Dve Zemlje

Poglavlje 18

Adikor i Džasmel su se vratili iz rudnika u Adikorovu kuću, kuću koju je on delio sa Ponterom. Kada je Adikor izgovorio naredbu, svetiljke su se upalile i Džasmel se radoznalo osvrnula oko sebe. Ovo je bio prvi put da je Džasmel došla u kuću svog oca. Za vreme Kada dvoje postaje jedno uobičajeno je da muškarci odlaze u Centar, a ne da žene idu u Obod.

Džasmel je bila istovremeno fascinirana i tužna dok je tumarala po kući i gledala Ponterovu zbirku skulptura. Znala je da on voli rezbarije urađene u kamenu i imala je običaj da mu poklanja jednu svaki put kada je pomračenje Meseca. Džasmel je znala da je Ponter posebno voleo rezbarije urađene od mineralnog kamenja koje nije tipično za oblast u kojoj su živeli i koje su izrađene u obliku neke životinje. Najviše se radovao i ponosio — sudeći barem po tome kako je ta skulptura stajala na istaknutom mestu pored wadlaka — dabrom izrađenom u polovini njegove prirodne veličine; bila je to skulptura životinje tipične za tu oblast, izvajana od malahita uvezenog iz Centralnog Evsoja.

Dok je Džasmel tumarala po kući, Adikorov Pratilac se oglasio. „Prijatan dan“, rekao je Adikor. „Oh, divno draga, to su odlične vesti! Sačekaj samo jedan trenutak...“ Okrenuo se ka Džasmel. „Ovo će te sigurno zanimati. To je moj ženski partner, Lurt. Uradila je analizu tečnosti koju sam pronašao u kompjuterskoj laboratoriji nakon što je tvoj otac nestao.“

Adikor je izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu, aktivirajući tako spoljni zvučnik.

„Džasmel Ket, Ponterova kćerka je sada sa mnom“, rekao je Adikor.

„Prijatan dan, Džasmel“, rekla je Lurt.

„I tebi“, odgovorila je Džasmel.

„Dobro“, nastavila je Lurt. „Ovo će te iznenaditi, Adikore. Da li znaš šta je tečnost koju si mi doneo?“

„Mislio sam da je voda“, rekao je Adikor. „Zar nije?“

„Jeste neka vrsta vode. Radi se, zapravo, o teškoj vodi.“

Džasmel je podigla obrve.

„Zaista?“ — rekao je Adikor.

„Da“, odgovorila je Lurt. „To je čista teška voda. Naravno, molekuli teške vode javljaju se u prirodi; oni predstavljaju oko 0,1 procenata obične kišnice, na primer. Ali da bi se dobila koncentracija kao što je ova, pa, ne znam kako bi to moglo da se učini. Pretpostavljam da bi mogao da se napravi neki aparat koji bi izdvajao tešku vodu iz vode koja se nalazi u prirodi, zasnovano na činjenici da je teška voda deset procenata teža od obične, ali bilo bi potrebno da se u tom procesu preradi ogromna količina vode da bi se izdvojilo onoliko teške vode koliko ti tvrdiš da si našao. Ne znam da postoji neko postrojenje koje bi to moglo da učini, niti mi pada na pamet bilo koji razlog zašto bi to iko želeo da učini.“

Adikor je bacio pogled na Džasmel, a onda ga ponovo vratio na svog Pratioca na levom ručnom zglobu. „Znači, ne postoji mogućnost da se to dogodilo prirodnim putem? Ne postoji mogućnost da je stvoren izvor negde medu stenama rudnika?“ — pitao je Adikor.

