Sećanje na svetlost

32 Žuti cvetni pauk

Damane je držala otvorenu rupu u podu za Meta. Rupa je gledala pravo na bojište.

Met se počeša po bradi, i dalje zadivljen, mada je te rupe koristio poslednjih sat vremena, ako ne i više, da bi rasturio zamku koju je Brin postavio za Egveninu vojsku. Poslao je dodatne barjake seanšanske konjice da pruže pojačanje i jednom i drugom krilu njegovih vojnika kod reke, kao i dodatne damane da se suprotstave šarskim usmerivačima i da zauzdaju navalu Troloka koji su pritiskali branioce.

Naravno, to i dalje nije jednako dobro kao da je lično na bojištu. Možda bi trebalo da opet izađe i da se malo bori. Na tren pogleda Tuon, koja je sedela na prestolu - ogromnom prestolu visokom deset stopa - postavljenom uz jedan zid zapovedničke zgrade. Tuon ga preko pogleda, kao da vidi o čemu on to razmišlja.

Ona je Aes Sedai, pomislio je Met O, ne može da usmerava - još nije naučila - ali je krvavo jedna od njih bez obzira na to. A ja sam je uzeo za ženu.

Međutim, ona jeste neverovatna. Osećao je uzbuđenje svaki put kad bi je čuo kako izdaje naredbe; ona to čini tako prirodno da bi Elejna i Ninaeva mogle da se uče od nje. Tuon zaista izgleda veoma lepo na tom prestolu. zadrža pogled na njoj, zbog čega se ona namršti, što uopšte nije pošteno. Ako čovek ne može da pohotno gleda svoju ženu, koju može?

Met se opet okrenu da pogleda bojište. „Dobra stvar!“ reče saginjući se da proturi šaku kroz rupu, koja je otvorena na velikoj visini. Ako padne, imaće vremena da otpeva tri strofe pesme „Ne mogu da vidim njene gležnjeve pre nego što tresne o zemlju. A možda će stići da otpeva i refren.

„Ova je to naučila“, reče sul'dam, govoreći o svojoj novoj damani, „gledajući tkanja Aes Sedai.“ Ta sul’dam, po imenu Katrona, skoro da se zagrcnula od reči „Aes Sedai“. Met ne može baš da je krivi zbog toga. Ume da bude teško izgovoriti te reči.

Nije previše gledao tu damanu, sa istetoviranim cvetnim granama na obrazima koje su se pružale od vrata i temena kao da su prsti koji joj obuhvataju lice. Met je odgovoran za to što je ona zarobljena. Ali bolje i to nego da se ona bori na strani Senke, zar ne?

Krv i krvavi pepeo, pomislio je. Metrime Kautone, svaka ti čast kako si ubedio Tuon da ne koristi damane. Zarobio si jednu sopstvenim rukama...

Onespokojavajuće je kojom se brzinom Šaranka navikla na zatočeništvo. Sve sul’dam su pričale o tome. Jedva da je bilo trenutka otimanja, a onda potpuna potčinjenost. Očekivale su da budu potrebni meseci da se tek zarobljena damana uvežba, ali ova je bila spremna za svega nekoliko sati. Katrona je bila ozarena kao da je lično odgovorna za Šarankinu narav.

Ta rupa jeste izvanredna. Met je stajao na njenoj ivici i gledao svet s visine, brojeći barjake i odrede dok ih je pamtio. Sta bi Klasen Bajor postigao da je imao jednu tu rupu, pitao se on. Možda bi Kolesarska bitka imala drugačiji ishod. Sasvim je sigurno da ne bi izgubio konjicu u močvari.

Metove snage i dalje su pružale otpor Senci na istočnoj granici Kandora, ali on nije bio zadovoljan trenutnim stanjem stvari. Brinova zamka bila je istančana i teško uočljiva kao žuti cvetni pauk koji vreba na latici. Tako je Met znao šta se dešava. Potreban je istinski vojni genije da se vojska dovede u tako težakpoložaj a da ne izgleda kao da je u teškom položaju. Takve stvari se ne događaju slučajno.

Met je izgubio više ljudi nego što je o tome želeo da razmišlja. Njegovi vojnici pribijeni su uz reku, a Demandred - iako neprestano urla o Ponovorođenom Zmaju - sve vreme iskušava Metove odbrane, pokušavajući da nađe slabu tačku i šalje jedinice teške konjice da napadaju s jedne strane, a onda na drugu upućuje juriš Troloka i šarske strelce. Samim tim, Met je bio prinuđen da dobro motri na Demandredove pokrete kako bi mogao na Vreme odgovoriti na njih.

Noć će ubrzo pasti. Hoće li se Senka povući? Troloci mogu da se bore po mraku, ali oni Šaranci verovatno ne mogu. Met izdade još jedan niz naređenja, a glasnici galopom proleteše kroz kapije da ih prenesu. Cinilo mu se kao da su samo trenuci prošli pre nego što su njegove jedinice na bojištu odgovorile na njegove zapovesti. „Tako brzo...“, izusti Met.

