Dve Zemlje

Poglavlje 12

Ruben Montego je bio oduševljen što Meri Von dolazi iz Toronta. Jednim delom se nadao da će ona da dokaže da Ponter nije, genetski posmatrano, Neandertalac, već samo obično ljudsko biće. To bi vratilo nešto razuma u celu ovu situaciju; naime, tokom nemirno provedene noći, Ruben je shvatio da mu je mnogo lakše da svari pomisao da je neki luđak promenio sebe tako da liči na Neandertalca, nego onu da je on zaista Neandertalac. Možda je Ponter stvarno pripadao nekoj neobičnoj sekti, kao što je Ruben prvo i pomislio. Možda je nosio uske kacige na glavi dok je rastao, možda su ih redom menjali onako kako mu se lobanja razvijala, a sve one su iznutra bile oblikovane tako da mu glava bude formirana kao neandertalska. Osim toga, bilo je očigledno da je jednom na njemu obavljena operacija tako da je njegova donja vilica dobila praistorijski oblik... Da, moglo je da se tako dogodi, mislio je Ruben.

Nije bilo svrhe da ide pravo na aerodrom Sadberi; proći će još nekoliko sati dok profesorka Von ne stigne. Ruben je krenuo ka Zdravstvenom centru Sent Džozef da bi video kako je Ponteru.

Prvo što je primetio kada je ušao u bolničku sobu bili su tamni kolutovi oko Ponterovih duboko usađenih očiju. Ruben je bio srećan što na njemu nikada nisu mogli da se primete takvi znaci umora. Njegovi roditelji u Kingstonu (onom na Jamajci, ne u Ontariju iako je Ruben jedno kratko vreme živeo i tamo) nisu nikada mogli da primete da je proveo celu noć budan čitajući stripove. Ruben je pomislio da bi možda bilo dobro da je doktor Sing dao Ponteru neko sredstvo za smirenje. Čak i ako je on stvarno bio Neandertalac, gotovo je sasvim sigurno da bi bilo koje od sredstava za smirenje koje deluje na obične ljude delovalo i na njega. Ali, znao je da bi i on sam, da je bio taj koji o tome mora da odluči, verovatno bio oprezan.

Ponter je sedeo u krevetu i jeo doručak koji mu je bolničarka upravo donela. Pošto mu ga je pružila, jedno kratko vreme je gledao poslužavnik, kao da misli da nešto nedostaje. Onda je, konačno, svoju desnu ruku obmotao belom lanenom salvetom i koristio je tako prekrivenu ruku da bi njome jeo, uzimajući komadiće slanine jedan po jedan. Pribor za jelo je koristio samo za kajganu, a i za to je upotrebio kašiku, a ne viljušku.

Ponter je spustio nazad na poslužavnik tost nakon što ga je pomirisao. Takođe je vratio i kornfleks marke Kelog, iako je izgleda uživao rešavajući komplikovani način na koji se kutija otvara i sipajući njen sadržaj u zdelu koja je bila zapakovana u kutiji. Pošto ga je probao, iskapio je sok od pomorandže iz male plastične čaše u jednom jedinom gutljaju, ali činilo se da ne želi ni kafu ni delimično obrano mleko u pakovanju od četvrt litre.

Ruben je otišao u kupatilo da bi doneo Ponteru čašu vode i tu je zastao kao ukopan.

Ponter jeste bio sa nekog drugog sveta. Sasvim sigurno je bio. Prilično često se dešava da čovek zaboravi da povuče vodu, ali —

Ponter ne samo da nije povukao vodu, već se obrisao dugačkim papirom na kome je pisalo „dezinfikovano za upotrebu“, umesto toalet-papirom. Niko ko potiče sa bilo kog mesta u razvijenom svetu ne bi mogao da načini takvu grešku. A Ponter jeste poticao iz tehnološki razvijenog društva; s unutrašnje strane njegovog levog zgloba pod kožom je bio ugrađen neobični implant.

Pa, pomislio je Ruben, najbolji način da se otkrije nešto o tom čoveku je razgovor. Bilo je očigledno da on ne govori engleski — ili ne želi da ga govori — ali, kao što je Rubenova baka imala običaj da kaže, sve se može kad se hoće.

„Ponter“, rekao je Ruben, koristeći jedinu reč koju je saznao prethodne večeri.

Čovek je ćutao jedan trenutak predugo, malo nagnuvši glavu na stranu. Zatim je klimnuo potvrdno, ali je to izgledalo kao da taj znak da je nekom drugom, a ne Rubenu. „Ruben“, rekao je zatim.

Ruben se nasmešio. „Tačno. Ja se zovem Ruben.“ Polako je nastavio: „A tvoje ime je Ponter.“

„Ponter, ka“, rekao je Ponter.

Ruben je pokazao na implant na Ponterovoj ruci. „Šta je to?“ — pitao je.

Ponter je podigao ruku. „Pasalab“, rekao je. Zatim je to polako ponovio, slog po slog, verovatno shvatajući da je učenje jezika počelo: „Pas-a-lab.“

U tom trenutku je Ruben shvatio da je pogrešio; nije postojala odgovarajuća engleska reč koju bi on mogao da izgovori. Možda bi reč „implant“ odgovarala, ali smatrao je da je to previše opšti pojam. Odlučio je da pokuša na drugi način. Podigao je jedan prst. „Jedan“, rekao je.

