Dve Zemlje

Poglavlje 16

Sada kada je Džasmel pristala da govori u Adikorovu korist, sledeći korak je bio da je odvede u Obod i da joj pokaže mesto gde se takozvani zločin odigrao. Međutim, Adikor je zamolio Džasmel da ga sačeka jednu desetinu-dana otprilike, rekavši joj da mora još nešto da obavi dok je tu u Centru.

Klast je bila Ponterov ženski partner i Adikor je se sećao s ljubavlju i bio je veoma tužan kada je umrla. Međutim, i Adikor je imao svog ženskog partnera, a ona je, na svu sreću, bila i te kako živa. Adikor je poznavao ljupku Lurt Fradlo podjednako dugo koliko i Pontera, i on i Lurt su imali sina Daba, pripadnika Generacije 148. Pa ipak, iako ju je poznavao toliko dugo, Adikor je samo nekoliko puta bio u njenoj hemijskoj laboratoriji; uostalom, za vreme Kada dvoje postaje jedno je praznik i niko ne ide na posao. Srećom, Adikorov Pratilac je znao put do laboratorije i pokazao mu je.

Lurtina laboratorija je bila izgrađena u potpunosti od kamena. Naime, iako je postojala samo mala mogućnost da dođe do eksplozije u nekoj hemijskoj laboratoriji, propisi su nalagali da one budu sagrađene od materijala koji može da izdrži eksploziju i požar.

Ulazna vrata u zgradu laboratorije bila su otvorena. Adikor je ušao.

„Prijatan dan“, rekla mu je jedna žena, načinivši, kako je Adikor pomislio, napor vredan divljenja da prikrije da je iznenađena što vidi nekog muškarca na tom mestu i u to vreme u mesecu.

„Prijatan dan“, uzvratio joj je Adikor. „Tražim Lurt Fradlo.“

„Malo dalje niz hodnik.“

Adikor se nasmešio i krenuo hodnikom. „Prijatan dan!“ — povikao je, proturivši glavu kroz vrata Lurtine laboratorije.

Lurt se okrenula, s velikim osmehom na njenom divnom licu. „Adikore!“ Prešla je rastojanje između njih i zagrlila ga. „Kakvo divno iznenađenje!“

Adikor nije mogao da se seti da je ikada video Lurt tokom Poslednjih pet. Učinila mu se savršeno zdravom i racionalnom — a što se toga tiče isti je bio slučaj i sa Džasmel. Možda je cela ta stvar sa Poslednjih pet preuveličana u očima muškaraca, pomislio je.

„Zdravo lepotice“, rekao je Adikor, čvršće je zagrlivši. „Lepo je videti te.“

Ali Lurt je dobro poznavala svog muškarca. „Nešto nije u redu“, rekla je puštajući ga iz zagrljaja. „Šta?“

Adikor je pogledao iznad njenih ramena, proveravajući da li su sami. Zatim je uhvatio Lurt za ruku i odveo je na drugi kraj prostorije do dve laboratorijske stolice koje su se nalazile pored tabele periodičnih elemenata; osim njih, jedini drugi pokretni entiteti u laboratoriji bila su dva robota: jedan od njih je sipao tečnost u laboratorijske posude, a drugi je pravio nešto od cevi i stakla. Adikor je seo, a zatim i Lurt pored njega.

„Optužen sam da sam ubio Pontera“, rekao je.

Lurt raširi oči. „Ponter je mrtav?“

„Ne znam. Nestao je juče posle podne.“

„Bila sam na nekoj zabavi sinoć“, rekla je Lurt. „Nisam čula za to.“

Adikor joj je sve ispričao. Lurt je saosećala sa njim i nijednog trenutka nije pokazala da sumnja u njegovu nevinost. Lurtina vera u njega je bila nešto na šta je Adikor mogao uvek da računa.

„Da li bi želeo da govorim u tvoju korist?“ — pitala je Lurt.

Adikor je odvratio pogled. „Pa, u tome je stvar. Znaš, već sam zamolio Džasmel.“

Lurt je klimnula glavom. „Ponterovu ćerku. Da, to će ostaviti utisak na sudiju.“

„To sam i ja mislio. Nadam se da se ne osećaš zapostavljeno.“

Ona se nasmešila. „Ne, ne, naravno da ne, ali, slušaj, ako ima išta što mogu da uradim da bih ti pomogla, samo reci.“

„Pa, postoji nešto“, rekao je Adikor. Izvukao je malu epruvetu iz bočnog džepa na pantalonama. „Ovo je uzorak tečnosti koji sam uzeo sa mesta gde je Ponter nestao; bilo je dovoljno da se napuni nekoliko kofa njome. Da li možeš da uradiš analizu i utvrdiš šta je to?“

Lurt je uzela epruvetu i okrenula je naspram svetlosti. „Naravno“, rekla je. „I, ako ima još nešto što bih mogla da uradim, samo reci.“

Ponterova kćerka Džasmel pratila je Adikora nazad u Obod. Zatim su otišli do rudnika nikla. Adikor je želeo da pokaže Džasmel tačno mesto gde je njen otac nestao. Ali, kada su stigli do mesta gde se nalazio lift koji je vodio u okno, činilo se da Džasmel okleva.

