Sećanje na svetlost

21 Greška koju ne treba prevideti

Sijuan promeškolji rame i namršti se od oštrog bola. „Jukiri“, progunđa, „ono tvoje tkanje i dalje mora da se poboljša.“

Sićušna Siva tiho opsova dok se uspravljala pored jednog vojnika koji je ostao bez šake. Njega nije Lečila, već ga je prepustila staranju običnih vidara i zavoja. Protraćiti snagu na Lečenje tog čoveka bilo bi zaludno, pošto se on nikada više neće boriti. Svu svoju snagu moraju sačuvati za vojnike koji mogu da se vrate u bitku.

To je surovo razmišljanje, ali žive u surovim vremenima. Sijuan i Jukiri pređoše na narednog vojnika u nizu ranjenika. Čovek koji je ostao bez šake preživeće bez Lečenja. Verovatno. Imaju Žute u Majenu, ali sva njihova snaga otišla je na Lečenje Aes Sedai koje su preživele bekstvo i vojnika koji još mogu da se bore.

Vojnici su plakali i stenjali širom sklepanog logora, podignutog na arafelskom tlu istočno od gaza preko reke. Ranjenika je tako mnogo, a Sijuan i Jukiri su među retkim Aes Sedai kojima je ostalo snage da Leče. Većina ostalih iscrpele su se otvarajući kapije da bi izvukle svoju vojsku s bojišta između dve neprijateljske strane koje su napadale.

Šaranci su krvoločno napali, ali osvajanje logora Bele kule malo ih je zadržalo, što je vojsci dalo vremena da pobegne. Ili makar preostalim delovima vojske.

Jukiri je Kopala po narednom čoveku, a onda klimnula glavom. Sijuan kleknu i poče da stvara tkanje Lečenja. Nikada nije bila vesta u tome, pa ju je to iznurivalo čak i sa angrealom. Vratila je tog vojnika sa ivice smrti Lečeći mu ranu na boku. On se borio za dah, pošto je veliki deo snage utrošene na Lečenje morao da dođe iz njegovog tela.

Sijuan se zatetura, pa pade na kolena od iznurenosti. Svetlosti, kolena joj klecaju kao da je neka plemkinja koja je prvi put stala na palubu!

Jukiri je pogleda, pa pruži ruku da uzme angreal, mali kameni cvet. „Sijuan, idi i odmori se.“

Sijuan stisnu zube, ali predade joj angreal. Jedna moć pobeže od nje, a ona duboko uzdahnu, napola od olakšanja a napola od tuge zbog toga što je ostala bez lepote saidara.

Jukiri pređe na narednog vojnika. Sijuan je legla tu gde je kleknula, dok ju je celo telo bolelo od brojnih modrica i bubotaka. Događaji iz bitke bili su joj magloviti. Sećala se da je mladi Gavin Trakand uleteo u zapovednički šator, vičući na sav glas da Egvena želi da se vojska povuče.

Brin je hitro delao i bacio pisano naređenje kroz kapiju u podu. Bilo je to njegovo najnovije sredstvo za prenošenje zapovesti - telo strele za koje je dugom trakom privezana poruka, pa bačeno kroz kapiju s visine. Na strelama nisu bile glave, već samo kamenčići da bi im dali težinu.

Brin je bio nespokojan i pre nego što se Gavin pojavio. Nije mu se dopadalo kako se bitka odvija. Troločki pokreti upozorili su ga na to da Senka nešto priprema. Sijuan je bila sigurna da je on ta naređenja unapred pripremio.

A onda se začula grmljavina u logoru, a Jukiri je povikala na njih da skoče kroz rupu u podu. Svetlosti, pretpostavila je da je ta žena poludela! Ali izgleda da je bila taman dovoljno luda da im spase živote.

Plamen me sagoreo ako ću samo ležati ovde kao jučerašnji ulov na palubi, pomislila je Sijuan zureći u nebo, pa se s mukom digla na noge i zaputila kroz novi logor.

