Dve Zemlje

Poglavlje 34

Adikor Huld je ležao u svom krevetu, buljeći u pokazivač vremena na tavanici. Sunce je izašlo još pre nekoliko desetina-dana, ali on nije mogao da pronađe nijedan razlog zbog kojeg bi trebalo da ustane iz kreveta.

Šta se dogodilo onog dana u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji? Šta je pošlo naopako?

Ponter nije mogao tek tako da ispari, nije mogao da izgori, nije mogao da eksplodira. Bilo šta od toga da se dogodilo, ostali bi brojni tragovi.

Ne, ako je u pravu, Ponter je prenesen u drugi univerzum.... ali...

Ali, to je zvučalo neverovatno čak i njemu samom; dobro je shvatao koliko neverovatno je to delovalo sudiji Sard. Pa ipak, koje drugo objašnjenje postoji, pitao se.

Ponter je nestao.

Velika količina teške vode se pojavila na njegovom mestu.

Pretpostavimo, razmišljao je Adikor, da je došlo do razmene. Identične mase su prenete, ali potpuno različite zapremine. Uostalom, nije nestao samo Ponter; Adikor je čuo vazduh kako huji kroz kompjutersku komoru, kao da je i on, takođe, prenet na neko drugo mesto. Međutim, ta količina vazduha koja je ispunjavala prostoriju imala je malu masu, za razliku od tečnosti kao što je voda — i to teška voda, što je predstavljalo najgušće stanje ove supstance, gušće čak i od čvrste, zaleđene vode.

Dakle, velika zapremina vazduha i jedan čovek su nestali iz ovog univerzuma, a potpuna identična masa, ali mnogo manje zapremine, teške vode došla je na njihovo mesto i stigla ovamo ... sa neke druge strane — to je bila fraza koja je stalno padala Adikoru na pamet.

Ali...

Ali, to je značilo da je na toj lokaciji u tom drugom univerzumu postojala čista teška voda. A čista teška voda se ne pojavljuje u prirodi. A to znači da je... kapija — to je bila još jedna reč koja mu je pala na pamet — bila otvorena u nekom rezervoaru u kojem se nalazila teška voda. A ako je teška voda preneta iz tog sveta u ovaj, onda je Ponter prenesen odavde tamo...

To bi značilo da se Ponter, vrlo verovatno, udavio.

Adikorove duboko usađene oči ispunile su se suzama, poput kišnice koja se skuplja u bunaru.

Ponter se pomerio na kauču i ponovo pogledao Meri. „Arhiva alibija ne služi samo za rešavanje zločina“, rekao je. „Postoje i mnoge druge upotrebe. Na primer, juče sam video na televiziji da su dva kampera nestala u Alkonkin parku.“

Meri je klimnula glavom.

„U mom svetu je nemoguće da neko tako nestane. Pratilac emituje signal koji prima nekoliko različitih prijemnika koji su postavljeni na vrhovima planina i ako je neko povređen ili ako su se stene obrušile na nekoga ili se dogodila neka slična nesreća, spasilačke ekipe mogu da lako pronađu Pratioca.“ Podigao je ruku, imitirajući pokret koji je Meri malopre načinila, i sprečavajući je time da iznese primedbe koje je pretpostavljao da slede.

„Naravno, samo sudija može da naredi da dođe do takve vrste potrage i to isključivo kada si ti sam to zahtevao tako što si poslao signal za uzbunu, ili ako to zatraži neko od članova tvoje porodice.“

Naslovi u novinama koje je i prečesto viđala proletali su Meri kroz glavu. „Policija napušta potragu“, „Završena potraga za nestalom devojkom“, „Veruje se da su žrtve lavine mrtve.“

„Pa, verovatno bi signal za opasnost bio koristan“, rekla je Meri.

„I jeste“, rekao je odlučno Ponter. „A Pratilac može da pošalje taj signal automatski, ako si ti onesposobljen da to učiniš. On stalno posmatra vitalne znake i ako doživiš srčani udar — čak i ako tek treba da ga doživiš — on može da pozove pomoć.“

Meri je zadrhtala. Njen otac je umro od srčanog udara, kada je Meri imala 18 godina. Bio je sam u kući. Ona ga je pronašla kada se tog dana vratila iz škole.

Ponter je očigledno pogrešno protumačio tugu koja se videla na Merinom licu kao znak da je i dalje sumnjičava.

„A samo jedan mesec pre nego što sam došao ovde, ja sam zaturio zaštitnik od kiše do kojeg mi je bilo jako stalo. To je bio poklon od Džasmel. Ja bih — “ Biiip! „On bi bio zauvek izgubljen. Ali ja sam otišao u paviljon sa Arhivom alibija u kome se čuvaju svi zapisi i pogledao šta se sve dešavalo tog dana. Video sam tačno na kom mestu sam ga izgubio i tako sam ga našao.“

Meri je mrzela sve one bezbrojne sate koje je provela tražeći zaturene knjige i radove studenata, i vizit-karte i ključeve od kuće i kupone kojima je isticao rok. Možda bi to ljude nerviralo još više kada bi bili uvereni u konačnost svog postojanja, možda bi ih svest o toj konačnosti pokrenula da nešto preduzmu da bi izbegli takvo gubljenje vremena. „Lična crna kutija“, promrmljala je za sebe Meri, zaokupljena razmišljanjem, ali Ponter joj je odgovorio: „Zapravo, materijal na kojem se čuvaju zapisi je uglavnom ružičaste boje. Mi koristimo prerađeni granit.“

