Dve Zemlje

Poglavlje 23

Na kraju sastanka održanog u konferencijskoj sali kompanije Inko, Ruben Montego je pozvao sve kod sebe na roštilj. Ponter mu je uputio širok osmeh; on je, očigledno, uživao u obroku prethodne večeri. Luiz je takođe prihvatila poziv, objašnjavajući da, budući da je NOS uništena, ionako nema šta drugo da radi. I Meri je pristala; činilo joj se da bi moglo da bude zabavno, a i da je bolje nego da provede još jedno veče sama, buljeći u plafon svoje hotelske sobe. Ali profesorka Mah je odbila. Morala je da se vrati u Otavu; imala je zakazan sastanak u 10 sati uveče u ulici Saseks drajv broj 24 na kojem je trebalo da podnese izveštaj Premijeru.

Priča o Ponteru je sada potresala medije, i brojni novinari su, po rečima ljudi iz obezbeđenja kompanije Inko, sada čekali ispred kapije rudnika Krejton. Ruben i Luiz su brzo smislili plan, koji su odmah i sproveli u delo.

Meri je dobila iznajmljena kola od kompanije Inko — crveni dodž neon — (kada ga je uzimala, Meri je pitala službenika agencije za iznajmljivanje da li automobil troši bezolovni benzin, ali ju je on samo potpuno bezizražajno pogledao).

Meri je ostavila svoja kola kod rudnika, i umesto toga sela na prednje sedište Luizinog crnog forda eksplorera, koji je imao belo-plave tablice sa hvalisavom oznakom „D2O“ — posle jednog trenutka razmišljanja, Meri je shvatila da je to hemijska formula za tešku vodu. Luiz je izvadila ćebe iz prtljažnika — svi iole razumni vozači u Ontariju i Kvebeku nose ćebad ili vreće za spavanje u slučaju da im se zimi dogodi nesreća — i pokrila Meri njime.

Meri je u početku bilo užasno vruće, ali je, srećom, Luiz imala klima-uređaj u kolima; vrlo malo postdiplomaca je to sebi moglo da priušti, ali Meri je verovala da Luiz nema problema da postigne povoljan dogovor ma gde da ode.

Luiz je vozila niz krivudavi šljunkom posuti put kojim se stizalo do rudnika, a Meri je pod ćebetom činila sve što je mogla da bi delovala što krupnijom. Posle izvesnog vremena, Luiz je počela da ubrzava, kao da pokušava da pobegne.

„Upravo prolazimo kroz kapiju“, rekla je Luiz Meri, koja nije mogla ništa da vidi. „Upalilo je! Ljudi pokazuju na nas i počinju da nas prate.“

Luiz ih je vodila natrag ka Sadberija. Ako se sve bude odvijalo po planu, Ruben će sačekati dok novinari ne krenu za Luizinim eksplorerom, a onda će odvesti Pontera u svoju kuću u Lajvliju.

Luiz je stigla do male zgrade u kojoj je stanovala i zaustavila kola na parkingu. Meri je čula kako se i drugi automobili zaustavljaju blizu njih, uz šrkipu guma. Luiz je ustala s vozačkog sedišta i došla do drugih vrata. „Dobro“, rekla je Luiz Meri, otvorivši ih, „sada možete da izađete.“

Meri je to i učinila i mogla je da čuje kako se vrata na drugim automobilima s treskom zatvaraju i kako njihovi vozači izlaze. Luiz je povikala: „Voila!“ dok je pomagala Meri da zbaci ćebe sa sebe, i Meri se široko osmehnula novinarima.

„Oh, sranje!“ — rekao je jedan od novinara. „Prokletstvo!“ — rekao je drugi. Ali začuo se i treći glas — bilo je možda desetak prisutnih novinara — i jedna novinarka koja je, očigledno upućenija od ostalih u celu priču, upitala: „Vi ste doktor Meri Von, zar ne?“ — povikala je. „Genetičar?“

Meri je klimnula glavom.

„Dakle“, počela je novinarka, „da li on jeste ili nije Neandertalac?“

Meri i Luiz je bilo potrebno 45 minuta da se otarase novinara, koji su , iako su bili razočarani što nisu pronašli Pontera, bili oduševljeni što su čuli rezultate Merine analize njegove DNK. Konačno su Meri i Luiz stigle do Luizine zgrade i popele se u njen mali stan na trećem spratu. Čekale su sve dok svi novinari nisu otišli s parkinga — koji je mogao da se vidi kroz prozor Luizine spavaće sobe — a onda je Luiz izvadila nekoliko boca vina iz frižidera i ona i Meri su se vratile do njenih kola i odvezle do Lajvlija.

Stigle su do Rubenove kuće nešto pre 6 sati. Ruben i Ponter su bili mudri i nisu počeli da spremaju večeru, budući da nisu znali kada će Meri i Luiz stići. Ponter je ležao na kauču u Rubenovoj dnevnoj sobi; Meri je pomislila da je, možda, umoran, što ne bi bilo iznenađujuće s obzirom na to kroz šta je sve prošao.