Jukiri je tvrdila da njeno tkanje nije toliko nepoznato, mada Sijuan nikada nije čula za njega. Ogroman jastuk Vazduha, predviđen da zaštiti nekoga ko pada s velike visine. To tkanje je privuklo Šarance - ni manje ni više nego Šarance - ali nekako im je pošlo za rukom da pobegnu. Ona, Brin, Jukiri i nekoliko pomoćnika. Plamen je spalio, izvukli su se, mada se i dalje trzala od pomisli na onaj pad. A Jukiri ne prestaje da priča kako misli da bi to tkanje moglo biti osnova za pronalazak letenja! Glupača jedna. Ima dobrih razloga za to što Tvorac ljudima nije dao krila!

Zatekla je Brina na rubu novog logora kako iscrpljeno sedi na jednom panju. Po zemlji ispred njega bile su rasprostrte dve vojne karte. Bile su veoma izgužvane, pošto ih je zgrabio dok se šator palio oko njih.

Budala jedna muška, pomislila je. Stavio je glavu na kocku zbog dva parčeta hartije.

„... Osnovu izveštaja“, govorio je general Herm, novi zapovednik ilijanskih Sadrugova. „Zao mi je, milostivi. Izviđači se ne usuđuju da se previše približe starom logoru.“

„Nema traga od Amirlin?" upita Sijuan.

I Brin i Herm odmahnuše glavama.

„Mladiću, nastavi da tragaš." Sijuan je Hermu pripretila prstom, a on je izvio obrvu kada ga je nazvala mladićem. Plamen spalio to mladalačko lice koje joj je dato. „Ozbiljno to mislim. Amirlin je živa. Da si je našao, čuješ li me?“

„Ja... Da, Aes Sedai." Pokazao joj je malo poštovanja, ali ni izbliza dovoljno. Ti Ilijanci ne znaju kako da se ophode prema Aes Sedai.

Brin mahnu čoveku da je slobodan; izgledalo je da makar jednom niko ne čeka na sastanak s njim. Verovatno su svi previše iznureni. Njihov „logor" više liči na skup izbeglih iz nekog strašnog požara nego na vojsku. Većina ljudi samo se umotala u plaštove i zaspala. Vojnici su bolji od pomoraca kada je reč o spavanju kada god i gde god mogu.

Ne može ni da ih krivi. Bila je iscrpljena i pre nego što su Šaranci došli - a sada je umorna kao smrt. Ona sede na zemlju pored Brinovog panja.

„Ruka te još boli?“, upita je Brin krenuvši da joj izmasira rame.

„Osećaš da me boli“, progunđa Sijuan.

„Sijuan, samo pokušavam da budem ljubazan.“

„Nemoj misliti da sam zaboravila da si ti kriv za ovu modricu.“

„Ja?“, upita Brin. Zvučao je kao da mu je to smešno.

„Gurnuo si me kroz rupu.“

„Izgledalo je kao da nisi spremna da se pokreneš.“

„Samo što nisam skočila. Bila sam na korak od toga.“

„Uveren sam“, saglasi se Brin.

„Ti si kriv za to“, bese uporna Sijuan. „Prevrnula sam se. Nisam nameravala da se prevrnem. A Jukirino tkanje... grozna stvar.“

„Upalilo je“, primeti Brin. „Čisto sumnjam da ima mnogo ljudi koji mogu da tvrde da su preživeli pad s visine od tri stotine koraka.“

„Bila je preterano revnosna“, odvrati Sijuan. „Znaš, verovatno je žudela da nas natera da skočimo. Sva ona priča o Putovanju i tkanjima za kretanje..." Ona ućuta, delimično i zbog toga što je išla na živce samoj sebi. Taj dan je dovoljno rđav i bez njenog zvocanja Brinu. „Koliko smo ljudi izgubili?" To nije mnogo bolja tema za razgovor, ali mora to da sazna. „Jesu li izveštaji već stigli?“

„Skoro polovinu vojnika“, tiho odgovori Brin.

Gore nego što je pretpostavljala. „A Aes Sedai?“

„Ostalo nam je negde oko dve stotine pedeset” odgovori Brin. „Mada je izvestan broj njih obamro jer su izgubile Zaštitnike.“

To je već daleko veća nesreća. Stotinu dvadeset Aes Sedai poginulo za nekoliko sati? Beloj kuli će trebati veoma dugo da se oporavi od toga.

„Sijuan, žao mi je“, kaza joj Brin.

