Sećanje na svetlost

25 Brzi delovi

Sijuan izusti dug uzdah pun olakšanja kada Amirlin - sevajući pogledom kao da su joj oči u plamenu - prođe kroz kapiju i uđe u njihov logor, u društvu Dosine, Serin i još nekoliko Predstavnica.

Brin prođe kroz kapiju za njima, pa požuri do Sijuan.

„Šta je odlučeno?" upita ga ona.

„Za sada ostajemo na položaju“, odgovori Brin. „Elejnina naređenja, a Amirlin je saglasna s njima.“

„Brojčano smo nadjačani“, kaza Sijuan.

„Isto važi i za sve ostale“, odvrati on gledajući ka zapadu.

Šaranci su nekoliko poslednjih dana proveli prikupljajući snage i utvrđujući položaj milju ili dve od Egvenine vojske, postavljene tako da joj za leđima bude široka reka koja predstavlja granicu između Kandora i Arafela.

Senka još nije pošla u sveopšti napad, već je povremeno slala kroz kapije manje odrede u brze i kratke udare, dok je čekala da sporija troločka vojska sustigne Šarance. Nažalost, Troloci su sada stigli. Egvenine snage moraće da se povuku kroz kapije, mada je Sijuan priznala sebi da će to malo postići. U iekom trenutku svejedno će morati da se suoče s tom vojskom.

Brin je odabrao to mesto na krajnjem jugoistoku Kandora zato što im je tu zemljište pružalo prednost, premda malu. Reka je tekla od severa ka jugu duž istočne granice Kandora, duboka, ali gaz preko nje nalazio se manje od četvrt milje od brda koja se prostiru od istoka ka zapadu duž južne granice Kandora. Senkina vojska krenuće ka tom gazu kako bi ušla u Arafel. Postavljajući svoje snage kod prelaza preko reke i u brdima koja na taj prelaz gledaju, Brin će moći da zavojevačku vojsku napadne iz dva smera. Ako se nađe pod pritiskom, moći će da se preko gaza povuče na arafelsku stranu, a vodena prepreka će dovesti Troloke u nepriliku. To je mala prednost, ali u bitkama ponekad sitnice čine razliku.

Na ravnici zapadno od reke Senka je postrojila šarske i troločke vojske. Obe su se kretale preko polja prema opkoljenim Aes Sedai i jedinicama pod Brinovim zapovedništvom.

Egvena je posmatrala logor. Svetlosti, pravo je olakšanje to što zna da je Amirlin preživela. Sijuan je to predvidela, ali svejedno... Svetlosti. Prija joj da vidi Egvenino lice.

Ako je to zaista njeno lice. Bilo je to prvi put da se Amirlin nakon onoga što joj se dogodilo vratila u logor, ali imala je nekoliko tajnih sastanaka s Predstavnicama, na skrovitim mestima. Sijuan još nije imala priliku da nasamo razgovara sa Egvenom.

„Egvena al’Ver“, pozva Sijuan Amirlin. „Reci mi gde smo se upoznale!“

Ostale pogledaše Sijuan, mršteći se zbog njene drskosti, ali izgleda da je Egvena shvatila šta ona hoće. „U Fal Dari“, odgovori. „Vezala si me Vazduhom tokom našeg puta niz reku odatle, što je bio deo podučavanja o Moći koji nikada nisam zaboravila.“

Sijuan još jednom uzdahnu od olakšanja, ali ovoga puta još dublje. Za vreme tog podučavanja na brodu s njom nije bilo nikog sem Egvene i Ninaeve. Ali Sijuan je, nažalost, to ispričala Serijam, nadzornici polaznica i pripadnici Crnog ađaha. Pa, i dalje je ubeđena da je to pred njom Egvena. Lako je oponašati crte neke žene, ali potpuno je druga priča pozivati se na njena sećanja.

Sijuan se zagledala u ženine oči. Bilo je nekih priča o onome što se dogodilo u Crnoj kuli. Mirela je spominjala događaje u kojima su učestvovali njeni novi Zaštitnici. Desilo se nešto mračno.

Kažu da se vidi. Sijuan bi začelo videla promenu kod Egvene da se to njoj desilo, zar ne?

Ako ne možemo da prepoznamo da se to desilo, pomislila je, onda smo već osuđene na propast. Moraće da veruje u Amirlin, baš kao što je već mnogo puta verovala.

„Okupi Aes Sedai“, naredi Egvena. „Zapovedniče Brine, dobio si naređenja. Branićemo ovu reku sve dok gubici ne postanu potpuno nepodnošljivi..." Zaćuta. „Koliko su dugo oni ovde?“

Sijuan pogleda izviđačke rakene koji su leteli nad njima. „Celog jutra. Dobila si njegovo pismo.“

„Krvavi čovek“, odvrati Egvena. Poruka Ponovorođenog Zmaja, koju je donela Min Faršo, bila je kratka.

Seanšani se bore protiv Senke.

Poslao je Min kod njih, iz razloga koje ta žena nije želela da kaže. Brin joj je smesta odredio zaduženja. Radila je kao pisar kod glavnih komornika.

„Majko, veruješ li Ponovorođenom Zmaju kada je reč o Seanšanima?“, upita Serin.

„Ne znam“, odgovori Egvena. „Svejedno obrazujte naše borbene redove, ali držite na oku one stvorove gore, za slučaj da napadnu.“

Kada Rand uđe u pećinu, nešto se promeni u vazduhu. Mračni je tek tada osetio njegov dolazak i to ga je iznenadilo. Bodež je odradio svoje.

Rand povede, i Ninaeva mu stade sa leve a Moiraina sa desne strane. Pećina je vodila naniže, pa su sad silazili. Taj prolaz bio mu je poznat iz nekog drugog pamćenja, iz nekog drugog doba.