„Ovo će promeniti svet“, primeti general Galgan. „Glasnici mogu smesta odgovoriti na naredbe; zapovednici mogu posmatrati svoje bitke i trenutno odlučivati o potezima.“

Met zagunđa u znak saglasnosti. „Ali kladim se da će i dalje biti potrebno čitavo krvavo veče da se iz trpezarijskog šatora donese večera.“

Galgan se čak nasmeši. Za Meta je to bilo kao da gleda kamen kako puca na pola.

„Reci mi, generale“, kaza Tuon. „Kakva je tvoja procena sposobnosti mog supružnika?“

„Najveća, ne znam gde si ga pronašla, ali on je dragulj velike vrednosti. Posmatrao sam ga poslednjih nekoliko sati, dok je spasavao vojsku Bele kule. Uprkos njegovom... neuobičajenom načinu zapovedanja, retko kada sam video tako nadarenog vojnog zapovednika.“

Tuon se nije nasmešila, ali on je po njenom pogledu video da joj je drago. Oču su joj zaista lepe. A pošto se Galgan ne ponaša onako grubo, možda mu tu i neće biti loše.

„Hvala“, promrmrlja Met Galganu kada se obojica nagnuše da se zagledaju u bojište ispred njih.

„Moj prinče, sebe smatram istinoljubivim čovekom“, odgovori mu Galgan češkajući se po bradi jednim žuljevitim prstom. „Ti ćeš dobro služiti Kristalnom tronu. Bila bi šteta da prerano izgubiš život u napadu plaćenih ubica. Postaraću se da prve koje pošaljem na tebe budu oni tek izašli sa obuke, kako bi ih ti lakše zaustavio.“

Met samo zinu. Taj čovek mu je to kazao potpuno iskreno i skoro s naklonošću u glasu. Kao da namerava da Metu učini uslugu time što će pokušati da ga ubije!

„Ovi Troloci ovde“, reče on pokazujući jedan odred daleko ispod njega i Galgana, „ubrzo će se povući.“

„Saglasan sam“, odgovori Galgan.

Met se počeša po bradi. „Moraćemo da sačekamo pa da vidimo šta će Demandred s njima. Zabrinut sam zbog mogućnosti da Šaranci pokušaju da po mraku ubace svoje marat’damane u naš logor. Izuzetno su posvećeni svom cilju. Ili krvavo ne mare za samoočuvanje.“

Aes Sedai i sul’dam nisu posebno bojažljive, ali jesu načelno oprezne. Šarski usmerivači ni u kom slučaju nisu oprezni, a naročito ne muškarci.

„Dovedite neke damane da osvetle reku“, naredi Met. „I zatvorite čitav logor, a po logoru raširite obruč damana koje će motriti na usmeravanje. Niko da ni krvavu sveću nije zapalio usmeravanjem.“

„To se... možda neće dopasti... Aes Sedai“, odgovori mu general Galgan. I on se pokolebao kada je izgovorio te dve reči. Počeli su da se služe izrazom Aes Sedai umesto marat’damane na Metovo naređenje, s tim da je on očekivao da će ga Tuon poništiti. Nije.

Zaključio je da će biti pravo zadovoljstvo otkrivati kako ta žena razmišlja ako oboje prežive svu tu krvavu pometnju.

Tajli uđe u prostoriju. Visoka i sa ožiljcima na licu, tamnoputa žena kretala se samouvereno kao iskusni vojnik, što i jeste. Prostrla se ispred Tuon, odeće krvave a oklopa ulubljenog. Njena legija danas je bila u žestokim borbama, pa se verovatno oseća kao čilim nakon što domaćica istrese prašinu iz njega.

„Zabrinut sam zbog našeg položaja." Met se okrenu i čučnu, gledajući kroz rupu. Baš kao što je predvideo, Troloci su počeli da se povlače.

„Zbog čega?“, upita general Galgan.

„Izmorili smo svoje usmerivače“, odgovori Met, „a pribijeni smo uz reku, što je dugoročno gledano težak položaj za odbranu, naročito protiv tako velike reke. Ako otvore kapije i preko noći premeste delove svoje vojske na ovu stranu reke, mogli bi da nas smrve.“

„Uviđam šta hoćeš da kažeš“, odgovori Galgan odmahujući glavom. „Uzevši u obzir njihovu snagu, nastaviće da nas iznuruju sve dok ne oslabimo dovoljno da oni mogu da nam stave omču oko vrata, pa da je stegnu.“

Met pogleda Galgana pravo u oči. „Mislim da je došlo vreme da napustimo ovaj položaj.“

„Saglasan sam da to deluje kao jedini razuman postupak“, odgovori general Galgan klimajući glavom. „Zašto ne bismo odabrali bojište koje nam više odgovara? Da li će tvoji prijatelji iz Bele kule pristati na povlačenje?“