„Nema ni trunke mogućnosti da se to dogodilo“, odgovorila je Lurt. „Voda je bila malo kontaminirana nečim za šta sam na kraju shvatila da je sredstvo za čišćenje poda u laboratoriji; sigurno su se na podu nalazili osušeni ostaci tog sredstva koji su se zatim rastvorili u vodi. Ali, sem toga je bila potpuno čista. Podzemna voda bi sadržala rastvorene minerale. Ova voda je negde proizvedena veštačkim putem. Ko je to učinio, ne znam, a ne znam ni kako, ali sam sasvim sigurna da nije nastala prirodnim putem.“

„Neverovatno“, rekao je Adikor. „I nema ni traga od Ponterove DNK?“

„Ne. Bilo je nešto malo tvoje DNK — nema sumnje da si ostavio nešto svojih ćelija dok si sakupljao vodu — ali nikakve druge DNK. Nema ni tragova krvne plazme niti bilo čega što bi moglo da potiče od Pontera.“

„Dobro, mnogo ti hvala.“

„Prijatan dan, dragi“, rekla je Lurt.

„Prijatan dan“, uzvratio je Adikor i izvukao kontrolno dugme za prekidanje veze.

„Šta je to teška voda?“ — pitala je Džasmel.

Adikor joj je objasnio, a onda rekao: „To sigurno predstavlja ključ“, rekao je.

„Da li si rekao istinu o poreklu te teške vode?“ — pitala ga je Džasmel.

„Naravno“, rekao je Adikor. „Sakupio sam je na podu kompjuterske komore nakon što je Ponter nestao.“

„Ona nije otrovna, zar ne?“

„Teška voda? Ne mogu da zamislim zašto bi bila.“

„Za šta se ona koristi?“

„Ja ne znam ni za jednu mogućnost njene upotrebe.“

„Ne postoji mogućnost da je telo mog oca moglo da bude ... ne znam kako da kažem ... nekako pretvoreno u tešku vodu?“

„Čisto sumnjam da je to ikako moguće“, rekao je Adikor. „A nema ni traga od hemijskih elemenata koji sačinjavaju njegovo telo. On se nije dezintegrisao niti spontano sagoreo, on je, jednostavno, nestao.“ Adikor je odmahnuo glavom. „Možda bismo sutra na dooslarm basadlarm mogli da objasnimo sudiji zašto nam je potrebno da odemo u laboratoriju. Nadam se samo da je Ponter dobro, ma gde da je.“

Pošto se Meri Von smestila u laboratoriji za genetiku univerziteta Lorentijan, Ruben Montego je ručao u restoranu Tako bel, a onda se uputio natrag ka Zdravstvenom centru Sent Džozef. U hodniku je sreo Luiz Benoa, tu divnu Kanađanku francuskog porekla koja je radila u NOS. Ona se raspravljala sa nekim ko je izgleda pripadao bolničkom obezbeđenju.

„Ali, ja sam mu spasla život!“ — čuo je Ruben kako Luiz viče. „On bi sigurno želeo da me vidi!“

Ruben je prišao mladoj ženi. „Zdravo“, rekao je. „U čemu je problem?“

Luiz je okrenula svoje prelepo lice ka njemu, dok su joj smeđe oči izražavale zahvalnost. „Oh, doktore Montego!“ — rekla je. „Hvala Bogu da ste ovde. Došla sam ovamo da bih videla kako je našem prijatelju, ali oni ne žele da me puste kod njega.“

„Ja sam Ruben Montego“, rekao je Ruben čoveku iz obezbeđenja, mišićavom tipu sa crvenom kosom. „Ja sam lekar gospodina Pontera. To može da vam potvrdi doktor Sing.“

„Znam ko ste“, rekao je čovek iz obezbeđenja. „I, da, vi se nalazite na spisku onih koji mogu da uđu.“

„Pa, ova mlada dama je sa mnom. Ona je spasla Ponteru život u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“

„U redu“, rekao je čovek. „Žao mi, je ali ovamo neprestano dolaze novinari i razni radoznalci i pokušavaju da se uvuku i — “

U tom trenutku se pojavio doktor Sing, noseći na glavi ovog puta turban smeđe boje. „Doktore Sing!“ — povikao je Ruben.

