Dve Zemlje

Poglavlje 7

„Gde sam?“ Ponter je znao da mu se u glasu oseća panika, ali ma koliko da se trudio, nije mogao da se kontroliše. I dalje je sedeo na neobičnoj stolici koja se kretala na nekim obručima, što je bilo dobro, zato što je sumnjao da bi uopšte i mogao da stoji na nogama.

„Smiri se, Pontere“, rekao je njegov Pratilac. „Puls ti je previše — “

„Da se smirim!“ — prekinuo ga je oštro Ponter, kao da je Hak predložio nešto smešno i nemoguće. „Gde se nalazim?“

„Nisam siguran“, odgovorio je Pratilac. „Ne dobijam nikakav signal iz pozicionih kula. Uz to, potpuno sam odsečen od planetarne informativne mreže, i ne dobijam nikakvu potvrdu o prijemu iz arhive alibija.“

„Da se nisi pokvario?“

„Ne.“

„Onda — znači da ovo ne može da bude Zemlja, zar ne? Ti bi primao signal da smo — “

„Siguran sam da je ovo Zemlja“, rekao je Hak. „Zar nisi primetio Sunce dok su te vozili ovamo u onom belom vozilu?“

„Šta je sa Suncem?“

„Temperatura mu je iznosila 5200 stepeni, i zauzimalo je je-dan-sedam-stotinki celestijalne sfere — isto kao i Sol kakav se vidi iz Zemljine orbite. Takođe, prepoznao sam većinu drveća i biljaka koje sam video. Ne, očigledno je da se nalazimo na površini Zemlje.“

„Ali, ovaj smrad! Vazduh je zagađen!“

„To ću morati da ti poverujem na reč“, rekao je Hak.

„Da li smo... možda... da li smo možda putovali kroz vreme?“

„To mi se čini malo verovatnim“, odgovorio je Pratilac. „Ali, ako večeras budem mogao da vidim zvezde, moći ću da odredim da li smo se pomerili napred ili unazad u vremenu, bar ako se radi o nekom značajnijem vremenskom periodu. A ako budem mogao da vidim i druge planete i u kojoj je fazi Mesec, moći ću da izračunam tačan datum.“

„Ali kako da se vratimo kući? Kako da — “

„Pontere, moram ponovo da te upozorim da se smiriš. Ostaćeš bez vazduha. Duboko udahni. Tako. A sada polako izdahni. Dobro je, opusti se. Ponovo udahni –“

„Šta misliš, kakva su ono stvorenja? — pitao je Ponter, pokazujući rukom na mršava stvorenja od kojih je jedno bilo tamne kože i nije imalo kosu, a drugo je imalo svetliju kožu i glavu obmotanu nekom tkaninom.

„Šta mislim?“ — pitao je Hak. „To su Gliksini.“

„Gliksini“ — uzviknuo je Ponter, dovoljno glasno da su se neobična bića okrenula da bi ga pogledala. On spusti glas. „Gliksini? Oh, hajde...“

„Pogledaj one dubinske snimke lobanja tamo.“ Hak se obraćao Ponteru kroz slušne implante, i kada bi govorio samo u levu ili desnu, mogao je da pokaže određeni pravac podjednako dobro kao da je to učinio rukom. Ponter je ustao — iako su mu se noge tresle i bio je nesiguran na njima — i prešao preko prostorije, udaljavajući se od čudnih bića i prilazeći osvetljenom ekranu kao što je bio onaj u koji su oni gledali, na kojem se nalazilo zakačeno nekoliko snimaka lobanja.

„Tako mi zelenog mesa!“ — rekao je Ponter, gledajući čudne lobanje. „Ovo su zaista Gliksini, zar ne?“

„Mislim da jesu. Ne postoji ni jedno drugo biće koje nema luk iznad obrva ili koje ima tu izraslinu na prednjem delu donje vilice.“

„Gliksini! Ali, oni su izumrli pre ... koliko — ?“

„Pre, možda, 400 hiljada meseci“, odgovorio je Hak.

