Dve Zemlje

Poglavlje 19

Sledeći uputstva doktora Singa, Ruben Montego, Luiz Benoa i Ponter su bezbedno stigli do Rubenovih kola koja su bila parkirana u garaži za osoblje bolnice. Ruben je imao ford eksplorer boje vina, kome je, mestimično, šljunak sa prilaznog puta rudniku oštetio lak. Ponter je seo na zadnje sedište i spustio se dole, prekrivši glavu novinama Sadberi star. Luiz — koja je došla pešice do bolnice — sela je napred pored Rubena. Prihvatila je njegov poziv da se pridruži njemu i Ponteru u njegovoj kući na večeri; Ruben joj je rekao da će je kasnije odvesti do njene kuće.

Vozili su se dalje dok je radio tiho svirao; pesma koju su upravo slušali bila je „It's Raining Men“ Geri Halivel „Dobro“, počeo je Ruben pogledavši u Luiz, „hajde, ubedi me. Zašto misliš da je Ponter došao iz paralelnog univerzuma?“

Luiz je za trenutak dotakla jezikom svoje pune usne. Bože, pomislio je Ruben, zaista je divna. Onda je rekla: „Kako stojiš s fizikom?“

„Ja?“ — pitao je Ruben. „Uglavnom znam ono što sam učio u srednjoj školi. Oh, i da, kupio sam primerak Kratke istorije vremena Stivena Hokinga kada je on bio u Sadberiju, ali nisam daleko odmakao.“

„U redu“, rekla je Luiz, dok je Ruben skretao nadesno. „Dozvoli mi da ti postavim jedno pitanje. Ako ispališ jedan jedini foton svetlosti na pregradu sa dva vertikalna proreza i postaviš jedan list fotografskog papira iza pregrade, tako da se na njemu pokažu interferencijalne šeme, šta će se dogoditi?“

„Ne znam“, odgovorio je iskreno Ruben.

„Dakle“, počela je Luiz, „jedno tumačenje je da se taj jedan jedini foton pretvara u talas energije i kada udari u pregradu s prorezima, svaki od njih stvara novi talasni front, i tako se dobija klasična interferencijalna šema talasastog oblika, gde najviše i najniže tačke ili povećavaju jedna drugu ili se međusobno poništavaju.“

Slušajući ovo, Ruben je počeo da se nečega neodređeno priseća. „Dobro.“

„Pa, kao što sam rekla, to je jedno tumačenje. Drugo je da se univerzum tada zapravo cepa, i tako na kratko postoje dva univerzuma. U jednom, taj foton — koji je još uvek jedinstven — prolazi kroz prorez na levoj strani, a u drugom univerzumu, isti taj foton prolazi kroz prorez na desnoj strani. I zbog toga što je potpuno svejedno kroz koji je prorez foton prošao u ovom ili u onom drugom univerzumu, ta dva univerzuma se ponovo spajaju u jedan, tako da dobijena interferencijalna šema predstavlja rezultat ponovnog spajanja univerzuma.“

Ruben je klimnuo glavom, ali samo zato što mu se činilo da to treba da učini.

„I tako“, nastavila je Luiz, „mi imamo osnovu u eksperimentalnoj fizici za mogućnost da verujemo u postojanje paralelnog univerzuma. Te interferencijalne šeme se zaista pokazuju, čak i kada pošalješ jedan foton kroz dva proreza. Ali šta se dešava ako se dva univerzuma ne spoje ponovo u jedan? Šta ako posle razdvajanja oni nastave da idu svaki svojim putem?“

„Da?“ — pitao je Ruben, pokušavajući da razume ono što ona govori.

„Pa“, rekla je Luiz, „zamisli da se univerzum podelio na dva univerzuma pre nekoliko desetina hiljada godina, kada su još postojale dve vrste ljudskih bića koje su živele jedna pored druge: naši preci Kromanjonci“ (Ruben je primetio da je ovu reč izgovorila na francuskom), „i Ponterovi preci, drevni Neandertalci. Ne znam do kada su ove dve vrste postojale istovremeno, ali — “

„Do pre od sto hiljada do dvadeset sedam hiljada godina“, rekao je Ruben.