„Hajde da vidimo“, odgovori Met pa se uspravi. „Neka neko pozove Egvenu i Predstavnice.“

„One neće doći“, reče mu Tuon. „Aes Sedai se neće sastati s nama ovde. Čisto sumnjam da će Amirlin prihvatiti i da ja dođem u njen logor - makar ne s merama bezbednosti koje su meni potrebne.“

„Dobro." Met mahnu da pokaže kapiju u podu koju je damane upravo zatvarala. „Poslužićemo se kapijom i razgovarati kroz nju kao kroz vrata.“

Tuon nije imala primedaba na to, pa je Met pozvao glasnike. Bilo je potrebno malo dogovaranja, ali izgleda da se Egveni ta zamisao sasvim dopala. Tuon se pri čekanju zabavljala naređujući da joj presto premeste na drugu stranu prostorije - Met nije imao blage predstave zašto. A onda je nastavila da dosađuje Min. „A ovaj?" upita Tuon kada jedan vižljasti pripadnik Krvi uđe i pokloni se.

„Ubrzo će se oženiti“, kaza Min.

„Najpre ćeš saopštiti znamenje“, kaza joj Tuon, „a onda ćeš dati tumačenje - ako želiš.“

„Tačno znam šta ovo znamenje značit pobuni se Min. Sedela je na manjem prestolu pored Tuoninog. Devojka je bila toliko nakićena skupocenom tkaninom i čipkom da je podsećala na miša koji se krije u zavežljaju svile. „Ponekad odmah znam i...“

„Najpre ćeš saopštiti znamenje“, ponovi Tuon istovetnim glasom. „I obraćaćeš mi se s najveća. Ukazana ti je velika čast kada ti je dopušteno da mi se obraćaš neposredno, Nemoj da ti ponašanje Princa gavranova bude uzor.“

Min zaćuta, mada nije delovalo kao da je zastrašena. Previše je vremena provela u blizini raznih Aes Sedai da bi je Tuon tek tako uplašila. Met se na to zamisli. Ima neke predstave šta bi Tuon mogla da uradi ako je Min ozlojedi. On je voli - Svetlosti, prilično je siguran da je voli - ali takođe se malo plaši nje.

Moraće paziti da Tuon ne reši da „obrazuje" Min.

„Znamenje za ovog čoveka“, kaza Min obuzdavajući sopstveni glas - i to, činilo se, s velikom teškoćom, „jeste bela čipka na površini jezerca. Znam da to znači da će se u bliskoj budućnosti oženiti.“

Tuon klimnu. Promrda prstima Selukiji - čovek o kome su razgovarale pripada niskoj Krvi, pa nije dovoljno visokog društvenog položaja da bi mu se Tuon neposredno obratila. Glava mu je bila toliko blizu tlu dok se klanjao da se činilo kao da je opčinjen bubama, pa pokušava da ulovi jednu.

„Lord Gokan od Krvi“, oglasi se Selukija, „biće premešten u prve borbene redove. Zabranjeno mu je da se ženi sve do kraja ovog sukoba. Znamenja kažu da će živeti dovoljno dugo da nađe ženu, pa će stoga biti zaštićen.“

Min se namršti pa zinu, verovatno da bi se pobunila i da bi rekla da to ne radi tako, ali Met je pogleda u oči i odmahnu glavom, a ona popusti.

Tuon naredi da uđe naredni mladi vojnik - ratnica koja ne pripada Krvi. 2ena je bila svetle puti i lepuškasta u licu, mada Met od tog oklopa nije mogao da vidi ništa određeno. Muški i ženski oklopi zapravo se ne razlikuju preterano, što on smatra sramotom. Cak je pitao jednog seanšanskog oružara da li bi trebalo naglasiti izvesne delove ženskih oklopnih prsnika, a oružar ga je samo pogledao kao da je sišao s uma. Svetlosti, ti ljudi nemaju nikakav osećaj za ono što je ispravno i neispravno. Čovek mora znati da li se na bojištu bori protiv žene. Tako bi trebalo da bude.

Dok je Min saopštavala znamenja, Met se zavalio u stolicu, digao noge na sto s kartama i počeo da kopa po džepu tražeći lulu. Ta ratnica jeste baš zgodna, mada on ne vidi najvažnije delove. Možda bi se dobro slagala s Talmanesom. Taj čovek premalo vremena provodi gledajući žene. Stidljiv je kada su u blizini, taj Talmanes.

Met je zanemario kako ga ljudi oko njega gledaju već je nagnuo stolicu na dve noge, digao čizme na sto i počeo da puni lulu. Seanšani baš znaju da se lako uvrede.

