinicama reč. Na drugoj strani, Krajišnici su se sukobili s jednom jedinicom šarske konjice. Ali tu, na vrhu visoravni, vladao je mir uprkos Nakotu Senkei Šarancima. Gavin se sada šunjao uz pozadinske redove Nakota Senke, držeći se osušenih stabala i korova. Izgledalo je kao da ga niko i ne primećuje. Tu je bilo senki, a senke mu pružaju zaštitu. Ispod visoravni, duž prostora koji se prostirao između nje i blatišta, vatre su se gasile. Cinilo mu se kao da su se nekako prebrzo ugasile. Je li posredi usmeravanje?

Nameravao je da nađe Demandreda tražeći mesto odakle dopiru njegovi napadi, ali ako on usmerava samo da bi ugasio požar, onda...

Vojska Senke dade se u juriš niz padinu prema Havalskom gazu. Mada su Šaranci ostali na visoravni, glavnina Troloka je krenula. Očigledno nameravaju da se probiju preko sada suvog rečnog korita i napadnu Kautonovu vojsku.

Ako je Kauton nameravao da namami sve Demandredove snage s visoravni, onda u tome nije uspeo. Mnogi Šaranci, kako pešadija tako i konjica, ostali su da bezizražajno gledaju Troloke koji hrle u bitku.

Grmljavina pogodi padinu, bacajući Troloke u vazduh kao prašinu iz čilima. Gavin se pokoleba i čučnu. Zmajevi, ono nekoliko što još rade. Met ih je postavio negde preko reke. Zbog dima je bilo teško odrediti im tačan položaj. Sudeći po zvuku, ima ih svega pet ili šest, ali šteta koju čine jednostavno je ogromna, naročito ako se u obzir uzme udaljenost s koje otvaraju vatru.

Mlaz crvene svetlosti sevnu skoro s vrha visoravni pravo prema dimu zmajeva. Gavin se nasmeši. Hvala lepo. On spusti ruku na balčak. Vreme je da isproba koliko dobro ti prstenovi rade svoj posao.

Munjevito izlete iz zaklona. Većina Troloka jurila je niz padinu prema suvom rečnom koritu. Zasipale su ih strele iz lukova i samostrela, a onda i novi hici zmajske vatre, samo sa neznatno drugačijeg položaja. Kauton je naredio da se zmajevi pomeraju, pa je Demandredu teško da tačno odredi gde su.

Gavin je trčao između Nakota Senke koji je zavijao na sav glas. Tle je od pogodaka dobovalo kao srce koje kuca. Dim se kovitlao oko njega i gušio ga. Sake su mu počrnele od čađi, a pretpostavljao je da je isto i s njegovim licem. Nadao se da će to pomoći da se sakrije.

Troloci se okrenuše, krešteći ili grokćući, ali nijedan se nije ustremio ka njemu. Znali su da je nešto prošlo, ali on je njima izgledao samo kao maglovita mrlja.

Egvenin bes pokulja kroz vezu. Gavin se nasmeši. Nije ni očekivao da će joj biti drago. Dok je trčao i dok su se strele zarivale u tle oko njega, pomirio se sa svojim izborom i našao spokoj u njemu. Možda bi nekada on to uradio zarad gordosti i ponosa zbog bitke i zarad prilike da se okuša protiv Demandreda.

To mu sada nije u srcu. U srcu mu je potreba. Neko mora da se bori protiv tog stvora, neko mora da ga ubije - ili će oni izgubiti tu bitku. Svi oni to vide. Bila bi prevelika kocka da u opasnost stave Egvenu ili Logana.

Gavin može da bude doveden u opasnost. Niko ga ne bi poslao da to uradi. Niko se ne bi usudio - ali to je neophodno. On sada ima priliku da promeni stvari, da zaista uradi nešto bitno. On to radi za Andor, za Egvenu, za čitav svet.

Ispred njega Demandred zaurla svoj sada već dobro poznat izazov. „Pošaljite mi Al'Tora, a ne ove takozvane zmajeve!" Još jedan mlaz ognja sunu od njega.

Gavin prođe pored Troloka koji su jurišali, i izađe iza jednog velikog odreda Šaranaca naoružanih neobičnim lukovima, velikim skoro kao dvorečanski. Bili su raspoređeni oko jednog konjanika u oklopu od novčića, vezanih kroz rupe u središtima, koji je pored toga nosio i štitnike za grlo i ruke. Vizir njegovog strašnog kalpaka bio je podignut. Ono gordo lice Gavinu je bilo jezivo poznato, zgodno i carski dostojanstveno i gordo.

Ovo će morati da bude brzo, pomislio je Gavin. Svetlosti, bolje da mu ne pružim priliku da usmerava.

Šarske lukonoše bile su spremne, ali samo se dvojica okrenuše kada Gavin skliznu između njih i izvadi nož iz korica za pojasom. Moraće da svuče Demandreda s konja, pa da nožem ubode u lice. Osećao je da je to kukavički napad, ali ipak je najbolje tako. Ako ga saplete, moći će da...

Demandred se iznenada okrenu i pogleda prema Gavinu. Trenutak kasnije on pruži ruku i zrak usijane bele vatre - tanak kao grančica - polete na Gavina.

Promašio je i njegov zrak zario se odmah pored Gavina kada je ovaj odskočio. Pukotine se raširiše po obližnjem tlu. Duboke i crne naprsline kao da su zjapile u večnost.

Gavin skoči i zaseče Demandredovo sedlo. Tako je brz. Prstenovi su mu omogućavali da bude u pokretu dok je Demandred još zbunjeno zurio.

Kolan se pokida a Gavin zari nož konju u bok. Životinja zanjišta i prope se, zbacivši Demandreda sa sve sedlom.

Gavin skoči, držeći okrvavljeni nož, dok je konj bežao a šarski strelci vikali. On se nadvi nad Demandredom, dižući nož i držeći ga obema rukama.

Telo Izgubljenog odjednom se tržnu i čovek bi odgurnut u stranu. Vazduh je duvao po čađavom tlu, dižući pahulje pepela koje su se raznosile na vazdušnim strujama dok su tkanja Vazduha hvatala Demandreda i okretala ga, spuštajući ga na tle tako da mu je oklop zazveketao a mač već bio isukan. Izgubljeni čučnu i pusti još jedno tkanje - Gavin oseti kako se vazduh vrtloži pored njega, kao da niti pokušavaju da ga zgrabe. Prebrz je, a Demandredu je očigledno teško da ga pogodi zbog onog prstenja koje Gavin nosi.

Gavin ustuknu i prebaci nož u drugu ruku, pa desnicom isuka mač.

„Tako dakle“, kaza Demandred. „Ubica. A Lijus Terin je uvek pričao o časti i suočavanju licem u lice.“

„Nije me poslao Ponovorođeni Zmaj.“

„A okružen si Noćnom seni, što je tkanje kojeg se.u ovom dobu niko ne seća. Znaš li da će ti ono što ti je Lijus Terin uradio iscediti život? Ti si mrtav čovek, čovečuljče.“

„Onda mi se ti pridruži u grobu“, odvrati Gavin.

Demandred se uspravi i uhvati mač obema šakama, zauzimajući Gavinu nepoznat stav. Izgleda daje mogao da donekle prati Gavina pogledom, uprkos onim prstenovima, ali da je za dlaku sporiji nego što bi inače bio.

„Pupoljci jabuke na vetru“ i s tri brza udarca primorao je Demandreda da ustukne. Nekoliko Šaranaca pošlo je sa isukanim mačevima, ali Demandred diže jednu ruku u oklopnoj rukavici da ih zaustavi. Nije se smešio Gavinu - izgleda da se taj čovek nikada ne smeši - ali je izveo nešto slično „trokrakoj munji“, a Gavin je na to odgovorio „veprom koji hrli niz planinu“

Demandred je dobar. Iako mu prstenovi daju prednost, Gavin je jedva izbegao Demandredov povratni udarac. Njih dvojica su plesali po malom krugu brisanog prostora koji su čuvali oprezni Šaranci. Daleka grmljavina pratila je gvozdene kugle što su se zarivale u padinu tako da se zemlja tresla. Svega nekoliko zmajeva i dalje bljuje vatru, ali izgleda da su usredsređeni na taj položaj.

Gavin zastenja i baci se u „oluja trese granje" pokušavajući da se probije kroz Demandredov gard. Moraće da se približi da zarije mač ispod pazuha ili između šavova njegovog oklopa od novčića.

Demandred odgovori brzo i vešto. Gavin se ubrzo znojio pod oklopom. Osećao se kao da je brži nego što je ikada u životu bio, a pokreti su mu bili kao u kolibrija. Ali ma koliko pokušavao, nije mogao da zada udarac.

„Ko si ti, čovečuljče?“, procedi Demandred, uzmičući s mačem dignutim u stranu. „Dobro se boriš.“

„Gavin Trakand.“

„Brat one male kraljice“, reče Demandred. „Ti začelo shvataš ko sam ja.“

„Ubica.“

„A zar tvoj Zmaj nije ubijao?“, zatraži da čuje Demandred. „Zar tvoja sestra nikada nije ubila da bi zadržala - a možda bih i mogao da kažem osvojila - svoj presto?“

„To je nešto drugo.“

„Svi tako uvek govore“, odvrati Demandred i pođe napred. Mačevalački stavovi bili su mu skladni, leđa uvek prava ali opuštena, a služio se širokim pokretima kao neki plesač. Potpuno je vladao svojim mačem. Gavin nije čuo da je Demandred bio poznat kao mačevalac, ali taj čovek je u mačevanju dobar kao ma koji s kojim se Gavin u životu susreo. Zapravo - i bolji.

Gavin izvede stav „mačka igra na zidu“, prelep i širok mačevalački udarac koji je odgovarao Demandredovom, a onda je napao „plesom zmijskog jezika“, nadajući se daje njegov prethodni stav zavarao Demandreda toliko da će on propustiti njegov ubod.

Nešto tresnu u Gavina i baci ga na tle. On se zakotrlja i diže u čučanj. Disanje mu postade otežano. Zahvaljujući prstenovima, nije osećao nikakav bol, ali verovatno mu je rebro slomljeno.

Kamen, pomislio je Gavin. Usmeravaoje i pogodio me je kamenom. Zbog onih senki bilo mu je teško da tkanjima pogodi Gavina, ali i dalje može da baci nešto veliko na te senke, pa da ga pogodi.

„Varaš“, izrugnu se Gavin.

„Varam?" upita ga Demandred. „Zar ima nekih pravila, mali mačevaoče? Koliko se sećam, ti si mene pokušao da ubodeš u leđa dok si se krio u oblaku tame.“

Gavin udahnu i izdahnu, držeći se za bok. Zmajska gvozdena kugla tresnu u zemlju nedaleko odatle, pa se rasprsnu. To pokida neke Šarance, a njihova tela zakloniše Gavina i Demandreda od siline razaranja. Rasuta zemlja popada oko njih kao pena od talasa po brodskoj palubi. Makar jedan zmaj još radi.

„Smatraš me ubicom“, nastavi Demandred, „i ja to i jesam. Ali takođe sam tvoj spasitelj, želeo ti to ili ne.“

„Ti si poludeo.“

„Ne bih rekao”, odgovori Demandred kružeći oko njega i sekući vazduh zamasima mača. „Čovek kojeg ti slediš, Lijus Terin Telamon - on je lud. Misli da može da pobedi Velikog gospodara. Ne može. To je jednostavna činjenica.“

„A ti bi da se mi pridružimo Senci?“

„Da." Demandredove oči bile su hladne kao led. „Ako ubijem Lijusa Terina, ta pobeda će mi dati pravo da prepravim svet onako kako ja hoću. Veliki gospodar ne mari za vlast. Jedini način da se ovaj svet sačuva jeste da se uništi, a da se narod sačuva. Zar tvoj Zmaj ne tvrdi da će upravo to uraditi?“

„Zašto stalno pričaš da je on moj Zmaj?" upita Gavin pa ispljunu krv. Prstenovi... terali su ga napred. U udovima mu je kolala snaga. Bori se! Ubij!

„Ti ga slediš“, odgovori Demandred.

„Ni u kom slučaju!“

„Lažeš“, odvrati Demandred. „Ili si možda samo obmanut, Znam da Lijus Terin predvodi ovu vojsku. Isprva sam sumnjao,-ali više ne. To tkanje oko tebe je dovoljan dokaz, ali imam i veći. Nema tog smrtnog vojskovođe tako veštog kao što se to danas videlo; suočen sam sa istinskim majstorom bojišta. Možda Lijus Terin nosi Ogledalo izmaglica, ili možda vodi bitku tako što pomoću Jedne moći šalje poruke onom Kautonu. Nije ni bitno, jer ja vidim istinu. Danas se kockam s Lijusom Terinom.

Oduvek sam bio bolji vojskovođa. Ovde ću to dokazati. Poslao bih tebe da to saopštiš Lijusu Terinu, ali nećeš poživeti dovoljno dugo, mali mačevaoče." Demandred diže mač.

Gavin ustade i baci nož, pa uhvati balčak obema rukama. Demandred pođe prema njemu služeći se stavovima koji su se razlikovali od onih koje je Gavin znao. I dalje su bili dovoljno poznati da ih on zaustavi, ali uprkos tome što je Gavin bio brži, Demandred je stalno zaustavljao njegov mač i skretao ga u stranu bez ikakvih posledica.

Čovek nije napadao. Jedva da se i kretao, već je stajao nogu razmaknutih u širini ramena, s mačem u obema rukama, odbijajući sve i jedan Gavinov napad. „Golubica poleče“, „list pada“, „leopardovo milovanje". Gavin stisnu zube, režeći kroz njih. Prstenovi bi trebalo da su bili dovoljni. Zašto prstenovi nisu dovoljni?

Gavin ustuknu, pa se sagnu kada još jedan kamen polete na njega. Promaši ga za nekoliko palaca. Hvala Svetlosti na ovim prstenovima, pomislio je.

„Boriš se vešto“, primeti Demandred, „za nekoga iz ovog doba. Ali ti i dalje vitlaš mačem, čovečuljče.“

„A šta bi drugo trebalo da radim?“

„Da postaneš mač“, odgovori mu Demandred, kao da je zbunjen što Gavin to ne razume.

Gavin zareza i opet napade, zasipajući Demandreda udarcima. Gavin je i dalje bio brži. Demandred nije napadao; branio se, mada se nije povlačio. Samo je stajao i odbijao svaki udarac.

Demandred sklopi oči. Gavin se nasmeši, pa napade.

Demandredov mač sevnu.

Nešto pogodi Gavina. On se zagrcnu i stade. Zatetura se i pade na kolena, gledajući rupu u svojoj utrobi. Demandred je probio njegov oklop, a onda jednim skladnim pokretom izvukao svoj mač.

Zašto... zašto ništa ne osećam?

„Ako kojim slučajem preživiš ovo i vidiš Lijusa Terina“, reče mu Demandred, „kaži mu da se veoma radujem dvoboju između nas dvojice, mač na mač. Popravio sam se od našeg poslednjeg susreta.“

Demandred munjevito okrenu mač, hvatajući leđa sečiva između palca i kažiprsta, pa povuče mač tako da se krv skide sa čelika i pljusnu na zemlju.

Vratio je sečivo u kanije. Odmahnuo je glavom, pa bacio ognjenu kuglu prema onom zmaju koji je i dalje otvarao vatru.

Zmaj zaćuta. Demandred pođe prema ivici strme padine okrenute reci, a njegova šarska straža okupi se oko njega. Gavin ošamućeno pade na tle, dok mu je život isticao na spaljenu travu. Pokušavao je da drhtavim prstima zaustavi krv.

Gavinu nekako pođe za rukom da se digne na kolena. Srce mu se kidalo; mora da se vrati Egveni. Poče da puzi, a krv se ispod njega mešala sa zemljom kako mu je tekla iz rane. Očima koje su se maglile od znoja, ugledao je nekoliko konjičkih atova dvadesetak koraka od njega, kako, zavezani za dug konjski vez, prebiraju po čađavim busenovima trave. Nakon nekoliko minuta upiranja, što je bilo nemoguće dugo vreme provedeno u naporu od kojeg je na kraju bio potpuno iscrpljen, uzjahao je prvog konja do kojeg je mogao da stigne i kojeg je mogao da odveže. Gavin se ošamućeno pognu, jednom rukom grabeći grivu. Prikupljajući svu preostalu snagu, mamuznu životinju u rebra.

„Milostiva" reče Mandevin Faili, „godinama poznajem tu dvojicu! Oni nisu bez mrlja u prošlosti. Niko ne dolazi u Družinu ako je besprekorno čist. Ali, Svetlost dala, oni nisu Prijatelji Mraka!“

Faila je nemo ručala, slušajući onoliko strpljivo koliko je to mogla kako se Mandevin buni. Osećala se kao da će pući od pritiska.

Nalaze se blizu Takandara - užasno blizu. Crnim nebesima sevaju munje i tutnje gromovi, a danima nisu videli nijednog živog stvora - bilo opasnog bilo bezopasnog. Niti su više videli Vanina ili Harnana, mada je Faila naredila da se svake noći drži dvostruka straža. Poslušnici Mračnoga ne odustaju tako lako.

Ona sada nosi Rog u jednoj velikoj vreći vezanoj za pojas. Ostali znaju za to i naizmence se ponose svojom dužnošću i užasnuti su njenom važnošću. Makar je ona sada to podelila s njima.

„Milostiva” kaza joj Mandevin kleknuvši, „Vanin je tamo negde. On je izvanredan izviđač - najbolji u Družini. Nećemo ga videti ako on to ne bude želeo, ali kunem se da nas on sledi. Kud bi drugde mogao da ode? Ako mu doviknem, ako ga pozovem da ispriča svoju priču, možda ćemo moći da razrešimo ovo.“

„Mandevine, razmisliću o tome“, odgovori Faila.

On klimnu. Jednooki čovek bio je dobar zapovednik, ali maštovit kao cigla. Jednostavni ljudi pretpostavljaju da i drugi imaju jednostavne pobude, a nije mogao da zamisli da neko poput Vanina ili Harnana tako dugo pomaže Družini - nema sumnje s naređenjima da to rade kako bi izbegli da neko posumnja u njih - samo da bi sada uradio nešto užasno.

Makar sada zna da nije brinula bez razloga. Onaj izraz čistog užasa u Vaninovim očima kada ga je uhvatila bio joj je dovoljna potvrda, sve i da to što ga je zatekla s Rogom u rukama nije bila. Nije očekivala dva Prijatelja Mraka, pa su je oni nadmudrili svojim lopovlukom. Međutim, oni su takođe potcenili opasnosti koje postoje u Pustoši. Bilo joj je mrsko da pomisli šta bi se dogodilo da njih dvojica nisu privukli pažnju onog medveđeg stvora. Faila bi ostala u svom šatoru, iščekujući lopove koji su u međuvremenu već nestali s jednim od najmoćnijih predmeta na svetu.

Oglasi se grmljavina. Tamni Šajol Gul nadvijao se u daljini, dižući se iz doline Takandar kao deo jednog omanjeg planinskog venca. U vazduhu se osećala bezmalo zimska studen. Biće teško stići do tog vrha - ali bilo kako bilo, ona će dopremiti taj Rog vojsci Svetlosti da ga upotrebi u Poslednjoj bitki. Dodirnu vreću pored sebe i opipa metal u njoj.

Blizu nje Olver je trčao po beživotnom sivom kamenu Spaljenih zemalja, noseći za pojasom nož kao da je mač. Možda nije trebalo da ga povede. Mada, dečaci njegovih godina u Krajinama uče kako da raznose poruke i potrepštine utvrdama pod opsadom. Oni ne odlaze u pohod s ratnim družinama, niti dobijaju vojno zaduženje dok ne napune najmanje dvanaest godina, ali obuka počinje znatno ranije.

„Milostiva?“

Faila pogleda Selandu i Arelu kada joj pridoše. Faila je postavila Selandu na čelo izviđača sada kada se Vanin razotkrio. Bleda ženica manje liči na Aijelku nego mnoge druge u Ca Faile. Ali njeno držanje pomaže da se to ne vidi.

„Da?“

„Pokreti, milostiva“, tiho kaza Selanda.

„Šta?" Faila ustade. „Kakvi pokreti?“

„Nekakav karavan.“

„U Spaljenim zemljama?" s nevericom upita Faila. „Pokažite mi.“ Nije to bio samo karavan. Tamo je čitavo selo. Faila ga je razaznala kroz durbin, mada su jedino tamne mrlje nagoveštavale zgrade. Bilo je podignuto u podnožju brda blizu Takandara. Selo. Svetlosti!

Faila pomeri durbin tako da joj se pogled pruži na karavan koji se kretao po sumornom krajoliku, pravo prema položaju za snabdevanje uspostavljenom podaleko van sela.

„Rade isto ono što smo mi uradili“, prošapta.

„Nešto si rekla, milostiva?" Arela je ležala na trbuhu pored Faile. Mandevin je bio s njene druge strane i gledao kroz svoj durbin.

„Ono im je središnji položaj za snabdevanje“, objasni Faila gledajući naslage sanduka i zavežljaje strela. „Nakot Senke ne može da prolazi kroz kapije, ali njihove potrepštine mogu. Ne moraju da nose sa sobom strele ili oružje za zamenu. Umesto toga, sve potrepštine se prikupljaju ovde, pa se po potrebi šalju na bojišta.“

I zaista, tamo je jedna svetlosna traka najavila da će se otvoriti kapija. Kroz nju je prošla velika povorka prljavih ljudi s tovarima na leđima, a za njima desetine drugih koji su vukli male taljige.

„Kuda god da idu one potrepštine“, lagano reče Faila, „u blizini se odvija neka bitka. U onim taljigama su strele, ali ne i hrana, pošto Troloci svake noći odvlače leševe da se njima goste.“

„Dakle, ako bi nam pošlo za rukom da se provučemo kroz jednu od onih kapija...“, izusti Mandevin.

Arela frknu, kao da je čitav taj razgovor samo šala. Onda pogleda Failu, a osmeh joj zamre na usnama. „Ozbiljni ste. Oboje ste ozbiljni.“

„I dalje smo daleko od Takandara“, reče joj Faila. „A ono selo nam je na putu. Možda bi bilo lakše provući se kroz jednu od onih kapija nego pokušati da sami nađemo put u dolinu.“

„Završićemo iza neprijateljskih redova!“

„Već smo iza njihovih redova“, sumorno odvrati Faila, „tako da se tu ništa neće promeniti.“

Arela zaćuta.

„To će biti nezgodno“, promrlja Mandevin okrećući durbin. „Pogledaj one ljude koji prilaze logoru iz sela.“

Faila opet diže durbin. „Aijeli?" prošapta. „Svetlosti! Zar su Šaidoi prišli Mračnome?“

„Čak ni ta pseta ne bi to učinila“, kaza Arela, pa pljunu u stranu.

Pridošlice zaista izgledaju drugačije. Velovi su im podignuti, kao da će da ubijaju, ali su crveni. Bilo kako bilo, biće skoro nemoguće da se provuku pored Aijela. Verovatno ih je samo to što su daleko od njih spasio da ne budu otkriveni. To, ali i činjenica da niko ne bi očekivao da tu zatekne družinu kakva je Failina.

„Nazad“, naredi Faila vraćajući se niz padinu mic po mic. „Moramo da smislimo šta ćemo.“

Perin se probudi, osećajući se kao da ga je neko usred zime bacio u jezero.

„Lezi, budalo“, naredi mu Džanina, hvatajući ga za ruku. Bledokosa Mudra delovala je isto toliko iscrpljeno koliko se on tako osećao.

On se nalazi negde gde je meko. Previše meko. Lep krevet, čisti čaršavi. Kroz prozor su se videli talasi kako nežno zapljuskuju obalu i čulo se kako se galebovi dovikuju. Takođe je čuo tiho jecanje odnekud iz blizine.

„Gde sam to ja?“, upita Perin.

„U mojoj palati“, odgovori Berelajn. Stajala je pored dovratka, a on je sve do tada nije primetio. Prva je nosila svoju dijademu, jastreba u letu, a bila je u grimiznoj haljini sa žutim porubom. Soba je bila kitnjasta, sa ogledalima, prozorima i krevetskim stubovima ukrašenim zlatom i bronzom.

„I dodala bih“, nastavi Berelajn, „lorde Ajbara, da su ovo pomalo poznate okolnosti za mene. U slučaju da se nešto pitaš u vezi s tim, ovoga puta sam preduzela mere predostrožnosti.“

Predostrožnosti? Perin onjuši vazduh. Uno? Osećao je miris tog čoveka. I zaista, Berelajn klimnu u stranu i Perin okrenu glavu, pa ugleda Una kako sedi u obližnjoj stolici, s rukom u udlazi.

„Uno! Šta ti se to desilo?“, upita ga Perin.

„Desili su mi se krvavi Troloci“, zagunđa Uno. „Čekam red za Lečenje.“

„Leče se najpre oni ljudi s ranama koje im ugrožavaju život“, objasni Džanina. Ona je najuspešnija među Mudrima kada je reč o Lečenju; izgleda da je rešila da ostane sa Aes Sedai i Berelajn. „Ti si, Perine Ajbara, Izlečen tek toliko da preživiš. Samo toliko da preživiš. Tek smo sada mogle da se postaramo za tvoje rane, koje ti nisu ugrožavale život.“

„Čekaj!“, pobuni se Perin i pokuša da ustane. Svetlosti, kako je samo iznuren. „Koliko sam dugo ovde?“

„Deset sati“, odgovori mu Berelajn.

„Deset sati! Moram da idem. Bitka...“

„Boj će nastaviti bez tebe“, prekida ga Berelajn. „Žao mi je.“

Perin tiho zareža. Tako je umoran. „Moiraina je znala kako da ukloni nečiju iznurenost Džanina, znaš li ti to?“

„Sve i da znam, ne bih to uradila za tebe“, odgovori mu Džanina. „Perine, moraš da se naspavaš, tvoje učešće u Poslednjoj bitki sada je okončano." Perin stisnu zube, pa krenu da ustane.

„Izađeš li iz tog kreveta“, reče mu Džanina, gledajući ga pravo u oči, „vezaću te Vazduhom i ostaviti te da satima visiš tu.“

Perinov prvi nagon bio je da se premesti odatle. Taman poče da obrazuje tu misao u glavi, pa se oseti kao budala. Nekako se vrati u stvaran svet. On tu ne može da se premešta. Bespomoćan je kao novorođenče.

On se zavali u krevet, boreći se sa osećajem osujećenosti.

„Nemoj da si neraspoložen, Perine“, tiho mu reče Berelajn, prilazeći krevetu. „Trebalo bi da si mrtav. Kako si stigao do onog bojišta? Da Haral Luhan i njegovi ljudi nisu primetili kako ležiš...“

Perin samo odmahnu glavom. Ono što je on učinio ne može da se objasni onome ko ne zna šta je vučji san. „Berelajn, šta se dešava? Sta je s ratom? Šta je s našim vojskama?“

Ona napući usne.

„Osećam miris istine na tebi“, reče Perin. „Zabrinutost i strepnju.“ On uzdahnu. „Video sam da su se bojišta pomerila. Ako su i Dvorečani na Merilorskom polju, to znači da su sve tri naše vojske saterane na isto mesto. Sve sem one u Takandaru.“

„Ne znamo šta je sa gospodarom Zmajem“, tiho mu odgovori ona i sldiznu na stoličicu pored njegovog kreveta. Džanina stade pored zida, pa uhvati Una za ruku, a on zadrhta kada Lečenje prostruja kroz njega.

„Rand se i dalje bori“, reče joj Perin.

„Previše je vremena prošlo“, primeti ona. Nešto mu ne govori. Oko nečega obigrava. Nanjušio je.

„Rand se i dalje bori“, ponovio je Perin. „Da je izgubio, mi ne bismo bili ovde." Zavalio se u krevet iznuren do srži. Svetlosti! On ne može da se izležava dok ljudi ginu, zar ne? „Vreme pred Rupom protiče drugačije. Video sam to sopstvenim očima. Ovde su prošli dani, ali za Randa je protekao samo jedan dan. Manje ili više.“

„To je dobro. Preneću ostalima šta si rekao.“

„Berelajn“, kaza joj Perin, „hoću da mi nešto učiniš. Poslao sam Elijasa da našim vojskama prenese poruku, ali ne znam je li uručena. Grendal se petlja s umovima naših velikih kapetana. Da li bi ti mogla da saznaš je li ta poruka stigla?”

„Jeste“, odgovori mu ona. „Umalo prekasno, ali jeste stigla. Uradio si veliku stvar. A sada spavaj, Perine.“

Ona ustade.

„Berelajn?" pozva je on.

Ona se opet okrenu da ga pogleda.

„Faila“, reče Perin. „Šta je sa Failom?“

Njena uznemirenost se poveća. Ne.

„Perine, njen karavan je uništen u jednom mehuru zla“, tiho mu kaza Berelajn. „Žao mi je.“

„Je li njeno telo nađeno?“, natera on sebe da pita.

„Ne.“

„Onda je ona i dalje živa.“

„To...“

„Ona je još živa“, bio je uporan Perin. Pretpostaviće da je to tačno. Ako nije...

„Naravno, ima nade“, kaza ona pa priđe Unu, koji je isprobavao svoju Izlečenu ruku, pa mu klimnu da s njom izađe iz prostorije. Džanina je nešto petljala oko umivaonika. Perin je i dalje čuo ječanje iz hodnika ispred sobe, a sve je mirisalo na lekovito bilje i na bol.

Svetlosti, pomislio je. Failin karavan nosio je Rog. Je li on sada u rukama Senke?

I Gaul. On mora da se vrati po Gaula. Ostavio je tog čoveka u vučjem snu, da Randu čuva leđa. Sudeći po Perinovoj iscrpljenosti, ni Gaul ne može da izdrži još dugo.

Perin se oseća kao da bi mogao da spava nedeljama. Džanina se vratila do kreveta, pa odmahnula glavom. „Perine Ajbara, nema svrhe pokušavati da nateraš sebe da ostaneš budan.“

„Džanina, imam previše toga što moram da uradim. Molim te. Moram da se vratim na bojište i...“

„Perine Ajbara, ti ćeš ostati ovde. U ovakvom stanju nikome nisi od koristi i nećeš steći đi pokušavajući da dokažeš da nije tako. Da onaj kovač koji te je doneo sazna da sam te pustila da se oteturaš odavde i izgubiš glavu na nekom bojištu, verujem da bi pokušao da me za pete obesi kroz prozor." Pokoleba se. „A taj... skoro da mislim da bi njemu i uspelo.“

„Gazda Luhan“, izusti Perin, maglovito se sećajući onih trenutaka pre nego što je izgubio svest. „Bio je ovde. On me je našao?“

„On ti je spasao život“, odgovori mu Džanina. „Taj čovek te je digao na leđa i trčeći našao neku Aes Sedai da otvori kapiju. Kada je stigao, trenuci su te delili od smrti. Uzevši u obzir tvoj stas, podvig je bilo i to što te je podigao.“

„Zaista mi nije potrebno da spavam, reče Perin osećajući kako mu se oči sklapaju. „Moram... moram da...“

„Sigurna sam da je tako“, odgovori mu Džanina.

Perin sklopi oči. To će je ubediti da će je on poslušati. A onda, kada ona bude otišla, on će moći da ustane iz kreveta.

„Sigurna sam da je tako“, ponovi Džanina, iz nekog razloga tišim glasom. Spavam, pomislio je on. Padam u san. Opet je video tri staze pred sobom. Ovoga puta, jedna staza vodila je u običan san, a druga u vučji san u koji ulazi dok spava, što je staza kojom obično ide.

A između njih dve, pružao se treći put. Vučji san u telu.

Bio je na velikom iskušenju, ali u trenu je odabrao da ne pođe tim putem. Odabrao je običan san, kao da je naglo razumeo da će bez običnog sna njegovo telo umreti.

Androl je ležao, boreći se za dah i zureći u nebo negde daleko od bojišta, a sve to nakon njihovog bega s vrha visoravni.

Onaj napad... bio je tako moćan.

Šta je ono bilo?, poslao je Pevari.

Nije bio Taim, odgovorila je ona ustajući i tresući prašinu sa suknje. Mislim da je ono bio Demandred.

Namerno sam nas doveo na mesto daleko od položaja na kojem se on bori Da. Kako se samo usuđuje da se premesti i ometa odred usmerivača koji napada njegove snage?

Androl se ječeći pridiže i sede. Znaš, Pevara, za jednu Aes Sedai neobično se praviš pametna.

Iznenadilo ga je koliko je njoj to bilo smešno. Ne poznaješ ti Aes Sedai ni izbliza onoliko dobro koliko pretpostavljaš. Ona priđe da pogleda Emarinove rane.

Androl duboko udahnu i oseti mirise jeseni. Opalo lišće. Ustajala voda. Bila je to jesen koja je stigla prerano. Padina na kojoj su se nalazili gledala je na neku dolinu gde su, uprkos smeru u kojem ceo svet ide, neki seljaci orali zemlju.

Ništa nije izraslo.

Teodrin se diže na noge. „Tamo je ludilo“, izusti crveneći.

Androl je osećao Pevarino neodobravanje. Ta devojka ne bi smela da bude tako slobodna kada je reč o izražavanju svojih osećanja; još nije naučila da vlada njima kao prava Aes Sedai.

Ona i nije prava Aes Sedai, poslala mu je Pevara čitajući njegove misl i . Bez obzira na ono što Amirlin tvrdi. Ona jos nije prošla iskušavanje.

Teodrin kao da je znala šta Pevara misli o njoj, pa su se njih dve držale podalje jedna od druge. Pevara je Izlečila Emarina, koji je to stameno izdržao. Teodrin je Izlečila posekotinu na Džonetovoj ruci. On je delovao zbunjeno njenom brigom oko njega.

Neće proći dugo, a ona će ga vezati za sebe, poslala mu je Pevara. Jesi li primetio da je pustila jednu od drugih žena da uzme njenog od onih pedeset, a onda je počela njega da sledi? Jedva da smo nešto malo uspeli da je se otarasimo još otkad smo otišli iz Crne kule.

A šta ako i on veže nju?, poslao joj je Androl.

Onda ćemo videti da li je ovo što nas dvoje imamo jedinstveno ili ne. Pevara se pokoleba. Nabasali smo na stvari za koje se nikada nije znalo.

On je pogleda pravo u oči. Govorila je o onome što im se dogodilo kada su se poslednji put povezali. Otvorila je kapiju, ali to je učinila onako kako bi to uradio on.

Moraćemo to opet da isprobamo, poslao joj je.

Ubrzo, odgovorila mu je ona, Kopajući Emarina da bi se uverila da se njeno Lečenje primilo.

„Sasvim sam dobro, Pevara Sedai“, reče on, kao i uvek veoma ljubazno. „A ako mogu da primetim, izgleda da je i tebi potrebno Lečenje.“

Ona pogleda spaljenu tkaninu na rukavu. I dalje se osećala bojažljivo kada je reč o tome da pusti muškarca da je Leči, ali je i osečala razdraženost zbog te svoje bojažljivosti.

„Hvala ti“, reče mu ona ravnim glasom i pusti ga da je dodirne po ruci i usmeri.

Androl otkači malu limenu solju s pojasa, pa rasejano diže ruku pružajući prste. Stisnu prste kao u prstohvat, pa kad ih raširi - mala kapija otvori se između njih. Iz nje poteče voda u šolju.

Pevara sede pored njega, prihvatajući pruženu šolju. Otpi iz nje, pa uzdahnu, „Sveža kao da je iz planinskog izvora.“

„I jeste“, odgovori Androl.

„To me podseti da sam nešto htela da te pitam. Kako ti to radiš?“

„Ovo?" upita on. „To je samo mala kapija.“

„Nisam na to mislila. Androle, tek što si stigao ovamo. Ni u kom slučaju nije moguće da si imao vremena da dovoljno dobro upamtiš ovo područje kako bi otvorio kapiju koja vodi ka nekom planinskom izvoru stotinama milja odavde.“

Androl zblanuto pogleda Pevaru, kao da je upravo čuo nešto iznenađujuće. „Ne znam. Možda je reč o nečemu što ima veze s mojim Talentom.“

„Shvatam.“ Pevara je neko vreme ćutala. „Inače, šta je bilo s tvojim mačem?“

Androl nagonski pođe da se lati za balčak. Prazne kanije visile su mu za pojasom. Ispustio je mač kada je munja udarila pored njih, a nije bio dovoljno pribran da ga zgrabi pre nego što su pobegli. On zastenja. „Ako Gar in čuje za ovo, poslaće me da nedeljama meljem ječam.“

„To nije toliko bitno“, odgovori Pevara. „Na raspolaganju imaš i bolje oružje.“

„Reč je o načelu“, objasni joj Androl. „Nošenje mača podseća me na to. To je... pa, kao što tebe svaki put kada vidiš mrežu to podseti na ribarenje oko Majena, a izvorska voda mene podseća na Džaina. To su sitnice, ali sitnice koje su bitne. Moram da opet budem vojnik. Pevara, moramo da nađemo Taima. Pečati...“

„Pa, nećemo ga naći ovako kako smo pokušavali. Jesi li saglasan s tim?“

On uzdahnu, ali klimnu.

„Izvrsno“, odgovori ona. „Ne volim da budem meta.“

„A šta ćemo umesto toga?“

„Pristupićemo celoj stvari sa brižljivim razmatranjem, a ne mlatarajući mačevima.“

Verovatno je ona u pravu. „A... ono što smo uradili? Pevara, ti si upotrebila moj Talenat.

„Videćemo“, odgovori ona otpijajući vodu iz šolje. „Kad bi samo ovo bio čaj.“

Androl diže obrve. Uze solju od nje pa otvori malu kapiju između dva prsta iz koje u šolju ispadoše suvi listići čaja. Na trenutak je to prokuvalo pomoću niti Vatre, a onda je drugom kapijom u šolju ubacio malo meda.

„Imao sam u svojoj radnji u Crnoj kuli“, objasni joj opet joj pružajući šolju. „Izgleda da niko ništa nije pomerao.“

Ona srknu čaj, pa se toplo nasmeši. „Androle, ti si predivan“

Nasmeši se i on njoj. Svetlosti! Koliko li je vremena prošlo otkad je tako nešto osetio prema ženi? Ljubav bi trebalo da je nešto za mlade budale, zar ne?

Naravno, mlađe budale nikada ne vide ono što im je pred očima. Zagledaju se u lepo lice i tu se zaustave. Androl ima dovoljno godina da zna kako lepo lice nije ništa u poređenju sa onom postojanošću kakvom se odlikuju žene kao što je Pevara. Vlast nad sobom, staloženost, rešenost. To je nešto do čega se dolazi samo pravim sazrevanjem.

Isto je s kožom. Nova koža je lepa, ali zaista dobra koža jeste ona korišćena i nošena, kao remen o kojem se neko godinama starao. Čovek nikad ne zna može li se osloniti na novi remen. Ali kada ga koristi nekoliko godišnjih doba, onda zna na čemu je.

„Pokušavam da pročitam tu misao“, reče Pevara. „Da li si me ti to upravo... uporedio sa starim kožnim remenom?“

On pocrvene.

„Pretpostaviću da je to neka kožarska pohvala." Ona srknu čaj.

„Pa, ti mene stalno porediš sa... šta je to? Gomila nekih figurica?“

Ona se nasmeši. „Moja porodica.“

Oni koje su ubili Prijatelji Mraka. „Žao mi je.“

„Androle, to se desilo veoma, veoma davno." Ali osećao je da je ona i dalje besna zbog toga.

„Svetlosti“, izusti on. „Pevara, stalno zaboravljam da si starija od većine stabala.“

„Hmmm...“, promrmlja ona. „Najpre sam kožni remen, a sada sam starija od drveća. Pretpostavljam da, iako si se u životu bavio s nekoliko desetina različitih poslova, nikada nisi naučio kako da razgovaraš sa gospom?“

On slegnu ramenima. Kada je bio mlađi, možda bi ga posramilo to da mu se jezik zaveže, ali s vremenom je naučio da se to jednostavno ne može izbeći. Samo bude još gore ako to pokušava. Za divno čudo, njoj je bilo drago zbog tog njegovog postupka. Valjda žene vole da vide da je muškarac zbunjen.

Ali njeno dobro raspoloženje minu čim je pogledala nebo. To ga je odjednom podsetilo na prazna polja ispod njih. Osušeno drveće. Potmula grmljavina. Ovo nije vreme za veselje, niti za ljubav. Ali iz nekog razloga, shvatio je da se čvrsto drži i jednog i drugog upravo stoga što nije vreme za to.

„Trebalo bi da ubrzo krenemo“, reče. „Šta nameravaš?“

„Taim će stalno biti okružen poslušnicima. Ako nastavimo da ga ovako napadamo, saseći će nas u paramparčad pre nego što stignemo do njega. Moramo mu se prikrasti.“

„A kako ćemo to uspeti?“

„To već zavisi. Koliko lud umeš da budeš, ako okolnosti to od tebe zahtevaju?“

Dolina Takan’dar postala je mesto kojim vladaju dim, pometnja i smrt. Ruark se šunjao kroz sve to, a pratili su ga Trask i Belder. Njih dvojica bili su mu braća iz Crvenih štitova. Pre dolaska na to mesto nikada ih u životu nije video, ali oni su svejedno braća. I njihova povezanost zapečatila se prolivanjem krvi Nakota Senke i izdajica.

Munja sevnu kroz vazduh i zari se u obližnje tle. Dok je Ruark hodao, stope su mu mrvile pesak koji je munja pretvorila u staklo. Kad stiže do zaklona - neke hrpe troločkih leševa - on čučnu. Trask i Belder mu se pridružiše, Oluja se napokon razduvala i besni vetrovi šibali su dolinom, bezmalo dovoljno snažni da strgnu veo s lica.

Teško je bilo išta razaznati. Vetar je oduvao maglu, ali nebo se još više zamračilo a oluja je digla prašinu i dim. Mnogi su se borili u čoporima. Više nije bilo bojnih redova. Ranije tog dana jedan mirdraalski napad - pa sveopšti troločki napad za njim - napokon je slomio braniteljsko uporište na ulazu u dolinu. Tairenci i Zmajuzakleti povukli su se u dolinu, prema Šajol Gulu, i sada se većina njih bori blizu podnožja planine.

Srećom, Troloci koji su se probili nisu bili brojčano nadmoćni. Pogibija u klisuri i duga opsada smanjili su broj Troloka u Takandaru. Sve u svemu, Troloka je verovatno preostalo isto koliko branilaca.

To i dalje predstavlja muku i nevolju - ali po njegovom mišljenju, oni nečastivi koji nose crvene velove daleko su veća pretnja. Oni lutaju širom doline, baš kao Aijeli, Po tom brisanom polju smrti, zaklonjenom maglom i uskomešanom prašinom, od kojih se ništa ne vidi, Ruark je lovio njih, Povremeno bi nabasao na skupine Troloka, ali većinu njih Seni su oterale u borbu protiv redovnih vojnika, Tairenaca i Domanaca.

Ruark mahnu svojoj braći, pa pođoše kroz oluju duž jednog zida doline, Svetlost dala da će redovni vojnici i usmerivači moći da brane put uz planinu do mesta gde se Kar’a’karn bori protiv Slepnika.

Rand al'Tor mora ubrzo okončati svoju bitku, jer Ruark sluti da neće proći dugo dok Senka osvoji tu dolinu.

On i njegova braća prođoše pored nekih Aijela koji su plesali kopljima sa izdajnicima s crvenim velovima. Premda mnogi od crvenih velova mogu da usmeravaju, izgleda da u toj družini niko nije mogao. Ruark i njegova dvojica skočiše u ples, bodući kopljima.

Ovi crveni velovi dobro su se borili. Trask se u toj borbi probudio iz sna, mada je ubio jednog od crvenih velova dok je padao, Carka se okončala tako sto su preostali crveni velovi pobegli, Ruark je ubio jednog od njih, a Belder je oborio drugog, Ustrelili su ljude u leđa; to se ne bi dogodilo da su se borili protiv pravih Aijela, Ta stvorenja su gora od Nakota Senke.

Trojica preostalih Aijela kojima su pomogli, klimnuše im u znak zahvalnosti, pa se pridružiše njemu i Belderu i onda svi zajedno krenuše da se vrate prema Jami usuda kako bi proverili u kakvom je stanju tamošnja odbrana.

Srećom, tamošnja vojska još istrajava. Mnogi od njih su Zmajuzakleti, koji su se u poslednjim trenucima priključili borbama, a mahom behu muškarci i žene prostog roda. Da, među njima ima i nekih Aes Sedai, pa čak i nešto Aijela i dva Aša'mana. Međutim, mnogi od njih su u rukama držali stare mačeve, godinama nekorišćene, ili štapove koji su nekada verovatno bili zemljoradničke alatke.

Borili su se protiv Troloka kao vukovi saterani u ćošak. Ruark odmahnu glavom. Da su se drvoubice tako divljački borile, možda bi Laman još imao svoj presto.

Munja sevnu iz vazduha i ubi nekoliko branilaca. Ruark trepnu da povrati vid, pa se okrenu i zašestari pogledom kroz predeo oko sebe, iako je jak vetar duvao. Eno.

Mahnuvši svojoj braći da ostanu tu gde su, on čučeći poče da se šunja napred. Zgrabi šaku sive pepelaste prašine kojom je tle bilo prekriveno, pa je utrlja u odeću i lice; vetar ju je nosio s njegovih prstiju.

Prostro se po tlu, zubima stežući nož. Njegov plen stajao je na jednom brdašcu i posmatrao bitku. Bio je to jedan od crvenih velova, koji se spuštenog vela cerio. Zubi tog stvorenja nisu bili zašiljeni. Svi sa zašiljenim zubima mogu da usmeravaju, ali to mogu i neki bez zašiljenih zubar Ruark nije znao šta to znači.

Taj čovek je usmerivač i to se otkrilo kada je prizvao Vatru u vidu koplja i bacio ga na Tairence koji su se u blizini borili. Ruark je lagano puzao napred, mileći po dnu jednog ulegnuća u steni.

Bio je primoran da gleda kako crveni veo ubija Branitelja za Braniteljem, ali nije ubrzavao. Nastavio je da puzi izluđujuće sporo, slušajući kako vatra šišti dok crveni veo stoji s rukama iza leđa a tkanja Jedne moći sevaju oko njega.

Crveni veo ga nije video. Mada se neki od tih ljudi bore kao Aijeli, za mnoge to ne važi. Oni nisu tihi dok se šunjaju, niti se čini da umeju da se služe lukom ili kopljem onako dobro kako bi trebalo. Ljudi kao što je ovaj ispred njega... Ruark čisto sumnja da su oni ikada morali da se kreću tiho, da se prikradaju neprijatelju, da u divljini ubijaju jelena. Zašto bi oni to i želeli kada mogu da usmeravaju?

Čovek nije ni primetio kada je Ruark obišao jedan troločki leš pokraj nogu crvenog vela, pa pružio ruku i posekao crvenvelu tetive. Ovaj kriknu i pade, a pre nego što stiže da usmeri, Ruark ga zakla, pa se vrati u svoje skrovište između dva leša.

Dva Troloka dođoše da vide šta se dešava. Ruark ubi prvog, pa obori i drugog još dok se ovaj okretao, pre nego što su stigli da ga vide. Onda se opet stopio s krajolikom.

Više nikakav Nakot Senke nije dolazio ništa da proverava, pa se Ruark povukao prema svojim ljudima. Usput - dižići se da čučeći potrči - prođe pored malog čopora vukova koji su taman dokrajčili dva Troloka. Vuci se okrenuše da ga pogledaju, čeljusti krvavih i ušiju uzdignutih. Propustiše ga, tiho odlazeći u olujni vetar u potrazi za drugim plenom.

Vukovi. Došli su istovremeno sa olujom bez kiše i sada se bore rame uz rame s ljudima. Ruark ne zna kako se bitka u celini odvija. U daljini vidi da neke jedinice kralja Darlina i dalje drže bojni poredak. Samostrelci su bili na položajima odmah uz Zmajuzaklete. Poslednje što je Ruark video bilo je da su skoro ostali bez strela, a ona čudna kola koja rade na paru i kojima su im dopremali potrepštine sada su razvaljena i uništena. Aes Sedai i Aša'mani i dalje su usmeravali protiv neprijateljske horde, ali ne sa onom snagom koju je ranije video od njih.

Aijeli rade ono što najbolje znaju: ubijaju. Sve dok one vojske brane put do Randa al'Tora, možda će to biti dovoljno. Možda...

Nešto ga pogodi. On odsečno uzdahnu i pade na kolena. Diže pogled, a jedna prelepa žena izađe iz oluje i odmeri ga. Oči su joj bile prelepe, mada joj levo nije bilo u ravni s desnim. Nikada nije shvatao koliko su svima ostalima oči grozno uravnotežene. Smučilo mu se čim je pomislio na to. Sve druge žene imaju previše kose. To stvorenje s retkom kosom daleko je veličanstvenije.

Ona mu se približila i bila je predivna, neverovatna, zadivljujuća. Dodirnula mu je bradu dok je on klečao, a prsti su joj bili paperjasti kao oblaci.

„Da, poslužićeš“, kaza ona. „Dođi, mezimče moje. Pridruži se ostalima.“

Ona mahnu ka skupini iza sebe. Nekoliko Mudrih, dve Aes Sedai i čovek s kopljem. Ruark zareža. Hoće li taj čovek pokušati da za sebe preotme naklonost njegove voljene? On će ga ubiti zbog toga. On će...

Njegova gospodarica se zasmeja. „A Moridin misli da mi je ovo lice kazna. Pa, ti ne mariš kakvo mi je lice, zar ne, mezimče moje?“ Glas joj istovremeno postade i mekši i stroži. „A kada ja završim sa onim što nameravam, niko neće mariti za to. Moridin će lično slaviti moju lepotu, jer će gledati očima koje sam mu ja darovala. Baš kao ti, mezimče. Baš kao ti.“

Ona potapša Ruarka, a on se pridruži njoj i ostalima i pođe kroz dolinu, ostavljajući za sobom ljude koje je zvao braćom.

Rand kroči na put koji se ispred njega obrazovao od svetlosnih niti. Stopalo mu dodirnu svetlu i čistu kaldrmu dok je prelazio iz ništavila u veličanstvenost.

Put je bio dovoljno širok da propusti šestora kola istovremeno, ali na drumu ne bese vozila, već samo ljudi. Ljudi puni života, u šarenoj odeći, čavrljali su, dovikivali se i bili radosni. Zvuci su ispunili prazninu - zvuci života.

Rand se okrenu gledajući zgrade dok su nicale oko njega. Duž ulice bile su sazidane visoke kuće sa stubovima ispred ulaza. Duge i uske, oslanjale su se jedna na drugu licima okrenute prema putu. Iza njih dizale su se kupole i čudesa - zgrade koje su stremile ka nebu. Nikada u životu nije on video takav grad, mada je bilo očigledno da su ga podigle ogijerske ruke.

To jest, delimično ogijerske ruke. Obližnji radnici popravljali su kamenu fasadu koja se odlomila u oluji. Ogijeri debelih prstiju gromovito su se smejali dok su radili rame uz rame s ljudima. Kada su Ogijeri došli u Dve Reke kako bi se odužili Randu za njegovu žrtvu, nameravajući da tu podignu spomenik, gradske vođe mudro su ih zamolile da im umesto toga pomognu u poboljšavanju grada.

