Sećanje na svetlost

36 Nepromenljive stvari

Nešto nije u redu s Random. Ninaeva se čvrsto držala za stalagmit duboko u Jami usuda, da je vihor ne bi uvukao u ništavilo ispred nje. Moiraina je to nazvala suštinom Mračnoga, ali zar to ne bi značilo da je ono ništavilo zapravo Prava moć? Da stvari budu još gore, ako je njegova suština u svetu, da li to znači da se on oslobodio? O čemu god da je reč, njegova priroda bila je čisto zlo i Ninaeva je bila ispunjena užasom kakav nikada u životu nije osećala.

To ju je silovito privlačilo, kao i sve ostalo u njenoj blizini. Bojala se da će biti uvučena u ništavilo ako pusti stalagmit. To je već otelo njen šal i učinilo da nestane. Ako je to ništavilo uvuče u sebe, život će joj se okončati, a možda i duša.

Rand!, pomislila je Ninaeva. Može li nekako da mu pomogne? On je stajao pred Moridinom, a njih dvojica sudarili su se mačevima i ukočili, kao da to traje tek trenutak. Znoj se slivao Randu niz lice. Nije govorio. Nije ni treptao. Stopalo mu je dodirivalo tamu. On se u tom trenutku ukočio, baš kao Moridin. Bili su kao kipovi. Vazduh je zavijao oko njih, ali kao da na njih nije uticao isto kao na Ninaevu. Njih dvojica su tako sleđeni stajali dobranih petnaest minuta.

Sve u svemu, prošlo je manje od sat vremena otkako je njih troje ušlo u Jamu da bi se suočili s Mračnim.

Ninaeva je gledala kako kamenje klizi po tlu, pa ga ono crnilo usisava. Odeća joj se vijorila kao da je nosi jak vetar, baš kao i Moiraini, koja se blizu nje očajnički držala za svoj kameni zub. Srećom, i zadah sumpora kojim je pećina bila ispunjena odleteo je u crnilo.

Nije mogla da koristi Jednu moć. Rand je povlačio u sebe svaku trunčicu koju je ona bila u stanju da drži, mada kao da ništa nije radio s njom. Može li ona da dohvati Moridina? Izgledalo je da on ne može ni da mrdne. Sta ako bi ga udarila kamenom po glavi? Bolje i to nego da čeka.

Ninaeva reši da iskuša kako će se težina njenog tela poneti naspram privlačne sile ništavila ispred nje, pa olabavi hvat na stalagmitu. Istog trena poče da klizi, pa ga opet zgrabi.

Nemam namere da Poslednju bitku provedem držeći se za kamen!, pomislila je. Ako ništa drugo, bar ne za isti kamen. Morala je da se odvaži na to da se pomeri. Cinilo joj se da bi bilo opasno kada bi pošla pravo napred, ali ako se pomeri u stranu... da, desno od nje je još jedan stalagmit. Pođe joj za rukom da pusti svoj i da se napola otkliza a napola odvuče do narednog stalagmita. Nakon toga je odabrala drugi, pažljivo puštajući onaj koji je držala i hvatajući se za novi.

Ceo taj postupak bio je veoma spor. Rande, budalo jedna vunoglava, pomislila je. Da je on samo dopustio da krug predvode ona ili Moiraina, možda su mogle da urade nešto dok se on bori!

Stigla je do novog stalagmita, pa zastala kada je ugledala nešto sa svoje desne strane. Samo što nije vrisnula. Tu je jedna žena bila zgrčena uza zid, stenjem zaklonjena od vetra. Činilo se kao da plače.

Ninaeva pogleda Randa, koji je i dalje nepomično stajao suprotstavljen Moridinu, a onda priđe toj ženi. To što tu ima više stalagmita znači da Ninaeva može bezbednije da puzi, pošto je kamenje preprečilo put privlačnoj sili ništavila.

