Dve Zemlje

Poglavlje 24

Adikor Huldov dooslarm basadlarm bio je na kratko prekinut zbog večernjeg obroka, ali i zbog toga što je sudija Sard očigledno želela da pruži Adikoru priliku da se smiri, da se sabere i da se konsultuje sa nekim oko toga kako bi mogao da popravi štetu koju je sebi naneo svojim ispadom toga dana.

Kada je dooslarm basadlarm ponovo započeo, Adikor je opet sedeo na visokoj stolici za optužene. Pitao se koji li je to genije smislio da optuženi sedi na stolici dok tužilac kruži oko njega. Možda je Džasmel to znala, ona je studirala istoriju, a ovakvi postupci su bili drevni.

Bolbej je stigla do centra dvorane. „Sada bih želela da svi odemo u paviljon sa Arhivom alibija“, rekla je sudiji.

Sudija Sard je bacila pogled na pokazivač vremena na tavanici, očigledno brinući koliko će sve to da traje. „Već si ustanovila da Arhiva alibija naučnika Hulda ne može da pokaže ništa što ima veze sa nestankom Pontera Bodita.“ Namrštila se. „Sigurna sam“, počela je glasom koji nije trepeo prigovor, „da će se i naučnik Huld i ma ko da bude govorio u njegovu korist složiti da je to istina, i da nije neophodno da nas sve vučeš tamo samo da bi to dokazala.“

Bolbej je klimnula glavom s poštovanjem. „Tačno je, sudijo, ali ja ne želim da se otpečati alibi-kocka naučnika Hulda, već ona Pontera Bodita.“

„Ni tu neće moći da se išta vidi o njegovom nestanku“, rekla je Sard, zazvučavši ljutito, „i to iz istog razloga: zbog hiljadu dužina ruku stena koje su blokirale signal.“

„Potpuno tačno, sudijo“, rekla je Bolbej. „Ali ja ne želim da se pogleda nestanak naučnika Bodita, već želim da vam pokažem nešto što se desilo pre 254 meseca.“

„Pre 254 meseca!“ — uzviknula je Sard. „Kako bi išta što se dogodilo tako davno moglo da ima veze sa ovim procesom?“

„Ako mi dozvoliš, sudijo“, počela je Bolbej, „mislim da ćeš se uveriti da ima itekako veze.“

Adikor se lupkao palcem po čelu, razmišljajući. Pre 250 meseci ... to znači nešto više od devetnaest godina. Tada je već poznavao Pontera; obojica su pripadala Generaciji 145 i u isto vreme su počeli da pohađaju Naučnu akademiju. Ali, koji događaj iz tako daleke prošlosti bi mogao —

Adikor je iznenada skočio na noge.

„Poštovani sudijo, protivim se tome!“

Sudija Sard ga je pogledala. „Protiviš?“ — pitala je, zapanjena što čuje tako nešto tokom zakonskog procesa. „Na kojoj osnovi? Bolbej ne predlaže da se otpečati tvoja Arhiva alibija, već ona naučnika Bodita. A budući da je on nestao, otvaranje njegove Arhive je nešto što Bolbej, u svojstvu tabant njegovih najbližih živih srodnika, ima pravo da traži.“

Adikor je bio besan na sebe.

Sard bi možda i odbila Bolbejin zahtev, samo da je on držao jezik za zubima. Ali, sada je, nesumnjivo, zanima šta je to što Adikor želi da sakrije.

„Dobro“, rekla je Sard donevši odluku. Pogledala je u masu posmatrača. „Vi ćete ostati ovde dok ja ne odlučim da li je to nešto što treba da bude javno pokazano.“ Ponovo je pogledala Adikora. „Najbliža porodica naučnika Bodita, naučnik Huld i onaj ko će da govori u njegovu korist, mogu da nam se pridruže, pod uslovom da niko od njih nije Egzibicionista.“

Konačno, ona pogleda i Bolbej. „Dobro, Bolbej. Ali, bolje bi bilo da ne traćiš uzaludno moje vreme.“

Sard, Bolbej, Adikor, Džasmel i Megameg koju je Džasmel držala za ruku, krenuli su kroz hodnik čiji je pod bio prekriven mahovinom koji je vodio do paviljona sa Arhivom alibija. Bolbej nije mogla da odoli a da se ne naruga Adikoru dok su išli. „Nema nikoga ko će da govori u tvoju korist, zar ne?“ — rekla je.

Bar jednom u životu Adikor je uspeo da drži jezik za zubima.