Pećina kao da ih je gutala i primoravala da se spuštaju prema vatrama koje su dole gorele. Pećinska tavanica, krezuba od stalaktita, kao da je bivala sve niža što su oni dalje hodali. Kao da se sa svakim korakom spuštala za palac. Zapravo se tavanica nije pomerala, niti se pećina postepeno sužavala. Jednostavno se menjala, tako da je čas visoka a čas niža.

Ta pećina je zapravo gubica koja lagano steže svoj plen. Randova glava očeša vrh stalaktita, a Ninaeva se pognu, pa diže pogled i tiho opsova.

„Ne“, reče Rand i stade. „Šaj’tane, neću doći pred tebe na kolenima.“

Pećina zatutnja. Mračni zidovi kao da se pognuše naniže, pritiskajući Randa. On je stajao nepomično, kao točak s klinom između paoka, dok je ostatak kola pokušavao da se kotrlja dalje. Ali on nije mrdao.

Stenje se zatrese, pa povuče. Rand pođe napred i uzdahnu kada pritisak popusti. To što je otpočeo sada ne može da se zaustavi. Usporavanje samo napreže i njega i Mračnoga; njegov dušmanin zahvaćen je tom neumitnošću koliko i on. Mračni ne postoji unutar Šare, ali Šara svejedno utiče na njega.

Iza Randa, tamo gde je zastao, ostala je lokvica krvi.

Moraću da požurim sa ovim, pomislio je. Ne smem da iskrvarim nasmrt pre nego što se bitka završi.

Tle se opet zatrese.

„Tako je“, prošapta Rand. „Dolazim po tebe. Nisam ja ovca koju vode na klanje, Šai’tane. Danas sam lovac.“

Podrhtavanje zemlje podsećalo je na smeh. Grozan smeh. Rand nije obraćao pažnju na to kako ga je Moiraina zabrinuto gledala dok je hodala pored njega.

Silazili su. Obuze ga čudan osećaj. Jedna od žena je u nevolji. Da li je to Elejna? Avijenda? Ne može da oceni. Izvitoperenost tog mesta utiče na vezu s njima. On se sada kreće kroz vreme drugačije od njih, pa je izgubio osećaj za to gde se one nalaze. Oseća samo da je jedna od njih u bolovima.

Rand zareža i ubrza korak. Ako ih je Mračni povredio... Zar tu ne bi trebalo da je svetlije? Morali su da se oslanjaju na sjaj Kalandora dok je povlačio saidin kroz njega.

„Gde su vatre?" upita Rand a glas mu odjeknu. „Rastopljeni kamen na dnu staze?“

„Vatre su potrošene, Lijuse Terine“, odgovori nečiji glas iz senki ispred njega.

Rand stade, pa zakorači napred pružajući Kalandor ispred sebe kako bi obasjao priliku koja je na jednom kolenu klečala na rubu svetla, glave pognute i s mačem ispred sebe vrhom oslonjenim na tle.

Iza te prilike bilo je... ništavilo. Crnilo.

„Rande“, zausti Moiraina hvatajući ga za ruku. „Mračni se napreže u svojim stegama. Ne dodiruj ono crnilo.“

Prilika ustade i okrenu se, a sjaj Kalandora osvetli sada već dobro poznato Moridinovo lice. Na tlu pored njega bila je ljuštura. Rand tu stvar nije mogao da opiše boljim rečima. Bila je baš kao ljuštura kakvu neke bube ostavljaju za sobom kada porastu, samo što je bila ljudskog obličja - ali bez očiju. Neki Mirdraal?

Moridin pogleda ljušturu, videvši šta Rand gleda. „Nosilac koji mom gospodaru više nije bio potreban“, reče Moridin. Saa su promicale njegovim beonjačama, odbijajući se o njihove rubove, podrhtavajući i krećući se sumanutom žestinom. „Porodio je ono što je iza mene.“

„Iza tebe nema ničeg.“

Moridin diže mač pred lice u znak pozdrava. „Upravo tako.“ Te oči bile su skoro potpuno crne.

Rand mahnu Moiraini i Ninaevi da ostanu nekoliko koraka iza njega, pa mu priđe. „Tražiš dvoboj? Ovde? Sada? Elane, dobro znaš da je ovo što radim neizbežno. Besmisleno je da me usporavaš.“

„Besmisleno, Lijuse Terine?“ Moridin se zasmeja. „Ako te oslabim makar neznatno, zar to mom gospodaru neće makar malo olakšati posao? Ne, mislim da ću ti ipak stati na put. A ako pobedim, šta onda? Tvoja pobeda nije neumitna. Nikada nije ni bila.“

Opet sam pobedio, Lijuse Terine...

„Mogao bi da se skloniš u stranu“, odgovori Rand dižući Kalandor, čiji sjaj zaigra po Moridinovom maču od crnog čelika. „Ako moja pobeda nije neumitna, nije ni tvoj pad. Pusti me da prođem. Makar jednom izaberi ono što znaš da bi trebalo.“

Moridin se grleno nasmeja. „Sada? Sada me moliš da se vratim na stranu Svetlosti? Obećan mi je zaborav. Napokon ništavilo - uništenje čitavog mog bića. Kraj. Nećeš mi to oteti, Lijuse Terine! Tako mi mog groba, nećeš!“

Moridin zamahnu.

Lan izvede „trešnjina latica ljubi jezerce" - Sto nije bilo iako iz sedla, pošto taj stav nije bio predviđen za konjanike. Mač mu žaseče vrat jednog Troloka, svega palac u dubinu. To je bilo dovoljno da smrdljiva krv prsne na sve strane. Stvorenje bivoljeg lika pusti arkan i uhvati se za vrat, pa krkljajući napola vrisnu a napola zastenja.