Godinama su Ogijeri i Dvorečani blisko sarađivali - i to je dostiglo takve razmere da su sada dvorečanske zanatlije tražene širom sveta. Rand je hodao putem, krećući se između ljudi svih narodnosti. Bilo je tu Domanaca u raznobojnoj providnoj odeći. Tairenaca - čije su se podele između ljudi običnog i plemenitog roda svakim danom sve više gubile - u vrećastoj odeći prepoznatljivoj po prugastim rukavima. Bilo je i Seanšana u svili. Krajišnika plemenitog držanja. Bilo je tu čak i Šaranaca.

Svi su došli u Emondovo Polje. Grad sada veoma malo liči na svoje ime, ali ostalo je nekih nagoveštaja. Ima više drveća i otvorenih zelenih površina nego u drugim velikim gradovima kakvi su Kaemlin ili Tir. U Dvema Rekama zanatlije su poštovane, a njihovi strelci su najbolji na svetu. Ugledni odred Dvorečana naoružanih novim štapovima za ispaljivanje, koje ljudi nazivaju puškama, služi sa Aijelima u njihovim mirotvornim zadacima u Sari. To je sada jedino mesto gde se ratuje na celome svetu. O, ima razmirica tu i tamo. Sukob između Murandije i Tira pre pet godina umalo da nije izazvao prvi pravi rat u stoleću koje je prošlo od Poslednje bitke.

Rand se nasmeši hodajući kroz gomilu, ne gurajući se već s ponosom slušajući radost u ljudskim glasovima. „Sukob“ u Murandiji bio je žustar prema merilima Cetvrtog doba, ali to zapravo nije bilo ništa. Jedan nezadovoljni plemić pucao je na aijelsku patrolu. Troje ranjenih, a niko mrtav - i to su bile najgore „borbe“ koje su se odigrale za mnogo godina, sa izuzetkom onih u Šarskim pohodima.

Na nebu se sunčeva svetlost probila kroz retke oblake i obasjala put. Rand napokon stiže do gradskog trga, koji je nekada bio Zeleno u Emondovom Polju. Sta on da misli o Kamenolomskom putu sada kada je dovoljno širok da njime prođe čitava vojska? Obišao je ogromni vodoskok u središtu trga, spomenik koji su Ogijeri podigli onima što su pali u Poslednjoj bitki.

Među kipovima u središtu vodoskoka video je poznata lica, pa se okrenuo od njih.

Još nije konačno, pomislio je. Ovo još nije stvarno. Sazdao je ovu stvarnost od niti onoga što bi moglo da bude, od ogledala sveta kakav je sada. Ništa nije nepromenljivo određeno.

Prvi put otkad je ušao u tu viziju koju je sam osmislio, samouverenost mu se uzdrmala. On zna da Poslednja bitka nije bila neuspeh - ali ljudi ipak umiru. Zar je mislio da će učiniti kraj svoj smrti, svem bolu?

Ovo je trebalo da bude moja borba, pomislio je. Nije trebalo da poginu. Zar njegova žrtva nije bila dovoljna?

Pitao se to iznova i iznova.

Vizija zatreperi, lepa kaldrma pod njegovim nogama zamagli se, a zgrade počeše da se tresu i podrhtavaju. Ljudi se zaustaviše u mestu, a zvuk zamre. Rand niz jednu uličicu vide tamu kako se pojavljuje najpre veličine vrha čiode, a onda se širi, preplavljuje sve oko sebe i guta. Dosegla je veličinu jedne kuće i lagano se širila.

NEPRIJATELJU, TVOJ SAN JE SLAB.

Rand nametnu svoju volju i podrhtavanje prestade. Ljudi koji su se ukopali u mestu nastaviše da hodaju, a lagodno čavrljanje opet se začu. Lahor je duvao pločnikom, tako da su se barjaci na stubovima, koji su najavljivali proslavu, lagano njihali.

„Postaraću se da do ovoga dođe“, obrati se Rand tami. „Ovo je tvoj neuspeh. Sreća, rast, ljubav...“

OVI LJUDI SADA SU MOJI. JA ĆU IH UZETI.

„Ti si tama“, glasno odvrati Rand. „Tama ne može da suzbije Svetlost. Tama postoji samo kada Svetlost ne uspe i kada pobegne. Ja neću pretrpeti neuspeh. Neću pobeći. Šaj’tane, ne možeš da pobediš sve dok sam ti ja na putu.“

VIDEĆEMO.

Rand se okrenu od tame i tvrdoglavo nastavi da obilazi vodoskok. S druge strane trga jedno veliko i veličanstveno belo stepenište vodilo je do neverovatno lepo sazdane četvorospratnice. Izrezbarena relje ima, sa blistavim bakarnim krovom, zgrada je bila okićena barjacima. Stotinu godina. Stotinu godina života, stotinu godina mira.

Žena na vrhu stepeništa imala je poznate crte. Videlo se da je saldejskog porekla, ali je imala i tamne kovrdže, potpuno dvorečanske. Gospa Adora, Perinova unuka i gradonačelnica Emondovog Polja. Rand je pošao uz stepenište dok je ona držala govor prisećanja na ono što se dogodilo. Niko ga nije primetio. On se postarao da tako bude. Dok je ona proglašavala da proslava počinje, skliznuo je iza nje kao Sivi čovek, a onda ušao u zgradu.

To nije bila neka vladina građevina, mada je spolja tako izgledalo. Ta zgrada je nešto daleko važnije.

Škola.

Sa desne strane, veličanstveni hodnici bili su ukrašeni slikama i kipovima ravnim onima u ma kojem dvoru na svetu - ali oni su prikazivali velike učitelje i pripovedače iz prošlosti, od Anle do Toma Merilina. Rand je išao tim hodnikom, gledajući prostorije u koje svako može da uđe i da stekne znanje. Od najsiromašnijeg seljaka pa do gradonačelnikovog deteta. Zgrada je bila dovoljno velika da prihvati sve koji žele da uče.

NEPRIJATELJU, TVOJ RAJ JE ISKVAREN.

Tama se videla u ogledalu s Randove desne strane. U njemu nije bio odraz hodnika, već NJEGOVOG prisustva.

MISLIŠ DA MOŽEŠ DA UKLONIŠ PATNJU? U TOME NECEŠ USPETI, SVE I DA POBEDIŠ. NA ONIM SAVRŠENIM ULICAMA NOCU I DALJE UBIJAJU LJUDE. DECA GLADUJU UPRKOS NAPORIMA TVOJIH POSLUŠNIKA. BOGATI ZLOUPOTREBLJAVAJU I KVARE LJUDE OKO SEBE - SAMO SADA TO RADE KRIŠOM.

„Bolje je“, prošapta Rand. „Dobro je.“

NIJE DOVOLJNO I NIKADA NECE BITI DOVOLJNO. TVOJ SAN JE ISKVAREN. TVOJ SAN JE LAŽ. JA SAM JEDINA ISTINA ZA KOJU JE TVOJ SVET IKADA ZNAO.

Mračni ga napade.

To je usledilo kao oluja. Nalet vetra tako stravičnog da je pretio da će Randu odrati kožu s kostiju. On je gordo stajao, pogleda uprtog u ništavilo, ukrštajući ruke iza leđa. Napad je pokidao viziju - prelepi grad, nasmejane ljude, spomenik učenju i miru. Mračni je to progutao i to je opet postalo samo mogućnost.

Silvijana je držala Jednu moć, osećajući kako je ispunjava i obasjava čitav svet. Kada drži saidar, oseća se kao da može da vidi sve što postoji. To je veličanstven osećaj, sve dok ona shvata da je reč samo o osećaju. To nije istina. Moć i primamljivost saidara navele su mnoge žene na ishitrene i nepromišljene postupke. Svakako su to mnoge Plave u nekom trenutku činile.

Silvijana iz sedla izatka oganj, sravnujući šarske vojnike. Uvežbala je svog skopča Žalca da se ne plaši kada neko usmerava.

„Strelci - povlačenje!“, urlao je Cubajn odmah iza nje. „Brže, brže! Odredi teške pešadije - napred!“ Oklopljeni pešadinci prošli su pored Silvijane, noseči sekire i maljeve da bi se sukobili sa ošamučenim Šarancima na padi’ nama. Bolje bi bilo da imaju duga pešadijska koplja, ali njih nema ni izbliza dovoljno za sve.

Izatkala je još jedan mlaz plamena pravo u neprijatelja, pripremajući prolaz pešadiji, pa se posvetila šarskim strelcima nešto više uz padinu.

Kada su Egvenine snage obišle blatište, podelile su se u dva napadačka odseka. Aes Sedai su pošle sa pešadijskim jedinicama Bele kule i napale Šarance na visoravni sa zapada. Tada su već požari ugašeni i većina Troloka sišla je s visoravni da bi napala ljude u njenom podnožju.

Druga polovina Egvenine vojske, mahom konjica, poslata je u hodnik što obilazi blatište i vodi prema gazu; tu su napali ranjena krila Troloka koji su se spustili niz padine da napadnu Elejnine jedinice dok brane deo oko gaza.

Glavni zadatak prvog odseka bio je da se probije uz zapadnu padinu. Silvijana poče da pažljivo zasipa munjama Šarance koji su napredovali da ih odbiju.

„Kada se pešadija donekle probije uz padinu“, govorio je Cubajn pored Egvene, „onda će Aes Sedai početi da... majko?“ Cubajn je povisio glas.

Silvijana se okrenu u sedlu i uplašeno pogleda Eg venu. Amirlin nije usmeravala. Lice joj je prebledelo i sva je drhtala. Da li je to napada neko tkanje? Silvijana ga nije videla.

Prilike se pojaviše na vrhu padine, gurajući u stranu šarsku pešadiju. Počeše da usmeravaju i munje zasuše vojsku Bele kule, a svaku je pratila grmljavina od koje se vazduh tresao i blesak svetla toliko sjajan da je ošamućivao.

„Majko!" Silvijana potera konja pored Egveninog ata. Mora da je Demandred napada. Dodirnuvši saangreal u Egveninin rukama kako bi dobila veću moć, Silvijana izatka kapiju. Seanšanka koja je jahala iza Egvene zgrabi uzde Amirlininog konja i povuče ga kroz kapiju. Silvijana pođe za njom, urlajući na sav glas: „Zaustavite one Šarance! Upozorite muške usmerivače da je Demandred napao Amirlin Tron!“

„Ne“, slabašno kaza Egvena njišući se u sedlu dok su konji ulazili u jedan veliki šator. Silvijana bi volela da je mogla da je odvede nekud dalje, ali nije dovoljno dobro poznavala ovo područje da bi mogla da izvede skok preko velike razdaljine. „Ne, to nije...“

„Sta je bilo?" upita Silvijana zaustavljajući konja pored njenog i puštajući da kapija nestane. „Majko?“

„Gavin“, odgovori ona sva prebledela i uzdrhtala. „Povređen je. Ozbiljno. Silvijana, on umire.“

O, Svetlosti, pomislila je Silvijana. Zaštitnici! Bojala se nečega tome sličnog od prvog trenutka kada je ugledala onog glupog dečaka.

„Gde?“ upita Silvijana.

„Na visoravni. Idem da ga nađem. Poslužiću se kapijom. Putovaću u smeru u kojem se on nalazi...“

„Svetlosti, majko“, reče joj Silvijana. „Imaš li ti predstave koliko bi to bilo opasno? Ostani ti ovde i predvodi Belu kulu. Ja ću pokušati da ga nađem.“

„Ti ne možeš da ga osetiš.“

„Prenesi njegovu vezu na mene.“

Egvena se ukoči.

„Znaš da je to ispravan postupak“, reče joj Silvijana. „Ako on pogine - to bi moglo da te uništi. Prepusti mi njegovu vezu. To će mi omogućiti da ga nađem, a tebe će zaštititi u slučaju da on umre.“

Egvena je bila zgrožena. Kako se samo Silvijana usuđuje da predloži tako nešto? Mada, ona je Crvena - a one se ne bave Zaštitnicima. Silvijana i ne zna šta zapravo traži. „Ne“, odgovori Egvena. „Ne, neću ni da razmislim o tome. Sem toga, ako on umre, to će mene zaštititi samo utoliko što će preneti bol na tebe.“

„Ja nisam Amirlin.“

„Ne. Ako on umre, ja ću to preživeti i nastaviću da se borim. Kao što si i sama rekla, bilo bi glupo da kroz kapiju skočim do njega, pa neću to dozvoliti ni tebi. On je na visoravni. Probićemo se.tamo, kao što nam je naređeno, pa ćemo tako stići do njega. To je najbolji izbor." .

Silvijana se pokoleba, ali klimnu. To će poslužiti. Njih dve se zajedno vratiše na zapadni rub visoravni, ali Silvijana je u sebi ključala. Budala jedna muška! Ako on pogine, Egveni će biti veoma teško da nastavi sa borbom.

Senka ne mora da obori Amirlin da bi je zaustavila. Sve što mora jeste da ubije jednog glupog dečaka.

„Šta oni Šaranci rade?“ tiho upita Elejna.

Birgita zauzda konja, pa prihvati durbin od nje. Prinese ga oku i zagleda se preko suvog rečnog korita prema jednoj padini visoravni gde se okupio veliki broj šarskih vojnika. „Verovatno čekaju da Troloci budu načičkani strelama“, progunđa ona.

„Ne zvučiš mi preterano sigurno“, primeti Elejna uzimajući durbin od nje. Držala je Jednu moć u sebi, ali je trenutno nije koristila. Njena vojska se već dva sata bori tu, kod reke. Troloci su ispunili rečno korito širom More, ali njene jedinice ih sprečavaju da kroče na šijenarsko tle. Blatište sprečava neprijatelja da obiđe njeno levo krilo; desno krilo joj je ranjivije i moraće da ga drži na oku. Bilo bi mnogo gore da svi Troloci pokušavaju da pređu reku, ali Egvenina konjica ih napada s leđa. To je u izvesnoj meri smanjilo pritisak na Elejninu vojsku.

Ljudi su dugim pešadijskim kopljima zadržavali Troloke, a ono malo vode što je i dalje teklo rečnim koritom u potpunosti se zacrvenelo. Elejna je odlučno sedela i gledala, da bi je njena vojska videla. Cvet Andora krvari i gine, zadržavajući Troloke s velikim poteškoćama. Šarska vojska se, izgleda, sprema za juriš s visoravni, ali Elejna nije bila ubeđena da će tako skoro poći u napad; to što Bela kula njih napada sa zapadne strane mora da ih brine makar u nekoj meri. To što je Met poslao Egveninu vojsku da te što su na visoravni napadne s leđa bio je izvanredno pametan potez.

„Nisam baš sigurna u ono što sam rekla“, tiho kaza Birgita. „Ni najmanje. Više nisam sigurna ni u šta.“

Elejna se namršti. Mislila je da je taj razgovor završen. Sta to Birgita hoće da kaže? „Šta je s tvojim sećanjima?“

„Prvo čega se sećam jeste da sam se probudila pored tebe i Ninaeve“, tiho joj odgovori Birgita. Sećam se naših razgovora o tome da sam bila u Svetu snova, ali ne sećam se tog mesta. Sve mi je to isćurilo, kao voda kroz prste.“

„O, Birgita...“

Žena slegnu ramenima. „Ne može mi nedostajati ono čega se ne sećam." Bol koji se čuo u njenim rečima govorio je da je to laž.

„Gajdal?“

Birgita odmahnu glavom. „Ništa. Osećam se kao da bi trebalo da poznajem nekoga ko se tako zove, ali ne poznajem ga." Malčice se nasmeja. „Kao što rekoh, ne znam šta sam izgubila, tako da je sve u redu.“

„Lažeš me?“

„Krvavi pepeo, naravno da te lažem. Elejna, to je kao ogromna rupa u meni. Ogromna razjapljena rupa, iz koje krvare moj život i moja sećanja." Skrenula je pogled.

„Birgita... žao mi je.“

Birgita okrenu konja i malo se udalji, očigledno ne želeći da više razgovara o tome. Njen bolje oštro zračio u Elejninom umu.

Kako bi bilo da ona izgubi toliko? Birgita nema ni detinjstvo ni roditelje. Čitav njen život, sve čega se seća, traje manje od godinu dana. Elejna pođe za njom, ali njeni stražari se pomeriše u stranu da propuste Galada, koji joj Priđe u oklopu, dolami i plaštu gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla.

Elejna stisnu usne. „Galade.“

„Sestro“, odgovori joj Galad. „Pretpostavljam da bi bilo potpuno zaludno da te obavestim koliko je nedolično da žena u tvom stanju bude na bojištu.“

„Galade, ako mi izgubimo ovaj rat, moja deca će se roditi u zarobljeništvu Mračnoga, ako se uopšte budu rodila. Mislim da vredi boriti se.“

„Samo da se suzdržavaš da koristiš mač“, odgovori Galad zaklanjajući oči od sunca kako bi bacio pogled preko bojnog polja. Te reči kao da su nagoveštavale da joj on dozvoljava - dozvoljava - da predvodi svoje jedinice.

Mlazevi svetlosti sevali su s visoravni pogađajući poslednje zmajeve koji su otvarali vatru s jednog polja neposredno iza njenih vojnika. Takva snaga? Demandredova moć veća je od Randove. Ako on tu silu okrene protiv moje vojske...

„Zašto me je Kauton poslao ovamo?“, tiho upita Galad. „Hteo je desetak mojih najboljih ljudi...“

„Nije valjda da me ozbiljno pitaš da pretpostavim šta je Metrimu Kautonu na umu, zar ne?“, upita ga Elejna. „Uverena sam da Met samo izigrava prostodušnost kako bi mu ljudi dozvoljavali da se izvlači s više stvari nego što bi inače mogao.“

Galad odmahnu glavom. Videla je u blizini jedan odred njegovih ljudi. Pokazivali su prema Trolocima, koji su lagano dolazili uzvodno na arafelskoj obali. Elejna shvati da je njeno desno krilo u opasnosti.

„Pošalji šest odreda samostrelaca“, naredi Elejna Birgiti. „Gajbon će morati da pojača naše jedinice uzvodno.“

Svetlosti. Ovo počinje da izgleda gadno. Bela kula borila se na zapadnoj padini visoravni, gde je usmeravanje najžešće. Uglavnom nije mogla da ga vidi, ali ga je osećala.

Dim se dizao s vrha visoravni, obasjan sevanjem munja. Kao da neka zver sačinjena od oluje i gladi vreba u crnilu, sevajući očima dok se budi.

Elejna odjednom postade svesna - dima u vazduhu, bolnih krika; grmljavine na nebu i podrhtavanja zemlje; hladnog vazduha što počiva na zemlji iz koje ništa ne raste, slamanja oružja i udaraca kopalja o štitove. Kraj. Zaista je nastupio, a ona je na njegovom rubu.

Jedan glasnik dogalopira noseći pismo. On dade Elejninim stražarima odgovarajuće lozinke, pa sjaha i oni ga pustiše da priđe njoj i Galadu. On se obrati upravo Galadu, pružajući mu pismo. „Od lorda Kautona, gospodine. Kazao je da ćeš biti ovde.“

Galad uze pismo i otvori ga mršteći se. U njemu je bio list hartije.

Elejna je strpljivo čekala - strpljivo - dok nije izbrojala do tri, a onda je poterala konja pored Galadovog i iskrivila vrat da bi mogla da čita šta piše. Čovek bi pomislio da bi on imao obzira prema trudnici.

Pismo je bilo ispisano Metovim rukopisom. Elejna se nasmešila kada je primetila da je rukopis daleko uredniji i da su reči daleko bolje ispisane nego u onom pismu koje joj je poslao pre nekoliko nedelja. Izgleda da je Metrim Kauton usled pritiska bitke postao bolji pisar.

Galad se namršti, pa obrnu kovertu i iz nje ispade nešto srebrnasto. Medaljon na lancu. Pored njega je bila jedna tarvalonska marka.

Elejna uzdahnu, pa dodirnu medaljon i usmeri. Nije mogla. Ovo je jedan od odlivaka koje je napravila i dala Metu. Melar je ukrao drugi. „Ovo nosioca štiti od usmeravanja“, objasni Elejna. „Ali zašto ga je tebi poslao?“

Galad okrenu list hartije, očigledno primetivši nešto. Na poleđini je bilo užurbanije ispisano: P.S. U slučaju da ne znaš šta znači „Uradi šta se mora“, to znaci da hoću da odeš i krvavo pobiješ što više možeš onih šarskih usmerivača. Kladim se u celu tarvalonsku marku - samo je malčice izbrijana sa strane - da nećeš moći da ih ubiješ dvadeset. - M.K.

„To je krvavo podmuklo“, izusti Elejna. „Krv i krvavi pepeo, ali jeste.“

„Teško da je to izražavanje prikladno za jednog vladara“, prekori je Galad, pa presavi pismo i stavi ga u džep svog plašta. Pokoleba se, a onda stavi i medaljon oko vrata. „Pitam se da li on zna šta radi time što Deci daje predmet s kojim je čovek bezbedan od usmeravanja. Ova naređenja su dobra. Postaraću se da budu izvršena.“

„Dakle, ti to možeš da uradiš?“, upita ga Elejna. „Da ubijaš žene?“

„Možda bih nekada oklevao“, odgovori Galad, „ali to bi bio pogrešan izbor. Žene su sposobne za zlo jednako koliko muškarci. Zašto bih oklevao da ubijem jedne, a ne druge? Svetlost ne sudi po polu, već po onome što je u srcu.“

„Zanimljivo.“

„Šta je zanimljivo?" upita Galad.

„Pošlo ti je za rukom da kažeš nešto zbog čega ne želim da te zadavim. Možda još ima nade za tebe, Galade Damodrede.“

On se namršti. „Elejna, ovo nije ni vreme ni mesto za zadirkivanje. Trebalo ki da vidiš šta hoće Garet Brin. Deluje uznemireno.“

Ona se okrenu, iznenađena što vidi ostarelog vojskovođu kako razgovara s njenim stražarima. „Generale?" pozva ga.

Brin diže pogled, pa joj se zvanično pokloni iz sedla.

„Zar su te moji stražari zaustavili?" upita ga Elejna dok joj je prilazio. Zar se proneo glas o Brinovoj Prinudi?

„Ne, veličanstvo“, odgovori on. Konj mu je bio pokriven penom. Jahao je bespoštedno. „Nisam želeo da uznemiravam tebe lično.“

„Nešto te muči“, primeti Elejna. „Da čujem.“

„Je li tvoj brat prošao ovuda?“

„Gavin?“, upita ona gledajući Galada. „Nisam ga videla.“

„Ni ja“, odgovori Galad.

„Amirlin je bila sigurna da će on biti s tvojom vojskom...“, odgovori Brin odmahujući glavom. „Otišao je da se bori u prvim redovima. Možda je prerušen.“

Zašto bi on... On je Gavin. On bi hteo da se bori. Ali to da se preruši i odšunja u prve borbene redove ne liči joj na njega. On bi možda okupio neke ljude odane njemu i poveo nekoliko juriša - ali da se šunja? Gavin? To je teško zamisliti.

„Proneću glas“, kaza Elejna dok joj se Galad klanjao pa odlazio da izvrši svoj zadatak. „Možda ga je video neko od mojih zapovednika.“

Ah..., pomisli Met toliko se pribivši uz karte da je skoro bio u ravni s njima. Onda mahnu da damane po imenu Mika otvori kapiju. Met je mogao da Putuje na vrh Dašarske kvrge kako bi odatle imao pogled na bitku. Međutim, kada je poslednji put to učinio, neprijateljski usmerivači su ga napali tako što su odsekli deo vrhunca. Sem toga, iako onoliko visoka, Dašarska kvrga nije mu omogućava da vidi sve što se dešava ispod zapadne strane Polovske visoravni. Rukama se oslonio pored ivica kapije u stolu, gledajući krajolik što se prostirao ispod nje.

Elejnin borbeni red kod reke lagano uzmiče. Poslali su strelce na desni bok. Dobro. Krv i krvavi pepeo... oni Troloci jurišaju skoro kao konjica. Moraće da dojavi Elejni da rasporedi konjicu odmah iza pešadije naoružane kopljima.

Baš kao kada sam se borio protiv Sane Ašrafa kod Penskog vodopada, pomislio je. Teška konjica, strelci na konjima, teška konjica, strelci na konjima. Jedni za drugima. Ter’ain dai hočin dijeb sene.

Met nije mogao da se seti da ga je neka bitka ikada tako obuzimala. Borba protiv Šaidoa nije bila ni izbliza tako uzbudljiva, mada Met nije u potpunosti predvodio tu bitku. Ni borba protiv Elbara nije bila tako zadovoljavajuća. Naravno, to je bila daleko manja bitka.

Demandred zna da se kocka. Met je to osećao u pokretima njegovih jedinica. Met se kocka protiv jednog od najboljih u istoriji, a ovoga puta ulog nije bogatstvo. Oni se kockaju ljudskim životima, a konačna nagrada je ceo svet. Krv i krvavi pepeo, to ga uzbuđuje. Osećao je blagu grižu savesti zbog toga, ali to jeste uzbudljivo.

„Lan je na položaju“, kaza Met uspravljajući se i vraćajući se svojim kartama da unese neke beleške. „Recite mu da napadne.“

Troločka vojska koja prelazi preko rečnog korita pored ruševina mora da bude zgažena. Premestio je Krajišnike oko visoravni da napadnu njihovu ranjivu pozadinu dok Tam i njegove sabrane snage nastavljaju da ih tuku spreda. Tam je pobio veliki broj Troloka i pre i posle pregrađivanja reke. Ta troločka horda samo što se ne slomi i to bi mogao da postigne usaglašeni napad s dve strane.

Tamovi ljudi su umorni. Hoće li moći da izdrže dovoljno dugo dok Lan ne stigne i ne napadne Troloke s leđa? Svetlosti, Met se nadao da će izdržati. Ako ne izdrže...

Neka senka pojavi se u dovratku zapovedničkog položaja - visok čovek tamne kovrdžave kose, u aša'manskom kaputu. Na licu mu je bio izraz osobe koja je upravo izvukla gubitničku ruku. Svetlosti, taj njegov pogled onespokojio bi i Troloka.

Min, koja je za to vreme razgovarala s Tuon, samo se zagrcnu; činilo se da je Logan nju naročito streljao pogledom. Met se ispravi i otrese prašinu s ruku. „Logane, nadam se da nisi uradio ništa preterano gadno našim stražarima.“

„Tkanja Vazduha sama će se razdrešiti za neki minut“, strogim glasom odgovori čovek. „Mislio sam da neće biti verovatno da će me pustiti da uđem.“

Met pogleda Tuon. Ona se ukrutila kao štirkana kecelja. Seanšani ne veruju ni ženama koje mogu da usmeravaju, a kamoli nekome kao što je Logan.

„Logane“, kaza mu Met, „potrebno mi je da se boriš rame uz rame s vojskom Bele kule. Oni Šaranci ih tuku.“

Logan je gledao Tuon pravo u oči.

„Logane!“, viknu mu Met. „U slučaju da nisi primetio, borimo se u krvavom ratu.“

„Ovo nije moj rat.“

„Ovo je naš rat“, prasnu u odgovor Met. „Ovo je rat svakoga od nas.“

„Pošao sam u boj“, odvrati Logan. „I šta mi je bilo hvala? Pitaj Crveni ađah. Oni će ti reći kakva nagrada čeka čoveka kojeg je Sara zloupotrebila.“

Promuklo se nasmeja. „Sara je tražila Zmaja! I tako sam ja došao! Prerano. Samo malčice prerano.“

„Slušaj me“, reče Met prilazeći Loganu. „Zar si ti besan zato što na kraju nije ispalo da si ti Zmaj?“

„Ništa u toj meri sitničavo“, odvrati Logan. „Ja sledim gospodara Zmaja. Neka on izgubi glavu. Ja ne želim da učestvujem u tome. Ja i moji trebalo bi da smo s njim, a ne da se ovde borimo. Ova bitka za živote malih ljudi nije ništa u poređenju s bitkom koja se odvija kod Šajol Gula.“

„Ali ti znaš da si nam potreban ovde“, primeti Met. „U suprotnom bi ti otišao odavde.“

Logan ništa ne reče.

„Idi kod Egvene“, nastavi Met. „Povedi sve koje imaš sa sobom i zamajavaj one šarske usmerivače.

„Sta je s Demandredom?" tiho upita Logan. „On doziva Zmaja. Na raspolaganju ima moć desetak ljudi. Niko od nas ne može da mu se suprotstavi.“

„Ali ti bi to hteo, zar ne?" pitanjem odgovori Met. „Upravo si zbog toga sada došao ovamo. Hoćeš da te pošaljem na Demandreda.“

Logan se pokoleba, pa klimnu glavom. „On ne može da dobije Ponovorođenog Zmaja. Moraće umesto njega prihvatiti mene. Zmajevog... zamenika, ako se može tako reći.“

Krv i krvavi pepeo... oni su svi ludi. Nažalost, šta bi Met drugo uradio protiv jednog Izgubljenog? Njegov ratni plan trenutno se vrti oko toga da zamajava Demandreda i da ga primorava da odgovara na njegove poteze. Ako Demandred mora da dela kao vojskovođa, ne može da nanosi onoliko štete kao usmerivač koliko bi inače mogao.

Moraće da nađe neki način da izađe na kraj s njim. Radi na tome. Radio je na tome za vreme čitave krvave bitke - ali ništa nije smislio.

Met pogleda kroz svoju kapiju. Elejna je pod prevelikim pritiskom. Mora da uradi nešto. Da pošalje Seanšane? Postavio ih je na južnom kraju polja, na obalama reke Erinin. Oni su pretnja Demandredu, koja ga sprečava da pošalje sve svoje jedinice u bitku ispod visoravni. Sem toga, Met ima planove za njih. Važne planove.

Logan po Metovoj proceni nema izgleda protiv Demandreda. Ali nekako će morati da izađe na kraj s tim čovekom. Ako Logan baš želi da se okuša, neka mu.

„Možeš da se boriš protiv njega“, reče Met. „Uradi to sada, ili sačekaj da malo oslabi. Svetlosti, nadam se da mi možemo da ga oslabimo. Bilo kako bilo, prepustiću to tebi. Sam odaberi vreme i napadni.“

Logan se nasmeši, pa izatka kapiju usred prostorije i prođe kroz nju sa šakom na balčaku. Dovoljno je gord da bude Ponovorođeni Zmaj - to jeste sigurno. Met odmahnu glavom. Sta bi samo dao da može zanavek završiti sa svima tima što su im nosevi u vazduhu. Možda je Met sada jedan od njih, ali to se da popraviti. Sve što treba da učini jeste da ubedi Tuon da se odrekne svog prestola i pobegne s njima. To neće biti lako, ali - krvavi pepeo - on se bori u Poslednjoj bitki. U poređenju s tim izazovom, Tuon mu deluje kao čvor koji je lako razvezati.

„Slava ljudi...prošapta Min, „tek će uslediti.“

„Neka neko proveri šta je sa onim stražarima“, reče Met vraćajući se kartama. „Tuon, možda bi trebalo da te premestimo. Ovo mesto nikada nije bilo posebno sigurno, a Logan je to upravo dokazao.“

„Ja mogu da štitim samu sebe“, nadmeno odvrati ona.

Preterano nadmeno.

On je pogleda izvijajući obrvu, a ona klimnu.

Zaista?, pomislio je Met. Želiš da se oko ovoga svađamo? Nije bio siguran da će uhoda poverovati u to. Razlog je previše slab.

Njegov plan bio je zasnovan na onome što je Rand jednom uradio s Perinom. Ako Metu pođe za rukom da izgleda kao da su se on i Seanšani zavadili, pa da zbog toga Tuon povuče svoje snage, možda će to ponukati Senku da je zanemari. Metu je potrebna svaka moguća prednost.

Dva stražara uđoše u prostoriju. Ne, tri. Onog trećeg bilo je lako prevideti. Met odmahnu glavom gledajući Tuon - potrebno im je nešto veće oko čega bi se raspravljali - a onda se opet zagleda u karte.

Nešto ga je svrbelo u vezi sa onim malim stražarom. Deluje više kao sluga nego kao vojnik, pomislio je Met. On natera sebe da digne pogled, mada zaista ne bi trebalo da dopušta da mu obične sluge skreću pažnju. Da, eno tog čoveka kako stoji pored Metovog stola. Nije vredan pažnje, čak ni dok vadi nož.

Nož.

Met se zatetura kada Sivi čovek napade. Met zaurla i uhvati se svojih noževa, baš u trenutku kada Mika vrisnu: „Usmeravanje! Blizu!“

Min se baci na Fortuonu kada se zid zapovedničke zgrade odjednom zapali. Šaranci u čudnim oklopima sastavljenim od metalnih obruča obojenih u zlatno protrčaše kroz gorući otvor u zidu. Pratili su ih usmerivači tetoviranih lica: žene u dugim krutim crnim haljinama i muškarci golih nedara i u dronjavim čakširama. Min je sve to uočila u trenutku pre nego što je prevrnula Fortuonin presto.

Vatra je buknula kroz vazduh iznad njene glave, prijeći njenu kitnjastu svilenu haljinu i spaljujući zid iza njih. Fortuona se iskoprca iz Mininog stiska, sve vreme se pribijajući uz pod, a Min iznenađeno trepnu. Žena je svoju nezgrapnu odeću ostavila za sobom - ta odežda očigledno je bila skrojena tako da može lako da se skine - a ispod je nosila uske svilene čakšire i usku košulju, i jedno i drugo crno.

Tuon se pridiže s nožem u ruci, tiho režeći - bezmalo divljački. Blizu njih, Met pade na leđa, a na grudima mu je sedeo čovek koji je vitlao nožem. Odakle li se taj čovek stvorio? Ne seća se da ga je videla kada je ušao.

Tuon potrča ka Metu u trenutku kada šarski usmerivači počeše da zasipaju zapovednički položaj ognjem. Min se nekako diže na noge, sputana onom groznom odećom, pa izvadi nož i sakri se pored prestola, leđima se oslanjajući o njega dok se tle treslo. Nije mogla da stigne do Fortuone, pa je primorala sebe da izađe kroz zadnji zid, koji je bio načinjen od nekakve stvari nalik na hartiju, koju Seanšani zovu „tenmi“

Kašljala je od dima, ali vazduh je napolju bio čistiji. Šaranaca nije bilo na toj strani zgrade. Napadali su iz drugih smerova. Potrčala je duž zida. Usmerivači jesu opasni, ali ako joj pođe za rukom da jednoga probode nožem, neće mu pomoći ni sva Jedna moć na ovom svetu.

Ona pogleda iza ugla, i tu je iznenadi čovek koji je čučao i divljački sevao pogledom. Lice mu je bilo ispijeno; krvavocrvene tetovaže na vratu podsećale su na kandže koje drže njegovu svetloputu bradu i glavu.

On zareža, a Min se baci na tle izbegavajući mlaz plamena i bacajući nož na njega.

Čovek ga uhvati u vazduhu. Cučeći pođe napred kao neka zver, cereći joj se.

A onda se odjednom tržnu i koprcajući se pade na zemlju. Krv mu curnu sa usana.

„Ovo je“, začuše se reči jedne žene, izgovorene glasom prepunim gađenja, „nešto što ne bi trebalo da znam kako da izvedem, ali veoma je tiho zaustaviti nekome srce pomoću Jedne moći. Iznenađujuće je što to traži veoma malo Moći, a to je meni veoma bitno.“

„Sijuan!“, uzviknu Min. „Ti ne bi trebalo da si ovde.“

„Sreća tvoja što jesanf, frknu Sijuan u odgovor, čučnuvši da pregleda telo pred sobom. „Ma ovo su gadna posla, ali ako ćeš već da jedeš ribu, trebalo bi da si voljna da je sama očistiš. Sta je bilo, devojko? Sada si bezbedna. Nema potrebe da budeš tako bleda.“

„Ti ne bi smela da budeš ovde!“, kaza Min. „Rekla sam ti. Drži se Gareta Brina!“

„Držala sam ga se, skoro koliko njegovo donje rublje, čisto da znaš. Zahvaljujući tome spasli smo živote jedno drugome, pa bih rekla da je tvoje predviđanje bilo tačno. Da li nekada zna da bude pogrešno?“

„Ne, to sam ti već kazala“, prošapta Min. „Nikada. Sijuan... videla sam auru oko Brina koja znači da vas dvoje morate da budete zajedno, ili ćete poginuti. Ta aura sada lebdi nad tobom. Sta god ti mislila da si uradila, predviđanje još nije ispunjeno. Ono je i dalje na snazi.“

Sijuan je na tren samo ukočeno stajala. „Kauton je u opasnosti.“

„Ali...“

„Devojko, nije me nimalo briga!" Tle se zatrese od sile Jedne moći. Damane uzvraćaju udarac. „Ova bitka je izgubljena ako Kauton pogine! Nije me briga hoćemo li oboje umreti zbog ovoga. Moramo da pomognemo. Mrdaj!“

Min klimnu, pa joj se pridruži, a ona krenu da obiđe razvaljenu zgradu. Bitka ispred nje sastojala se od mešavine sevanja, dima i plamena. Mrtva straža jurišala je na Šarance, mačeva isukanih, ne mareći za saborce koji oko njih ginu kao muve. Makar su neprijateljski usmerivači zauzeti njima.

Zapovednički položaj goreo je takvom vrelinom da je Min ustukla i digla ruku da zakloni lice.

„Sačekaj“, reče joj Sijuan pa Jednom moći izvuče stubić vode iz obližnjeg bureta, pa ih obe poprska. „Pokušaću da prigušim vatru“, reče i preusmeri mlaz vode na zgradu. „U redu je, hajdemo.“

Min klimnu i prolete kroz plamen, a Sijuan joj se pridruži. Zidovi od tenmija već su se zapalili, brzo sagorevajući. Plamen je palacao tavanicom.

„Eno“, kaza Min trepćući jer su joj oči zasuzile od vreline i dima. Ona upre prstom prema tamnim prilikama što su se borile blizu središta zgrade i Metovog stola s kartama koji je bio u plamenu. Izgleda da se protiv Meta bore tri ili četiri osobe. Svedosti, svi su oni Sivi ljudi - ne samo jedan od njih! Tuon je pala.

Min protrča pored leša jedne sul’dam, prostrtog pored leševa nekoliko stražara. Sijuan pomoću Jedne moći odvuče jednog Sivog čoveka od Meta. Stražarski leševi bacali su senke po podu. Jedna damane je još bila živa i grčila se u uglu, delujući potpuno prestravljeno dok joj se povodac vukao po podu. Njena sul'dam nepomično je ležala nešto dalje od nje. Izgleda da joj je Povodac ispao, a onda je poginula pokušavajući da se vrati svojoj damane.

„Uradi nešto!“, zaurla Min na tu devojku, hvatajući je za ruku.

Damane plačući odmahnu glavom.

„Plamen te spalio..." opsova Min.

Tavanica zaškripa. Min potrča prema Metu. Jedan Sivi čovek bio je mrtav, ostala su još dvojica u uniformama seanšanskih stražara. Min je imala poteškoća da vidi one žive, pošto su na sve moguće načine bili neljudski prosečni. Potpuno neupadljivi.

Met zaurla i jednoga ubode nožem, ali nije imao svoje koplje. Min nije znala gde mu je. Met bezglavo napade, pritom zaradivši ranu duž boka. Zašto?

Tuon, shvati Min i ukopa se u mestu. Jedan Sivi čovek klečao je nad njenom nepomičnom prilikom, dizao nož i...

Min baci bodež.

Met pade na zemlju nekoliko stopa od Tuon; poslednji Sivi čovek držao ga je za noge. Minin bodež vrteo se u vazduhu, belasajući se na svetlosti vatre, pa Sivog čoveka koji se nadnosio nad Tuon pogodi pravo u nedra.

Min uzdahnu od olakšanja. Nikada u životu nije joj bilo toliko drago što nije promašila nožem. Met opsova, pa se okrenu i svog napadača udari nogom u lice. Odmah zatim napao je nožem, pa se zakoprcao do Tuon i prebacio je preko ramena.

Min dotrča do njega. „I Sijuan je ovde. Ona...“

Met pokaza. Sijuan je ležala na podu zgrade. Zurila je u prazno, a iznad nje se nije videla nijedna slika.

Mrtva. Min se ukoči dok joj se srce cepalo. Sijuan! Svejedno krenu prema toj ženi, ne mogavši da poveruje da je zaista mrtva, mada joj je odeću zahvatio mlaz vatre što je zbrisala i nju i otprilike pola zida pored nje.

„Napolje!” viknu Met kašljući i noseći Tuon. Ramenom tresnu u zid koji je tek napola goreo i probi se na čist vazduh.

Min zaječa, ostavljajući Sijuanin leš i trepćući zbog suza u očima, kako od dima tako i od jada. Zakašlja se sledeći Meta na otvoreno. Svež vazduh bio je tako sladak i tako hladan. Zgrada iza njih zaškripa, pa se uruši.

Za svega nekoliko trenutaka Min i Meta okruži Mrtva straža. Niko od njih nije ni pokušao da uzme Tuon - koja je i dalje disala, premda plitko - od Meta. Sudeći po njegovom izrazu, Min je čisto sumnjala da bi oni to i mogli.

Zbogom, Sijuan, pomislila je Min, osvrćući se dok ju je Straža vodila dalje od bitke koja se odvijala ispod Dašarske kvrge. Tvorac ti saklonio dušu.

Poslaće naređenja da Brin bude stavljen pod zaštitu - ali duboko u sebi znala je da će to biti zaludno. Njega je obuzeo osvetnički bes istog trena kada je Sijuan izgubila život, a pored toga - tu je i njeno predviđanje.

Ona nikada ne greši. Min je ponekad mrsko što su njena predviđanja toliko tačna. Ali ona nikada ne greši.

„Secite njihova tkanja” prodra se Egvena. „Ja ću napadati!”

Nije čekala da vidi je li neko poslušao njeno naređenje. Napala je držeći u sebi koliko je god Moći mogla, povlačeći je kroz Vorin saangreal i šaljući tri odvojena mlaza Vatre uz padinu na ušančene Šarance.

Svuda oko nje Brinovi dobro uvežbani vojnici borili su se da zadrže vojni poredak dok su se borili protiv Šaranaca, probijajući se uz zapadnu padinu visoravni. Kosa je bila načičkana stotinama brazdi i rupa, koje su otvorila tkanja obe zaraćene strane.

Egvena se očajnički borila štremeći napred. Osećala je Gavina iznad sebe, ali činilo joj se da je on u nesvesti. Ziška njegovog života bila je tako slaba da je jedva osećala odakle dopire. Jedina njena nada bila je da se ona probije između Šaranaca i stigne do njega.

Tle se zatrese kada ona neku Šaranku ispred sebe pretvori u paru; Serin, Dosina i druge sestre usredsrediše se na skretanje u stranu neprijateljskih tkanja, dok je Egvena bila usredsređena na napad. Pođe napred. Korak po korak.

Stižem, Gavine, pomislila je u sve većem strahu. Stižem. „Vilde, došli smo da podnesemo izveštaj!”

Demandred trenutno nije obraćao pažnju na glasnike. Leteo je na krilima sokola, posmatrajući bitku ptičjim očima. Gavranovi su bolji, ali svakoga puta kada pokuša da iskoristi jednog od njih, neki Krajišnik ga ustreli. Od svih mogućih običaja, zar su baš taj morali da upamte u ovom dobu?

Nije bitno. I soko će poslužiti, bez obzira na to što ptica pruža otpor vlasti njegovog uma. Vodio ju je nad bojištem, osmatrajući položaje, raspored i pokrete jedinica. On ne mora da se oslanja na tuđe izveštaje.

To bi trebalo da bude bezmalo nenadmašna prednost. Lijus Terin se ne može tako služiti životinjama; to je dar koji samo Prava moć može da podari. Demandred je u stanju da usmerava tek tračak Prave moći - nedovoljno za razorna tkanja, ali ima i drugih načina da čovek bude opasan. Nažalost, Lijus Terin ima svoje prednosti. Kapije koje gledaju na bojište? Nelagodno je kakve su sve stvari ljudi koji žive u ovom vremenu otkrili - i to stvari za koje se nije znalo u Doba legendi.

Demandred otvori oči i prekide svoju vezu sa sokolom. Njegove snage napreduju, ali svaki korak je plod bespoštedne borbe. Poginulo je na desetine hiljada Troloka. Moraće da se pripazi; njih nema neograničeno mnogo.

Trenutno se nalazio na istočnoj strani visoravni, s visine gledajući reku, a severoistočno od mesta gde je pokušao da ga ubije onaj ubica kojeg je poslao Lijus Terin.

Demandred je sada skoro tačno naspram brda za koje mu je Mogedijen rekla da se zove Dašarska kvrga. Ta golema stena dizala se visoko, a njeno podnožje je odlično mesto za zapovednički položaj, pošto je zaklonjeno od napada Jednom moći.

Veoma je primamljivo da ga lično napadne, da Putuje tamo i da uništi sve oko sebe. Ali šta ako Lijus Terin upravo to želi? Demandred će se boriti protiv tog čoveka. Hoće. Međutim, Putovanje pravo u neprijateljsko uporište i u moguću zamku, onako okruženu visokim liticama... Bolje je da namami Lijusa Terina da on dođe njemu. Demandred vlada bojištem. On će odabrati gde će se oni sučeliti.

Rečno korito pretvorilo se u blatište kojim teče tek potočić, a Demandredovi Troloci upiru se da osvoje južnu obalu. Branioci se za sada drže, ali on će ih uskoro pregaziti. Daleko uzvodno, M’hejl je uradio svoj posao kako treba kada je skrenuo tok reke, mada je prijavio da se suočio s neuobičajenim otporom. Varošani i mali odred vojnika? To je neobičan događaj koji Demandred još nije rastumačio.

Skoro da je priželjkivao da M’hejl ne uspe u svom zadatku. Mada je upravo Demandred vrbovao tog čoveka, nije očekivao da će se M’hejl tako brzo uzdići do položaja Izabranog.

Demandred se okrenu u stranu. Pred njim se pokloniše tri žene u crnoj odeći s belim trakama. Pored njih je stajala Šendla.

Sendla. Mislio je da je davno izgubio moć da mari za neku ženu - kako da naklonost postoji pored goruće strasti u koju se pretvorila njegova mržnja prema Lijusu Terinu? A onda, Sendla... Lukava, sposobna, moćna. Sve je to skoro pa bilo dovoljno da ga natera da se predomisli.

„Kakav je vaš ižveštaj?“, upita on tri žene u crnom koje su mu se klanjale.

„Lov je bio neuspešan“, odgovori mu Galbrajt ne dižući pognutu glavu.

„Pobegao je?“

„Da, Vilde. Izneverila sam te." Čuo je bol u ženinom glasu. Ona je bila vođa ženskih Ajada.

„Nije ni bilo predviđeno da ga ubiješ“, odgovori Demandred. „On je neprijatelj kojeg ti ne možeš da savladaš. Jeste li unele pometnju u njegov zapovednički položaj?“

„Jesmo“, odgovori Galbrajt. „Ubili smo šest njegovih usmerivača, zapalili zgradu i uništili njegove karte.“

„Je li usmeravao? Da li se razotkrio?“

Ona se pokoleba, pa odmahnu glavom.

Dakle, on i dalje ne zna zasigurno je li taj Kauton zapravo prerušeni Lijus Terin. Demandred to pretpostavlja, ali ima izveštaja da je Lijus Terin viđen kod Šajol Gula, na obroncima planine. On se i ranije za vreme Poslednje bitke pokazao prevejanim, skačući s jednog bojišta na drugo i razotkrivajući se tu i tamo.

Sto se Demandred više nadmeće s protivničkim vojskovođom, to je uvereniji da je Lijus Terin prisutan. Veoma liči na Lijusa Terina da pošalje dvojnika na sever, a da dođe i da sam predvodi ovu bitku. Lijusu Terinu je oduvek bilo teško da pusti druge da se bore za njega. Oduvek je želeo da sve radi sam, da predvodi svaku bitku i svaki juriš - samo ako može.

Da... Kako bi Demandred inače mogao da objasni veštinu neprijateljskog vojskovođe? Jedino neki čovek s drevnim iskustvom može tako majstorski voditi ples po bojištima. U svojoj srži, mnoge borbene taktike veoma su jednostavne. Izbegavaj napade s krila, dočekaj juriš dugim kopljima, pešadiju s drugom pešadijom u valjanom borbenom poretku, a usmerivače s drugim usmerivačima. Ali istančanost svega toga... sitne pojedinosti... potrebna su stoleća da bi se ovladalo svime tim. Nema čoveka u ovom dobu koji je dovoljno dugo živeo da bi tako marljivo savladao sve te sitnice.

Za vreme Rata Moći jedino u čemu je Demandred bio bolji od svog prijatelja bilo je vođenje vojske. Bolelo ga je da to prizna, ali više se neće kriti od te istine. Lijus Terin je bio snažniji u Jednoj moći. Lijus Terin je oduvek veštije privlačio naklonost drugih ljudi. Lijus Terin je osvojio Hijenu.

Ali Demandred... Demandred je bio bolji u ratovanju. Lijus Terin nikada nije znao da dovede u ravnotežu oprez i smelost. Taj čovek se uvek suzdržavao i promišljao, brinući zbog svojih odluka, sve dok na kraju ne bi strmoglavo i bezglavo pojurio u napad.

Ako je ovaj Kauton zaista Lijus Terin, taj čovek se poboljšao kada je o tome reč. Neprijateljski vojskovođa zna kada da baci novčić i da pusti sudbini da odlučuje, ali ne dozvoljava da previše toga zavisi od ishoda, pa kakav god bio. On bi bio izvrstan kartaroš.

Naravno, Demandred će ga svejedno pobediti, samo što će bitka biti... zanimljivija.

Spustio je ruku na balčak svog mača, razmišljajući o malopređašnjem šestarenju nad bojnim poljem. Njegovi Troloci nastavili su da napadaju kod rečnog korita, a Lijus Terin je svoje pešadijske kopljanike postavio naspram njih u dobro uređene četvrtaste formacije, što je bio odbrambeni potez. I za Demandreda, grmljavina usmerivača govorila je o većem ratu, koji se vodio između njegovih šarskih Ajada i Aes Sedai.

On je tu u prednosti. Njegove Ajade su daleko bolje u ratovanju nego Aes Sedai. Kada će Kauton poslati one damane u boj? Mogedijen je prijavila da između njih i Aes Sedai ima nekih razmirica. Da li bi Demandred nekako mogao da produbi taj rascep?

Izdade naređenje, a tri Ajade se povukoše. Sendla je ostala, čekajući njegovu dozvolu da ode. On joj je naredio da obilazi okolinu i pazi na nove ubice.

„Jesi li zabrinuta?”, upita je on. „Sada znaš na kojoj se strani borimo. Koliko znam, nisi se dala Senci.”

„Dala sam se tebi, Vilde.”

„A to što se ja borim na strani Troloka? Polutana? Stvorenja iz košmara?”

„Kazao si da će neki tvoje postupke smatrati zlim”, odgovori mu ona, „ali ja ih ne doživljavam tako. Jasan je put kojim moramo da idemo. Kada budeš pobedio, promenićeš svet i naš narod će biti sačuvan.” Ona ga uze za ruku a u njemu se nešto probudi, ali to smesta uguši njegova mržnja.

„Sve bih to odbacio” reče joj on gledajući je pravo u oči. „Sve, samo da mi se pruži prilika da ubijem Lijusa Terina.”