„Kolb“, rekao je Ponter.

Ruben je prstima napravio znak „V“.

„Dva.“

„Dak“, rekao je Ponter.

Tri prsta. „Tri.“

„Narb.“

Četiri prsta. „Četiri.“

„Dost.“

Svih pet prstiju. „Pet.“

„Aim.“

Ruben je nastavio, dodajući prst po prst sa svoje leve ruke sve dok nije čuo nazive za sve brojeva od 1 do 10. Zatim je počeo daizgovara brojeve nasumično da bi se uverio da će Ponter da upotrebi istu reč kao i pre i da ih ne izmišlja. Sudeći po onome što je mogao da zaključi — bilo mu je teško da prati te neobične reči — Ponter nije ni jednom pogrešio; izgleda da je to bio pravi jezik.

Zatim je Ruben počeo da pokazuje pojedine delove svog tela. Pokazao je kažiprstom na svoju obrijanu glavu. „Glava“, rekao je.

Ponter je pokazao svoju glavu. „Kadun“, rekao je.

Onda je Ruben pokazao svoje levo oko. „Oko.“

A onda je Ponter učinio nešto iznenađujuće. Podigao je desnu ruku s dlanom okrenutim ka Rubenu, kao da ga moli da sačeka jedan trenutak, a onda je počeo da brzo govori na svom jeziku, nagnuvši malo glavu na stranu, kao da razgovara sa nekim pomoću nevidljivog telefona.

„Ovo je patetično!“ — rekao je Hak, kroz Ponterove slušne implante.

„Ma nemoj!“ — uzvratio je Ponter. „Znaš, mi nismo kao ti, mi ne možemo tako jednostavno da memorišemo informacije.“

„Tim gore po vas“, rekao je Hak. „Ali, zaista Pontere, da si iole obratio pažnju na ono što su oni govorili jedni drugima i tebi otkako smo stigli ovde, već bi znao mnogo više od njihovog jezika nego što je samo jednostavan spisak imenica. Ja sam katalogizirao sa visokim stepenom proverenosti 116 reči iz njihovog jezika, a sa prihvatljivim stepenom verovatnoće još 240, zasnovano na kontekstu u kojem su bile upotrebljene.“

„Dobro“, rekao je Ponter, donekle smekšavši, „ako misliš da ti to možeš da uradiš bolje nego ja...“

„Sa svim dužnim poštovanjem, i šimpanze bi mogle bolje od tebe da uče jezik.“

„Odlično!“ — rekao je Ponter. Spustio je ruku i izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu i uključio spoljni zvučnik. „Uradi ti to!“

„Biće mi zadovoljstvo“, rekao je Hak kroz slušne implante, a zatim se prebacio na spoljni zvučnik i —

„Zdravo“, začuo se ženski glas. Rubenu je srce jače zakucalo. „Hej! Ti tamo!“

Ruben je pogledao nadole. Glas je dopirao iz neobičnog implanta na Ponterovoj levoj ruci. „Obraćaj se u pravcu ruke“, rekao je implant.

„Hmm“, rekao je Ruben. A onda: „Zdravo.“

„Zdravo, Rubene“, odgovorio mu je ženski glas. „Ja se zovem Hak.“

„Hak“, ponovio je Ruben, blago odmahujući glavom. „Gde si ti?“

„Ja sam ovde.“

„Ne, hoću da znam gde si ti zaista? Shvatam da je ta stvarčica neka vrsta telefona; nije dozvoljeno da se one koriste u bolnicama jer mogu da utiču na opremu. Možemo li da te pozovemo — !

Biiip!

Ruben je zaćutao. Zvuk biiip dopro iz implanta.

„Učenje jezika“, rekao je Hak. „Prati me.“

„Učenje? Ali — “

„Prati me“, ponovio je Hak.

„Hmm, da, dobro. U redu.“

Iznenada, Ponter je klimnuo glavom, kao da je čuo neki zahtev koji Ruben nije čuo. Pokazao je na vrata sobe.

„To?“ — pitao je Ruben. „Oh, to su vrata.“

„Mnogo reči“, rekao je Hak.

Ruben je klimnuo glavom. „Vrata“, rekao je. „Vrata.“

Ponter je ustao sa kreveta i krenuo ka vratima. Zatim je stavio svoju krupnu šaku na kvaku i otvorio ih.

„Uf, rekao je Ruben. A onda: „Otvoriti.“

Ponter je zatvorio vrata.

„Zatvoriti.“

Ponter je onda nekoliko puta otvorio i zatvorio vrata. Ruben se namrštio, a onda shvatajući, rekao: „Otvoriti. Ti otvaraš vrata. Ti zatvaraš vrata. Otvarati. Zatvarati. Otvarati. Zatvarati.“

Ponter je krenuo ka prozoru. Pokazao je na njega obema rukama.

„Prozor“, rekao je Ruben.

Ponter je kucnuo prstom po staklu.

„Staklo“, rekao je Ruben.

Začuo se ponovo ženski glas, kada je Ponter podigao prozor. „Ja otvaram prozor.“

„Da!“ — rekao je Ruben. „Otvarati prozor! Da.“

Ponter je spustio prozor. „Ja zatvaram prozor“, rekao je ženski glas.

„Da!“ — rekao je Ruben. „Da, naravno!“