Sećanje na svetlost

42 Nemogućnosti

Avijenda se osećala kao da čitav svet puca, kao da se slama i kao da ga nešto proždire. Munje koje su padale na dolinu oko Šajol Gula više niko nije suzdržavao. Niti vetrotragačice, niti ma ko drugi. Munje su ubijale i Nakot Senke i branioce. Bile su potpuno nepredvidljive. U vazduhu se osećao miris vatre, spaljenog mesa i još nečega - bio je to prepoznatljiv i čist miris koji se širi nakon udara munje.

Avijenda je jurila kao vetar, pokušavajući da pobegne od Grendal, koja je na nju bacala mlaz za mlazom usijane kobne vatre. Zemlja se tresla od svakog njenog napada. Crne pukotine širile su se stenjem.

Branioci doline skoro su izginuli. Psomraci ubijaju ljude koji se nisu povukli čak do staze što vodi uz planinu. Zemlja se zatrese, a Avijenda se spotaknu. Blizu nje, jedan odred Troloka režeći pobeže iz vetrovitih senki. Ta stvorenja nisu je videla već su se okrenula i napala nešto drugo... Druge Troloke? Bore se jedni protiv drugih.

Nije bila iznenađena time. Nije neuobičajeno da se Troloci bore međusobno ako ih Bezoki ne drže u šaci. Ali šta je ona čudna magla?

Avijenda skoči na noge i pobeže od Troloka, krećući se uz obližnji uspon. Možda će sa visine moći da odredi gde se Grendal tačno nalazi. Kada stiže do vrha, shvati da stoji na nečemu nemogućem: na ogromnom kamenu koji gotovo da lebdi. Izleteo je iz zemlje i tu se uzdigao.

Sirom doline videle su se slične nemogućnosti. Odred domanskih konjanika galopirao je po kamenom tlu koje se mreškalo kao voda, pa su sva četiri jahača sa svojim konjima potonuli u tle i nestali. Ona gusta magla počela je da s jedne strane ulazi u dolinu. I ljudi i Troloci vrišteći su bežali od nje.

Mlaz tečne kobne vatre probi lebdeću stenu i prolete svega nekoliko palaca od njene glave. Avijenda oštro uzdahnu i priljubi se uz tle. Začu neko šuštanje u blizini pa se prevrnu i pripremi tkanje.

Amis - njena odeća jedne Mudre bila je garava i nagorela, a pola lica joj se crvenelo - požuri do Avijende i skupi se pored nje. „Jesi li videla Kecuejn i ostale?“

„Ne.“

Amis tiho opsova. „Moraćemo da napadnemo Senodušnu odjednom. Ti kreni desno, a ja ću levo. Kada me ona oseti da usmeravam, ti se pridruži. Moža ćemo zajedno moći da je ubijemo.“

Avijenda klimnu. Ustaše i razdvojiše se. Tu negde borio se i Kecuejnin probrani odred. Talaan, jedna vetrotragačica koja je nekako prišla Zmajuzakletima. Alivija, nekadašnja damana. One, skupa sa Amis i Avijendom, neke su od najmoćnijih usmerivača na strani Svetlosti.

Poreklo kobne vatre makar je nekakav nagoveštaj mesta gde se Grendal nalazi. Avijenda obiđe lebdeću stenu - kobna vatra ju je probila a nije je uništila u potpunosti - i onespokoji se kada vide druge gromade kako se nasumice dižu iz zemlje širom doline. Bio je to mehur zla, samo daleko većih razmera. Dok je puzala, čula je brujanje kako dopire od planine. Tle poče da podrhtava a kameni opiljci da poskakuju po zemlji. Avijenda je puzala i tako videla da po dolini - neverovatno - počinju da niču nove biljke. Nekada jalovo tle ozelenelo je, a biljke kao da su se uvijale dok su visoko rasle.

Busenovi tih biljaka širili su se dolinom, kao da se zelenilo rasprskava. Beli i crni oblaci kovitlali su se iznad njih, beli na crnima, crni na belima. Munje su sevale, pa se zaledile u trenutku kada su dotakle tle. Bilo je to nemoguće, ali te munje kao da su se pretvorile u visoke staklene stubove, krzave i krezube, u obliku gromova koji su se zarili u zemlju, premda više nisu blistale.