Nije više bilo mnogo ljudi koji su rođeni pre nego što su uvedeni Pratioci: bila je živa još samo nekolicina onih koji su pripadali Generaciji 140 i još manje iz Generacije 139. Za sve ostale, Pratilac je predstavljao deo čovekovog života sve od njegovog rođenja, kada bi bio instaliran prvi dečji implant. Proslava hiljaditog meseca od početka ere Pratilaca biće uskoro održana; velike svečanosti su planirane širom sveta.

Čak i ovde u Saldaku desetine hiljada ljudi je rođeno i umrlo otkako je prvi Pratilac instaliran; taj prvi implant je ugrađen u ruku njegovog tvorca Lonvisa Troba. Veliki paviljon sa Arhivom alibija, koji se nalazio pored zgrade Saveta sedokosih, bio je podeljen na dva krila. Južno krilo je bilo isklesano u drevnim stenama i pošto bi bilo izuzetno teško proširiti to krilo, ono je korišćeno za čuvanje alibi-kocki onih koji su živi, a to je bio broj koji je manje-više održavan konstantnim. Severno krilo, iako je trenutno bilo veće od južnog, moglo je da se proširuje po potrebi; kada bi neko umro, njegova alibi-kocka bila bi odvojena od prijemne mreže i odneta tamo.

Adikor se zapitao u kojem se krilu sada čuva Ponterova Arhiva alibija. Tehnički gledano, sudija je tek trebalo da odluči da li se ubistvo dogodilo. Nadao se da se i dalje nalazi u krilu gde se čuvaju Arhive alibija onih koji su živi; nije bio siguran da bi mogao da ostane pribran ako bi otkrio da se Ponterova alibi-kocka nalazi u drugom krilu.

Adikor je već ranije bio u paviljonu sa Arhivom alibija. Severno krilo, krilo za mrtve, imalo je posebne odaje, u koje se ulazilo kroz lučne prolaze, za svaku Generaciju. Prva odaja je bila mala i u njoj se nalazila jedna jedina alibi-kocka — ona koja je pripadala Valderu Saru, jedinom pripadniku Generacije 131 koji je još bio živ u Saldaku u vreme kada je otpočela era Pratilaca. Naredne četiri prostorije bile su svaka veća od prethodne i u njima su bile uskladištene alibi-kocke pripadnika Generacija 132, 133, 134 i 135 — svaka Generacija je bila deset godina starija od prethodne. Počevši od Generacije 136, sve odaje su bile iste veličine, iako je samo nekoliko alibi-kocki tu bilo preneto iz Generacija posle 144, jer su gotovo svi njeni pripadnici bili živi.

Južno krilo se sastojalo od jedne jedine prostorije u kojoj se nalazilo trideset hiljada spremišta sa alibi-kockama. Iako je na samom početku u južnom krilu vladao veliki red, kada su prve alibi-kocke bile razvrstane po Generacijama, a onda su i one u okviru svake Generacije bile podeljene po polu, mnogo toga se vremenom promenilo. Naime, deca su se rađala u tačno određenom razmaku, ali su ljudi umirali u različitim životnim dobima, tako da su alibi-kocke kocke pripadnika kasnijih Generacija stavljane u prazna spremišta bez nekog posebnog reda.

Ovo je činilo pronalaženje neke određene alibi-kocke među više od dvadeset pet hiljada — koliki je bio ukupan broj stanovnika Salda-ka — nemogućim bez pomoći kompjutera i tačnog spiska koji se čuvao u njemu. Sudija Sard se predstavila čuvarici Alibija, zdepastoj ženi iz Generacije 143.

„Prijatan dan, sudijo“, rekla je žena koja je sedela na stolici u obliku sedla za stolom oblika bubrega.

„Prijatan dan“, uzvratila joj je Sard. „Želim pristup Arhivi alibija Pontera Bodita, fizičara iz Generacije 145.“

Žena je klimnula glavom i nešto rekla kompjuteru. Na četvrtastom ekranu se pojavio niz brojeva. „Pratite me“, rekla je. Sudija Sard i ostali su to i učinili.

Bez obzira na to što je bila krupna, čuvarka je živahno koračala. Provela ih je kroz niz hodnika, čiji su zidovi bili ispunjeni nišama u kojima su se nalazile alibi-kocke; svaka kocka je bila izrađena od prerađenog granita i bila je, otprilike, veličine čovečje glave. „Evo nas“, rekla je žena. „Broj spremišta 16321: Ponter Bodit.“

Sudija Sard je klimnula glavom, a zatim je okrenula svoju naboranu ruku u koju je bio ugrađen Pratilac prema blještavo plavom elektronskom oku na Ponterovoj kocki. „Ja, Komel Sard, sudija, sada nalažem da se otpečati alibi-kocka broj 16321, zbog potreba zakonskog procesa. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo žuto. Sudija Sard se sklonila u stranu, a čuvarka alibija je okrenula svog Pratioca ka oku. „Ja, Mabla Dabdal, čuvarka Arhive alibija, slažem se da se otpečati alibi-kocka 16321, zbog potreba zakonskog procesa. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo crveno i začuo se neki zvuk.