Lan potera Mandarba da poigra unažad kada ga drugi Trolok napade sa strane. On se okrenu i odseće Troloku ruku, a kad on ustuknu od tog udarca, Ander ga proburazi s leđa.

Ander potera svog konja pored Mandarba. Lan je kroz žamor bitke čuo svog prijatelja kako se bori za dah. Koliko li se već dugo bore u prvim redovima? Lanu su ruke bile teške kao da su bdoiova.

Nije bilo tako gadno za vreme Krvavog snega.

„Lane!“, viknu Ander. „Samo naviru!“

Lan klimnu pa opet potera Mandarba unazad kada se dva Troloka probiše kroz leševe da napadnu njega i Andera. I ta dvojica su nosili arkane. To nije neuobičajeno za Ttoloke, pošto oni dobro shvataju da su konjanici po njih opasniji nego pešadija. Ipak, Lan se zapitao da li oni to pokušavaju da ga zarobe.

On i Ander pustiše Troloke da se probiju i da napadnu u trenutku dok su dva pripadnika Visoke garde galopirala s bokova kako bi im skrenuli pažnju. Troloci napadoše Lana, a on se nagnu u sedlu pa žamahnu i preseče na pola kopljišta oba arkana.

Zveri nisu stajale, već su pokušale da ga zgrabe debelim prstima i svuku iz sedla. Lan je osećao njihov smrdljivi dah dok je jednom od njih zabijao mač u grkljani Kako su mu samo mišići spori! Bolje bi bilo da je Ander na pravom položaju.

Anderov konj iznenada se galopom žabi u drugog Troloka i obori ga udarcem oklopljenog boka. "Trolok se zatetura, a dvojica konjanika iskasapile ga sekirama s dugim drialjama.

Obojica su bili okrvavljeni, kao i Ander. Baš kao i Lan. Tek se maglovito sećao da je ranjen u butinu. Tako je umoran. Više nije u stanju da se bori.

„Povlačimo se“, nevoljno naredi. „Neka neko drugi za sada bude na . čelu." Lan i njegovi ljudi predvodili su tešku konjicu, napadajući Troloke tako što su konjanici obrazovali klin, kako bi ih potisnuli sa strane i izložili napadima s bokova.

Ostali klimnuše, a on oseti njihovo olakšanje kada su se on i njegovih pedesetak i nešto gardista povukli. Dok su se oni povlačili, odred Šijenaraca zauzeo je njihovo mesto. Lan očisti mač, pa ga vrati u kanije. Grmljavina zatutnja. Da, oni oblaci zaista deluju niže. Kao neka šaka koja ih lagano pritiska dok ljudi umiru.

Munje sevnuše kroz vazduh, jedna za drugom. Lan oštro okrenu Mandarba. U poslednje vreme munje često sevaju, ali ove dve su prebrzo usledile jedna za drugom. On oseti dim u vazduhu.

„Gospodari straha?“, upita Ander.

Lan klimnu, pogledom tražeći napadače. Sve što je video bili su redovi ljudi u boju i rojevi Troloka koji nadiru u talasima. Potrebna mu je uzvisina.

Lan pokaza jedno brdo i mamuznu Mandarba prema njemu. Pozadinske jedinice gledale su ga kako prolazi i vojnici su ga pozdravljali dižući desnice i uzvikujući „Dai San!“ Oklopi su im bili krvavi. Pozadinske jedinice se šalju u prve redove, pa se tokom dana vraćaju u pozadinu.

Mandarb je grabio uzbrdo. Lan potapša konja, pa sjaha i pođe peške pored pastuva. Na vrhu brda zastade i odmeri bitku. Krajiške vojske bile su kao srebrni i šareni klinovi zariveni u more Troloka.

Ima ih tako mnogo. Gospodari straha opet su došli na onoj svojoj velikoj platformi, koju je vuklo na desetine Troloka tako da se kotrljala preko polja. Potrebna im je visina da bi videli gde da napadaju. Lan stisnu zube, gledajući kako niz munja pogađa Kandorce i raznosi tela po vazduhu, otvarajući procep u njihovim redovima.

Lanovi usmerivači uzvratiše udarac, zasipajući munjama i ognjem Troloke koji su pohrlili u napad, kako bi ih sprečili da se probiju kroz rupe u krajiškim odredima. To neće doveka uspevati. On na raspolaganju ima daleko manje Aes Sedai i Aša'mana nego što Senka ima Gospodara straha.

„Svetlosti“, izusti princ Kajsel nakon što dojaha pored njega. „Dai Šane, ako naprave dovoljno procepa u našem bojnom redu...“

„Stiže podrška. Eno“, reče Ander upirući prstom. I dalje je bio u sedlu, a Lan je morao da pođe korak napred jer od njega nije video šta on to pokazuje. Jedan odred šijenarskih konjanika galopirao je prema jedinicama po kojima su sevale munje.

„I sa one strane“, dodade Kajsel pokazujući ka istoku. Odred Arafeljana hrlio je ka istom mestu. Dve jedinice sudariše se pokušavajući da istovremeno zapuše istu rupu.

Munje počeše da sevaju s neba, padajući po Gospodarima straha kao kiša. Dobro. Narišmi i Merisi naređeno je da paze na Gospodare straha i da pokušaju da ih ubiju. Možda će to neprijatelju skrenuti pažnju. Lan se usredsredio na nešto drugo.

Zašto su dva pozadinska odreda poslata na isto mesto? I jedna i druga jedinica dovoljno su velike da same završe taj posao; tako mnogo vojnika samo se međusobno ometalo. Greška?

On skoči Mandarbu u sedlo. Bilo mu je mrsko što mora tako brzo opet poterati svog konja. Proveriće tu grešku.