„Ali, nemoguće je da je ovo Zemlja od pre toliko vremena“, rekao je Ponter. „Ne postoji mogućnost da civilizacija kakvu sada vidimo nije ostavila nikakve tragove koje bismo pronašli prilikom arheoloških iskopavanja. U najboljem slučaju, Gliksini su obrađivali kamen i od njega pravili grube sekire, zar ne?“

„Da.“

Ponter je pokušao da ne zazvuči histerično. „Pa, ponovo te pitam — gde smo mi?“

Ruben Montego je gledao zapanjeno u dežurnog lekara, doktora Singa. „Šta ste želeli da kažete onim: Izgleda da je Neandertalac?“

„Karakteristike lobanje su potpuno tipične“, rekao je Sing. „Verujte mi; studirao sam kraneologiju.“

„Ali ... kako je to moguće, doktore Sing? Neandertalci su izumrli pre mnogo miliona godina.“

„Samo pre dvadeset sedam hiljada godina, otprilike“, rekao je Sing, „ako prihvatimo neke od novijih teza. A ako se one pokažu pogrešnim, oni su izumrli pre trideset pet hiljada godina.“

„Ali, onda, kako ...“

„To ne znam“, rekao je Sing i nastavio, pokazujući rukom u pravcu rentgenskih snimaka na osvetljenom ekranu: „Ali, niz karakteristika koje se ovde mogu videti je takav da nema mesta sumnji. Jedna ili dve bi mogle da se pojave na lobanji bilo kog modernog Homo sapiensa. Ali, sve istovremeno? Nikada.“

„Koje karakteristike?“ — upitao je Ruben.

„Kao prvo, luk iznad obrva“, rekao je Sing. „Obratite pažnju na to da on ne liči na luk iznad očiju nijednog drugog primata: on je dvostruk i jako izbočen. Zatim, način na koji je lice kao istureno napred. Onda, vilica — samo pogledajte koliko je izbačena napred! Nedostatak brade. Retromolarna pukotina“ — on pokaza na mesto iza poslednjeg kutnjaka. „Pogledajte ova trouglasta ispupčenja u sinusnim šupljinama. Njih nema ni jedan drugi sisar, a kamoli neki drugi primat.“ On lagano udari prstom po prednjem delu lobanje. „Da li vidite ovu zaobljenu izbočinu pozadi? To se zove zatiljačna kost; to predstavlja tipično obeležje Neandertalaca.“

„Vi se šalite sa mnom“, rekao je Ruben.

„To nikada ne bih učinio.“

Ruben je pogledao povređenog čoveka koji je ustao iz invalidskih kolica i sada je zapanjeno zurio u nekoliko rentgenskih snimaka na drugoj strani prostorije. Ruben je zatim ponovo pogledao snimak ispred sebe. Ni on ni Sing nisu bili u prostoriji kada je tehničar uradio snimke; bilo je moguće da ih je neko, iz ma kog razloga, zamenio, ali —

Ipak, ovo su bili pravi rentgenski snimci, i to su bili snimci živog čoveka, a ne fosilnih ostataka; nazalna šupljina i obrisi tkiva bili su jasno vidljivi. Pa ipak, postojalo je nešto veoma neobično na donjoj vilici. Neki delovi vilice na snimku su bili mnogo svetlije sive boje, kao da su načinjeni od materijala manje gustine. Ti delovi su bili glatki, kao da je materijal bio potpuno istog sastava. „Ovo je veštački materijal“, rekao je Ruben, pokazujući taj deo vilice. „Mislim da je ovaj čovek veštački izmenjen; otišao je na plastičnu operaciju da bi ličio na Neandertalca.“ Sing začkiljivši pogleda rentgenski snimak. „Da, ovde je urađen rekonstruktivni zahvat, ali samo na donjoj vilici. Čini se da su svi ostali delovi lobanje pravi.“

Ruben je bacio pogled na povređenog čoveka, koji je i dalje gledao rentgenske snimke nešto mrmljajući sebi u bradu. Pokušao je da zamisli kako izgleda lobanja nepoznatog čoveka ispod kože i mesa. Da li izgleda kao ova koju mu Sing upravo pokazuje, upitao se Ruben.