Nije baš siguran šta da misli o tome što je tako mnogo Seanšanki u vojsci. Mnogo njih podseća ga na Birgitu, što i nije tako loše. Met bi radije proveo veče s njom u nekoj krčmi nego s polovinom muškaraca koje poznaje.

„Bićeš pogubljena“, oglasi se Tuon preko Selukije, obraćajući se ratnici.

Met samo što ne pade sa stolice. On zgrabi sto ispred sebe, a prednje noge njegove stolice tresnuše o pod.

„Šta?“, zavika Min. „Ne!“

„Videla si znak belog vepra“, odgovori joj Tuon.

„Ne znam šta to znači!“

„Vepar je znamenje izvesnog Handoina, jednog od mojih takmaca u Seanšanu“, strpljivo objasni Tuon. „Beli vepar je znak opasnosti, a možda i izdaje. Ova žena radi za njega ili će raditi u budućnosti.“

„Ne možeš je tek tako pogubitil“

Tuon jednom trepnu, gledajući pravo u Min. Prostorija kao da se zamrači i kao da njom zavlada studen. Met se naježi. Nimalo mu se ne dopada kada je Tuon takva. Taj njen pogled... kao da je pogled neke druge osobe. Osobe bez sažaljenja. Kameni kip ima više života u sebi.

Selukija zamrda prstima obraćajući se Tuon. Ova je pogleda, pa klimnu glavom.

„Ti si moj Istinozborac“, kaza ona Min, bezmalo nevoljno. „Možeš da me ispravljaš u javnosti. Uviđaš li neku grešku u mojim odlukama?“

„Da, uviđam“, odgovori Min i ne trepnuvši. „Ne koristiš moje veštine onako kako bi trebalo.“

„A kako bi trebalo?“, upita Tuon. Ratnica koja je bila osuđena na smrt i dalje je ležala prostrta po podu. Nije se bunila - nije bila dovoljno visokog položaja da može da se obrati carici. Toliko je nisko na društvenoj lestvici da bi se obeščastila i kada bi se obratila nekome drugom u Tuoninom prisustvu.

„Šta neko može da uradi nije osnova da taj neko bude ubijen“, kaza Min. „Nije mi namera da pokažem nepoštovanje, ali ako ćeš da ubijaš ljude zbog onoga što ti ja kažem, prestaću da govorim.“

„Možeš da budeš naterana da govoriš.“

„Samo probaj“, tiho odvrati Min. Krvavi pepeo, deluje ledeno kao što je Tuon bila pre nekoliko trenutaka. „Da vidimo kako će se Sara poneti prema tebi, carice, ako budeš stavila na muke znahara znamenja.“

Tuon se samo nasmeši. „Dobro si se navikla na ovo. Objasni mi šta želiš, znaharko znamenja.“

„Saopštiću ti ono što vidim“, odgovori joj Min, „ali od sada će se tumačenja toga - bilo da su moja ili ono što ti vidiš u tim slikama - držati u tajnosti. Najbolje bi bilo da za njih znamo samo nas dve. Biće ti dopušteno da nekoga držiš na oku zbog onoga što sam ja kazala, ali ne i da ih kažnjavaš - ako ih uhvatiš da rade nešto što ne bi trebalo. Pusti ovu ženu na slobodu.“

„Neka bude tako“, reče Tuon. „Slobodna si“, oglasi se preko Selukije. „Budi odana Kristalnom tronu. Bićeš pod prismotrom.“

Žena se pokloni duboko, pa pognute glave ode iz prostorije. Met primeti tračicu znoja kako joj klizi niz obraz. Dakle, ipak nije kip.

Okrenu se da opet pogleda Tuon i Min. Njih dve i dalje zure jedna u drugu. Nema noževa, ali on se oseća kao da je neko proburažen. Kad bi Min samo naučila da pokazuje malo poštovanja. Jednog od narednih dana, morace je uhvatiti za gušu i odvući od Seanšana - i to samo korak ispred glavoseče. Ubeđen je u to.

Kapija odjednom rascepi vazduh na strani prostorije gde je Tuon kazala da bi trebalo da se otvori. Metu odjednom sinu zašto je ona premestila svoj presto. Da su onu damane zarobili i primorali da otkrije gde Tuon sedi, neka Aes Sedai bi mogla da otvori kapiju tako da je raspoluti. To je toliko neverovatno da je naprosto smešno - Aes Sedai pre može da poleti nego da ubije nekoga ko nije Prijatelj Mraka - ali Tuon nije želela da dovodi sebe u opasnost.

Kapija se otvori i otkri Dvoranu Kule kako zaseda u jednom šatoru. Iza njih je Egvena sedela u nekoj velikoj stolici. Met shvati da je zapravo reč o samom Amirlin Tronu. Krv i pepeo... naredila je da ga donesu.