„Ma“, odgovori Sijuan, „većina njih prema meni se ionako ponašala kao da sam riblji drob. Mržele su me dok sam bila Amirlin, smejale su mi se kada sam bila svrgnuta, a onda su od mene napravile sluškinju kada sam se vratila." Brin klimnu, i dalje joj masirajući rame. Uprkos tim rečima, osećao je njenu bol. Bilo je dobrih žena među poginulima. Mnogo dobrih sestara.

„Ona je tamo negde“, tvrdoglavo kaza Sijuan. „Brine, Egvena će nas iznenaditi. Samo ti gledaj.“

„Ako budem gledao, neće biti neko iznenađenje, zar ne?“

„Budalo muška“, progunđa Sijuan.

„U pravu si“, ozbiljno joj reče on. „I to u vezi sa oboje. Mislim da će nas Egvena zaista iznenaditi. Takođe sam budala.“

„Brine...“

„Jesam, Sijuan. Kako je moglo da mi promakne to da oni odugovlače? Hteli su da nas zavaravaju dok se ta druga vojska okuplja. Troloci su se povukli u brda. Odbrambeni potez. Troloci ne razmišljaju tako. Pretpostavio sam da samo pokušavaju da nam postave zasedu i da su zato kupili leševe i pripremali se da čekaju. Da sam ih ranije napao, sve se ovo moglo izbeći. Bio sam previše oprezan.“

„Čovek koji po ceo dan razmišlja o ulovu koji je propustio zbog olujnog vremena na kraju će protraćiti vreme i kada je nebo vedro.“

„Mudra izreka, Sijuan“, odgovori joj on. „Ali i vojskovođe imaju jednu izreku, koju je sročio Fog Neumorni: Ako se ne učiš na svojim gubicima, oni će zavladati tobom. Ne znam kako sam dozvolio da se to dogodi. Naučen sam bolje od toga i pripremljen sam bolje od toga! To nije greška koju jednostavno mogu da zanemarim, Sijuan. Sara je u igri.“

On se protrlja po čelu. Na slabašnoj svetlosti zalazećeg sunca delovao je starije, lice mu je izgledalo naborano a šake nejake. Kao da mu je ta bitka otela decenije života. On uzdahnu i pogrbi se.

Sijuan shvati da ne zna šta da mu kaže.

Nemo su sedeli.

Lirela je čekala ispred kapija takozvane Crne kule. Morala je da se upne iz petnih žila i da se seti cele svoje obuke da ne bi dozvolila da joj se na licu vidi koliko je izluđena od osujećenosti.

Čitav taj pohod propao je već na samom početku. Najpre je Crna kula zabranila da one uđu sve dok Crvene ne završe šta su imale, a za tim su usledile poteškoće s kapijama. A nakon toga usledila su tri mehura zla, dva pokušaja Prijatelja Mraka da ih pobiju i Amirlinino upozorenje da se Crna kula priključila Senci.

Lirela je većinu žena koje su bile s njom na Amirlinin zahtev poslala da se bore s Lanom Mandragoranom. Ona i nekoliko sestara ostale su da drže na oku Crnu kulu. A sada... a sada ovo. Sta da misle o tome?

„Uveravam vas“, govorio je mladi Aša’man, „da je opasnost prošla. Oterali smo M’hejla i ostale koji su se pridružili Senci. Mi koji smo ostali obasjani smo Svetlošću." .

Lirela se okrenu ostalim sestrama. Bile su to predstavnice iz svakog ađaha, skupa s pojačanjem - koje je tog jutra očajnički pozvala kada su joj Aša’mani prvi put prišli - od još trideset sestara. Prihvatile su Lirelino vodstvo, premda nevoljno.

„Razgovaraćemo o tome“, kaza ona i klimanjem glave stavi do znanja mladom Aša’manu da može da ide.

„Sta ćemo da radimo?“, upita Mirela. Zelena je od početka bila s Lirelom - jedna od retkih koje nije poslala u bitku, delimično i zbog toga što je želela da ženini Zaštitnici budu blizu nje. „Ako se neki njihovi pripadnici bore na strani Senke...“

„Kapije opet mogu da se otvaraju“, primeti Siejn. „Nešto se u vezi sa ovim mestom promenilo od onog dana kada smo osetile ono silno usmeravanje unutra.“

„Ne verujem ja svemu tome“, kaza Mirela.