Ninaeva stiže do žene. Bila je okovana za zid. „Alana?“, upita Ninaeva vičući zbog vetra. „Svetlosti, šta ti radiš ovde?“

Aes Sedai trepnu, gledajući Ninaevu pocrvenelim očima. Zurila je obamrlo, kao da je sišla s uma. Dok ju je Ninaeva gledala, primetila je da je čitava leva strana Alaninog tela krvava od uboda nožem u trbuh. Svetlosti! Ninaevi je to trebalo odmah da bude jasno samo po bledilu ženinog lica.

Zašto ju je ubo nožem i samo ostavio tu? Ona je vezana za Randa, shvati Ninaeva. O, Svetlosti. To je zamka. Moridin je ostavio Alanu da krvari, pa se suočio s Random. Kada Alana bude umrla, Rand će - pošto je njen Zaštitnik - poludeti od besa, pa će ga Moridin uništiti.

Zašto on to nije primetio? Ninaeva pođe rukom ka svojoj torbici kako bi izvadila bilje, a onda stade. Može li bilje bilo šta da uradi u ovom trenutku? Da bi Izlečila takvu ranu, mora da koristi Jednu moć. Ninaeva pokida ženinu odeću da bi napravila zavoj, pa pokuša da povuče saidar da je Izleći.

Rand ga je držao i nije ga puštao. Ona mahnito pokuša da mu ga otrgne, ali Rand nije popuštao. Samo ga je zgrabio još jače kada je ona pokušala da mu se suprotstavi. Izgleda da ga on nekako ipak usmerava, mada ona ne vidi tkanja. Nešto je osećala, ali od vetra koji je zavijao i zbog neobične prirode Jame oko nje kao da je divljao kovitlac. Moć je nekako bila prožeta kroz to.

Plamen ga spalio! Potreban joj je saidar! Nije Rand kriv za to. Ne može da joj prepusti Moć dok predvodi krug.

Ninaeva pritisnu Alaninu ranu, osećajući se bespomoćno. Usuđuje li se da pozove Randa i da zatraži da je on pusti iz kruga? Ako to učini, nema sumnje da će Moridin istog trena napasti Alanu.

Sta da radi? Ako ta žena umre, Rand će izgubiti svu vlast nad sobom - a to će verovatno biti njegov kraj... i kraj Poslednje bitke.

Met sekirom zašilji parče drveta. „Vidite“, reče, „ne mora to da bude ništa lepo. Svoje stolarsko umeće iskazujte kada vam bude zatrebalo da zadivite gradonačelnikovu kćer.“

Muškarci i žene koji su ga gledali klimnuše sa surovom rešenošću. Bili su to seljaci i zanatlije - isti ljudi kao oni s kojima je odrastao u Dvema Rekama. Hiljade takvih bilo je pod Metovim zapovedništvom. Nikada mu ni na kraj pameti nije bilo da će ih biti toliko. Cestiti ljudi koji obrađuju zemlju došli su da se bore.

Sto se Meta tiče, oni su ludi svi do jednog. Da je njemu pošlo za rukom da pobegne, sada bi se krio u nekom podrumu. Plamen ga spalio, makar bi pokušao.

One kockice i dalje su mu se kotrljale u glavi, baš kao sve vreme od onog trenutka kada mu je Egvena prepustila zapovedništvo nad svim vojskama Svetlosti. To što je on krvavi ta veren ne vredi ni pišljivog boba.

Nastavio je da šilji kolac za drvenu ogradu. Jedan čovek ga je pažljivo posmatrao - neki stari seljak kože toliko preplanule i toliko oprljene vetrom i suncem da bi se troločki mačevi najverovatnije samo odbili od nje. Iz nekog izloga, taj čovek je Metu delovao veoma poznato.

Plamen spalio ona sećanja, pomislio je Met. Nema sumnje da taj čovek toči na nekoga iz onih starih sećanja koja su data Metu. Da, čini mu se da je tako. Ne može da se baš dobro seti. Neke... taljige? Sen?

„Hajde, Renalde“, reče taj čovek jednom od svojih saboraca - nekom seljaku koji je izgledao kao da je rodom iz Krajina. „Hajdemo niz red, da vidimo možemo li da požurimo druge momke.“

Njih dvojica odoše taman kada je Met završio prvi kolac, pa obrisao znoj sa čela. Taman što se uhvati za drugo parče drveta - najbolje bi bilo da ovim čobanima još jednom pokaže kako se to radi - kada jedna prilika odevena u kadinsor dotrča uz skoro završen zid od kolja.