Perin i Gaul su u vučjem snu stajali na jednom grebenu koji je gledao na dolinu na čijem se kraju nalazila planina. Iznad te planine crni oblaci kovitlali su se u strašnom vrtlogu koji je bezmalo dodirivao planinski vrh.

Dolinu su šibali divlji vetrovi, pa je Perin bio primoran da oko sebe i Gaula stvori džep mirnog vazduha i da odbija razne otpatke nošene vetrom.

U dolini pod njima nazirali su se brzi delovi ogromne bitke. Aijeli, Troloci i ljudi u oklopima na trenutke su se pojavljivali u vučjem snu, kao da se sastoje od uskovitlanog dima i prašine, zamahivali oružjem pa se raspršivali usred udaraca. Na hiljade njih.

Mnogi vukovi bili su u snu, svuda oko njih. Čekali su... čekali su nešto. Nešto što Perinu nisu mogli da objasne. Oni imaju ime za Randa, Senoubica. Možda su tu da bi posvedočili onome što će on učiniti.

„Perine?" upita ga Gaul.

„On je napokon ovde“, tiho mu odgovori Perin. „Ušao je u Jamu usuda.“

Randu će u nekom trenutku bitke Perin biti potreban. Nažalost, Perin ne može samo da stoji tu; ima posla koji mora da se završi. Gaul i on su, uz pomoć vukova, našli Grendal u blizini Kairhijena. Obraćala se nekim ljudima u njihovim snovima. Možda je reč o Prijateljima Mraka koji su skriveni u vojskama?

Pre toga je virila u Bašerov san, pomislio je Perin. Ilije makar tako Lanfear tvrdila. On njoj ne veruje ni za lek.

Bilo kako bilo, ranije tog dana pronašli su gde je Grendal, a on je taman nameravao da je napadne kada je iznenada nestala. On zna kako da prati nekoga u vučjem snu kada se taj premesti, pa ju je sledio do tog mesta, do Takandara.

Miris joj se naglo gubio usred doline ispod grebena. Putovanjem je prešla u stvarni svet. Perin nije siguran koliko je vremena prošlo u vučjem snu; on i Gaul još imaju hrane, ali osećao se kao da su prošli dani i dani, Lanfear mu je kazala da će se vreme sve više vitoperiti kako bude bliže Randu. Ako ništa drugo, on sada verovatno može da proveri verodostojnost te izjave.

On je ovde, Mladi Biče! Slanje je bilo iznenadno i žurno. Poslao ga je vuk po imenu Praskozorje, koji je bio u dolini. Koljač je među nama! Požuri!

Perin zareža, pa bez reći zgrabi Gaula za rame i premesti ih. Pojaviše se na stenovitoj stazi koja je vodila pravo u razjapljenu rupu u steni iznad njih - prolaz pravo u Jamu usuda.

U blizini je ležao vuk sa strelom u boku i smrdeo je na smrt. Drugi vukovi su zavijali nedaleko odatle. Sibao ga je užasan vetar; Perin pognu glavu i jurnu pravo u taj vetar, dok je Gaul išao pored njega. Unutra, Mladi Biče, posla mu vuk. U ralje tame.

Ne usuđujući se da razmišlja o tome šta čini, Perin ulete u dugu i uzanu odaju ispunjenu krezubim stenama koje su štrcale s poda i s tavanice. Ispred njega, nešto jarko odašiljalo je talase kroz prostor. Perin diže ruku da zakloni oči od svetla, nejasno nazirući obrise na kraju odaje.

Dva čoveka, okamenjena u bitki.

Dve žene, kao zaleđene.

A svega nekoliko stopa od Perina - Koljač s lukom i strelom nategnutim do obraza.

Perin zaurla i sa čekićem u ruci premesti se između Koljača i Randa. Čekićem sruši strelu iz vazduha delić sekunde nakon što bi odapeta. Koljaču se oči razrogačiše, pa nestade.

Perin se premesti do Gaula, zgrabi ga za ruku, pa se premesti nazad do mesta gde se Koljač nalazio i uhvati miris koji mu reče kud je nestao. „Budi na oprezu“, kaza Perin, pa se premesti za tim čovekom.

Doskočiše usred skupine nekih ljudi. Bili su to Aijeli, samo što su umesto običnih šoufa nosili čudne crvene velove.

Premeštanje nije odvelo Perina i Gaula nekud daleko; bilo je to nekakvo selo, dovoljno blizu da se u daljini vidi vrh Šajol Gula.

Crveni velovi ih napadoše. Perin nije bio preterano iznenađen zbog toga što vidi Aijele koji su na strani Senke. Prijatelja Mraka ima među svim narodima. Ali zašto se izdvajaju bojom velova?

Perin zamahnu čekićem u širokom luku, ne dozvoljavajući im da se približe, pa se premesti iza njih i jednome smrska glavu udarcem s leđa. Gaul je munjevito sevao kopljima, krećući se tako brzo da se činilo kao da se njegova smeđa odeća rastopila i nije se videlo ništa sem smeđe mrlje i belasanja kopalja dok je on skakao oko crvenih velova, ubadao pa nestajao - potom se pojavljujući i opet ubadajući. Da, on brzo ući, očigledno daleko brže nego ti erveni velovi, pošto im nije polazilo za rukom da ga prate, Perin jednome od njih smrska koleno, pa potraži Koljača.

Eno ga. Stajao je na brdašcu iznad njih i gledao šta se dešava. Perin pogleda Gaula, koji mu hitro klimnu između dva skoka. Ostalo je osam crvenih velova, ali...

Tle pod Gaulovim nogama odjednom se zatrese i prasnu naviše u trenu kada Gaul skoči. Perinu pođe za rukom da zaštiti svog prijatelja tako što je stvorio čeličnu ploču ispod njega i zaustavio prštanje zemlje, ali bilo je za dlaku. Gaul se uzdrmano dočeka na noge, a Perin bi primoran da se premesti do njega i napadne crvene velove koji su mu prilazili s leđa.