Oblaci su obrazovali šaru koja joj je delovala poznato. Crno na belom, belo na crnom...

To je znamenje, lecnu se ona kada shvati. Drevno znamenje Aes Sedai.

Pod tim znakom... on će pokoriti.

Avijenda se čvrsto držala Jedne moći. To brujanje nekako je on. Taj život koji raste zapravo je on. Dok Mračni kida zemlju, Rand je zaceljuje.

Ona mora da bude u pokretu. Trčala je čučeći, skrivajući se iza izraslog bilja. Biljke su se pojavile tačno tamo gde je njoj bilo potrebno da se sakrije. Slučajnost? Rešila je da veruje da nije tako. Osećala ga je u mislima. On se bori kao pravi ratnik. Njegova bitka daje joj snagu, pa je pokušavala da mu snagu i vrati.

Rešenost. Čast. Slava. Bori se, hladu srca moga.

Naletela je na Grendal - i dalje okruženu podanicima pod Prinudom - kako razmenjuje smrtonosne tokove Jedne moći s Kecuejn i Alivijom. Avijenda uspori, gledajući njih tri kako sevaju Vatrom jedna na drugu, rasecaju jedna drugoj tkanja pomoću Duha, mreškaju vazduh od vreline i bacaju tkanja tako brzo da je bilo teško razabrati šta se to tačno dešava.

Zudela je da pomogne u borbi, ali Amis je bila u pravu. Ako njih dve napadnu zajedno, naročito dok je Grendal zauzeta, imaće bolje izglede da ubiju Izgubljenu. To pod pretpostavkom da Kecuejn i Alivija mogu da izdrže; čekanje je pametniji izbor.

Ali mogu li da izdrže? Kecuejn je moćna, daleko moćnija nego što je Avijenda mislila. U onim njenim ukrasima za kosu svakako ima angreala i ter angreala, mada Avijenda nije imala prilike da ih uzme u ruke i oceni to sa sigurnošću, služeći se svojim Talentom.

Grendaline zatočenice ležale su na zemlji, očigledno klonule. Dve su se potpuno srušile; Serin je pala na kolena i obnevidelo zurila ispred sebe.

Kecuejn i Alivija izgleda ne mare da li će pogoditi sužnje. To je ispravan izbor. Ipak, da li Avijenda nekako može da...

Visoko žbunje pomeri se pored nje.

Avijenda se ne razmišljajući munjevito okrenu i izatka Vatru. Spalila je napadača s crnim velom svega nekoliko trenutaka pre nego što bi joj se njegovo koplje zarilo u rat. Oružje je raseče po ramenu kada se taj čovek zatetura pa pade i na kraju sruši na lice, pošto mu je njen mlaz plamena progoreo u nedrima rupu veličine pesnice.

Još jedna usmerivačica pridruži se sukobu, grozničavo stvarajući tkanja. Amis je stigla. Srećom, Grendal se usredsredila na nju umesto da napadne Avijendin upravo razotkriveni položaj.

To i jeste dobro, pošto je Avijenda samo gledala u čoveka kojeg je upravo oborila, čoveka kojeg je Grendal Prinudom naterala da joj se pokori. Čoveka koji Avijendi deluje poznato.

Užasnuta i uzdrhtala, ona pruži ruku i smače veo.

Bio je to Ruark.

„Odlazim" mršteći se izjavi Mišrejl, sve vreme gledajući u leđa šarskoj konjici koja je jurišala. Stajali su na zapadnoj strani visoravni, daleko na levom krilu šarske vojske. „Niko nam nije rekao da ćemo se boriti protiv krvavih heroja Roga.“

„Ovo je Poslednja bitka, dete." Alvijarin je zvučala posprdno. U poslednje vreme, počela je da sve njih oslovljava sa „dete". Mišrejl je gotovo bio spreman da je zadavi. Zašto joj je M’hejl dozvolio da veže Nensena? Zašto je jedna žena postavljena na njihovo čelo?