„Moramo da se uverimo“, odgovori Siejn. „Ne možemo tek tako dići ruke od Crne kule ni manje ni više nego za vreme Poslednje bitke. Moramo se ovako ili onako postarati za te ljude.“ Muškarci iz Crne kule tvrdili su da je svega mali broj njih prišao Senci, a da je ono usmeravanje koje su osetile bilo posledica napada Crnog ađaha.

Jedile su se kada su ih čule kako koriste taj izraz. Crni ađah. Bela kula je vekovima poricala da među Aes Sedai postoje Prijatelji Mraka. Nažalost, istina je razotkrivena - ali to ne znači da Lirela želi da sluša ljude koji tek tako koriste taj izraz. Naročito ne takve ljude.

„Da su hteli da nas napadnu“, poče da nagađa Lirela, „učinili bi to kada nismo mogle da pobegnemo kroz kapije. Za sada ću pretpostaviti da su se rešili... nevolja u svojim redovima - kao što je morala učiniti i Bela kula.“

„Dakle, ući ćemo?" upita Mirela.

„Da. Vezačemo muškarce koji su nam obećani, pa ćemo iz njih izvući istinu ako je skrivena." Lirelu je mučilo to što im je Ponovorođeni Zmaj zabranio da vezuju one s najvišim činom među Aša’manima, ali Lirela je nešto smislila kada je tu došla. Taj plan bi i dalje mogao da upali. Najpre će zatražiti da joj muškarci pokažu kako usmeravaju, pa će vezati onoga za kog oseti da je najsnažniji. Onda će naterati toga da joj kaže koji su učenici najnadareniji, da bi njene sestre mogle da vežu njih.

Nakon toga... pa, nadala se da će to obuzdati većinu tih ljudi. Svetlosti, kakav metež. Muškarci koji mogu da usmeravaju, a šetaju se bez stida! Ona ne prihvata tu bajku da je opačina očišćena. Naravno da će ti... ljudi... tvrditi tako nešto.

„Ponekad" promrmlja Lirela, „priželjkujem da se mogu vratiti kroz vreme i ošamariti samu sebe zbog toga što sam prihvatila ovaj zadatak.“

Mirela se zasmeja. Ona nikada nije doživljavala dešavanja oko sebe onoliko ozbiljno koliko bi trebalo. Lirela je bila razdražena zbog toga što je za vreme svog dugog odsustva propustila prilike koje su se ukazale u Beloj kuli. Ujedinjenje, borba protiv Seanšana... To su bili trenuci kada je žena mogla da dokaže da je spremna da bude vođa i da postane poznata po snazi.

Prilike se ukazuju u burnim vremenima. Prilike koje je propustila. Svetlosti, što mrzi tu pomisao.

„Ući ćemo“, viknu ona gledajući zidine u kojima je bila postavljena kapija pred njom. A onda se, daleko tišim glasom, obrati ženama koje su bile s njom: „Držite Jednu moć i pazite se. Ne znamo šta sve može da se dogodi unutra.“

Njene žene će biti ravne većem broju neuvežbanih Aša’mana, ako dođe do najgoreg. Razum kaže da ne bi trebalo. Naravno, ti muškarci verovatno jesu poludeli, pa je zato možda nepromišljeno očekivati od njih zdrav razum.

Velike dveri otvoriše se da ih propuste. To što su ti muškarci iz Crne kule rešili da najpre završe zidine oko dvorišta pre nego što su zapravo počeli da zidaju svoju kulu govori nešto o njima.

Potera konja napred, a Mirela i ostali pođoše za njom uz kloparanje kopita. Lirela prigrli Izvor i upotrebi ono novo tkanje, koje će joj staviti do znanja ako neki muškarac bude usmeravao u njenoj blizini - ali na kapiji ih nije sačekao onaj mladić od maločas.

„Sta je sad pa ovo?“, upita Lirela kada joj se pridružila Pevara Tazanovni. Lirela je poznavala Crvenu Predstavnicu, premda je nije znala baš dobro.

„Zamolili su me da vam pravim društvo“, veselo odgovori Pevara. „Logan je mislio da biste se osećale opuštenije ako vidite poznato lice.“

Lirela se suzdrža da se ne izrugne. Jedna Aes Sedai ne bi trebalo da bude vesela. Aes Sedai bi trebalo da bude spokojna, pribrana i - ako ništa drugo - stroga. Čovek koji pogleda Aes Sedai trebalo bi da se smesta zapita šta je pogrešio i kako može to da ispravi.