Urijenu je kosa bila jarkoriđa, kratka izuzev repa na temenu. U prolazu diže ruku da pozdravi Meta. „Usplahireni su, Metrime Kautone“, reče Urijen ne zastajući. „Rekao bih da dolaze u ovom smeru.“

„Hvala ti“, doviknu mu Met. „Dužan sam ti.“

Aijel se okrenu, neko vreme trčeći unazad kako bi bio licem okrenut prema Metu. „Samo pobedi u ovoj bitki! Kladio sam se u mešinu uskvaija da ćemo pobediti.“

Met frknu. Jedino što ga plaši više od bezizražajnog Aijela jeste Aijel koji se ceri. Opklada? Na ishod ove bitke? Kakva je to pa opklada? Ako izgube, neće ostati niko živ od koga opklada može da se naplati...

Met se namršti. Zapravo, to je prilično dobra opklada. „S kim si se kladio?" viknu Met. „Urijene?“ Ali čovek je već predaleko odmakao da bi ga čuo.

Met poče da gunđa, ali pruži sekiru jednom od obližnjih posmatrača - vitkoj Tairenki. „Sind, pazi na njih.“

„Da, lorde Kautone.“

„Nisam ja nikakav krvavi lord“, odvrati Met po navici uzimajući ašandarei. Ode odatle, pa se okrenu da pogleda kako zid od zašiljenog kolja zapravo izgleda dok se podiže i u tom trenutku ugleda nekolicinu vojnika iz Mrtve straže kako hodaju kroz redove radnika. Kao vukovi među ovcama. Met požuri dalje.

Njegove vojske nemaju mnogo vremena za pripreme. Pomoću kapija otišli su ispred Troloka, ali nisu im pobegli. Svetlosti, nema bekstva. Ali Metu se pružila mogućnost da odabere bojište - i ovo Merilorsko polje biće najbolje.

Kao da biram mesto za sopstveni grob, pomislio je Met. Najradije ne bih ni da moram da ga biram.

Kolje se dizalo ispred šume istočno od polja. Nije imao dovoljno vremena da čitavo to područje opkoli zidom od kolja, a to svejedno ne bi ni imalo posebnog smisla. Pošto na raspolaganju ima one šarske usmerivače, Senkina vojska samo bi probila te zidove kao mač svilu. Ali zidovi od kolja, s postavljenim drvenim stazama pri vrhu, obezbediće njegovim strelcitfia visinu za napad na Troloke.

Met je ovde na raspolaganju imao dve reke. Reka Mora tekla je sa severoistoka, od Dašarske kvrge i Visoravni. Njena južna obala nalazila se u Šijenaru a severna u Arafelu. Ulivala se u reku Erinin, koja je tekla pravo na zapad južnim obodom polja.

Te reke služiće bolje od svih zidova, naročito sada kada on na raspolaganju ima dovoljne vojne snage da ih brani kako treba. Pa, ako se to uopšte može nazvati snagom. Polovina njegovih vojnika zelena je kao prolećna trava, a druga polovina se do pre samo nedelju dana borila skoro do smrti. Krajišnici su ostali bez dve trećine svojih ljudi - Svetlosti, dve trećine. Neka slabija vojska bi se rasturila.

Računajući sve koje ima na raspolaganju, Met će biti brojčano nadjačan u odnosu četiri prema jedan kada ti Troloci budu stigli, makar prema izveštajima koje je dobio. Biće gadno.

Met povuče još više šešir preko lica, pa se počeša pored novog poveza koji mu je Tuon poklonila. Crvena koža. Dopada mu se.

„Čekajte malo“, reče prolazeći pored svežih vojnika Garde Kule. Vežbali su borbu štapovima - pošto se glave za koplja još kuju. Ti ljudi su izgledali kao da je verovatnije da će pre povrediti sebe nego neprijatelja.