„Pazi se“, viknu Perin Gaulu. „Bar jedan od ovih može da usmerava!“ Svetlosti. Kao da nije dovoljno strašno što uopšte ima Aijela na strani Senke. Aijeli koji usmeravaju, Muškarci Aijeli koji usmeravaju. Svetlosti!

Perin zamahnu na drugog, a Koljač se pojavi s mačem u jednoj ruci i dugim lovačkim nožem u drugoj - nožem za dranje plena.

Perin se režeči baci u boj i njih dvojica se upustile u čudan ples. Jedan napada drugog, koji nestaje i pojavljuje se u blizini pre nego što takođe napadne, Tako su se vrteli - najpre se jedan premesti, pa drugi, pokušavajući da jedan drugog uhvate u raskoraku, Perin samo što ne obori Koljača jednim silnim udarcem, a onda umalo da ne dobi čelik u trbuh.

Gaul se pokazao izuzetno korisnim - Perinu bi bilo izuzetno teško da se sam borio protiv Koljača i crvenih velova. Nažalost, Gaul ne može da učini preterano više od toga da njihovim neprijatnima skreće pažnju, a i to mu je bilo krajnje teško.

Kada ga ognjeni stub nekog od crvenih velova umalo ne odnese, Perin odluči, Premesti se do Gaula - i samo što ne dobi koplje u rame, Perin koplje pretvori u tkaninu, koja mu se savi na koži.

Gaul se lecnu ugledavši Perina, pa otvori usta, ali Perin mu ne dade priliku da progovori. Zgrabi prijatelja za ruku, pa ih premesti odatle. Nestale baš u trenu kada plamenovi sunuše oko njih.

Pojaviše se na ulazu u Jamu usuda. Perinu se plašt pušio, a Gaul je krvario iz butine. Kada se to dogodilo?

Jeste li tu?, žurno posla Perin.

Odgovorilo mu je na desetine i desetine vukova, Ovde smo, Mlađi Biče.

Predvodiš li nas, Mladi Biče. Poslednji lov!

Pazi se Lovca po mesečini, Mlađi Biče. Ona te vreba kao lav u visokoj travi.

Potrebni ste mi, poslao je Perin vukovima. Koljač je ovde. Hoćete li da se borite protiv njega i ljudi s njim - za mene?

Poslednji je lov, odgovorio mu je jedan dok su mnogi drugi pristajali da mu pomognu. Pojaviše se na padinama Šajol Gula. Perin je osećao njihov oprez; to im se mesto nimalo ne dopada. Vukovi tu ne dolaze, ni na javi ni u snu.

Koljač dođe po njega. Ili je shvatio da će Perin čuvati to mesto, ili je nameravao da svoj napad na Randa dovede do kraja. Bilo kako bilo, Perin ga ugleda kako stoji na grebenu i gleda u dolinu - tamna prilika s lukom i crnim plaštom koji se vijori nošen olujnim vetrovima. Ispod njega je bitka i dalje besnela u prašini i senkama. Hiljade i hiljade ljudi je ginulo, ubijalo i borilo se u stvarnom svetu, a do tog mesta stizale su samo njihove utvare.

Perin zgrabi čekić. „Dođi da se okušamo“, prošapta. „Videćeš da sam sada drugačiji neprijatelj nego prošlog puta.“

Koljač diže luk i odape strelu. Strela se rascepi i pretvori u četiri, pa u šesnaest, pa se čitava kiša strela ustremi na Perina. Perin zareža i napade stub vazduha koji je Koljač stvorio kako bi zaustavio vetar. Stub se rasprši i oluja zahvati strele, rasipajući ih na sve strane.

Koljač se pojavi ispred Perina, vitlajući nožem i mačem. Perin skoči na njega u trenu kada se nedaleko odatle pojaviše crveni velovi. Vukovi i Gaul pobrinuće se za njih. Perin ovoga puta može da se usredsredi na svog neprijatelja. On zaurla i zamahnu, skrećući udarac Koljačevog oružja, pa krenu da mu skine glavu.

Koljač odskoči i stvori kamene ruke koje izroniše iz tla, razbacujući kamene opiljke - da zgrabe Perina. Perin se usredsredi i ruke se rasprsnuše, padajući nazad na tle. On oseti oštar miris Koljačevog iznenađenja.

„Ovde si u telu“, prosikta Koljač.

Perin skoči na njega, premeštajući se usred skoka kako bi brže stigao do tog čoveka. Koljač mu zaustavi udarac štitom koji mu se pojavi u ruci. Maalejnir ostavi veliko ulubljenje na štitu kada se odbi o njega.

Koljač nestade i pojavi se pet koraka dalje odatle, na ivici staze koja je vodila do pećine. „Baš mi je drago što si pošao u lov na mene, štene vučje. Bilo mi je zabranjeno da te potražim, ali eto tebe. Odrao sam oca, a sada je štene na redu.“

Perin se baci na Koljača zaslepljujućim skokom, poput onih kojima je skakao s brda na brdo. Udari u tog čoveka i obojicu ih surva sa ivice ispred ulaza u Jamu usuda, tako da poleteše ka desetinama stopa dalekom tlu.

Perinu je čekić bio za pojasom - ne pamti da ga je tu stavio - ali nije želeo da tog čoveka tuče čekićem. Želeo je da oseti Koljača dok mu zabija pesnicu u lice. Njegov udarac ga je pogodio dok su padali, ali Koljačevo lice bilo je tvrdo kao kamen.

U tom trenutku njihova borba više nije bila borba tela protiv tela, već volje protiv volje. Dok su zajedno padali, Perin je zamišljao kako Koljačeva koža postaje meka i popušta pod njegovim udarcima, a krhke kosti pucaju. U odgovor na to, Koljač je zamišljao da mu je koža od kamena.