„Obećao si da ćeš pokušati”, kaza ona. „To će biti dovoljno. A ako ga uništiš, uništićeš jedan svet i sačuvati drugi. Ja ću te slediti. Mi ćemo te slediti.

Ona kao da je nagoveštavala da će Demandred opet moći da bude svoj čovek kada Lijus Terin bude ubijen.

On baš i nije siguran u to. Vlast ga zanima samo u onoj meri u kojoj može da je upotrebi protiv svog drevnog neprijatelja. Šaranci, požrtvovani i verni, njemu su samo alatka. Ali duboko u njemu ipak se krije neka želja da ne bude tako. To je nešto novo. Da, jeste.

Vazduh se izvitoperi i iskrivi pored njega. Nisu se videla nikakva tkanja - ovo je bilo cepanje Sare i Putovanje pomoću Prave moći. M’hejl je stigao.

Demandred se okrenu a Sendla mu pusti ruku, ali nije se pomerala od njega. M’hejl je dobio pristup suštini Velikog gospodara. Demandred zbog toga nije bio ljubomoran. M’hejl je samo još jedna alatka. Ipak, to ga je čudilo. Zar je u današnje vreme svima dozvoljeno da koriste Pravu moć?

„Demandrede, izgubićeš bitku kod ruševina”, reče mu M’hejl s bahatim smeškom na usnama. „Tvoji Troloci tamo biće zgaženi. Brojčano si nadmoćan u odnosu na neprijatelja - i to u neverovatnoj meri - a oni će te ipak poraziti! Mislio sam da bi ti trebalo da si naš najveći vojskovođa, a izgubićeš od ove rulje. Razočaran sam.”

Demandred nehajno diže dva prsta.

M’hejl se lecnu kada dvadeset četvoro obližnjih šarskih usmerivača iznenada postavi štitove između njega i Jedne moći. Obmotaše ga Vazduhom i povukoše unazad. On se borio, okružen aurom Prave moći od koje je vazduh treperio, ali Demandred je bio brži. On izatka štit od Prave moći, sklapajući ga od gorućih niti Duha.

Niti su podrhtavale u vazduhu, a svaka je bila bodljikava od izuvijanih pramičaka energije tako sićušnih da su im se krajevi gubili u ništavilu. Prava moć je nasilna i opasna. Stit izatkan od nje ima neobične posledice jer pije moć druge osobe koja pokušava da usmerava.

Demandredov štit krao je M’hejlovu moć i služio se tim čovekom kao provodnikom. Demandred je prikupio Pravu moć i izatkao je u pucketavu kuglu sile iznad svoje šake. Samo je M’hejl mogao da je vidi, pa su mu se do maločas gorde oči razrogačile dok je Demandred crpeo Pravu moć iz njega.

To je u izvesnoj meri ličilo na krug. Zbog izvlačenja energije M’hejl je podrhtavao i znojio se dok su ga držala tkanja Demandredovih Ajada. M’hejl bi mogao da sagori od ovog toka, ako se tako nastavi - da mu dušu oderu talasi Prave moći, kao reka koja se preliva preko obala. Izuvijana hrpa niti u Demandredovim rukama pulsirala je i sevala, iskrivljujući vazduh dok je počinjala da rastače Šaru.

Mreža sićušnih pukotina raširila se tlom od njega. Pukotina u ništavilo.

On priđe M’hejlu. Čovek je dobio napad i usta su mu zapenila.

„M’hejle, sada me dobro slušaj”, tiho kaza Demandred. „Ja nisam kao drugi Izabrani. Nimalo ne hajem za tvoje političke igrarije. Nije me briga ko je od vas miljenik Velikog gospodara i koga će Moridin potapšati po glavi. Ja marim samo za Lijusa Terina.

Ovo je moja bitka. Ti si moj. Ja sam te doveo na stranu Senke i ja mogu da te uništim. Ako se budeš mešao u ono što ja ovde radim, ugasiću te kao sveću. Shvatam da ti sebe smatraš snažnim, s tim svojim ukradenim Gospodarima straha i neuvežbanim usmerivačima. Ali ti si dete, novorođenče. Povedi svoje ljude i pravi kakvu god pometnju hoćeš, ali sklanjaj mi se s puta - i sklanjaj se od mog plena. Neprijateljski vojskovođa je moj.“

M’hejlove oči, mada ga je telo izneverilo, bile su pune mržnje a ne straha. Da, ovaj je oduvek obećavao.

Demandred pruži ruku i pusti mlaz kobne vatre napojene prikupljenom Pravom moći. Usijana bela linija razaranja sevnu kroz vojske okupljene kod reke, pretvarajući u paru sve koje je dodirnula. Prilike tih ljudi pretvoriše se u zrnca svetlosti, pa u prah i na stotine njih samo nestade. Njegov napad ostavio je dugu liniju sprženog tla, kao neku useklinu kakva bi ostala za ogromnom bradvom.

„Pustite ga“, naredi Demandred, dopuštajući da se štit Prave moći rastoči.

M’hejl se zatetura i ustuknu, ali pođe mu za rukom da ostane na nogama dok mu je znoj lio niz lice. Zadihano prinese ruku nedrima.

„Gledaj da preživiš ovu bitku“, reče mu Demandred pa se okrenu i poče tkanje da ponovo dozove svog sokola. „Ako preživiš, možda ću ti pokazati kako sam ti ovo uradio. Možda sada želiš da me ubiješ, ali znaj da nas Veliki gospodar gleda. Sem toga, razmisli i o sledećem - ti možda imaš stotinu malih Aša'mana, ali ja imam preko četiri stotine Ajada. Ja sam spasitelj ovoga sveta.“

Kada se osvrnuo, video je da je M’hejl nestao, Putujući pomoću Prave moći. Neverovatno je što je on smogao snage nakon onoga što mu je Demandred upravo učinio. Ponadao se da ipak neće morati da ga ubije. Trebalo bi da taj čovek bude od koristi.

NA KRAJU ĆU POBEDITI.

Rand je stajao pred olujom; bio je snažan, mada su mu oči suzile dok je zurio u tamu. Koliko je on već na tom mestu? Hiljadu godina? Deset hiljada godina?

Trenutno se bavio samo prkosom. On nema namere da se povije pred tim vetrom. Neće popustiti ni na delić trenutka.

NAPOKON JE KUCNUO ČAS.

„Vreme tebi ništa ne znači“, odvrati Rand.

To i jeste i nije istina. Rand je video niti kako se vrtlože oko njega i obrazuju Saru. Dok je Sara nastajala, video je bojište kako se prostire ispod njega. Video je voljene osobe kako se bore da sačuvaju žive glave. To nisu samo mogućnosti; to je istina - ono što se u tom trenutku zaista dešava.

Mračni se obmotao oko Sare. Nije bio u stanju da je proguta i uništi, ali mogao je da je dodiruje. Pipci i trnje mraka dodirivali su svet u tačkama celom dužinom Sare. Mračni se nad njom nadvijao kao senka.

Kada Mračni dodirne Saru, vreme postoji za njega. I tako, premda vreme Mračnome ne znači ništa, on - ili ono, pošto Mračni nema pol - može da dela samo unutar njegovih stega. Kao... kao vajar koji ima čudesne snove, ali je i dalje ograničen stvarnošću kamena u kojem radi.

Rand je zurio u Saru, odupirući se napadu Mračnoga. Nije ni mrdao ni disao. Dah tu nije potreban.

Ljudi umiru ispod njega. Rand je čuo njihovo vrištanje. Poginulo je tako mnogo njih.

NEPRIJATELJU, NA KRAJU CU POBEDITI. GLEDAJ IH KAKO VRIŠTE. GLEDAJ IH KAKO GINU.

MRTVI SU MOJI.

„Lažeš“, odvrati Rand.

NE. POKAZAĆU TI.

Mračni se opet poigra mogućnostima, prikupljajući ono što bi moglo da bude, pa gurnu Randa u novu viziju.

Džuilin Sandar nije zapovednik. On je hvatač lopova, a ne neki velmoža. Svakako nije velmoža. On radi sam.

Sem što je, izgleda, kada je završio na bojnom polju, postavljen na čelo jednog odreda jer je uspešno hvatao opasne ljude dok je radio kao hvatač lopova. Šaranci su napadali njegov odred, ciljajući na Aes Sedai. One se bore na zapadnoj strani visoravni, a zadatak njegovog odreda bio je da brani Aes Sedai od šarske pešadije.

Aes Sedai. Kako li se on samo spetljao s Aes Sedai? I to on, čestiti Tairenac.

„Ne mrdajte!" dreknu Džuilin na svoje ljude. „Ne mrdajte!" Urlao je i zarad sebe. Njegovi vojnici su čvrsto držali svoja koplja, terajući šarsku pešadiju da uzmakne uz padinu. On uopšte nije siguran zašto je tu, niti zašto se bori baš u tom delu bojišta. On samo želi da ostane živ.

Šaranci su vikali i psovali na nekom nepoznatom jeziku. Na raspolaganju imaju mnogo usmerivača, ali jedinica protiv koje su se borili sastojala se od običnih vojnika, naoružanih raznolikim oružjem, uglavnom mačevima i štitovima. Tle je bilo zastrto leševima, što je obema stranama otežavalo borbu a Džuilin i njegovi ljudi sledili su naređenja i napadali šarske vojnike dok su Aes Sedai i neprijateljski usmerivači razmenjivali tkanja.

Džuilin je držao koplje, oružje koje je veoma površno poznavao. Jedan odred šarskih oklopnika probio se između Mikovih i Carnovih kopalja. Zapovednici su nosili oklopne prsnike nekako neobično umotane u raznobojnu tkaninu, dok su obični vojnici bili u kožnim oklopima ojačanim metalnim štanglama. Svi su imali čudne šare na leđima.

" Predvodnik šarske jedinice je gadnim maljem obarao kopljanike jednog za drugim. Čovek je vikao na Džuilina, upućujući mu psovke koje ovaj nije razumeo.

Džuilin uputi lažan udarac, pa kada Šaranac diže štit - Džuilin zari svoje koplje u njegov oklop, pravo u procep između prsnika i ruke. Svetlosti, taj nije ni trepnuo! Tresnuo je štitom Džuilina, primoravajući ga da ustukne.

Koplje iskliznu iz Džuilinovih znojavih prstiju. On opsova, pa se lati za svoj mačolomac, oružje koje je dobro poznavao. Mik i ostali borili su se protiv ostatka tog šarskog odreda. Carn pokuša da pomogne Džuilinu, ali pomahnitali Šaranac zamahnu maljem i tresnu Carnu u glavu - pa je raspoluti kao orah.

„Crkni, čudovište jedno krvavo!“, kriknu Džuilin pa skoči i zari mačolomac tom čoveku u vrat, neposredno iznad štitnika. Drugi Šaranci brzo su prilazili njegovom položaju. Džuilin uzmaknu kada čovek ispred njega pade i umre. Ustuknuo je taman na vreme, pošto je jedan Šaranac s njegove leve strane pokušao da mu odrubi glavu širokim zamahom mačem. Vrh mača prolete mu pored uva, a Džuilin nagonski diže svoje sečivo. Oružje njegovog protivnika prelomi se nadvoje, a on brzo ubi tog neprijatelja uzvratnim udarcem preko grla.

Džuilin potrča da podigne koplje. Ognjene kugle popadaše po zemlji - bili su to napadi Aes Sedai iza njega i Šaranaca s visoravni ispred njega. Džuilinu je kosa bila puna zemlje, koja se lepila za krv na njegovim rukama.

„Ne uzmičite!“, viknu Džuilin na svoje ljude. „Plamen vas spalio, ne smemo da uzmičemo!“

On napade još jednog Šaranca koji je pošao ka njemu. Jedan drugi kopljanik diže oružje taman na vreme da mu ga zarije u rame, a Džuilin ga proburazi kroz grudi zaštićene kožnim prsnikom.

Vazduh je podrhtavao. Uši su mu zvonile od grmljavine koja je dopirala sa svih strana. Džuilin se povuče, uzvikujući naređenja svojim ljudima.

On ne bi trebalo da je tu. On bi trebalo da je negde gde je toplo, sa Amaterom, i da razmišlja o narednom zlikovcu kojeg mora da uhvati.

Nekako mu se čini da bi svaki čovek na tom bojnom polju trebalo da je negde drugde. Jedino što mu je preostalo bilo je da nastavi da se bori.

Dobro ti stoji crno, posla Androl Pevari dok su prolazili kroz neprijateljsku vojsku na vrhu visoravni.

To je, odgovori mu ona, nešto što niko nikada, nikada ne bi smeo da kaže jednoj Aes Sedai. Nikada.

Njegov jedini odgovor bila je izvesna usplahirenost koja se prenosila kroz vezu. Pevara je to dobro razumela. Oni - noseći izvrnuta tkanja Ogledala izmaglica - prolazili su između Prijatelja Mraka, Nakota Senke i Šaranaca. I to im uspeva. Pevara je bila u beloj haljini s crnim plaštom preko - to nije bio deo tkanja - ali ako neko pogleda ispod kapuljače njenog plašta, videće lice Alvijarin, pripadnice Crnog ađaha. Teodrin je imala Rijanino lice.

Androlu i Emarinu su tkanja davala lica Nensena i Kaša, dvojice Taimovih ulizica. Džonet nije nimalo ličio na sebe, pošto je imao lice neupadljivog Prijatelja Mraka i dobro igrao tu ulogu vukući se za njima i noseći njihovu opremu. Čovek nikada ne bi prepoznao veselog Dvorečanina u tom čoveku oštrih crta lica, kukastog nosa, masne kose i usplahirenog držanja.

Kretali su se žustrim korakom uz pozadinske redove Senkine vojske na visoravni. Troloci su vukli zavežljaje strela ka prvim redovima; drugi su odlazili iz bitke da bi se gostili hrpama leševa. U kazanima se krčkalo meso. Pevara je time bila zatečena. Oni zastaju da jedu? Sada?

Samo nekih od njih, poslao joj je Androl. To je uobičajeno i za ljudske vojske, mada ti trenuci nikada ne završe u baladama. Bitka je trajala čitav dan, a vojnicima je potrebna snaga da se bore. Obično se smenjuju u tri navrata. Prvi redovi, pozadinski redovi i oni koji nisu na dužnosti - vojnici koji će da se povuku iz borbe, da jedu što brže mogu i da malo odspavaju. A onda se vraćaju u boj.

Ona je nekada drugačije zamišljala rat. Zamišljala je da je svaki vojnik čitavog dana potpuno posvećen borbi. Međutim, prava bitka nije brzo trčanje, već dug i naporan spor marš, koji satire dušu.

Već je bilo kasno popodne i bližilo se veče. Istočno odatle, ispod visoravni, borbeni redovi pružali su se u oba smera suvim rečnim koritom. Mnogo hiljada i ljudi i Troloka tu se borilo. Mnoštvo Troloka bilo je u prvim borbenim redovima, ali drugi su se vraćali na visoravan ili da jedu ili da neko vreme spavaju, gotovo onesvešćeni.

Ona nije previše zagledala šta je u kazanima, mada je Džonet pao na kolena i povratio pored staze. Primetio je delove tela što plutaju u gustoj čorbi. Dok je povraćao, jedan odred Troloka u prolazu frktao je i zavijao rugajući mu se.

Zašto napadaju s visoravni da bi zauzeli reku?, poslala je ona Androlu. Ovo mi deluje kao bolji položaj.

Možda i jeste, poslao joj je Androl u odgovor. Ali Senkaje napadač. Ako ostanu na ovom položaju, to će ići naruku Kautonovoj vojsci. Demandred mora nastaviti da ga pritiska. A to znači da mora preći reku.

Dakle, Androl se razume i u taktiku. Zanimljivo.

Usput sam naučio ponešto, poslao joj je on. Neču voditi bitke u skorije vreme.

Samo me zanima koliko si života vodio, Androle.

Čudna izjava od žene koja je dovoljno stara da bude baba moje babe.

Nastavili su istočnom stranom visoravni. U daljini, na kraju zapadne strane, Aes Sedai su se borile kako bi stigle do vrha - ali visoravan za sada drže Demandređove snage. Deo kuda je Pevara prolazila bio je pun Troloka. Neki su se trapavo klanjali dok su Pevara i ostali prolazili pored njih, a drugi su spavali na kamenju, bez jastuka ili ćebadi. Svi su imali oružje u rukama.

„Ovo mi ne deluje dobro“, tiho kaza Emarin. „Mislim da se Taim ne bi družio s Trolocima ništa više nego ti.“

„Ispred nas“, odgovori mu Androl. „Pogledaj tamo.“

Troloci su bili odvojeni od jedne skupine Šaranaca koja se videla nešto dalje ispred njih. Svi su nosili nepoznate uniforme. Imali su oklope obmotane tkaninom, tako da se metal nije video sem na leđima, mada je oblik oklopnih prsnika i dalje bio očigledan. Pevara pogleda ostale.

„Mislim da bi Taim mogao da bude deo te skupine“, kaza Emarin. „Ako ništa drugo, verovatno je da tamo ne smrdi koliko ovde među Trolocima.“

Pevara nije obraćala pažnju na vonj - odavno je naučila kako to da radi, prigušujući jake mirise na isti način na koji zanemaruje vrelinu ili hladnoću. Ali kada je Emarin to pomenuo, jedan tračak onoga što su ostali osećali probio se kroz njenu odbranu. Brzo je povratila vlast nad sobom. Smrad je grozan.

„Hoće li nas Šaranci propustiti?“, upita Džonet.

„Videćemo“, odgovori Pevara i zaputi se prema Šarancima; njena družina okupi se oko nje. Šarski stražari nelagodno su stajali naspram Troloka, gledajući ih kao da su im ovi neprijatelji. To savezništvo, ili šta god da je, nije baš po volji šarskim vojnicima. Nisu ni pokušavali da prikriju gađenje, a mnogi su vezali krpe preko lica da bi prigušili neprijatne mirise.

Dok je Pevara prolazila pored njih, jedan velmoža - ili je makar na osnovu njegovog oklopa od mesinganog prstenja pretpostavljala da je velmoža - krenu da joj prepreči put. Jedan pogled, uobičajen za Aes Sedai, ukopa ga u mestu. Ja sam previše važna da bih se baktala s tobom, govorio je taj pogled. Urodio je plodom, baš kao što je očekivala, pa su ih propustili.

Šarski pozadinski logor bio je dobro uređen i ljudi su dolazili sa zapada, gde su se borili protiv snaga Bele kule. Zestoko usmeravanje koje je dopiralo odatle privlačilo je Pevarinu pažnju kao neko jarko svetlo.

Šta misliš?, posla joj Androl.

Moraćemo da razgovaramo s nekim. Bojište je jednostavno preveliko da bismo sami našli Taima.

On joj posla da je saglasan s njom. Nije to bilo prvi put da je njihova veza Pevari otežavala da zadrži pažnju na onom što je okružuje. Morala je da se nosi ne samo sa svojom strepnjom, već i sa Androlovom. To joj je neprestano izviralo iz zabačenih krajeva njenog uma, pa je morala da silom obuzdava ta osećanja, služeći se vežbama disanja koje je naučila kada je došla u Kulu.

Zastala je u središtu logora, osvrćući se oko sebe i pokušavajući da reši kome da priđe. Mogla je da razazna sluge od vlastelina. Bilo bi manje opasno da priđe slugama, ali manje je verovatno da bi to urodilo plodom. Možda...

„Ti!“

Pevara se lecnu i okrenu se.

„Ti ne bi trebalo da si ovde." Ostareli Šaranac bio je potpuno ćelav i s kratkom sedom bradom. Dva balčaka s jabukama u obliku zmijskih glava virila su mu iza ramena; sečiva su bila ukrštena na leđima i nosio je štap sa čudnim rupama raspoređenim čitavom dužinom. Nekakva flauta?

„Hajde“, reče čovek, ali s tako debelim naglaskom da je Pevara jedva mogla da razazna šta joj priča. „Vild će hteti da te vidi.“

Koje Vild?, posla Pevara Androlu.

On odmahnu glavom, osećajući se zbunjeno koliko i ona.

Ovo bi moglo da se završi veoma gadno.

Starac zastade ispred njih i pogleda ih razdraženo. Sta li bi on uradio ako oni odbiju da ga poslušaju? Pevara je bila u iskušenju da smesta izatka kapiju i da pobegnu kroz nju.

Poći ćemo za njim, pomislio je Androl i pošao napred. Nikada nećemo pronaći Taima ako ne budemo razgovarali s nekim.

Pevara se namršti dok je on hodao za tim čovekom, a ostali Aša'mani polazili za njim. Požurila je da ga sustigne. Mislila sam da smo se dogovorili da sam ja glavna, poslala mu je.

Ne, odgovori on, mislio sam da smo se dogovorili da ćeš se ti ponašati kao da si glavna. Ona mu posla proračunatu mešavinu ledenog nezadovoljstva i nagoveštaja da njihov razgovor još nije završen.

Androl joj odgovori smehom u mislima. Jesi li ti to upravo... u mislima sevala pogledom na mene? To je zadivljujuće.

Dovodimo sebe u opasnost, odgovorila mu je ona. Ovaj čovek bi mogao da nas odvede u svašta.

Da, odgovorio je on.

Nešto je ključalo u njemu, nešto što je sve do sada bilo tek nagovešteno. Zar baš toliko želiš da se dokopaš Taima?

... Da. Želim.

Ona klimnu.

Razumeš?, posla joj on.

Androle, i ja sam zbog njega ostala bez prijatelja, odgovori mu ona. Gledala sam kako ih uzima pred mojim očima. Ali moramo da budemo oprezni. Ne smemo da dovodimo sebe u preveliku opasnost. Ne još.

Pevara, ovo je kraj sveta, poslao joj je Androl u odgovor. Ako sada ne smemo da se igramo sa opasnošću, a kada ćemo?

Ona pođe za njim više se ne raspravljajući, začuđena rešenošću i usredsređenošću koje je osećala u Androlu. Taim je probudio nešto u njemu kada je oteo njegove prijatelje i Preobratio ih na stranu Senke.

Dok su sledili starog Šaranca, Pevara je shvatila da ona zapravo ne razume šta Androl oseća - ne u potpunosti. Njene prijateljice jesu otete, ali to nije bilo isto kao kada je Androl izgubio Evina. Evin je verovao Androlu i očekivao je da će ga Androl zaštititi. Aes Sedai su bile Pevari poznanice i prijateljice, ali to je ipak bilo nešto drugo.

Stari Šaranac ih je doveo do jedne velike skupine ljudi, a mnogi od njih nosili su skupocenu odeću. Izgleda da se najviša šarska vlastela ne bori, jer niko od njih nije nosio oružje. Propustili su starca, mada je nekolicina pogledala njegove mačeve i podrugljivo se iscerila.

Džonet i Emarin stadoše pored Pevare i Teodrin kao telohranitelji. Odmeriše Šarance, držeći se za balčake, a bila je uverena da obojica drže Jednu moć. Pa, to bi se verovatno od Gospodara straha i očekivalo među saveznicima u koje nemaju puno poverenja. Oni nisu morali da tako štite Pevaru, ali to je svejedno bio lep postupak. Ona jeste oduvek smatrala da bi bilo korisno imati Zaštitnika. Otišla je u Crnu kulu s namerom da uzme više Aša'mana za Zaštitnike. Možda...

Androl smesta oseti ljubomoru. Sta si ti? Neka Zelena sa čoporom muškaraca oko sebe?

Ona mu posla da joj je to smešno. Zašto da ne?

Premladi su za tebe, poslao joj je on u odgovor. Makar Džonet jeste. A i Teodrin će se boriti s tobom zarad njega.

Razmišljam o tome da li da ih vežem, poslala mu je, a ne da spavam s njima, Androle. Mislim stvarno. Sem toga, Emarin više voli muškarce.

Androl se nađe zatečenim. Stvarno?

Naravno. Zar nisi primetio?

Androl je delovao zbunjeno. Muškarci ponekad umeju da budu iznenađujuće tupavi, čak i oni koji su oštroumni kao Androl.

Pevara prigrli Jednu moć kada stigoše do središta skupine. Hoće li imati vremena da otvori kapiju ako nešto pođe po zlu? To područje nije joj poznato, ali to neće biti bitno sve dok ona bude mogla da Putuje nekud blizu. Osećala se kao da hoda pravo ka omči i još pokušava da utvrdi hoće li ta omča pristajati njenom vratu.

Jedan čovek u oklopu od srebrnastih diskova probušenih u sredini stajao je u središtu skupine i delio naređenja. Dok su oni gledali, prema njemu je kroz vazduh poleteo pehar. Androl se ukoči. Pevara, on usmerava.

Dakle, Demandred? Mora da je on. Pevara oseti kako je saidar preplavljuje toplim sjajem omogućavajući joj da spere iz sebe sva osećanja. Starac koji ih je vodio pođe napred i prošapta nešto Demandredu. Iako joj je sluh bio izoštren saidarom, Pevara nije mogla da čuje šta on to priča.

Demandred se okrenu prema njima. „Sta je sad pa ovo? Zar je M’hejl tako brzo zaboravio svoja naređenja?“

Androl pade na kolena, a ostali se povedoše njegovim primerom. Ma koliko joj to bilo mrsko - i Pevara je kleknula.

„Veliki“, zausti Androl, „samo smo...“

„Bez izgovora!“, zaurla Demandred. „Bez igrarija! M’hejlu je naređeno da povede sve svoje Gospodare straha i da uništi snage Bele kule. Ako vidim bilo koga od vas da niste u toj bitki, poželećete da vas dam Trolocima!“

Androl žustro klimnu, pa poče da se udaljava. Bič Vazduha koji Pevara nije mogla da vidi, mada je kroz vezu osetila Androlov bol, šibnu ga po licu. Ostali pođoše za njim, bežeči pognutih glava.

To je bilo glupo i opasno, uputila je misao Androlu.

I delotvorno, odgovorio je on gledajući pravo preda se i držeći se za obraz, tako da mu je krv sipila između prstiju. Sada sa sigurnošću znamo da je Taim na bojištu i znamo gde da ga nađemo. Hajdemo.

Galad je jurio kroz pravi košmar. Znao je da će Poslednja bitka možda biti smak sveta, ali sada... sada je to osećao.

Usmerivači sa obe strane šibali su jedni druge, tako da se cela visoravan tresla. Munje su sevale tako često da je Galad skoro potpuno ogluveo, a oči su mu suzile od tolikih gromova koji su udarali blizu njega.

Bacio se uz padinu, ramenom se ukopavajući u tle i bacajući u zaklon kada se zemlja ispred njega rasprsla. Njegova družina - dvanaestorica ljudi u otrcanim belim plaštovima - bacila se u zaklon za njim.

Snage Bele kule bile su pod velikim pritiskom, ali bile su i šarske snage. Moć tolikih usmerivača bila je neverovatna.

Glavnina pešadije Bele kule i veliki broj šarskih vojnika borili su se tu, na zapadnoj strani visoravni. Galad je ostao unutar te bitke, tražeći šarske usmerivače ili same, ili u malim skupinama. Na mnogo mesta borbeni redovi obe strane jednostavno su se rasturili. To nije bilo iznenađujuće, pošto je bezmalo nemoguće održavati borbeni poredak kada tolika Moć seva na sve strane.

Odredi vojnika trčali su tražeći zaklon u rupama izvaljenim u steni. Drugi su štitili skupine usmerivača. Muškarci i žene lutali su u malim družinama i ubijali vojnike ognjenim plamenom.

Galad je upravo njih lovio.

On diže mač i pokaza tri Šaranke koje su držale vrh visoravni. On i njegovi ljudi bili su manje od pola puta do vrha.

Tri. Tri će biti malo teže. Njima je pažnja bila usmerena na mali odred ljudi koji su na uniformama nosili Plamen Tar Valona. Munja sevnu i udari nesrečne vojnike.

Galad diže četiri prsta. Plan četiri. Skoči iz svoje uvale pa pojuri prema tim trima ženama. Njegovi ljudi izbrojaše do pet, pa pođoše za njim.

Žene ga ugledaše. Da su ostale okrenute od njega, Galad bi bio u prednosti. Jedna diže ruku i prizva Vatru, pa hitnu tkanje na njega. Plamen ga pogodi i mada je on osećao vrelinu - tkanje se rasplete i rasprši, tako da je on na kraju bio oprljen ali uglavnom neozleđen.

Šaranka zgranuto razrogači oči. Taj izraz... taj izrazje sada Galadu već bio poznat. Bio je to izraz vojnika čiji se mač slomio usred boja. Izraz čoveka koji je video nešto što ne bi trebalo da bude. Šta čovek da radi kada ga Jedna moć izneveri, upravo ono na šta se oslanjao da će ga uzdići iznad običnih ljudi?

Onda taj čovek umre. Galadov mač odrubi toj ženi glavu baš u trenutku kada jedna od druge dve žene s njom pokuša da ga zgrabi Vazduhom. Osećao je kako mu se metal ohladio na grudima i osetio je strujanje Vazduha oko njega.

Loš izbor, pomislio je Galad i zario mač drugoj ženi pravo u nedra. Treća je bila pametnija, pa je bacila na njega veliki kamen. On jedva stiže da podigne štit pre nego što ga kamen pogodi u ruku i obori. Žena diže još jedan kamen baš u trenutku kada je Galadov odred napade. Ona pade pod njihovim mačevima.

Galad zadrža dah, glave zabačene, dok je bol sevao čitavim njegovim telom od mesta gde ga je kamen pogodio. On zastenja i pridiže se. Njegovi ljudu sekli su telo treće Šaranke. Nisu morali da budu toliko temeljiti, ali neka Deca imaju neobične predstave šta Aes Sedai mogu a šta ne mogu da urade. Video je Lairda kako jednoj Šaranki odseca glavu da bi je sahranio odvojenu od tela. Tvrdio je da će one oživeti narednog punog meseca ako se to ne uradi.

Dok su njegovi ljudi kasapili druga dva lesa, Golever je prišao i pružio Galadu ruku. „Svetlost me spržila“, reče Golever, a bradato lice ozari mu se od širokog keza, „ako ovo nije najbolji posao koji smo ikada uradili, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Ako ovo nije, onda ne znam šta jeste!“

Galad ustade. „To se moralo učiniti, Dete Golevere.“

„Voleo bih da je to moralo da se radi češće! Ovo su Deca čekala stolećima. Ti si prvi koji nam je to podario. Svetlost te obasjala, Galade Damodrede. Svetlost te obasjala!“

„Svetlost obasjala dan kada ljudi više ne moraju da ubijaju“, umorno odgovori Galad. „Nije dolično radovati se smrti.“

„Naravno, moj gospodaru kapetane zapovedniče." Golever se i dalje cerio.

Galad baci pogled po krvavom metežu u koji se zapadna padina visoravni pretvorila. Svetlost dala da Kauton ume da rastumači šta se u toj bitki dešava, jer Galad svakako ne ume.

„Gospodaru kapetane zapovedniče!" začu se glas ispunjen strahom.

Galad se hitro okrenu i lati mača. Bio je to Alhanra, jedan od njegovih izviđača.

„Sta je bilo, Dete Alhanra?“, upita Galad dok mu je vižljasti čovek pritrčavao. Konja nije bilo. Nalaze se na kosi, a konji svejedno ne bi trpeli sevanje munja. Bolje je verovati sopstvenim nogama.

„Milostivi, ovo moraš da vidiš“, zadihano mu kaza Alhanra. „To je... To je tvoj brat.“

„Gavin?" Nemoguće. Ne, pomislio je, nije nemoguće. On bi bio sa Egvenom, boreći se u njihovim prvim redovima. Galad potrča za Alhanrom, a Golever i ostali ga okružiše.

Gavinovo telo ležalo je u procepu između dve stene na vrhu visoravni. Konj je pasao u blizini, a bok mu je bio sav krvav. Izgledalo je da to ipak nije konjska krv. Galad kleknu pored lesa. Gavin nije umro lako. Ali šta je sa Egvenom?

„Mir, brate“, reče Galad dodirujući telo. „Neka te Svetlost...“

„Galade..." prošapta Gavin i otvori oči, a kapci mu zatreperiše.

„Gavine?" zgranuto upita Galad. Gavin je imao gadnu ranu u trbuhu. Nosio je neko čudno prstenje. Svuda je bio krvav. Ruka, grudi... čitavo telo...

Kako to da je još živ?

Zaštitnička veza, shvatio je. „Moramo da te odvedemo do nekoga da te Izleči! Neka Aes Sedai." Pruži ruku i uze Gavina u naručje.

„Galade... nisam uspeo." Gavin je slepo zurio u nebo.

„Bio si dobar.“

„Ne. Nisam uspeo. Trebalo je... trebalo je da ostanem s njom. Ubio sam Hamara. Jesi li to znao? Ubio sam ga. Svetlosti. Trebalo je da odaberem na čiju ću stranu...“

Galad je nosio brata u naručju i trčao padinom prema Aes Sedai. Pokušavao je da zakloni Gavina od usmerivačkih napada. Nakon svega nekoliko trenutaka, zemlja se pocepa posred Dece i razbaca ih na sve strane, a Galad pade na tle. Ispusti Gavina i skljoka se na zemlju pored njega.

Gavin zadrhta dok mu se pogled gubio u daljini.

Galad dopuza do njega i pokuša da ga opet podigne, ali Gavin ga zgrabi za ruku i pogleda pravo u oči. „Voleo sam je Gavine. Reci joj.“

„Ako ste zaista vezani, ona to već zna.“

„Ovo će je povrediti“, izusti Gavin bledim usnama. „A na kraju, nisam uspeo. Da ga ubijem.“

„Njega?“

„Demandreda“, prošapta Gavin. „Pokušao sam da ga ubijem, ali nisam bio dovoljno dobar. Nikada nisam... bio dovoljno... dobar...“

Galad se zaledi. Gledao je ljude kako umiru, izgubio je prijatelje. Ovo boli više. Svetlosti, boli. On voli svog brata, voli ga svim srcem - a Gavin, za razliku od Elejne, voli njega.

„Gavine, odneću te nekud gde je bezbedno“, reče mu Galad i podiže ga, zgranut time što su mu oči pune suza. „Neću da ostanem bez brata.“

Gavin se zakašlja. „Nećeš. Galade, imaš još jednog brata. Brata za kojeg znaš. Sin... Tigrejne... koja je otišla u Pustaru... Sin Device. Rođen na Zmaievoj planini...“

O, Svetlosti.

„Galade, nemoj ga mrzetf, prošapta Gavin. „Ja sam ga mrzeo, ali prestao sam... ja... prestao sam...“

Gavin obnevide.

Galad pokuša da oseti otkucaje njegovog srca, pa onda sede i pogleda svog mrtvog brata. Zavoj koji je Gavin napravio da bi previo ranu na boku propuštao je krv na suvo tle, koje ju je žedno upijalo.

Golever mu priđe, pomažući Alhanri, čiji su garavo lice i nagorela odeća smrdeli na dim od udara munje. „Golevere, povedi ranjenike nekud gde je bezbedno“, naredi Galad ustajući. On pruži ruku i dodirnu medaljon oko vrata. „Povedi sve ljude i idi.“

„A ti, gospodaru kapetane zapovedniče?" upita Golever.

„Ja ću raditi ono što se mora“, sleđeno odgovori Galad. Srce mu je bilo zaleđeno kao čelik usred zime. „Obasjaću Senku Svetlom. Privešću Izgubljenog pravdi.“

Nit Gavinovog života samo nestade.

Egvena se ukopa nasred bojišta. Nešto se prekide u njoj. Kao da ju je nož odjednom proburazio i iz nje iščeprkao đelić Gavina, ostavljajući samo prazninu.

Ona vrisnu i pade na kolena. Ne. Ne, to ne može biti. Osećala ga je odmah ispred sebe! Trčala je ka njemu. Ona može... Ona može...

Više ga nema.

Egvena zaurla i otvori se ka Jednoj moći, uvlačeći u sebe koliko je god mogla da drži. Ispusti je u obličju plamenog zida okrenutog Šarancima, koji su sada bili razbacani na svim stranama. Ranije su oni držali visoravan, a Aes Sedai padinu, ali sada se sve pretvorilo u čisto ludilo.

Ona ih napade pomoću Moći, čvrsto držeći Vorin saangreal. Uništiće ih! Svetlosti! To je boli. Boli je neizmerno.

„Majko!“ vrisnu Silvijana hvatajući je za ruku. „Majko, ne znaš šta radiš! Ubićeš naše ljude. Molim te!“

Egvena se borila za dah. Jedan odred Belih plaštova dotetura se noseći ranjenike niz padinu.

Tako blizu! O, Svetlosti. Nema ga više!

„Majko?“, pozva je Silvijana. Egvena jedva da ju je čula. Dodirnu se po licu i tu zateče suze.

Ranije je bila smela. Tvrdila je da će moći da izdrži gubitak. Bila je naivna. Pustila je da plamen saidara utrne u njoj. Kada je on nestao, kao da je nestao i sav život. Ona klonu i ruke je odneše. Odneše je kroz kapiju, sa bojišta. j

Tam je svoju poslednju strelu iskoristio da bi spasao nekog Belog plašta. Nikada u životu ne bi pomislio da bi on uradio tako nešto, ali eto. Kada vukolikom Troloku strela probi oko, zatetura se, odbijajući da padne na zemlju sve dok se mladi Beli plašt nije iskoprcao iz blata i udario ga po kolenima.

Njegovi ljudi sada su bili raspoređeni pri vrhu drvene ograde i odapinjali su talase strela na Troloke koji su jurišali preko rečnog korita. Broj im je smanjen, ali svejedno ih ima previše.

Sve do tog trenutka bitka se odvijala odlično. Tamove snage bile su raširene uz reku sa šijenarske strane. Nizvodno je bila Zmajeva legija, barjaci samostrelaca i teške konjice, koji su zadržavali troločki napad. Isto to odvijalo se i dalje uzvodno, sa strelcima, pešadijom i konjicom što su zaustavljali troločki napad preko rečnog korita. Sve dok zalihe nisu počele da nestaju, pa je Tam bio primoran da povuče svoje ljude iza drvene ograde.

Tam pogleda u stranu. Abel diže ruke i slegnu ramenima. I njemu je nestalo strela. Svuda duž grudobrana Dvorečani su dizali lukove. Nema strela.

„Više ih neće donositi“, tiho kaza Abel. „Momak je rekao da je ono bilo poslednje.“

Vojska Belih plaštova očajnički se borila, izmešana s pripadnicima Perinove Vučje garde, ali Troloci ih sve više potiskuju iz rečnog korita. Bore se na tri strane, a još jedna vojska Troloka upravo ih je obišla kako bi ih u potpunosti opkolila. Geldanski barjak vijorio se nešto bliže ruševinama. Arganda je držao taj položaj skupa s Nurelom i ostacima Krilate straže.

Da je ovo ma kakva druga bitka, Tam bi naredio svojim ljudima da sačuvaju strele kako bi pokrivali odstupnicu. Ali ovoga dana neće biti povlačenja, a naređenje da se odapinju strele bilo je dobro; momci su imali vremena da dobro odmere svaku metu. Verovatno su u prvih nekoliko sati bitke ubili na hiljade Troloka.

Ali šta je strelac bez luka? I dalje je Dvorečanin, pomislio je Tam. I dalje nije voljan da dopusti da ova bitka bude izgubljena.

„Silazite sa ograde i obrazujte bojni red sa oružjem“, naredi Tam. „Ostavite lukove ovde: Uzećemo ih kada nam dopreme još strela.“

Strela više biti neće, ali Dvorečani će biti srećniji ako budu mogli da se Pretvaraju da će se možda vratiti po svoje lukove. Obrazovaše bojne redove kako ih je Tam učio, naoružani kopljima, sekirama, mačevima, pa čak i kosaca - svim i svačim čega su mogli da se dočepaju, skupa sa štitovima za one sa Sekirama ili mačevima i dobrim kožnim oklopima za sve njih. Nažalost, nije bilo dugih pešadijskih kopalja. Nije ih ostalo nakon opremanja teške pešadije.

„Zbijte redove“, kaza im Tam. „Obrazujte dva klina. Napašćemo Troloke oko Belih plaštova." Najbolje što može da se uradi - makar najbolje što je Tam mogao da smisli - bilo je da napadne one Troloke koji su upravo prišli s leđa Belim plaštovima, da ih rasturi i pomogne Belim plaštovima da se oslobode i izvuku.

Ljudi klimnuše, mada su verovatno vrlo slabo razumeli taktiku. To nije ni bitno - samo da se drže strogo uređenih redova kao što ih je Tam učio.

Krenuše trkom, a Tam se podseti drugog bojišta. Seti se snega koji su mu studeni vetrovi bacali u lice. Na neki način, sve je počelo na tom bojištu. Sada se ovde završava.

Tam se postavio na čelo prvog klina, a onda na čelo drugog stavio Deoana - jednog čoveka iz Devonovog Jahanja koji je ranije bio u andorskoj vojsci. Tam je žustro vodio svoje ljude, ne dozvoljavajući ni njima ni sebi da previše razmišljaju o onome što će se upravo dogoditi.

Prilazeći ogromnim Trolocima koji su nosili one svoje mačeve, halebarde i bradve, Tam je potražio plamen i prazninu. Strepnja nestade. Sva osećanja samo ispariše. On isuka mač koji mu je Rand dao, onaj sa zmajevima na kaniji. Tam u životu nije video lepše oružje. Pregibi u metalu šaputali su o drevnom poreklu. Tamu se činilo da je to oružje predobro za njega. Tako je mislio o ama baš svakom maču koji je u životu koristio.

„Upamtite - držite poredak!" zaurla Tam na svoje ljude. „Ne dozvolite da nas rasture. Ako neko padne, neka jedan čovek zauzme njegovo mesto, a drugi neka ga uvuče u središte klina.“

Svi zaklimaše glavama, pa udariše Troloke s leđa, tamo gde su oni opkolili Decu Svetla kod reke.

Njegovi odredi udariše kao lavina. Golemi Troloci okrenuše se da uzvrate.

Fortuona odmahnu da so’đin, koja je pokušavala da je opet odene u veličanstvenu odeždu, odstupi. Smrdela je na dim, a ruke su joj na nekoliko mesta bile opečene i izgrebane. Nije želela da prihvati da je neka damana Izleći. Fortuona smatra da je Lečenje korisno - a neki njeni ljudi menjaju svoje stavove prema njemu - ali nije sigurna da bi carica trebalo da se tome podvrgava. Sem toga, rane joj nisu ozbiljne.

Mrtva straža klečala je pred njom. Moraće da im odredi nekakvu kaznu. Ovo je drugi put da su dopustili da ubica dopre do nje i premda ih nije krivila za taj neuspeh, uskratiti im kaznu bilo bi isto što i uskratiti im pravo na čast. Srce joj se cepalo zbog toga, ali dobro je znala da će to morati da uradi.

Lično je izdala to naređenje. To je trebalo da uradi Selukija, pošto je ona njen Glas - ali Selukiji se previjaju rane. Sem toga, Kejrid zaslužuje tu malu čast da naređenje o svom pogubljenju dobije od carice lično.

„Napašćete neprijateljske marat'damane - i to neposredno“, naredi ona Kejridu. „Svako od vas ko je bio na dužnosti. Borite se hrabro u ime Carstva i pokušajte da pobijete neprijateljske marat'damane.“

Videla je kako se Kejrid opustio. Bio je to način da on nastavi sa službom; da mu je dozvoljeno da bira, verovatno bi se ubio sopstvenim mačem. Ovo je bila milost.

Okrenula se od čoveka koji se starao za nju u njenoj mladosti, čoveka koji je prkosio onome što se od njega očekivalo. Sve zbog nje. Ona če kasnije odrediti sebi pokoru za to što mora da uradi, ali u ovom trenutku učiniče mu koliko počasti bude mogla.

„Darbinda”, kaza ona okrećući se ženi koja je sebe uporno zvala „Min”, uprkos tome što joj je Fortuona učinila čast i darovala joj novo ime, koje je na Starom jeziku značilo „devojka sa slikama”

„Spasla si mi život, a lako je moguće da si spasla život i Princu gavranova. Usudnice, proglašavam te Krvlju. Neka tvoje ime bude slavljeno pokolenjima i pokolenjima.”

Darbinda prekrsti ruke. Ona je baš kao Knotaj. Ovi žitelji unutrašnjosti tvrdoglavo su ponizni. Zapravo se ponose - ponose - svojim niskim rodom. Potpuno zbunjujuće.

Knotaj je sedeo na obližnjem panju, primao izveštaje o tome kako se bitka odvija i odsečno izdavao naređenja. Bitka koju Aes Sedai vode za zapadni deo visoravni pretvara se u pravu pometnju. On je pogleda pravo u oči preko te male razdaljine koja ih je delila, pa klimnu.

Ako je u njihovim redovima neki uhoda - a Fortuona bi bila iznenađena da nije - sada je pravi trenutak da se ta uhoda skrene na pogrešan put. Svi koji su preživeli napad okupljeni su oko nje. Fortuona je zahtevala da joj budu blizu, navodno da bi nagradila one koji su joj dobro služili i kaznila one koji nisu. Sve i jedan stražar, sluga i plemić mogli su da je čuju kako govori.

„Knotaju“, kaza ona, „još nismo razmotrili šta da radim s tobom. Mrtva straža je zadužena za moju bezbednost, ali ti si zadužen za odbranu ovog logora. Ako si sumnjao da naš zapovednički položaj nije siguran, zašto nisi ništa rekao?”

„Da li ti to krvavo hoćeš da kažeš da je ovo moja krivica?” Knotaj ustade i pokretom ruke ućutka izviđače koji su podnosili izveštaje.

„Prepustila sam ti zapovedništvo”, reče mu Fortuona. „Dakle, konačna odgovornost za ovaj neuspeh je tvoja, zar ne?”

General Galgan se namršti. On to ne vidi tako. Ostali pogledaše Knotaja, a u pogledima im se videlo da ga optužuju. Plemeniti čankolizi; okriviće ga zato što nije rođen kao Seanšanin. Zadivljujuće je što je Knotaj tako brzo privukao Galgana na svoju stranu. Ili to možda Galgan namerno pokazuje osećanja? Je li on uhoda? Možda je on samo upravljao sa Surot, ili je možda bio zamena za Surot, ako ona ne uspe.

„Tuon, nemam namere da prihvatim odgovornost za ovo“, reče joj Knotaj. „Ti si krvavo zahtevala da posmatraš dešavanja iz logora, a mogla si da budeš na nekom bezbednom mestu.“

„Možda je trebalo da uradim upravo to“, ledeno odgovori ona. „Čitava ova bitka bila je jedna velika nevolja. Neprestano se povlačiš pred neprijateljem. Govoriš nehajno i sprdaš se, odbijajući da se ponašaš kako dolikuje. Mislim da svemu ovome nisi prišao sa ozbiljnošću koja pristaje tvom položaju.“

Knotaj se zasmeja. Bio je to grlen i iskren smeh. On je dobar u ovome. Fortuoni se činilo da je ona jedina koja primećuje dva stuba dima koji se tačno iza njega dižu s visoravni. To je prikladno znamenje za Knotaja: veliko kockanje doneće veliki dobitak. Ili veliki gubitak.

„Dojadila si mi“, odvrati Knotaj mašući rukom ka njoj. „Ti i tvoja krvava seanšanska pravila stalno smetate.“

„Onda si i ti dojadio meni“, reče mu ona dižući glavu. „Nije ni trebalo da se uključujemo u ovu bitku. Bolje bi nam bilo da smo se spremali da branimo svoje zemlje na jugozapadu. Neću ti dopustiti da protraćiš živote mojih vojnika.“

„Onda odlazi“, procedi Knotaj kroz zube. „Šta me je briga?“

Ona se munjevito okrenu i ode ljutitim koracima. „Hajde“, naredi ostalima. „Pokupite naše damane. Svi sem Mrtve straže Putovaće do logora naše vojske kod reke Erinin, a onda ćemo se vratiti u Ebou Dar. Povešćemo pravu Poslednju bitku kada ove budale budu raskrvavile Nakot Senke i tako nam olakšaju posao.“

Njeni ljudi pođoše za njom. Je li ta varka bila ubedljiva? Uhoda ju je video kako je osudila na smrt ljude koji je vole; je li to pokazatelj da je ona nehajna? Dovoljno nehajna i uobražena da povuče vojsku kojom je Knotaj zapovedao? To je uverljivo. Na izvestan način, želela je da uradi upravo to što je kazala i da se bori na jugu umesto ovde.

Naravno, da bi to učinila morala bi da zanemari nebo koje se cepa, zemlju koja podrhtava i borbu koju vodi Ponovorođeni Zmaj. To nisu znamenja koja ona može da prenebregne.

Uhoda to ne zna. Ne može da zna kakva je ona. Uhoda će videti samo jednu mladu ženu, koja je dovoljno glupa da želi da se bori potpuno sama. Makar se ona nada da će tako biti.

Mračni je tkao mrežu mogućnosti oko Randa.

Rand je dobro znao da je ta bitka koja se vodi između njih - borba za ono sto bi moglo da bude - od ključne važnosti za čitavu Poslednju bitku. Rand ne može da izatka budućnost. On nije Točak, niti išta slično njemu. Iako mu se desilo sve to što mu se desilo, on je i dalje samo čovek.

Ali u njemu se krije nada čitavog čovečanstva. Čovečanstvo ima sudbinu - izbor budućnosti. Izbor svoje budućnosti. Put kojim će poći... to će odrediti ova bitka i sudar njegove volje s voljom Mračnoga. Ono što može biti još bi moglo postati ono što i hoće biti. Ako sada popusti, omogućiće Mračnome da odabere budućnost.

GLEDAJ, reče Mračni kada se linije svetlosti stopiše i Rand uđe u novi svet. Svet koji se još nije dogodio, ali svet koji bi vrlo verovatno ubrzo mogao da nastane.

Rand se namršti, gledajući nebo. U ovoj viziji nebo nije bilo crveno, a krajolik nije bio razoren. Nalazio se u Kaemlinu, koji je u velikoj meri ličio na Kaemlin njemu poznat. O, bilo je razlika. Parna kola tandrču ulicama, mešajući se s konjskim zapregama i pešacima.

Grad se proširio van novih zidina. Video je to s vrha središnjeg brda, gde je stajao. Cak je razaznao i mesto gde je Talmanes probio rupu u bedemu. Nije bila popravljena. Umesto toga, grad se proširio kroz nju. Ono što su nekada bila polja van grada sada su prekrivale zgrade.

Rand se namršti, okrećući se i hodajući niz ulicu. Kakvu to igru Mračni igra? Ovako običan, pa čak i napredan grad svakako ne može da se uklapa u ono što on namerava da učini sa svetom. Zitelji su čisti i ne deluju potlačeno. Nije video ni traga od iskvarenosti koja je bila glavni beleg prethodnog sveta što ga je Mračni stvorio za njega.

Ponukan radoznalošću, prišao je jednoj tezgi gde je neka žena prodavala voće. Vitka žena nasmeši mu se sa dobrodošlicom i pokaza svoju robu. „Dobro došao, čestiti gospodine. Ja sam Renel, a moja radnja je drugi dom svima koji žele da kupe najbolje voće iz celog sveta. Imam sveže breskve iz Tira!“

„Breskve!" zgroženo uzviknu Rand. Svi znaju da su breskve otrovne.