Met jednom čoveku pruži ašandarei, a kada ga ovaj žurno pozdravi, on od drugog uze štap. Većina tih vojnika nije bila ni dovoljno stara da se brije češće od jednom mesečno. Ako dečak od kojeg je uzeo štap ima dan preko petnaest godina, Met ima da pojede sopstvene čizme. Neće ih čak prethodno ni skuvati!

„Lecneš se svaki put kada štap udari nešto!“ viknu Met. „Ako zatvoriš oči na bojnom polju - ti si mrtav čovek. Zar svi vi niste prošli put obraćali pažnju?“

Met diže štap i pokaza im gde da ga drže, a onda im naredi da vežbaju zaustavljanje udaraca koje mu je njegov otac pokazao kada je on bio još dovoljno mlad da misli da bi ratovanje čak moglo biti zabavno. Oznojio se dok je napadao svakog novog mladog vojnika ponaosob, primoravajući ih da zaustavljaju njegove udarce.

„Plamen me spalio, ima da naučite ovo“, viknu Met na njih. „Inače ne bih mario, pošto mi izgleda da ste svi do jednoga pametni kao panjevi, ali ako izginete - vaše majke će očekivati da im ja to javim. Dobro da znate da to nemam numere. Ali možda će me malo gristi savest između partija kockanja, a ja mrzim da me grize savest - i zato obraćajte pažnju na ovo što radite!“

„Lorde Kautone?" obrati mu se mladić koji mu je dao štap.

„Ja nisam..." Zaćuta. „Pa, da, šta je bilo?“

„Zar ne možemo da učimo mačevanje?“

„Svetlosti!" viknu Met. „Kako ti je ime?“

„Sigmont, gospodine.“

„Pa, Sigmonte, šta ti misliš - koliko mi vremena imamo na raspolaganju? Možda bi ti mogao da se prošetaš, pa da porazgovaraš sa Gospodarima straha i Nakotom Senke, i da ih zamoliš da mi daju još nekoliko meseci kako bih mogao da vas sve pristojno uvežbam i naučim ratovanju.“

Sigmont pocrvene, a Met mu vrati štap. Gradska deca. Uzdahnu. „Vidi, sve što ja hoću jeste da vi umete da se branite. Nemam vremena da od vas napravim velike ratnike, ali mogu da vas naučim da sarađujete, da držite korak i da ne ustupate kada Troloci navale. Veruj mi kad ti kažem - to će ti značiti više od ma kakvog kitnjastog mačevanja.“

Mladić nevoljno klimu.

„Vrati se na vežbanje“, reče mu Met, pa obrisa znoj sa čela i osvrnu se. Krvavi pepeo! Mrtva straža zaputila se u njegovom smeru.

On zgrabi ašandarei i odjuri, pa zamače za jedan šator - samo da bi nabasao na skupinu Aes Sedai koje su se približavale tom stazom.

„Mete?“, upita ga Egvena iz središta tih žena. „Jesi li dobro?“

„Krvavo me jure“, odgovori joj on gledajući iza ivice šatora.

„Ko te juri?" upita ga Egvena.

„Mrtva straža“, odgovori Met. „Trebalo je da se vratim u Tuonin šator." Egvena mrdnu prstima, naređujući ostalima da odu, sa izuzetkom njene dve senke - Gavina i one Seanšanke, koji su ostali s njom. „Mete“, lagano mu reče Egvena, „drago mi je što si napokon rešio da se urazumiš i da napustiš seanšanski logor, ali zar nisi mogao da sačekaš pa da prebegneš nakon bitke?“

„Izvini“, odgovori joj Met slušajući je tek s pola uva, „ali možemo li da pođemo prema delu tabora u kojem su Aes Sedai? Oni me tamo neće slediti." Možda i neće. Ali ako su svi u Mrtvoj straži kao Kejrid - možda i hoće. Kejrid je u stanju da skoči za čovekom koji pada s litice samo da bi ga uhvatio.

Egvena se lecnu, kao da je nezadovoljna Metom. Kako to da te Aes Sedai umeju da izgledaju potpuno bezosećajno, ali da opet čoveku jasno stave do znanja da ne odobravaju njegove postupke? Kad malo bolje razmisli, i Aes Sedai bi verovatno skočila s litice za čovekom, makar samo da bi mu objasnila - sve do najsitnijih pojedinosti - gde je sve pogrešio pokušavajući da se ubije.