Posledica svega toga bila je da je Koljačev obraz postao tvrd kao stena, ali Perin ga je svejedno razbio. Na kraju padoše na tle i zakotrljaše se. Kada se Koljač diže na noge, desni obraz podsećao je na nekakav kip udaren čekićem, pošto mu je koža bila premrežena sitnim pukotinama.

Krv poče da navire kroz te pukotine i Koljač zgranuto otvori oči. Prinese ruku obrazu i oseti krv. Koža mu opet postade prirodna i na njoj se pojaviše šavovi koje kao da je zašio vrhunski vidar. Čovek ne može da zaleči samoga sebe u vučjem snu.

Koljač se podrugljivo isceri Perinu pravo u lice, pa napade. Njih dvojica plesali su napred-nazad okruženi uskovitlanom prašinom koja je obrazovala lica i tela ljudi što su se borili da sačuvaju živu glavu na nekom drugom mestu, u nekom drugom svetu. Perin prolete kroz dvojicu, a prašina se dizala za Maalejnirom dok je zamahivao njim. Koljač otkliza unazad, dižući vetar da ga skloni s puta, a onda prebrzo napade.

Perin se mišlju pretvori u vuka i Koljačev mač mu prelete preko glave. Mladi Bik skoči na Koljača i gurnu ga unatraške kroz sliku dvojice Aijela koji su se borili jedan protiv drugog. Oni se rasprsnuše u pesak i prašinu. Druge slike obrazovaše se sa strana, pa se i one rasuše.

Oluja ja zavijala i rikala u ušima Mladog Bika, a prašina mu se utrljavala u kožu i oči. Prevrnu se preko Koljača, pa krenu da mu zagrize grlo. Kako će biti slatko da okusim krv ovog dvonogog. Koljač se premesti.

Mladi Bik postade Perin, koji je spremno držao čekić i čučao posred ravnice ispunjene odlomcima borbe između ljudi što su se neprestano menjali. Oprezno, uputio je misao samome sebi. Ti si vuk, ali si više čovek. Lecnu se kada shvati da neke od onih slika nisu u potpunosti ljudske. Video je dve koje su bile izrazito zmajolike, premda su brzo izbledele.

Da li ovo mesto oslikava i druge svetove?, zapitao se ne znajući šta drugo da misli o tim prikazama.

Koljač ga opet napade, stisnutih zuba. Perinu se čekić usija u rukama i noga ga zabole tamo gde je u poslednjoj borbi protiv Koljača povređen, pa Izlečen. On zaurla i pusti da mu se Koljačev mač približi - da ga očeša po obrazu - pa mu zari svoje oružje u bok.

Koljač nestade.

Perin nastavi sa udarcem i na trenutak mu se učini da je potukao tog čoveka - ali njegov čekić jedva da ga je dodirnuo pre nego što je Koljač nestao. Čovek je bio spreman i čekao je da se premesti. Perin oseti kako mu se krv sliva niz bradu; kada ga je ono očešao mačem, zasekao mu je obraz na manje-više istom mestu gde je on udario Koljača u lice.

Onjuši vazduh, pa se okrenu oko sebe pokušavajući da oseti gde se Koljač sada nalazi. Kuda je nestao? Nema ničega.

Koljač se nije premestio na neko drugo mesto u vučjem snu. Zna da Perin može da ga sledi. Mora da je skočio u svet jave. Perin stade da zavija, shvativši da je izgubio svoj plen. Vuk u njemu besneo je zbog toga, zbog neuspelog lova, pa je Perin morao da se napne kako bi opet ovladao sobom.

Jedan miris ga prenu. Spaljeno krzno - praćeno bolnim zavijanjem.

Perin se premesti nazad na vrh staze. Vukovi su ležali posred leševa crvenih velova, umirući zapaljeni. Dva čoveka i dalje su bila na nogama, leđa uz leđa, i spustili su velove, što je bilo neverovatno. Zubi su im bili zašiljeni i oni su se smešili, bezmalo luđački, dok su usmeravali. Spaljivali su vuka za vukom. Gaul je bio primoran da se skloni iza jedne stene, a odeća mu se pušila. Mirisao je na bol.

Dva nasmešena usmerivača kao da nisu nimalo marila za to što njihovi saborci krvare na zemlji svuda oko njih. Perin im priđe. Jedan diže ruku i pusti mlaz vatre, a Perin je pretvori u dim pa pođe pravo u njega; sivo-crni dim rascepi se i rasprši.

Drugi Aijel takođe usmeri, pokušavajući da razdvoji zemlju pod Perinovim nogama, ali Perin je znao da se tle neće pocepati i da će se odupreti tkanjima. Tako je i bilo. Perin nije mogao da vidi tkanja, ali znao je da će zemlja - odjednom daleko čvršća - odbiti da se zatrese kako joj je bilo naređeno.

Prvi Aijel zareža i lati se koplja, ali Perin ga zgrabi za vrat.

Očajnički je želeo da mu smrvi grkljan. Koljač mu je opet pobegao, a vukovi su izginuli zbog te dvojice. Ali suzdrža se. Koljač... Koljač zaslužuje i gore od smrti zbog onoga što je učinio. Međutim, nije siguran za tu dvojicu, a takođe nije siguran hoće li ih smrt u tom mestu zanavek ubiti, bez ponovnog rođenja.

Cini mu se da bi svi, uključujući i takve ljude, trebalo da dobiju novu priliku. Crveni veo kojeg je zgrabio otimao se i pokušavao da tkanjima Vazduha obavije Perina.