„Ha! Ništa se ne boj, čestiti gospodine! Otrov je uklonjen iz ovih. Dobre su za jelo kao što sam ja poštena." Žena se nasmeši, pa zagrize jednu breskvu da to dokaže. U tom trenutku, jedna prljava ruka pojavi se ispod tezge s voćem - neki ulični deran krio se ispod nje, dečak kojeg Rand ranije nije primetio.

Dečačić zgrabi neko crveno voće koje Randu nije bilo poznato, pa se dade u beg. Bio je toliko mršav da je Rand video rebra kako mu se ocrtavaju ispod kože. Bio je previše sitan, a u nogama toliko mršav da je bilo pravo čudo što uopšte može da hoda.

Žena nastavi da se smeši Randu pružajući ruku da uzme jedan mali štap s polugicom sa strane za prst. Ona povuče polugu, a štap prasnu.

Deran pogibe u kiši krvi. Samo se prostre po tlu. Ljudi su ga zaobilazili, mada se neko - jedan čovek sa mnoštvom stražara - sagnuo da pokupi ono voće. Obrisao je krv s njega i zagrizao ga, pa nastavio svojim putem. Nekoliko trenutaka kasnije, parna kola pregazila su les, sabijajući ga u blatnjavi drum.

Rand zgroženo pogleda ženu. Ona je sklonila svoje oružje, i dalje se smešeći. „Tražiš li neko posebno voće?“, upita ga ona.

„Upravo si ubila ono dete!“

Žena se zbunjeno namršti. „Da. Je li možda pripadalo tebi, čestiti gospodine?“

„Ne, ali...“ Svetlosti! Žena nije pokazala ni tračak kajanja ili zabrinutosti. Rand se okrenu i vide da niko drugi ni najmanje ne mari za to što se dogodilo.

„Gospodine?" upita ga ta žena. „Nekako mi se čini da bi trebalo da te poznajem. Odeća ti je lepa, premda malo zastarelog kroja. Kojoj stranci pripadaš?“

„Stranci?" upita Rand osvrćući se.

„Gde su ti stražari?“, upita žena. „Tako bogat čovek naravno da ima stražare.“

Rand je pogleda u oči, a onda potrča u stranu kada se žena opet uhvati za svoje oružje. On zađe za jedan ugao. Njen pogled... potpuno lišen ljudskog saosećanja ili zabrinutosti. Znao je da bi ga ona ubila a da i ne trepne.

Videše ga i ostali na ulici. Munuše saputnike, pokazujući ka njemu. Jedan čovek pored kojeg je prolazio viknu mu: „Govori u kojoj si stranci!" Ostali ga pojuriše.

Rand zamače za drugi ugao. Jedna moć. Usuđuje li se da je koristi? Ne zna šta se dešava u ovom svetu. Baš kao i ranije, bilo mu je teško da razdvoji sebe od vizije. On zna da to što se dešava nije u potpunosti stvarno, ali nije mogao a da ne poveruje da je deo toga.

Nije se usudio da prigrli Jednu moć, već je resio da za sada veruje svojim nogama. Ne poznaje Kaemlin baš najbolje, ali sećao se tog dela. Ako mu uspe da stigne do kraja ulice i skrene... da, tamo! Ugledao je poznatu zgradu s tablom iznad ulaza na kojoj se video čovek kako kleči ispred neke žene zlatnoriđe kose. Kraljičin blagoslov.

Rand stiže do ulaznih vrata taman kada se oni koji su ga jurili pojaviše iza ugla. Zaustaviše se kada Rand potrča ka vratima i prođe pored jednog grmalja koji je stajao pored njih. Novi vratar? Rand ga ne poznaje. Je li Bazel Gil i dalje vlasnik gostionice, ili je ona sada u nečijim tuđim rukama?

Rand ulete u veliku trpezariju, a srce mu je divlje tuklo u grudima. Nekolicina njih koji su pred sobom imali vrčeve s pivom digoše glave da ga pogledaju. Rand ima sreće; sam Basel Gil je stajao iza šanka i brisao jednu čašu.

„Gazda Gile!“, viknu Rand.

Zdepasti čovek se okrenu da ga pogleda, pa se namršti, „Da li se poznajemo?" On odmeri Randa od glave do pete, „Milostivi?“

„To sam ja, Rand!“

Gil naheri glavu, pa se isceri, „O, ti! Zaboravio sam te. Tvoj prijatelj nije s tobom, zar ne? Onaj s mrkim pogledom?“

Dakle, ljudi ovde ne znaju da je Rand Ponovorođeni Zmaj. Sta li im je Mračni uradio?

„Gazda Gile, moram da razgovaram s tobom“, reče Rand i zaputi se prema odvojenoj trpezariji.

„Sta je bilo, momče?" upita ga Gil pošavši za njim, „Jesi li u nekakvoj nevolji? Opet?“

Rand zatvori vrata za gazda Gilom. „U kom smo dobu?“

„Četvrtom, naravno.“

„Dakle, Poslednja bitka se odigrala?“

„Da - i pobedili smo!" odgovori Gil, pa pobliže pogleda Randa, pomno ga odmeravajući. „Sine, da li si ti dobro? Kako možeš da ne znaš...“

„Poslednjih nekoliko godina proveo sam u šumi“, odgovori mu Rand. „Prestravljen onim što se dešavalo.“

„A, pa dobro. Dakle, ne znaš za stranke?“

„Ne.“

„Svetlosti, sine! Pa ti si u gadnoj nevolji. Evo, daću ti stranačko znamenje. Potrebno ti je jedno što pre!" Gil otvori vrata i žurno izađe iz prostorije.

Rand prekrsti ruke, s nezadovoljstvom primećujući da se u kaminu u prostoriji krije ništavilo. „Šta si im to učinio?“, zatraži da čuje Rand.

PUSTIO SAM IH DA MISLE DA SU POBEDILI.

„Zašto?“

MNOGI KOJI ME SLEDE NE RAZUMEJU TIRANIJU.

„Kakve to veze ima sa..." Rand zaćuta kada se Gil vrati. Nije nosio nikakvo „stranačko znamenje“, šta god to bilo, Umesto toga, doveo je tri mišićava stražara. Pokazao je Randa.

„Gile...“, zausti Rand uzmičući i grabeći Izvor. „Šta to radiš?“

„Pa, računam da će se taj kaput prodati za neke pare“, odgovori Gil, Nije zvučao ni najmanje postiđeno.

„I tako ćeš me opljačkati?“

„Pa da,“ Gil je delovao zbunjeno. „Zašto te ne bih opljačkao?”

Siledžije uđoše u prostoriju, oprezno odmeravajući Randa. Nosili su palice.

„Zbog zakona“, odgovori Rand.

„Zašto bi postojali zakoni protiv krađe?“, upita Gil odmahujući glavom. „Kakav si ti to čovek kada misliš takve stvari? Ako neko ne može da sačuva svoje stvari, zašto bi ih imao? Ako čovek ne može da odbrani svoj život, šta će mu onda?“

Gil pokaza onoj trojici da krenu. Rand ih sputa stegama Vazduha.

„Uzeo si im savest, zar ne?“, tiho upita.

Gilove oči se razrogačiše kada ugleda koriščenje Jedne moći. Pokuša da se da u beg, ali Rand i njega zgrabi nitima Vazduha.

LJUDI KOJI MISLE DA SU POTLACENI JEDNOGA DANA CE SE BORITI. UKLONIO SAM IM NE SAMO VOLJU DA PRUZAJU OTPOR VEC I SVEST DA NEŠTO NIJE U REDU.

„I tako si ih ostavio bez samilosti?“, zatraži da čuje Rand, gledajući Gila pravo u oči. Čovek je delovao prestravljeno da će ga Rand ubiti, a isto je važilo i za one tri protuve. Kajanja nije bilo. Ni trunčice.

SAMILOST NIJE POTREBNA.

Rand se zaledi. „Ovo se razlikuje od sveta koji si mi ranije pokazao.“

ONO STO SAM TI RANIJE POKAZAO ZAPRAVO JE ONO STO LJUDI OCEKUJU. TO JE ZLO PROTIV KOJEG MISLE DA CE SE BORITI. ALI JA ĆU STVORITI SVET U KOJEM NEMA NI DOBRA NI ZLA.

POSTOJIM SAMO JA.

„Da li tvoje sluge znaju za to?“ prošapta Rand. „Oni koje si nazvao Izabranima? Oni misle da će postati vlastela i vladari sveta koji će sami stvoriti. A ti ćeš im umesto toga dati ovo. Isti svet... samo svet bez Svetlosti.“

POSTOJIM SAMO JA.

Nema Svetlosti. Nema ljudske ljubavi. Užas svega toga uzdrmao je Randa. Bila je to jedna od mnogih mogućnosti koje Mračni može da odabere ako pobedi. To ne znači da će on to sigurno odabrati, ili da to mora da se dogodi, ali... o Svetlosti, ovo je strašno. Strašnije od onog sveta zatočenika, daleko strasnije od tamnog sveta s razorenim tlom.

Ovo je istinski užas. Potpuna iskvarenost celog sveta, otimanje svega što je prelepo i ostanak samo prazne ljušture. Lepe ljušture - ali svejedno ljušture.

Rand bi radije proživeo hiljadu godina muka a da zadrži onaj deo sebe koji mu daje sposobnost da čini dobro nego da proživi jedan trenutak u tom svetu bez Svetlosti.

Besno se okrenu prema tami. Progutala je čitav suprotni zid, bivajući sve veća. „Grešiš, Šaj’tane!“ zaurla Rand na ništavilo. „Misliš li da ćeš me naterati da očajavam? Misliš li da ćeš mi skršiti volju? Kunem ti se da ovo neće biti dovoljno. Ovo me samo tera da se borim!“

Nešto zatutnja u Mračnome. Rand zaurla i učini napor volje, rasturajući mračni svet laži i ljudi koji su u stanju da ubijaju bez ikakvih osećanja. Svet se rasprsnu u niti, a Rand se opet nađe na mestu van vremena, dok se Šara mreškala oko njega.

„Pokazao si mi svoje pravo srce, je li?“ upita Rand ništavilo, grabeći one svetlosne niti. „Pokazaću ti i ja svoje, Šaj’tane. Postoji suprotnost tom svetu bez Svetlosti koji bi ti da stvoriš.

Svet bez Senke.“

Met je ljutito koračao, stišavajući svoj bes. Tuon je delovala kao da je zaista ljuta na njega! Svetlosti. Ona će se vratiti kada mu to bude bilo potrebno, zar ne?

„Mete?" pozva ga Min žureći da ga sustigne.

„Idi s njom“, kaza joj Met. „Min, pazi na nju umesto mene.“

„Ali...“

„Njoj nije potrebna velika zaštita“, prekide je Met. „Ona je snažna. Krvavi pepeo, baš je snažna. Ali potrebno joj je da neko pazi na nju. Ona me brine, Min. U svakom slučaju, moram da dobijem ovaj krvavi rat. Ne mogu i to, i da pođem s njom. Zato, da li bi ti pošla da paziš na nju? Molim te?“

Min uspori, pa ga nenadano zagrli. „Srećno, Metrime Kautone.“

„Srećno, Min Farso“, odgovori joj Met. Pusti je pa diže na rame ašandarei. Seanšani su počeli da napuštaju Dašarsku kvrgu, povlačeći se do Erinin pre nego što u potpunosti napuste Merilorsko polje. Demandred će ih pustiti da idu. Bio bi budala da to ne učini. Krv i krvavi pepeo, u šta se to Met uvalio? Upravo je poslao sa bojišta dobru četvrtinu svoje vojske.

Vratiče se oni, pomislio je. Ako mu ovo kockanje uspe. Ako kockice padnu onako kako je njemu potrebno.

Samo što ova bitka nije partija kockanja. Suviše je istančana. Ako išta, ovo je partija karata. Met obično dobija na kartama. Obično.

Desno od njega, jedan odred vojnika u tamnim seanšanskim oklopima Marširao je ka bojištu. „Hej, Kejride!“, viknu Met.

Taj krupni čovek mrko ga pogleda. Met odjednom shvati kako se komad metala oseća kada ga Perin odmerava, držeći čekić u rukama. Kejrid mu odsečno priđe, i mada je bilo očigledno da se trudio da mu lice bude spokojno, Met je osećao grmljavinu u njemu.

„Hvala ti“, ukočeno mu kaza Kejrid, „na tome što si pomogao da se sačuva carica, neka bi živela večno.“

„Misliš da je trebalo da je čuvam na nekom bezbednom mestu?“ kaza Met. „A ne da ona bude na zapovedničkom položaju.“

„Nije na meni da dovodim u pitanje nekoga ko pripada Krvi, veliki“, odgovori mu Kejrid.

„Ne dovodiš ti mene u pitanje“, odvrati Met, „već razmišljaš da li da me proburaziš nečim oštrim. To je potpuno druga stvar.“

Kejrid dugo i duboko uzdahnu. „Izvinjavam se, veliki“, reče on i okrenu se da ode. „Moram da povedem svoje ljude u smrt.“

„Ne bih rekao“, kaza mu Met. „Ti ćeš sa mnom.“

Kejrid se opet okrenu prema njemu. „Carica, neka bi živela večno, naredila je...“

„Da stupite u prve borbene redove“, prekide ga Met, zaklanjajući dlanom oko da mu sunce ne bi smetalo dok je odmeravao rečno korito krcato Trolocima. „Sjajno. A šta misliš, kud ja krvavo idem?“

„Jašeš u bitku?" upita Kejrid.

„Više sam mislio da kasam“, odvrati Met, pa odmahnu glavom. „Moram da steknem osećaj za to šta Demandred radi... Kejride, ja idem tamo, a zvuči mi divno zamisao da vi budete između mene i Troloka. Ideš li?“

Kejrid mu ništa nije odgovorio, mada nije ni otišao.

„Vidi, kakvog izbora imaš?“, upita ga Met. „Da odjašeš i pogineš bez ikakvog smisla? Ili da pokušaš da mene sačuvaš u životu za vašu caricu? Skoro sam ubeđen da sam joj drag. Možda. Tuon je teško pročitati.“

„Ne zovi je tim imenom“, reče mu Kejrid.

„Zvaću je kako ja krvavo hoću.“

„Ne ako mi pođemo s tobom“, odvrati Kejrid. „Ako ću već jahati s tobom, Prinče gavranova, neću da moji ljudi slušaju takve stvari iz tvojih usta. To bi bilo loše znamenje.“

„Pa, to nećemo“, odgovori Met. „Onda dobro, Kejride. Hajde da uletimo u ovaj haos i da vidimo šta možemo da uradimo. U Fortuonino ime.“

Tam diže mač kao da će početi dvoboj, ali pred njim nije bilo časnih neprijatelja, već samo mahnitih Troloka koji stenju i zavijaju. Povukli su se iz bitke protiv opkoljenih Belih plaštova i uključili u bitku kod ruševina.

Troloci su se okrenuli na Dvorečane i napali ih. Tam, koji je bio na čelu klina, zauze stav, „trska na vetru" Odbijao je da uzmakne i za korak. Saginjao se i povijao, ali nije uzmicao dok je slamao troločki red, zadajući hitre udarce mačem.

Dvorečani su se probijali, kao trn u nozi Mračnoga i loza koja mu sputava ruku. U metežu koji je nastao, vikali su i psovali i borili se da rasture Troloke.

Ali ubrzo su morali da se usredsrede na odbranu. Troloci su ih opkolili. Formacija u obliku klina, koja obično služi za napad, bila je korisna i u tom slučaju. Troloci su se kretali duž stranica klina, primajući udarce koje su im Dvorečani zadavali sekirama, mačevima i kopljima.

Tam je pustio da momke vodi njihova obuka. Više bi voleo da se nalazi u središtu klina i da ih hrabri kako to sada Danil čini - ali on je jedan od retkih koji su prošli kroz pravu vojničku obuku, a klin zavisi od toga da na vrhu bude postojan čovek.

I zato je bio postojan i nije uzmicao. Spokojan unutar praznine, pustio je da se Troloci slamaju na njemu. Prelazio je iz „padanja rose sa grane“ u „jabukove latice nošene vetrom“, pa onda u „kamenje pada u baru“ - svi ti stavovi učvršćivali su ga u jednom položaju dok se borio protiv više protivnika.

Iako je poslednjih nekoliko meseci proveo vežbajući mačevanje, Tam nije bio ni izbliza snažan kao u mladosti. Srećom, trsci ne treba snaga. Nije bio ni uvežban kao nekada, ali nema te trske koja vežba kako da se povija na vetru.

Ona to jednostavno čini.

Godine sazrevanja, godine starenja dovele su do toga da Tam razume prazninu. On je sada razume bolje nego ikada. Godine provedene u podučavanju Randa kako da bude odgovoran, godine življenja bez Kari, godine slušanja kako vetar duva i lišće šušti...

Tam al’Tor postao je praznina. Prineo ju je Trolocima, pokazao im ju je i slao ih u njene dubine.

On obigra oko jednog jarcolikog Troloka, pa zamahnu mačem u stranu i raseče zver po peti. Trolok se zatetura a Tam se okrenu, puštajući da ga ljudi iza njega ubiju. Sevnu mačem - krv se slivala sa oružja - i prsnu tamne kapi krvi pravo u oči jednog Troloka košmarnih crta lica koji je jurišao na njega. Zaslepljeni Trolok zaurla, a Tam polete napred ispruženih ruku i raspori ga odmah ispod oklopnog prsnika. Trolok se zatetura ispred trećeg čudovišta, koje krenu da sekirom udari Tama, ali pogodi svog saborca.

Svaki korak bio je deo plesa, a Tam je pozivao Troloke da mu se pridruže. Samo se jednom tako borio, nekada davno, ali praznina ne dopušta prisećanje. On i ne razmišlja o ranijim bitkama; ne razmišlja ni o čemu. Ako i zna da je to i ranije činio, onda on to zna zbog odjeka njegovih pokreta i razumevanja koje kao da je proželo i njegove mišiće.

Tam ubode u vrat jednog Troloka čije je lice bilo bezmalo potpuno ljudsko, s tek nešto malo više dlaka na obrazima. Trolok pade na leđa i zakrkrlja, a Tam odjednom vide da pred njim više nema neprijatelja. Mračne zveri bežale su nizvodno koliko ih noge nose, a progonili su ih konjanici s krajiškim zastavama. Troloci će ubrzo naleteti na zid vojnika, Zmajevu legiju, i biće smrvljeni između njih i Krajišnika koji su ih progonili.

Tam očisti sečivo i napusti prazninu. Tek tada shvati ozbiljnost okolnosti u kojima se nalazio. Svetlosti! Trebalo bi da su njegovi ljudi izginuli svi do jednog. Da oni Krajišnici nisu stigli...

On vrati mač u lakirane kanije. Crveni i zlatni zmaj zablista i zaiskri na sunčevoj svetlosti, mada Tam nikada ne bi pomislio da se kroz tmurne oblike probio makar jedan zrak sunca. Pogledom je potražio sunce i našao ga - skriveno iza oblaka - kako se bliži obzorju. Skoro da je noć pala!

Srećom, izgleda da se Troloci koji učestvuju u bitki kod ruševina napokon slamaju. Već ih je oslabio dug prelazak preko reke, a sada su se smrvili kada su ih Lanovi ljudi napali s leđa.

Sve se završilo za veoma kratko vreme. Tam je izdržao.

Crni konj dokasa do njega. Njegov jahač, Lan Mandragoran - s barjakom i stražom iza sebe - pogleda Dvorečane.

„Dugo sam se pitao“, kaza Lan Tamu, „kakav je to čovek koji je Randu dao ono sečivo označeno čapljom. Pitao sam se je li ga on zaista zaslužio. Sada znam.“ Lan diže mač da ga pozdravi.

Tam se opet okrenu da pogleda svoje ljude - iznurene i okrvavljene - kako čvrsto drže svoje oružje. Putanja njihovog klina jasno se videla po izgaženoj ravnici; na desetine Troloka ležalo je tamo gde se klin zario u njih. Nešto severnije, ljudi iz drugog klina digoše oružje. Bili su saterani skoro do šume, ali tamo su se oduprli i neki od njih su preživeli. Tam nije mogao a da ne primeti kako je na desetine dobrih ljudi izginulo.

Njegovi iznureni ljudi posedaše po bojištu, okruženi leševima. Neki slabašno počeše da vezuju sebi zavoje ili da se staraju za ranjenike koje su povukli u unutrašnjost klina. Tam južno od njih ugleda onespokojavajući prizor. Da li se ono Seanšani povlače iz svog tabora kod Dašarske kvrge?

„Dakle, pobedili smo?“, upita Tam.

„Daleko od toga“, odgovori Lan. „Osvojili smo ovaj deo reke, ali to je manje važna bitka. Demandred ovde tera Troloke što jače može kako bi nas sprečio da pošaljemo veću vojnu snagu u bitku koja se odvija kod gaza nizvodno." Lan okrenu konja. „Prikupi svoje ljude, majstore sečiva. Ova bitka neće se okončati sa zalaskom sunca. Opet ćeš biti potreban u vremenu koje nam predstoji. Tai'šar Maneteren.“

Lan odgalopira prema svojim Krajišnicima.

„Tai'šar Malkijer“, viknu Tam za njim.

„Dakle... još nismo završili?" upita Danil.

„Ne, momče. Nismo. Ali odmoričemo se, da se ljudi Izleče i da nešto pojedu.“ On ugleda kapije kako se otvaraju pored bojišta. Met je bio dovoljno pametan da Tamu obezbedi način da pošalje svoje ranjenike u Majen. To...

Ljudi pohrliše kroz prolaze. Na stotine njih; na hiljade. Tam se namršti. Beli plaštovi prikupljali su se u blizini - troločki napadi naneli su im velike gubitke, ali dolazak Tamovih odreda spasao ih je da ne budu uništeni. Argandine snage okupljale su se kod ruševina, a Vučja garda visoko je digla svoj steg; bili su krvavi svi do jednoga, okruženi hrpama troločkih leševa.

Tam je gacao po bojnom bolju. Udovi su mu sada bili teški kao da su od olova. Osećao se umornije nego da je mesece i mesece proveo vadeći panjeve.

Kod prve kapije on ugleda samu Berelajn kako stoji u društvu nekih Aes Sedai. Ta prelepa žena odskakala je od sveg tog blata i pogibije. Njena crno-srebrna haljina, dijadema u kosi... Svetlosti, njoj nije tu mesto.

„Tame al’Tore“, obrati mu se ona. „Da li ti zapovedaš ovom vojskom?“

„Može se tako reći“, odgovori Tam. „Izvinjavam se, milostiva Prva, ali ko su svi ovi ljudi?“

„Izbeglice iz Kaemlina“, odgovori Berelajn. „Poslala sam neke ljude da vide je li im potrebno Lečenje. Odbili su i uporno tražili da ih dovedem u bitku.“ Tam se počeša po glavi. U bitku? Svaki muškarac - i mnogo žena - koji može da drži mač u rukama već je u vojsci. Ljudi koje je video kako dolaze kroz kapije mahom su deca i stari, kao i neke starije žene koje su ostale da se brinu o baš maloj deci.

„Izvinjavam se“, reče joj Tam, „ali ovde je na delu pokolj.“

„To sam i pokušala da im objasnim“, odvrati Berelajn, a u glasu joj se začu tračak razdraženosti. „Oni tvrde da mogu biti od koristi. Kažu da je bolje ovo nego da čekaju da se Poslednja bitka završi dok su na putu za Beli Most.“ Tam je mršteći gledao kako deca trče po bojištu. Utroba mu se prevrnula kada je video da oni pretražuju leševe, a mnogi su isprva i ustuknuli. Drugi počeše da medu palima traže ljude koji su još živi i koji mogu da budu Izlečeni. Nekoliko starih vojnika, određenih da čuvaju izbeglice, pođe s njima da pazi na Troloke koji nisu sasvim mrtvi.

Žene i deca počeše da skupljaju strele među ubijenima, To će biti od pomoći. Od velike pomoći. Tam iznenađeno vide na stotine Krpara kako naviru iz jedne kapije. Oni odoše da traže ranjenike, vođeni uputstvima nekoliko Žutih sestara.

Tam zateče sebe kako klima glavom. I dalje ga je brinulo to što je deci dopušteno da gledaju takve prizore. Pa, pomislio je, nagledaće se i gorih stvari ako mi ovde budemo poraženi. Ako već žele da budu od koristi, onda bi trebalo da im se to i dozvoli.

„Reci mi, Tame al’Tore“, zapita ga Berelajn, „je li... Galad Damodred dobro? Vidim njegove ljude, ali ne i njegov barjak.“

„Milostiva Prva, on je pozvan na druge dužnosti“, odgovori joj Tam. „Nizvodno. Bojim se da već satima nisam čuo ništa o njemu.“

„Ah. Pa, hajde da Izlečimo i nahranimo tvoje ljude. Možda ćemo dobiti neku vesto lordu Damodredu.“

Elejna nežno dodirnu Gareta Brina po obrazu. Sklopi mu oči, najpre jedno pa drugo, pre nego što klimnu vojnicima koji su našli njegovo telo. Oni odneše Brina. Noge su mu visile preko ruba njegovog štita, a glava mu je visila s druge strane.

„Samo je urlajući odjahao“, objasni Birgita, „pravo u neprijateljski bojni red. Nismo mogli da ga zaustavimo.”

„Sijuan je mrtva“, reče Elejna, osećajući skoro nesavladiv gubitak. Sijuan... Sijuan je oduvek bila tako snažna. S mnogo napora, Elejna priguši svoja osećanja. Mora da bude usredsređena na bitku. „Ima li nekih vesti sa zapovedničkog položaja?“

„Logor kod Dašarske kvrge potpuno je napušten“, odgovori Birgita, „ne znam gde je Kauton. Seanšani su nas napustili.“

„Dignite visoko moj barjak“, naredi Elejna. „Sve dok ne budemo čuli šta je s Metom, ja preuzimam zapovedništvo nad ovim bojištem. Dovedite moje savetnike.“

Birgita ode da prenese njeno naređenje. Elejnine gardistkinje uznemireno su gledale kako Troloci napadaju Andorce kod reke. Potpuno su ispunili prolaz između visoravni i blatišta, pa sada prete da se preliju na šijenarsku obalu usahle reke. Deo Egvenine vojske napao je Troloke s druge strane te klisure, što je u izvesnoj meri smanjilo pritisak na njene snage, ali sve više Troloka napadalo je s visoravni i činilo se da su Egvenini ljudi izvukli deblji kraj u tom sukobu.

Elejna je bila dobro podučavana taktici na bojnom polju, pa je jasno videla koliko toga ide po zlu, iako nije imala mnogo iskustva s pravim bitkama. Da, dobila je vest da je Lan sa svojim Krajišnicima pregazio troločki položaj uzvodno. Ali to je bitku koja se odvijala tu, kod gaza, tek neznatno olakšalo.

Sunce poče da zamiče za obzorje. Troloci nisu pokazivali nameru da se povuku, a njeni vojnici nevoljno su počeli da pale lomače i baklje. Raspoređivanje njenih ljudi u četvrtaste formacije značilo je da će se oni bolje braniti, ali i da više nema nade da se napreduje. Tu se bore i Aijeli i Kairhijenjani. Ali oni odredi kopljanika srž su njihovog bojnog plana.

Lagano nas opkoljavaju, pomislila je, Ako Troloci to budu uspeli, moći će da ih stiskaju sve dok Andorci ne prsnu. Svetlosti, ovo ne valja.

Sunce je iza oblaka na obzorju bleštalo kao vatra, Troloci će stećijoš jednu prednost kad padne mrak, Noći je prethodila hladnoća. Njena prvobitna pretpostavka da će ta bitka potrajati danima sada joj deluje budalasto. Senka napada svom snagom, Čovečanstvu nisu ostali dani, već sati.

„Veličanstvo“, obrati joj se kapetan Gajbon, koji je dojahao s njenim ostalim zapovednicima. Ulubljeni oklopi i krvave dolame bile su dokaz da niko nije mogao da bude pošteđen od borbe, pa čak ni njeni visoki oficiri.

„Savet“, kaza Elejna gledajući njega, Teodora - zapovednika konjice - i Birgitu, koja je bila kapetan-general.

„Povlačenje?" upita Gajbon.

„Stvarno misliš da možemo da odstupimo iz bitke?" odgovori Birgita.

Gajbon se pokoleba, pa odmahnu glavom.

„Onda dobro“, kaza Elejna, „Kako da pobedimo?“

„Branimo položaj“, reče Teodor. „I nadamo se da Bela kula može da pobedi u svojoj borbi protiv šarskih usmerivača i da nam pritekne u pomoć.“

„Ne dopada mi se sto samo sedimo ovde“, javi se Birgita, „To..,“

Blesak bele vatre proseče kroz Elejninu stražu i na desetine vojnika pretvori u paru, Gajbonov konj nestade pod njim, mada je blesak njega za dlaku promašio. Elejnin konj se prope.

Ona psujući obuzda svog ata. Ono je bila kobna vatra!

„Lijuse Terine!" Glas osnažen pomoću Moći zvonio je bojištem, „Lovim ženu koju voliš! Izađi, kukavice! Bori se!"

Zemlja se rasprsnu pored Elejne i baci njenog barjaktara u vazduh, a steg buknu u plamen. Elejna je ovoga puta bila izbačena iz sedla, pa je stenjući pala na zemlju.

Moja decal, zastenja i okrenu se dok su je nečije ruke hvatale. Birgita. Žena diže Elejnu u sedlo iza sebe, a nekoliko gardistkinja pomagalo joj je u tome.

„Možeš li da usmeravaš?" upita Birgita. „Ne. Nema veze. Svejedno će motriti na to, Selebrejn, diži novi barjak! Jaši nizvodno s jednim odredom Garde. Ja ću povesti kraljicu na drugu stranu!

Žena pored Birgitinog konja stade u stav mirno i pozdravi. Bila je to osuda na smrt. „Birgita, nemoj“, pobuni se Elejna.

„Demandred je zaključio da će privući Ponovorođenog Zmaja ako napadne tebe“, odvrati Birgita okrećući konja. „Nemam namere da dopustim da se to dogodi. Điha!" Ona potera konja u galop dok su munje padale po Elejninim stražarima, čija se tela razleteše po vazduhu.

Elejna stisnu zube. Njena vojska je u opasnosti da bude nadjačana i opkoljena - a Demandred ih sve to vreme zasipa kobnom vatrom, munjama i tkanjima Zemlje. Taj čovek je opasan kao cela jedna vojska.

„Ne mogu da odem“, reče Elejna iza Birgite.

„Možeš i otići ćeš“, grubo odvrati ona dok je konj galopirao. „Ako je Met pao - Svetlost dala da nije tako - onda ćemo morati da uspostavimo novi zapovednički položaj. Postoji razlog zašto je Demandred napao najpre Dašarsku kvrgu, a onda neposredno tebe. On pokušava da uništi naše zapovedništvo. Tvoja dužnost je da preuzmeš zapovedništvo s nekog bezbednog i tajnog mesta. Cim se nađemo dovoljno daleko da Demandredovi izviđači ne mogu da te osete kako usmeravaš, otvorićemo kapiju i ti ćeš opet zapovedati. Ali, Elejna, trenutno moraš da začepiš i da pustiš da te zaštitim.“

Ona je u pravu. Plamen je spalio, ali je u pravu. Elejna se čvrsto držala dok je Birgita galopirala preko bojišta, a njen konj bacao grumenje zemlje iza njih dok su bežali od opasnosti.

Makar mi olakšava da ga pronađem, pomislio je Galad dok je jahao gledajući mlazeve vatre kako s neprijateljskog položaja hrle ka Elejninoj vojsci.

Galad mamuznu otetog konja, jureći preko visoravni ka njenom istočnom obodu. Pred očima mu je neprestano bila slika Gavina kako umire u njegovom naručju.

„Suoči se sa mnom, Lijuse Terine!“ Od Demandredove gromoglasne vike treslo se tle ispred Galada. On mu je uzeo brata, a sada to čudovište proganja i njegovu sestru.

Galadu je oduvek bilo jasno šta je ispravno, ali nikada mu ništa nije delovalo ispravno kao ovo što sada radi. Ono sevanje Svetla kao da je pokazatelj na karti, kao da su to strele koje mu pokazuju put. Svetlost ga navodi. Svetlost ga je pripremila i postavila tu baš u tom trenutku.

Probio se kroz zadnje redove šarskih snaga do mesta gde je Demandred stajao, neposredno iznad rečnog korita, odakle mu se pružao pogled na Elejninu vojsku. U tle oko njega zariše se strele; lukonoše su odapinjale ne obazirući se na opasnost da će pogoditi svoje ljude. Isukanog mača, Galad izvadi noge iz stremena, pripremajući se da skoči.

Jedna strela pogodi konja. Galad skoči iz sedla. Klizeći tresnu o tle, pa se zaustavi i odseče šaku obližnjem samostrelcu. Jedan muški usmerivač režeći ga napade, a medaljon u obliku lisičije glave zaledi se na Galadovim grudima.

Galad mu probode vrat mačem. Čovek je divljao dok mu je krv sa svakim otkucajem srca šikljala iz vrata. Nije delovao iznenađeno dok je umirao, več samo besno. Njegovo zavijanje privuklo je još pažnje.

„Demandrede!“, zaurla Galad. „Demandrede, zoveš Ponovorođenog Zmaja! Zahtevaš da se boriš s njim! On nije ovde, ali njegov brat jeste! Smeš li da se suočiš sa mnom?“

Na desetine samostrela diže se prema njemu. Konj se skljoka iza Galada, a krvava pena navre mu na nozdrve.

Rand al'Tor. Njegov brat. Zatečenost Gavinom smrću učinila je da Galad obamre, tako da još nije u potpunosti prihvatio to otkriće. S vremenom će morati da izađe na kraj s tim, ako preživi. Još mu nije jasno da li da se ponosi ili da se stidi.

Jedna prilika u neobičnom oklopu od povezanih novčića prođe kroz šarske redove. Demandred je bio gord čovek; da bi to bilo jasno, bese dovoljno pogledati ga u lice. Zapravo, liči na Al'Tora. Držanje im je slično.

Demandred odmeri Galada, koji je stajao s krvavim mačem u rukama. Umirući usmerivač grebao je tle ispred Galada zgrčenim prstima.

„Njegov brat?" upita Demandred.

„Sin Tigrejne“, odgovori Galad, „koja je postala Devica koplja i rodila mog brata na Zmajevoj planini, grobnici Lijusa Terina. Imao sam dva brata. Drugog si danas ubio na ovom bojištu.“

„Vidim da imaš zanimljivu stvarčicu“, odvrati Demandred nakon što se Galadu medaljon opet zaledi. „Začelo ne misliš da će to sprečiti da prođeš isto kao tvoj bedni brat? Mislim na onog mrtvog.“

„Hoćemo li se boriti, sine Senkin? Ili ćemo da pričamo?“

Demandred isuka svoj mač, sa čapljama i na sečivu i na balčaku. „Gledaj da budeš bolji u dvoboju nego što je tvoj brat bio, čovečuljče. Počinjem da se ljutim. Lijus Terin može da me mrzi ili da besni na mene - ali ne bi trebalo da me zanemaruje.“

Galad kroči u prsten samostrelaca i usmerivača. Poginuće sve i da pobedi. Ali Svetlosti, samo neka sa sobom povede jednog Izgubljenog. Bio bi to dostojan kraj.

Demandred ga napade i dvoboj otpoče.

Leđima pritisnuta uz stalagmit, dok je jedini izvor svetlosti bio Kalandor, čiji su se blesci odražavali na pećinskim zidovima, Ninaeva se trudila da spase Alani život.

U Beloj kuli bilo je žena koje su joj se rugale zbog toga što se oslanjala na obične načine lečenja. Sta dve ruke i konac mogu da urade što Jedna moć ne može?

Da je bilo koja od tih žena tu umesto Ninaeve, svetu bi došao kraj. Uslovi su bili užasni. Slabo svetlo, a ni alatke nije imala - izuzev onoga što je držala u torbici za pojasom. Ipak, Ninaeva je ušivala ranu služeći se iglom i koncem koje uvek nosi sa sobom. Napravila je napitak od mešavine bilja i naterala Alanu da ga popije. To neće mnogo vredeti, ali svaka sitnica može da pomogne. To će pomoći Alani sa sačuva snagu, da istrpi bol i da joj srce izdrži dok Ninaeva radi.

Rana je bila gadna, ali ona je i ranije zašivala gadne rane. Mada se u sebi sva tresla, Ninaevi su ruke bile mirne kao kamen dok je ušivala ranu i mamila ženu sa ivice smrti.

Rand i Moridin nisu ni mrdali, ali ona je osećala kako od njih dopire nekakvo brujanje. Rand se bori. Vodi bitku koju ona ne može da vidi.

„Metrime Kautone, budalo krvava. Zar si još živ?“

Met se osvrnu i pogleda Davrama Bašera, koji je dojahao do njega u polumraku rane večeri. Met je s Mrtvom stražom došao do zadnjih redova Andoraca koji su se borili kod reke.

Bašera su pratili njegova žena i garda Saldejaca. Sudeći po krvi na njenoj odeći - i ona je učestvovala u borbama.

„Jesam, živ sam“, odgovori mu Met. „Obično sam prilično dobar kada treba da ostanem živ. Koliko se sećam, samo sam jednom omanuo u tome, a to i ne računam. Šta ti tražiš ovde? Zar nisi...“

„Pomutili su mi krvavi um“, mršteći se odgovori Bašer. „To vala je su uradili, čoveče. Deira i ja smo razgovarali o tome. Neću nikoga predvoditi, ali zašto bi me to sprečilo da ubijem nekoliko Troloka.“

Met klimnu. Nakon Tenobijine pogibije, ovaj čovek je postao kralj Saldeje - ali za sada je odbio da prihvati krunu. Uzdrmala ga je iskvarenost njegovog uma. Samo je rekao da se Saldeja bori rame uz rame s Malkijerom i naredio vojnicima da slušaju Lana. Nasleđivanje prestola razrešiće se ako svi oni prežive Poslednju bitku.

„Sta ti se desilo?“ upita Bašer. „Čuo sam da je zapovednički položaj pao.“ Met klimnu. „Seanšani su nas napustili.“

„Krvavi pepeo!“, viknu Bašer. „Kao da sve ovo nije dovoljno gadno. Krvava seanšanska pseta.“

Mrtva straža koja je stajala oko Meta ništa nije odgovorila na to.

Elejnine snage branile su obalu, i to jedva - ali Troloci su ih lagano obilazili uzvodno. Elejnini vojnici držali su se samo zahvaljujući tvrdoglavosti i obuci. Svaki ogromni kvadrat kopljanika bio je nakostrešen kao jež.

Te formacije mogu da se razdvoje ako Demandredu pođe za rukom da na pravi način zarije klinove između njih. Met se služio konjičkim napadima, uključujući andorsku konjicu i Družinu - kako bi sprečavao Troloke da se probiju između kopljanika ili da opkole Elejnu.

Bilo bitke dobovalo je pod Metovim prstima. Osećao je šta Demandred radi. Svakome drugom verovatno bi izgledalo da je kraj bitke sada jednostavna stvar. Napad svom silom, slamanje kopljaničkih jedinica i probijanje Metovih odbrana. Ali stvar je daleko istančanija.

Lanovi Krajišnici pregazili su Troloke uzvodno, pa su im sada potrebna nova naređenja. Dobro. Metu su ti ljudi potrebni za naredni korak u njegovom planu.

Tri ogromna kopljanička odreda lagano su popuštala, ali ako on bude mogao da u središte svakog od njih postavi po jednog ili dva usmerivača, to bi ih učvrstilo. Svetlost saklonila onoga ko je Demandredu skrenuo pažnju, pa ko god to bio. Napadi tog Izgubljenog uništili su čitave kopljaničke odrede. Demandred i ne mora da ubija svakog čoveka ponaosob; sve što treba jeste da Jednom moći rasturi kvadrate kopljanika, što onda Trolocima omogućava da ih pregaze.

„Bašere“, reče mu Met, „molim te kaži mi da je neko čuo nekakav glas od tvoje kćeri.“

„Nije niko“, odgovori Deira. „Žao mi je.“

Krvavi pepeo, pomislio je Met. Jadni Perin.

Jadan on. Kako da ovo uradi bez Roga? Svetlosti. Nije bio siguran da će to uspeti da uradi i sa krvavim Rogom.

„Idi“, naredi Met dok su jahali. „Idi kod Lana; on je uzvodno. Reci mu da napadne one Troloke koji pokušavaju da obiđu andorsko desno krilo! I reci mu da ću ubrzo imati još naređenja za njega.“

„Ali ja...“

„Nije me briga je li te krvavo dodirnula Senka!“, viknu Met. „Mračni je svakog čoveka dotakao po srcu i to je krvava istina. Ti možeš da se boriš s tim. Sada odjaši do Lana i reci mu šta mora da se uradi!“

Bašer se isprva ukoči, a onda se široko nasmeši ispod dugih brkova. Krvavi Saldejci. Oni vole kada se neko dere na njih. Metove reči kao da su ga ohrabrile, pa se on dao u galop. Žena ga je pratila rame uz rame. Osvrnula se i s naklonošću pogledala Meta, zbog čega je njemu bilo nelagodno.

A sada... potrebna mu je vojska. I kapija. Potrebna mu je krvava kapija. Budalo, pomislio je. Oterao je sve damane. Zar nije mogao da zadrži makar jednu? Mada se on od njih ježi kao da mu je koža prekrivena paucima.

Met zauzda Kockicu, a Mrtva straža stade oko njega. Nekoliko njih zapali baklje. Svakako su se nakupili bubotaka kada su se pridružili Metu u borbi protiv Šaranaca - ali izgleda da hoće još.

Eno, pomislio je Met i mamuznuo Kockicu prema vojsci južno od Elejninih kopljanika. Zmajuzakleti. Pre nego što su Seanšani napustili položaj kod Dašarske kvrge, Met je tu vojsku poslao da pruži pojačanje Elejninim vojnicima.

On i dalje ne zna šta da misli o njima. Nije bio prisutan kada su se okupili na Merilorskom polju, ali čuo je izveštaje. Ljudi svih društvenih položaja i narodnosti, koji su se okupili da bi se borili u Poslednjoj bitki, bez obzira na to kome su ranije bili odani ili čiji su podanici bili. Rand je skršio sve zavete i sve ostale veze.

Met je jahao brzim kasom - Mrtva straža trčala je da bi držala korak s njim - oko zadnjih andorskih redova. Svetlosti, njihovi bojni redovi se povijaju. To ne valja. Pa, on se već opkladio. Sve što sada može da radi jeste da vodi krvavu bitku i da se nada da andorski redovi neće previše popustiti.

Dok je galopirao prema Zmajuzakletima, čuo je nešto neverovatno. Pevanje? Met zauzda konja. Ogijeri su bili zahvaćeni borbom protiv Troloka, pa su se probili preko suvog rečnog korita kako bi pomogli Elejninom levom krilu koje se nalazilo naspram blatišta i sprečili Troloke da tuda nagrnu.

Stajali su nepomično kao hrastovi pred poplavom, sevajući sekirama dok su pevali. Troloci su u hrpama ležali oko njih.

„Loijale!“, zaurla Met dižući se u stremenu. „Loijale!“

Jedan Ogijer izmače se iz borbe i okrenu. Met se zgranu. Uši njegovog obično spokojnog prijatelja bile su priljubljene uz glavu, zubi stisnuti i besno iskeženi, a prsti su mu čvrsto držali sekiru natopljenu krvlju. Svetlosti, Met se prestravio od izraza njegovog lica. Radije bi se suočio sa deset ljudi koji misle da ih je varao na kocki nego da se bori protiv jednog jedinog besnog Ogijera!

Loijal viknu nešto ostalima, pa se vrati u bitku. Oni nastaviše da seku obližnje Troloke. Troloci i Ogijeri skoro su iste veličine, ali Ogijeri kao da se nekako nadnose nad Nakot Senke. Oni se ne bore kao vojnici, već kao drvoseče koje obaraju stabla. Seku ih jednog po jednog, rasturajući troločke odrede. Ali Met zna da Ogijeri mrze da seku drveće, a izgleda da uživaju u tome da obaraju Troloke.

Ogijeri skršiše troločku pesnicu protiv koje su se borili i nateraše je u beg. Elejnini vojnici pomeriše se da stanu na put ostatku troločke vojske; a nekoliko stotina Ogijera povuče se do Meta. On primeti da među njima ima i prilično seanšanskih Ogijera - Baštovana. On to nije naredio. Dve skupine borile su se rame uz rame, ali sada i ne gledaju jedni druge.

Ogijeri svi do jednog - i muškarci i žene - imaju brojne posekotine na rukama i nogama. Oni ne nose oklope, ali mnoge rane deluju površno, kao da je njihova koža debela kao kora.

Loijal priđe Metu i Mrtvoj straži, dižući sekiru na rame. Nogavice su mu bile tamne sve do butina, kao da je gacao kroz vino. „Mete“, obrati mu se Loijal duboko uzdahnuvši. „Uradili smo ono što si tražio i borili smo se ovde. Nijedan Trolok nije prošao pored nas.“

„Svaka ti čast, Loijale“, odgovori mu Met. „Hvala ti.“

Čekao je odgovor. Nešto nesumnjivo nadugačko i naširoko. Loijal je stajao i duboko disao plućima koja su mogla da uvuku dovoljno vazduha da se ispuni čitava jedna soba. Bez reči. Ostali s njim, premda su mnogi bili stariji od Loijala, takođe nisu pričali. Neki su digli baklju. Sunce je zamaklo za obzorje. Noć je pala.

Cutljivi Ogijeri. E to je čudno. Ali Ogijeri u ratu... Met to nikada nije video. Ni u sećanjima koja nisu njegova nema uspomena na tako nešto.

„Potrebni ste mi“, reče Met. „Moramo da preokrenemo tok ove bitke - ili je gotovo s nama. Hajde.“

„Duvač zapoveda!" zagrme Loijal. „Dižite sekire!“

Met se lecnu. Ako mu ikada zatreba neko da dovikne neku poruku od Kaemlina do Kairhijena, znaće koga da pita. Samo što će verovatno tu poruku čuti čak do Pustoši.

On mamuznu Kockicu, a Ogijeri okružiše njega i Mrtvu stražu. Ogijeri nisu imali nikakvih muka da drže korak s konjem.

„Velečasni“, obrati mu se Kejrid, „meni i mojima naređeno je da...“

„Da umrete u prvim borbenim redovima. Kejride, krvavo sam svestan toga. Budi ljubazan pa još malo nemoj da guraš mač u rođena creva.“

Čovek se smrknu, ali oćuta.

„Ti valjda shvataš da ona ne želi da pogineš“, primeti Met. Nije mogao da kaže ništa više od toga a da pritom ne razotkrije spletku čiji će ishod biti njen povratak. „Ako moja smrt služi carici, neka bi živela večno, onda je drage volje trpim.“

„Kejride, ti si krvavo sumanut“, odgovori mu Met. „Nažalost, i ja sam. U dobrom si društvu. Ti tamo! Ko predvodi ovu vojsku?“

Stigoše do zadnjih redova, gde su bile smeštene pozadinske jedinice Zmajuzakletih, ranjenici i oni koji su se trenutno odmarali od bitke u prvim borbenim redovima.

„Milostivi?" obrati mu se jedan izviđač. „To bi bila gospa Tina.“

„Idi po nju“, naredi mu Met. One kockice i dalje mu zvekeću u glavi. Takođe je osećao da ga nešto privlači ka severu, nekakvo cimanje - kao da su mu nekakve niti vezane za nedra i da ga vuku.

Ne sada, Rande, pomislio je. Krvavo sam zauzet.

Nikakve boje nisu se obrazovale, već samo crnilo. Mračno kao Mirdraalovo srce. Cimanje postade snažnije.

Met rasprši tu viziju. Ne. Sada.

On ima posla. Ima plan. Svetlosti, samo da mu upali.

Ispostavilo se da je Tina jedna lepa devojka, mlađa nego što je očekivao, visoka i mišićava. Duga smeđa kosa bila joj je prikupljena u konjski rep, mada je tu i tamo izgledalo kao da neke kovrdže hoće da joj pobegnu. Bila je u čakširama i sudeći po maču za pojasom i mrkoj troločkoj krvi na rukavima - učestvovala je u borbama.

Dojahala je do njega, odmeravajući ga od glave do pete oštrim pogledom. „Napokon si nas se setio, je li, lorde Kautone?" Da, svakako ga podseća na Ninaevu.

Met pogleda visoravan. Razmena vatre između Aes Sedai i Šaranaca koja se tamo odvijala pretvorila se u pravi metež.

Egvena, bolje bi ti bilo da tamo pobediš. Računam na tebe.

„Tvoja vojska“, odvrati Met gledajući Tinu. „Rečeno mi je da joj se pridružilo i nekoliko Aes Sedai, zar ne?“

„Jesu neke“, oprezno odgovori ona.

„Jesi li i ti jedna od njih?“

„Nisam. Ne baš.“

„Ne baš? Šta time hoćeš da kažeš? Vidi, ženo, potrebna mi je kapija. Ako je ne budemo imali, ova bitka bi mogla da bude izgubljena. Molim te, reci mi da ovde imamo neke usmerivače koji mogu da me pošalju tamo kuda želim da odem.“

Tina stisnu usne. „Lorde Kautone, ne pokušavam da te živciram. Stare navike su snažne stege, a ja sam naučila da ne pričam o izvesnim stvarima. Nisam primljena u Belu kulu iz... složenih razloga. Zao mi je, ali ne znam tkanje za Putovanje. Znam da je činjenica da su mnoge koje su nam se pridružile preslabe za to tkanje. Ono traži mnogo Jedne moći, u meri koja je van mogućnosti mnogih koje...“

„Ja mogu da otvorim kapiju.“

Jedna žena u crvenoj haljini ustade s mesta gde je klečala pored redova ranjenika i očigledno ih Lečila. Bila je mršava, koščata i kiselog izraza lica, ali Metu je bilo toliko drago što je vidi da bi je poljubio na licu mesta. To bi bilo kao da ljubi skršeno staklo, ali bi to svejedno učinio. „Teslina!" viknu on. „Šta ti tražiš ovde?“

„Rekla bih da se borim u Poslednjoj bitki“, odgovori ona i otrese prljavštinu s ruku. „Zar nije tako sa svima nama?“

„Ali Zmajuzakleti?" upita je Met.

„Nije mi bilo lagodno u Beloj kuli kada sam se tamo vratila“, odgovori ona. „Promenila se. Iskoristila sam priliku koja mi se ovde pružila, pošto je ova potreba bila veća od svih ostalih. A sada, hočeš kapiju. Koliku?“

„Dovoljno veliku da kroz nju prođe što je više moguće ovih vojnika, Zmajuzakletih, Ogijera i ovaj konjički barjak iz Družine Crvene ruke“, odgovori Met.

