Dve Zemlje

Poglavlje 35

Meri i Ponter su sišli dole, da bi uzeli nešto da jedu. Čim su ušli u kuhinju, Ruben Montego i Luiz Benoa su izašli iz podruma. Ruben se široko osmehnuo Ponteru. „Još roštilja?“

Ponter mu je uzvratio osmeh. „Molim te. Ali moraš da me pustiš da ti pomognem.“

„Pokazaću ti kako“, rekla je Luiz. Potapšala je Pontera po ruci. „Hajde, veliko momče.“

Iznenada, Meri je zatekla sebe kako prigovara. „Mislila sam da si ti vegetarijanac.“

„Jesam“, rekla je Luiz. „Već pet godina. Ali znam kako se pravi roštilj.“

Meri je osetila poriv da krene za njima, dok su Luiz i Ponter izlazili kroz pokretna staklena vrata na trem, ali je na vreme shvatila koliko bi to bilo glupo.

Luiz je zatvorila vrata, da ohlađeni vazduh ne bi izlazio iz kuće.

Ruben je raščišćavao kuhinjski sto. Počeo je da govori, imitirajući neku staru Jevrejku, alapaču: „Pa, o čemu ste vas dvoje razgovarali?“

Meri je i dalje gledala kroz staklo na vratima u Luiz koja se smejala i zabacivala kosu dok je objašnjavala Ponteru kako se sprema roštilj, i Pontera koji je upijao svaku njenu reč.

„Hmm, uglavnom o religiji“, odgovorila je.

Ruben je odmah počeo da govori svojim normalnim glasom. „Zaista?“

„Pa“, počela je Meri, odvrativši pogled od onoga što se dešavalo napolju i pogledavši u Rubena, „bolje rečeno, o tome da Neandertalci nemaju religiju.“

„Ali ja sam mislio da su Neandertalci imali religiju“, rekao je Ruben vadeći jednostavne bele tanjire iz kuhinjskog ormarića. „Kult pećinskog medveda i slično.“

Meri je odmahnula glavom. „Čitaš zastarele knjige, Rubene. To više niko ne shvata ozbiljno.“

„Zaista?“

„Da. Istina je da su pronađene neke lobanje pećinskog medveda u jednoj pećini u kojojo su živeli Neandertalci. Ali, izgleda da su ti medvedi uginuli u toj pećini, verovatno tokom zimskog sna, i da su se Neandertalci tek kasnije uselili.“

„Ali zar nisu sve te lobanje bile poredane po nekom određenom sistemu.“

„Pa“, počela je Meri, uzimajući pribor za jelo i stavljajući ga na sto, „čovek koji je to pronašao, tvrdio je da su se nalazile u nekoj kripti ili nekoj vrsti sanduka od kamena. Ali nisu urađene nikakve fotografije, a radnici su, navodno, uništili taj sanduk, a uz to, jedina dva crteža koja je uradio taj arheolog — čovek po imenu Bašler — potpuno su kontradiktorni jedan drugom. Ne, čini se da je Bašler video ono što je želeo da vidi.“

„Oh“, rekao je Ruben, kopajući po frižideru i vadeći povrće za salatu. „A šta je sa onim da su Neandertalci sahranjivali svoje mrtve sa predmetima koji bi mogli da zatrebaju milim pokojnicima posle smrti? To je, nesumnjivo, znak religioznosti.“

„Bio bi“, rekla je Meri, „da su to Neandertalci stvarno činili. Ali na mestima na kojima se živi pokoljenjima sakuplja se mnogo đubreta: kosti, staro kameno oruđe i slično. U onih nekoliko slučajeva kada se smatralo da se radi o predmetima koje su Neandertalci prilikom sahrane stavili u grob, na kraju se ispostavljalo da su te stvari sasvim slučajno zakopane zajedno sa telom.“

Ruben je sada čupao listove sa glavice salate. „Ah, ali zar i samo sahranjivanje ne znači da postoji verovanje u život na onom svetu?“

Meri se osvrnula oko sebe tražeći šta bi još mogla da uradi da bi mu pomogla, ali izgledalo je da nema više šta da radi. „Moglo bi da znači“, rekla je, „ali bi moglo da znači i samo to da su želeli da sve bude uredno. Mnogo leševa Neandertalaca je pronađeno postavljeno u fetalni položaj. To bi moglo da predstavlja ceremonijalno sahranjivanje, ali bi moglo da bude i samo odraz želje onog jadnika koji je morao da kopa grob da napravi najmanju moguću rupu. Mrtva tela privlače lešinare, a i počinju da smrde ako ih ostaviš na suncu.“

Ruben je seckao celer. „Ali, čitao sam da su Neandertalci bili, pa ... prva deca cveća.“

Meri se nasmejala. „Ah, da, pećina Šanidar u Iraku; tamo su pronađena tela Neandertalaca prekrivena ostacima polena.“

„Tačno“, rekao je Ruben, klimajući glavom. „To je delovalo kao da su bili sahranjeni sa vencima od cveća ili slično.“

„Žao mi je, ali i ta tvrdnja je diskreditovana. Polen je sasvim slučajno dospeo u grob, i tamo su ga doneli ili neki glodari kopajući svoje rupe ili podzemne vode koje su se probile kroz sedimentne stene.“

„Ali, samo trenutak! Šta je sa neandertalskom sviralom? O tome se pisalo na naslovnim stranama svih novina u svetu.“

„Da“, rekla je Meri. „Ivan Turk je to pronašao u Sloveniji; šuplju medveđu kost sa četiri rupe na njoj.“

„Tačno, tačno. Svirala!“

„Bojim se da nije“, rekla je Meri, naslonivši se na frižider. „Ispostavilo se da je rupe na kostima napravio neki mesožder, najverovatnije vuk. I, naravno, kao što je i tipično za sve novine, to otkriće nikada nije dospelo na naslovne strane.“