„Šta nije u redu?“ — pitao je Adikor.

„Hmm, ja sam klaustrofobična.“

Adikor je odmahnuo glavom, zbunjen. „Ne, nisi. Ponter mi je pričao da si kada si bila mala volela da se kriješ unutar dobalak kocki. A prošle desetine meseca, on te je vodio u obilazak pećina.“

„Pa, ja....“ promrmljala je Džasmel.

„Oh, razumem“, rekao je Adikor, klimajući glavom. „Ne veruješ mi, zar ne?“

„Stvar je samo u tome ... pa, moj otac je bio poslednja osoba koja je sišla s tobom dole. I nikada nije izašao.“

Adikor je uzdahnuo, ali je shvatio poentu. Neko — neki građanin — morao je da optuži Adikora za zločin da bi zakonski postupak bio pokrenut. Kada bi on sada uspeo da se otarasi Džasmel, Megameg i Bolbej, možda ne bi bilo više nikoga ko bi mogao da podnese tužbu.

„Možemo da nađemo nekog da siđe s nama“, rekao je Adikor.

Džasmel je razmotrila ovaj predlog, ali je i ona sasvim sigurno razmišljala o tome kako sve dobija novo značenje u ovakvim situacijama. Da, mogla je da traži pratnju — nekoga koga dobro poznaje, nekoga kome bespogovorno veruje. Ali ta osoba bi mogla da bude pozvana na ispitivanje na sudu. „Da, sudijo, ja znam da Džasmel govori u korist Adikoru, ali čak ga se i ona previše plašila da bi se usudila da sama s njim siđe u rudnik. Uostalom, ko može da joj zameri na tome posle onoga što je on učinio njenom ocu?“

Ipak, konačno je uspela da se blago nasmeši — bio je to smešak koji je podsetio Adikora na Pontera. „Ne“, rekla je. „Ne, naravno da ne, samo sam malo nervozna.“ Ponovo se nasmešila i našalila se, rekavši: „Sad je ono vreme u mesecu, znaš.“

Međutim, dok su se približavali liftu, jedan neobično krupan čovek se pojavio ispred njih. „Stani odmah, naučniče Huld“, rekao je.

Adikor je bio siguran da nikada u životu nije video tog čoveka. „Da?“

„Da li ti to nameravaš da siđeš dole u svoju laboratoriju?“

„Da. Ko si ti?“

„Gaskdol Dut“, rekao je čovek. „Moj doprinos društvu je čuvanje zakona.“

„Čuvanje zakona? Kako?“

„Moram da se pobrinem da se nad tobom sprovodi sudski nadzor. Ne mogu da te pustim da siđeš u rudnik.“

„Sudski nadzor?“ — pitala je Džasmel. „Šta je to?“

„To znači“, počeo je Dut, „da transmisiju Pratioca naučnika Hulda neko direktno posmatra u paviljonu sa Arhivom alibija, i tako će biti deset desetina dana dvadeset devet dana u mesecu, sve do trenutka kada se — i ako se — dokaže da je on nevin.“

„Nisam znao da vam je dozvoljeno da to činite“, rekao je šokirano Adikor.

„Oh, da, jeste“, rekao je Dut. „Onog trenutka kada je Daklar Bolbej podnela tužbu protiv tebe, jedan sudija je naredio da ti budeš pod sudskim nadzorom.“

„Zašto?“ — pitao je Adikor, pokušavajući da savlada bes.

„Zar ti Bolbej nije prenela dokumenta u kojima ti je to objasnila?“ — pitao je Dut. „Ako to nije učinila, uveren sam da se radi samo o pukom previdu. Dakle, sudski nadzor služi tome da ti se ne dozvoli da pokušaš da izmakneš sudskoj jurisdikciji, ili da ukloniš potencijalne dokaze i tome slično.“

„Ali, ja ne pokušavam da uradim ništa od svega toga“, rekao je Adikor. „Zašto me ne pustiš da siđem dole do moje laboratorije?“

Dut je pogledao Adikora kao da ne može da veruje šta ga pita. „Zašto? Zato što signal koji emituje tvoj Pratilac onda neće moći da bude detektovan i mi nećemo moći da te držimo pod prismotrom.“

Adikor je tiho opsovao.

Džasmel je prekrstila ruke na grudima. „Ja sam Džasmel Ket i — “

„Ja znam ko si ti“, rekao je čuvar zakona.