„Tina, potreban mi je krug“, reče Teslina. „Nemoj da mi kukaš kako ne možeš da usmeravaš; osećam to u tebi, a sva ranija savezništva i obećanja za nas su ovde raskinuta. Prikupi ostale žene. Kautone, kuda idemo?“

Met se isceri. „Na vrh one visoravni.“

„Visoravni!“, viknu Kejrid. „Ali ti si napustio visoravan na početku ove bitke. Prepustio sije Nakotu Senke!“

„Da, jesam.“

A sada... sada mu se pružila prilika da sve to završi. Elejnine snage drže svoje položaje duž reke, Egvena se bori na zapadu... Met mora da zauzme severni deo visoravni. On dobro zna da će Demandred - pošto su se Seanšani povukli a većina njegove vojske je zauzeta oko nižih delova visoravni - poslati veliku silu Šaranaca i Troloka preko vrha visoravni na severoistok, kako bi obišla rečno korito i zašla iza Elejnine vojske. Vojske Svetlosti biće opkoljene i izložene Demandredu na milost i nemilost. Jedina nada mu je da spreči Demandredove jedinice da se spuste s visoravni, iako su one brojčano nadmoćnije. Svetlosti, to su slabi izgledi - ali čovek ponekad mora da se odvaži na jedini izbor koji ima.

„Raširićeš nas previše opasno“, primeti Kejrid. „Stavljaš sve na kocku premeštanjem na visoravan vojski koje su potrebne ovde.“

„Ti jesi tražio da odeš u prve borbene redove“, odgovori mu Met. „Loijale, da li ste vi sa nama?“

„Napad u neprijateljsko srce, Mete?" upita Loijal dižući sekiru. „To neće biti najgore mesto na kojem sam se našao sledeći nekoga od vas trojice. Mada se iskreno nadam da je Rand dobro. Ti misliš da on jeste dobro, zar ne?“

„Da je Rand mrtav“, odgovori Met, „mi bismo znali za to. Ovoga puta moraće da se sam stara o sebi, bez Metrima Kautona da ga spasava. Teslina, hajde da otvorimo tu kapiju! Tina, okupi svoju vojsku. Neka bude spremna na juriš kroz prolaz. Moramo brzo zauzeti severnu padinu one visoravni i zadržati je bez obzira na to što Senka bude slala na nas!“

Egvena otvori oči. Mada nije moguće da je ona u nekoj sobi, zaista leži u jednoj sobi. I to veoma lepoj. U svežem vazduhu osećala se so dok je ona počivala na mekom dušeku.

Sanjam, pomislila je. Ili je možda umrla. Da li bi to objasnilo bol? Strašan bol koji oseća. Ništavilo bi bilo bolje, daleko bolje, od te patnje.

Gavina više nema. Otrgnut je deo nje.

„Zaboravljam koliko je ona mlada.” Sapat se začu odnekud. Taj glas joj je poznat. Silvijana? „Staraj se za nju. Ja moram da se vratim u bitku.”

„Kako se odvija?" Egveni je i taj glas bio poznat. Bila je to Rosil iz Žutog. Ona je s polaznicama i Prihvaćenima otišla u Majen da bi pomagala u Lečenju.

„Bitka? Odvija se loše.” Silvijana nije od slatkorečivih. „Rosil, pazi na nju. Ona je snažna. Ne sumnjam da će se izvući, ali uvek ima razloga za zabrinutost.“

„Silvijana, i ranije sam pomagala ženama koje su ostale bez Zaštitnika”, odvrati joj Rosil. „Uveravam te da sam sasvim u stanju da to uradim. Ona će narednih nekoliko dana biti potpuno nesposobna, ali će onda početi da se oporavlja.”

Silvijana frknu. „Onaj mladić... trebalo je da znam da će je on upropastiti. Istog dana kada sam videla kako ga ona gleda, trebalo je da ga uhvatim za uši i odvučem na neku daleku farmu, pa da ga ostavim tamo da rmbači narednu deceniju.”

„Silvijana, ne možeš tako lako ovladati srcem.”

„Zaštitnici su slabost”, primeti Silvijana. „To su oduvek bili i to će uvek i biti. Taj mladić... taj glupi mladić...”

„Taj glupi mladić”, reče Egvena, „spasao me je od seanšanskih ubica. Da on to nije učinio, ja sada ne bih bila ovde da žalim za njim. Silvijana, predlažem ti da imaš to na umu kada pričaš o mrtvima.”

Druge dve su samo ćutale. Egvena je pokušavala da savlada bol koji je osećala zbog toga što je izgubila Gavina. Naravno, u Majenu je. Silvijana ju je odvela kod Žutih.

„Upamtiću to, majko”, odgovori joj Silvijana. Zaista je zvučala pokajnički. „Ti se odmori. Ja ću...”

„Odmaranje je za mrtve, Silvijana”, odgovori joj Egvena i pridiže se. Silvijana i Rosil stajale su u dovratku prelepe sobe, zastrte plavom tkaninom ispod tavanice sa sedefnim intarzijama. Obe žene prekrstiše ruke i strogo je pogledaše.

„Majko, prošla si kroz nešto izuzetno bolno“, reče joj Rosil. Lejlvin je stražarila pored ulaza. „Gubitak Zaštitnika je nešto što bi svaku ženu zaustavilo u mestu. Nije sramota da pustiš sebe da izađeš na kraj s time i da žališ za njim.“

„Egvena al'Ver može da žali“, odvrati Egvena ustajući iz kreveta. „Egvena al'Ver je izgubila čoveka kojeg je volela i kroz vezu je osetila kako on umire. Amirlin saoseća sa Egvenom al’Ver, baš kako bi saosećala sa svakom Aes Sedai koja je pretrpela takav gubitak. A onda bi, sučena s Poslednjom bitkom, Amirlin očekivala da se ta žena pribere i vrati u borbu.“

Pređe preko prostorije, sa svakim korakom sve postojanija. Ona pruži ruku Silvijani i klimnu ka Vorinom saangrealu, koji je ova držala. „To će mi biti potrebno.“

Silvijana se pokoleba.

„Ako vas dve ne želite da otkrijete koliko sam trenutno sposobna“, tiho izusti Egvena, „predložila bih vam da ne iskazujete neposlušnost.“

Silvijana pogleda Rosil, a ova uzdahnu i nevoljno klimnu. Silvijana predade palicu.

„Majko, ne odobravam ovo“, kaza Rosil. „Ali ako to zahtevaš...“

„Zahtevam.“

„... Onda ću ti izneti sledeći predlog: osećanja će pretiti da te smrve. To je opasno. Nakon što si izgubila Zaštitnika biće ti teško da dozoveš saidar. I ako uspeš u tome, verovatno će ti biti nemoguće da postigneš sposobnost jedne Aes Sedai. To može biti opasno. Veoma opasno.“

Egvena se otvori prema saidaru. Baš kao što je Rosil pretpostavila, bilo joj je teško da prigrli Izvor. Previše osećanja tražilo je njenu pažnju, preplavljivalo ju je i rasturalo njen spokoj, Pocrvenela je kada po drugi put nije uspela da ga prigrli.

Silvijana zausti, nesumnjivo da bi predložila Egveni da sedne. Ali baš u tom trenutku, Egvena nađe saidar i pupoljak u njenom umu se rascveta kada Jedna moć pohrli u nju. Prkosno pogleda Silvijanu, pa poče da tka kapiju.

„Majko, nisi saslušala ostatak mog saveta“, zaustavi je Rosil. „Nećeš biti u stanju da odagnaš osećanja koja te muče - ne u potpunosti. Tvoj jedini izbor je loš - da osećanja bola i patnje savladaš snažnijim osećanjima.“

„To uopšte ne bi trebalo da bude teško“, odgovori Egvena. Ona duboko udahnu i uvuče u sebe još Jedne moći, pa dopusti sebi da oseti bes. Srdžbu na Nakot Senke koji preti celom svetu i bes na njih zato što su joj uzeli Gavina.

„Biće mi potreban neko da pazi na mene“, reče Egvena prkoseći Silvijaninim prethodnim rečima. Gavin nije bio njena slabost. „Biće mi potreban novi Zaštitnik.“

„Ali..." zausti Rosil.

Egvena je ućutka jednim pogledom. Da, većina žena čeka neko vreme. Da, Egvena al'Ver oseća bol zbog gubitka koji je pretrpela i niko nikada neće moći da zameni Gavina. Ali ona veruje u Zaštitnike. Amirlin Tron mora imati nekoga ko će joj čuvati leda. Sem toga, svaka osoba sa zaštitničkom vezom bolji je borac od onoga ko je nema. Biti bez Zaštitnika znači uskratiti Svetlosti još jednog vojnika.

Prisutna je jedna osoba koja joj je spasla život. Ne, izusti jedan deo nje kada joj pogled pade na Lejlvin. Ne, Seanšanka.

Drugi deo nje, Amirlin, zasmeja se na to. Prekini da se ponašaš kao dete. Imaće Zaštitnika. „Lejlvin Bezbrodna“, glasno reče Egvena, „hoćeš li da preuzmeš ovu dužnost?“

Žena kleknu i pognu glavu. „Ja... da.“

Egvena obrazova tkanje za vezu. Lejlvin ustade, delujući manje iznureno, pa duboko uzdahnu. Egvena otvori kapiju ka drugoj strani iste te prostorije, a onda znanje koje je tog trenutka stekla o toj sobi iskoristi kako bi otvorila kapiju što vodi do mesta gde se njeni ljudi bore. Grmljavina, krici i zveket oružja po štitovima smesta se začuše kroz otvoreni prolaz.

Egvena kroči na polja smrti, donoseći sa sobom svu srdžbu Amirlin Tron.

Demandred je majstor sečiva. Galad je pretpostavljao da će biti tako, ali on uvek najviše voli da proveri svoje pretpostavke.

Njih dvojica su poigravali napred-nazad, opkoljeni prstenom Šaranaca koji su ih posmatrali. Galad je nosio lakši oklop, verižnjaču ispod dolame, pa su mu koraci bili brži. Isprepleteni novčići koje je Demandred nosio bili su teži od obične verižnjače, ali dobra zaštita od mača.

„Bolji si od svog brata“, reče Demandred. „On je lako poginuo.“

Taj čovek pokušava da razbesni Galada. Ne uspeva mu. Hladno i oprezno, Galad krenu u napad. „Dvorjanin maše lepezom". Demandred odgovori nečim veoma sličnim stavu „soko ponire“, pa skrenu u stranu Galadov napad. Demandred potom ustuknu, pa poče da hoda obodom prstena, držeći mač sa strane. U početku je mnogo pričao, ali sada se samo povremeno rugao.

Obilazili su jedan drugoga u mraku, osvetljeni bakljama koje su Šaranci nosili. Jedan krug. Dva kruga.

„Hajde“, reče mu Demandred. „Čekam.“

Galad je ćutao. Svaki trenutak koji provede odugovlačeći znači da tog trenutka Demandred ne šalje razorna tkanja na Elejnu ili na njene vojske. Izgleda da je to i Izgubljeni shvatio, jer ga je brzo napao. Tri udarca naniže, postrance, pa povratni udarac, Galad zaustavi sva tri. Ruke su im sevale kao munje.

Pokret sa strane, Bio je te neki kamen koji je Demandred usmeravanjem bacio na Galada. Galad ga jedva izbeže, pa diže mač da zaustavi udarac koji je usledio. Siloviti udarac s visine, „Vepar hrli niz planinu" tresnu o Galadovo sečivo. On se odbrani od toga, ali nije mogao da zaustavi potonje izvrtanje sečiva koje ga je poseklo po podlaktici.

Demandred odstupi, a s mača mu se slivala Galadova krv, Opet stadoše da kruže jedan oko drugoga gledajući se. Galad je osećao toplu krv kako mu se skuplja u rukavici, gde mu je klizila niz ruku. Čak i mali gubitak krvi ume da uspori i oslabi čoveka.

Galad udahnu i izdahnu, ne razmišljajući ni o čemu, ne osećajući zabrinutost. Predvideo je sledeći Demandredov napad, pa se pomerio u stranu i udario obema rukama, zasecajući duboko u kožni oklop iza Demandredovog štitnika za koleno. Mač se odbi o oklop, ali udarac je inače bio dobar, Kada se Galad munjevito okrenu, vide da Demandred šepa.

Izgubljeni se namršti. „Raskrvario si me“, kaza. „Prošlo je veoma dugo otkad je neko to uradio.“

Tle se zatrese i pole da puca pod Galadom, On očajnički skoči napred kako bi se približio Demandredu - prisiljavajući ga da prestane da usmerava kako ne bi oborio samoga sebe, Izgubljeni zastenja i zamahnu, ali Galad je već bio unutar domašaja njegovog mača.

Budući preblizu da bi zamahnuo svom snagom, Galad diže mač i krenu da jabukom udari Demandreda u lice, Demandred uhvati Galadu ruku, ali Galad mu zgrabi kalpak, čvrsto ga držeći i pokušavajući da ga spusti preko očiju Izgubljenog, Stenjao je od napora, a obojica su se upirali iz petnih žila ne mrdajući.

A onda, uz mučni zvuk koji je Galad sasvim jasno čuo, mišić mu se pokida u ruci koja mu je bila ranjena. Mač mu ispade iz obamrlih prstiju a rukom mu se pronesoše grčevi, Demandred ga odgurnu i sevnu sečivom.

Galad pade na kolena. Desna ruka - koju mu je Demandred odsekao u laktu - pade na tle ispred njega.

Demandred zadihano ustuknu, Bio je zabrinut. Dobro. Galad je držao svoj krvavi patrljak, pa pljunuo Demandredu pred noge.

Demandred frknu, pa opet zamahnu sečivom.

Galadu pade mrak na oči.

Androl se osećao kao da je zaboravio kako je to disati svež vazduh. Zemlja oko njega pušila se i tresla, a vetar je nosio dim i smrad spaljenih leševa.

On i ostali prešli su vrh visoravni sve do zapadne strane, tražeći Taima. Većina šarske vojske borila se tu, protiv vojnika Bele kule.

Skupine usmerivača privlačile su vatru bilo s jedne bilo s druge strane, tako da je Androl sam prelazio preko tog užasnog krajolika. Pognuto je koračao preko pokidane zemlje koja se pušila, pokušavajući da liči na usamljenog ranjenika koji pokušava da se odvuče na neko bezbedno mesto. I dalje je nosio Nensenovo lice, ali to je bilo vrlo malo bitno, pošto mu je glava bila pognuta i pošto je bio poguren.

Odjednom oseti da se Pevara, koja se takođe sama kretala nešto dalje od njega, naglo uplašila.

Šta je bilo?, posla joj on. Jesi li dobro?

Nakon dugog trenutka napetosti, dođoše mu njene misli. Dobro sam. Uplašili su me neki Šaranci. Pošlo mi je za rukom da ih ubedim kako sam na njihovoj strani pre nego što su napali.

Pravo je čudo što iko može da razlikuje prijatelja od dušmanina, poslao joj je Androl u odgovor. Nadao se da su Emarin i Džonet dobro. Njih dvojica su otišli zajedno, ali ako su...

Androl se ukoči. Ugledao je, kroz zavesu od dima, obruč Troloka kako nešto čuvaju. Stajali su na ogromnoj steni koja je štrčala iz padine kao sedište na stolici.

Androl poče da se šunja prema Trolocima, nadajući se da će moći da proviri između njih i vidi šta to čuvaju.

Androle! Pevarin glas u njegovom umu naterao ga je da se lecne i da skoro iskoči iz kože.

Šta je?

Nešto te je uplašilo, odgovori mu ona. Ja sam odgovorila na to.

On nekoliko puta udahnu kako bi se smirio. Video sam nešto. Samo trenutak.

Približio se dovoljno da zaista i oseti usmeravanje unutar obruča. Nije znao da li...

Troloci se razmakoše kada neko unutar njihovog prstena uzviknu naredbu. Mišrejl proviri, pa se namršti. „To je samo Nensen!“

Androlu srce zalupa u grudima.

Jedan čovek u crnoj odeći okrenu se, prestavši da posmatra bitku. Bio je to Taim. Držao je tanak crno-beli disk. Trljao ga je palcem gledajući bojište, podrugljivo se cereći kao da prezire slabije usmerivače što se bore svuda oko njega.

„Pa?“, dreknu on na Androla, okrećući se i stavljajući disk u torbicu za pojasom.

„Video sam Androla“, odgovori Androl munjevito razmišljajući. Svetlosti, ostali su očekivali od njega da priđe. On to i učini, prolazeći pored Troloka i ulazeći pravo u medvedu jazbinu. Kad bi samo mogao da se dovoljno približi... „Sledio sam ga neko vreme." Nensen je uvek pričao grubo i promuklo, pa se Androl trudio da oponaša njegov glas što je bolje mogao. Pevara je mogla da u tkanje uključi i glas, ali nije ga poznavala dovoljno dobro.

„Za njega me nije briga! Budalo jedna. Šta Demandred radi?“

„Video me je“, odgovori Androl. „Nije mu se dopalo to što sam tamo, pa me je poslao da se vratim kod tebe i da ti kažem da će ubiti svakoga od nas koga bude video van ovog položaja.“

„Androle..., zabrinuto mu posla Pevara. On nije mogao da se usredsedi na to da joj odgovori. Jedva se suzdržavao da se ne trese od glave do pete dok je prilazio Taimu.

Taim protrlja čelo sa dva prsta i sklopi oči. „A ja mislio da ti možeš da uradiš ovako jednostavnu stvar.“ Taim stvori jedno zamršeno tkanje Duha i Vatre, koje udari Androla kao otrovnica.

Bol odjednom sevnu kroz Androlovo telo, počinjući od stopala i hrleći mu kroz udove. On vrisnu i pade na tle.

„Da li ti se dopada?upita Taim. „To sam naučio od Moridina. Zaista mislim da on pokušava da me okrene protiv Demandreda.“

Androl je vrištao svojim glasom. To ga je prestravilo, ali izgleda da ostali nisu primetili. Kada je Taim napokon pustio tkanje, bolje iščileo. Androl je i dalje ležao u prljavštini dok su mu se udovi grčili i koprcali od sećanja na bol.

„Diži se“, procedi Taim.

Androl poče da ustaje.

Dolazim, posla Pevara.

Ne prilazu posla joj on u odgovor. Svetlosti, osećao se bespomoćno. Dok je ustajao, spotakao se i zateturao na Taima, pošto mu noge nisu radile kako bi trebalo.

„Budalo“, reče Taim i odgurnu Androla. Mišrejl ga uhvati, „Stani mirno.“ Taim poče da tka nešto novo. Androl pokuša da obraća pažnju, ali bio je suviše uznemiren da bi video sve pojedinosti tkanja. Lebdelo je pred njim, a onda se obmotalo oko njega.

„Sta to radiš?“, upita Androl. Nije morao da se pretvara da mu glas drhti. Onaj bol

„Kažeš da si video Androla?“ upita ga Taim. „Postavljam Ogledalo izmaglica na tebe i izvrćem tkanje kako bi ličio na njega. Hoću da se pretvaraš da si potrčko pa da nađeš Logana i onda da ga ubiješ. Nije me briga hoćeš li to uraditi tkanjem ili nožem.“

„Ti si... učinio da izgledam kao Androl“, reče mu Androl.

„Androl je jedan od Loganovih mezimaca“, kaza Taim. „Ne bi trebalo da sumnja u tebe. Nensene, ovo što tražim od tebe izuzetno je lako. Misliš li da bar jednom možeš da izbegneš da potpuno zabrljaš?“

„Da, M’hejle.“

„Dobro. Jer ću te ubiti ako ne budeš uspeo.“ Tkanje pade na svoje mesto i nestade.

Mišrejl zagunđa, pa pusti Androla i izmače se. „M’hejle, mislim da je Androl ružniji.“

Taim frknu pa mahnu na Androla. „Dovoljno je dobro. Gubi mi se s očiju. Ili se vrati s Loganovom glavom, ili uopšte nemoj da se vraćaš.“

Androl teturavo ide, boreći se za dah i osećajući kako ga ostali gledaju s leđa. Kada se dobrano izmakao, sakrio se iza nekog žbunja koje je mahom bilo spaljeno, pa se skoro spotakao o Pevaru, Emarin i Džoneta koji su se tu krili.

„Androle!“, prošapta Emarin. „Tvoje prerušavanje! Sta se dogodilo? Je li ono bio Taim?“

Androl se skljoka na zemlju, pokušavajući da smiri srce. Onda diže torbicu koju je smakao s Taimovog opasača dok se teturao. „Bio je to on. Nećete da poverujete u ovo, ali...“

Arganda je držao list hartije sedeći u sedlu Moćnoga, pa izvadi šifarnik iz džepa. Troloci su sve vreme odapinjali strele. Za sada je izbegao da ga neka strela pogodi, a isto važi i za kraljicu Alijandru, koja i dalje jaše s njim. Makar je ona voljna da bude s njegovim pozadinskim jedinicama, gde je ipak zaštićenija. Zmajeva legija, Krajišnici, njegove jedinice, kao i Vučja garda i Beli'plaštovi pošli su nizvodno sledeći bitku kod ruševina. Arganda je na raspolaganju imao više pešadije od ostalih, pa je išao za njima.

Tu su se vodile velike borbe, pošto su Troloci i Šaranci u rečnom koritu pokušavali da opkole andorske vojske. Arganda se tu borio već nekoliko sati pre nego što je sunce zašlo i probudilo senke. Međutim, povukao se kada je dobio poruku.

„Krvavo grozan rukopis“, progunđa Arganda listajući šifarnik i okrećući se prema baklji. Naređenja su verodostojna. Ili to, ili je neko provalio šifru. „Pa?“, upita Tarn.

„Kauton je živ“, progunđa Arganda.

„Gde je?“

„Ne znam“, odgovori Arganda, pa presavi hartiju i skloni šifarnik. „Glasnik kaže da je Kauton otvorio kapiju pred njim, bacio mu pismo u lice i naredio mu da me nađe.“

Arganda se okrenu ka jugu, zureći kroz mrak. Pripremajući se za noć, njegovi ljudi su kroz kapije doneli ulje i zapalili hrpe drveta. Na svetlosti lomača video je Dvorečane kako idu ka njemu, baš kao sto je pomenuto u naređenjima.

„Ho, Tame al’Tore!“ viknu Arganda dižući ruku. Nije video svog zapovednika otkad su se rastali nakon bitke kod ruševina, što je sada već bilo pre više sati.

Dvorečani su delovali istrošeno koliko se Arganda tako osećao. Bio je to dug, dug dan, a bitka ni u kom slučaju nije završena. Voleo bih da je Galen ovde, pomislio je Arganda posmatrajući Troloke kod reke dok su al'Torovi ljudi prilazili. Prijalo bi mi da se svađam s nekim.

Nizvodno odatle dreka i zveket čuli su se s mesta gde su se andorski kopljanici - jedva - branili od troločkih talasa. Bitka se već razvukla duž More, skoro do Dašarske kvrge. Njegovi ljudi pomogli su Andorcima da ne budu opkoljeni.

„Arganda, kakve su vesti?“, upita Tam kada mu priđe.

„Kauton je živ“, odgovori Arganda. „A to je krvavo neverovatno, s obzirom na to da mu je neko digao u vazduh zapovednički položaj, spalio šator, pobio gomilu njegovih damana i oterao mu ženu. Kauton se nekako izvukao iz svega toga.“

„Ha!“, uzviknu Abel Kauton. „To je moj mali.“

„Kazao mi je da dolazite“, reče Arganda. „Kazao je da ćete imati strele. Je li tako?“

Tam klimnu. „Poslednja naređenja koja smo dobili poslala su nas kroz kapiju u Majen na Lečenje i popunjavanje zaliha. Ne znam kako je Met znao da dolaze strele, ali jedna pošiljka od žena iz Dve reke stigla je baš kada smo se mi pripremali da se vratimo ovamo. Možemo da koristimo duge lukove, ako ti budu potrebni.“

„Biće. Kauton hoće da se sve naše jedinice vrate uzvodno do ruševina, da preseku preko rečnog korita i pođu na visoravan sa severoistočne strane.“

„Nisam siguran o čemu je tu reč, ali valjda on zna šta radi..." primeti Tam.

Njihove snage zajedno pođoše uzvodno po mraku, ostavljajući za sobom Andorce, Kairhijenjane i Aijele koji su se zajedno borili. Tvorac vas saklonio, prijatelji moji, pomislio je Arganda.

Pređoše suvo korito i počeše da se uspinju severoistočnom padinom. Na tom kraju visoravni bilo je mirno, ali u mraku su se videli redovi baklji.

„Ako su ono gore Šaranci, biće gadno“, tiho primeti Tam gledajući mračnu padinu.

„U Kautonovoj poruci pisalo je da ćemo imati pomoć“, odgovori Arganda.

„Kakvu pomoć?“, upita Tam.

„Ne znam. Nije mi...“

Grmljavina se začu odnekud iz blizine, a Arganda se lecnu. Trebalo bi da se većina usmerivača bori na drugoj strani visoravni, ali to ne znači da ih neće biti tu. On mrzi taj osećaj da ga možda neki usmerivač gleda i razmišlja da li da ga ubije ognjem, munjom ili kamenom.

Usmerivači. Svet bi bio bolji bez njih. Ali ispostavilo se da onaj zvuk nije grmljavina. Iz mraka se pojaviše odredi konjanika u galopu koji su nosili baklje i prelazili rečno korito da bi se pridružili Argandi i njegovim ljudima. Nosili su Zlatnog ždrala u središtu skupa krajiških barjaka.

„Pa, ako nisam krvavi Trolok“, viknu Arganda. „Vi Krajišnici ste rešili da nam se pridružite?“

Lan Mandragoran na svetlosti baklji diže mač u znak pozdrava, a njegovo srebrnasto sečivo samo blesnu. On pogleda uz padinu. „I tako se borimo ovde.“

Arganda klimnu.

„Dobro“, tiho reče Lan iz sedla. „Upravo sam dobio izveštaje da jedna velika šarska vojska prelazi severoistočni deo visoravni. Jasno mi je da oni žele da zaobiđu naše ljude koji se kod reke bore protiv Troloka. Oni bi onda bili opkoljeni i našli bi se njima na milost i nemilost. Izgleda da je naš posao da sprečimo da do toga dođe.“

Okrenu se Tamu. „Strelče, jesi li spreman da ih omekšaš za nas?“

„Mislim da ćemo to moći da izvedemo“, odgovori Tam.

Lan klimnu pa diže mač. Jedan Malkijerac pored njega visoko diže barjak sa Zlatnim ždralom - i onda oni pođoše u juriš uz tu padinu. Prema njima se kretala ogromna neprijateljska vojska rasprostrta u širokim redovima, a nebo je bilo obasjano hiljadama baklji koje su oni nosili.

Tam al’Tor viknu svojim ljudima da obrazuju redove i nategnu lukove. „Odapinji!“ zaurla Tam i talasi strela poleteše na Šarance.

A onda strele poleteše i ka njima, sada kada se razdaljina između dve vojske smanjila. Arganda je računao da lukonoše po mraku neće biti ni izbliza onako tačne kao po danu - ali to važi za obe strane.

Dvorečani pustiše još jedan talas smrti sa svojih tetiva, a strele poleteše brzo kao sokolovi koji se obrušavaju.

„Stani!“, viknu Tam na svoje ljude i oni prestaše da odapinju baš u trenutku kada Lanova konjica udari na razbijene šarske redove.

Gde lije zaista Tam stekao to bojno iskustvo?, pomislio je Arganda prisećajući se raznih trenutaka kada je video Tama u borbi. Arganda zna iskusne vojskovođe koje se na bojištu snalaze slabije od tog čobanina.

Krajišnici se povukoše, što Tamu i njegovim ljudima omogući da nastave sa odapinjanjem strela. Tam mahnu Argandi.

„Hajdemo!“, viknu Arganda svojoj pešadiji. „Sve čete - napredi“

Naizmenični napadi strelaca i teške konjice bili su moćni, ali delotvornost im se smanjuje kada neprijatelj postavi odbranu. Šaranci će ubrzo postaviti zidove štitonoša i kopljanika protiv konjice, ili će ih strelci poskidati iz sedala. Tu nastupa pešadija.

Arganda otkači svoj bat - Šaranci nose verižnjače i kožne oklope - pa ga visoko podignu i povede svoje ljude preko visoravni, na pola puta se susrećući sa Šarancima i napadajući ih. Tam zapoveda jedinicama Belih plaštova, Geldanaca, Perinove Vučje garde i majenske Krilate straže, ali svi oni sebe doživljavaju kao jednu vojsku. Nema ni šest meseci kako bi se Arganda zakleo na očevom grobu da se takvi ljudi nikada ne bi borili rame uz rame jedni s drugima - a kamoli jedni drugima priticali u pomoć, kao što je Vučja garda učinila kada je postojala opasnost da će Beli plaštovi biti pregaženi.

Čulo se kako Troloci zavijaju i počinju da prilaze uz Šarance. Svetlosti! Zar i Troloci?

Arganda je mahao batom sve dok mu ruka nije malaksala, a onda ga je prebacio u drugu ruku i nastavio da lomi kosti i da krši šake i ruke sve dok Moćni nije bio obliven krvlju.

Blesak svetlosti odjednom polete sa suprotne strane visoravni ka Andorcima koji su branili obalu. Arganda ga je jedva i primetio onako obuzet bitkom, ali nešto zadrhta u njemu. Mora da je Demandred nastavio sa svojim napadima.

„Lijuse Terine, pobedio sam tvog brata!" Glas se pronosio bojištem glasno kao grmljavina. „On sada umire i krvari na smrt!“

Arganda povuče Moćnog nazad, okrećući se kada jedan ogromni Trolok skoro ljudskog lica razgrnu ranjene Šarance i zaurla. Krv mu je liptala s rane na ramenu, ali on kao da to nije ni primećivao. Okrenu se i zamahnu kratkim mlatom s glavom nalik na balvan pun klinova.

Mlat tresnu o tle odmah pored Moćnog i uplaši konja. Dok se Arganda borio da ga obuzda, golemi Trolok zakorači i udari drugom rukom, zarivajući divovsku pesnicu Moćnome u glavu i obarajući konja na tle.

„Zar ti nije stalo do mesa u kojem si se ovoga puta rodio?" grmeo je Demandred u daljini. „Osećaš li ikakvu ljubav prema ovome koji te je nazvao svojim bratom, prema ovom čoveku u belom?“

Moćnome glava puče kao jaje. Konj se zakoprca, a Arganda se diže na noge. Nije ni zapamtio da je skočio iz sedla dok je konj padao, ali izgleda da su ga nagoni sačuvali. Nažalost, kada se skotrljao iz sedla udaljio se od svojih stražara, koji su se borili da sačuvaju žive glave u borbi protiv jednog odreda Šaranaca.

Njegovi ljudi napreduju, a Šaranci lagano uzmiču. Ali nije imao vremena da ih gleda. Onaj Trolok ga je napadao. Arganda diže bat a diže i pogled kada divovska zver pred njim zamahnu mlatom oko svoje glave i zakorači preko umirućeg konja.

Arganda se nikada u životu nije osećao tako sitno i beznačajno.

„Kukavice!” urlao je Demandred. „Ti sebe nazivaš spasiteljem ove zemlje? Ja polažem pravo na tu titulu! Suoči se sa mnom! Zar moram da ubijem ovog tvog srodnika da bih te izmamio?“

Arganda duboko udahnu, pa skoči napred. Računao je da će to biti poslednje što će Trolok očekivati. I zaista, zver zamahnu i promaši, Arganda ga udari po boku i njegov bat smrska Troloku karlicu i polomi mu kosti.

A onda ga stvor ipak udari. Argandi sevnu pred očima i zvuci bitke zamreše. Vrištanje, topot nogu, dreka. Vrištanje i dreka. Vrištanje i dreka... Ništa.

Nešto kasnije - nije znao koliko je vremena prošlo - osetio je kako ga neko diže na noge. Trolok? Trepnu, nameravajući da makar pljune u lice svom ubici, ali onda shvati da ga to al'Lan Mandragoran diže iza sebe u sedlo.

„Živ sam?“, upita Arganda. Talas bola koji mu sevnu levim bokom stavi mu do znanja da je zaista živ.

„Geldanče, oborio si jednog velikog“, odgovori mu Lan i potera konja u galop prema njihovim pozadinskim redovima. Arganda vide da ostali Krajišnici jašu s njima. „Trolok te je pogodio dok je bio u samrtnom ropcu. Mislio sam da si mrtav, ali nisam mogao da ti pridem sve dok ih nismo potisli. Bilo bi nam gadno da Šarance nije iznenadila ona druga vojska".

„Druga vojska?" upita Arganda trljajući ruku.

„Kauton je postavio čitavu vojsku da čeka na severnoj strani visoravni. Rekao bih da je reč o Zmajuzakletima i jednom barjaku konjice, koji je najverovatnije deo Družine. Otprilike u isto vreme kada si se ti rvao sa onim Trolokom, oni su napali levo krilo Šaranaca i potpuno ih rasturili. Šarancima će biti potrebno neko vreme da zbiju redove.“

„Svetlosti“, izusti Arganda pa zaječa. Jasno mu je da mu je leva ruka slomljena. Pa, živ je. To je za sada dovoljno dobro. Pogleda prema prvim borbenim redovima, gde su se njegovi vojnici i dalje borili. Kraljica Alijandra jahala je napred-nazad između odreda i hrabrila ih. Svetlosti. On i dalje priželjkuje da je ona bila voljna da služi u bolnici u Majenu.

Tim delom bojišta trenutno vlada mir. Šaranci su napadnuti sa dovoljnom snagom da budu naterani da uzmaknu, pa su tako ostavili deo bojišta između suprotstavljenih vojski. Verovatno nisu očekivali tako iznenadan i snažan napad.

Ali, samo malo... Neke senke priđoše Argandi zdesna - divovske prilike izlazile su iz mraka. Još Troloka? On stisnu zube mučeči se s bolom. Bat mu je ispao, ali i dalje ima nož u čizmi. Neće pasti bez... bez...

Ogijeri, zatrepta kada je shvatio. To nisu Troloci To su Ogijeri Troloci ne bi nosili baklje.

„Slava Graditeljima!" doviknu im Lan. „Dakle, vi ste bili deo vojske koju je Kauton poslao da napadne šarsko krilo. Gde je on? Hteo bih da porazgovaram s njim!“

Jedan Ogijer gromoglasno se zasmeja. „Nisi ti jedini, Dai Sane! Kauton se kreće po bojištu kao veverica koja traži orahe po žbunju. Čas je tu, a čas ga nema. Rečeno mi je da ti kažem kako moramo po svaku cenu zaustaviti ovo šarsko napredovanje.“

Sa suprotne strane visoravni opet nešto sevnu. Tamo se bore Aes Sedai i Šaranci. Kauton zaista pokušava da ograniči kretanje Senkinim snagama. Araganda potisnu bol, pokušavajući da razmišlja.

Sta je sa Demandredom? Arganda je sada jasno video kako je taj Izgubljeni načinio novi otkos razaranja. Njegov napad spalio je branioce s druge strane reke. Kopljaničke formacije počeše da se rasturaju, pošto je svaki njegov svetlosni napad ubijao na stotine vojnika.

„Šarski usmerivači na jednoj strani“, promumla Arganda, „a na drugoj jedan od Izgubljenih! Svetlosti! Nisam ni shvatao koliko ovde ima Troloka. Beskrajni su." Sada ih vidi kako napadaju Elejnine vojnike; sevanje Jedne moći otkrivalo je da ih ima na hiljade ispod visoravni. „Gotovo je s nama, zar ne?“

Lanovo lice videlo se na svetlosti baklji. Oči su mu bile kao kremen, a lice kao granit. Nije ispravio Argandu.

„Sta ćemo?“, upita Arganda. „Da pobedimo... Svetlosti, da bismo pobedili morali bismo da slomimo ove Šarance, da spasemo kopljanike - Troloci će ih ubrzo opkoliti - i da svako od nas ubije najmanje pet onih zveri! Demandreda i ne računam.“

Lan ništa nije odgovorio.

„Osuđeni smo na propast“, na kraju izusti Arganda.

„Ako je tako“, odgovori mu Lan, „staćemo na visinu i borićemo se dok ne izginemo, Geldanče. Čovek se predaje tek kad je mrtav. Mnogima je u životu dato manje od toga.“

Niti mogućnosti opirale su se Randu dok ih je on tkao u svet koji je zamislio. Nije znao šta to znači. Možda je ono što on traži izuzetno neverovatno. To što radi, to što koristi niti da pokaže ono što bi moglo da bude, zapravo je nešto više od obične pričine. Deo toga svodi se na posmatranje svetova koji su bili ranije, svetova koji bi opet mogli da budu. Ogledala stvarnosti u kojoj je živeo.

On nije stvorio te svetove. On ih je samo... prikazao. Prisilio je niti da se otvore ka stvarnosti koju je on zahtevao da vidi i napokon su mu se pokorile. Poslednji put, tama se pretvorila u svetlo i ništa je postalo nešto.

Kročio je u svet koji ne zna za Mračnoga.

Odabrao je da tačka gde če uči u svet bude Kaemlin. Možda zato što je Mračni poslednji put iskoristio baš to mesto, pa je Rand želeo da dokaže sebi kako ta strašna vizija nije neizbežna. Potrebno mu je da opet vidi taj grad, ali neiskvaren.

Hodao je putem ispred palate i duboko disao. Drveće je bilo u cvatu a jarkožuti cvetovi padali su u vrtove i visili preko zidova dvorišta. Deca su se igrala među njima i bacala latice u vazduh.

Na vedrom nebu nije bilo ni oblačka. Rand diže ruke i izađe ispod rascvetalih grana na toplo sunce. Ulaz u palatu nije čuvao nijedan stražar, već samo ljubazni sluga koji je nekim posetiocima odgovarao na pitanja.

Rand pođe napred, ostavljajući tragove po zlatnim laticama dok se bližio ulazu. Jedno dete mu pritrča, a Rand zastade i nasmeši se devojčici.

Ona mu priđe i pruži ruku da dodirne mač za Randovim pojasom. Dete je delovalo zbunjeno. „Sta je ovo?“ upita ga devojčica razrogačeno gledajući oružje.

„Starudija“, prošapta Rand.

Devojčica okrenu glavu kada začu smeh druge dece i kikoćući se ostavi ga kada jedno dete baci u vazduh šaku latica.

Rand nastavi svojim putem.

JE LI OVO TVOJE SAVRŠENSTVO? Glas Mračnoga dopirao je kao iz velike daljine. On može da probije ovu stvarnost da bi se obratio Randu, ali ne može da se prikaže tu kao što je mogao u drugim vizijama. Ovo mesto je njegova suprotnost.

Jer ovo je svet koji će postojati ako ga Rand ubije u Poslednjoj bitki.

„Dođi da vidiš“, reče mu Rand smešeći se.

Odgovora nije bilo. Ako Mračni dopusti sebi da bude prejako uvučen u ovu stvarnost, prestaće da postoji. On je u tom mestu umro.

Sve se okreće. To je značenje Točka vremena. Čemu pobeda u jednoj bitki protiv Mračnoga, ako Rand zna da će se on opet vratiti? Rand može da učini nešto više. Može da učini ovo.

„Hteo bih da vidim kraljicu“, obrati se Rand čoveku pred dvorskim vratima. „Je li ovde?“

„Trebalo bi da bude u vrtovima, mladiću“, odgovori mu vodič. Pogleda Randov mač, ali vođen radoznalošću a ne zabrinutošću. Ljudu u ovom svetu ne mogu ni da zamisle da bi neko želeo da povredi drugoga. To se ne dešava.

„Hvala ti“, zahvali mu Rand pa uđe u dvor. Hodnici su mu bili poznati, ali opet drugačiji. Kaemlin je u Poslednjoj bitki bio skoro u potpunosti razoren, a palata spaljena. Ono što je nakon toga izgrađeno podsećalo je na prethodnu građevinu, ali nije bilo istovetno.

Rand je šetao hodnicima. Nešto ga je brinulo; osećao je nekakvu nelagodu duboko u sebi. Šta li je to...

Nemoj dozvoliti da ovde budeš uhvaćen u raskoraku, shvatio je. Nemoj da se opuštaš. Ovaj svet nije u potpunosti stvaran. Ne još.

Je li moguće da je to bio plan Mračnoga? Da prevari Randa da on stvori raj za sebe i uđe u njega, pa da upadne u klopku dok Poslednja bitka besni? Ljudi umiru u borbama.

Mora imati to na umu. Ne sme dopustiti da ga ova maštarija proguta. Teško je bilo držati to u pameti dok je stupao na galeriju - dugi hodnik prepun prozora, samo što ti prozori nisu gledali na Kaemlin. Ti stakleni portali omogućavali su čoveku da vidi neka druga mesta, kao stalne kapije.

Rand prođe pored jednog prozora, koji je gledao na dubine nekog zaliva, kuda su hrlile raznobojne ribe. Drugi prozor gledao je na spokojnu livadu visoko u Maglenim planinama. Crveno cveće probijalo se kroz zelenu travu kao kapljice boje raštrkane po podu nakon slikarskog radnog dana.

Na drugom zidu prozori su gledali na velike svetske g radove. Rand je prošao pored Tira, gde je Kamen sada muzej Trećem dobu, a Branitelji staratelji tog muzeja. Niko u ovom pokolenju nikada nije poneo oružje i svi su zbunjeni pričama o ratovanju svojih dedova. Drugi prozor gledao je na Sedam kula Malkijera, koje su opet podignute - ali kao spomenik, a ne utvrde. Pustoš je nestala po smrti Mračnoga, a Nakot Senke je smesta pocrkao. Kao da je Mračni bio povezan sa svima njima, poput Seni što predvodi pesnicu Troloka.

Na vratima nije bilo brava. Novac je bio bezmalo zaboravljeni hir. Usmerivači pomažu da se stvori dovoljno hrane za sve. Rand prođe pored prozora koji je gledao na Tar Valon, gde su Aes Sedai Lečile sve koji im dođu i stvarale kapije da spajaju one koji se vole. Svi imaju sve što im je potrebno.

On se pokoleba pred sledećim prozorom. Gledao je na Ruidean. Zar je taj grad ikada bio pustinja? Pustara je cvetala od Sare pa do Kairhijena. I tu, kroz taj prozor, Rand je ugledao polja čora - čitavu šumu njih oko tog bajkovitog grada. Mada nije mogao da čuje glasove, video je da Aijeli pevaju.

Više nema oružja. Više nema kopalja da se njima pleše. Aijeli su opet narod posvećen miru.

Nastavio je. Bandar Eban, Ebou Dar, seanšanske zemlje, Šara. Sve države su bile predstavljene, mada ljudi u današnje vreme ne obraćaju preterano pažnju na granice. Još jedna starudija. Ko mari za to ko živi u kojoj državi i zašto bi bilo ko pokušao da „poseduje" zemlju, kada je ima dovoljno za sve? Cvetanje Pustare otvorilo je prostor za nove gradove i nova čudesa. Mnogi prozori pored kojih je Rand prolazio gledali su na mesta koja mu nisu bila poznata, mada mu je bilo drago što vidi da Dve Reke izgledaju veličanstveno skoro kao novi Maneteren.

Zastao je pred poslednjim prozorom. Gledao je na dolinu gde su se nekada prostirale Spaljene zemlje. Tu je bila samo kamena ploča gde je nekada davno spaljeno jedno telo. Bila je obrasla životom: divljom lozom, travom i cvećem. Cupavi pauk veličine dečje šake pretrčao je preko kamena.

Randov grob. Mesto gde je njegovo telo bilo spaljeno nakon Poslednje bitke. Kod tog prozora se zadržao dugo pre nego što je napokon naterao sebe da produži i izađe iz galerije pa ode do vrtova palate. Sluge su mu pomagale kad god bi im se obratio. Niko ga nije pitao zašto želi da vidi kraljicu.

Pretpostavio je da će ona.biti okružena brojnim ljudima. Ako svako može da razgovara s kraljicom, zar joj ne bi sve vreme odlazilo na to? Ali kada joj je prišao dok je ona sedela u dvorskim vrtovima ispod grana dvorskog drveta čore, video je da je ona sama.

Ovo je svet bez nevolja. Svet u kojem ljudi s lakoćom rešavaju ono što ih muči. Svet davanja a ne nesuglasica. Zašto bi bilo ko hteo da vidi kraljicu?

Elejna je bila prelepa kao kada su se rastali. Naravno, više nije u drugom stanju. Prošlo je stotinu godina od velike Bitke. Izgledalo je kao da nije ostarila nijedan dan.

Rand joj priđe, gledajući vrtni zid odakle je jednom pao i prvi put se sreo s njom. Ovi vrtovi su daleko drugačiji, ali zid je ostao. Preživeo je razaranje Kaemlina i dolazak novog doba.

Elejna ga ugleda, sedeči na klupi. Oči joj se smesta razrogačiše i ona prinese ruku ustima. „Rande?“

On je pogleda pravo u oči, spustivši šaku na jabuku Lamanovog mača. Zvaničan stav. Zašto ga je zauzeo?

Elejna se nasmeši. „Je li ovo neka šala? Kćeri, gde si? Zar si opet upotrebila Ogledalo izmaglica da bi me prevarila?“

„Elejna, ovo nije nikakva varka“, kaza joj Rand i kleknu pred njom na jedno koleno da bi im glave bile u ravni. Pogleda je pravo u oči.

Nešto nije u redu.

„O! Ali kako je to moguće?" upita ona.

To nije Elejna... zar ne? Način govora joj je pogrešan, ponašanje joj je pogrešno. Zar je mogla da se bas toliko promeni? Ipak jeste prošlo stotinu godina.

„Elejna?” upita Rand. „Šta ti se desilo?”

„Desilo? Ma ništa! Dan je veličanstven i prelep. Mirno je i spokojno. O, kako volim da sedim u svom vrtu i uživam u sunčevoj svetlosti.“

Rand se namršti. Taj sladunjavi glas, to isprazno ponašanje... Elejna nikada nije bila takva.

„Moračemo da pripremimo gozbu!“, uzviknu Elejna i zapljeska. „Pozvaču Avijendu! Danas ima slobodnu nedelju od pevanja, mada je verovatno u jaslicama. Obično tamo radi dobrovoljno.”

„Jaslicama?”

„U Ruideanu”, objasni Elejna. „Svi silno vole da se igraju s decom - i tamo i ovde. Vlada veliko nadmetanje za to ko če voditi brigu o deci! Ali svi dobro razumemo potrebu da se smenjujemo.“

Avijenda. Stara se o deci i peva čorinom drveću. Zapravo, tu nema ničeg lošeg. Zašto da ona ne uživa u takvim stvarima?

Ali to je takode pogrešno. On misli da bi Avijenda bila predobra majka, ali da svaki dan provodi igrajući se s tuđom decom...

Rand pogleda Elejnu u oči, pa se duboko zagleda u njih. Iza njih je vrebala nekakva senka. O, bila je to nevina senka, ali svejedno senka. Kao... kao...

Kao senka što vreba iz očiju nekog Preobraćenog na stranu Mračnoga.

Rand skoči na noge i zatetura se ustuknuvši. „Sta si to ovde uradio?” povika on na nebo. „Šai'tane! Odgovori mi!“

Elejna naheri glavu. Nije se plašila. Strah tu ne postoji. „Šaj'tan? Kunem se da mi je to ime poznato. Prošlo je tako dugo. Ponekad sam zaboravna.”

„ŠAI'TANE!”, zaurla Rand.

NIŠTA JA NISAM UČINIO, NEPRIJATELJU. Glas je dopirao iz daljine. OVO SI TI STVORIO.

„Besmislica!”, viknu Rand. „Promenio sije! Sve si ih promenio!”

ZAR SI MISLIO DA SE ONI NECE PROMENITI AKO ME UKLONIŠ IZ NJIHOVIH ŽIVOTA?

Te reči zagrmeše kroz Randa. On zgroženo ustuknu kada Elejna ustade, očigledno zabrinuta za njega. Da, sada je jasno video tu stvar iz njenih očiju. Ona nije pri sebi... zato što joj je Rand oduzeo sposobnost da bude svoja.

JA PREOBRACAM LJUDE NA SVOJU STRANU, kaza Šaj’tan. TO JE TACNO. KADA IH JA NA TAJ NAČIN UČINIM SVOJIM, ONI VIŠE NE MOGU DA ODABERU STRANU DOBRA. KAKO SE OVO ŠTO SI TI UČINIO RAZLIKUJE OD TOGA, NEPRIJATELJU? AKO TI URADIS OVO, BIĆEMO JEDNO.

„Ne!“, vrisnu Rand, držeći se za glavu, i pade na kolena. „Ne! Svet će bez tebe biti savršen!“

SAVRŠEN. NEPROMENLJIV UPROPASCEN. URADI TI OVO, AKO ŽELIŠ, NEPRIJATELJU. POBEDIĆU AKO ME UBIJEŠ.

ŠTA GOD TI URADIO, JA ĆU POBEDITI.

Rand vrisnu i zgrči se kada ga preplavi novi napad Mračnoga. Košmar koji je Rand stvorio rasprsnu se i trake svetlosti raspršiše se kao pramičci dima.

Tama oko njega treperila je i podrhtavala.

NE MOŽEŠ DA IH SPASEŠ.

Sara - blistava i živopisna - opet se obmota oko Randa. Prava Sara. Istina o onome što se dešava. Kada je stvorio svoju viziju sveta bez Mračnoga, stvorio je nešto užasno. Nešto grozno. Nešto gore od onoga što je ranije bilo.

Mračni opet napada.

Met se povukao iz bitke i spustio ašandarei na rame. Kejrid je zahtevao da mu se pruži prilika da se bori - pod što beznadežnijim okolnostima to bolje. Pa, čovek bi trebalo da bude krvavo zadovoljan ovim. Trebalo bi da igra i da se smeje! Želja mu se ispunila. Svetlost ga spalila ako nije tako.

Met je sedeo na mrtvom Troloku, pošto nije imao gde drugde da sedne; on otpi dug gutljaj vode iz svoje mešine. Osećao je bilo bitke. Tužna je njena melodija. Demandred je pametan. Nije naseo na Metov mamac kod gaza, gde je Met postavio manju vojsku. Demandred je tamo poslao Troloke, ali zadržao je Šarance. Da je Demandred napustio visoravan i napao Elejninu vojsku, Met bi poveo svoje vojske preko visoravni sa zapada i severoistoka, pa bi pregazio Senku s leđa. Sada Demandred pokušava da dovede svoje jedinice iza Elejninih snaga, a Met ga je za sada u tome sprečio. Ali koliko će dugo moći da istrajava?

Aes Sedai ne prolaze dobro. Šarski usmerivači dobijaju tu bitku. Srećo, pomislio je Met, danas ćeš nam još biti potrebna. Nemoj da me baš sada napustiš.

Bio bi to prikladan kraj za Metrima Kautona. Šara voli da mu se smeje. On odjednom uvide njenu veliku šalu - kako mu je nudila sreću kada ta sreća nije ništa značila, a onda mu je otela u trenutku kada je to zaista bitno.

Krv i krvavi pepeo, pomislio je sklanjajući praznu mešinu. Jedina svetlost dopirala je od baklje koju je Kejrid nosio. Met trenutno nije mogao da oseti svoju sreću. To mu se ponekad dešava. Ne zna je li sada s njim ili nije.

Pa, ako ne mogu da na raspolaganju imaju srećnog Metrima Kautona, makar će imati tvrdoglavog Metrima Kautona. On ne namerava da danas izgubi glavu. Još treba igrati; ima još pesama koje treba otpevati i žena koje treba ljubiti. Makar jednu ženu.

Ustao je i pridružio se Mrtvoj straži, Ogijerima, Tamovoj vojsci, Družini, Krajišnicima - svima koje je tu doveo. Bitka se nastavila i borili su se iz sve snage, a čak im je uspelo i da nateraju Šarance da uzmaknu dvestotinak koraka. Ali Demandred je video šta se dešava i počeo Troloke koji su se borili kod reke da šalje uz padinu da se priključe borbama. Ta padina je bila strma - najteža za penjanje - ali Demandred je znao da će to Meta izložiti pritisku.