„On ima nekoliko veštačkih zuba“, rekao je Sing, proučavajući i dalje snimak. „Ali oni se svi nalaze na delu vilice na kojem je urađen rekonstruktivni zahvat. Što se tiče ostalih zuba, čini se da su pravi, iako su njihovi korenovi šuplji — a to je još jedna od karakteristika Neandertalaca.“

Ruben se ponovo okrenuo prema snimku. „Nema šupljina“, rekao je odsutno.

„Tačno tako“, rekao je Sing. Još jedan trenutak je proučavao snimak. „U svakom slučaju, izgleda da nema nikakvog hematoma, niti bilo kakvog traga preloma na lobanji. Nema potrebe da ga zadržim u bolnici.“

Ruben je pogledao nepoznatog čoveka. Ko je, dođavola, on, pitao se. Nešto mrmlja na nekom nepoznatom jeziku, a na njemu je urađen veliki hirurški zahvat. Da li je moguće da pripada nekoj bizarnoj sekti? Da li je zbog toga provalio u Neutrinsku observatoriju? To bi imalo smisla, ali —

Međutim, doktor Sing je bio u pravu: osim rekonstruktivnog zahvata na vilici, ono što su posmatrali na rentgenskom snimku je bila prava lobanja. Ruben je prešao polako i oprezno preko prostorije, i odmah shvatio zašto tako čini; naime, on se nije približavao nepoznatom onako kako bi prilazio bilo kom drugom ljudskom biću, već je to činio onako kako bi prilazio nekoj divljoj životinji. Pa ipak ništa u čovekovom ponašanju do sada nije ukazivalo ni na šta drugo sem potpune uljudnosti. Čovek je očigledno čuo kako mu se Ruben približava. On skrete svoju pažnju sa rentgenskih snimaka kojima je bio zaokupljen i okrenu se ka Rubenu.

Ruben je zurio u čoveka. Već je i pre primetio da mu je lice neobično. Dvostruki izbočeni luk iznad obrva bio je očigledan. Kosa mu je bila podeljena tačno na sredini, bez razdeljka na bilo kojoj od dve strane, i činilo se da je tako prirodno podeljena, a ne da to predstavlja rezultat nekog modnog trenda. A što se tiče njegovog nosa, on je bio ogroman — ali nije bio ni malo orlovski. Zapravo, nije ličio ni na jedan drugi nos koji je Ruben ikada video; naime, uopšte nije imao hrskavični greben.

Ruben je polako podigao desnu ruku, blago raširivši prste, pazeći da pokret deluje blago, a ne preteći. „Mogu li?“, upitao je, primičući ruku čovekovom licu.

Čovek sigurno nije razumeo reči, ali mu je značenje pokreta bilo sasvim jasno. Isturio je glavu napred, pokazujući mu tako da može da ga dodirne. Ruben je prešao prstima preko dvostrukog luka, preko čela, i celom dužinom lobanje od prednjeg ka zadnjeg dela, osetivši na tom mestu — kako je ono doktor Sing to nazvao? — zatiljačnu kost, tvrdu koštanu izbočinu ispod kože. Nije uopšte bilo sumnje: lobanja koju su videli na snimku pripadala je ovoj osobi.

„Ruben“, rekao je doktor Montego, dodirnuvši se po grudima. „Ruben.“ Zatim je rukom pokazao ka čoveku, okrenuvši dlan ka njemu.

„Ponter“, rekao je čovek, dubokim, zvučnim glasom.

Naravno, postojala je mogućnost da je on shvatio reč „Ruben“ kao termin kojim se označava svako ljudsko biće kojem pripada Montego, a „Ponter“ bi prema tome mogla da bude reč koja označava Neandertalca.

Doktor Sing im se pridružio. „Naonihal“, rekao je — otkrivši tako šta slovo „N“ na pločici s imenom označava. „Ja se zovem Naonihal.“

„Ponter“, ponovio je nepoznati čovek. Ruben je pomislio da su i druga tumačenja i dalje moguća, ali ipak se činilo veoma verovatnim da je to čovekovo ime.

Ruben je klimnuo glavom Siku. „Hvala vam na pomoći.“ Zatim se okrenuo ka Ponteru i pokazao mu da krene za njim. „Hajdemo.“

Ponter se uputio ka invalidskim kolicima.