Pevara je jahala rame uz rame s njom dok su zalazili dublje u dvorište Crne kule. „Logan vas pozdravlja, pošto je sada on glavni“, nastavi Pevara. „Ozbiljno je povređen prilikom napada i još se nije u potpunosti oporavio.“

„Hoće li biti dobro?“

„O, svakako. Trebalo bi da za dan ili dva bude na nogama. Pretpostavljam da će morati da predvodi Aša’mane kada pođu u Poslednju bitku.“

Šteta, pomislila je Lirela. Crnom kulom bi se lakše vladalo bez lažnog Zmaja na njenom čelu. Bolje da je poginuo.

„Sigurna sam da će njegova pomoć biti od koristi“, odgovori Lirela. „Ali njegovo vodstvo... Pa, videćemo. Reci mi, Pevara - pošto sam čula da je vezivanje muškarca koji može da usmerava drugačije nego vezivanje običnog čoveka - jesi li prošla kroz taj postupak?“

„Da“, odgovori Pevara.

„I je li to istina?“, upita Lirela. „Obični muškarci se mogu kroz vezu naterati na poslušnost, ali ne i ovi Aša’mani?“

Pevara se setno nasmeši. „Ah, kako bi to samo bilo? Ne, veza ne može da primora Aša’mane ni na šta. Moraćeš da budeš domišljatija.“

To nije dobro. „Koliko su poslušni?“, upita Aledrin sa druge strane.

„Pretpostavljam da to zavisi od čoveka do čoveka“, odgovori Pevara.

„Ako ne mogu da budu prisiljeni“, upita Lirela, „hoće li slušati svoje Aes Sedai za vreme borbe?“

„Verovatno“, reče joj Pevara, mada je to zvučalo pomalo neodređeno. „Ali moram nešto da kažem svima vama. Zadatak na koji su mene poslali i koji je i vama poveren - to je čista glupost.“

„Ma je li tako?“, upita Lirela ravnim glasom. Teško da će verovati jednoj Crvenoj nakon onoga što su one uradile Sijuan. „A zašto?“

„Nekada sam bila ista kao vi“, odgovori Pevara. „Bila sam spremna da vežem sve Aša’mane kako bih ovladala njima. Ali da li biste vi otišle u neki drugi grad i tamo nasumice odabrale pedeset muškaraca, pa ih vezale da vam budu Zaštitnici? Vezivanje Aša’mana samo da biste ih vezale čista je glupost. To ih neće obuzdati. Zaista mislim da bi neki Aša’mani bili izvrsni Zaštitnici, ali neki drugi - baš kao većina ljudi - ne bi. Predlažem vam da odustanete od svog plana da vežete tačno njih četrdeset sedam, već da uzmete one koji su voljni. Tako ćete dobiti bolje Zaštitnike.“

„Zanimljiv savet“, odgovori joj Lirela. „Ali, kao što si pomenula, Aša’mani će biti potrebni na bojištu. Nema vremena. Vezaćemo četrdeset sedam najmoćnijih.“

Pevara uzdahnu, ali ništa više ne reče dok su prolazile pored nekoliko muškaraca u crnim kaputima s dve pribadače na visokim okovratnicima. Lireli se koža ježila kao da joj neke bube gmižu ispod nje. Muškarci koji mogu da usmeravaju.

Lelejna smatra da je Crna kula ključna za planove Bele kule. Pa, Lirela nije Lelejna. Ona je samostalna, i takođe Predstavnica. Ako joj pođe za rukom da podvede Crnu kulu pod svoju vlast, možda će joj napokon poći za rukom da se izmigolji iz Lelejnine šake.

Da bi se dokopala te slobode, vezivače i Aša’mane ako treba. Svetlosti, neće nimalo uživati u tome. Potrebno im je da nekako obuzdaju sve te ljude. Zmaj je do sada sigurno poludeo i postao nepouzdan, ukaljan dodirom Mračnoga po saidinu. Bi li se mogao navesti na to da dopusti da i ostatak njegovih ljudi bude vezan?