Egvena je delovala krajnje iscrpljeno, mada je to dobro krila. Ni ostale nisu bile ništa bolje. Aes Sedai su napregnute do svojih krajnjih granica. Da je ona vojnik, on je takvu ne bi poslao u bitku. Krv i krvavi pepeo - da on ima vojnika toliko prebledelog i pomodrelog i s takvim pogledom, poslao bi ga na nedelju dana bolničkog ležanja.

„Želele bismo da znamo kakva je svrha ovog sastanka“, smireno reče Serin. Silvijana je sedela u jednoj manjoj stolici pored Egvene, a ostale sestre bile su razmeštene po ađasima. Neke nisu bile prisutne, uključujući i jednu Žutu, koliko je Met mogao da vidi.

Tuon klimnu Metu. On će voditi taj sastanak. Met je pozdravi tako što naheri šešir, a ona na to napola izvi jednu obrvu. Više ne gleda onako opasno, mada je i dalje carica.

„Aes Sedai“, reče Met ustajući i pozdravljajući Predstavnice isto kao maločas Tuon. „Kristalni tron vam je zahvalan na tome što ste se krvavo opametile i pustile nas da upravljamo bitkom.“

Silvijana iskolači oči kao da joj neko stade na nogu. Met krajičkom oka primeti tračak smeška na Tuoninim usnama. Krv i krvavi pepeo, obe žene bi trebalo da znaju kako nije pametno njega ohrabrivati.

„Mete, rečit si kao i uvek“, zajedljivo odvrati Egvena. „Da li i dalje imaš onog svog ljubimca, lisca?“

„Imam“, odgovori Met. „Ušuškan je tako da mu je lepo i toplo.“

„Vodi računa o njemu“, kaza Egvena. „Ne bih da završiš kao Garet Brin.“

„Dakle, zaista je reč o Prinudi?“, upita Met. Egvena mu je javila šta se desilo.

„Koliko možemo da utvrdimo“, odgovori Serin. „Ninaeva Sedai može da vidi tkanje na nečijem umu - bar mi je tako rečeno - ali nijedna od nas to ne može.“

„Naše Lekarke pogledale su Brina“, reče jedna zdepasta domanska Aes Sedai. „Za sada ne možemo da imamo poverenja ni u jedan bojni plan s kojim je on imao dodira, makar dok ne utvrdimo koliko je dugo bio u šaci Mračnoga." Met klimnu. „To zvuči pametno. Ali takođe moramo da povučemo naše snage sa gaza.“

„Zašto?“, zatraži da čuje Elejna. „Ovde smo se učvrstile.“

„Nedovoljno dobro“, odgovori Met. „Ne dopada mi se ovo zemljište i ne bi trebalo da se borimo tamo gde to ne želimo.“

„Mrsko mi je da Senci prepustim makar i palac“, primeti Serin.

„Korak kojeg se sada odreknete mogao bi da nam donese dva koraka u zoru“, odgovori Met.

General Galgan promrmlja u znak saglasnosti, a Met shvati da je upravo naveo Hokvingove reči.

Serin se namršti. Ostale su je izgleda pustile da vodi sastanak. Egvena se nije mahom mešala, već se samo zavalila u presto i ukrstila prste ispred sebe.

„Verovatno bi trebalo da ti kažem“, nastavi Serin, „da naš veliki kapetan nije jedini koji je bio napadnut. Davram Bašer i lord Agelmar takođe su pokušali da unište svoje vojske. Elejna Sedai je dobro prošla u svojoj bitki i uništila je ogromnu vojsku Troloka, ali to joj je pošlo za rukom samo zahvaljujući dolasku Crne kule. Krajišnici su smrvljeni i ostali su skoro bez dve trećine svojih snaga.“

Met se naježi. Dve trećine? Svetlosti! To su neki od najboljih vojnika koje snage Svetlosti imaju na raspolaganju. „A Lan?“

„Lord Mandragoran je još živ“, odgovori mu Serin.

Pa, makar nešto. „A šta je sa onom vojskom u Pustoši?“

„Lord Ituralde je nastradao u boju“, reče mu Serin. „Niko nije u potpunosti siguran šta se desilo s njim.“

„Ovo je pripremljeno veoma dobro“, reče Met, a misli su mu letele. „Krv i krvavi pepeo. Pokušali su da nas zgaze na sva četiri bojišta odjednom. Ne mogu ni da zamislim koliko je usaglašavanja potrebno za tako nešto.

„Kao što rekoh“, tiho kaza Egvena, „moramo da budemo veoma pažljivi. Neka onaj lisac uvek bude uz tebe".