„Zdravo“, odvratio je doktor Sing, prilazeći im i rukujući se sa Rubenom. „Moramo da bežimo od telefona, zar ne? Podigao sam slušalicu sa aparata da ne bi više zvonio.“

Ruben se nasmešio. „I ja sa svog. Izgleda da svi žele da saznaju što je više moguće o Ponteru.“

„Znate da mi je strašno drago što mu je dobro“, rekao je doktor Sing, „ali zaista bih želeo da ga otpustim iz bolnice. Nemamo dovoljno slobodnih kreveta, zahvaljujući Majklu Harisu.“

Ruben je saosećajno klimnuo glavom. Bivši premijer Ontarija je zatvorio mnoge bolnice u ovoj kanadskoj pokrajini.

„Osim toga“, nastavio je doktor Sing, „mada ne želim da pridajem preveliki značaj tome, ali, ako bi on otišao odavde, možda bi mene mediji prestali da progone.“

„Gde da ga odvedemo?“ — pitao je Ruben.

„To ne znam“, odgovorio je doktor Sing. „Ali ako mu je dobro, onda mu nije mesto u bolnici.“

Ruben je klimnuo glavom. „Dobro, Slažem se. Povešćemo ga sa sobom kada krenemo. Da li je moguće da ga nekako krišom izvedemo, tako da ga novinari ne vide?“

„Poenta je što se mene tiče“, počeo je doktor Sing, „baš u tome da novinari saznaju da je otišao.“

„Da, da“, rekao je Ruben. „Ali mi bismo želeli da ga prvo smestimo negde na sigurno, pre nego što oni to saznaju.“

„Razumem“, rekao je doktor Sing. „Izvedite ga kroz podzemnu garažu. Parkirajte tamo automobil, a zatim koristite lift za osoblje do B2 i izađite kroz hodnik. Ako Ponter bude držao spuštenu glavu u kolima, niko ga neće videti kako odlazi.“

„Odlično“, rekao je Ruben.

„Molim vas da ga odvedete još danas“, rekao je doktor Sing.

Ruben je klimnuo glavom. „Hoću.“

„Hvala vam“, rekao je doktor Sing.

Ruben i Luiz su krenuli stepenicama.

„Zdravo, Pontere“, rekao je Ruben, ulazeći u sobu.

Ponter je sedeo na krevetu, obučen u istu onu odeću koju je imao na sebi kada su ga pronašli.

U prvom trenutku je Ruben pomislio da Ponter gleda televiziju, ali je zatim primetio da Ponter drži svoju levu ruku podignutu, tako da je Hakovo stakleno sočivo bilo okrenuto ka ekranu. Bilo je mnogo verovatnije da je Pratilac bio taj koji sluša ono što se govori na televiziji i prikuplja nove uzorke jezika, pokušavajući da shvati značenja reči upotrebljenih u različitim kontekstima.

„Zdravo, Rubene“, rekao je Hak, verovatno u ime Pontera. Ponter se okrenuo da bi pogledao Luiz. Ruben je primetio da nije reagovao na nju onako kako bi reagovao bilo koji drugi normalan muškarac; na njegovom licu nije bilo osmeha oduševljenja pri neočekivanoj pojavi ove predivne mlade žene.

„Luiz“, počeo je Ruben, „ovo je Ponter.“

Luiz je krenula ka njemu. „Zdravo, Pontere“, rekla je. „Ja sam Luiz Benoa.“

„Luiz te je izvukla iz vode“, rekao je Ruben.

Ponterov osmeh je postao srdačniji; verovano mu svi mi ovde izgledamo isto, pomislio je Ruben. „Lu-“, začuo se Hakov glas. Ponter je slegao ramenima, izvinjavajući se.

„On ne može da izgovori glas i u tvom imenu“, rekao je Ruben.