Bila je to mala skupina. Alvijarin, Mišrejl, Nensen, Kaš, Rijana, Donalo i Ajako - koja je bila Preobraćena kada i on. Mišrejl se baš ne razume preterano u vođenje bitke na bojištu; kada on ubija ljude, voli da ih sačeka negde gde je mračno i gde niko ne gleda šta se dešava. Od te silne otvorene bitke, od sveg tog haosa, osećao se kao da mu je nož pritisnut uz leđa.

„Eno“, reče Alvijarin Nensenu, upirući prstom prema blesku svetlosti kada se nova rika onih zmajeva oglasi kroz kapije preko bojišta. „Mislim da je ono doprlo sa sredine visoravni. Otvori kapiju i idi tamo.“

„Nikada nećemo uspeti..." poče Mišrejl.

„Odlazi!“, viknu Alvijarin crveneći od besa.

Nensen potrča da je posluša. On voli da sledi naređenja i da se oseća kao da je neko drugi glavni.

Možda ću morati da je ubijem, pomislio je Mišrejl. Kao i Nensena. Bez obzira na to što nema iskustva s bitkama, Mišrejlu je jasno da ovo neće biti laka borba. Povratak Seanšana, Demandredov pad i Troloci koji divljaju bez ikakvih smernica... Da, Senka i dalje ima brojčanu nadmoć, ali ova bitka nije ni izbliza onako jednostrana kako bi on voleo. Jedno od prvih pravila koje je u životu ’naučio bilo je da se ne bori ni s kim kada ima jednake izglede da izgubi tu bitku.

Njih šestoro prođoše kroz kapiju i pojaviše se na sredini zaravni. Sa tla koje su spržili zmajevi i usmerivači dizao se dim i mešao se sa čudnom maglom koja je pala; teško je bilo reći šta se tu tačno događa. U zemlji su zjapile rupe koje su iskopali zmajski hici. Leševi... pa, raskomadani leševi... bili su razbacani na sve strane. U vazduhu se osećao nekakav neobičan miris. Zora je već svanula, ali jedva da se nešto malo svetlosti probijalo kroz oblake.

Krici su se čuli s neba, a ispuštali su ih oni čudni leteći stvorovi koje su Seanšani doveli sa sobom. Mišrejl zadrhta. Svetlosti. Bilo je to kao da stoji u kući bez krova i zna da mu je neprijatelj postavio strelce nad glavom. On obori jednog tkanjem Vatre, osećajući zadovoljstvo kada vide kako se toj zveri krila zgužvaše i kako poče da se vrti dok je padala.

Ali takav napad ga je izložio. On će zaista morati da ubije ostale Gospodare straha, pa da pobegne. Njegova strana bi trebalo da pobeđujel

„Na posao“, naredi Alvijarin. „Radite šta vam kažem. Muškarci otvaraju kapije kroz koje ove naprave otvaraju vatru; zato ćemo morati da nađemo mesto gde je kapija bila otvorena, pa da Donalo očita ostatak.“

Muškarci krenuše da ispituju tle, pokušavajući da nađu mesto gde se kapija otvorila. Neki ljudi borili su se u blizini - i to nezgodno blizu. Bili su to Šaranci na jednoj i ljudi sa vučjim barjakom na drugoj strani. Ako se vrate tuda...

Donalo krenu pored Mišrejla i njih dvojica se upustiše u brzu potragu. I jedan i drugi držali su Moć. Donalo je bio Tairenac četvrtastog lica, sa prosedom bradom potkresanom u šiljak.

„Kada je Demandred pao“, prošapta Donalo, „shvatio sam da je ovo sve vreme bila zamka. Nasamareni smo.“

Mišrejl klimnu. Možda će Donalo ipak biti saveznik. Moći će da pobegnu zajedno. Naravno, onda će morati da ubije Donala. Mišrejl nema namere da neki svedok dojavi Velikom gospodaru šta je on uradio.