„Sta Elejna hoče da radimo?" upita Met. „Zar nije ona na čelu svih vojski?“

„Elejna Sedai trenutno pomaže Krajišnicima“, odgovori Serin. „Obavestila nas je da je Šijenar bezmalo potpuno izgubljen, pa je naredila Aša'manima da premeste vojsku lorda Mandragorana na neko bezbedno mesto. Namerava da sutra kroz kapije premesti vojsku i zadrži Troloke u Pustoši.“

Met odmahnu glavom. „Moramo da se ujedinimo," On se pokoleba. „Možemo li da je dovedemo kroz jednu kapiju? Ili da makar stupimo u dodir s njom?“

Niko se nije pobunio protiv toga, pa se ubrzo otvorila još jedna kapija u šatoru gde su bile Egvena i Predstavnice. Elejna prođe kroz kapiju, bremenita i sevajući očima. Met iza nje na tren ugleda pogurene vojnike kako se vuku po polumračnom polju.

„Svetlosti“, zausti Elejna, „Mete, šta hoćeš?“

„Dobila si svoju bitku?" upita je Met.

„Jedva - ali jesam. Troloci u Kairhijenu su uništeni. Grad je bezbedan.“

Met klimnu. „Hoću da se povučemo s našeg položaja ovde.“

„Dobro“, reče mu Elejna. „Možda možemo da spojimo tvoje snage sa onim što je ostalo od Krajišnika.“

„Elejna, hoću da uradim nešto više od toga“, reče joj Met prilazeći bliže otvorenoj kapiji. „Ovo što je Senka pokušala... Elejna, to je bilo pametno. Krvavo pametno. Ranjeni smo i skoro slomljeni. Više ne možemo da priuštimo borbu na više bojišta.“

„Onda - šta ćemo?“

„Poslednje uporište“, tiho odgovori Met. „Svi mi zajedno, na mestu gde nam zemljište ide naruku.“

Elejna zaćuta, a neko joj donese stolicu da sedne pored Egvene. Držala se dostojanstveno, kao prava kraljica, ali po njenoj raščupanoj kosi i odeći nagoreloj na nekoliko mesta videlo se kroz šta je sve prošla. Met je osećao miris dima kako dopire s njenog bojišta kroz još otvorenu kapiju.

„To zvuči očajnički“, na kraju primeti Elejna.

„Jesmo očajni“, odgovori Serin.

„Trebalo bi da pitamo naše zapovednike..." Elejna zaćuta. „Ako uopšte ima nekih kojima možemo verovati da nisu pod Prinudom.“

„Imate samo jednog“, sumorno odvrati Met gledajući je pravo u oči. „A on vam kaže da smo gotovi ako nastavimo ovako. Stari plan bio je sasvim dobar, ali nakon gubitaka koje smo danas pretrpeli... Elejna, ako ne odaberemo mesto gde ćemo zajedno pružiti otpor - s nama je gotovo.“

Poslednje bacanje kockica.

Elejna je neko vreme samo sedela. „Gde?“, na kraju upita.

„Tar Valon?“ upita Gavin.

„Ne“, odgovori Met. „Samo bi ga stavili pod opsadu i nastavili dalje. To ne može da bude neki grad u koji mogu da nas zatvore. Potreban nam je krajolik koji će nam ići naruku i gde neće biti hrane za Troloke.“

„Pa, neko mesto u Krajinama trebalo bi da bude prikladno za tako nešto“, reče mu Elejna mršteći se. „Lanova vojska spalila je skoro sve gradove i polja pokraj kojih je prolazila da Senka ne bi imala čime da se hrani.“

„Karte“, zatraži Met mašući rukom. „Neka mi neko doda karte. Potreban nam je položaj u južnom Šijenaru ili Arafelu. Neko mesto dovoljno blizu da Senci bude primamljivo - mesto gde svi mi možemo da se borimo odjednom...“

„Mete“, upita Elejna, „zar im tako nećeš pružiti upravo ono što žele? Priliku da nas zbrisu s lica zemlje?“

„Da“, tiho odgovori Met dok su Aes Sedai slale karte kroz kapiju. Na kartama su bile beleške koje je, izgleda uneo general Brin, sudeći po onome što su kazale. „Moramo da budemo primamljiva meta. Moramo ih privući, suočiti se s njima pa ili ih poraziti ili poginuti.“

Produžena bitka išla bi Senki na ruku. Kada dovoljno Troloka stigne do južnih zemalja, niko neće moći da ih zauzda. Mora da pobedi ili izgubi, ali da to učini brzo.

Zaista poslednje bacanje kockica.

Met pokaza jedno mesto na kartama - koje je Brin označio. Bilo je dobro snabdeveno vodom i tu su se lepo spajali brda i reke. „Ovo mesto - Merilor? Koristili ste ga za objedinjeno snabdevanje?“

Serin se tiho zasmeja. „I tako se vraćamo tamo gde smo počeli, je li?“

„Tamo ima malih utvrda“, primeti Elejna. „Ljudi su podigli drveni bedem s jedne strane, koji možemo da proširimo.“

„To je ono što nam je potrebno“, reče Met, zamišljajući bitku koja bi se tamo odvijala.

Merilor je mesto gde dve velike troločke vojske mogu da se spoje i da hrskaju ljude između sebe. To će njima biti primamljivo, ali zemljište je divno za ono što Met namerava...