Luiz se nasmešila. „U redu je. Možeš da me zoveš Lu; to, ionako, čini i većina mojih prijatelja.“

„Lu“, ponovio je Ponter, govoreći svojim dubokim glasom. „Ja ... tebi ... ja ... “

Ruben je pogledao Luiz. „Još uvek moramo da radimo na njegovom rečničkom fondu. Nismo još, nažalost, stigli do kurtoaznih fraza. Siguran sam da pokušava da ti se zahvali na tome što si mu spasla život.“

„Bilo mi je zadovoljstvo“, rekla je Luiz. „Drago mi je da ti je dobro.“

Ruben je klimnuo glavom. „A kad već govorimo o tome da ti je dobro, Pontere, ti ideš odavde.“

Ponter je podigao obrve. „Da!“ — rekao je Hak, progovorivši ponovo umesto njega. „Gde ... gde idemo?“

Ruben se počešao po svojoj obrijanoj glavi. „To je pravo pitanje.“

„Daleko“, rekao je Hak. „Daleko.“

„Želiš da ideš daleko?“ — pitao je Ruben. „Zašto?“

„To... to ...“ Hak je zaćutao, ali Ponter je podigao ruku i prekrio njome svoj ogromni nos — što je možda predstavljalo kod Neandertalaca isto što kod nas znači kada neko stegne prstima nozdrve.

„Miris?“ — upitao je Ruben. Klimnuo je glavom i okrenuo se ka Luiz. „Sa tolikom nosinom i ne čudi me što ima osetljivo čulo mirisa. I ja mrzim miris koji vlada u bolnicama, a proveo sam mnogo vremena u njima.“

Luiz je gledala Pontera, ali se obratila Rubenu. „I dalje nemaš pojma odakle je došao?“

„Ne.“

„Ja mislim da se radi o paralelnom univerzumu“, rekla je Luiz mirno.

„Šta!“ — rekao je Rubin. „Oh, hajde!“

Luiz je slegla ramenima. „Odakle bi drugde mogao da dođe?“

„Pa, to jeste pravo pitanje, ali...“

„A ako je došao iz paralelnog univezuma“, rekla je Luiz, „onda pretpostavi da na tom svetu ne postoje motori sa unutrašnjim sagorevanjem niti bilo šta drugo što zagađuje vazduh. Ako neko ima jako osetljivo čulo mirisa, nikada ne bi koristio tehnologiju koja stvara smrad.“

„Možda, ali teško da to predstavlja dokaz da on dolazi iz paralelnog sveta.“

„Bez obzira na to“, rekla je Luiz, sklanjajući svoju dugu smeđu kosu sa očiju, „on verovatno želi da ode negde daleko od civilizacije. Negde gde ne smrdi ovoliko.“

„Pa, mogu da uzmem odsustvo od kompanije Inko“, rekao je Ruben. „Dobra stvar kada si lekar je što možeš da sam sebi napišeš opravdanje za izostanak s posla. Zaista bih voleo da nastavim da radim s njim.“

„Ni ja nemam nekog posla“, rekla je Luiz, „sve dok ne isuše postrojenje NOS.“

Ruben je osetio kako mu je srce brže zakucalo. Ali sasvim je sigurno da Luiz želi da pođe sa njima zato što je Ponter zanima u naučnom smislu. Pa, ipak, bilo bi divno provesti nešto više vremena s njom; njen naglasak je neverovatno seksi, pomislio je Ruben.

„Pitam se da li će vlasti pokušati da ga odvedu“, rekao je Ruben.

„Prošao je tek jedan dan otkako je stigao ovde“, rekla je Luiz, „i kladim se da niko u Otavi ovo još uvek ne shvata ozbiljno. Misle da se radi o samo još jednoj šašavoj priči. Federalni agenti i face iz vojske ne pojavljuju se svaki put kada neko izjavi da je video leteći tanjir. Sigurna sam da im još nije ni palo na pamet da bi ovo, možda, moglo da bude istinito.“

Smrad je ovde zaista užasan, mislio je Ponter, dok je gledao Lu i Rubena. Njih dvoje je predstavljalo potpunu suprotnost: on sa svojom tamnom kožom i potpuno ćelav, a ona sa kožom koja je bila svetlija čak i od Ponterove i gustom, smeđom kosom koja joj je poput vodopada padala na uska ramena.