Ti Troloci su prava opasnost. Ima ih dovoljno kod reke da opkole Elejnu i da se probiju do visoravni. Ako jedna od Metovih vojski popusti, s njime je gotovo.

Pa, Met je bacio svoje kocke i izdao naredbe. Više mu nije preostalo ništa sem da se bori, da krvari i da se nada.

Blesak svetlosti, nalik na tečnu vatru, sevnu sa zapadne strane visoravni. Kapi nalik na rastopljeni kamen razleteše se po vazduhu. Met isprva pomisli da je to Demandred resio da napadne iz tog smera, ali Izgubljeni je i dalje bio obuzet namerom da uništi Andorce.

Novi blesak svetlosti. Tamo se Aes Sedai bore. Iako je bilo mračno i zadimljeno, Met je bio siguran da je video Šarance kako beže preko visoravni sa zapada na istok. U tom trenutku shvati da se smeši.

„Gledaj“, reče i šljepnu Kejrida po ramenu da bi mu privukao pažnju.

„Šta je to?“

„Ne znam“, odgovori mu Met, „ali to spaljuje Šarance, tako da sam u priličnoj meri siguran da mi se to dopada. Nastavite s bitkom!" A onda on povede Kejrida i ostale u novi juriš protiv šarskih vojnika.

Olver se grbio pod zavežljajem strela privezanim za leđa. Uporno je tražio da zavežljaj bude zaista težak. Sta bi se desilo ako neko Senkin reši da pregleda ono što nose, pa vidi da je njegov tovar zapravo pun lagane tkanine.

Setejl i Faila ne moraju da ga gledaju kao da će se svakog časa prelomiti nadvoje. Zavežljaj nije toliko težak. Naravno, to ga neće sprečiti da izvuče malo saosećanja od Setejl kada se svi oni budu vratili. Mora da vežba kako da radi takve stvari, inače će biti beznadežan kao Met.

Njihov red je odmicao prema položaju za snabdevanje u Spaljenim zemljama, a on je usput priznao sebi da mu baš i ne bi smetalo da je zavežljaj malo lakši. Ne zato što biva umoran. Kako će se boriti ako se ukaže potreba? Moraće da brzo zbaci zavežljaj, a taj njegov zavežljaj nije takav da dozvoljava čoveku da bilo šta uradi brzo.

Stopala su mu bila ulepljena sivom prašinom. Nije nosio cipele, a odeća mu nije bila ni za krpe za brisanje podova. Faila i Družina nešto ranije su napali jedan od jadnih karavana koji su se vukli prema Senkinom snabdevalištu. To i nije bila neka bitka - samo troje Prijatelja Mraka i jedan premazani trgovac koji su čuvali niz iznurenih i napola izgladnelih sužanja.

Na mnogim potrepštinama bio je beleg Kandora, crveni konj. Zapravo, mnogi zarobljenici bili su Kandorci. Faila im je ponudila slobodu i to da ih pošalje na jug, ali otišla je samo polovina njih. Ostali su zahtevali da joj se pridruže i pođu u Poslednju bitku, mada je Olver viđao prosjake na ulicama koji su bili zdraviji od tih ljudi. Ipak, pomogli su da Failina povorka deluje verodostojno.

To je bitno. Olver diže pogled kako se približiše položaju za snabdevanje. Staza je bila obasjana redom baklji koje su gorele u hladnoj noći. Sa strane je stajalo nekoliko onih Aijela sa crvenim velovima i posmatralo povorku kako prolazi. Olver opet spusti pogled, da oni ne bi primetili njegovu mržnju. Znao je da se Aijelima ne može verovati.

Dva stražara - ne Aijeli, već Prijatelji Mraka - glasno narediše da se povorka zaustavi. Aravina pođe napred, odevena u odeću trgovkinje koju su ubili. Faila je očigledno Saldejka, pa su rešili da bi ona možda bila previše upadljiva za ulogu trgovkinje koja je Prijateljica Mraka.

„Gde su ti stražari?“, upita je jedan vojnik. „Ovo je Li ina povorka, zar ne? Šta se desilo?“

„Te budale!“, viknu Aravina pa pljunu u stranu. Olver prikri smešak. Čitavo držanje joj se promenilo. Ona zna kako da igra tu ulogu. „Ostavila sam ih mrtve tamo gde su pocrkali! Rekla sam im da ne lutaju noću. Ne znam šta je ubilo to troje, ali zatekli smo ih na ivici logora, naduvene i počrnele kože." Delovala je kao da joj se smučilo. „Mislim da im je nešto položilo jaja u izdubljenim trbušnim dupljama. Nismo čekali da se to izleže.“

Vojnik zastenja. „A ko si ti?“

„Pansai“, odgovori Aravina. „Lifina ortakinja u poslu.“

„Otkad to Lifa ima ortaka u poslu?“

„Otkad sam joj zarila nož u leđa i preuzela njenu povorku.“

Ono što znaju o Lifi saznali su od njenih zarobljenika koje su spasli. I to što znaju je veoma slabo. Olver shvati da se preznojava. Stražar dobro odmeri Aravinu, pa poče da hoda niz povorku ljudi.

Failini vojnici izmešali su se s kandorskim sužnjima. Davali su sve od sebe da se drže kao pokunjeni zarobljenici.

„Ti, ženo“, reče jedan stražar pokazujući Failu. „Ti si Saldejka, je li?“, zasmeja se. „Mislio sam da će Saldejke radije ubiti čoveka nego da mu dopuste da ih zarobi." A onda on gurnu Failu.

Olveru zastade dah. O, krv i krvavi pepeo! Gospa Faila neće moći to da podnese. Stražar proverava jesu li sužnji zaista potlačeni! Failino držanje i ponašanje ne može a da je ne oda. Ona je plemenitog roda i...

Faila se poguri, skupi i procvile nekakav odgovor koji Olver nije mogao da čuje.

Olver shvati da zgranuto gleda razjapljenih usta, a onda natera sebe da zatvori usta i spusti pogled. Kako? Kako je gospa, kako je Faila naučila da se ponaša kao sluga?

Stražar zagunda. „Nastavi“, reče on i mahnu Aravini. „Sačekaj tamo dok ne pošaljemo nekoga po tebe.“

Povorka se odvuče do obližnjeg mesta gde je Aravina svima naredila da sednu. Ona je prekrštenih ruku stala sa strane i čekajući lupkala nogom. Začula se grmljavina, a Olver se nekako neobično naježio. Digao je pogled i ugledao Mirdraalovo bezoko lice.

Olver se ukoči kao da je upao u ledeno jezero. Nije mogao ni da diše. Mirdraal kao da je lebdeo umesto da hoda, a plašt mu je bio mrtvački nepomičan dok je obilazio skupinu. Nakon nekoliko užasnih trenutaka, produžio je i krenuo da se vrati u logor za snabdevanje.

„Traži usmerivače“, prošapta Faila Mandevinu.

„Svetlost nam pomogla“, prošapta joj taj čovek u odgovor.

Čekanje je bilo gotovo neizdrživo. Na kraju, jedna dežmekasta žena u beloj odeći priđe i izatka kapiju. Aravina zaurla na sve njih da se dignu na noge, pa im mahnu da prođu. Olver stade u red pored Faile, pa oni pređoše iz zemlje s crvenim tlom i hladnim vazduhom u neko mesto koje je mirisalo kao da gori.

Uđoše u neuredni logor prepun Troloka. U blizini je krčkalo nekoliko kazana. Neposredno iza logora jedna strma padina vodila je do nekakve velike zaravni. S njenog vrha dizali su se stubovi dima, a odatle i negde s Olverove leve strane čuli su se zvuci borbe. Okrećući se od te padine, dečak je ugledao mračne crte visoke i uzane planine daleko u daljini, kako se diže s ravnice kao sveća nasred stola.

On se osvrnu i pogleda ka padini iza logora, a srce mu poskoči. Telo je letelo s vrha padine, u ruci i dalje držeći barjak - barjak s velikom crvenom sakom. Družina Crvene ruke! Čovek i barjak padoše posred skupine Troloka, koji su oko vatre jeli vrelu parčad mesa. Žiške se razleteše na sve strane, a pomahnitale zveri izvadiše upalog iz vatre, ali on je davno prestao da bude u stanju da mari za to šta će mu oni uraditi.

„Faila!“, prošapta on.

„Vidim." U njenom zavežljaju bila je skrivena vreća s Rogom. A onda ona dodade, više govoreći sebi u bradu nego njemu: „Svetlosti, kako ćemo stići do Meta?“

Oni se pomeriše u stranu da bi propustili ostatak njihove povorke kroz kapiju. Imali su mačeve, ali nosili su ih u zavežljajima kao svežnjeve strela, pretvarajući se da su to potrepštine za bojište.

„Krv i pepeo“, prošapta Mandevin pridružujući im se. Zatočenici su cvileli iz obližnjeg tora. „Možda će nas tamo staviti? Mogli bismo da se iskrademo kada padne mrak.“

Faila odmahnu glavom. „Uzeće nam zavežljaje. Bićemo nenaoružani.“

„Sta onda da radim?“, upita Mandevin gledajući odred Troloka koji su prolazili i za sobom vukli žetvu leševa iz prvih borbenih redova. „Da počnemo da se borimo? Da se nadamo da će nas lord Met videti i poslati pomoć?“

Olveru se ta zamisao nije preterano dopadala. On želi da se bori, ali oni Troloci su krupni. Jedan prođe pored njih, a njegova vukolika glava okrenu se tačno prema njemu. Oči koje kao da su bile oči nekog čoveka odmeriše ga od glave do pete; gledao ga je kao da je gladan. Olver ustuknu, pa se lati svog zavežljaja, tamo gde je sakrio nož.

„Pobeći ćemo“, prošapta Faila čim je Trolok prošao. „Raštrkaćemo se u desetak različitih smerova i pokušaćemo da ih tako zbunimo. Možda će nekoliko nas uspeti da pobegne." Namrštila se. „Zašto li se Aravina zadržala?“

Skoro istog trena kada je to rekla, Aravina je prošla kroz kapiju. Za njom je došla ona žena u belom koja je usmeravala, a onda je Aravina pokazala Failu.

Faila polete u vazduh. Olveru zastade dah, a Mandevin opsova bacajući zavežljaj sa sebe i kopajući po njemu kako bi zgrabio svoj mač dok su Arela i Selanda vikale. Svega nekoliko trenutaka kasnije tkanja digoše u vazduh sve troje, a Aijeli s crvenim velovima protrčaše kroz kapiju, držeći oružje u rukama.

Nastade čitava pometnja. Nekoliko Failinih vojnika pade pokušavajući da se pesnicama suprotstave neprijatelju. Olver se baci na tle i poče da kopa po zavežljaju tražeći svoj nož, ali dok je njemu pošlo za rukom da zgrabi balčak, čarka se završila. Svi ostali bili su ili savladani ili vezani Vazduhom.

Tako brzo!, očajno je pomislio Olver. Zašto ga nikada niko nije upozorio da se bitka odvija tako munjevito?

Na njega kao da su zaboravili, ali on nije znao šta da radi.

Aravina priđe Faili, koja je i dalje visila u vazduhu. Sta se to dogodilo? Aravina... ona ih je izdala?

„Zao mi je, milostiva“, reče Aravina Faili. Olver ju je jedva čuo. Niko nije obraćao pažnju na njega; Aijeli su držali na oku zarobljene vojnike, gurajući ih sve na jedno mesto da bi bili pod stražom. Veliki broj njih krvario je na zemlji.

Faila se koprcala u vazduhu, a lice joj je sve više crvenelo dok se naprezala. Usta su joj očigledno bila zapušena. Faila nikada ne bi mogla da ćuti u takvom trenutku.

Aravina odveza vreću s Rogom sa Failinih leđa, pa se zagleda u nju. Oči joj se razrogačiše. Cvrsto zaveza vreću i pribi je uza se. „Nadala sam se“, prošapta ona Faili, „da ću svoj stari život ostaviti za sobom. Da ću početi nanovo. Mislila sam da ću moći da se sakrijem ili da će me zaboraviti, mislila sam da mogu da se vratim Svetlosti. Ali Veliki gospodar ne zaboravlja, niti čovek može da se sakrije od njega. Našli su me iste noći kada smo stigli do Andora. Nisam ovo nameravala, ali to ipak moram da uradim.“

Aravina se okrenu. „Konja!" viknu. „Lično ću uručiti ovo lordu Demandredu, kao što mi je naređeno.“

Žena u belom joj priđe, pa njih dve počeše da se tiho raspravljaju. Olver se osvrnu oko sebe. Niko ga nije gledao.

Prsti mu zadrhtaše. Znao je da su Troloci krupni i da su ružni. Ali... ti stvorovi oko njega su košmari. Košmari na sve strane. O, Svetlosti!

Šta bi Met učinio?

„Dovije'andi se tovja sagain", prošapta Olver vadeći nož iz korica. Kriknu i baci se na ženu u belom, pa joj zari nož u donji deo leđa.

Ona vrisnu, a Faila ispade iz stega Vazduha. U tom trenutku, torovi sa zarobljenicima odjednom se otvoriše i skupina nekih ljudi potrča u slobodu, urlajući na sav glas.

„Diži više!" vikala je Dosina. „Plameno brže!“

Leana ju je slušala, i tkala je Zemlju zajedno sa ostalim sestrama. Tle se treslo ispred nje, nabirajući se i nakon toga mlitaveći kao nabrani ćilim. Završile su, pa pnda iskoristile humku da se sakriju iza nje dok je plamen sevao s gornjeg dela padine.

Dosina je predvodila skupinu raznolikih ljudi. Desetak Aes Sedai i nešto Zaštitnika i vojnika. Muškarci su čvrsto držali svoje oružje, ali ono se u poslednje vreme pokazalo delotvornim taman koliko vekne hleba, Moć je sevala i pucketala u vazduhu. Priručni grudobran tresao se dok su ga Šaranci zasipali vatrom.

Leana proviri preko bedema, čvrsto držeći Jednu moć. Oporavila se od svog susreta sa Izgubljenim Demandredom. Bilo je to veoma onespokojavajuće iskustvo - ona se našla u potpunosti u njegovoj vlasti i život je svakog trena mogao da joj se ugasi. Takođe je bila uznemirena silovitošću njegovog urlanja; nikada u životu nije videla ništa ni nalik njegovoj mržnji prema Ponovorođenom Zmaju.

Jedan odred Šaranaca spusti se niz padinu, pa oni zajedno poslaše tkanja na priručnu utvrdu. Leana saseče jedno tkanje u vazduhu, kao vidar što seče usahlo meso. Leana je sada daleko slabija kada je o Jednoj moći reč nego što je nekada bila.

Mora da bude veoma delotvorna kada usmerava. Pravo je čudo šta sve žena može da postigne s manje truda.

Bedem se rasprsnu.

Leana se baci u stranu kada je zasu grumenje tla. Zakotrlja se kroz dim, kašljući i držeći se saidara. Bili su to oni šarski muškarci! Nije mogla da vidi njihova tkanja. Diže se na noge, haljine pocepane od praska, sa mnoštvom ogrebotina po rukama. Krajičkom oka videla je nešto plavo kako viri iz obližnjeg jarka. Dosina. Pritrča joj.

Tu je zatekla ženino telo - ali ne i njenu glavu.

Leana smesta oseti skoro nesavladiv osećaj gubitka i žalosti. Dosina i ona nisu bile bliske, ali zajedno su se borile na tom bojištu. Leanu već iznuruje sav taj gubitak i razaranje. Koliko još mogu da izdrže? Koliko će još žena morati da gleda kako ginu?

Nekako se pribra, ali uz velike poteškoće. Svetlosti, ovo je prava nevolja. Očekivali su neprijateljske Gospodare straha, ali tih Šaranaca ima na stotine i stotine. Usmerivači čitavog jednog naroda, svi pripremljeni za ratovanje. Bojište je bilo prošarano komadićima jarkih boja - bile su to izginule Aes Sedai. Njihovi Zaštitnici jurišali su uzbrdo, urlajući od besa zbog gubitka svojih Aes Sedai dok su ih mlazevi Moći sasecali.

Leana se zatetura prema mestu gde se jedna skupina Crvenih i Zelenih borila iz udoline na zapadnoj padini. Zemljište ih je za sada zaklanjalo, ali koliko će te žene moći da izdrže?

Ipak, osećala se ponosno. Nadjačane i brojčano i u Moći, Aes Sedai su nastavljale da se bore. Ova bitka nije bila ni nalik onoj noći kada su ih Seanšani napali i kada je podeljena Kula bila slomljena iznutra. Ove žene bile su nepokolebljive; svakog puta kada budu primorane da se raštrkaju, opet se okupljaju i nastavljaju da se bore. Oganj je padao s neba, ali bezmalo isto toliko letelo je u odgovor, a munje su sevale sa obe strane.

Leana pažljivo priđe toj skupini, pa se pridruži Rečin Konoral, koja je čučala pored jedne stene dok je slala tkanje Vetra na Šarance što su napredovali ka njima. Leana je držala na oku povratna tkanja, pa je jedno skrenula brzim tkanjem Vode, čineći da ognjena kugla sagori i da se rasprši u sićušne varnice.

Rečin joj klimnu u znak zahvalnosti. „A ja mislila da ti više nisi korisna ni za šta sem da očijukaš s muškarcima.”

„Rečin, domansko umeće je u tome da postigneš ono što želiš“, hladno joj odgovori Leana, „sa što je manje moguće truda.“

Rečin frknu i baci nekoliko ognjenih kugli na Šarance. „Moraču te nekom prilikom zamoliti za savet o tome“, kaza joj. „Ako zaista postoji način da nateraš muškarce da rade ono što ti hoćeš, veoma bih volela da saznam za njega.“

Ta pomisao je bila toliko besmislena da se Leana umalo grohotom zasmejala iako su obe bile u strašnim okolnostima. Jedna Crvena da stavlja na sebe boje i prahove i da uči domansko umeće upravljanja muškarcima? Pa, zašto da ne?, pomislila je Leana obarajući još jednu ognjenu kuglu. Svet se menja, a i ađasi - premda lagano i tanano - menjaju se s njim.

Otpor koji su pružale sestre privlačio je sve više šarskih usmerivača. „Ubrzo ćemo morati da napustimo ovaj položaj”, primeti Rečin.

Leana samo klimnu.

„Oni Šaranci...“ procedi Crvena. „Pogledaj ono!“

Leana oštro uzdahnu. Mnoge šarske jedinice u tom delu bojišta nešto ranije su se povukle iz borbe - kao da ih je nešto odvuklo na drugu stranu - ali usmerivači su ih zamenili gomilom prestravljenih ljudi koje su terali ispred sebe kako bi upijali napade. Mnogi su nosili samo palice ili nekakve seljačke alatke, tako da su mogli da se bore njima, ali su se pribijali jedni uz druge i bojažljivo držali to oružje.

„Krv i krvavi pepeo“, opsova Rečin, zbog čega je Leana pogleda izvijajući obrvu. Nastavila je da tka, pokušavajući da pošalje munju iza redova prestravljenih ljudi. Munja je svejedno pogodila mnoge od njih. Leana je osećala mučninu, ali nastavila je da napada.

Dok su njih dve radile, do njih dopuza Manda Van. Čađava i garava, ta Zelena je izgledala užasno. Verovatno isto koliko ja, pomislila je Leana gledajući svoje izgrebane i garave ruke.

„Povlačimo se“, reče Manda. „Možda ćemo morati da se poslužimo kapijama.“

„A kuda ćemo?“, upita Leana. „Napustićemo bitku?“

Njih tri zaćutaše. Ne. Nema povlačenja iz ove bitke. Ili će tu da pobede, ili više nema ničega.

„Previše smo raštrkane“, odgovori Manda. „Moramo makar da se povučemo kako bismo se okupile. Moramo da saberemo sve žene na jedno mesto, a ovo je jedino čega mogu da se setim. Sem ako ti nemaš neku bolju zamisao.“

Manda pogleda Rečin. Leana je sada preslaba u moći da bi njeno mišljenje nešto značilo. Opet poče da seče tkanja dok su one dve tiho razgovarale. Obližnje Aes Sedai počeše da se povlače iz udoline i da se spuštaju niz padinu. Okupiće se, otvoriti kapiju prema Dašarskoj kvrgi, pa će onda rešiti šta sledeće da rade.

Čekaj malo. Sta je ono? Leana oseti moćno usmeravanje koje je dopiralo odnekud iz blizine. Jesu li to Šaranci obrazovali krug? Ona začkilji; noć je odavno pala, ali toliki deo okolnog zemljišta bio je u plamenu da se na svetlosti tih vatri dobro videlo. Takođe je bilo i mnogo dima. Leana izatka Vazduh da oduva dim, ali on se diže sam od sebe, kao da ga je razgrnuo neki snažan vetar.

Egvena al'Ver prođe pored njih krećući se uz padinu i blistajući od Moći kao stotinu lomača. Leana nikada u životu nije videla da neka žena u sebi drži više Moći. Amirlin je hodala napred pružajući ruku u kojoj je držala beli štap. Egvenine oči kao da su sevale.

Uz blesak svetlosti i sile, Egvena pusti desetinu različitih tokova Vatre. Čitavu desetinu. Tokovi se zariše u padinu iznad njih i tela šarskih usmerivača razleteše se na sve strane.

„Manda“, kaza Leana, „mislim da smo našle bolju tačku okupljanja.“

Talmanes zapali jednu grančicu služeći se svetiljkom, pa onda tom grančicom pripali lulu. Povuče jedan dim pre nego što se zakašlja i isprazni lulu na stenoviti pod. Duvan se nekako pokvario. Grozno se pokvario. On nastavi da kašlje i petom zgazi duvan i razvuče ga po podu.

„Milostivi, jesi li dobro?“ upita ga Melten prolazeći pored njega i rasejano se igrajući sa dva čekića u desnoj ruci dok je hodao.

„I dalje sam krvavo živ“, odgovori mu Talmanes. „Što je daleko više nego što sam mogao da očekujem.“

Melten mu bezizražajno klimnu i nastavi svojim putem, pa se pridruži jednom odredu vojnika koji su radili na zmajevima. Duboka pećina oko njih ječala je od bata čekića po drvetu dok je Družina davala sve od sebe da popravi oružje. Talmanes kucnu po svetiljci, pokušavajući da oceni koliko je ulja ostalo. Grozno je smrdelo dok sagoreva, mada se već lagano navikavao na to. Ostalo im je ulja za još nekoliko sati.

To je dobro, pošto - koliko on zna - iz te pećine nema izlaza na bojište iznad njih. U nju se može stići samo kapijom. Neki Aša'man je znao za nju. Čudan čovek. Kakav to čovek zna za pećine u koje ne može da se stigne drugačije sem pomoću Jedne moći?

Bilo kako bilo, Družina je tu zarobljena, na mestu koje je bezbedno ali izdvojeno od ostatka sveta. Retke vesti dolazile su do njih samo u obliku Metovih poruka.

Talmanes načulji uši, pošto mu se učinilo da u daljini čuje zvuke kako se usmerivači bore iznad njih, ali ipak je to samo umislio. Zemlja je nema, a to drevno kamenje nije videlo zrake svetla još od Slamanja, ako i tada.

Talmanes odmahnu glavom, pa priđe jednom odredu koji je marljivo radio. „Kako ide?“

Denel pokaza nekoliko listova hartije koje mu je Aludra dala - bila su to uputstvakako da poprave tog određenog zmaja. Žena je jednom drugom odredu izdavala tačna uputstva, a njen glas prožet blagim naglaskom odjekivao je pećinom.

„Večina cevi je u dobrom stanju“, reče mu Denel. „Kad čovek razmisli, i pravljene su da izdrže malo vatre i povremeno rasprskavanje...“ Zasmeja se pa zaćuta gledajući Talmanesa.

„Ne dozvoli da ti moj izraz lica pomrači dobro raspoloženje“, reče mu Talmanes sklanjajući lulu. „A nemoj ni da dozvoliš da te muči to što se borimo na samom kraju sveta, što su naše vojske neizmerno nadjačane i to što će nam duše uništiti Mračni gospodar sveg zla, u slučaju da izgubimo ovu bitku.“

„Izvinjavam se, milostivi.“

„To je bila šala.“

Denel trepnu. „To?“

„Da.“

„To je bila šala?“

„Da.“

„Moj lorde, imaš zanimljiv smisao za to šta je smešno a šta nije“, kaza mu Denel.

„Već su mi tako rekli.“ Talmanes se sagnu i pregleda zmajsko postolje. Oprljeno drvo držalo se zahvaljujući zavrtnjima i dodatnim daskama. „Ovo mi ne izgleda kao da je u radnom stariju.“

„Radiće to, milostivi - samo što nećemo moći da ih brzo pomeramo. Kao što rekoh, cevi su dobro prošle, ali taljige... Pa, uradili smo sve što smo mogli sa onim što smo spasli i sa potrepštinama koje su nam stigle iz Baerlona, ali nismo imali dovoljno vremena.“

„Niti ga sad imamo“, primeti Talmanes. „Lord Met bi svakog trenutka mogao da nas pozove na dužnost.“

„Ako su još živi tamo gore“, odgovori Denel, gledajući naviše.

To je bilo onespokojavajuća misao. Družina bi mogla da skonča zarobljena u toj pećini. Bar to ne bi dugo trajalo. Ili će se svet okončati, ili će Družini nestati hrane. Ne bi izdržali ni nedelju dana zakopani u tom mraku.

Krvavi pepeo, Mete, bolje bi ti bilo da ne izgubiš tamo gore. Bolje bi ti bilo! Družina je i dalje raspoložena za borbu. Neće oni da skončaju gladujući pod zemljom.

Talmanes diže svetiljku okrećući se da ode, kad nešto primeti. Vojnici koji su radili na zmajevima bacali su po zidu iskrivljenu senku, nalik na čoveka sa širokim plaštom i šeširom koji mu je zaklanjao lice.

Denel pogleda u istom smeru. „Svetlosti. Izgleda kao da na nas pazi matori Džek lično, zar ne?“

„Vala baš“, odgovori Talmanes, a onda glasno viknu: „Ovde je pretiho! Ljudi, da čujem pesmu!“

Neki vojnici zastaše. Aludra se uspravi i podboči, pa ga neodobravajuće pogleda.

I zato Talmanes sam zapeva.

Tišina.

A onda i oni počeše:

Njihova glasna pesma grmela je o kamenje dok su radili, grozničavo se pripremajući za svoju ulogu.

A oni će je odigrati Talmanes će se postarati da tako bude, pa makar morali da se probiju iz te grobnice u oluji zmajske vatre.

Dok je Olver ubadao u leđa ženu u belom, Failine veze samo su nestale. Ona pade na tle, teturajući se ali ostade na nogama. Mandevin psujući pade pored nje.

Aravina. Svetlosti, Aravina. Krotka, pažljiva i sposobna. Aravina je Prijateljica Mraka.

Rog je kod nje.

Aravina pogleda Aes Sedai koju je Olver napao, pa se očigledno uplaši, zgrabi konia kojeg je jedan sluga doveo i skoči u sedlo.

Faila pojuri ka njoj dok su zarobljenici urlajući bežali iz obližnjih torova i bacali se na Troloke pokušavajući da od njih otmu svoje oružje. Skoro da je stigla do Aravine pre nego što je žena galopom pobegla, odnoseći Rog sa sobom. Zaputila se prema blažoj padini koja će joj omogućiti da dojaše na vrh visoravni.

„Ne!“, vrisnu Faila. „Aravina! Ne radi ovo!“ Faila potrča za njom, ali vide da od toga nema ništa.

Konj. Potreban joj je konj. Faila se panično osvrnu oko sebe i ugleda nekoliko tovarnih životinja koje su doveli kroz kapiju. Potrča do Bele, pa joj odseče samar i sav tovar, a onda skoči kobili na gola leđa pa zgrabi uzde i potera je.

Cupava kobila se dade u galop za Aravinom, a Faila joj se pribi uz vrat. „Juri, Bela“, reče Faila. „Ako ti je ostalo makar malo snage, sada je vreme da je iskoristiš. Molim te. Juri, devojčice. Juri!

Bela je galopirala po izrovanom tlu, a kopita su joj dobovala kao da prate grmljavinu što se pronosila nebom. Troločkim logorom vladao je mrak, povremeno raspršen logorskim vatrama i gdegde nekom bakljom. Faila se osećala kao da jaše kroz košmar.

Nekoliko Troloka izlete joj na put da je zaustavi. Faila se nagnu još više, moleći se Svetlosti da će je promašiti kada budu napali. Bela uspori, a onda dva konjanika dogalopiraše pored Faile s dugim konjičkim kopljima. Jedan od njih probode Troloka kroz vrat, a mada je drugi konjanik promašio svoju metu, njegov konj je odgurnuo Troloka i napravio prolaz da Bela galopom projuri između rasejanih Troloka i sustigne dvojicu koji su jahali ispred nje, jednog gojaznog a drugog vitkog. Harnan i Vanin.

„Vas dvojica!" prodra se Faila.

„Ho, milostiva!" smejući se odgovori Harnan.

„Kako?“ viknu ona na njih da bi se čula od topota kopita.

„Pustili smo da nas jedan karavan nađe“, prodra se Harnan u odgovor, „a onda smo ih pustili da nas zarobe. Doveli su nas kroz kapiju pre nekoliko sati, a mi smo pripremili zarobljenike da se oslobode. Vaš dolazak nam je pružio priliku koja nam je bila potrebna!“

„Rog! Pokušali ste da ukradete Rog.“

„Ne“, viknu joj Harnan. „Pokušali smo da ukrademo Metov duvan!“

„Mislio sam da si ga zakopala da ga više ne bi nosila!” drao se Vanin s druge strane. „Mislio sam da Metu ne bi bilo stalo do toga. On mi svejedno duguje nekoliko maraka! Kada sam otvorio onu vreću i zatekao krvavi Rog Valera... krvavi pepeo! Kladim se da su me čuli kako se derem čak do Tar Valona!“

Faila zajeca zamišljajući taj prizor. Onaj krik koji je Faila čula bio je krik iznenađenja i to je namamilo onog medveđeg stvora da napadne.

Pa, povratka na taj trenutak više nema. Kolenima se držala za Belu i terala je napred. Aravina je galopirala između Troloka, pravo prema kraju strme padine. Aravina je panično vikala Trolocima da joj pomognu. Međutim, konji su galopirali brže nego što Troloci mogu da trče.

Demandred. Aravina je kazala da će odneti Rog jednom od Izgubljenih. Faila tiho zareža, pa se nagnu još više a Bela - neverovatno - preteče Vanina i Harnana. Nije ih ni pitala odakle im konji. Svu svoju pažnju posvetila je Aravini.

Krik se pronese kroz logor, a Vanin i Harnan se odvojiše da presretnu konjanike koji su krenuli da napadnu Failu. Ona skrenu u stranu i potera Belu da preskoči jednu hrpu potrepština i da jurne pravo kroz središte skupine ljudi u neobičnoj odeći koji su jeli pored male logorske vatre. Oni zavikaše za njom, govoreći čudnim naglascima.

Mic po mic, sustizala je Aravinu. Bela je frktala i brektala, a dlaka joj je potamnela od znoja. Saldejska konjica je jedna od najboljih na svetu i Faila se razume u konje. Jahala je sve žive sorte. Za tih nekoliko minuta provedenih na bojištu ona bi radije bila na Beli nego na najboljem tairenskom konju. Cupava kobila, koja još nije ni rasna, galopirala je kao najbolji trkač.

Osećajući ritam kopita, Faila je izvadila nož iz rukava. Poterala je Belu da preskoči mali jarak, pa je u trenutku u kojem su njih dve lebdele u vazduhu Faila procenila vetar, brzinu pada i vreme. Zabacila je ruku i bacila nož kroz vazduh tačno trenutak pre nego što su Belina kopita dodirnula tle.

Nož je poleteo i zario se Aravini u leđa. Žena iskliznu iz sedla i skljoka se na tle, a vreća joj ispade iz ruke.

Faila skoči s Bele, pa se dočeka klizajući se i zaustavi pored vreće. Razveza uzice i ugleda Rog kako blista u njoj.

„Ja... žao mi je...“, prošapta Aravina okrećući se. Noge joj se nisu mrdale. „Nemoj da kažeš Aldinu šta sam uradila. On ima... tako grozan ukus... kada je reč... o ženama...“

Faila ustade, pa je pogleda sa sažaljenjem. „Aravina, moli se da ti Tvorac sakloni dušu“, kaza joj Faila pa se opet pope na Belu. „Jer ako ne bude tako, pripašćeš Mračnome. Prepuštam te njemu.“ To rekavši, ona potera kobilu.

Ispred nje je bilo još Troloka i svi su svu pažnju usmerili na Failu. Vikali su, a nekoliko Mirdraala kliznu napred i pokaza ka njoj. Troloci počeše da se pomeraju da bi joj stali na put.

Ona odlučno stisnu zube i nadajući se da će se sresti sa Harnanom, Vaninom ili nekim drugim koji će joj pomoći, mamuznu Belu nazad u smeru odakle su došli.

Logorom je vladala prava pometnja, a Faila je primetila konjanike kako galopiraju za njom i na sav glas urlaju: „Rog Valera je kod nje!“

Negde na vrhu onog brda snage Meta Kautona bore se protiv Senke. Tako je blizu!

U tle pored nje zari se strela, a za njom uslediše i druge. Faila stiže do torova za zarobljenike, pa vide da je ograda izvaljena i polomljena a da je tle prekriveno leševima. Belaje naporno dišala, možda na izmaku snage. Faila ugleda drugog konja u blizini, uškopljenog osedlanog dorata koji je gurkao ubijenog vojnika pokraj svojih nogu.

Faila uspori. Šta da radi? Da promeni konja, ali šta onda? Osvrnu se pa se sagnu kada još jedna strela prolete iznad nje. Ugledala je desetak šarskih konjanika kako galopiraju za njom, u oklopima od tkanine prošivene malim prstenovima. Sledilo ih je na stotine Troloka.

Čak ni sa odmornim konjem, pomislila je, ne mogu da pobegnem od njih. Ona povede Belu oko nekih tovarnih kola da bi se sakrila, pa skoči s nje nameravajući da pojuri ka drugom konju.

„Gospo Faila?“, začu se nečiji glasić.

Faila spusti pogled. Ispod kola se krio Olver, čvrsto držeći svoj nož.

Konjanici samo što je nisu sustigli. Faila nije imala vremena za razmišljanje. Izvadi Rog iz vreće i gurnu ga Olveru u ruke. „Drži ovo“, reče mu. „Sakrij se. Odnesi ga Metu Kautonu kada noć malo odmakne.”

„Ostavljaš me?“, upita je Olver. „Samog?“

„Moram“, odgovori ona pa gurnu u vreću neke svežnjeve strela dok joj je srce divlje lupalo u grudima. „Kada oni konjanici projure, nađi drugo mesto da se sakriješ! Vratiće se da pretraže svako mesto gde sam ja bila pošto...“

Pošto me uhvate.

Moraće da ubije samu sebe da oni ne bi mučenjem iz nje izvukli šta je uradila s Rogom. Uhvatila je Olvera za ruku. „Maleni, žao mi je što sam ovo natovarila na tebe - ali nema nikog drugog. Ranije si bio dobar; možeš ti ovo. Odnesi Rog Metu - ili je sve izgubljeno.“

Ona istrča na čistinu, pazeći da vreća koju nosi bude upadljiva. Neki od onih neobično obučenih stranaca ugledaše je i upreše prstima. Ona visoko diže vreću, pa skoči doratu u sedlo i potera ga u galop.

Troloci i Prijatelji Mraka pođoše za njom, ostavljajući dečaka i njegovo teško breme da se kriju ispod kola usred troločkog logora.

Logan je prevrtao tanki disk. Crn i beo, podeljen vijugavom linijom. Navodno je od kuendilara. Mrve koje su mu ostajale ispod prstiju kao da su se rugale njegovoj večnoj prirodi.

„Zašto ih Taim nije polomio?" upita Logan. „Mogao je. Ovi su krti kao matora koža.“

„Ne znam“, odgovori mu Androl gledajući ostale u svom odredu. „Možda nije bio pravi trenutak.“

„Ako se polome u pravom času, to će pomoći Zmaju“, kaza čovek koji je sebe zvao Emarin. Zvučao je zabrinuto. „Ako se polome u pogrešnom trenutku... šta onda?“

„Rekla bih da onda neće biti ništa dobro“, odgovori na to Pevara. Jedna Crvena.

Hoće li se on ikada osvetiti onima koje su ga smirile? Nekada ga je ta mržnja - jedino ona - terala da preživi. Sada je u njemu neka nova glad. Porazio je Aes Sedai, potčinio ih je i učinio svojim. Osveta mu sada deluje... prazno. Njegova duga žudnja da ubije M’hejla donekle je ispunila tu prazninu, ali ni izbliza dovoljno. Šta još?

Nekada je proglasio sebe Ponovorođenim Zmajem. Nekada se pripremao da ovlada čitavim svetom. Da ga natera na pokornost. On dodirnu pečat na zatvoru Mračnoga dok je stajao na rubu bitke. Nalazio se daleko na jugozapadu, ispod blatišta, gde su njegovi Aša'mani podigli mali logor. U daljini se s visoravni čula grmljavina - tkanja su letela između Aes Sedai i Šaranaca.

Tamo se bori veliki broj njegovih Aša'mana, ali šarski usmerivači brojniji su i od Aes Sedai i od Aša'mana zajedno. Ostali vrebaju po bojištu, love Gospodare straha i ubijaju ih.

Gubi ljudstvo brže nego Senka. Neprijatelja je previše.

On diže pečat. U njemu se krije neka moć. Možda moć da zaštiti Crnu kulu? Ako se ne boje nas, ako se ne boje mene, šta će se desiti s nama kada Zmaj bude mrtav?

Kroz vezu je zračilo nezadovoljstvo. On pogleda Gejbrilu pravo u oči. Maločas je posmatrala bitku, ali sada joj je pogled bio uprt u njega. Nezadovoljstvo. Pretnja? Je li maločas zaista pomislio kako je ukrotio Aes Sedai? Trebalo je da se grohotom nasmeje na tu misao. Nijedna Aes Sedai ne može biti ukroćena - nikada.

Logan upadljivo vrati pečat u torbicu za pojasom. Zategnu uzice da je zaveže, pa pogleda Gejbrilu pravo u oči. Njena zabrinutost samo se poveća. On na tren oseti da se ona to brine za njega, a ne zbog njega.

Možda je naučila kako da upravlja vezom i da mu šalje osećanja za koja misli da će ga uljuljkati. Ne, Aes Sedai ne može da se ukroti. Vezivanje ih nije zauzdalo. Samo je dovelo do novih muka.

On prinese ruku svom visokom okovratniku i skide s njega značku zmaja koju je tu nosio, pa je pruži Androlu. „Androle Genhalde, prošao si kroz jamu smrti i vratio si se. Već dva puta sam ti ostao dužan. Proglašavam te punim Aša'manom. Nosi ovu značku s ponosom." Već mu je dao svoju značku u obliku mača, tako ga vraćajući na položaj Predanog.

Androl se pokoleba, pa onda obema rukama s poštovanjem prihvati značku.

„A pečati?" upita Pevara prekrštajući ruke. „Oni pripadaju Beloj kuli; Amirlin je njihova Čuvarka.“

„Koliko sam ja čuo“, odvrati Logan, „Amirlin kao da je mrtva. U njenom odsustvu ja sam prikladan namesnik." Logan zgrabi Izvor, pa ga potčini i ovlada njime. On otvori kapiju koja je vodila nazad na vrh visoravni.

Rat se vratio punom snagom, a s njim i metež, dim i vrištanje. Logan prođe kroz kapiju a ostali pođoše za njim. Demandredovo silno usnieravanje blistalo je kao svetionik, a njegov gromki glas i dalje je izazivao Ponovorođenog Zmaja.

Rand al’Tor nije tu. Pa, Logan je nešto najbliže njemu. Još jedna zamena. „Ići ću da se borim protiv njega“, reče on ostalima. „Gejbrila, ti ćeš ostati ovde i čekati me da se vratim, pošto će mi možda biti potrebno Lečenje. Sto se vas ostalih tiče, vi se pobrinite za Taimove ljude i za one šarske usmerivače. Neka ne ostane živ niko ko je prešao na stranu Senke, milom ili silom. Jednima podarite pravdu, a drugima milost.“

Oni klimnuše. Gejbrila je delovala kao da je zadivljena njime i to možda njegovom odlukom da napadne neprijateljsko srce. Nije shvatila šta se dešava. Cak ni jedan Izgubljeni ne može da bude moćan kao što je Demandred.

Demandred ima saangreal - i to snažan. Po snazi sličan Kalandoru, ako ne i moćniji. Kada se to bude našlo u Loganovim rukama, promeniće se mnogo toga na ovome svetu. Svet će čuti i za njega i za Crnu kulu i drhtaće pred njim kao što nikada nisu pred Amirlin Tronom.

Egvena je predvodila napad kakav nije viđen milenijumima. Aes Sedai su se prikupile sa svojih odbrambenih položaja i pridružile joj se, ravnomerno napredujući uz zapadnu padinu. Tkanja su letela kroz vazduh kao trake na vetru.

Nebo se cepalo od svetlosti hiljadu munja, tle se treslo i podrhtavalo od gromova. Demandred je i dalje zasipao vatrom Andorce s druge strane visoravni, a od svakog mlaza kobne vatre vazduhom se širilo mreškanje. Tle je ispucalo od tanane mreže crnila, ali sada su pipci nečeg bolešljivog počeli da niču iz tih pukotina. To se kao neka bolest širilo po skršenom kamenju na padini.

Vazduh je brujao od Moći, a energija je bila tako gusta da je Egvena pomislila kako je Jedna moć postala svima vidljiva. Kroz sve to, ona je povlačila koliko je god snage mogla kroz Vorin saangreal. Osećala se kao kada se borila protiv Seanšana, samo što je nekako više vladala sobom. Tada joj je bes bio prožet očajem i strahom.

Ovoga puta, bio je doveden do belog usijanja, kao metal koji je kovač zagrejao preko svake mere.

Ona, Egvena al’Ver, postavljena je za domostrojiteljku ove zemlje.

Ona, Amirlin Tron, više neće trpeti da je Senka ugnjetava.

Ona se neće povući. Neće se saginjati dok joj snaga nestaje.

Ona će se boriti.

Usmerila je Vazduh, dižući veliku oluju prašine, dima i uvelih biljaka. Držala ju je ispred sebe, zaklanjajući vidik onima iznad nje koji su pokušavali da vrlo precizno odrede gde se ona nalazi. Munje su sevale oko nje, ali ona je izatkala Zemlju, kopajući duboko u steni i izvlačeći na površinu mlaz gvozda koje se ohladilo u stub pored nje. Munja je pogodila taj gvozdeni toranj, štedeći nju dok je ona slala oluju uz padinu.

Nešto se pokrenu pored nje. Egvena oseti kako joj se Lejlvin približava. Ona... ona se pokazala vernom. To je bilo veliko iznenađenje. To što ima novog Zaštitnika nije umanjilo očaj koji je osećala zbog Gavinove smrti, ali jeste pomoglo na drugi način. Onaj čvor u Egveninom umu zamenio je novi, veoma drugačiji, ali iznenađujuće odan.

Egvena diže Vorin saangreal i nastavi da napada krećući se uzbrdo, a Lejlvin ju je pratila u korak. Šaranci su se ispred nje pribijali uza zemlju, pokušavajući da se zaklone od vetra. Egvena ih napade mlazevima plamena. Usmerivači pokušaše da je napadnu kroz oluju, ali njihova tkanja razleteše se na druge strane pošto su im oči bile pune prašine. Tri obična vojnika napadoše je s boka, ali Lejlvin ih hitro ukloni.

Egvena je obrnula vetar oko sebe i poslužila se njime kao rukama da podigne usmerivače pa ih baci u vazduh. Munje s nebesa obuhvatiše ih u ognjeni zagrljaj i zadimljeni leševi popadaše po padini. Egvena je još napredovala, a njena vojska Aes Sedai pođe za njom sevajući tkanjima kao svetlosnim strelama.

Aša'mani im se pridružiše. Povremeno su se borili uz Belu kulu, ali izgleda da su im sada prišli svom snagom. Na desetine muškaraca prikupilo se dok je ona predvodila bitku. Vazduh kao da se zgusnuo od Jedne moći.

Vetar stade.

Oluja prašina odjednom se rasprši, ugasivši se kao sveća pod ćebetom. Nikakva prirodna sila nije mogla to da postigne. Egvena stade na jednu stenu, gledajući čoveka u crnom i crvenom koji je stajao na vrhu padine i pružao ruku. Napokon joj je uspelo da izmami onoga koji je predvodio neprijateljske snage. Njegovi Gospodari straha borili su se rame uz rame sa Šarancima, ali ona je sve vreme tražila njihovog vođu, Taina. M’hejla.

„On tka munju!" viknu neki čovek pored nje.

Egvena smesta izvuče iz zemlje toranj rastopljenog železa i ohladi ga da privuče munju koja trenutak kasnije pade s neba. Pogleda u stranu i vide da je to progovorio Džahar Narišma, Aša'man i Merisin Zaštitnik.

Egvena se nasmeši i pogleda Taima. „Držite ostale dalje od mene“, glasno zapovedi. „Svi sem vas dvoje, Narišma i Merisa. Narišmina upozorenja biće mi korisna.“

Ona prikupi svu snagu i poče da tka oluju pravo na izdajnika M’hejla.

Ila je prebirala po mrtvima. Na bojištu pored ruševina. Iako se bitka pomerila nizvodno, u mraku je i dalje mogla da čuje daleku viku i grmljavinu.

Tražila je ranjenike među mrtvima, a zanemarivala je strele i mačeve koje je nalazila. Njih će pokupiti neki drugi ljudi, mada je priželjkivala da ih i oni ostave. Mačevi i strele izazvali su tako mnogo smrti.

Raen, njen suprug, radio je u blizini i gurao svako telo ponaosob, pokušavajući da čuje otkucaje srca. Rukavice su mu bile potpuno crvene, a šarena odeća krvava jer je prislanjao uvo uz nedra leševa. Kada potvrde da je neko mrtav, ostavljaju X iscrtano na obrazu te osobe, često njenom sopstvenom krvlju. To će sprečiti druge da ponavljaju isti zaludan posao.

Raen kao da je u poslednjih godinu dana ostario čitavu deceniju. I Ila se tako osećala. Put lista zna da bude lak gospodar i da omogućava život proveden u miru i radosti. Ali list pada i na lahoru i na vihoru; posvećenost zahteva od čoveka da prihvati i jedno i drugo. Terani iz zemlje u zemlju, trpeli su glad dok je sve oko njih venulo, a onda su se napokon skrasili u seanšanskim zemljama... takav im je bio život.

Ništa od svega toga nije moglo da se meri s time što su ostali bez Arama. To ju je bolelo daleko više nego kada su im Troloci oteli njegovu majku.

Prošli su pored Morgaze, nekadašnje kraljice, koja je rukovodila tim radnicima i izdavala im naređenja. Ila je samo produžila pored nje. Ona ne mari za kraljice. One nikada ništa nisu uradile za nju i za njene.

Raen stade blizu nje pa diže svetiljku da obasja pun tobolac strela koji je neki vojnik nosio pre nego što je poginuo. Ila zasikta i zadiže suknje da obiđe leševe i stigne do svog muža. „Raene!“

„Mir, Ila“, odvrati joj on. „Neću ga uzeti. Ali pitam se.“ On diže pogled prema dalekom sevanju svetlosti nizvodno i povrh visoravni gde su vojske nastavile sa svojim strašnim ubijanjem. Tako često seva kroz mrak, kao da stotine munja pada s neba. Ponoć je odavno prošla. Oni već satima po tom polju traže preživele.

„Pitaš se?“, ponovi Ila. „Raene...“

„Ila, šta bismo mi da oni rade? Troloci neće slediti Put lista.“

„Ima mnogo mesta za bežanje“, odgovori Ila. „Pogledaj ih. Sačekali su Troloke taman kada je Nakot Senke izašao iz Pustoši. Da je sva ta snaga utrošena na prikupljanje ljudi i na to da se povedu na jug...“

„Troloci bi ih sledili“, prekide je Raen. „A šta onda, Ila?“

„Prihvatili smo mnoge gospodare“, reče mu Ila. „Senka će se možda loše ophoditi prema nama, ali da li bi to zaista bilo gore nego što su se prema nama ponašali drugi?“

„Da“, tiho odgovori Raen. „Da, Ila. Bilo bi gore. Daleko, daleko gore." Ila ga je samo gledala.

On odmahnu glavom i uzdahnu. „Ila, neću napustiti Put. To je moja životna staza i dobra je za mene. Možda... možda više neću misliti onako loše o onima koji hode nekom drugom stazom. Ako preživimo ove dane, preživećemo zahvaljujući onima koji su izginuli na ovom bojištu, želeli mi da prihvatimo njihovu žrtvu ili ne.“

A onda on ućuta. To je samo zbog toga stoje ova noć tako mračna, pomislila je ona. Savladaće on to kada sunce opet sine. Tako je, zar ne?

Ona diže glavu i zagleda se u noćno nebo. To sunce... hoće li oni uopšte moći da ga vide kada grane? Oblaci obasjani vatrom sa zemlje kao da su sve gušći i gušći. Ona se bolje ogrnu jarkožutim šalom, iznenada osećajući kako je probija hladnoća.

Možda neću misliti onako loše o onima koji slede neku drugu životnu stazu... Trepnula je jer joj oči zasuziše. „Svetlosti“, prošapta ona a nešto je probode. „Nije trebalo da mu okrenem leđa. Trebalo je da pokušam da mu pomognem da nam se vrati, a ne da ga odbacim. Svetlosti, o Svetlosti. Sakloni ga...“ Jedan odred najamnika nađe strele i pokupi ih. „Hej, Henlone!“, viknu jedan. „Vidi ovo!“

Kada su ti grubijani počeli da pomažu Tuataanima, bila je ponosna na njih. Izbegavali su bitku da bi pomagali ranjenicima? Ti ljudi prevazišli su svoju nasilnu prošlost.

Sada je trepnula i videla ih drugačije - kao kukavice koje bi radije da prebiraju po leševima i po džepovima mrtvaka nego da se bore. Sta je gore? Ljudi koji se suprotstavljaju Trolocima i pokušavaju da ih odagnaju - ma koliko to bilo pogrešno - ili ovi plaćenici koji neće da se bore jer im je ovako lakše?

Ila odmahnu glavom. Oduvek je mislila da zna sve životne odgovore, ali danas joj većina tih odgovora izmiče. Međutim, spasavanje nečijeg života... toga još može da se drži.

Opet se zaputila među tela, tražeći žive među mrtvima.

Olver se opet zavuče pod kola, čvrsto držeći Rog, dok je gospa Faila galopom bežala odatle. Sledilo ju je na desetine konjanika i stotine Troloka. Postalo je veoma mračno.

Sam. Opet je ostao sam.

Cvrsto sklopi oči, ali to nije mnogo pomagalo. I dalje je u daljini čuo vrištanje i viku. I dalje je osećao krv zarobljenika koje su Troloci poubijali dok su ovi pokušavali da pobegnu. Pored krvi je osećao i miris dima koji ga je gušio i grebuckao u grlu. Kao da je čitav svet u plamenu.