Da. To će biti kao bitka kod Prijskih tesnaca. Ako postavi strelce na one htice - ne, zmajeve - i ako bude mogao da obezbedi nekoliko dana odmora za Aes Sedai... Prijski tesnaci. Tada je računao na jednu veliku reku pomoću koje je nameravao da hamarejsku vojsku uhvati u zamku na ulasku u Tesnace.

Ali spaljena reka je presušila jer su je Hamarejci pregradili na drugoj strani Tesnaca. Prešli su preko rečnog korita i pobegli. To je nauk koji neću zaboraviti.

„Ovo će poslužiti“, reče Met i spusti ruku na kartu. „Elejna?“

„Neka bude tako“, odgovori ona. „Mete, nadam se da znaš šta radiš.“

Dok je govorila, kockice mu se zakotrljaše u glavi.

Galad sklopi Tromu oči. Tražio je po bojištu severno do Kairhijena više od sat vremena da bi ga našao. Trom je iskrvario, tako da je svega nekoliko uglova njegovog plašta bilo i dalje belo. Galad strgnu zapovedničke čvorove s njegovog ramena - neverovatno, ali bili su potpuno čisti - i ustade.

Osećao se iznureno do srži. Zagledao se preko bojišta i pogled mu je preleteo preko gomila leševa. Vrane i gavranovi doleteli su i zastrli sve iza njega. Ličili su na nekakvo treperavo crnilo koje je prekrilo tle kao bud. Iz daljine se činilo kao da je zemlja spaljena koliko je bilo tih krilatih strvinara.

Galad je povremeno prolazio pored ljudi koji su preturali po leševima tražeći prijatelje. Pljačkaša je bilo iznenađujuće malo - čovek mora da pazi na njih na svakom bojištu. Elejna je uhvatila nekolicinu koji su pokušali da se iskrađu iz Kairhijena. Zapretila je da će ih povešati.

Postala je opasna„pomislio je Galad vraćajući se u logor. Noge kao da su mu bile od olova. To je dobro. U detinjstvu je često donosila odluke slušajući srce. Sada je kraljica i ponaša se primereno tome. E sad, kada bi on samo mogao da ispravi njene smernice za ispravno i neispravno. Ona nije loša, ali Galad je priželjkivao da ona - a i drugi vladari - vide jasno kao on.

Počeo je da prihvata činjenicu da oni to ne mogu. Počeo je da prihvata da je to u redu, sve dok se trude da čine što bolje mogu. Sta god bilo to u njemu što mu dopušta da sagledava ispravnu stranu stvari, očigledno je dar Svetlosti i pogrešno je da prezire druge zato što nisu rođeni s tim. Jednako bi bilo pogrešno da prezire nekoga zato što je rođen sa samo jednom šakom, pa je samim tim lošiji mačevalac.

Mnogi preživeli pored kojih je prolazio sedeli su na zemlji na retkim mestima gde nije bilo leševa ili krvi. Ti ljudi ne liče na pobednike u bitki, mada su Aša'mani izvukli stvar. Ono s lavom pružilo je Elejninoj vojsci predah koji joj je bio potreban da bi se pribrala i napala.

Ta bitka je bila brza, ali surova. Troloci se nisu predavali, a nije se smelo dopustiti da se povuku i pobegnu. I zato su se Galad i ostali borili, krvarili i ginuli i davno nakon što je postalo očigledno da su pobedili.

Troloci su sada mrtvi. Preživeli ljudi sedeli su i zurili u sloj leševa kao da su obamrli zbog predstojeće potrage za nekolicinom živih medu tim silnih hiljadama mrtvih.

Zbog zalazećeg sunca i tmurnih oblaka svetlo je bilo crveno, pa su sva lica delovala kao krvava.

Galad je nakon nekog vremena stigao do jednog dugog brda koje je delilo dva bojišta. Lagano se popeo uz njega, trudeći se da ne razmišlja o tome koliko bi mu sada prijalo da legne u krevet. Ili na neki ležaj na podu. Ili na neku pljosnatu stenu u nekoj bestragiji, gde može da se umota u svoj plašt.

Prenuo ga je sveži vazduh na vrhu brda. Toliko dugo je osećao miris krvi i smrti da mu čist vazduh sada deluje pogrešno. On odmahnu glavom prolazeći pored iscrpljenih Krajišnika koji su dolazili kroz kapije. Aša'mani su otišli da zadržavaju Troloke na severu da bi vojske lorda Mandragorana mogle da pobegnu.

Sudeći po onome što je Galad čuo, krajiške vojske samo su delić onoga što su nekada bile. Izdaju velikih kapetana najviše su osetili lord Mandragoran i njegovi ljudi. Galadu je bilo mučno zbog toga, jer bitka nije bila laka ni za njega ni za bilo koga drugog sa Elejnom. Bila je stravična - ali ma koliko gadna bila, bitka koju su vodili Krajišnici po mnogo čemu je bila gora.