Svejedno ne može da veruje Donalu. Taj čovek im se pridružio samo zbog onog prisiljavanja s Mirdraalima. Ako čovek tako lako jednom promeni stranu, šta će ga sprečiti da je promeni i drugi put? Sem toga, Mišrejlu se ne dopada... osećaj koji ga muči kada pogleda Donala ili druge Preobraćene. Kao da je u njima nešto duboko neprirodno i da iz njih posmatra svet, tražeći plen.

„Moramo da pobegnemo odavde“, prošapta Mišrejl. „Vođenje ove bitke sada je čista..." Ućuta kada susretoše nekoga ko se probijao kroz dim.

Visok čovek zlatnoriđe kose. Poznat čovek, sa mnoštvom posekotina, odeće nagorele i počrnele. Mišrejl zabezeknuto uzdahnu, a Donalo opsova kada ih sam Ponovorođeni Zmaj ugleda, lecnu se, pa pobeže preko zaravni. Dok se Mišrejl setio da napadne, Al'Tor je otvorio kapiju i pobegao kroz nju.

Tle se silovito treslo, a parčad zemlje čak se obrušila i deo istočne padine srušio se na Troloke. Ovo mesto postaje sve trusnije. To je još jedan razlog da odu odatle.

„Ono je bio krvavi Ponovorođeni Zmaj!" viknu Donalo. „Alvijarin! Krvavi Ponovorođeni Zmaj je na bojištu!“

„Kakve su to gluposti?" upita Alvijarin prilazeći sa ostalima.

„Rand al'Tor je bio ovde“, odgovori joj Mišrejl i dalje zatečen. „Donalo, krv i krvavi pepeo - bio si u pravu! To je jedini način kako je Demandred mogao da padne.“

„On jeste stalno govorio da je Zmaj negde na ovom bojištu“, primeti Kaš.

Donalo pođe napred, pa naheri glavu kao da proučava nešto u vazduhu. „Video sam tačno gde je otvorio kapiju da pobegne. Bila je tačno ovde. Tačno ovde... Da! Osećam ostatke. Znam kuda je otišao.“

„Porazio je Demandreda“, reče Alvijarin sumnjičavo prekrštajući ruke. „Zar uopšte možemo da se nadamo da ćemo ga savladati?”

„Delovao je iznureno“, kaza Mišrejl. „Više nego iznureno. Uplašio se kada nas je video. Ako se zaista jeste borio s Demandredom, mislim da ga je to u velikoj meri istrošilo.“

Alvijarin se zagleda u prostor u vazduhu kuda je Al'Tor nestao. Mišrejl gotovo da je mogao da vidi šta joj je u mislima. Ako im pođe za rukom da ubiju Ponovorođenog Zmaja, M’hejl možda neće biti jedini Gospodar straha uzdignut na položaj Izabranog. Veliki gospodar biće zahvalan onome ko ubije Al'Tora. Veoma zahvalan.

„Uhvatio sam ga!“, viknu Donalo otvarajući kapiju.

„Potreban mi je krug da bih se borila protiv njega“, reče Alvijarin, ali se onda pokoleba. „Ali iskoristiću samo Rijanu i Nensena. Neću da budemo previše kruti, što će se možda desiti ako svi budemo u istom krugu.“

Mišrejl frknu pa prikupi svu svoju snagu i skoči kroz prolaz. Ona je zapravo mislila da ne želi da neko od muškaraca predvodi krug i da tako možda ukrade to ubistvo od nje. Pa, Mišrejl će imati šta da kaže na to.

On kroči sa bojišta na jednu čistinu koja mu nije bila poznata. Drveće koje je tu raslo izgledalo je kao da nije onoliko pod pritiskom dodira Velikog gospodara kao drugde. Zašto li je tako? Pa, gromovi se glasaju po istom tmurnom nebu kao što je svuda, a tu je bilo toliko mračno da je morao da izatka kuglu svetlosti da bi nešto video.

Al'Tor je sedeo na obližnjem panju. Diže pogled, ugleda Mišrejla, pa kriknu i dade se u beg. Mišrejl izatka ognjenu kuglu koja se rascveta u vazduhu i polete za njim, ali Al'Toru pođe za rukom da je saseče svojim tkanjem.