Luiz je rekla da će ona da pomogne u spremanju večere. Ispričala je Meri da je vegetarijanac i da joj je bilo neprijatno što je Ruben morao da joj sprema posebno jelo prethodne večeri. Ruben je, primetila je Meri, brzo prihvatio Luizin predlog da mu pomogne; uostalom, koji normalan muškarac to ne bi učinio, pomislila je.

„Meri, Pontere“, rekao je Ruben, „osećajte se kao kod svoje kuće. Luiz i ja ćemo da spremimo roštilj.“

Meri je osetila kako srce počinje da joj kuca ubrzano, a usta da joj se suše. Nije bila nasamo s nekim muškarcem još od ... od —

Ali sada je tek rano veče i —

I Ponter nije —

Bio je to kliše, ali ovoga puta je bio potpuno istinit, istinitiji nego ikada pre.

Ponter nije bio kao ostali muškarci.

Sasvim sigurno će sve biti u redu, ubeđivala je sebe. Uostalom, Ruben i Luiz neće biti daleko. Meri je duboko udahnula, pokušavajući da se smiri. „Naravno“, rekla je tiho. „Naravno.“

„Odlično“, rekao je Ruben. „U frižideru ima gaziranih pića i piva, a za večeru ćemo da otvorimo vino koje je Luiz donela.“ Zatim su on i Luiz otišli u kuhinju, a posle nekoliko minuta su se uputili ka dvorištu. Meri je osetila kako teško diše, dok je Ruben zatvarao staklena vrata za sobom, ne želeći da ohlađeni vazduh iz kuće izlazi napolje. Pa ipak, sa zatvorenim vratima i brujanjem klima-uređaja, Meri je sumnjala da bi Ruben i Luiz uopšte mogli da je čuju.

Meri je okrenula glavu da bi pogledala Pontera koji je stajao. Uspela je da mu se slabašno nasmeši.

Ponter joj je uzvratio osmeh.

On nije bio ružan, zaista nije. Ali njegovo lice je bilo prilično neobično: kao da je neko uzeo model od gline normalnog ljudskog lica i povukao ga napred.

„Zdravo“, rekao je Ponter na engleskom.

„Zdravo“, rekla je Meri.

„Tužno“, rekao je Ponter.

Meri se setila svog putovanja u Nemačku. Mrzela je što ne može da se izrazi, što ne može da pročita uputstvo u telefonskoj govornici, niti da naruči hranu u restoranu ili da pita gde je neka ulica. Koliko mora da je strašno za Pontera — naučnika, intelektualca! — što je prinuđen da komunicira na nivou deteta.

Mogla je po njegovim izrazima lica da shvati šta oseća: smešio se, mrštio, podizao svoje spojene plave.obrve, smejao se; nije ga videla kako plače, ali je pretpostavljala da i to može da čini. Njegov Pratilac još nije znao dovoljan broj reči da bi mogli da razgovaraju o tome kako se oseća; bilo je lakše da pričaju o kvantnoj fizici nego o osećanjima.

Meri je saosećajno klimnula glavom. „Da“, rekla je, „sigurno ti je veoma čudno što ne možeš da komuniciraš.“

Ponter je kucnuo prstom po glavi, možda je razumeo, a možda nije. Osvrtao se oko sebe i posmatrao Rubenovu dnevnu sobu, i činilo se kao da misli da nešto nedostaje. „U vašim sobama nema — “ Namrštio se, očigledno frustriran što ne može da kaže ono što želi, jer ni on ni njegov implant ne znaju odgovarajuću reč. Konačno je otišao do ivice velike ugrađene police za knjige, prepune kriminalističkih romana, DVD-a i figurica sa Jamajke. Okrenuo se leđima ivici i počeo da ih trlja o nju.

Meri je u početku bila iznenađena, a zatim je shvatila šta radi: Ponter je koristio ivicu police kao stub za češanje. Slika zadovoljnog medveda Balua iz Diznijevog crtanog filma Knjiga o džungli pade joj na pamet. Pokušala je da prikrije osmeh. I nju su često svrbela leđa — i, upravo joj je palo na pamet, prošlo je dugo vremena otkako je imala nekoga da je počeše. Ako su Ponterova leđa bila prekrivena dlakama, verovatno su ga često svrbela. Bilo je očigledno da u kućama u njegovom svetu postoji neka naprava za češanje.

Zapitala se da li bi bilo pristojno da mu ponudi da mu počeše leđa; a onda se zapanjila što joj je ovo uopšte palo na pamet. Pretpostavljala je da više nikada neće poželeti da dodirne nekog muškarca niti da neki muškarac dodirne nju. Nije bilo ničeg seksualnog u češanju leđa, ali, s druge strane, čitajući literaturu koju joj je Kejša dala, samo je potvrdila ono što je već znala: ničeg seksualnog nije bilo ni u činu silovanja. Uz to, nije imala pojma kakvo je uobičajeno ponašanje između muškarca i žene u Ponterovom svetu: mogla bi da ga uvredi ili ...