Met je žarko želeo da se u poslednje vreme ne oseća baš u tolikoj meri kao da je on taj što skače s litice.

„Moraćemo da nađemo način da objasnimo Fortuoni zašto si pobegao“, reče mu Egvena dok su prilazili četvrti u kojoj su bile Aes Sedai. Met ih je postavio najdalje moguće od Seanšana. „Biće nezgodno s brakom. Predlažem ti da...“

„Egvena, čekaj malo“, prekide je Met. „O čemu ti to pričaš?“

„Bežiš od seanšanskih stražara“, odgovori mu Egvena. „Zar me nisi slušao... Naravno da nisi. Drago mi je da znam sto su neke stvari potpuno nepromenljive čak i dok se svet ruši oko nas. Kuendilar i Met Kauton.“

„Bežim od njih“, objasni joj Met osvrćući se, „zato što Tuon želi da donesem presudu. Svaki put kada neki vojnik traži od carice milost za učinjeni zločin, trebalo bi da saslušam njegov krvavi slučaj!“

„Ti“, upita ga Egvena, „da donosiš presude?“

„Znam“, odgovori Met. „Ako mene pitaš, previše je to krvavog posla. Čitavog dana izbegavam stražare pokušavajući da izvučem malo vremena za sebe.“

„Mete, nećeš crći ako se budeš bavio nekim poštenim poslom.“

„Dobro znaš da to nije istina. I vojnikovanje je pošten posao, pa ljudi stalno krvavo crkavaju od toga.“

Izgleda da Gavin Trakand vežba za Aes Sedai, pošto je Metu uputio pogled kojim bi se i Moiraina ponosila. Pa, neka ga - neka gleda koliko god hoće. Gavin je princ. On je odgojen da radi stvari kao što je donošenje presuda. Verovatno je svakoga dana pred ručak slao nekoliko ljudi na gubilište, čisto vežbe radi.

Ali Met... Met nema namere da izda naređenje da se neko pogubi - i to je to. Prođoše pored skupine Aijela koji su zajedno vežbali. Je li Urijen to trčao da bi do njih stigao? Kada prođoše pored njih - dok je Met pokušavao da natera ostale da hodaju brže kako ih Seanšani ne bi sustigli - on se približi Egveni.

„Jesi li ga pronašla?" tiho je upita.

„Ne“, odgovori Egvena gledajući netremice ispred sebe.

Nije bilo nikakve potrebe da pominje o čemu je tačno reč. „Kako ste mogle da izgubite to čudo? I to nakon sveg onog krvavog truda koji smo uložili da ga pronađemo?“

„Mi? Kako sam ja čula, Rand, Loijal i Krajišnici imali su daleko više veze s time nego ti.“

„Bio sam prisutan“, odvrati Met. „Prejahao sam čitav krvavi kontinent, zar ne? Plamen me spalio, najpre Rand, a sada i ti. Zar će me ovih dana ama baš svi grditi? Gavine, hoćeš li i ti da staneš u red?“

„Da, molim te." Zvučao je željno.

„Umukni“, odvrati Met. „Izgleda da se niko ne seća kako su se stvari tačno odvijale sem mene. Lovio sam taj krvavi Rog kao da sam luđak. A mogu li da spomenem da sam ja dunuo u to čudo i omogućio vam da pobegnete iz Falmea?“

„Da li ti to tako pamtiš?" upita ga Egvena.

„Naravno” odgovori Met. „Mislim, možda ovde ima nekih rupa u sećanju, ali uglavnom sam ih popunio.”

„A bodež?”

„Ta trica? Ma to nije vredno ničijeg vremena.” Onda shvati da je rukom krenuo ka boku, gde ga je nekada nosio. Egvena ga pogleda izvivši jednu obrvu. „Bilo kako bilo, nije u tome stvar. Egvena, biće nam potrebna ta krvava sviraljka. Biće nam potrebna.“

„Odredili smo ljude koji ga traže”, reče mu ona. „Nismo sigurni šta se tačno dogodilo. Ima ostataka Putovanja, ali prošlo je neko vreme i... Svetlosti, Mete. Dajem ti reč da pokušavamo da ga nađemo. To nije jedino što nam je Senka u poslednje vreme otela...”