Luizin izraz lica kazivao je da je zadivljena njegovim odgovorom i očigledno iznenađena što zna ovaj podatak.

Ruben je slegao ramenima. „Došla nam je genetičarka iz Toronta po imenu Meri Von. Ona mi je to rekla.“

„Aha. Dobro, dakle, u nekom trenutku u tom periodu, možda je došlo do cepanja i dva univerzuma su nastavila da se potpuno razdvajaju. U jednom su naši preci postali dominantna vrsta, a u drugom Neandertalci koji su stvorili svoju civilizaciju i jezik.“

Ruben je osetio kako mu se zavrtelo u glavi. „Ali... ali, kako su ova dva univerzuma ponovo došla u vezu jedan s drugim?“

„Je ne sais pas[prim. prev. fr. jez. je ne sais pas — ne znam]“, rekla je Luiz, odmahnuvši glavom. Izašli su iz Sadberija, i krenuli seoskim putem koji je vodio do gradića Lajvlija u čijoj blizini se nalazio rudnik.

„Pontere“, rekao je Ruben, „sada već možeš da sedneš uspravno; nema više onoliko mnogo automobila oko nas.“

Ponter se nije ni pomakao.

Ruben je shvatio da je ono što je izgovorio bilo previše komplikovano za Haka. „Pontere, gore“, rekao je.

Začuo je šuštanje novina i ugledao u retrovizoru Ponterovu veliku glavu. „Gore“, objavio je Ponter.

„Večeras“, rekao je Ruben, „bićeš u mojoj kući. Jasno?“

Nakon kratkog ćutanja, u kojem je verovatno slušao Hakov prevod, Ponter je rekao: „Da.“

Hak je progovorio: „Ponter mora da dobije hranu.“

„Da“, rekao je Ruben. „Da, hrana stiže uskoro.“

Nastavili su ka Rubenovoj kući i stigli su do nje dvadesetak minuta kasnije. Bila je to moderna dvospratnica oko koje se pružalo nekoliko ari placa koja se nalazila u okolini Lajvlija. Ponter, Luiz i Ruben su ušli unutra. Ponter je fascinirano posmatrao kako Ruben otključava ulazna vrata, a zatim ih zaključava i stavlja lanac s druge strane kada su ušli unutra.

Ponter se nasmešio. „Kul[prim. prev. engl. jez. cool — hladno]“, rekao je oduševljeno.

U prvom trenutku je Ruben pomislio da Ponter hvali unutrašnje uređenje kuće, ali je zatim shvatio da je mislio bukvalno. Bilo je očigledno da je prilično zadovoljan što je Rubenova kuća ohlađena pomoću klima-uređaja. „Pa“, počeo je Ruben, smešeći se Luiz i i Ponteru, „dobro došli u moj skromni dom. Osećajte se kao kod kuće.“

Luiz se osvrnula oko sebe. „Ti nisi oženjen?“ — pitala je.

Rubena je iznenadilo ovo pitanje. Prvo — po njega najbolje tumačenje — bilo je da ona proverava da li je on slobodan. Drugo — koje je bilo verovatnije — bilo je da je iznenada shvatila da je otišla na selo sa čovekom kojeg jedva poznaje i da je sada sama u kući s njim i Neandertalcem. Treće je bilo najverovatnije — to je Ruben shvatio pogledavši svoju dnevnu sobu u neredu, sa časopisima razbacanim na sve strane i tanjirom sa ostacima pice na stočiću — a to je da Ruben, očigledno, živi sam; naime, nijedna žena ne bi trpela ovakav nered.

„Ne“, rekao je Ruben. „Bio sam, ali ...“

Luiz je klimnula glavom. „Imaš ukusa“, rekla je, gledajući nameštaj u sobi koji je predstavljao mešavinu karipskog i kanadskog stila.

„Moja žena je imala“, rekao je Ruben. „Nisam ništa promenio otkako smo se razišli.“

„Aha“, rekla je Luiz. „Mogu li da ti pomognem u pripremanju večere?“

„Ne, mislio sam da samo spremim biftek. Imam roštilj u dvorištu.“

„Ja sam vegetarijanac“, rekla je Luiz.