„Evo, sudijo. Možeš da koristiš projektor u sobi 12.“

„Hvala ti“, rekla je Sard, i svi su krenuli natrag. Dabdal im je pokazala gde je soba koju im je odredila i sudija Sard, Bolbej, Adikor, Džasmel i Megameg su krenuli ka njoj i ušli unutra. Soba je bila velika i u njoj se nalazio niz stolica poredanih duž zida. Svi su seli, osim Bolbej, koja je krenula ka kontrolnoj konzoli postavljenoj na suprotnom zidu. Jedino unutar ove zgrade moglo se pristupiti Arhivi alibija; da bi Arhiva alibija bila potpuno zaštićena od svakog nedozvoljenog gledanja, paviljon je bio potpuno odsečen od planetarne informativne mreže i nije imao spoljne tele-komunikacione linije, lako je to ponekad bilo nezgodno, jer je svako, da bi pogledao svoju alibi-kocku, morao da lično dođe u paviljon, ova vrsta izolovanosti obezbeđivala je zaštitu Arhivi alibija.

Bolbej je pogledala malu grupu ljudi koji su tu bili okupljeni. „U redu“, rekla je. „Sada ću da zatražim da se prikažu događaji od 146/128/11.“

Adikor je rezignirano klimnuo glavom. Nije bio siguran da se radilo o jedanaestom danu, ali je 128 mesec od rođenja Generacije 146 bio odgovarajući datum.

Prostorija se zamračila i jedna gotovo nevidljiva sfera, nalik mehuru od sapunice, počela je da lebdi ispred njih. Bolbej je očigledno smatrala da njena veličina nije dovoljno dramatična za cilj koji je imala na umu: Adikor je čuo kako izvlači kontrolnu dugmad i prečnik sfere se povećavao sve dok nije dostigao više od jedne dužine ruke. Ona je povukla još nekoliko kontrolnih dugmadi i sfera se ispunila sa tri male sfere, od kojih je svaka bila obojena u drugačiju boju. Onda su se ove sfere podelile na po još tri, a onda su se i one ponovo podelile, i tako dalje, i tako dalje. Dok se glavna sfera ispunjavala sa progresivno sve manjim i manjim sferama, ove manje sfere su bivale sve raznobojnije i raznobojnije, dok se konačno ceo proces nije završio i slika jednog mladića koji stoji u prostoriji za učenje s pozitivnim pritiskom na Naučnoj akademiji nije ispunila sferu za gledanje; slika je bila nalik trodimenzionalnoj skulpturi napravljenoj od sitnih zrnaca.

Adikor je klimnuo glavom; snimak je načinjen davno, tako da nova poboljšanja rezolucije nisu bila moguća. Pa ipak, mogao je da se gleda.

Bolbej je pokrenula još kontrolnih dugmadi. Hologramski mehur se okrenuo tako da je svako mogao da vidi lice osobe koja je bila prikazana. To je bio Ponter Bodit. Adikor je zaboravio koliko je mlad Ponter tada bio. Bacio je pogled na Džasmel koja je sedela pored njega. Oči su joj bile raširene od čuđenja: posmatralaje svog oca u otprilike istim godinama u kojima je ona sada bila; zaista, Klast je već bila trudna sa Džasmel u vreme kada su ovi snimci načinjeni.

„To je, naravno, Ponter Bodit“, rekla je Bolbej. „Na polovini života u odnosu na danas — ili u odnosu na to koliko bi danas imao da je i dalje živ.“ Brzo je nastavila pre nego što je sudija Sard stigla da je ukori. „A sada, ubrzaću snimak.“

Videli su Pontera kako hoda, sedi, ustaje, šeta po prostoriji, nešto proučava u svojoj beležnici, češe se o stub za češanje — sve to pri uvećanoj brzini. A onda su se vakuumski zatvorena vrata prostorije otvorila — pozitivni pritisak koji je vladao u učionici sprečavao je feromone da prodiru unutra i ometaju one koji uče — i mladi Adikor Huld je ušao.

„Pauza“, rekla je sudija Sard. Bolbej je zaustavila sliku. „Naučniče Huld, da li hoćeš da potvrdiš da si ovo zaista ti?“

Adikor se užasnuo kada je ugledao sebe: bio je zaboravio da je na jedno kratko vreme bio prihvatio modu brijanja glave. Ah, da je to bila jedina ludost iz mladosti koja je zabeležena... „Da, sudijo“, rekao je Adikor tiho. „To sam ja.“

„Dobro“, rekla je Sard. „Nastavi.“

Slika u hologramskom mehuru je počela da se ponovo kreće napred najvećom brzinom. Adikor se kretao po prostoriji kao i Ponter — iako je Ponterova slika uvek ostajala u centru sfere; pomerao se i prostor oko njega. Činilo se da Adikor i Ponter prijateljski razgovaraju.