On je pogleda, ali ona ništa više ne reče. Plamene Aes Sedai. „Je li neko video Perina?” upita on. „Neću ja da mu kažem da mu je žena nestala.” „Niko ga nije video”, odgovori Egvena. „Pretpostavljam da pomaže Randu.” „Ma”, odvrati Met. „Zar ne možeš da mi otvoriš kapiju do vrha Kvrge?” „Mislila sam da hoćeš u moj logor.”

„Ovo je usput” odvrati Met. Pa, na neki način i jeste. „A oni iz Mrtve straže neće to očekivati. Plamen me spalio, Egvena, ali mislim da su pogodili kuda smo se zaputili.”

Egvena, nakon što zastade na tren, otvori kapiju koja je vodila do tla za Putovanje na vrhu Kvrge. Prođoše kroz nju.

Nešto više od brda, a manje od planine, Dašarska kvrga uzdizala se dobrih stotinu stopa u vazduh, negde pri sredini bojnog polja. Ta stenovita uzvisina bila je takva da penjanje uz nju nije bilo moguće, pa su kapije bile jedini način da se stigne do njenog vrha. Odatle će Met i njegovi zapovednici moći da posmatraju kako se čitava bitka odvija.

„U životu nisam upoznala nikog drugog”, reče mu Egvena, „ko toliko naporno radi samo da bi izbegao naporan rad, Metrime Kautone.”

„Nisi provela dovoljno vremena s vojnicima.” Met mahnu ljudima koji ga pozdraviše kada kroči na tle za Putovanje.

Pogleda na sever prema reci Mori i u Arafel. A onda pogleda na severoistok, prema ruševinama koje su nekada bile nekakvo utvrđenje ili kula motrilja. Na istok, prema zidu od kolja koji se lagano podizao i šumi. Nastavio je da se okreće, gledajući na jug ka reci Erinin u daljini i onom čudnom malom gaju visokog drveća prema kojima Loijal gaji onoliko strahopoštovanje. Kažu da je Rand učinio da to drveće izraste za vreme sastanka na kojem je potpisan sporazum. Met pogleda i na jugozapad, prema jedinom dobrom gazu preko More, koji su meštani što obrađuju zemlju u tom kraju zvali Havalski gaz. Iza gaza na arafelskoj strani bilo je veliko blatište.

Zapadno, preko More, prostirala se Polovska visoravan - četrdeset stopa visoka zaravan sa strmom istočnom padinom i blažim padinama okrenutim drugim stranama sveta. Između podnožja jugozapadne padine i blatišta prostirao se otprilike dve stotine koraka širok hodnik, koji su dobrano ugazili putnici što su koristili gaz za prelazak iz Arafela u Šijenar. Met bi to mogao da iskoristi kako bi mu pružilo prednost. Mogao bi on sve to da iskoristi. A da li će biti dovoljno? Osećao je kako ga nešto vuče ka severu. Uskoro će on biti potreban Randu.

Okrenu se, spreman da se da u beg kada neko priđe preko vrha Kvrge; ipak, to nije bila Mrtva straža već samo preplanuli Džur Grejdi.

„Doveo sam ti one vojnike“, kaza Grejdi pokazujući prstom. Met je video mali odred kako prolazi kroz kapiju i izlazi na tle za Putovanje blizu drvenog zida. Iznad stotine pripadnika Družine, predvođenih Delarnom, vijorio se krvavi crveni barjak. Crvenruke je pratilo oko pet stotina ljudi u iznošenoj odeći.