„Ne“, rekao je Ruben. „Ne, dobro ti je.“

Ponovo mu je rukom pokazao da krene za njim, i Ponter je tako i učinio, hodajući. Doktor Sing je skinuo rentgenske snimke sa ploče, stavio ih u jednu veliku kovertu i krenuo napolje zajedno sa njima, uputivši se ka prijemnom odeljenju.

Našli su se pred izlaznim vratima od mutnog stakla. Kada je doktor Sing stao na gumeni otirač ispred vrata, ona su automatski skliznula u stranu i —

Zabljesnuli su ih blicevi foto-aparata.

„Da li je to čovek koji je provalio u NOS?“ — povikao je neki muškarac.

„Kakvu tužbu će kompanija Inko podneti protiv njega?“ — upitala je neka žena.

„Da li je povređen?“ — začuo se glas drugog muškarca.

Rubenu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da bi shvatio šta se događa. Prepoznao je jednog od muškaraca kao dopisnika lokalne televizijske stanice, a drugi je bio novinar koji je izveštavao o dešavanjima u rudniku za Sadberi star. Dvanaestak drugih ljudi koji su se gurali oko njih nije poznavao, ali oni su držali u rukama mikrofone sa natpisima Global televižn, Si-ti-vi i Njus vorld i imenima lokalnih radio-stanica. Ruben je pogledao Singa i uzdahnuo, ali je zatim shvatio da je ovo bilo neizbežno.

„Kako se osumnjičeni zove?“ — povikao je jedan novinar.

„Da li je već bio kažnjavan?“

Reporteri su nastavili da fotografišu Pontera, koji se nije trudio da sakrije lice. U tom trenutku dva policajca u tamno-plavim uniformama ušla su unutra. „Da li je ovo terorista?“

„Terorista? „ — pitao je Ruben. „Nema nikakvog dokaza o tome.“

„Vi ste lekar u rudniku, zar ne?“ — pitao je jedan od policajaca.

Ruben je klimnuo glavom. „Ruben Montego. Ja ne verujem da je ovaj čovek terorista.“

„Ali on je digao u vazduh Neutrinsku observatoriju!“ — rekao je jedan novinar.

„Observatorija je oštećena, to je tačno“, rekao je Ruben, „On je bio tamo kada se to dogodilo, ali ne verujem da mu je to bila namera. Uostalom, i on sam se gotovo udavio.“

„To nije važno“, rekao je policajac. „Moraće da pođe sa nama.“

Ruben je pogledao Pontera, a zatim novinare, a onda doktora Singa. „Znate šta se događa u ovakvim slučajevima“, rekao je tiho Siku. „Ako vlasti odvedu Pontera, niko ga više neće ponovo videti.“

Doktor Sing je polako klimnuo glavom. „Pretpostavljam da je tako.“

Ruben je grickao donju usnu, razmišljajući. Zatim je duboko udahnuo i glasno rekao: „Ne znam odakle je on došao“, rekao je Ruben, prebacujući ruku preko Ponterovih širokih ramena, „i nisam siguran kako je stigao ovamo, ali ovaj čovek se zove Ponter i — “

Ruben je zastao. Doktor Sing ga je pogledao. Ruben je znao da bi sada mogao i da završi, da može da im samo kaže kako se čovek zove. Ne mora ništa više da izgovori, može da ćuti i niko neće pomisliti da je lud. A ako nastavi —

A ako nastavi, nastaće haos.

„Kako se to piše?“ — povikao je jedan novinar.

Ruben je sklopio oči, prikupljajući snagu. „Najobičnije“, rekao je, gledajući novinara. „P-o-n-t-e-r. Ali, bez obzira ko od vas je uspeo da prvi zapiše to ime, siguran sam da je on prva osoba na svetu koja je ikada zapisala to ime na engleskom jeziku.“ On ponovo zastade, pogleda još jednom u doktora Singa, tražeći od njega podršku, a zatim nastavi. „Ovaj ovde gospodin po našem mišljenju nije Homo sapiens sapiens. On bi mogao da bude ... — znate, mislim da antropolozi još uvek vode rasprave oko toga koji je pravilan naziv za tu vrstu ljudskih bića — dakle, on je ono što oni nazivaju ili Homo neanderthalensis ili Homo sapiens neanderthalensis — dakle, on je, kako se čini, Neandertalac.“

„Šta!“ — uzviknu jedan od novinara.