Tle se zatreslo kao da je nešto veoma teško palo negde u njegovoj blizini. Grmljavina se pronosila nebom, praćena oštrim praskovima dok su se munje iznova i iznova zarivale u visoravan. Olver je drhtao i cvileo.

A mislio je da je hrabar. Eto ga sada, napokon u bitki. Jedva da sprečava da mu se ruke tresu. Došlo mu je da se sakrije, da iskopa duboku rupu i da se zavuče u nju.

Faila mu je kazala da nađe drugo mesto da se sakrije jer će se možda oni vratiti, tražeći Rog.

Usuđuje li se da izađe? Usuđuje li se da ostane tu? Olver otvori oči, pa samo što ne vrisnu. Pored kola su stajale noge koje su se završavale kopitima. Trenutak kasnije jedno lice s gubicom sagnulo se i pogledalo ga, a sitne oči su začkiljile i nozdrve se raširile.

Olver zaurla i zakoprca se da pobegne, grabeći Rog. Trolok nešto viknu i prevrnu kola, skoro ih oborivši na Olvera. Tovar strela iz kola prosu se po tlu kada Olver odjuri tražeći gde da se sakrije.

Nije imao kud. Desetine Troloka okrenuše se ka njemu i počeše da se dozivaju na nekom jeziku koji Olveru nije bio poznat. On se osvrnu, u jednoj ruci držeći Rog a u drugoj nož, obuzet potpunom panikom. Nigde nema bezbednog mesta.

Jedan konj frknu u blizini. Bila je to Bela, koja je žvakala neko žito što se prosulo iz jednog tovara. Konj diže glavu i pogleda Olvera. Nije imala sedlo, već samo đem i uzde.

Krv i pepeo, pomislio je Olver trčeći ka njoj, voleo bih da mi je ovde Vetar. Ta debela kobila sigurno će ga odvesti pravo u troločki kazan. Olver vrati svoj nož u kanije pa skoči Beli na leđa, jednom rukom grabeći uzde a drugom držeći Rog. Trolok sa svinjskom gubicom, koji je sedeo na kolima, zamahnu oružjem i umalo što ne odseče Olveru ruku. On vrisnu i mamuznu Belu, a kobila zagalopira među Trolocima. Čudovišta potrčaše za njom zavijajući i urlajući. I drugi krici pronesoše se logorom, koji se skoro ispraznio kako su se Troloci okupili oko dečaka.

Olver je jahao baš kako su ga učili - pribijen uz kobilu i navodeći je nogama. A Bela je galopirala. Svetlosti, galopirala je. Met je jednom rekao da se mnogi konji boje Troloka i da će zbaciti jahača ako ih ovaj natera blizu njih. Ali ova kobila nije učinila ništa od svega toga. Projurila je pored urlajućih Troloka, pravo kroz središte njihovog logora.

Olver se osvrnu. Jurilo ga je na stotine tih zveri. „O, Svetlosti!“

Uveren je da je na visoravni video Metov barjak - ali na putu mu je tako mnogo Troloka. Olver okrenu Belu u smeru u kom je Aravina otišla. Možda bi mogao da obiđe troločki tabor, da im se skloni s puta, pa da dođe na zadnji kraj visoravni.

Odnesi Rog Metu - ili je sve izgubljeno.

Olver je jahao što je bolje umeo, terajući Belu.

Nema nikog drugog.

Veliki odred Troloka okupio se da mu preseče put. Olver se okrenu na drugu stranu, ali Troloci su navirali i iz tog smera. Olver vrisnu i opet okrenu Belu, kada se jedna debela crna troločka strela zari u njene sapi. Kobila zanjišta pa se zatetura i pade.

Olver se skotrlja s nje. Vazduh mu izlete iz pluća kada pade na zemlju i svetlaci mu zaigraše pred očima. Nekako se natera da počne da puzi na sve četiri.

Rog mora da stigne do Metrima Kautona.

Olver zgrabi Rog i shvati da jeca. „Zao mi je“, reče on Beli. „Bila si dobar konj. Vetar ne bi mogao tako da galopira. Zao mi je.“ Ona tiho zanjišta, uzdahnu još jednom, pa uginu.

On je ostavi i protrča ispod nogu prvog Troloka koji naiđe. Olver ne može da se bori protiv njih. Zna da ne može. Nije izvadio nož, već je samo potrčao uz strmu padinu, pokušavajući da stigne do vrha, gde je video Metov barjak kako pada.

Ali vrh padine kao da je bio čitav kontinent daleko. Jedan Trolok zgrabi ga za odeću i povuče, ali Olver se otrgnu ostavljajući pocepanu tkaninu pod debelim noktima. Dok je trčao po razrovanom tlu, očajnički ugleda useklinu u jednoj steni u podožju padine. Plitka pukotina zjapila je ka crnom nebu.

Baci se ka njoj, pa se promigolji unutra čvrsto držeći Rog. Jedva mu je uspelo da uđe. Troloci se okupiše iznad njega, pa krenuše da ga grabe cepajući mu odeću.

Olver zacvile i sklopi oči.

Logan skoči kroz kapiju, već obrazujući tkanja ispred sebe dok je napadao Demandreda.

Čovek je stajao na padini što se pušila i odakle se pružao pogled na suvo rečno korito i andorske kopljanike iza njega koji su se jedva držali na okupu. Aijeli, Kairhijenjani i Zmajeva legija takođe su se borili na tom položaju i svi su bili u opasnosti da budu opkoljeni.

Kopljanici su skoro potpuno slomljeni. Ubrzo će se dati u bezglavi beg.

Logan baci dva vatrena stuba na Demandreda, ali Šaranci se isprečiše ometajući njegov napad. Meso izgore i kosti se pretvoriše u pepeo. Njihove smrti dale su Demandredu dovoljno vremena da se okrene i napadne tkanjem Vode i Vazduha. Loganov stub vatre pogodi tu prepreku i pretvori se u paru, koja ubrzo potom nestade.

Logan se nadao da će Demandred oslabiti nakon toliko usmeravanja. Nije bilo tako. Ispred toga čoveka obrazova se jedno zamršeno tkanje - tkanje kakvo Logan nikada u životu nije video. Tkanje je stvorilo polje koje se mreškalo u vazduhu, i kada je Logan sledeći put napao, njegovo tkanje se od tog polja odbilo kao štapić od ciglenog zida.

Logan skoči u stranu i zakotrlja se kada munja sevnu s neba. Zasuše ga kameni opiljci dok je on tkao Duh, Vatru i Zemlju, sekući neobični zid. Pocepao ga je pa ubacio parčad skršenog kamena s tla kako bi presreo plamen kojim je Demandred napadao njega.

Varka, pomislio je Logan shvativši da je Demandred iza plamena izatkao nešto drugo, nešto složenije. Kapija se otvori i rascepi tle, zjapeći kao nekakve crvene čeljusti. Logan se baci u stranu kada smrtokapija prolete pored njega, ostavljajući za sobom trag usijane lave.

Demandredov naredni napad bio je mlaz vazduha koji je odbacio Logana unazad, prema lavi. Logan očajnički izatka Vodu da ohladi lavu. Pade u nju ramenom, prolazeći pored mlaza vrele pare koja ga opeče, ali pošlo mu je za rukom da ohladi lavu dovoljno da se po još rastopljenom toku ispod njega obrazuje pokorica. Zadržavajući dah kako ne bi udisao paru, opet skoči kada , novih munja smrvi tle na mestu gde je do maločas stajao.

Te munje razmrskaše koru koju je on načinio i zariše se u rastopljenu stenu. Kapi lave poprskaše Logana, pržeći mu kožu i stvarajući mu ožiljke po ruci i licu. On zaurla i besno izatka munju koja sevnu na njegovog neprijatelja.

Potez Duhom, Zemljom i Vatrom saseče njegova tkanja iz vazduha. Demandred je naprosto snažan. Taj njegov saangreal je neverovatan.

Naredni blesak munje zaslepi Logana i natera ga da ustukne, pa on nalete na neke kamene krhotine čiji mu se šiljci zariše u kožu.

„Moćan si“, izjavi Demandred. Logan ga je jedva čuo. Njegove uši... grmljavina... „Ali nisi Lijus Terin.“

Logan zareža, pa poče da tka uprkos suzama i baci munju na Demandreda. Tkao je dvaput, i mada je Demandred sasekao jednu munju iz vazduha, druga je pogodila svoj cilj.

Ali... šta je bilo ono tkanje? Bilo je to još jedno koje Logan nije umeo da prepozna. Munja pogodi Demandreda ali nestade, nekako se rasipajući kroz zemlju. Jednostavno tkanje Vazduha i Zemlje, ali je munja bila beskorisna.

Stit pade između Logana i Izvora. Povređenim očima gledao je kako se u Demandredovim rukama zameće tkanje kobne vatre. Režeći, Logan zgrabi komad kamena s tla pored sebe, otprilike veličine svoje pesnice, pa ga baci na Demandreda.

Iznenađujuće, kamen je pogodio Demandreda i rascepio mu kožu, nateravši ga da se zatetura. Izgubljeni je moćan, ali i dalje pravi iste greške kakve prave obični ljudi. Ma šta Taim pričao, nikada ne treba svu svoju pažnju posvetiti Jednoj moći. U tom trenutku rasejanosti, štit između Logana i Izvora samo nestade.

Logan se zakotrlja i otpoče dva tkanja. Jedno je bilo štit kao Demandredov, koji zapravo nije nameravao da upotrebi, a drugo očajnička kapija. Kukavički izbor.

Demandred zareža pa prinese ruku licu i napade pomoću Moći. Uništio je štit, smesta shvativši da on predstavlja veću opasnost po njega. Kapija se otvori a Logan prolete kroz nju, puštajući je da se smesta zatvori. Na drugoj strani se skljoka na tle, prepun opekotina i odranih ruku, sa zvonjavom u ušima i skoro potpuno slep.

Vrativši se u logor Aša'mana iza blatišta i baruština, gde su ga Gejbrila i ostali čekali, on natera sebe da sedne. Zaurla od besa. Gejbrilina zabrinutost zračila je kroz vezu. Prava zabrinutost. Nije ništa umislio. Svetlosti.

„Tišina“, reče mu ona klečeći pored njega. „Budalo jedna. Sta si to uradio sebi?“

„Pretrpeo sam neuspeh“, odgovori on i u tom trenutku oseti kako Demandred opet počinje da napada nastavljajući da urla i doziva Lijusa Terina. „Izleči me.“

„Nećeš to opet pokušati, zar ne?“ upita ga ona. „Neću da te Lečim samo da bih ti omogućila da...“

„Neću pokušati ponovo“, promuklo odgovori Logan. Bol je bio strašan, ali ništa naspram poniženja koje je osećao zbog poraza. „Neću, Gejbrila. Prestani da sumnjaš u ono što ti govorim. Previše je snažan.“

„Logane, neke od ovih opekotina su gadne. Ove rupe u tvojoj koži - ne znam da li ću moći da ih u potpunosti Izlečim. Ostaće ti ožiljci.“

„U redu je“, procedi on. To su začelo mesta gde ga je lava poprskala po ruci i obrazu.

Svetlosti, pomislio je. Kako ćemo da izađemo na kraj sa ovim čudovištem?

Gejbrila položi ruke na njega i tkanja Lečenja suknuše u njegovo telo.

Grmljavina Egvenine bitke sa M’hejlom bila je ravna grmljavini koja se pronosila oblacima visoko na nebu. M’hejl, novi Izgubljeni, čije su ime njegovi Gospodari straha klicali po celom bojištu.

Egvena je tkala ne razmišljajući, bacajući tkanje za tkanjem na odmetnutog Aša'mana. Nije zazvala vetar, ali vetar je svejedno hrlio i rikao oko nje, noseći joj kosu i haljinu, noseći joj ešarpu koja se vijorila za njom. Narišma i Merisa skupili su se s Lejlvin na tlu pored nje, a Narišmin glas - koji jedva da se čuo od rike što je pratila bitku - dovikivao joj je koja tkanja M’hejl izrađuje.

Pošto je prestala da napreduje, Egvena je stajala na vrhu visoravni, u istoj visini sa M’hejlom: Negde duboko u sebi znala je da će njenom telu ubrzo biti potreban odmor.

Ali ona za sada to ne može da priušti. Za sada je bitka jedino bitna.

Vatra sevnu na nju a ona je skrenu u stranu Vazduhom. Ziške se rasuše vetrom, kovitlajući se oko nje i rasipajući svetlost dok je tkala Zemlju. Učinila je da se već rascepljeno tle zatalasa, pokušavajući da obori M’hejla, ali on to tkanje rascepi svojim.

Usporava, pomislila je.

Egvena pođe napred, prepuna Moći. Otpoče dva tkanja, po jedno iznad obe šake, pa sunu oganj na njega.

On na to odgovori mlazom čiste beline, tankim kao vlat kose, koji je Promaši za manje od jednog hvata. Kobna vatra ostavi za sobom svetlace u Egveninim očima, a tle zastenja ispod njih dok se vazduh vitoperio. One Paučinaste pukotine raširiše se po tlu kao procepi u ništavilo.

„Budalo jedna!" viknu ona na njega. „Uništićeš Saru!" Njihov sukob već je pretio da to postigne. Ovaj vetar nije prirodan, a nije ni taj vreli vazduh. Pukotine u tlu širile su se od M’hejla, zjapeći sve više.

„On opet tka!“, viknu Narišma boreći se da ga čuje od vetra.

M’hejl pusti još jedan mlaz kobne vatre, cepajući tle, ali Egvena je bila spremna za to. Pomeri se u stranu, osećajući sve veći bes. Kobna vatra. Mora nekako odgovoriti na nju!

Njima nije stalo do toga šta će da upropaste. Oni su ovde da bi razarali. To je naređenje njihovog gospodara. Lomi. Pali. Ubijaj.

Gavine...

Ona vrisnu od mahnitog besa pa izatka stub za stubom Vatre. Narišma je vikao šta M’hejl radi, ali Egvena nije mogla da ga čuje od hučanja u ušima. Svejedno je ubrzo videla da je on stvorio prepreku od Vazduha i Vatre kako bi odbio njene napade.

Egvena pođe napred neprestano ga napadajući. To mu nije davalo vremena da se povrati, niti da napada. Prestala je s tim samo da bi izatkala štit koji je držala u pripravnosti. On se zatetura kada se plamen rasprši o njegovu prepreku a njegovo tkanje napuče, pa diže ruku možda da bi opet pokušao da izatka kobnu vatru.

Egvena postavi štit između njega i Izvora. Nije ga potpuno odsekla od njega, jer ju je zadržavao naporom i snagom volje. Sada su bili dovoljno blizu jedno drugome da je ona jasno videla njegovu nevericu i bes. On se borio, ali bio je slabiji od nje. Egvena gurnu, približavajući taj štit sve više i više nevidljivoj niti koja je njega spajala s Jednom moći. On se svom snagom odupirao...

M’hejl se napregnu i pusti tanak mlaz kobne vatre naviše, kroz procep gde štit još nije došao na svoje mesto. Kobna vatra uništi tkanje - kao i vazduh i samu Šaru u tom mestu.

Egvena ustuknu kada M’hejl usmeri to tkanje ka njoj, ali usijani mlazbeše premali i preslab da bi stigao do nje, pa iščile pre nego što je pogodi. M’hejl zareža pa nestade i vazduh oko njega se izvitoperi od nekog vida Putovanja koje Egveni nije bilo poznato.

Egvena duboko udahnu, držeći se za nedra. Svetlosti! Umalo da je izbriše iz Šare.

Nestao je a da nije obrazovao kapiju! Prava moć, pomislila je. Bilo je to jedino objašnjenje. Ona o njoj ne zna gotovo ništa - bila je to suština Mračnoga, upravo ono što je usmerivače iz Doba legendi privuklo da načine Rupu.

Kobna vatra. Svetlosti umalo sam poginula. Još gore od toga.

Ona nema nikakav odgovor na kobnu vatru.

To je samo tkanje... Samo tkanje. Bile su to Perinove reči.

Trenutak je prošao, a M’hejl je pobegao. Moraće da se trudi da Narišma bude blizu nje kako bi je upozorio ako neko u blizini počne da usmerava.

Sem ako M’hejl opet ne upotrebi Pravu moć. Da li bi drugi muškarac mogao da oseti kada se to usmerava?

„Majko!“

Egvena se okrenu kada Merisa pokaza mesto gde se većina Aes Sedai i Aša'mana i dalje gorko borila protiv Šaranaca. Mnoge sestre u raznobojnim haljinama mrtve su ležale po padini.

Gavinova smrt proganjala ju je kao ubica u crnini. Egvena stisnu zube i rasplamsa gnev, uvlačeći u sebe Jednu moć dok se bacala na Šarance. Hurin se borio na Polovskoj visoravni zajedno sa ostalim Krajišnicima, samo što su mu nozdrve bile zapušene tkaninom.

Cak i kroz tu tkaninu osećao je smrad rata. Tako mnogo nasilja, smrada krvi i trulog mesa svuda oko njega. Taj smrad prekrivao je tle, prekrivao mu mač, pa čak i odeću. Već mu je nekoliko puta za vreme bitke gadno pozlilo.

On se i dalje bori. Sklonio se u stranu kada je jedan Trolok s medvedom njuškom pregazio leševe i zamahnuo na njega. Od mača te zveri zemlja se zatresla a Hurin je vrisnuo.

Čudovište se neljudski nasmeja, misleći da je Hurinov vrisak pokazatelj straha. Krenu da ga probode, a Hurin skoči napred i podvuče mu se pod ruku, pa ga u prolazu raspori. Stvorenje se zatetura i stade gledajući svoju smrdljivu utrobu kako navire iz trbuha.

Moram da kupim vreme za lorda Kanda, pomislio je Hurin uzmičući i čekajući da sledeći Trolok pregazi leševe. Dolaze sa istoka visoravni, od reke. Ova strma padina preteška im je za uspon, ali Svetlosti - ima ih tako mnogo.

Samo se bori, samo se bori.

Lord Rand je došao pred njega, da mu se izvini. Njemu! Pa, on će moći da se ponosi Hurinom. Ponovorođenom Zmaju ne treba oproštaj nekog bednog hvatača lopova, ali Hurin se svejedno oseća kao da se svet ispravio. Lord Rand je opet postao lord Rand. Lord Rand će ih sačuvati, samo ako mu pruže dovoljno vremena.

Nastalo je zatišje. Namrštio se. Izgledalo je kao da zveri ima beskrajno mnogo. Nisu valjda sve pobijene. Oprezno pođe napred i baci pogled preko leševa i niz padinu.

Ne, nisu poražene. More zveri i dalje deluje bezmalo beskrajno. Video ih je obasjane svetlošću vatri koje su gorele u podnožju. Troloci su zastali sa Usponom jer su morali da sklone leševe s padine. Mnoge od njih pobili su Tamovi strelci. Ispod njih, u rečnom koritu, veća vojska Troloka borila se Protiv Elejninih snaga.

„Trebalo bi da sada možemo da predahnemo na neko vreme“, obrati se vojnicima Lan Mandragoran iz sedla svog konja. I kraljica Alijandra jahala je u blizini, spokojno razgovarajući sa svojim ljudima. Dva vladara u vidnom polju. Oni baš znaju kako da deluju zapovednički. Hurin se odmah osećao bolje.

„Pripremaju se za poslednji juriš“, reče Lan, „napad kojim hoće da nas potisnu od padine da bi mogli da se bore na ravnom tlu. Odmorite se dok oni raščišćavaju leševe. Mir vam blagoslovio mačeve, prijatelji. Sledeći napad biće najgori." Sledeći napad biće najgori? Svetlosti!

Iza njih, na sredini visoravni, ostatak Metove vojske napadao je Šarance, pokušavajući da ih potisne jugozapadno. Ako mu to pođe za rukom i ako ih natera niz padinu u Troloke koji se bore protiv Elejninih snaga, to će stvoriti veliku pometnju koju će Met moći da iskoristi. Ali Šaranci za sada ne popuštaju; zapravo, potiskuju Metovu vojsku, i ona lagano počinje da popušta.

Hurin se zavali i leže, slušajući ječanje svuda oko sebe, daleku viku i zveket metala po metalu, osećajući vonj nasilja koje je visilo oko njega kao čitav okean smradova.

Najgore će tek uslediti.

Svetlost im pomogla...

Berelajn krpom obrisa krv s ruku dok je ulazila u gozbenu dvoranu svoje palate. Stolovi su bili rastureni za ogrev, da bi se nahranila ogromna ognjišta podignuta sa obe strane duge prostorije; umesto nameštaja po podu su bili redovi i redovi ranjenika.

Kuhinjska vrata se uz tresak otvoriše i neki Krpari uđoše - neki s nosilima, a drugi pomažući ranjenicima da došepaju u prostoriju. Svetlosti/, pomisli Berelajn. Još? Palata je već prepuna ranjenika.

„Ne! Ne!“, viknu ona i pođe prema njima. „Ne ovamo. Zadnji hodnik. Moraćemo da počnemo da ih smeštamo tamo. Rosil! Stigli su nam novi ranjenici.“

Krpari skrenuše prema hodniku, tešeći ranjene ljude. Doveli su samo one kojima može da se pomogne. Bila je primorana da objasni Tuataankama koje je rane preteško Izlečiti. Bolje je spasti desetoricu s teškim ranama nego utrošiti isto toliko snage da bi se spasao jedan čovek koji se za život drži samo jednom niti nade.

To objašnjenje bilo je nešto najteže što je ona u životu uradila.

Krpari nastaviše da se kreću u povorci, a Berelajn je gledala ranjenike tražeći belu odeću. Među njima je bilo Belih plaštova, ali nije bilo onoga kojeg je tražila ona.

Ima ih tako mnogo..., opet je pomislila. Krparima niko ne pomaže s ranjenicima. Svi sposobni muškarci u palati, kao i većina žena, otišli su na bojište bilo da se bore, bilo da pomažu kaemlinskim izbeglicama da skupljaju strele.

Rosil dojuri, odeće umrljane krvlju, na šta ona nije obraćala pažnju. Smesta preuze ranjenike, gledajući kome je nužno smesta ukazati pomoć. Nažalost, kuhinjska vrata istog trenutka se opet uz tresak otvoriše i kroz njih se zateturaše neki okrvavljeni Andorci i Aijeli, koje su Srodnice poslale s drugog kraja bojišta.

Usledilo je čisto ludilo dok je Berelajn sve koje je imala na raspolaganju - konjušare, stare, čak i petogodišnju decu - terala da pomognu pridošlicama. Došli su samo najteže ranjeni Aijeli; oni najčešće ostaju na bojištu sve dok mogu da drže oružje u rukama. To je značilo da mnogima koji dođu kod nje pomoći zapravo nema i da oni samo zauzimaju prostor koji ona ne može priuštiti da im dodeli, pa da za sobom ostavljaju krvavu prazninu kada preminu.

„Ovo je ludost!" reče ona ustajući. Ruke su joj opet krvave, a nije joj ostala nijedna čista krpa. Svetlosti! „Moramo da pošaljemo još nekoga da pruži pomoć. Ti.“ Pokaza jednog oslepljenog Aijela, koji je sedeo leđima oslonjen na zid, sa zavojem preko očiju. „Ti, slepi Aijelu.“

„Zovem se Rondža.“

„Pa, Rondža, ovde mi pomažu neki gai'šaini. Po mojoj računici, trebalo bi da ih je mnogo više. Gde su?“

„Čekaju da se bitka završi pa da mogu da poslužuju pobednike.“

„Otići ćemo po njih“, kaza ona. „Potrebni su nam svi koji mogu da pomognu u borbi.“

„Oni će možda doći kod tebe, Berelajn Pendrag, da ti pomognu s ranjenicima“, odgovori joj taj čovek. „Ali neće se boriti. To nije njihova uloga.“

„Prizvaće se pameti“, odlučno odbrusi ona. „Ovo je Poslednja bitka!“

„Ti si možda ovde poglavar klana“, smešeći se joj reče Aijel, „ali nisi Kar’a’karn. Cak ni on ne bi mogao da zapovedi gai'šainima da prekrše đie’toh.“

„Ko onda može?“

To kao da je iznenadilo tog čoveka. „Niko. To nije moguće.“

„A Mudre?“

„One to ne bi učinile“, kaza ovaj. „Nikada.“

„Videćemo“, reče Berelajn.

Čovek se još više nasmeši. „Mislim da nema ni muškarca ni žene koji bi želeli da trpe tvoj gnev, Berelajn Pendrag. Ali i da mi se oči vrate, opet bih ih iskopao radije nego da vidim gai'šaine kako se bore.“

„Onda oni ne moraju da se bore“, reče mu Berelajn. „Možda mogu da pomognu s nošenjem ranjenika. Rosil, možeš li da izađeš na kraj sa ovima ovde?“

Iznurena žena samo klimnu. U celoj palati nema ni jedne jedine Aes Sedai koja ne izgleda kao da će pasti ako još jednom korakne. Berelajn se drži na nogama samo zahvaljujući nekom bilju premda misli da Rosil ne bi odobravala njegovu upotrebu.

Pa, ovde ne može više ništa da učini. Mogla bi onda da proveri šta rade ranjenici u skladištima. Oni su...

„Milostiva Prva?“, začu se nečiji glas. Bila je to Kitan, jedna od dvorskih služavki koje su ostale da pomažu s ranjenicima. Sitna žena je uze za ruku. „Moraš da vidiš nešto.“

Berelajn uzdahnu ali klimnu. Kakva je nedaća sada čeka? Još jedan mehur zla koji je utamničio ranjenike iza zidova koji do maločas nisu postojali? Da im nije opet nestalo zavoja? Ona čisto sumnja da u celome gradu ima čaršava, draperija ili donjeg rublja koji već nisu pretvoreni u zavoje.

Devojka je povede uza stepeniše koje je vodilo u njene lične odaje gde je smešteno nekoliko ranjenika. Ona uđe u jednu prostoriju i iznenadi se kada vide poznato lice kako je čeka. Anura je u crvenoj haljini sa sivim prugama sedela pored kreveta, a njene uobičajene pletenice bile su joj pokupljene i uvezane tako da joj to nije ni najmanje lepo stajalo. Zamalo da je Berelajn i ne prepozna.

Anura ustade kada Berelajn uđe, pa se pokloni - mada je izgledala kao da će se svakog časa onesvestiti od iznurenosti.

U krevetu je ležao Galad Damodred.

Berelajn odsečno uzdahnu i pritrča mu. To jeste on, mada je gadno ranjen po licu. I dalje diše, iako je u nesvesti. Berelajn krenu da ga uhvati za ruku, ali vide da se ta ruka završava patrljkom. Jedan vidar već je spalio ranu da on ne bi iskrvario na smrt.

„Kako?“, upita Berelajn hvatajući ga za drugu ruku i sklapajući oči. Saka mu je bila topla. Kada je čula šta je Demandred urlao, kako je porazio čoveka u belom...

„Osećala sam da ti to dugujem“, reče joj Anura. „Našla sam ga na bojištu nakon što je Demandred obznanio šta je uradio. Odvukla sam ga dok se Demandred borio protiv jednog čoveka iz Crne kule.“ Ona sede na stoličicu pored kreveta, pa se nagnu napred klonuvši. „Berelajn, nisam mogla da ga Izlečim. Jedva sam uspela da otvorim kapiju i da ga dovedem ovamo. Žao mi je.“

„Sve je u redu“, reče joj Berelajn. „Kitan dovedi neku drugu sestru. Anura, biće ti bolje kada se odmoriš. Hvala ti.“

Anura klimnu. Sklopi oči, a Berelajn se zgranu kada vide suze u njihovim uglovima.

„Šta je bilo?“, upita Berelajn. „Anura, šta nije u redu?“

„To ne bi trebalo da se tebe tiče“, odgovori Anura ustajuči. „Vidiš, sve se podučavaju tome. Nemoj da usmeravaš ako si previse umorna. To može da dovede do posledica. Ali bila mi je potrebna kapija da bih ga dovela do palate. Da bih ga dovela nekud gde je bezbedno, da bih povratila...“

Anura se skljoka sa stoličice. Berelajn skoči do nje i nasloni joj glavu na sebe. Tek je tada shvatila da Anura ne izgleda drugačije zbog pletenica. I lice joj deluje pogrešno. Promenjeno je. Više nije bezvremeno, već mladoliko.

„O, Svetlosti, Anura“, izusti Berelajn. „Sagorela si, zar ne?“

Žena pade u nesvest. Berelajn se srce cepalo. Ta žena i ona imale su razmirice u poslednje vreme, ali Anura je godinama pre toga bila njena prijateljica i uzdanica. Jadna žena. Kako Aes Sedai pričaju o tome, to se smatra gorim od smrti.

Berelajn diže ženu na jedan ležaj u toj sobi, pa je pokri ćebetom. Berelajn se osećala tako nemoćno. Možda... možda ona nekako može da bude Izlečena...

Vratila se do Galada, pa ga je opet uhvatila za ruku da bi ga držala još malo i podigla je prevrnutu stoličicu da sedne na nju. Samo da se malo odmori. Sklopila je oči. On je živ. Za to je plaćena užasna cena, ali on je živ.

Prenula se kada je progovorio. „Kako?“

Ona otvori oči i zateče ga kako je gleda.

„Kako to da sam ja ovde?“, tiho je upita on.

„Anura“, odgovori nju ona. „Našla te je na bojištu.“

„Moje rane?“

„Druge sestre koje mogu da Leče doći će da te obiđu kada budu mogle“, odgovori mu Berelajn. „Tvoja ruka..." Pribrala se. „Ruka ti je izgubljena, ali možemo da uklonimo tu posekotinu na licu.“

„Ne“, prošapta on. „To je samo... mala posekotina. Ostavi Lečenje za one koji bi umrli bez toga." On deluje tako umorno. Kao da je jedva budan.

Ona se ugrize za usnu, ali klimnu. „Naravno." Oklevala je. „Bitka se ne odvija dobro, zar ne?“

„Ne.“

„Dakle, sada... sada se samo nadamo?“

On izvuče ruku iz njene i gurnu je pod košulju. Kada Aes Sedai dođe, moraće ga svući i izviđati mu rane. Za sada su se pobrinuli samo za njegov patrljak, pošto je to bilo najgore.

Galad uzdahnu, pa zadrhta, a šaka mu skliznu iz košulje. Je li on to nameravao da je skine?

„Nada..." prošapta on, pa pade u nesvest.

Rand je jecao.

Grčio se u tami, a Sara se kovitlala pred njima izatkana od niti ljudskih života. Okončalo se tako mnogo tih niti.

Tako mnogo.

Trebalo bi da je on bio u stanju da ih zaštiti. Zašto nije? Iako to nije želeo, imena počeše da mu promiču kroz misli. Imena onih koji su dali život za njega, počinjući samo od žena ali sada se šireći na svakoga koga je on trebalo da spase - a nije.

Dok se čovečanstvo borilo na Merilorskom polju i kod Šajol Gula, Rand je bio primoran da gleda te smrti. Nije mogao da skrene pogled.

Mračni odabra baš taj trenutak da ga napadne svom silom. Pritisak opet nalete, stremeči da smrvi Randa i da ga pretvori u ništavilo. Nije mogao ni da mrdne. Svaki tračak njegove suštine, njegove rešenosti i snage bili su usredsređeni na to da spreči Mračnoga da ga pokida.

Mogao je samo da gleda dok oni ginu.

Rand je gledao kako Davram Bašer gine u jurišu, a odmah za njim gine i njegova žena. Rand se zaplakao kada je njegov prijatelj poginuo. Plakao je za Davramom Bašerom.

Dragi i odani Hurin pao je pred troločkim napadom na vrhu visoravni gde je Met postavio svoje uporište. Rand je plakao za Hurinom. Čovekjebio toliko pun vere u njega da bi ga sledio bilo gde.

Džori Kongar ležao je pod troločkim telom cvileći za pomoć sve dok nije iskrvario nasmrt. Rani je jecao za Džorijem kada je njegova nit napokon ugasla.

Enaila, koja je resila da prestane da bude Far Dareis Mai i da položi venac pred noge sisvai’amana Leirana, pala je kada su je proburazila četiri Troloka. Rand je plakao za njom.

Karldin Manfor, koji ga je tako dugo sledio i koji je bio kod Dumajskih kladenaca, umro je kada ga je napustila snaga da usmerava i kada je pao na tle od iznurenosti. Šaranci su ga napali i izboli svojim crnim bodežima. Njegova Aes Sedai, Beldejn, zateturala se i pala nekoliko trenutaka kasnije. Rand je plakao za njima.

Plakao je za Garetom Brinom i za Sijuan. Plakao je za Gavinom.

Tako mnogo njih. Tako mnogo njih.

GUBIŠ.

Rand se još više zgrči. Sta može da uradi? Njegov san o tome da zaustavi Mračnoga... stvoriće košmar ako to učini. Izneverile su ga njegove sopstvene namere.

PREDAJ SE, NEPRIJATELJU. ZAŠTO SE I DALJE BORIŠ? PRESTANI I ODMORI SE.

Bio je na iskušenju. O, kako je samo na iskušenju, Svetlosti. Sta bi Ninaeva pomislila? Video ju je kako se bori da spase Alanu. Kako bi ga se ona i Moiraina samo stidele kada bi znale da je Rand u tom trenutku samo želeo da digne ruke od svega?

Bol ga preplavi i on opet vrisnu.

„Molim te, samo neka se sve završi!“

MOŽE DA SE ZAVRŠI.

Rand se zgrči, zakoprca, zadrhta - ali njihovo vrištanje i dalje ga je napadalo. Bezbrojne smrti. Jedva se držao. „Ne“, prošapta.

U REDU, reče mu Mračni. IMAM JOS NESTO DA TI POKAŽEM. JOS JEDNO OBEĆANJE ONOGA ŠTO MOŽE BITI...

Mračni poslednji put isprede niti mogućnosti.

Sve prekri tama. Taim osinu Jednom moći, šibajući Mišrejla tkanjima Vazduha. „Onda se vrati, budalo jedna! Bori se! Nećemo da izgubimo taj položaj!“

Gospodar straha se poguri, pa pozva svoja dva saborca i odvuče se da postupi po naređenju. Taim se pušio od besa, pa je u srdžbi razmrskao jedan obližnji kamen naletom Moći. Ona divlja mačka od Aes Sedai! Kako se samo usudila da ga nadjača?

„M’hejle“, začu se jedan spokojan glas.

Taim... M’hejl. Mora o sebi razmišljati kao o M’hejlu. Pređe padinu zaputivši se ka glasu koji ga je dozivao. U strahu se kroz kapiju povukao na bezbedno mesto, preko cele visoravni, pa je sada bio na ivici jugoistočne padine. Demandred taj položaj koristi da motri na bitku koja se odvija ispod visoravni i da uništava jedinice Andoraca, Kairhijenjana i Aijela.

Demandredovi Troloci drže čitav deo između visoravni i blatišta, a polako potiskuju i branitelje kod isušene reke. Sada je samo pitanje vremena. Šarska vojska bori se severoistočno odatle, na visoravni. Malo ga brine to što je Kauton tako brzo stigao i zaustavio šarsko napredovanje. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Bio je to potez očajnog čoveka. On neće moći da se suprotstavi sarskoj vojsci. Međutim, sada je najvažnije da uništi one Aes Sedai na drugoj strani visoravni. To je od ključne važnosti da bi se dobila ova bitka.

M’hejl prođe pored sumnjičavih tetoviranih Šaranaca u njihovoj čudnoj odeći. Demandred je prekrštenih nogu sedeo okružen njima. Oči su mu bile sklopljene i lagano je disao. Taj saangreal koji koristi... uzima mu nešto, nešto više od uobičajene snage potrebne za usmeravanje.

Da li bi to M’hejlu moglo pružiti priliku? Kako mu je samo mrsko što je stavljen pod nečiju vlast. Istina, mnogo toga je naučio od tog čoveka, ali Demandred je sada očigledno nesposoban da vodstvo. Mazi te Šarance i traci snagu na osvetu protiv Al’Tora. Tuđa slabost je moguća prilika za M’hejla.

„M’hejle, čujem da popuštaš”, obrati mu se Demandred.

Pred njima, s druge strane suvog rečnog korita, andorska odbrana je napokon počela da puca. Troloci ih stalno pritiskaju kako bi otkrili slabe tačke u njihovim redovima, pa se sada probijaju kroz kopljanike u raznim tačkama uz reku. Legijina teška konjica i kairhijenjanska laka konjica sada su u stalnom pokretu i očajnički napadaju Troloke kako se ovi probijaju kroz andorsku odbranu. Aijeli ih i dalje zadržavaju kod blatišta, a samostrelci Legije u saradnji sa andorskim kopljanicima i dalje ne daju Trolocima da obiđu njihovo desno krilo. Međutim, pritisak troločkog napada jednostavno je neumoljiv i Elejnini borbeni redovi postepeno se povijaju, zalazeći sve dublje u Šijenar.

„M’hejle?" reče mu Demandred otvarajući oči. Drevne oči. M’hejl nije imao namere da bude zastrašen gledajući u njih. On neće biti zastrašen! „Reci mi kako to da nisi uspeo.“

„Ona veštica od Aes Sedai“, procedi M’hejl. „Ima izuzetno moćan saangreal. Skoro da sam je ubio, ali me je Prava moć izneverila.“

„S razlogom ti je data samo trunčica“, odgovori Demandred opet sklapajući oči. „Ume da bude nepredvidiva za one koji nisu navikli na nju.“

M’hejl ništa ne odgovori. On će vežbati da koristi Jednu moć i otkriće njene tajne. Ostali Izgubljeni su stari i spori. Ubrzo će sveža krv doći na vlast.

Zračeči lagodnom neumitnošću, Demandred ustade. Odavao je utisak ogromne stene koja samo menja položaj. „M’hejle, vratićeš se da je ubiješ. Zaklao sam njenog Zaštitnika. Trebalo bi da ona bude lak plen.“

„Onaj sa’angreal...“

Demandred mu pruži svoje žezlo sa zlatnim peharom na vrhu.

Je li to nekakvo iskušenje? Takva moć. M’hejl je osetio snagu kako zrači iz Demandreda kada koristi to žezlo.

„Kažeš da ona ima saangreal“, reče mu Demandred. „Evo, sada ga imaš i ti. Darujem ti Sakarnen kako više ne bi imao izgovora za neuspeh. M’hejle, ili ostvari uspeh ili pogini pokušavajući. Dokaži da zavređuješ mesto među Izabranima.“

M’hejl liznu usne. „Sta ako Ponovorođeni Zmaj napokon dođe po tebe?“

Demandred se zasmeja. „Zar misliš da ća koristiti ovo da bih se borio protiv njega? Sta bi to pa dokazalo? Naše snage moraju biti ravnopravne ako hoću da dokažem da sam bolji od njega. Po svemu sudeći, on ne može bezbedno koristiti Kalandor, a glupo je uništio Čoedan Kal. On će doći, a kada dođe, ja ću se suočiti s njim bez ikakve pomoći i dokazati da sam istinski gospodar ove zemlje.“

Unutrašnja tamo..., pomislio je Taim. On je u potpunosti poludeo, zar ne? Čudno je gledati u te oči, koje deluju tako razumno, a s njegovih usana slušati potpunu ludost Kada je Demandred prvi put prišao M’hejlu i ponudio mu priliku da služi Velikom gospodaru, taj čovek nije bio takav. Jeste, bio je bahat. Svi Izabrani su bahati. Demandredova rešenost da lično ubije Al'Tora buktala je u njemu kao vatra.

Ali ovo... ovo je nešto sasvim drugo. Život u Sari ga je promenio. Sasvim sigurno ga je oslabio. A sada ovo. Zašto bi taj čovek svojevoljno jednom takmacu dao tako moćnu stvar?

On je samo budala, pomislio je M’hejl, prihvatajući saangreal. Kada te ubijem, Demandrede, biće to isto kao da ubijam konja s tri slomljene noge. Baš šteta. Nadao sam se da ću te poraziti kao dostojnog takmaca.

Demandred se okrenu, a M’hejl povuče Jednu moć kroz Sakarnen, halapljivo upijajući toliku snagu. Slatkoća saidina prožela ga je kao mahnita bujica sladostrasne Moći. Osećao se ogromno dok je u ruci držao taj saangreal! On može sve. Da sravni sa zemljom planine, da uništi vojske - sve to putpuno sam!

M’hejl je izgarao od želje da povuče tokove, da ih izatka i uništi čoveka pred sobom.

„Pazi se“, upozori ga Demandred. Glas mu je zvučao jadno i bedno, kao da neki miš ciči. „Ne usmeravaj to prema meni. Vezao sam Sakarnen za sebe. Ako budeš pokušao da ga upotrebiš protiv mene, spržiće te iz Šare.“

Da li Demandred laže? Može li se saangreal prilagoditi nekome određenom? On to ne zna. Razmislivši, spusti Sakarnen, ogorčen iako je kroz njega kolala neverovatna snaga.

„M’hejle, nisam ja budala“, zajedljivo mu reče Demandred. „Nemam namere da ti dam u ruke omču kojom ćeš me obesiti. Idi i radi kako ti je rečeno. Ti si moj sluga kada je o ovome reč, ruka koja drži moju sekiru i njome obara drvo. Uništi Amirlin; služi se kobnom vatrom. To nam je naređeno i pokorićemo se kada je o ovome reč. Svet mora da se rasplete pre nego što ga opet izatkamo u skladu s našim željama.“

M’hejl zareža na njega, ali postupi po naređenju i izatka kapiju. Uništiće onu Aes Sedai, onu vešticu. A onda... onda će rešiti kako da izađe na kraj s Demandredom.

Elejna je gledala kako se njeni kopljanici povlače, i nije znala šta će od sebe zbog osećaja osujećenosti koji ju je mučio. To što je Birgiti već dva puta pošlo za rukom da je ubedi da se skloni iz područja neposredno zahvaćenog bitkom - pošto Troloci svakog časa mogu da se probiju - nije joj ni najmanje prijalo.

Elejna se povukla skoro do ruševina i trenutno se nije nalazila u neposrednoj opasnosti. Oko nje je bio dvostruki obruč gardista, a većina njih sedeli su i jeli pokušavajući da povrate ono malo snage što mogu u trenucima između borbi.

Elejna nije razvila barjak, ali je poslala glasnike da obavesti svoje zapovednike kako je i dalje živa. Mada je pokušala da predvodi svoje jedinice protiv Troloka, njen trud nije bio dovoljan. Njene snage očigledno slabe.

„Moramo da se vratimo“, reče ona Birgiti. „Moraju da me vide.“

„Ne znam da li će to išta promeniti“, odgovori joj Birgita. „Oni odredi jednostavno ne mogu da izdrže i Troloke i ono krvavo usmeravanje. Ja...“

„Šta je bilo?" upita je Elejna.

Birgita se okrenu. „Kunem se da sam se nekada sećala ovakvih okolnosti.“

Elejna stisnu zube. Srce joj se cepalo zbog toga što je Birgita izgubila pamćenje, ali to je nevolja samo jedne žene. Hiljade njenih ljudi trenutno gine.

Izbeglice iz Kaemlina i dalje su u blizini tragale za strelama i ranjenicima. Nekoliko skupina prišlo je Elejninim stražarima i tiho im se obratilo, raspitujući se o tome kako se bitka odvija ili o kraljici. U Elejni buknu ponos na te izbeglice i na njihovu upornost. Grad je srušen, ali grad može opet da se podigne. Ljudi, istinsko srce Kaemlina, neće pasti tako lako.

Još jedno koplje svetlosti sunu na bojište ubijajući ljude i remeteći kopljaničke redove. Iza toga, na suprotnoj strani visoravni, žene su usmeravale vodeći žestoku bitku. Videla je sevanje u mraku, mada je to bilo sve. Da li bi trebalo da im se pridruži? Njene zapovesti nisu bile dovoljno dobre da spasu njene vojnike, ali ona jeste pružala smernice i vodstvo.

„Elejna, bojim se za našu vojsku“, reče joj Birgita. „Bojim se da smo izgubili.“

„Ne smemo da izgubimo“, odvrati joj Elejna, „jer je onda sve izgubljeno. Ne želim da prihvatim poraz. Ti i ja ćemo se vratiti. Neka Demandred pokuša da nas ubije. Možda će vojnici dobiti novi polet kada me vide i...“

A onda kaemlinske izbeglice napadoše njene gardiste i gardistkinje.

Elejna opsova pa okrenu kobilu i prigrli Jednu moć. Ljudi za koje je isprva mislila da su izbeglice u čađavoj odeći, ispod su nosili verižnjače. Borili su se protiv njenih gardista, ubijajući mačevima i sekirama. To uopšte nisu izbeglice, već - plaćenicu

„Izdaja!" viknu Birgita dižući luk i odapinjući strelu koja jednom najamniku prolete kroz grlo. „Na oružje!“

„Nije ovo izdaja“, reče Elejna pa izatka Vatru i spali trojicu. „Oni nisu naši! Pazite na lopove u prosjačkoj odeći!“

Okrenu se kada još jedna skupina „izbeglica" napade oslabljene redove gardista. Oni su svuda oko nje! Privukli su se dok je njoj i gardistima pažnja bila usredsređena na daleko bojište.

Dok se odred plaćenika probijao, ona je izatkala saidar da im pokaže kolika je ludost napadati jednu Aes Sedai. Pusti moćno tkanje Vazduha.

Kada tkanje pogodi jednog od ljudi što su jurišali na nju, samo se raspade i rasplete, Elejna opsova i okrenu konja da se da u beg, ali jedan od napadača skoči i zari mač njenoj kobili u vrat. Kobila se prope i zanjišta od bola, a Elejna krajičkom oka vide kako se gardisti bore oko nje dok je ona padala na zemlju, u strahu za svoju decu. Nečije ruke grubo je zgrabiše za ramena i pribiše uz tle.

Vide nešto srebrnasto kako se belasa u mraku. Medaljon u obliku lisičje glave. Neke druge ruke pritisnuše ga uz njenu kožu, neposredno iznad nedara. Metal je bio jetko hladan.

„Zdravo, kraljice moja“, reče joj Melar čučeći pored nje. Nekadašnji gardista - za koga mnogi i dalje pretpostavljaju da je otac njene dece - iskezi joj se raskalašno. „Baš mi je bilo teško da te pronađem.“

Elejna ga pljunu, ali on je to očekivao pa je digao ruku da se odbrani od njene pljuvačke. On se nasmeši, pa ustade, ostavljajući dvojicu najamnika da je i dalje drže. Mada su se neki od njenih gardista i dalje borili, većina je bila ili ubijena ili naterana u povlačenje.

Melar se okrenu kada dvojica dovukoše Birgitu. Ona se koprcala i otimala, pa je treći čovek prišao da je takođe drži. Melar isuka mač, na trenutak se zagleda u sečivo kao da hoće da se ogleda u njemu - a onda ga zari Birgiti u trbuh.

Birgita oštro uzdahnu pa pade na kolena. Melar joj snažnim udarcem odrubi glavu.

Elejna se ukoči, ne mogavši ni da razmišlja ni da dela dok je Birgitin leš padao na tle a krv joj liptala iz vrata. Veza trepnu i nestade, a za tim usledi... bol. Strašan bol

„Dugo sam čekao da to uradim“, primeti Melar. „Krv i krvavi pepeo, što je dobar osećaj.“

Birgita... Njena Zaštitnica je mrtva. Njena Zaštitnica je ubijena. To prekaljeno ali velikodušno srce, ta neverovatna odanost - uništeni. Gubitak... bilo joj je teško da razmišlja od osećaja gubitka.

Melar šutnu Birgitin les kada jedan čovek dojaha s telom prebačenim preko sedla iza njega. Čovek je nosio andorsku uniformu a s lesa se prosipala duga zlatna kosa. Ko god da je ta jadna žena bila, bila je odevena istovetno kao Elejna.

O ne...

„Idi“, naredi Melar. Čovek odjaha, a nekoliko lažnih gardista okupiše se oko njega. Nosili su Elejnin barjak, a jedan zaviče: „Kraljica je mrtva! Kraljica je pala!“

Melar se okrenu Elejni. „Tvoji ljudi se i dalje bore. Pa, ovo bi trebalo da im poremeti redove. Sto se tebe tiče... pa, izgleda da Veliki gospodar ima neku namenu za tu tvoju decu. Naređeno mi je da ih dovedem u Šajol Gul. Međutim, sinulo mi je da ti ne moraš da budeš s njima dok to budem činio." Pogleda jednog od svojih saboraca. „Možeš li da to izvedeš?“

Ovaj kleknu pored Elejne pa položi ruke na njen trbuh. Iznenadni strah natera je da se prene iz obamrlosti i zatečenosti. Njena deca!

„Trudnoća je prilično odmakla“, kaza taj čovek. „Verovatno ću moći da tkanjem održim decu u životu, ako ih ti iščupaš iz materice. Biće teško da se to uradi kako treba. Još su mlada. Šest meseci. Ali sa tkanjem koje mi je Izabrani pokazao... da, mislim da ću moći da ih održim u životu na sat vremena. Ali moraćeš da ih odneseš kod M’hejla da ih on prebaci do Šajol Gula. Putovanje pomoću obične kapije tamo više ne radi.“

Melar vrati mač u kanije pa izvadi lovački nož. „Meni to sasvim odgovara. Poslaćemo decu, baš kao što Veliki gospodar traži. Ali ti, kraljice draga, ti si moja.“

Elejna se zakoprca, ali ljudi su je čvrsto držali. Iznova i iznova grčila se da se dokopa saidara, ali medaljon je na njoj radio kao dvokoren. Lakše bi joj bilo da prigrli saidin nego da se dokopa saidara.

„Ne!" Vrisnu kada Melar kleknu pored nje. „NE!“

„Dobro je“, kaza on. „Nadao sam se da ću te čuti kako vrištiš.“

Ništa.

Rand se okrenu. Pokuša da se okrene. Nije imao ili obličje ni telo.

Ništa.

Pokuša da progovori, ali nije imao usta. Na kraju, pokuša da pomisli reči i da ih prikaže.

ŠAI’TANE, mislio je Rand, ŠTA JE SAD PA OVO?

NAŠ ZAVET, odgovori Mračni, NAŠ SPORAZUM.

NAŠ SPORAZUM JE NIŠTAVILO?, zatraži da čuje Rand.

DA.

A onda je razumeo. Mračni mu nudi dogovor Rand može da prihvati to... Može da prihvati ništavilo. Njih dvojica se nadmeću za sudbinu čitavog sveta. Rand se bori za mir, slavu, ljubav. Mračni želi upravo suprotno. Bol. Patnju.

Na neki način, ovo je ravnoteža između te dve strane. Mračni će se saglasiti da ne prekroji Točak u skladu sa njegovim zlokobnim željama, Neće biti porobljavanja čovečanstva, niti sveta bez ljubavi. Neće biti nikakvog sveta.

OVO JE ONO STO SI OBECAO ELANU, reče Rand, OBECAO SI MU KRAJ SVEGA ŠTO POSTOJI.

TO NUDIM I TEBI, odgovori Mračni. I SVIM LJUDIMA. TRAŽILI STE MIR. DAJEM VAM MIR. MIR PRAZNINE KOJU TI TAKO CESTO TRAŽIS. PODARIĆU TI NIŠTA I SVE.