„Čemu sve ovo?“, upita Grejdi. „Pretpostavljam da si onih sto ljudi poslao u neko selo na jugu da privuku nove vojnike?“

Ne samo to. Spasao sam ti život, loveče, pomislio je Met, pokušavajući da prepozna Delarna s te daljine. A ti si se dobrovoljno javio za ovo. Krvava budala. Delarn se ponaša kao mu je to sudbina. „Odvedi ih uzvodno“, naredi mu Met. „Karte kažu da postoji samo jedno dobro mesto gde Mora može da se zapreči - uzana klisura nekoliko liga severoistočno odavde.“

„Dobro“, reče mu Grejdi. „Biće tu usmerivača.“

„Moraćeš da izađeš na kraj s njima“, odgovori mu Met. „Ali hoću da uglavnom odbranu reke prepustiš onim ljudima i ženama. Nemoj da dovodiš sebe u preveliku opasnost. Pusti Delarna i njegove ljude da rade svoj posao.“

„Izvinjavam se“, reče mu Grejdi, „ali ono mi ne izgleda kao veliki odred. Većina njih nisu ni vojnici.“

„Znam šta radim“, reče mu Met. Nadam se.

Grejdi nevoljno klimnu glavom i ode.

Egvena je radoznalo gledala Meta.

„Ne možemo da ustuknemo iz ove borbe“, tiho kaza Met. „Nema povlačenja. Nema kuda da se beži. Ili ćemo istrajati - ili ćemo sve izgubiti.“

„Uvek postoji povlačenje“, primeti Egvena.

„Ne“, reče joj Met. „Više ne." On spusti ašandarei na rame, pa ispruži drugu ruku rastvarajući dlan. Pogled mu prelete preko krajolika, a sećanja mu se pojaviše pred očima kao sačinjena od svetlosti i prašine. Rion kod Hunskih brda. Naat i San d'ma Sadar. Pad Pipkina. Stotine i stotine bojišta, stotine pobeda. Hiljade smrti.

Met je gledao tragove sećanja kako blešte preko polja. „Jesi li razgovarala s komornicima? Egvena, nestalo nam je hrane. Ne možemo da dobijemo dug rat u kojem ćemo se boriti i povlačiti. Neprijatelj će nas pogaziti ako to uradimo. Baš kao Ejal u Majgandskim Krajinama. Iako smo slomljeni, sada smo najsnažniji. Ako se povučemo, gladovaćemo dok nas Troloci uništavaju.“

„Rand“, reče mu Egvena, „samo moramo da istrajemo dok on ne pobedi.“

„To je na neki način tačno“, reče Met okrećući se prema visoravni. U umu je sagledavao ono što će uslediti i razne mogućnosti. Zamišljao je konjanike na visoravni, kao da su senke. Izgubiće ako bude pokušao da brani tu visoravan. Ali možda... „Ako Rand izgubi, ništa više neće biti bitno. Točak će biti krvavo polomljen, a mi ćemo se pretvoriti u ništavilo - i to ako imamo sreće. Pa, tu ne možemo ništa. Ali evo u čemu je stvar: ako on i uradi ono što bi trebalo da uradi, mi još možemo da izgubimo - i izgubićemo ako ne zaustavimo Senkine vojske.“

On trepnu videvši bojište pred sobom i čitavu bitku kako mu se odvija pred očima. Borba kod gaza, strele sa drvenog zida. „Egvena, ne možemo ih samo poraziti“, reče joj Met. „Ne možemo samo da istrajavamo i da se branimo. Moramo ih uništiti, odagnati ih pa ih loviti sve do poslednjeg Troloka. Ne možemo da samo preživimo... moramo da pobedimo“

„Kako ćemo to da uradimo?“, upita ga Egvena. „Mete, to što ti pričaš nema nikakvog smisla. Zar nisi koliko juče govorio da ćemo biti brojčano nadjačani?“

On se zagleda ka blatištu, zamišljajući senke kako pokušavaju da gacaju kroz njega. Senke satkane od praha i sećanja. „Moram sve to promeniti“, reče on. Ne sme da radi ono što oni očekuju. Ne sme da uradi ono što će uhode javiti da namerava. „Krv i krvavi pepeo... poslednje bacanje kockica. Sve što imamo, na jednoj gomili...“

Odred ljudi u tamnim oklopima prođe kroz kapiju i kroči na vrh Kvrge, duboko dišući kao da su morali da jure i nađu neku damane da ih tu dovede. Oklopni prsnici bili su im obojeni u tamnocrveno, ali njima nije bio potreban nikakav stravični oklop da bi izgledali zastrašujuće. Delovali su dovoljno besno da mogu pogledom da umute jaja.