Ponter je i dalje bio uplašen i zbunjen, ali Hak bi nešto umirujuće prošaputao kroz njegove slušne implante svaki put kada bi otkrio da Ponterovi vitalni znaci pokazuju da je previše uznemiren. Ponter je bio siguran da bi bez Hakove pomoći do sada već sasvm sigurno poludeo.

Toliko toga se dogodilo za tako malo vremena! Još juče se probudio u svom krevetu, sa Adikorom pored sebe, nahranio svog psa, otišao na posao...

A sada je ovde, ma gde da je to. Hak je bio u pravu: ovo je sasvim sigurno Zemlja. Ponter je verovao da postoje i druge planete u beskrajnim dubinama svemira na kojima je moguć život, ali činilo mu se da mu je ovde telo iste težine kao i kod kuće, a i vazduh je mogao da se udiše — mogao je da se udiše isto onako kao što je za ono što bi skuvao njegov voljeni Adikor moglo da se kaže da može da se jede. Bilo je odvratnih mirisa, groznih isparenja gasova, hemijskih smradova, nekih smradova koje čak nije mogao ni da identifikuje. Ali, morao je da prizna, da je vazduh odgovarao njegovim plućima, kao i da je hrana koju su mu dali bila — uglavnom — hemijski kompatibilna sa njegovim digestivnim traktom.

Znači, ovo je Zemlja. I to ne Zemlja iz prošlosti, sasvim sigurno. Postojali su neki delovi današnje Zemlje, posebno u ekvatorijalnim oblastima, koji su bili malo istraženi, ali, kao što je to Hak naglasio, vegetacija ovde je bila uglavnom ista kao ona u Saldaku, što znači da je bilo malo verovatno da se nalazi na nekom drugom kontinentu ili u južnoj hemisferi. I mada je bilo toplo, drveće koje je ovde video uglavnom je bilo listopadno; ovo nije nikako mogla da bude ekvatorijalna oblast.

Znači, ovo je budućnost. Ali ne, nije ni to. I da se dogodilo da su ljudi iznenada prestali da postoje iz nekog neobjašnjivog razloga, Gliksini ne bi bili ti koji bi se pojavili i zauzeli njihovo mesto. Gliksini su bili izumrli; to da ponovo ožive bilo je verovatno koliko i da dinosaurusi ponovo ožive.

A ako je ovo bila ne samo Zemlja, već i isti onaj deo Zemlje iz kojeg je došao, gde su onda ona velika jata golubova-selica, pitao se. Nije video ni jednog otkako je stigao. Možda su ih ovi smradovi koji izazivaju mučninu oterali.

Ali ne. Ne.

Ovo nije bila ni budućnost ni prošlost. Ovo je bila sadašnjost — paralelni svet, svet u kojem na neki neobjašnjiv način, uprkos svojoj urođenoj gluposti, Gliksini nisu izumrli.

„Pontere“, rekao je Ruben.

Ponter je podigao pogled, s izrazom izgubljenosti na licu, kao da je upravo prekinut u sanjarenju.

„Da?“ — rekao je.

„Pontere, odvešćemo te na neko drugo mesto. Nisam siguran gde. Pa, za početak, otići ćemo odavde. Ti ćeš da budeš sa mnom.“

Ponter je malo nagnuo glavu, nesumnjivo slušajući Hakov prevod. Na momente je delovao zbunjeno; verovatno Hak nije bio potpuno siguran kako da prevede neke reči koje je Ruben upotrebio.

„Da“, rekao je Ponter konačno. „Da. Ići odavde.“

Ruben je pokazao Ponteru da krene napred.

„Ja otvaram vrata“, rekao je Ponter na engleskom, očigledno uživajući u tome, dok je otvarao vrata sobe. „Ja prolazim kroz vrata“, rekao je, proprativši ove reči odgovarajućim postupkom. Zatim je sačekao da Luiz i Ruben izađu. „Ja zatvaram vrata“, rekao je, zatvarajući vrata za sobom, a onda se široko osmehnuo. A kada se Ponter široko osmehne, to iznosi otprilike jednu stopu od jednog do drugog ugla usta. „Ponter napolju!“