Rand nije odmah odbacio njegovu ponudu. Zgrabio ju je i prigrlio. Nema više bola, nema više patnje. Nema više bremena.

Kraj. Zar to nije upravo ono što on želi? Način da se napokon okončaju ciklusi?

NE, odgovori Rand. KRAJ POSTOJANJA NIJE ISTO STO I MIR. I RANIJE SAM DONOSIO OVU ODLUKU. NASTAVIĆEMO.

Pritisak Mračnoga opet poče da ga opkoljava, preteći da ga raščereči.

NEĆU TI TO OPET PONUDITI, reče mu Mračni.

„Ne bih to ni očekivao“, kaza Rand kada mu se telo vrati, a niti mogućnosti izbledeše.

A onda ga zahvati istinski bol.

Min je čekala skupa sa okupljenim seanšanskim snagama dok su zapovednici sa svetiljkama šetali niz borbene redove kako bi pripremili ljudstvo. Nisu se vratili u Ebou Dar, već su umesto toga kroz kapije pobegli na neku veliku ravnicu koja njoj nije bila poznata. Tu je raslo drveće sa neobičnom korom i velikim lisnatim krošnjama. Nije baš mogla da oceni je li to pravo drveće ili samo veoma velika paprat. To je bilo teško oceniti delimično i zbog toga što je drveće uvelo; imalo je lišće, ali je sada to lišće klonulo kao da previše nedelja nije bilo kiše. Min pokuša da ga zamisli kako izgleda kada je drveće zdravo.

Vazduh je tu mirisao drugačije - na njoj nepoznate biljke i na morsku vodu. Seanšanske snage čekale su u strogom poretku, spremne za marš - svaki četvrti nosio je svetiljku, mada je samo jedna u deset trenutno bila upaljena. Vojska ne može da se brzo premesti s mesta na mesto iako kapije stoje na raspolaganju, ali Fortuona ima na stotine damana. Povlačenje je bilo sprovedeno veoma brzo i delotvorno, pa je Min pretpostavljala da i povratak na bojište može da se izvede isto tako.

To jest - ako Fortuona reši da se vrati. Carica se nalazila na jednom stubu, na koji je bila podignuta sa svojom nosiljkom, obasjanom plavim svetiljkama. To nije bio presto, već jarkobeli stub visok otprilike šest stopa i podignut na vrhu nekog brdašceta. Min je imala sedište odmah do stuba, pa je mogla da sluša izveštaje kako pristižu.

„Bitka se ne odvija dobro po Princa gavranova”, govorio je general Galgan. Obraćao se svojim vojskovođama ispred Fortuone, govoreći neposredno njima tako da oni mogu da mu odgovaraju a da pri tome ne moraju da se zvanično obraćaju carici. „Tek nam je sada stigao njegov zahtev da se vratimo. Predugo je čekao da zatraži našu pomoć.“

„Kolebam se da ovo kažem“, javi se Julan, „ali - iako caričina mudrost ne zna za granice - ja nemam poverenja u Princa. On možda jeste izabrani caričin supružnik i očigledno se pokazao mudrim izborom u tom pogledu, ali takođe se pokazao nemarnim i nehajnim u boju. Možda je pod prevelikim pritiskom usled svega što se događa.”

„Siguran sam da on ima neki plan“, iskreno primeti Beslan. „Morate da verujete Metu. On zna šta radi.“

„Ranije me je prilično zadivio“, dodade Galgan. „Izgleda da mu znamenja idu na ruku.“

„On gubi bitku, kapetan-generale“, odvrati Julan. „I to je gadno gubi. Znamenja ta jednog čoveka znaju da se promene veoma brzo, baš kao znamenja za jednu državu.“

Min ispod oka pogleda niskog kapetana vazdušnih snaga. Sada su mu nokti na poslednja dva prsta na obe ruke nalakirani. On je predvodio napad na Tar Valon i zahvaljujući uspehu postignutom prilikom tog napada stekao je veliku Fortuoninu naklonost. Znaci iz znamenja vrtložili su se oko njegove glave, baš kao iznad Galganove i - štaviše - Beslanove.

Svetlosti, pomislila je Min. Zar sam zaista počela da o njima razmišljam kao o „Znamenjima. kako to Fortuona čini? Moram da pobegnem od ovih ljudi. Oni su ludi svi do jednog.

„Smatram da Princ na ovu bitku previše gleda kao na igru“, opet se javi Julan. „Premda je njegovo prvobitno kockanje bilo veoma promućurno, sada se previše rastegao. Koliko to ljudi može da stoji oko stola za daktolk i da zahvaljujući svojim opkladama deluje izvanredno pametno kada ih samo nasumična igra slučaja čini naizgled sposobnim? Princ je isprva pobeđivao, ali sada vidimo koliko je njegovo kockanje opasno.“

Julan blago nakloni glavu prema carici. Njegovi stavovi bivali su sve smeliji pošto mu ona nije davala razloga da se stiša. U ovakvim okolnostima, to je bilo caričin nagoveštaj da nastavi.

„Čuo sam... glasine o njemu“, primeti Galgan.

„Da, Met je kockar“, odgovori Beslan. „Ali je neverovatno dobar u tome. Generale, on na kocki dobija. Molim te, morate da se vratite i da mu pomognete.“

Julan žustro odmahnu glavom. „Carica - neka bi živela večno - povukla nas je s onog bojišta iz veoma dobrog razloga. Ako Princ ne može da odbrani sopstveni zapovednički položaj, onda ne može ni da vlada stanjem na bojnom polju.“

Sve smelije i smelije. Galgan se počeša po bradi, pa pogleda drugu osobu koja je bila prisutna. Min ne poznaje Tajli. Ona ćuti na tim sastancima. Prosede kose i širokih pleča, tamnoputa žena zračila je nekakvom neprepoznatljivom snagom. To je vojskovođa koja je svoje ljude mnogo puta lično predvodila u bitkama. Dokaz toga bili su njeni ožiljci.

„Ovi žitelji kopna bore se bolje nego što sam ikada mislila da će se boriti“, kaza Tajli. „Borila sam se rame uz rame s nekim Kautonovim vojnicima. Generale, mislim da će te oni iznenaditi. I ja ponizno predlažem da se vratimo i da pomognemo.“

„Ali da li bi to bilo dobro po carstvo?“, upita Julan. „Kautonove snage oslabiće Senku, baš kao i Senkin marš s Merilora na Ebou Dar. Usput ćemo moći da smrvimo Troloke napadima iz vazduha. Naš cilj bi trebalo da bude dugoročna pobeda. Možda možemo da pošaljemo damane da pokupe Princa i da ga dovedu na bezbedno mesto. On se dobro borio, ali očigledno je da je u ovom boju nadjačan. Naravno, ne možemo da spasemo njegove vojske. One su osuđene na propast.“

Min se namršti i malo nagnu napred. Jedna od slika nad Julanovom glavom... tako je neobična. Lanac. Zašto on ima lanac nad glavom?

On je sužanj, iznenada joj je sinulo. Svetlosti. On igra kako neko svira.

Met se bojao uhoda. Min se zaledi.

„Carica, neka bi živela večno, donela je svoju odluku“, kaza Galgan. „Vratićemo se. Sem ako ona u svojoj mudrosti nije promenila mišljenje..." Okrenu se prema njoj i pogleda je sa upitnim izrazom na licu.

Naša uhoda može da usmerava, shvati Min gledajući Julana. Ovaj čovek je pod Prinudom.

Neki usmerivač. Crni ađah? Damana koja je Prijateljica Mraka? Neki muški Gospodar straha? To bi mogao biti bilo ko. A najverovatnije je da je uhoda prerušena nekim tkanjem.

Dakle, kako će je Min uočiti?

Predviđanja. Za Aes Sedai i druge usmerivače uvek su vezana predviđanja. Uvek. Da li bi ona u njima mogla da nađe nekakav nagoveštaj? Ona nagonski zna da Julanov lanac znači da je on nečiji sužanj. Dakle, on nije prava uhoda već marioneta.

Počela je s drugim plemstvom i vojskovođama. Naravno, mnogima od njih su znamenja iznad glava, kao što s takvim ljudima obično biva. Kako da uoči nešto neobično? Min je poglednom šestarila po gomili posmatrača i dah joj zastade kada prvi put uoči da jednoj so'đin - mladoj ženi pegavog lica - čitav niz slika igra iznad glave.

Min nije prepoznala tu ženu. Je li ona čitavo vreme tu služila? Min je bila sigurna da bi primetila da joj se ta žena približila; ljudi koji nisu usmerivači, Zaštitnici ili tavereni retko kada imaju tako mnogo slika vezanih uz sebe. Ali bilo da je reč o previdu ili slučajnosti, ni u jednom trenutku nije joj sinulo da drži na oku baš sluge.

Sada joj je očigledno da je spletka prikrivena. Min je skrenula pogled kako ne bi pobudila sumnje kod te sluge, pa razmislila šta će dalje da radi. Njeni nagoni šaputali su joj da bi trebalo da jednostavno napadne - da izvadi nož i da ga baci. Ako je ta sluga Gospodar straha - ili, Svetlosti, neka od Izgubljenih - iznenadni napad možda bi bio jedini način da ona bude poražena.

Ali postoji mogućnost da je ta žena nevina. Min je neko vreme razmišljala šta da radi, a onda je ustala i stala na svoju stolicu. Nekoliko pripadnika Krvi zažagori zbog takvog ponašanja, ali ona uopšte nije obraćala pažnju na njih. Stala je na rukonaslon svoje stolice, održavajući tu ravnotežu, da bi se našla u ravni s Tuon. Min se nagnu.

„Met je zatražio da se vratimo“, tiho kaza Min. „Koliko ćeš dugo premišljati da li da uradiš ono što je on tražio?“

Tuon je pogleda. „Dok se ne uverim da je to najbolje za moje carstvo.“

„On je tvoj suprug.“

„Život jednog čoveka ne vredi koliko životi hiljada ljudi“, odvrati Tuon - premda je delovala istinski nespokojno. „Ako se bitka zaista odvija tako loše kako Julanovi izviđači kažu...“

„Postavila si me za Istinozborca“, reče joj Min. „Šta to tačno znači?“

„Tvoja je dužnost da me opominješ u javnosti ako učinim nešto pogrešno. Međutim, ti nisi učila za ovaj položaj. Najbolje bi bilo da se suzdržavaš dok ti ne obezbedim prikladnu...“

Min se okrenu vojskovođama i gomili posmatrača, a srce joj je panično lupalo. „Kao Istinozborac carice Fortuone sada govorim istinu. Ona je napustila vojske čovečanstva i ne deli svoju snagu u trenutku nužde i potrebe. Njena gordost dovešće do uništenja svih ljudi - na celome svetu.“

Pripadnici Krvi delovali su zgranuto.

„Mlada ženo, nije to tako jednostavno“, odvrati general Galgan. Sudeći po tome kako su ga ostali pogledali, izgleda da se sa Istinozborcem niko ne raspravlja. On svejedno nastavi. „Ovo su složene okolnosti.“

„Imala bih više saosećanja“, odvrati Min, „da ne znam kako je među nama Senkina uhoda.“

Pegava soctin oštro diže pogled.

Moja si, pomislila je Min pa uprla prst u generala Julana. „Abaldare Julane, razotkrivam te! Videla sam znamenja koja mi dokazuju da delaš protiv dobrobiti carstva!“

Prava uhoda se opusti a Min primeti tračak smeška na njenim usnama. To joj je dovoljan dokaz. Dok se Julan glasno branio od tih optužbi, Min spusti iz rukava nož u ruku i baci ga na onu ženu.

Nož se prevrtao u vazduhu - ali tren pre nego što se zario u nju, samo se zaustavio i ostao da visi.

Obližnje damane i sul'dam oštro uzdahnuše. Uhoda s mržnjom pogleda Min, pa otvori kapiju i baci se kroz nju. Tkanja sevnuše za njom, ali ona je nestala pre nego što je većina ljudi na sastanku uopšte shvatila šta se dešava.

„Zao mi je, generale Julane“, izjavi Min, „ali ti si pod Prinudom. Fortuona, očigledno je da Senka čini sve u svojoj moći da nas spreči da se vratimo u bitku. S tim na umu, da li ćeš i dalje biti neodlučna?“

Min pogleda Tuon pravo u oči.

„Ti veoma dobro igraš ove igre“, ledenim glasom prošapta Tuon. „Kada samo pomislim da sam se brinula za tvoju bezbednost zbog toga što sam te dovela na svoj dvor. Izgleda da je trebalo da se brinem za sebe." Tuon gotovo nečujno uzdahnu. „Valjda si mi dala priliku... a možda i dužnost... da postupim kako moje srce nalaže, bilo to pametno ili ne." Ona ustade. „Generale Galgane, okupi vojsku. Vraćamo se na Merilorsko polje.“

Egvena izatka Zemlju i uništi gromade iza kojih su se Šaranci krili. Ostale Aes Sedai smesta napadoše hitajući tkanje kroz vazduh što je pucketao od Jedne moći. Šaranci su umirali u plamenu, munjama i rasprskavanjima.

Ta strana visoravni bila je toliko prekrivena razdrobljenim kamenjem i izrovana da je ličila na ostatke nekog grada nakon stravičnog zemljotresa. I dalje je noć, a oni se bore... Svetlosti, koliko li je vremena prošlo otkad je Gavin umro? Sati i sati.

Egvena se napregnu, odbijajući da dozvoli da je ophrvaju misli o njemu. Tokom svih tih silnih sati njene Aes Sedai i Šaranci borili su se napred-nazad po zapadnoj strani visoravni. Egvena ih je lagano potiskivala na istok.

Povremeno se činilo da Egvenina strana dobija bitku, ali u poslednje vreme sve vise i više Aes Sedai pada od iznurenosti ili od Jedne moći.

Nova skupina usmerivača približavala se kroz dim, povlačeći Jednu moć. Egvena ih je više osećala nego što ih je videla.

„Odbijte njihova tkanja!“, prodra se Egvena stojeći na čelu. „Ja ču napadati, vi nas branite!“

Ostale žene ponoviše njen povik duž čitavog njihovog bojnog reda. Više se nisu borile u raštrkanim odredima; žene iz svih ađaha poredale su se levo i desno od Egvene, a na njihovim bezvremenim licima videla se ogromna usredsređenost. Zaštitnici su stajali ispred njih, pošto jedini način na koji sada mogu da ih brane jeste da sopstvenim telima zaustavljaju tkanja.

Egvena oseti kako joj se Lejlvin približava s leđa. Njena nova Zaštitnica ozbiljno shvata svoju dužnost. Jedna Seanšanka bori se u Poslednjoj bitki kao njen Zaštitnik. Zašto da ne? Čitav svet se rastače. Dokaz tome su pukotine oko Egveninih nogu. One nisu išćilele kao što se ranije dešavalo - tama je ostala. Kobna vatra previše se koristi u tom delu visoravni.

Egvena baci ispred sebe talas vatre nalik na pokretni zid. Leševi buknuše kada zid pređe preko njih, ostavljajući za sobom gomile kostiju koje su se pušile. Tle se zacrnelo od njenog napada, a Šaranci su se ujedinili da bi odbili njeno tkanje. Ona ubi nekoliko njih pre nego što joj razmrskaše napad.

Ostale Aes Sedai skretale su u stranu ili uništavale tkanja kojima su ih oni napadali, a Egvena je prikupila snagu da opet pokuša. Tako si umorna..., šaputao je neki delić nje. Egvena, tako si umorna. Ovo postaje opasno.

Lejlvin priđe, saplićući se o razmrskani kamen, ali svejedno joj se pridruži na čelu. „Majko, donosim vesti“, kaza joj ona onim otegnutim seanšanskim naglaskom. „Aša'mani su povratili pečate. Njihov vođa ih nosi.“

Egvena uzdahnu od olakšanja. Izatka Vatru i ovoga puta je posla u stubovima tako da je plamen obasjavao rascepljeno tle oko sebe. Veoma je brinu one pukotine koje je M’hejl načinio. Poče novo tkanje, pa stade. Nešto nije u redu.

Okrenu se kada kobna vatra - mlaz širok kao ruka - pocepa red Aes Sedai i uništi šest žena. Na sve strane niotkuda sevnuše munje i plamenovi i druge žene za tren oka izginuše.

Kobna vatra spalila je žene koje su sprečile ona tkanja da nas ubiju... ali te žene su uklonjene iz Šare pre nego što su stigle da izatkaju ta tkanja, te tako nisu mogle da zaustave šarske napade. Kobna vatra spaljuje nit u Šari unazad.

Niz događaja koji su usledili bio je užasavajući. Šarski usmerivači koji su izginuli sada su oživeli i pohrlili napred - muškarci grabeći po tlu na sve četiri kao pseta, a žene u povezanim skupinicama od po četiri ili pet njih. Egvena potraži izvorište kobne vatre. Nikada nije videla tako veliki mlaz, tako moćan da je začelo spalio niti koje su počele još pre nekoliko sati.

Zateče M’hejla kako stoji na vrhu visoravni a vazduh oko njega krivi se u mehuru. Crni pipci - poput mahovine ili lišaja - gmižu iz procepa u steni oko njega. To je bolest koja se širi. Mrak; ništavilo. To će ih sve progutati.

Novi mlaz kobne vatre progore rupu kroz tle i dodirnu žene, čineći da one zasvetle i nestanu. I vazduh kao da se cepao, kao nekakav mehur sile koja se velikom brzinom širila od M’hejla. Pređašnja oluja ponovo se razduvala, samo još jače.

„Mislila sam da sam te naučila da treba da bežiš“, procedi Egvena dižući se na noge i prikupljajući snagu. Tle se rasprsnu pred njenim nogama i razjapi u ništavilo.

Svetlosti! Osećala je prazninu u toj rupi. Poče tkanje, ali novi nalet kobne vatre sevnu preko bojišta ubijajući žene koje ona voli. Egvena pade kada se podrhtavanje pronese zemljom. Vrištanje se glasno čulo dok su šarski napadi ubijali Egvenine sledbenice. Aes Sedai se raštrkaše na sve strane, pokušavajući da se dokopaju sigurnosti.

Pukotine u tlu se još više proširiše, kao da je neki ogroman čekić tresnuo po vrhu visoravni. Kobna vatra. Potrebna joj je njena kobna vatra. To je jedini način da se bori protiv njega! Ona se diže na kolena i krenu da izrađuje zabranjeno tkanje, mada joj se srce cepalo dok je to radila.

NE. Primena kobne vatre samo bi gurnula svet još više ka uništenju.

Šta onda?

Egvena, to je samo tkanje. Bile su to Perinove reči, kada ga je videla u Svetu snova i kada je on sprečio kobnu vatru da je pogodi. Ali to nije samor još jedno tkanje. Ne postoji ništa ni nalik njoj.

Tako je iznurena. Sada kada je na tren zastala, osetila je svu iscrpljenost i obamrlost duboko u sebi - kao i gubitak, gorki gubitak zbog Gavinove smrti.

„Majko!“ viknu Lejlvin hvatajući je za rame. Ta žena je ostala s njom. „Majko, moramo da idemo! Aes Sedai su razbijene! Šaranci su nas pregazili!“

M’hejl je ugleda. Nasmeši se i pođe ka njoj, sa žezlom u jednoj ruci a drugu ruku pružajući ka njoj, dlana podignutog. Sta će se desiti ako je on sprži kobnom vatrom? Poslednja dva sata će nestati. Njeno okupljanje Aes Sedai, desetine i desetine Šaranaca koje je ona pobila...

... Samo tkanje...

Nema ni jednog drugog nalik njemu.

Ne radi to tako, pomislila je ona. Svaka medalja ima dve strane. Dve polovine Moći. Toplo i hladno, svetlost i tama, žena i muškarac.

Ako neko tkanje postoji, mora da postoji i tkanje njemu suprotno.

M’hejl pusti kobnu vatru, a Egvena učini.., nešto. Tkanje koje je ranije isprobala na pukotinama, ali daleko moćnije i veće: veličanstveno i čudesno tkanje, spajanje svih Pet moći. Ono se sklopi pred njom, a ona zaurla i pusti ga iz dubina svoje duše kao mlaz čiste beline koji pogodi M’hejlovo tkanje pravo u njegovo središte.

Dva tkanja poništiše jedno drugo kao kada se vrela i ledena voda sliju u istu posudu. Silan blesak svetlosti preplavi sve ostalo i zaslepi Egvenu, ali ona je osećala da se nešto desilo. Snaženje Sare. Pukotine su prestale da se šire a nešto je navrlo u njima, nekakva sila koja ih je učvršćivala. Kao krasta na rani. Nije ih to popravilo baš savršeno, ali makar ih je zakrpilo.

Ona kriknu i natera sebe da se digne na noge. Nema namere da se s njim suoči na kolenima! Prikupi svaku trunčicu Moći koju je mogla da drži u sebi i sve to baci na Izgubljenog sa srdžbom jedne Amirlin.

Dva mlaza sile sevnuše jedan na drugi, a tle oko M’hejla ispuca dok se tle oko Egvene oporavljalo. I dalje joj nije bilo jasno šta je to izatkala. Suprotnost kobnoj vatri. Njena vatra - tkanje svetla i oporavka.

Plamen Tar Valona.

U jednom trenukoji kao da je trajao čitavu večnost, oni su bili u ravnoteži i nepomični. U tom trenutku Egvena je osetila spokoj kako ovladava njome. Bol zbog Gavinove smrti lagano je izbledeo. On će biti ponovo roden. Sara će nastaviti da postoji. Upravo je tkanje koje je koristila blažilo njen bes i umesto njega donosilo mir. Posegla je još dublje u saidar, onu blistavu utehu koja ju je sve vreme vodila.

I povukla još Moći.

Njen mlaz sile probi se kroz M’hejlovu kobnu vatru kao udarac mača, rasipajući Moć u stranu i probijajući se pravo uz mlaz kobne vatre u M’hejlovu ispruženu ruku. Probi mu šaku i zari mu se u nedra.

Kobna vatra nestade. M’hejl oštro uzdahnu i zatetura se, očiju razrogačenih, a onda krenu da se iznutra pretvara u kristal, kao da je zaleđen. Raznobojni prelepi kristali izrastoše iz njega. Neobrađeni i grubi - kao iz dubina zemlje. Egvena je nekako znala da bi Plamen imao daleko slabije posledice po osobu koja se nije prepustila Senci.

Držala se Moći u sebi. Povukla ju je previše. Dobro je znala da će pregoreti ako je pusti i da više neće moći da usmerava ni trunčicu. U tom poslednjem trenutku Moć je kolala kroz nju.

Nešto je podrhtavalo daleko na severu. Rand se i dalje bori. Procepi u tlu sve su se više širili. M’hejlova i Demandredova kobna vatra učinila je svoje. Svet se tu mrvi. Crne linije šire se preko visoravni a ona je u mislima videla kako se te linije rastvaraju, kako se zemlja cepa i otvara praznina koja proždire sve što postoji.

„Pazi na svetio”, prošapta Egvena.

„Majko?“ Lejlvin je i dalje klečala pored nje. Oko njih je na stotine Šaranaca ustajalo sa zemlje.

„Lejlvin, pazi na svetio”, reče joj Egvena. „Kao Amirlin Tron, zapovedam ti da nađeš pečate sa zatvora Mračnoga i da ih polomiš. Učini to u trenutku kada svetlo zablista. Ono će tek tada moći da nas spase.”

„Ali...”

Egvena izatka kapiju pa obmota Lejlvin Vazduhom i baci je kroz kapiju na bezbedno mesto. Usput pusti ženinu vezu, prekidajući njihovu kratku povezanost.

„Ne!” vrisnu Lejlvin.

Kapija se zatvori. Crne pukotine što su zjapile u ništavilo raširiše se svuda oko Egvene suočene sa stotinama Šaranaca. Njene Aes Sedai borile su se snažno i hrabro, ali ti šarski usmerivači ostali su na bojištu. Opkolili su je - neki bojažljivo, a neki pobednički se smešeči.

Ona sklopi oči i povuče još Moći. Više nego što bi jedna žena trebalo da može, više nego što je pametno. Daleko više nego što je bezbedno, daleko više nego što je mudro. Ovaj saangreal nema branu koja to sprečava.

Telo joj se potrošilo. Ponudila ga je Moći i pretvorila se u stub svetla, puštajući Plamen Tar Valona i u tle pod sobom i visoko u nebo. Moć sevnu iz nje u tihom i prelepom prasku, preplavljujući Šarance i zatvarajuću pukotine nastale za vreme njene bitke protiv M’hejla.

Egvenina duša napusti njeno mlitavo telo i polete na tom talasu pravo u Svetlost.

Egvena je umrla.

Rand vrisnu od besa i tuge, ne želeći da to prihvati.

„Ne ona! NE ONA!”

MRTVI SU MOJI.

„Šai’tane!” zaurla Rand. „Ne nju!”

POBIĆU IH SVE, NEPRIJATELJU.

Rand se presamiti, čvrsto sklapajući oči. Zaštitiću te, pomislio je. Sta god da se drugo dogodi, pobrinuću se da budeš bezbedna. Kunem se. Kunem se...

O, Svetlosti. Egvenino ime pridružilo se onima na spisku poginulih. Taj spisak nastavio je da raste i da grmi u njegovim mislima. Njegovi neuspesi. Tako mnogo neuspeha.

Trebalo je da je mogao da ih spase.

Mračni je i dalje napadao, sve vreme, pokušavajući da pocepa Randa i da ga smrvi jednom zasvagda.

O, Svetlosti. Ne Egvena.

Rand sklopi oči i sruši se, jedva se braneči od narednog napada.

Tama ga obavi.

Leana diže ruku, zaklanjajući oči od veličanstvenog talasa svetla. Preplavio je padinu i očistio je od tame - na trenutak za sobom ostavljajući samo blistavost. Šaranci su se ukipili, bacajući senke iza sebe dok su se pretvarali u kristal. Stub Moći diže se visoko kao svetionik, pa iščile.

Leana pade na kolena pridržavajući se jednom rukom. Zemljište je bilo prekriveno kristalima koji su rasli preko razdrobljenog kamena i prekrivali razrovani krajolik. Pukotine su sada bile ispunjene kristalima i podsećale su na sićušne reke.

Leana se diže na noge i poče da puzi napred, prolazeći pored Šaranaca zamrznutih u kristalu, okamenjenih u vremenu.

U samom središtu tog praska Leana je zatekla kristalni stub širok kao deblo nekog drevnog kožolista, koji se dizao pedesetak stopa u vazduh. U njegovom središtu bio je šuplji štap, Vorin sa’angreal. Od Amirlin nije bilo ni traga, ali Leana je znala.

„Amirlin Tron je pala“, vrisnu neka Aes Sedai usred Šaranaca pretvorenih u kristal. „Amirlin Tron je palat“

Grmljavina zatutnja. Berelajn diže pogled pa ustade. Galadova šaka iskliznu joj iz ruku kad je pošla ka prozoru u kamenom zidu.

More se komešalo i kršilo o stenje, ričući kao od besa. Možda od bola. Bela pena prskala je prema oblacima gde su se munje igrale i rasipale svetlost. Dok je ona to gledala, ti oblaci su se zgusnuli, ako je to uopšte moguće. Postali su crnji.

Ima još sat vremena do zore. Ali oblaci su bili tako tmurni da je znala da neće videti sunce kada bude granulo. Vratila se do Galada, pa opet sela i uhvatila ga za ruku. Kada će neka Aes Sedai doći da ga Izleči? On je i dalje u nesvesti, osim što košmarno šapuće. Zakoprcao se, a nešto mu je zablistalo oko vrata.

Berelajn pruži ruku pod njegovu košulju i izvuče medaljon. Bio je u obliku lisičje glave. Protrlja ga prstom.

Vrati Kautonu..." šaputao je Galad sklopljenih očiju. „... Nada...“

Berelajn je na trenutak razmišljala, osećajući onu tamu napolju kao da to Mračni guši čitavu zemlju i gmiže kroz prozore i ispod vrata. Onda ustade i ostavi Galada, žustrim koracima noseći medaljon.

„Amirlin Tron je mrtva“, podnese Arganda izveštaj.

Krv i krvavi pepeo, pomislio je Met. Egvena. Zar i Egvena? To ga je pogodilo kao da ga je neko udario u lice. „Staviše“, nastavi Arganda, „Aes Sedai javljaju da su izgubile više od polovine svojih pripadnica. Preostale tvrde... i ovo su doslovce njihove reči... da one ne mogu da usmeravaju ni koliko da podignu pero! Više neće moći da učestvuju u bitki.“

Met zastenja. „Koliko su šarskih usmerivača izbacile iz borbe?“, upita on pripremajući se za loše vesti.

„Sve.“

Met pogleda Argandu i namršti se. „Molim?“

„Sve usmerivače“, pojasni Arganda. „Sve koji su se borili protiv Aes Sedai.“

„Makar nešto“, primeti Met. Ali Egvena...

Ne. Sada ne sme da razmišlja o tome. Ona i njeni ljudi zaustavili su šarske usmerivače.

Šaranci i Troloci povukli su se s prvih borbenih linija kako bi se pribrali. Met je iskoristio priliku da i sam to učini.

Njegove snage - ono što je od njih ostalo - bile su raštrkane po čitavoj visoravni. Spojio je sve što mu je ostalo. Krajišnike, Zmajuzaklete, Loijala i Ogijere, Tamove jedinice, Bele plaštove i vojnike iz Družine Crvene ruke. Oni su se naporno borili, ali njihovi neprijatelji brojčano su daleko nadmoćniji. Bilo bi dovoljno loše da se bore samo protiv Šaranaca, ali kada su se Troloci Probili na istočni rub visoravni, bili su primorani da se; brane na dva fronta. U poslednjih sat vremena potisnuti su više od hiljadu koraka ka severu, a njihovi zadnji redovi skoro da su stigli do kraja visoravni.

Ovo će biti poslednji napad. Kraj bitke. Pošto više nema šarskih usmerivača, Met neće biti smesta zbrisan s lica zemlje, ali Svetlosti... Ostalo je tako mnogo krvavih Troloka. Met je dobro odigrao taj ples. Zna da je tako. Ali postoje granice onoga što čovek može da uradi. Cak ni Tuonin povratak možda neće biti dovoljan, ako se ona uopšte vrati.

Arganda je primao izveštaje s drugih delova bojišta - čovek je toliko teško ranjen da ne može da se bori, a nije ostao niko sa dovoljno Moći da može da ga Izleći. On dobro radi svoj posao. Dobar čovek. Met bi znao da ga iskoristi u Družini.

Troloci su se prikupljali za napad, sklanjajući leševe s puta i prikupljajući se u pesnice koje predvode Mirdraali. To će Metu dati pet ili deset minuta da se pripremi. A onda će uslediti napad.

Lan mu priđe, sumornog izraza lica. „Kautone, šta hoćeš da moji ljudi rade?“

„Pripremite se za bitku protiv onih Troloka” odgovori Met. „Je li neko u skorije vreme proverio šta je s Majenom? Sada bi bio divan trenutak da nam se vrati nekoliko jedinica Izlečenih vojnika.“

„Proveriću ja“, odgovori mu Lan, „a onda ču se vratiti da pripremim svoje ljude.“

Dok je Lan odlazio, Met gurnu ruke u bisage, pa izvadi Randov barjak - onaj steg drevnih Aes Sedai. Ranije ga je uzeo, razmišljajući đa će mu možda biti od neke koristi. „Meka neko razvije ovo. Borimo se u Randovo krvavo ime. Hajde da Senci stavimo do znanja da smo ponosni na to.“

Danil uze barjak i nađe neko koplje da ga na njemu razvije. Met duboko udahnu. Sudeći po tome kako Krajišnici razgovaraju, misle đa će se sve ovo okončati slavnim i junačkim samoubilačkim jurišom. Iako su se Tomove pesme uvek završavale... Met se oduvek nadao da se nikada neće naći u takvim pesmama. Sada je slaba nada za to.

Razmišljaj, razmišljaj. U daljini se začuše troločki rogovi. Tuon se zadržala. Hoće li uopšte doći? Krišom se nada da neće. Pošto se bitka odvija tako loše, možda čak ni Seanšani neće biti dovoljni đa je preokrenu.

Potrebna mu je prilika. Hajde, srećo! Otvori se nova kapija a Arganda ode da prihvati izveštaj. Met nije ni morao da ga čuje da bi shvatio o kakvim je vestima reč, pošto se Arganda mrštio kada se vratio. „Dobro“, uzdahnu Met, „da čujem.“

„Kraljica Andora je mrtva“, reče mu Arganda.

Krvavi pepeo! Ne Elejna! Meta kao đa nešto preseče. Rande... žao mi je. „Ko ih sada predvodi? Bašer?“

„Mrtav je“, odgovori Arganda. „Kao i njegova žena. Poginuli su u napadu na andorske kopljanike. Izgubili smo i šest aijelskih poglavara. Aijele i Andorce kod rečnog korita ne predvodi niko. Brzo popuštaju.“

„Ovo je kraj!“ Demandređov pojačani glas zagrme s drugog kraja visoravni. „Lijus Terin vas je napustio! Vrištite njemu dok umirete. Neka oseti vaš bol.“

Stiglo je poslednjih nekoliko poteza u njihovoj igri, a Demandred je igrao veoma dobro. Met pogleda svoju vojsku, koja se sastojala od iznurenih vojnika, pri čemu su mnogi bili ranjeni. Nema dvojbe đa su u očajnoj situaciji.

„Pozovi Aes Sedai“, naredi Met. „Baš me je briga što kažu da ne mogu ni pero da podignu. Možda će smoći snage za neku ognjenu kuglu ako im životi budu ugroženi. Sem toga, njihovi Zaštitnici i dalje mogu da se bore.“

Arganda klimnu. Kapija se otvori pored njih i dva Aša'mana isteturaše se iz nje. Nef i Niejld imali su opekotine po koži, a Nefova Aes Sedai nije bila s njima.

„Pa?" upita ih Met.

„Urađeno je“, procedi Niejld.

„Šta je s Tuon?“

„Izgleda da su našli uhodu“, odgovori Nef. „Carica čeka tvoj znak da se vrati.“

Met duboko udahnu, osećajući miris bojišta, osećajući ritam bitke koju je postavio. Ne zna hoće li moći da pobedi, čak i s Tuon. Svakako neće moći kada je Elejnina vojska rasturena, a Aes Sedai toliko oslabljene da ne mogu da usmeravaju. Neće moći da pobedi bez Egvene, bez njene dvorečanske tvrdoglavosti i gvozdene kičme. Neće moći da pobedi bez čuda.

„Pozovi je, Nefe“, naredi Met. Pozva da mu donesu hartiju i pero, pa nažvrlja poruku i dade je Aša'manu. Potisnu sebičnu želju da pusti Tuon da pobegne nekud gde će biti bezbedna. Krvavi pepeo, više nigde nije bezbedno. „Nefe, daj ovo carici; reci joj da ova uputstva moraju da se poštuju u potpunosti.“

Met se onda okrenu ka Niejldu. „Ti idi kod Talmanesa“, naredi, „Reci mu da nastavi s planom.“

Dva usmerivača odoše da uruče svoje poruke.

„Hoće li to biti dovoljno?" upita Arganda.

„Ne“, odgovori Met.

„Onda zašto?“

„Zato što ću, Arganda, pre biti Prijatelj Mraka nego što ću dopustiti da se ova bitka završi a da ne pokušam sve što mogu.“

„Lijuse Terine!“, grmeo je Demandred. „Dođi da se suočiš sa mnom! Znam da posmatraš ovu bitku! Priključi joj se! Bori se!“

„Vala mi je muka od onog čoveka“, reče Met.

„Kautone, gledaj - oni Troloci su se okupili“, reče mu Arganda. „Mislim da se spremaju da napadnu.“

„To je onda to; hajdemo na oružje“, odgovori Met. „Gde je Lan; je li se već vratio? Bilo bi mi mrsko da ovo radim bez njega.“

Met se okrenu i prelete pogledom preko okupljenih jedinica tražeći Lana dok je Arganda uzvikivao naređenja. Arganda ga odjednom zgrabi za ruku i pokaza prema Trolocima. Met se naježi kada na svetlosti lomača ugleda jednog usamljenog konjanika kako na crnom pastuvu galopira pravo u desno krilo troločke horde, prema istočnoj padini visoravni. Prema Demandredu.

Lan je otišao da sam vodi svoj rat.

Troloci su po mraku grabili u pukotinu pokušavajući da uhvate Olvera za ruku i da ga izvuku odatle. Drugi su kopali pokušavajući da je prošire, tako da ga je rasuto tle zasipalo i lepilo se za suze na njegovim obrazima i krv koja mu je tekla iz ogrebotina.

Nije mogao prestati da se trese. Takođe nije mogao naterati sebe da se mrdne. Prestravljeno se tresao dok su zveri prljavim prstima grabile ka njemu, kopajući sve bliže i bliže.

Loijal je sedeo na panju, odmarajući se pre nego što se bitka opet razmaše.

Juriš. Da, to bi bio dobar način da se sve ovo okonča. Loijala je sve bolelo. Mnogo toga je čitao o bitkama, a i ranije se borio, tako da je znao šta da očekuje. Ali potpuno je drugačije iskusiti nešto nego znati nešto; zato je i otišao iz stedinga.

Nakon više od dana neprestanih borbi, udovi su mu izgarali od duboke iscpljenosti koja ih je prožimala do srži. Kad god bi digao sekiru, glava joj je bila tako teška da se čudio kako ne polomi držalje.

Rat. Mogao je da proživi život a da ga ne iskusi. To je nešto daleko više od onoga što je bila mahnita bitka u Dvema Rekama. Tamo su makar imali vremena da sklone mrtve i previju ranjene. Tamo se makar sve svodilo na nepokolebljivo istrajavanje pred talasima napadača.

Ovde nema vremena za čekanje, niti vremena za razmišljanje. Erit sede na zemlju pored njegovog panja i on joj spusti ruku na rame. Ona sklopi oči i nasloni se o njega. Prelepa je, sa savršenim ušima i predivnim obrvama. Loijal se trudio da ne gleda krvave mrlje na njenoj odeći; bojao se da je nešto od toga zapravo njena krv. Trljao joj je rame prstima toliko obamrlim da ih je jedva osećao.

Loijal je na bojištu hvatao neke beleške kako za sebe, tako i za druge, da bi pratio kako se bitka odvijala. Da, poslednji napad. To će biti dobar kraj za priču - kada je jednom bude napisao.

Pretvara se da će on i dalje pisati tu priču. To je bezazlena mala laž.

Jedan konjanik izjuri iz redova njihovih vojnika i galopom se zaputi ka troločkom desnom krilu. Met neće biti srećan zbog toga. Jedan čovek, potpuno sam, ne može da postigne ništa do da pogine. Loijal se iznenadio što oseća tugu zbog toga što će taj čovek izgubiti život nakon svih onih smrti kojih se nagledao.

Taj čovek mi deluje poznato, pomislio je Loijal. Da, to je zbog konja. Već je video tog konja - i to mnogo puta. Lan, obamrlo je pomislio. Lan je taj usamljeni konjanik.

Loijal ustade.

Erit ga pogleda kada on diže sekiru na rame.

„Čekaj“, reče joj Loijal. „Bori se skupa sa ostalima. Moram da idem.“

„Ideš?“

„Moram da posvedočim o ovome“, objasni Loijal. Pad poslednjeg kralja Malkijera. Moraće to uključiti u svoju knjigu.

„Pripremite se za juriš!" urlao je Arganda. „Ljudi, obrazujte jedinice! Strelci napred, pa konjica - neka se pešadija pripremi da sledi za konjicom!“

Juriš, pomislio je Tam. Da, to nam je jedina nada. Moraju da nastave da se probijaju, ali bojni red im je tako tanak. Jasno mu je šta Met pokušava, ali to neće upaliti.

Svejedno moraju da se bore.

„Pa, on je mrtav“, primeti jedan plaćenik koji je stajao blizu Tama i klimao glavom prema Lanu Mandragoranu dok je ovaj jahao prema troločkom krilu. „Krvavi Krajišnici.“

„Tame..." zausti Abel pored njega.

Nebo se smračilo iznad njih. Je li to noću uopšte moguće? Oni strašni oblaci kao da su se sve više spuštali i ključali. Tam skoro da je izgubio iz vida Lana na njegovom ponoćnom pastuvu, iako su lomače gorele na visoravni. Njihova svetlost delovala je tako slabo.

On je pošao na Demandreda, pomislio je Tam. Ali na putu mu stoji čitav zid Troloka. Tam uze strelu s krpom natopljenom smolom privezanom iza glave, pa je stavi na luk. „Dvorečani, pripremite se da odapnete!“

Onaj obližnji najamnik prasnu u smeh. „To je najmanje stotinu koraka daleko! Pre ćeš njega načičkati strelama.“

Tam ga pogleda, pa gurnu strelu u baklju. Krpa zavezana iza vrha buknu u plamen. „Prvi red, na moj znak!" viknu Tam ne obraćajući pažnju na druga naređenja koja su se pronosila vojskom. „Hajde da osvetlimo put lordu Mandragoranu!“

Tam jednim potezom nategnu luk i zapaljena krpa ogreja mu prste - a onda pusti tetivu.

Lan je jurišao na Troloke. Njegovo koplje, kao i još tri koplja kojima ga je zamenio, slomili su se pre više sati. Oko vrata je nosio hladni medaljon koji mu je Berelajn poslala kroz kapiju, skupa s jednostavnom porukom.

Ne znam kako je ovo završilo kod Galada, ali ubeđena sam da je on želeo da ja ovopošaljem Kantonu.

Lan nije ni razmišljao o onome što radi. Praznina to ne dopušta. Neki ljudi će njegov postupak nazvati ishitrenim, lakomislenim i samoubilačkim. Svet retko kada menjaju ljudi koji nisu voljni da budu makar jedno od ta tri. Kroz vezu je Ninaevi poslao onoliko utehe koliko je mogao, a onda se pripremio za bitku.

Dok se Lan približavao Trolocima, zveri su podigle red kopalja kako bi ga zaustavile. Konj če sam naleteti na njih pokušavajući da se probije kroz taj cestar. Lan duboko udahnu, spokojan u praznini, nameravajući da odseče glavu s prvog koplja pa da se probije kroz bojni red.

Taj potez nije moguć. Sve što bi Troloci morali da urade jeste da zbiju redove i da ga uspore. Nakon toga će moći da savladaju Mandarba i izvuku Lana iz sedla.

Ali neko mora da uništi Demandreda. S medaljonom oko vrata, Lan diže mač.

Plamena strela sevnu iz neba i zari se u grlo Troloku tačno ispred Lana. Bez trenutka oklevanja, Lan iskoristi ubijenog Troloka kao prolaz u redu kopljanika. Zari se između Nakota Senke, terajući konja preko ubijenog. Moraće da...

Još jedna strela pade i ubi Troloka. Pa još jedna i još jedna, u brzom nizu. Mandarb se probijao kroz zbunjene, zapaljene i umiruće Troloke đok je čitava kiša plamenih strela padala ispred njega.

„Malkijer!“ urlao je Lan terajući Mandarba napred, gazeći leševe ali ne usporavajući dok se put otvarao pred njim. Oluja svetla sevala je ispred njega a svaka strela je na mestu ubijala Troloka koji je pokušavao da mu se ispreči.

Grmeo je kroz njihove redove, obarajući umiruće Troloke dok su ga plamene strele vodile kroz mrak kao nekakav put. S njegove leve i desne strane stajalo je more Troloka, ali oni ispred njega padali su i padali sve dok ih nije nestalo.

Hvala ti, Tame.

Lan potera svog ata istočnom padinom visoravni, sada potpuno sam jer je prošao i vojnike i Nakot Senke, Sjedinio se s lahorom koji mu je duvao kroz kosu, s mišićavom životinjom pod sobom, koja ga je nosila napred, s metom i svojim odredištem, sa svojom sudbinom.

Demandred ustade na zvuk kopita, a njegovi šarski saborci ustadoše ispred njega.

Zaurlavši, Lan mamuznu Mandarba pravo u Šarance koji su mu stajali na putu. Pastuv skoči i prednjim nogama obori stražare ispred sebe, pa se okrenu i zadnjim nogama obori još Šaranaca, pa onda spusti prednja kopita na neke druge.

Lan se baci iz sedla - Mandarb nije zaštićen od usmeravanja, pa bi borba iz sedla samo bila poziv Demandredu da mu ubije konja - i trčeći se dočeka na tle, mača isukanog.

„Još jedan?“, zaurla Demandred. „Lijuse Terine, počinješ da me...“

On ućuta kada Lan stiže do njega i baci se u „maslačak lebdi na vihoru”, što je bio silovit napadački stav. Demandred isuka mač i svojim oružjem zaustavi Lanov udarac, pa otkliza korak unazad od njegove siline. Razmeniše tri munjevita udarca a Lan nije stajao sve dok njegov poslednji udarac nije zakačio Demandreda po obrazu. Lan oseti neznatno zasecanje i krv šiknu kroz vazduh.

Demandred dodirnu ranu na obrazu i oči mu se razrogačiše. „Ko si ti?" upita Demandred.

„Ja sam čovek koji će te ubiti.“

Min diže pogled s leđa svog torma dok je ovaj skakao prema kapiji što je vodila nazad na Merilorsko bojište. Nadala se da će odoleti bojnoj mahnitosti kada tamo stignu. U daljini su bleštale lomače i luče, a vatra je obasjavala prizore hrabrosti i rešenosti. Gledala je ta svetla kako trepere, kao poslednje žiške vatre koja samo što se ne utuli.

Rand je podrhtavao daleko na severu.

Sara se vrtela oko Randa primoravajući ga da gleda šta se događa. Suze su mu lile. Gledao je kako se ljudi bore, gledao je kako padaju. Video je Elejnu, zarobljenu i samu, i Gospodara straha kako se priprema da joj njihovu decu iščupa iz utrobe. Video je Ruarka izgubljenog uma koji je postao pion jedne od Izgubljenih.

Video je Meta, ophrvanog očajem, kako se suočava sa užasnim izgledima.

Gledao je Lana kako jaše u smrt.

Kopkale su ga Demandredove red. Pritisak Mračnoga i dalje ga je cepao. Rand je izneverio.

Ali u mislima mu se začuo jedan glas, nejak i bezmalo zaboravljen. Pusti. Lan se nije štedeo.

Nije se borio onako kako je učio Randa da se bori. Nije bilo pažljivog ispitivanja, procenjivanja zemljišta i opreznog odmeravanja. Demandred može da usmerava, pa Lan - iako nosi medaljon - ne može svom neprijatelju dati vremena da razmišlja, da tka i baca stenje na njega ili da mu rascepi tle ispod nogu.

Lan je potonuo u prazninu, dopuštajući nagonima da ga vode. Otišao je dalje od uobičajenog nedostatka osećanja, spaljujući sve što ima. Nije morao da procenjuje kakvo je zemljište, jer je osećao tle kao da je deo njega. Nije morao da ispituje Demandredovu snagu. Jedan Izgubljeni, sa mnogo decenija iskustva, začelo će biti najveštiji mačevalac s kojim se Lan ikada suočio.

Lan je krajičkom svesti shvatao da se Šaranci šire da obrazuju širok krug oko dva sukobljena borca. Izgleda da je Demandred toliko uveren u svoju mačevalačku veštinu da ne dopušta da se drugi mešaju.

Lan krenu u niz napada. „Voda teče nizbrdo" pretvori se u „kovitlac na planini”, koji pak postade „jastreb se obrušava u žbunje“. Njegovi stavovi bili su kao potoci koji su se utapali u sve veču i veću reku. Demandred se borio upravo onako kako se Lan pribojavao. Mada su se njegovi stavovi neznatno razlikovali od onih koje je Lan znao, godine nisu izmenile prirodu mačevanja.

„Ti si... dobar..." progunđa Demandred uzmičuči pred „vetrom i kišom“, dok mu je krv kapala s brade. Lanov mač sevnu kroz vazduh, odražavajući crvenu svetlost obližnje lomače.

Demandred odgovori „kresanjem varnice“, što je Lan i očekivao, pa je odbio taj napad. Zaradio je ogrebotinu na boku, ali nije obraćao pažnju na nju. Razmena udaraca završila se tako što je Lan uzmakao za korak a Demandred tako dobio priliku da Jednom moći pokupi neki kamen i da ga baci na Lana.

Duboko u praznini Lan oseti kako kamen hrli ka njemu. Bilo je to razumevanje borbe - duboko u njemu, u srži njegove duše. Način na koji je Demandred zakoračio i to kako mu je pogled na tren poleteo u stranu saopštilo je Lanu šta taćno sledi.

Klizeći u sledeći mačevalački stav, Lan diže oružje preko nedara i zakorači unazad. Kamen veličine ljudske glave prolete ispred njega. Lan pohrli napred a ruka mu pređe u naredni stav taman kada drugi kamen prolete ispod nje ijučući kroz vazduh. Lan diže mač i zaobiđe treći kamen koji ga promaši za palac i očeša mu odeću.

Demandred zaustavi Lanov napad, ali se zadihao. „Ko si ti?“ opet prošapta Demandred. „Niko u ovom dobu nema tu veštinu. Asmodean? Ne, ne. On nikada ne bio mogao ovako da se bori protiv mene. Lijus Terin? To si ti iza tog lica, zar ne?“

„Ja sam samo čovek“, proštapta Lan. „Oduvek sam samo to bio.“

Demandred zareža pa napade. Lan odgovori stavom „kamenje se kotrlja niz planinu“, ali Demandredov siloviti napad natera ga da uzmakne nekoliko koraka.

Iako je Lan u početku stekao prednost, Demandred je ipak bolji mačevalac. Lanu je to govorio isti onaj osećaj koji mu kazuje kada da napadne, kada da zaustavi protivnički udarac, kada da pođe napred a kada da se povuče. Možda bi bilo drugačije da su se ravnopravno upustili u taj dvoboj. Ali nisu. Lan se borio čitavog dana i mada je Izlečen od najgorih rana, sitnije rane i dalje ga bole. Sem toga, Lečenje je samo po sebi iscrpljujuće.

Demandred je još svež. Izgubljeni je prestao da priča i u potpunosti se posvetio dvoboju. Takođe je prestao da koristi Jednu moć, u potpunosti se usredsređujući na mačevanje. Nije se iscerio kada je prešao u prednost. On ne izgleda kao čovek koji se često osmehuje.

Lan se izmače od Demandreda, ali Izgubljeni pođe napred sa „vepar hrli niz planinu“, opet potiskujući Lana ka rubu kruga, probijajući se kroz njegovu odbranu, ranjavajući ga najpre po ruci, pa po ramenu i na kraju po butini.

Ostalo mi je vremena za jedan poslednji nauk... .

„Moj si“, naposletku procedi Demandred, boreći se za dah. „Ko god da si, moj si Ne možeš da pobediš.“

„Nisi me slušao“, prošapta Lan.

Poslednji nauk. Najteži...

Demandred napade a Lanu se ukaza prilika. Lan pohrli napred tako da mu vrh Demandredovog mača dođe uz bok, pa se zari na njega.

„Nisam došao da pobedim, smešeči se prošapta Lan. „Došao sam da te ubijem. Smrt je lakša od pera.“

Demandredu se oči odjednom razrogačiše i on pokuša da ustukne. Prekasno. Lanov mač probi mu grlo.

Svetom zavlada mrak kada Lan skliznu sa sečiva. Osetio je Ninaevin strah i bol i poslao joj je svu svoju ljubav.