„Ti si budala“, tiho mu reče Perin, pa pogleda i drugoga. „I ti.“

Obojica trepnuše, pa ga tupo pogledaše. Jedan zabalavi. Perin odmahnu glavom. Koljač ih ničemu nije naučio. Cak je i Gaul, nakon svega... koliko li je vremena prošlo? Kako god, čak i Gaul zna da ne sme dozvoliti da se nađe u šaci nekoga ko je u stanju da promeni nečiji um.

Perin je morao sve vreme o njima razmišljati kao o budalama kako bi održavao taj preobražaj. Kleknu i potraži ranjene vukove kojima može da pomogne. Smesta zamisli zavoje na ranama onih koji su povređeni. Brzo će se zalečiti u Svetu snova. Izgleda da vukovi to mogu. Ostali su bez osam članova čopora i Perin poče da zavija za njima. Ostali mu se pridružiše, ali nije bilo žaljenja u njihovim slanjima. Borili su se. Zbog toga su i došli.

Perin nakon toga pogleda oborene crvene velove. Svi su bili mrtvi. Gaul došepa do njega, držeči se za sprženu ruku. Rana je bila teška, ali ne opasna po život.

„Moramo te odvesti odavde“, reče mu Perin, „da te neko Izleći. Nisam siguran koje je vreme, ali mislim da bi trebalo da se vratimo na Merilor i da sačekamo kapiju.“

Gaul mu se široko nasmeši. „Svojim rukama sam ubio dvojicu ovih, Perine Ajbara. Jedan je mogao da usmerava. Mislio sam da sam zaslužio veliku čast, a onda si ti došetao i zarobio dvojicu." Odmahnu glavom. „Da je Bain ovo videla, grohotom bi se smejala sve do Trostruke zemlje.“

Perin se okrenu dvojici zarobljenika. Cinilo mu se da je nepotrebno okrutno da ih ubije tu, ali ako ih bude pustio - moraće se opet boriti protiv njih i verovatno opet ostati bez vukova, još prijatelja.

„Mislim da ovi neće poštovati đie’toh“, reče Gaul. „Da li bi ti svejedno hteo da muškarca koji usmerava uzmeš za gai'šaina?“ Vidno se naježi.

„Samo ih ubij i završi s tim“, kaza Lanfear.

Perin je pogleda. Nije se lecnuo kada je progovorila - pomalo se navikao na to kako se ona samo pojavljuje i nestaje. Međutim, to mu i dalje ide na živce.

„Ako ih ubijem ovde, hoće li ih to ubiti zanavek?“

„Ne“, odgovori mu ona. „Ne radi tako s ljudima.“

Da li joj on veruje? Iz nekog razloga, shvatio je da joj veruje kada je o tome reč. Zašto bi ga lagala? Ipak, ubijanje nenaoružanih ljudi... oni su tu tek nešto jači od novorođenčadi u poređenju s njim.

Ne, pomislio je prisećajući se mrtvih vukova, ne novorođenčad. Daleko su opasniji

„Ova dvojica su Preobraćenik kaza mu ona prekrstivši ruke i klimajući glavom kako bi pokazala dvojicu usmerivača. „U današnje vreme, mnogi se tako rađaju, ali ova dvojica imaju zašiljene zube. Oni su zarobljeni i Preobraćeni.“

Gaul nešto promrmlja. Zvučalo je kao psovka, ali je takođe zvučalo kao da je puno poštovanja. Bilo je na Starom jeziku, a Perin nije mogao da razluči šta znači. Međutim, Gaul nakon toga diže koplje. U mirisu mu se osećalo duboko žaljenje. „Pljunuli ste mu u oko, a on vas je iskoristio, braćo moja. Strašno...“

Preobraćeni, pomislio je Perin. Baš kao oni ljudi u Crnoj kuli. Namršti se, pa priđe i uhvati jednoga od njih obema rukama za glavu. Da li bi mogao da voljom vrati tog čoveka Svetlosti? Ako on može biti nateran da bude zao, može li se vratiti u pređašnje stanje?

Kada Perin pritisnu umove tih ljudi, nalete na nešto neizmerno. Volja mu se odbi o njih, kao da je grančicom pokušao da razvali gvozdenu kapiju. Perin se zatetura.

Pogleda Gaula i odmahnu glavom. „Ne mogu da im pomognem.“

„Ja ću“, odgovori Gaul. „To su braća.“

Perin nevoljno klimnu dok je Gaul klao tu dvojicu. Bolje je tako, ali Perin se svejedno kidao u sebi zbog toga što to gleda. Mrzi ono što ratovanje radi ljudima - ono što radi njemu. Perin od pre nekoliko meseci ne bi mogao tek tako stajati tu i gledati to što se dešava. Svetlosti... da nije Gaul to uradio, uradio bi on. Svestan je toga.

„Umeš da budeš pravo dete“, prekori ga Lanfear, ruku i dalje prekrštenih dok ga je gledala. Uzdahnu, pa ga uze za ruku. Preplavi ga talas ledenog Lečenja i rana na obrazu mu se zatvori.

Perin duboko udahnu, pa klimnu ka Gaulu.

„Štene, nisam ti ja sluškinja“, odbrusi mu ona.

„Hoćeš li da me ubediš da mi nisi neprijatelj?“, upita je on. „Ovo bi ti bio dobar početak." Ona uzdahnu, pa nestrpljvo mahnu Gaulu da joj priđe. On to šepajući učini, a ona ga Izleći.

Pećina iza njih zatrese se od udaljene grmljavine. Ona pogleda ka pećini, pa se namršti. „Ne mogu da se zadržavam ovde“, kaza pa nestade.

„Ne znam šta da mislim o njoj“, primeti Gaul trljajući se po ruci tamo gde mu je odeća bila nagorela, ali koža zaceljena. „Perine Ajbara, verujem da se ona kocka s nama, ali ne znam o kojoj je igri reč.“

Perin klimnu glavom u znak saglasnosti.