„Pa, onda, znaš i da je Ponter Bodit moj otac.“

Čuvar zakona je klimnuo glavom.

„Ovaj čovek pokušava da ga spase. Moraš da ga pustiš da siđe u laboratoriju.“

Dut je u neverici odmahnuo glavom. „Ovaj čovek je optužen da je ubio tvog oca.“

„Ali postoji mogućnost da nije“, rekla je Džasmel. „Moj otac je možda živ. Jedini način da se to sazna je da se ponovi eksperiment sa kvantnim kompjuterom.“

„Ja ne znam ništa o eksperimentima sa kvantnim kompjuterima“, rekao je Dut.

„Pitam se zašto li me to ne čudi?“ — rekao je Adikor.

„Ti si baš neki brbljivac, zar ne?“ — rekao je Dut, pogledavši Adikora i odmerivši ga od glave do pete. „Dakle, moja naređenja su jednostavna. Treba da te sprečim da napustiš Saldak i da te sprečim da siđeš u laboratoriju. Dobio sam poziv iz paviljona sa Arhivom alibija i rečeno mi je da ti nameravaš da učiniš upravo to.“

„Moram da siđem dole“, rekao je Adikor.

„Žao mi je“, rekao je Dut, prekstivši svoje krupne ruke preko svojih krupnih grudi. „I ne samo to da tamo dole ne možeš da budeš pod prismotrom, već bi mogao i da pokušaš da se rešiš dokaza koji još nisu pronađeni.“

Džasmel je zaista imala hitar um kao i njen otac. „Ali ništa ne sprečava mene da siđem u laboratoriju, zar ne? Ja nisam pod sudskim nadzorom.“

Dut je razmišljao. „Ne, nisi.“

„Dobro“, rekla je Džasmel, okrenuvši se ka Adikoru. „Reci mi šta treba da uradim da bih pokušala da vratim svog oca.“

Adikor je odmahnuo glavom. „Nije to tako jednostavno. Oprema je veoma složena i budući da smo je Ponter i ja sami sastavili, polovina kontrolnih dugmadi nije čak ni obeležena.“

Džasmel je očigledno bila frustrirana. Pogledala je krupnog čoveka. „A šta ako ti siđeš dole sa nama? Ti ćeš onda moći da vidiš šta Adikor radi.“

„Da siđem dole? — rekao je Dut i nasmejao se. „Ti želiš da siđem do jedinog mesta odakle moj Pratilac ne može da šalje signal, a uz to i da to učinim sa osobom koja je možda počinila ubistvo na tom istom mestu? Šališ se!“

„Moraš da ga pustiš da siđe dole“, rekla je Džasmel.

Ali Dut je samo odmahnuo glavom. „Ne. Ono što ja moram da učinim je da ga sprečim da siđe dole.“

Adikor je isturio vilicu. „Kako?“ — rekao je.

„Molim?“ — pitao je Dut.

„Kako? Kako ćeš da me sprečiš da siđem dole?“

„Na svaki način“, rekao je Dut, ne povisivši glas.

„Dobro, onda“, rekao je Adikor. Stajao je nepomično jedan trenutak, kao da razmišlja da li zaista želi da to pokuša. „Dobro, onda“, ponovio je i krenuo ka ulazu u lift.

„Stani“, rekao je Dut, bez neke posebne oštrine u glasu.

„Ili šta?“ — rekao je Adikor, ne okrećući se. Trudio se da deluje kao da se ne plaši, ali glas mu je zadrhtao, što ga je sprečilo da postigne željeni efekat. „Da li ćeš da mi razbiješ glavu?“ Ne mogavši da se savlada, osetio je kako mu se grče mišići na vratu, kao da se spremaju da prime udarac.

„Ne“, rekao je Dut. „Samo ću da te omamim strelicom za uspavljivanje.“

Adikor je zastao i okrenuo se.

„Oh“. Adikor nije nikada ranije bežao od čuvara zakona — niti je znao ikoga ko je to učinio. Pretpostavio je da ovo ima smisla i da oni moraju da imaju neki način da zaustave ljude, a da ih pritom ne povrede.

Džasmel se postavila između Datovog bacača strelica koji je on sada držao u ruci i Adikora. „Moraćeš prvo mene da pogodiš“, rekla je. „On ide dole.“

„Ako tako želiš. Ali moram da te upozorim: probudićeš se sa užasnom glavoboljom.“

„Molim te!“ — rekla je Džasmel. „On pokušava da spase mog oca, zar ne shvataš?“

Ovog puta se u Dutovom glasu osetilo nešto topline. „Hvataš se za slamčicu. Znam da ti je jako teško da se suočiš s tim, ali moraš da prihvatiš realnost.“ Pokazao im je rukom u kojoj je držao bacač da se udalje od rudnika. „Žao mi je, ali tvoj otac je mrtav.“