Ha! On jeste slab!, pomislio je Mišrejl jureći za njim. I ostali prođoše kroz kapiju, žene povezane s Nensenom, koji je išao za Alvijarin kao štene. Donalo prođe poslednji, dovikujući im da ga čekaju.

Tren kasnije, svi se ukopaše u mestu.

Mišrejla to pogodi kao ledeni talas - kao da je uskočio u vodopad. Jedna moć je nestala. Samo ga je ostavila.

On se u strahu zatetura, pokušavajući da shvati šta se to dogodilo. Neko ga je stavio pod štit! Ne. On ne oseća nikakav štit. Ne oseća... ništa.

Obližnje drveće kao da se zanjiha i neke prilike izroniše iz senki. Divovska stvorenja sa dugim obrvama i debelim prstima. Delovala su drevno baš kao drveće oko njih, naborane kože i sede kose.

On je u stedingu.

Mišrejl pokuša da pobegne, ali snažne ruke ga zgrabiše. Ogijerske starine opkolile su i njega i ostale. Ispred njih, u šumi, Al'Tor je izronio iz senki - ali to nije bio on. Više ne. To je bila varka. Iza lica Ponovorođenog Zmaja krio se Androl.

Ostali zavrištaše i počeše da tuku Ogijere pesnicama, ali Mišrejl samo pade na kolena zureći u prazninu gde je nekada bila Jedna moć.

Pevara priđe Androlu kada Ogijeri, oni previše drevni da bi se pridružili borbama, zgrabiše Gospodare straha svojim snažnim rukama i ođvukoše ih dublje u steding Solun. Lindsar - najstarija među njima, oslanjajući se na štap debeo kao ljudska butina - priđe Androlu.

„Gazda Androle, mi ćemo se postarati za zarobljenike“, reče mu Lindsar.

„Pogubljenje?" upita Pevara.

„Najstarijeg mi drveća, ne!" Ogijerka je delovala uvređeno. „Ne ovde - ne, ovde nema ubijanja. Držaćemo ih pod stražom i nećemo im dopustiti da pobegnu.“

„Cestita Ogijerko, ovo su veoma opasni ljudi“, upozori je Androl. „Ne potcenjuj njihovu lukavost.“

Ogijerka se zasmeja, šepajući prema i dalje prelepom drveću stedinga. „Ljudi pretpostavljaju da mi ne umemo da budemo lukavi zato što smo spokojni”, odgovori mu ona. „Neka ih neka vide koliko um može da bude lukav kada sazreva čitavo stoleće. Ništa ti ne brini, gazda Androle. Bićemo oprezni. Ovim jadnim dušama godiće da žive u miru stedinga. Možda će nakon nekoliko decenija spokoja promeniti svoje viđenje sveta.“

Ona se izgubi između stabala.

Androl pogleda Pevaru, osećajući zadovoljstvo kako dobuje kroz vezu s njom, premda joj je lice bilo staloženo. „Bila si dobra“, reče joj. „Plan ti je bio izvrstan.“

Ona zadovoljno klimnu, pa njih dvoje izađoše iz stedinga - prolazeći kroz nevidljivu prepreku koja ih je delila od Jedne moći. Mada je Androl bio toliko umoran da je jedva razmišljao, nije mu bilo nimalo teško da zgrabi saidin. Dočepao ga se kao izgladneli čovek komada hleba, mada je svega nekoliko minuta bio bež njega.

Skoro da mu je bilo žao zbog onoga što su uradili Donalu i ostalima. Odmaraj se ovde, prijatelju moj, pomislio je osvrćući se. Možda ćemo jednoga dana moći da te oslobodimo iz zatvora u koji su stavili tvoj um.

„Pa?“, upita Džonet pritrčavajući.

„Gotovo je“, odgovori Androl.