„Ovaj Koljač... vratiće se.“

„Smislio sam kako da uradim nešto u vezi s tim“, odgovori mu Perin pa pruži ruku ka pojasu, gde je remenjem vezao snoklin za opasač. Odveza ga. „Drži stražu“, reče on Gaulu i uđe u pećinu.

Perin prođe pored onog zubolikog kamenja. Teško mu je bilo da se otme utisku kako ulazi psomraku u usta. Svetlost na dnu ždrela bila je zaslepljujuća, ali Perin je oko sebe stvorio zasenčeni mehur, nalik na slabo prozirno staklo. Razaznao je Randa i još nekoga kako se udaraju mačevima na rubu neke duboke jame.

Ne. To nije jama. Perin oštro uzdahnu. Kao da se čitav svet tu završava i pećina otvara u neizmerno ništavilo. Večno prostranstvo, nalik na crnilo Puteva, samo što ovo izgleda kao da ga uvlači u sebe. I njega i sve ostalo. Navikao se na oluju koja napolju divlja, tako da vetar u tom tunelu nije ni primetio. Sada kada obraća pažnju na njega, oseća ga kako šiba kroz pećinu i ulazi u tu rupu.

Gledajući tu raselinu, shvatio je da nikada ranije nije zaista razumeo šta je crnilo. Ovo je crnilo. Ovo je ništavilo. Potpuni kraj svega. Druga tama je zastrašujuća zbog onoga što možda krije u sebi. Ova tama je drugačija; ako te ona obuhvati, potpuno ćeš prestati da postojiš.

Perin se zatetura unazad, mada vetar koji je duvao kroz tunel nije bio jak. Samo... postojan, kao potok koji teče ni u šta. Perin zgrabi snoklin, pa primora sebe da se okrene od Randa. Neka žena je klečala na pećinskom podu, glave pognute i odupirući se kao da se protivi nekakvoj velikoj sili što dopire iz ništavila. Moiraina? Da, a ono Ninaeva kleči s njene desne strane.

Veo između svetova tu je veoma rastanjen. Ako on može da vidi Ninaevu i Moirainu, možda one mogu da vide ili čuju njega.

On priđe Ninaevi. „Ninaeva? Čuješ li me?“

Ona trepnu i okrenu glavu. Da, čuje ga! Ali izgleda da ne može da ga vidi. Osvrnu se oko sebe, zbunjeno se držeći za kamene zube koji su rasli iz poda, kao da joj od toga zavisi glava na ramenima.

„Ninaeva!“, zaurla Perin.

„Perine?“, prošapta ona osvrćući se oko sebe. „Gde si?“

„Ninaeva, uradiću nešto“, kaza joj on. „Učiniću nemogućim da se otvaraju kapije koje vode u ovo mesto. Ako budeš htela da Putuješ odavde ili ovamo, moraćeš da otvoriš kapiju ispred pećine. Jesi li shvatila?“

Ona klimnu, i dalje ga tražeći pogledom. Izgleda da iako se stvarni svet odražava u vučjem snu, obrnuto ne važi. Perin zari snoklin u tle, pa ga uključi kao što mu je Lanfear pokazala, stvarajući purpurni mehur samo oko pećine. On požuri da se vrati u tunel i izroni kroz zid purpurnog stakla da bi se opet pridružio Gaulu i vukovima.

„Svetlosti“, zausti Gaul kad ga vide, „taman sam nameravao da pođem da te tražim. Zašto si se toliko zadržao?“

„Koliko?" upita ga Perin.

„Nije te bilo najmanje dva sata.“

Perin odmahnu glavom. „To se Rupa igra našim osećajem za vreme. Pa, makar će sada Koljaču biti teže da stigne do Randa, pošto je onaj snoklin postavljen na mesto.“

Osećao je veliko zadovoljstvo što mu je pošlo za rukom da taj ter angreal okrene protiv Koljača, nakon što je on koristio snoklin protiv njega. Perin je zaštitni mehur učinio tek toliko velikim da u njega stanu pećina i Rand, Rupa i oni koji su s Random. Postavio ga je tako da su sve granice kupole, izuzev one neposredno ispred pećine, zapravo u kamenu.

Koljač neće moći da skoči usred pećine i da napadne; moraće da uđe spreda. Ili to, ili da nađe neki način da prokopa kroz kamen. Perin pretpostavlja da je tako nešto moguće u vučjem snu, ali to bi ga svejedno usporilo, a Randu je upravo vreme potrebno.

„Potrebno mi je da čuvate ovo mesto“, obrati se Perin okupljenim vukovima, a mnogi od njih su još lizali rane. „Senoubica se bori unutra i lovi najopasniji plen na ovome svetu. Ne smemo dopustiti da Koljač dopre do njega.“ Čuvaćemo ovo mesto, Mladi Biče, posla mu jedan vuk. Drugi se prikupljaju. On neće proći pored nas.

„Možete li da uradite ovo?“ Perin im posla sliku vukova raštrkanih kroz Krajine, kako brzo prenose poruke između sebe. Ima ih na hiljade i hiljade na tom delu sveta.

Perin se ponosio svojim slanjem. Nije ga poslao kao reči ili kao slike, već kao zamisao izmešanu s mirisima i nagonom. Ako vukovi budu razmešteni kako im je poslao, moći će tom svojom mrežom skoro trenutno dopreti do njega ako se Koljač vrati.

Možemo, poslaše mu vukovi.

Perin klimnu pa mahnu Gaulu.

„Zar nećemo ostati?“, upita on.

„Previše se toga dešava“, odgovori mu Perin. „Ovde vreme protiče presporo. Neću da rat prođe bez nas.“

Sem toga, i dalje mora da otkrije šta to Grendal radi.