Dve Zemlje

Poglavlje 47

Adikor i Ponter su stigli u kuću u kojoj je živeo Dern, inženjer koji je pravio robote. Dern ih je pozvao unutra, a zatim se okrenuo ka svom voajeru; on je bio Lulazmin obožavalac, primetio je Ponter.

„Gospodo, gospodo!“ — rekao je Dern. „Drago mi je što vas vidim.“

Pokazao je na sada zatamnjeni ekran voajera. „Da li ste gledali Lulazminu posetu Ekonomskoj akademiji jutros?“

Ponter je odmahnuo glavom, a i Adikor.

„Vaša prijateljica Sard se povukla sa mesta sudije. Očigledno su njene kolege smatrale da ona više ne deluje kao neko ko je potpuno objektivan, s obzirom kako je tvoje suđenje proteklo.“

„Potpuno?“, rekao je Adikor, iznenađeno. „To je blago rečeno.“

„U svakom slučaju“, rekao je Dern, „Savet sedokosih je odlučio da će ona moći da pruža značajniji doprinos ako bude predavala naprednu meditaciju Generaciji 146.“

„To, verovatno, neće privući pažnju nijednog Egzibicioniste“, rekao je Ponter. „A što se tiče Daklar Bolbej, ona sada dobija pomoć. Ide na terapiju za kontrolisanje tuge, a i na terapije za kontrolisanje besa i slično.“

Adikor se nasmešio. „Upoznao sam je sa mojim skulptorom ličnosti, i on ju je povezao sa pravim ljudima.“

„To je dobro“, rekao je Dern. „Da li ćeš da tražiš od nje da ti se javno izvini?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ponter se vratio“, rekao je. „Ništa mi drugo nije važno.“

Dern se nasmešio i rekao jednom od svojih mnogobrojnih kućnih robota da donese piće. „Hvala vam obojici što ste došli“, rekao je, i legao na kauč, preplevši prste ispod glave, dok mu se trbuh podizao i spuštao dok je disao.

Ponter i Adikor su seli na stolice u obliku sedla. „Rekao si da imaš nešto važno da nam kažeš“, rekao je Ponter tiho.

„Imam“, rekao je Dern, okrenuvši glavu tako da može da ih pogleda. „Mislim da treba da pronađemo način da kapija između dve Zemlje bude stalno otvorena.“

„Izgledalo je da ostaje otvorena sve dok postoji neki fizički predmet koji prolazi kroz nju“, rekao je Ponter.

„Da, kratkoročno gledano“, rekao je Adikor. „Mi ne znamo sa sigurnošću da li ona može da bude stalno otvorena.“

„Ako je to moguće“, rekao je Ponter, „otvaraju nam se neverovatne mogućnosti: turizam, trgovina, kulturna i naučna razmena.“

„Tačno tako“, rekao je Dern. „Pogledajte ovo.“ Spustio je noge na pod i stavio jedan predmet na uglačani drveni sto. Bila je to šuplja cev, napravljena od žičane mreže, nešto duža od njegovog najdužeg prsta i deblja od prečnika najkraćeg. „Ovo je Derkersova cev“, rekao je. Vrhovima dva prsta on je počeo da širi otvor cevi i on se sve više širio i širio, jer je mreža imala elastičnu membranu koja je postojala sve šira i šira, sve dok nije postala široka koliko i Dernov dlan.

Pružio je cev Ponteru. „Pokušaj da je slomiješ“, rekao je Dern.

Ponter je najpre stegao cev jednom rukom, a onda je uhvatio i drugom, i još više je stegao. Zatim je pritisnuo, prvo lako, a onda svom snagom. Cev se nije slomila.

„To je mala cev“, rekao je Dern. „Ali ovde u rudniku imamo i one koje imaju tri dužine ruke u prečniku. Mi ih koristimo da bi smo osigurali tunele da se ne obruše. Ne mogu da dozvolim da roboti koji rade u rudniku budu uništeni.“

„Kako to funckioniše?“ — pitao je Ponter.

Mreža se sastoji od niza metalnih segmenata, a svaki od tih segmenata može da se učvrsti na svom kraju. Kada je otvoriš, jedini način da je uništiš je da upotrebiš alat i da njime otvoriš mehanizam na svakom od segmenata.“

„Ti predlažeš“, počeo je Ponter, „da pokušamo da ponovo otvorimo kapiju koja vodi u paralelni univerzum i da zatim gurnemo jednu od ovih — kako si je nazvao? — Derkersovih cevi? Da uguramo jednu od Derkersovih cevi kroz otvor i da je raširimo do njenog punog prečnika?“

„Tačno tako“, odgovorio je Dern. „Onda će ljudi moći da prelaze iz ovog sveta u onaj drugi.“

„Oni tamo bi morali da sagrade neku platformu i stepenice koje će voditi do cevi“, rekao je Ponter.

„To je lako učiniti, siguran sam“, rekao je Dern.

„A šta će se dogoditi ako kapija ne ostane otvorena?“ — pitao je Adikor.