Meri se nasmešila. „Ne, ne, crnom kutijom mi nazivamo poseban uređaj koji beleži sve što se dešava u avionu; on beleži sve što se dešava u pilotskoj kabini, u slučaju da dođe do pada aviona. Ali, nikada mi nije palo na pamet da bih mogla da imam svoju ličnu crnu kutiju.“ Zastala je. „Kako se te slike beleže?“ Meri je pogledala Ponterovu ruku. „Da li postoji sočivo na tvom Pratiocu?“

„Da, ali ono se koristi samo da bi se zumirale stvari koje se nalaze izvan uobičajenog dometa za snimanje koje Pratilac ima. Pratilac koristi senzorska polja da bi snimio sve što okružuje osobu u čiju je ruku ugrađen, a takođe i samu osobu.“ Ponter se nasmejao. „Uostalom, ne bi mnogo vredelo kada bismo snimali samo ono što može da se vidi kroz sočivo Pratioca; bilo bi mnogo slika mog levog bedra ili unutrašnjosti bočnog džepa na pantalonama. Kada pregledam snimke iz moje Arhive, ja mogu da posmatram sebe sa male udaljenosti.“

„Neverovatno“, rekla je Meri. Mi nemamo ništa slično tome.“

„Ali ja sam video proizvode vaše nauke i industrije“, rekao je Ponter. „Ako ste mogli da stvorite takvu tehnologiju...“

Meri se namrštila. „Pa, verovatno si u pravu. Mi smo prešli put od slanja prvih letelica u svemir do slanja prvog čoveka na Mesec za manje od dvanaest godina i — “

„Kaži to ponovo.“

„Rekla sam da smo, onda kada smo strašno želeli da pošaljemo nekoga na Mesec — “

„Mesec“, ponovio je Ponter. „Misliš na Zemljin Mesec?“

Meri je trepnula. „Aha.“

„Ali., ali... to je fantastično!“ — uzviknuo je Ponter. „Mi to nismo nikada učinili.“

„Nikada niste bili na Mesecu? Nijedan Neandertalac nije nikada bio na Mesecu?“

Ponter je razrogačio oči. „Ne.“

„A šta je sa Marsom i ostalim planetama?“

„Ne.“

„Da li vi imate satelite?“

„Ne više njih, samo jedan, kao i vi ovde.“

„Ne, mislila sam na veštačke satelite. Letelice bez posade koje se šalju u Zemljinu orbitu, znaš, da bi pomogle u prognozi vremena, i za komunikaciju i tome slično.“

„Ne“, odgovorio je Ponter. „Nemamo ništa slično tome.“

Meri je razmišljala neko vreme. Da nije bilo pokušaja stvaranja V-2 i ostalih projektila za vreme Drugog svetskog rata, da li bi ljudi bili u stanju da išta pošalju u Zemljinu orbitu, zapitala se.

„Mi smo lansirali... pa, ne znam ni sama ... mnogo stotina stvari u svemir.“

Ponter je podigao pogled, kao da pokušava da zamisli površinu Meseca gledajući kroz tavanicu Rubenove kuće. „Koliko njih sada živi na Mesecu?“

„Niko“, rekla je Meri iznenađena ovim pitanjem.

„Niste podigli naseobinu tamo?“

„Ne.“

„Znači, ljudi jednostavno odu da vide Mesec, a onda se vrate na Zemlju. Koliko njih ide tamo mesečno? Da li je to popularno?“

„Pa, niko ne ide. Niko nije išao već, pretpostavljam, tridesetak godina. Poslali smo samo dvanaestoro ljudi na površinu Meseca. Šest grupa po dvoje.“

„Zašto ste prestali?“

„To je komplikovano. Novac je sasvim sigurno bio jedan od faktora.“

„Mogu da zamislim“, rekao je Ponter.

„Pa, uticala je i politička situacija. Znaš ... mi — “ Zastala je za trenutak. „Ovo je teško objasniti. Mi smo to zvali Hladni rat. Nije bilo pravih borbi, ali Sjedinjene Američke Države i jedna druga velika zemlja, Sovjetski Savez, bile su u ozbiljnom ideološkom sukobu.“

„Zbog čega?“

„Pa, zbog ekonomskog sistema, pretpostavljam.“

„Ne zvuči mi kao nešto vredno borbe.“

„To se činilo veoma važnim u to vreme. Ali, ipak, predsednik Sjedinjenih Američkih Država postavio je kao cilj ... kada je to bilo? ... 1961. godine, mislim, da se pošalje čovek na Mesec do kraja te decenije. Shvataš, Rusi — ljudi iz Sovjetskog Saveza — su poslali prvi veštački satelit u svemir, a onda i prvog čoveka u svemir i Sjedinjene Države su kaskale za njima, i tako su odlučili da ih pobede.“

„I da li su uspeli?“

„Oh, da, jesu. Rusi nisu nikada uspeli da pošalju čoveka na Mesec. Ali, onog trenutka kada su Amerikanci potukli Ruse, javnost je prilično izgubila interesovanje.“

„To je smešno“, počeo je Ponter, ali zatim je zastao. „Ne, moram da se izvinim. Odlazak na Mesec je veličanstven poduhvat, i bez obzira da li ste to učinili jednom ili hiljadu puta, to je i dalje vredno hvale.“ Zastao je. „Verovatno je to samo stvar različitih prioriteta.“