„Sasvim sigurno nije. Sada prvi put čujem za to.“

„Bila sam na sastanku Paleo-antropološkog društva u Sijetlu 1998. godine kada su Novel i Čejs predstavili svoj rad u kome su opovrgli ovu tvrdnju o svirali.“ Meri je zastala. „Ne, čini se da sve do svog nestanka Neandertalci — bar na ovoj Zemlji — nisu imali ništa što mi nazivamo religijom, ili što nazivamo civilizacijom i kulturom. Oh, da, neki od poslednjih fosila koji su pronađeni pokazuju izvesnu raznolikost u stvarima koje su činili, ali većina paleo-antropologa smatra da su oni samo imitirali Kromanjonce koji su živeli u blizini; Kromanjonci su bez ikakve sumnje bili naši direktni preci.“

„Kad već govorimo o Kromanjoncima“, rekao je Ruben, „šta je sa mešanjem između Neandertalaca i Kromanjonaca? Negde sam pročitao da su pronađeni ostaci jednog deteta koje predstavlja spoj obe vrste .... kada je to bilo .... negde 1998. godine?“

„Da, Erik Trinkaus je postao poznat po tom fosilu. Fosil je pronađen u Portugaliji. Ali, vidi, on je antropolog, a ja sam genetičar. On zasniva svoju tvrdnju isključivo na skeletu tog deteta koji po njemu pokazuje karakteristike obe vrste. Ali on nije pronašao lobanju — a lobanja je jedina koja bi omogućila da se sa sigurnošću tvrdi da je neko Neandertalac. Meni se čini da se samo radilo o krupnom detetu.“

„Hmm“, rekao je Ruben. „Ali, znaš, viđao sam ljude koji liče na Pontera, bar po crtama lica, ako ne i po boji kože. Neki ljudi iz Istočne Evrope, na primer, imaju veliko noseve i istaknute lukove iznad obrva. Da li hoćeš da kažeš da oni nemaju neandertalske gene?“

Meri je slegla ramenima. „Znam da postoje neki paleo-antropolozi koji tvrde da su postojali potomci koji su poticali od obe vrste. Međutim, i dalje se vodi rasprava oko toga da li naša vrsta i Neandertalci uopšte mogu da se mešaju.“

„Pa“, rekao je Ruben, „ako nastaviš da provodiš toliko mnogo vremena sa Ponterom, možda ćeš jednom ti dati odgovor na to pitanje.“

Ruben je stajao dovoljno blizu da bi mogla da ga blago udari po ruci. „Prestani!“ — rekla je. Pogledala je u dnevnu sobu, da Ruben ne bi mogao da vidi osmeh na njenom licu.

Džasmel Ket je došla u Adikorovu kuću negde oko podneva. Adikor je bio iznenađen, ali i zadovoljan što je vidi. „Prijatan dan“, rekao je.

„I tebi“, odgovorila je Džasmel, sagnuvši se da bi počešala Paba po glavi.

„Da li hoćeš nešto da pojedeš?“ — pitao je Adikor. „Meso? Ili nešto da popiješ?“

„Ne, ne treba“, rekla je Džasmel. „Znaš, čitala sam malo o zakonskim procesima. Da li si razmišljao o tome da podneseš kontra-tužbu?“

„Kontra-tužbu?“ — ponovio je Adikor. „Protiv koga?“

„Protiv Daklar Bolbej.“

Adikor je rukom dao znak Džasmel da uđe u dnevnu sobu. Seo je na jednu stolicu, a ona na drugu. „S kojom osnovom?“ — pitao je Adikor. „Ona meni nije ništa učinila.“

„Ona te je ometala u tugovanju za izgubljenim muškim partnerom...“

„Da“, rekao je Adikor. „Ali to sasvim sigurno ne predstavlja zločin.“

„Zar ne predstavlja?“ — pitala je Džasmel. „Šta Zakonik civilizacije kaže o ometanju života nekog drugog?“

„Kaže mnogo toga“, rekao je Adikor.

„Ja mislim na onaj deo u kojem se kaže: 'Lakomisleni postupci protiv nekoga ne mogu da budu odobreni; društvo funkcioniše zahvaljujući tome što mi primenjujemo silu u odnosu prema pojedincu samo u izuzetno ozbiljnim slučajevima.'“

„Pa, ona je mene optužila za ubistvo. Ne postoji ozbiljniji slučaj od toga.“

„Ali ona nema nikakav dokaz“, rekla je Džasmel. „To čini njen postupak lakomislenim i neopravdanim, ili, bi bar neki sudija mogao tako da zaključi.“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne mogu da zamislim da bi sudija Sard mogla da bude impresionirana ovim argumentom.“

„Ali, Sard ne može da bude ta koja će da sasluša kontra-tužbu, takav je zakon. Ti bi govorio pred drugim sudijom.“

„Zaista? Možda bi vredelo pokušati.... Ali, meni nije cilj da se ova procedura produži. Cilj mi je da se s tim što pre završi, da onaj odvratni sudski nadzor bude obustavljen tako da mogu da siđem u laboratoriju.“

„Oh, slažem se da ne treba da stvarno podneseš kontra-tužbu. Ali sama pretpostavka da bi to mogao da učiniš bi ti možda pomogla da dobiješ odgovor.“

„Odgovor? Kakav odgovor?“

„Odgovor na to zašto te Daklar proganja.“

„Da li ti znaš zašto?“ — pitao je Adikor.

Džasmel je spustila pogled. „Nisam znala sve do danas, ali...“

„Ali šta?“

„To ne treba ja da ti kažem. Ako ti uopšte to treba da čuješ, to moraš da čuješ direktno od Daklar.“