„Ne bih nikome savetovao da ostane dugo u tunelu“, rekao je Dern, „ali pod pretpostavkom da se kapija zatvori, došlo bi samo do odvajanja tunela, i bio bi presečen na dva dela. Ili to, ili bi ceo tunel bio povučen na jednu ili na drugu stranu.“

„Ima još stvari o kojima treba razmisliti“, rekao je Ponter. „Ja sam se prilično razboleo kada sam tamo stigao; postoje klice u tom drugom svetu na koje mi nismo imuni.“

Adikor je klimnuo glavom. „Moramo da budemo oprezni. Sasvim sigurno ne želimo da se patogene klice slobodno kreću iz njihovog sveta u naš i putnici koji tamo krenu moraće da prime niz vakcina.“

„To može da se sredi, uveren sam“, rekao je Dern. „Iako ne znam tačno kakva bi procedura trebalo da bude.“

Neko vreme je vladala tišina. Konačno, Ponter je progovorio: „Ko treba da donese tu odluku?“ — pitao je. „Ko odlučuje da li treba da uspostavimo stalni kontakt — ili čak da li da ponovo uspostavimo i privremeni kontakt sa drugom Zemljom?“

„Ubeđen sam da nije predviđena posebna procedura za to“, rekao je Adikor. „Sumnjam da je iko ikada razmatrao mogućnost pravljenja mosta do druge Zemlje.“

„Da ne postoji opasnost od klica“, počeo je Ponter, „ja bih rekao da treba odmah da odemo i otvorimo kapiju, ali — “

Svi su ćutali sve dok Adikor nije rekao: „Da li su oni dobri ljudi, Pontere? Da li mi treba da budemo u kontaktu sa njima?“

„Oni se razlikuju od nas“, odgovorio je Ponter, „na mnogo, mnogo načina. Ali bili su veoma ljubazni prema meni, ponašali su se veoma dobro.“ Zastao je, a onda je klimnuo glavom. „Da, ja mislim da treba da budemo u kontaktu sa njima.“

„Dobro, onda“, rekao je Adikor. „Pretpostavljam da je prvi korak koji treba da preduzmemo da sve ovo iznesemo pred Savet sedokosih. Treba da se bacimo na posao.“

Ponter je mnogo razmišljao o onome što mu je Mer rekla dok su bili u liftu i spuštali se do Neutrinske observatorije. Da, on je zaista bio zainteresovan za nju, ona nije ništa pogrešno protumačila. Bez obzira na razlike između dve vrste, bez obzira na razlike između dva sveta, neke stvari su uvek jasne.

Ponterovo srce je zakucalo brže. Pomislio je da će moći da je ponovo vidi.

Ko zna šta će se desiti?

Pa, postoji samo jedan način da to sazna. „Da“, rekao je Ponter Bodit, nasmešivši se. „Hajde da se bacimo na posao.“

Obično mora da se čeka sve do septembra da Toronto postane neopisivo lep, s nebom besprekorno plavim i blistavim, sa savršenom temperaturom i blagim vetrićem — što su sve bila zadovoljstva koja su Meri podsećala zašto veruje u Boga.

Ali do septembra je još trebalo da prođe dve nedelje, a, naravno, kada se letnji raspust završi, Meri će morati da se vrati na posao, svom starom životu i predavanjima iz genetike, i tome da nema nikog posebnog u svom životu i tome da jede previše. Ipak, trenutno, s tim divnim vremenom, Toronto joj se činio kao Raj.

Dok je bila u Severnom Ontariju, Meri je izgubila nekoliko kilograma, ali je znala da će ih brzo povratiti, jer joj se to dešavalo posle svake dijete koju je ikad držala.

Naravno, ona tamo nije držala dijetu. Jednostavno nije jela onoliko koliko inače jede. Jedan od razloga je bilo uzbuđenje koje je doživela u Sadberiju, vreme koje je provela s Ponterom, i sve one neverovatne stvari koje su joj se dogodilo. A delimično, delimično — i to nije bilo gotovo, i nikada neće biti gotovo — to je bila posledica silovanja koje je doživela.

Meri je pristala da danas dođe u Jork, u ponedeljak, na sastanak odseka i tako, po prvi put od one užasne noći — da li je zaista prošlo samo 17 dana, zapitala se — morala je da prođe pored mesta na kojem je bila napadnuta, pored betonskog zida na koji ju je silovatelj, lica prekrivenog crnom skijaškom kapom, gurnuo.

Ali, naravno, nije kriv taj zid zato što je ona silovana. Kriv je onaj monstrum, i bolesno društvo koje ga je stvorilo. Dok je prolazila pored zida, dodirivala ga je prstima, pazeći da ne slomije svoje crveno lakirane nokte — i, dok je to činila, nešto ludo joj je palo na pamet. Setila se jednog drugog zida iz prošlosti, onog na kome su ona i Kolm urezali svoje inicijale.

Bilo je smešno što to uopšte pada na pamet jednoj tridesetosmogodišnjoj ženi, ali, možda, bi trebalo da ureže MV + PB na ovom zidu; mada, ako želi da to uradi kako treba, trebalo bi da ureže MV + simbole iz jezika Pontera Bodita kojim se piše njegovo ime.

Ako to učini, onda će se nasmešiti svaki put kada vidi taj zid umesto da oseti gađenje. Da, biće to osmeh u kome će biti i tuge, jer je znala da ga najverovatnije više neće ponovo videti. Ali, ipak, sećanje na ljubav, da, sećanje na ljubav koju je izgubila, bilo je mnogo bolje od sećanja na ono što se ovde dogodilo.

Meri Von je nastavila da korača pored zida, napred, u bu dućnost.