Galad je s velikim teškoćama zauzdao mučninu kada je s vrha brda video koliko je krilatih strvinara došlo da se pogosti. Poslušnici Mračnoga izginuli su, pa se poslušnici Mračnoga prežderavaju.

Galad je na kraju našao Elejnu. Iznenadile su ga njene strastvene reči, upućene Tamu al’Toru i Argandi.

„Met je upravu“, govorila je. „Merilorskp polje je dobro bojište. Svetlosti! Kad bismo samo mogli da damo vojsci vremena da se odmori. Imaćemo samo nekoliko dana - u najboljem slučaju jednu nedelju - pre nego što Troloci za nama stignu do Merilora." Ona odmahnu glavom. „Trebalo je da očekujemo Šarance. Kada izgleda da Mračnome karte u ruci ne odgovaraju, naravno da će on u igru ubaciti nekoliko novih karata.“

Galadov ponos zahtevao je da on ostane da stoji dok sluša Elejnin govor ostalim zapovednicima, ali ponos mu je prvi put izgubio bitku, pa je on seo da jednu stoličicu i pogurio se.

„Galade“, obrati mu se Elejna, „zaista bi trebalo da dopustiš da ti neki Aša’man spere iznurenost. Glupo je što se uporno ponašaš prema njima kao da su otpadnici.“

Galad se ispravi. „To nema nikakve veze sa Aša'manima“, prasnu. Previše je svadljiv. Jeste umoran. „Ova iznurenost podseća me na ono što smo danas izgubili. To je iscrpljenost koju moji ljudi moraju da trpe, pa ću je trpeti i ja da ne bih zaboravio koliko su umorni i da ih ne bih previše pritiskao.“

Elejna se namršti na njega. On je davno prestao da se brine zbog toga da će je njegove reči uvrediti. Cinilo mu se kao da više ne može da kaže ni da je dan lep ili čaj topao a da se ona nekako ne uvredi.

Bilo bi lepo da Ajbara nije pobegao. Taj čovek je pravi vođa - jedan od retkih koje je Galad u životu upoznao - i neko s kime je on mogao da razgovara a da se ne brine da li će ga uvrediti. Možda će Dve Reke biti dobro mesto da se Beli plaštovi tamo nastane.

Naravno, ima nešto zle krvi između njih. Ali može da poradi na tome...

Nazvao sam ih Belim plaštovima..., pomislio je trenutak kasnije. Upravo sam na taj način razmišljao o Deci. Dugo je vremena prošlo otkad mu se to slučajno desilo.

„Veličanstvo“, reče Arganda. Stajao je pored Logana, vođe Aša’mana, i Havijena Nurela, novog zapovednika Krilate straže. Talmanes je došao s nekoliko zapovednika Saldejaca i Zmajeve legije. Nedaleko odatle ogijerski starešina Haman sedeo je na zemlji i zurio u suton, kao da je ošamućen.

„Veličanstvo“, nastavi Arganda, „shvatam da ti ovo smatraš velikom pobedom...“

„Ovo jeste velika pobeda“, prekide ga Elejna. „Moramo ubediti ljude da je tako i vide. Nema ni osam sati kako sam mislila da će čitava naša vojska biti satrta do poslednjeg čoveka. Pobedili smo.“

„Po cenu polovine naših vojnika“, tiho primeti Arganda.

„Računaću to kao pobedu“, bila je uporna Elejna. „Očekivali smo potpuno uništenje.“

„Danas je kasapin jedini pobednik“, tiho kaza Nurel. Delovao je obamrlo.

„Ne“, reče Tam al'Tor, „ona je u pravu. Vojnici moraju da shvate šta su omogućili gubici koje su oni pretrpeli. Ovo moramo da smatramo pobedom. Mora da bude tako upamćena, a vojnici se moraju ubediti da tako gledaju na ovu bitku.“

„To je laž“, odvrati Galad, i ne shvatajući da to čini.

„Nije“, reče mu al'Tor. „Danas smo ostali bez mnogo prijatelja. Svetlost zna da jesmo. Ali Mračni i želi da se usredsredimo na smrt. Izazivam te da mi kažeš da grešim, ako možeš. Moramo oko sebe videti Svetlost a ne Senku, ili ćemo potonuti.“

„Ovom pobedom“, javi se Elejna namerno naglašavajući tu reč, „izvojevali smo predah. Možemo se prikupiti kod Merilora, tamo se ušančiti i snažno pružiti poslednji otpor Senci.“

„Svetlosti“, prošapta Talmanes. „Zaista ćemo opet proći kroz sve ovo, zar ne?“

„Da“, nevoljno odgovori Elejna.

Galad pogleda polje prekriveno leševima, pa zadrhta. „Merilor će biti još gori. Svetlost nam pomogla... biće samo još gore.“