To što nećemo imati vlast kroz vezu... to će biti opasno. Zamislila je kako se upušta u bitku s redovima od dvadesetak ili tridesetak Aša’mana vezanih za nju i primoranih da se pokoravaju njenoj volji. Kako da izvede da se to dogodi?

Stigoše do reda muškaraca u crnim kaputima koji su čekali na ivici sela. Lirela i ostale im se približiše, a Lirela ih brzo prebroja. Cetrdeset sedmorica, uključujući i onog na njihovom čelu. Sta to pokušavaju da izvedu?

Taj na čelu pođe napred. Stamen i sredovečan, čovek je izgledao kao da se veoma skoro namučio. Imao je podočnjake i bio je bled - ali korak mu je bio odlučan a pogled nepokolebljiv kada je pogledao Lirelu pravo u oči, pa joj se poklonio.

„Dobro došla, Aes Sedai“, obrati joj se on.

„A ti si?“

„Androl Genhal“, odgovori joj on. „Postavljen sam na čelo četrdeset sedmorice dok ne budu vezani.“

„Mojih četrdeset sedmorice? Vidim da ste već zaboravili uslove. Rečeno je da ćemo dobiti svakog borca ili Predanog kojeg želimo i da oni neće moći da nas odbiju.“

„Da, zaista je tako“, odgovori joj Androl. „Nažalost, svi u Crnoj kuli sem ovih ovde ili su puni Aša’mani ili su hitno morali da odu nekim poslom. Naravno, ti ostali bi poštovali Zmajeve zapovesti da su ovde. Postarali smo se da zadržimo četrdeset sedmoricu za vas. Zapravo, četrdeset šestoricu. Vidiš, mene je već vezala Pevara Sedai.“

„Sačekaćemo da se ostali vrate“, ledeno odbrusi Lirela.

„Avaj“, kaza joj Androl, „mislim da se neće skoro vratiti. Ako nameravaš da se pridružiš Poslednjoj bitki, moraćeš brzo da se odlučiš.“

Lirela ga pogleda ispod oka, pa pogleda Pevaru, koja samo slegnu ramenima. „Ovo je prevara“, reče Lirela Androlu. „I to detinjasta.“

„A ja baš mislim da je prilično pametna" hladno odvrati Androl. „Cak bi se moglo reći da je dostojna Aes Sedai. Obećano vam je da će se svi pripadnici Crne kule, sem punih Aša’mana, odazvati vašem pozivu. I hoće. Svi oni kojima možete da uputite taj zahtev.“

„Nesumnjivo si za mene probrao najslabije među vama.“

„Zapravo“, odbrusi Androl, „okupili smo dobrovoljce. To su sve dobri ljudi. To su oni koji su hteli da budu Zaštitnici.“

„Ponovorođeni Zmaj će biti obavešten o ovome.“

„Kako sam ja čuo“, odgovori Androl, „on samo što nije krenuo na Šajol Gul. Hoćeš li da mu se pridružiš tamo kako bi se požalila?“

Lirela stisnu usne tako da joj se spojiše u ravnu liniju.

„Evo o čemu je reč, Aes Sedai“, nastavi Androl. „Ponovorođeni Zmaj nam je jutros poslao poruku. Naložio nam je da naučimo jedan poslednji nauk - da ne posmatramo sebe kao oružje, već kao ljude. Pa, ljudi imaju nekog izbora kada je reč o svojoj sudbini, a oružje ga nema. Evo tvojih ljudi Aes Sedai. Poštuj ih.“

Androl se pokloni i ode. Pevara se pokoleba, pa okrenu konja i pođe za njim. Lirela je primetila nešto na licu te žene dok je gledala tog čoveka.

Dakle, to je, pomislila je Lirela. Ta nije ništa bolja od neke Zelene. Očekivala sam nešto više od žene njenih godina.

Lirela je bila u iskušenju da odbije da ima ikakve veze s tom prevarom i da ode pred Amirlin da bi se žalila zbog toga što se desilo. Samo... vesti sa Amirlininog bojišta potpuno su zbrkane. Nešto o neočekivanoj pojavi neke nove vojske; ne znaju se nikakve pojedinosti.

Amirlin svakako ne bi bila srećna da u ovom trenutku sluša kukanje. Sem toga, priznala je Lirela samoj sebi, i ona želi da što pre završi s Crnom kulom.