A onda manje prijateljski.

Bolbej je pustila snimak da se odvija normalnom brzinom. U tom trenutku, Ponter i Adikor su se raspravljali.

A onda —

A onda —

Adikor je poželeo da zatvori oči. Mislio je da je njegovo sećanje na ovaj događaj dovoljno živo. Međutim, on ga nikada nije video iz ove perspektive. Nikada nije video svoj izraz lica...

I tako je nastavio da gleda.

Gledao je sebe kako steže ruku u pesnicu.

Gledao je sebe kako podiže ruku, dok mu se bicepsi nadimaju.

Gledao je sebe kako pruža ruku napred.

Gledao je kako Ponter podiže glavu u deliću sekunde.

Gledao je kako se njegova pesnica spaja sa Ponterovom vilicom.

Gledao je kako se Ponterova vilica pomera u stranu.

Gledao je kako se Ponter zanosi unazad, dok mu krv curi iz usta.

Gledao je kako Ponter pljuje zub.

Bolbej je ponovo zaustavila sliku. Da, treba joj ipak priznati da je pustila da se vidi izraz koji je sada mladi Adikor imao na licu: pokazivao je šokiranost i gorko kajanje. Da, on se sagao da bi pomogao Ponteru da ustane. Da, on je očigledno žalio zbog onoga što je učinio, što je naravno bilo...

On samo što nije ubio Pontera Bodita; malo je nedostajalo da mu udarcem koji je uputio svom snagom smrska glavu.

Megameg je plakala, Džasmel se pomerila na stolici, odmičući se od Adikora.

Sudija Sard je odmahivala glavom, polako, u neverici.

A Bolbej —

Bolbej je stajala prekrštenih ruku na grudima.

„Dakle, Adikore“, rekla je Bolbej, „da li treba da pustim sve ovo iz početka zajedno sa zvukom ili ćeš da nam uštediš vreme i ispričaš zbog čega ste se ti i Ponter svađali?“

Adikor je osećao mučninu.

„Ovo nije fer“, rekao je tiho. „Ovo nije fer. Prošao sam brojne terapije da bih naučio da kontrolišem bes, a izvršeno je i prilagođavanje na nivou neuro-transmitera; to će vam potvrditi moj skulptor ličnosti. Nikada pre toga nisam nikoga udario niti ikada posle toga.“

„Nisi mi odgovorio na pitanje“, rekla je Bolbej. „Oko čega ste se svađali?“

Adikor je ćutao, polako odmahujući glavom.

„Pa, naučniče Huld?“ — pitala je sudija Sard.

„To je bilo nešto potpuno beznačajno“, rekao je Adikor, gledajući sada u mahovinom prekriven pod. „To je bilo...“ Duboko je udahnuo vazduh, a onda polako izdahnuo. „Radilo se o nekom filozofskom pitanju, povezanom sa kvantnom fizikom. Postojale su brojne interpretacije kvantnih fenomena, ali je Ponter rekao da je sklon da prihvati onu za koju je dobro znao da je potpuno pogrešna. Ja ... sada znam da me je samo zadirkivao, ali, u tom trenutku ...“

„U tom trenutku je to bilo previše za tebe“, rekla je Bolbej. „Dozvolio si da obična diskusija o naučnom pitanju — naučnom! — izmakne kontroli, i toliko si pobesneo da je to moglo da košta Pontera života da si ga udario samo malo više.“

„Ovo nije fer“, ponovio je Adikor, gledajući u sudiju Sard. „Ponter mi je oprostio. On nikada nije podigao tužbu, a bez tužbe žrtve, zločin, po definiciji, nije počinjen.“ U glasu mu se sada oseća molba. „Takav je zakon.“

„Videli smo jutros u dvorani Saveta koliko uspešno Adikor Huld kontroliše svoju narav ovih dana“, rekla je Bolbej. „A sada ste mogli da vidite da je on već jednom pokušao da ubije Pontera Bodita. Tada nije uspeo, ali mislim da postoji razlog da verujemo da je nedavno uspeo, tamo u laboratoriji za kvantne kompjutere duboko pod zemljom.“ Bolbej je zastala, a onda pogledala u sudiju Sard. „Mislim“, rekla je, „da su ustanovljene činjenice dovoljne da se ovaj slučaj uputi na sud.“