„Oh, pa, mogu da ti spremim nešto povrća, i, recimo, krompir?“

„To bi bilo odlično“, rekla je Luiz.

„Dobro“, rekao je Ruben. „Ti pravi Ponteru društvo.“

Otišao je u kupatilo da opere ruke.

Dok je radio u dvorištu iza kuće, Ruben je video Luiz i Pontera kako živo razgovaraju. Razgovor je postajao sve življi jer je očigledno Hak učio sve više novih reči. Konačno, kada je meso bilo gotovo, Ruben je pokucao na staklena vrata da bi privukao Luizinu i Ponterovu pažnju i mahnuo im da izađu napolje.

Tenutak kasnije, oni su to i učinili. „Doktore Montego! — uzviknula je Luiz, oduševljeno, „Ponter je fizičar!“

„Jeste?“ — upitao je Ruben.

„Da, zaista jeste. Nisam još shvatila sve pojedinosti, ali je on definitivno fizičar; mislim da se bavi kvantnom fizikom.“

„Kako si to zaključila?“ — pitao je Ruben.

„Rekao mi je da on misli o tome kako stvari rade i ja sam ga pitala — pretpostavljajući da bi mogao da bude inženjer — da li on misli na velike stvari, a on je odgovorio da ne, već da misli na male stvari, na stvari koje su previše male da bi mogle da se vide. I onda sam nacrtala neke dijagrame iz osnova fizike i on ih je prepoznao i rekao je da je to ono čime se bavi.“

Ruben je pogledao Pontera sa još većim divljenjem nego pre. Nisko čelo i istaknuti luk iznad obrva činili su da deluje pomalo neinteligentno ali... on je bio fizičar! Naučnik! „Znači tako“, rekao je Ruben. Pokazao im je da sednu za okrugli sto iznad kojeg je bio suncobran i zatim je doneo bifteke i povrće koje je zamotao u aluminijumske folije i stavio na tanjire i spustio ih na sto.

Ponter mu je uputio širok osmeh. Ovo je, očigledno, za njega predstavljalo pravu hranu. Ali onda se osvrnuo oko sebe, isto onako kako je Ruben video da čini tog jutra, kao da mu nešto nedostaje. Ruben je upotrebio nož da bi odsekao parče bifteka i prineo ga ustima.

Ponter je, očigledno oponašajući Rubena, učinio to isto, sem što je odsekao mnogo veće parče.

Pošto je Ponter sažvakao zalogaj, izgovorio je nešto na svom jeziku. Odmah nakon toga začuo se muški glas koji je Ruben tada po prvi put čuo. „Dobro“, rekao. „Dobra hrana.“ Činilo se da glas dopire iz Ponterovog implanta.

Ruben je iznenađeno podigao obrve, a Luiz mu je objasnila. „Zbunjivalo me je da razgovaram sa njima dvojicom, pokušavajući da razlikujem kada implant govori u svoje ime, a kada prevodi Ponterove reči. Sada koristi muški glas kada prenosi ono što Ponter govori, a ženski kada sam govori.“

„Tako je jednostavnije“, rekao je Hak, koristeći svoj ženski glas.

„Da“, rekao je Ruben, „sasvim sigurno jeste.“

Luiz je svojim dugim prstima skinula foliju sa povrća. „Pa“, počela je, „da vidimo šta još možemo da otkrijemo.“

Narednih sat vremena Ruben i Luiz su razgovarali sa Ponterom i Hakom. Ali tada je napolju sve počelo da vrvi od komaraca. Ruben je zapalio mirišljavu sveću, ali je to Ponteru smetalo, pa ju je ugasio i oni su se vratili u dnevnu sobu. Ponter je sedeo u velikoj naslonjači, Luiz na jednom kraju kauča, smotavši svoje duge noge pod sebe, a Ruben na drugom kraju.

Razgovarali su još tri sata, polako zajedno sklapajući deliće da bi shvatili šta se dogodilo. I onda kada se cela priča ukazala, Ruben se, potpuno zapanjen, zavalio svom težinom na kauč.