„Neka svaka od vas odabere dvojicu“, reče Lirela svojim saputnicama. „Nekoliko nas odabraće samo jednog. Faolajn i Teodrin, to važi i za vas. Sve vi - budite brze. Hoću da odem odav,de što je pre moguće.“

Pevara sustiže Androla taman kada je ulazio u jednu kolibu.

„Svetlosti“, zausti ona, „zaboravila sam da neke od nas mogu da budu hladne.“

„O, ne znam baš“. odgovori Androl. „Čuo sam da neke i nisu tako loše.“

„Androle, pazi se s njima” odgovori mu ona osvrćući se da pogleda van kolibe. „Mnoge će te videti samo kao pretnju ili alatku.“

„Pridobili smo tebe, pa ćemo i njih“, odgovori Androl ulazeći u sobu gde su Kanler, Džonat i Emarin čekali sa šoljama toplog čaja. Sva trojica su se lagano oporavljali od bitke. Džonat se najbrže oporavljao, a Emarin je imao najgore ožiljke - većinom duševne. On je, baš kao Logan, bio podvrgnut postupku Preobračanja. Pevara bi ga ponekad primetila kako nemo zuri u daljinu, sa strahom na licu, kao da se setio nečega užasnog.

„Vas trojica ne bi trebalo da ste ovde“, reče Pevara podbočivši se, i stade pred Emarina i drugu dvojicu. „Znam da vam je Logan obećao unapređenje, ali vi i dalje nosite samo mač na okovratnicima. Ako vas neka od onih žena ugleda, može da vas uzme za Zaštitnike.“

„Neće nas videti“, kroz smeh odgovori Džonat. „Androl će nas poslati kroz kapiju pre nego što stignemo da opsujemo!“

„I šta ćemo sada?“, upita Kanler.

„Šta god Logan bude hteo“, odgovori Androl.

Logan se... promenio nakon onoga što je preživeo. Androl joj je šapatom ispričao da je sada natmureniji. Manje priča. Izgleda da je i dalje rešen da pođe u Poslednju bitku, ali za sada samo prikuplja ljude i istražuje stvari koje su našli u Taimovim odajama. Pevara se brinula zbog mogućnosti da je Preobračanje slomilo nešto u njemu.

„On misli da se u onim bojnim kartama koje smo našli u Taimovim odajama možda nešto krije“, primeti Emarin.

„Ići ćemo tamo gde Logan bude mislio da ćemo biti od najveće koristi“, odgovori Androl. Bio je to neposredan odgovor, ali kojim se istovremeno malo toga kaže.

„A šta je sa gospodarom Zmajem?“, oprezno upita Pevara.

Osećala je Androlovu kolebljivost. Aša’man Nef je došao da im donese vesti i naređenja - a s njima i neke nagoveštaje. Ponovorođeni Zmaj je znao da u Crnoj kuli nije sve kako treba.

„Namerno nas je ostavio same“, kaza Androl.

„Došao bi da je mogao!" odvrati Džonat. „Dajem ti reč.“

„Ostavio nas je da se sami snađemo“, primeti Emarin. „Da pobegnemo ili propadnemo. Postao je tvrd čovek. Možda i nehajan.“

„To nije bitno“, reče Androl. „Crna kula je naučila da preživi bez njega. Svetlosti! Oduvek je i preživljavala bez njega. On jedva da je imao neke veze s nama. Logan nam je pružao nadu. Loganu ću biti odan.“

Ostali klimnuše. Pevara oseti da se tu dešava nešto važno. Svejedno ne bi mogli da se doveka oslanjaju na njega, pomislila je. Ponovorođeni Zmaj će umreti u Poslednjoj bitki. Namerno ili ne - pružio im je priliku da postanu samostalni-

„Ali primiču k srcu njegovo poslednje naređenje“, nastavi Androl. „Neću biti samo oružje. Opačina je očišćena. Ne borimo se da bismo poginuli, već da bismo živeli. Sada imamo razlog da živimo. Prenesite to ostalim ljudima i hajde da se zavetujemo da Logana smatramo svojim vođom. A onda - u Poslednju bitku. Ne kao sluge Ponovorođenog Zmaja, niti kao pioni Amirlin Tron, već kao Crna kula. Svoji ljudi.“

„Svoji ljudi“, šapatom odgovoriše njih trojica klimajući glavama.