„Ti“, poče predvodnik tog odreda Mrtve straže, čovek po imenu Gelen, upirući prstom u Meta, „potreban si u...“

Met diže ruku da ga ućutka.

„Neću da opet budem izigran!“, viknu Gelen. „Dobio sam naređenja od...“ Met ga ošinu pogledom, a ovaj umuknu. Met se opet okrenu ka severu. Hladan i nekako poznat vetar dunu preko njega i ponese mu skute dugog kaputa, pirkajući mu oko šešira. On začkilji na ono svoje jedno oko. Rand ga vuče.

Kocke su mu se i dalje kotrljale u glavi.

„Stigli su“, kaza Met.

„Šta si rekao?“ upita Egvena.

„Stigli su.“

„Izviđači...“

„Izviđači greše“, prekide je Met. On diže pogled i primeti dva rakena kako hitaju prema logoru. Videli su. Mora da su Troloci marširali čitavu noć.

Šaranci če napasti prvi, pomislio je Met, da bi Troloci mogli da predahnu. Doći će kroz kapije.

„Pošaljite glasnike” reče Met upirući prst u Mrtvu stražu, „i naredite ljudima i ženama da zauzmu svoje položaje. I upozorite Elejnu da ću promeniti plan bitke.“

„Molim?“ zausti Egvena.

„Ovde su!" viknu Met okrećući se Straži. „Zašto krvavo ne trčite? Polazite, polazite!“ Raken zakrešta iznad njih. Gelen ga pozdravi, što mu je služilo na čast, pa potrča - u onom teškom oklopu tutnjao je dok je trčao - praćen svojim saborcima.

„To je to, Egvena“, reče joj Met. „Udahni duboko, pa trgni poslednji gutljaj rakije ili zapali poslednji prstohvat duvana. Dobro pogledaj zemljište pred sobom, pošto će ubrzo biti zaliveno krvlju. Za sat vremena, bićemo u najžešćoj borbi. Svetlost nas sve saklonila.“

Perin je plutao u tami. Osećao se tako umorno.

Koljač je i dalje živ, pomislio je deo njega. Grendal kvari velike kapetane. Kraj je blizu. Ne možeš da sada sklizneš! Drži se!

Čega da se drži. On pokuša da otvori oči, ali bio je potpuno iznuren. Trebalo... trebalo je da ranije izađe iz vučjeg sna. Čitavo telo bilo mu je obamrlo, izuzev...

Izuzev boka. Mrdajući prstima teškim kao da su cigle, on dodirnu tu toplotu. Njegov čekić. Bio je usijan. Ta toplota kao da mu se prenela u prsten i Perin duboko udahnu.

Mora da se probudi. Lebdeo je na rubu svesnosti, kao kada je na korak do sna, ali i dalje delimično budan. U tom stanju osećao se kao da je pred njim raskršće. Jedna staza vodi dublje u tamu, a druga... Nije mogao da vidi kuda ta druga vodi, ali znao je šta to znači... Znači buđenje.

Toplota iz čekića zračila mu je uz ruku. Um mu se izoštrio. Probudi se.

To je Koljač učinio. On se... nekako... probudio...

Perinu je život curio kroz prste. Nije ostalo mnogo vremena. Napola u zagrljaju smrti, stisnuo je zube, duboko udahnuo i naterao sebe da se probudi.

Tišina Vučjeg sna samo se rasprsnu.

Perin pade na meku zemlju, okružen drekom i vikom. Nešto o bojištu, nešto o pripremi bojnih redova.

Neko viknu u blizini. Pa još neko. Pa još neki ljudi.

„Perin!“ Bio mu je poznat taj glas. „Perine, momče!“

Gazda Luhan! Perinu su kapci bili tako teški. Nije mogao da ih otvori. Ruke su ga držale.

„Ne daj se. Držim te, momče. Držim te, Ne daj se!“