Pevara klimnu dok su izlazili ispod hlada drveća koje je gledalo na Moru i ruševine ispred stedinga. Ona se ukopa kada ugledaše kraj oko ruševina, gde su izbeglice iz Kaemlina prikupljale oružje i pomagale ranjenicima.

Taj deo bojišta sada je bio krcat Trolocima.

Koji su ubijali.

Avijenda kleknu nad Ruarkovim telom.

Mrtav. Ubila je Ruarka.

To više nije bio on, govorila je sebi. Grendal ga je ubila. Isto kao da ga je sagorela svojim tkanjem. Ovo je samo ljuštura.

To je samo...

To je samo...

To je samo...

Budi snažna, Avijenda. Ispuni je Randova rešenost, zračeći kroz vezu koja je vodila ka njenim mislima. Ona diže pogled i oseti kako je sav umor napušta i kako sva rasejanost nestaje.

Grendal se bori protiv Amis, Talaan, Alivije i Kecuejn - i Grendal pobeđuje. Tkanja su sevala na sve strane, obasjavajući vazduh pun prašine, ali tkanja koja su dopirala od Kecuejn i ostalih s njom bila su sve manje i manje životna. Više odbrambena. Dok je Avijenda gledala, prava oluja munja sruči se oko Amis i obori je na tle. Pored Grendal, Sejšela Anderli zadrhta i pade, a sjaj Jedne moći više nije zračio oko nje. Grendal ju je istrošila, povlačeći previše Moći kroz nju.

Avijenda ustade. Grendal je moćna i lukava. Izuzetno je dobra u sasecanju tkanja dok se još obrazuju.

Avijenda ispruži ruku u stranu i izatka Vatru, Vazduh i Duh. U šaci joj se pojavi blistavo goruće koplje koje se sastojalo od svetlosti i plamena. Ona pripremi još pet tkanja Duha, pa jurnu napred.

Korake joj je pratilo podrhtavanje tla. Kristalne munje sevale su s nebesa, pa se ledile. Ljudi i zveri urlali su kada su Psomraci stigli do poslednjih redova onih koji su branili put ka Randu.

Grendal ugleda Avijendu i poče da tka kobnu vatru. Avijenda tokom Duha raseče to tkanje. Grendal opsova, pa opet krenu da tka. Avijenda opet udari i raseče njeno tkanje.

Kecuejn i Talaan baciše mlazeve plamena. Jedan od zarobljenih Aijela iskoči ispred Grendal, dugo vrišteći dok je umirao goreći u ognju.

Avijenda je brzo trčala - tako brzo da tle kao da se razlilo pod njom - čvrsto držeći svetlosno koplje. Pamtila je svoju prvu trku, jedno od iskušenja kroz koja je morala da prođe da bi se pridružila Devicama. Tog dana je osećala vetar kako joj duva u leđa i bodri je.

Ovoga puta nije osećala nikakav vetar, već je čula ratničke krike. Aijeli koji su se borili kao da je bodre. Taj zvuk ju je nosio na Grendal.

Izgubljena izatka nešto pre nego što Avijenda stiže da je zaustavi, moćno tkanje Zemlje tačno pod Avijendom.

I ona zato skoči.

Tle se rasprsnu a stenje polete naviše kada je udarni talas baci kroz vazduh. Kamenje joj odra noge, rasipajući krv po vazduhu oko nje. Stopala joj se otkinuše, kosti ispucaše a noge zapališe.

Ona obema rukama zgrabi koplje od vatre i svetlosti, usred te oluje kamenja od koje joj se suknja vijorila i cepala. Grendal diže pogled rogačeći oči i rastvarajući usne. Putovaće pomoću Prave moći. Avijenda je to znala. Ta žena je izbegavala da to radi samo zbog toga što taj način Putovanja izgleda traži da ona dodirne svoje saputnike da bi ih povela sa sobom, a ona izgleda nije htela da nikoga od njih ostavi.

Avijenda pogleda Senodušnu pravo u oči u onom kratkom trenutku dok je lebdela u vazduhu i vide u njima istinski užas.

Vazduh poče da se krivi.

Glava Avijendinog koplja zari se u Grendal.

U tom trenu, obe nestaše.