Drugi je samo podrugljivo prasnuo u smeh.

Ali onaj treći — novinar koji je izveštavao o događanjima u rudniku za Sadberi star — napućio je usne. Ruben je znao da je ovaj novinar studirao geologiju i da je tada, nesumnjivo, imao i predavanja iz paleontologije. „Na osnovu čega to mislite?“ — pitao je skeptično.

„Video sam rentgenske snimke njegove glave. Ovde prisutni doktor Sing je bio prilično siguran da se radi o tome.“

„Kakve veze ima neki Neandertalac sa uništenjem NOS?“ — pitao je novinar.

Ruben je slegnuo ramenima, priznajući da je to dobro pitanje. „Ne znamo.“

„Ovo je sasvim sigurno prevara“, rekao je novinar iz Sadberi stara. „Ne može da bude išta drugo.“

„Ako jeste, onda sam ja prevaren, a isto tako i doktor Sing.“

„Doktore Sing“, povikao je novinar, „da li je ... da li je ova osoba ovde ... pećinski čovek?“

„Žao mi je“, rekao je Sing, „ne mogu da govorim o pacijentu osim sa drugim lekarima koji su u to uključeni.“

Ruben je pogledao Singa, nestrpljivo. „Doktore Sing, molim vas...“

„Ne“, rekao je Sing. „Postoje pravila ...“

Ruben je nekoliko trenutaka gledao u zemlju i razmišljao. Zatim se okrenuo ka Ponteru s molbom koja mu se videla u pogledu. „Sada sve zavisi od tebe“, rekao je.

Ponter sasvim sigurno nije razumeo reči koje je Ruben izgovorio, ali je očigledno uspeo da shvati u kakvoj se situaciji nalazi. Zapravo je Rubenu palo na pamet da bi Ponter imao dobre izglede da pobegne, ako to odluči; naime iako nije bio posebno visok, bio je krupniji, i to mnogo krupniji, od obojice policajaca. Međutim, Ponter je posmatrao Singa i — Ruben je to shvatio prateći njegov pogled — veliku kovertu koju je Sing čvrsto držao u ruci.

Ponter je krenuo ka Singu. Ruben je video kako jedan od policajaca stavlja ruku na opasač s pištoljem; on je. očito, pretpostavio da bi Ponter mogao da napadne lekara. Ali Ponter se odmah zaustavio, tik ispred Singa, i pružio svoju krupnu ruku, s dlanom okrenutim ka gore, načinivši tako pokret koji je razumljiv u svima kulturama.

Izgledalo je kao da je Sing jedan trenutak oklevao, ali zatim mu je pružio kovertu. U prostoriji nije bilo nikakvog osvetljenja ... a već se bilo odavno smračilo. Ali tu se nalazio veliki prozor kroz koji je dopirala svetlost sa osvetljenog parkinga. Ponter je krenuo ka prozoru verovatno shvativši da će policajci pokušati da ga zadrže ako krene ka staklenim vratima koja su vodila napolje. Zatim je izvadio jedan od rentgenskih snimaka, onaj koji je prikazivao lobanju s prednje strane i prislonio ga na staklo tako da svi mogu da ga vide. Istog trenutka, sve kamere su uperene u njega. Ponter je onda rukom pokazao Singu da priđe. Sik je to učinio, a Ruben je išao za njim. Ponter je kucnuo prstom po rentgenskom snimku, a zatim je pokazao na Singa. Dva ili tri puta je ponovio ovaj pokret, a zatim je spuštao i podizao prste leve ruke, načinivši pokret sa svima razumljivim značenjem: „Govori“.

Doktor Sing je pročistio grlo, osvrnuo se oko sebe i pogledao prisutne, a onda je slegao ramenima. „Ah, izgleda da imam odobrenje svog pacijenta da govorim o njegovim rentgenskim snimcima.“ Izvadio je olovku iz gornjeg džepa svog belog mantila i počeo da njome pokazuje određena mesta na snimku. „Da li svi vidite ovaj zaobljeni izraštaj na zadnjem delu lobanje? Paleoantropolozi to nazivaju zatiljačna kost...“