Saberi se, devojko!

Nema sumnje da ona nije bila privlačna Ponteru ništa više nego što je on bio njoj. Ponter je češao leđa još nekoliko trenutaka; a zatim se udaljio od velike police. Pokazao je rukom Meri ka polici, kao da je poziva da i ona učini isto.

Meri se brinula da ne ošteti drvo ili da nešto ne obori s police, ali se smirila pomislivši da je sve uspelo da preživi Ponterovo žestoko pomeranje.

„Hvala“, rekla je Meri. Prešla je preko sobe, obišla stakleni stočić za kafu i naslonila se leđima na ivicu police. Počela je da se pomera; prijalo joj je, iako je kopča njenog prslučeta stalno zapinjala o ivicu dok je prelazila preko nje.

„Dobro, da?“ — pitao je Ponter.

Meri se nasmešila. „Da.“

U tom trenutku je zazvonio telefon. Ponter je pogledao u njega, a isto je učinila i Meri.

„Nije za mene, ne“, rekao je Ponter.

Meri se nasmejala i krenula ka stočiću na kome se nalazio aparat. Podigla je slušalicu. „Kuća Montega.“

„Da li je profesorka Meri Von slučajno tu?“ — začuo se muški glas. „Na telefonu.“

„Odlično! Ja se zovem Sandžit i ja sam producent na discovery.ca, noćnom naučnom programu koji se emituje na kanalu Diskaveri Kanada.“

„Auu!“, rekla je Meri. „To je odličan program.“

„Hvala. Pratimo priču o tom Neandertalcu koji se pojavio u Sadberiju. Iskreno, u početku nismo verovali, ali, upravo smo dobili agencijske izveštaje da ste vi potvrdili da je uzorak njegove DNK autentičan.“

„Da“, rekla je Meri. „On zaista ima neandertalsku DNK.“

„A šta je sa samim čovekom? On nije prevarant?“

„Ne“, rekla je Meri. „On je pravi.“

„Pa, onda, želeli bismo da sutra budete gost u našoj emisiji. Naš vlasnik je CTV, tako da možemo da pošaljemo nekoga iz naše lokalne filijale da uradi intervju sa vama tamo i Džejom Ingramom, jednim od naših voditelja ovde u Torontu.“

„Hmm“, rekla je Meri, „dobro, pristajem.“

„Odlično“, rekla je Sandžit. „Voleo bih da vam kažem o čemu ćemo da razgovaramo.“

Meri se okrenula i pogledala kroz prozor dnevne sobe; mogla je da vidi Luiz i Rubena kako spremaju roštilj. „Dobro.“

„Prvo, da najpre proverim da li imam sve podatke o vama. Vi ste profesor na univerzitetu Jork, zar ne?“

„Da, profesor genetike.“

„A vaš doktorat je iz...?“

„Molekularne biologije.“

„Godine 1996 ste išli u Nemačku da biste uradili analizu DNK uzetu sa fosila Neandertalca, da li je to tačno?“

Meri je bacila pogled na Pontera, da bi proverila da li je uvređen zato što ona razgovara telefonom. On joj se nasmešio, tako da je ona nastavila. „Da.“

„Recite mi nešto više o tome“, rekao je Sandžit.

Sve u svemu, ova priprema za intervju je trajala dvadesetak minuta. Meri je čula Luiz i Rubena kako ulaze i izlaze iz kuhinje nekoliko puta, a i jednom je Ruben na trenutak promolio glavu u dnevnu sobu da bi video kako je Meri. Ona je prekrila rukom mikrofon na slušalici i rekla mu šta se dešava. Ruben se nasmešio i vratio se pripremanju hrane. Napokon, Sandžit više nije imao pitanja i oni su završili s dogovaranjem za intervju. Meri je spustila slušalicu i okrenula se ka Ponteru. „Izvini zbog ovoga“, rekla je.

U tom trenutku je Ponter krenuo ka njoj, ispruživši jednu ruku napred. Shvatila je u sekundi kakav je idiot bila: saterao ju je ovde, uz policu za knjige, daleko od vrata. Samo da je jednom gurne tom ogromnom rukom, i ona će se naći daleko i od prozora, tako da Ruben i Luiz neće moći da je vide.

„Molim te“, rekla je Meri. „Molim te. Vrištaću...“

Ponter je napravio još jedan teturavi korak napred, a onda —

A onda —

A onda —

A onda je Meri vrisnula. „U pomoć! U pomoć!“

Ponter je pao i sada je ležao na tepihu. Čelo mu je bilo mokro od znoja, a koža mu je dobila boju pepela. Meri je klekla pored njega. Grudi su mu se ubrzano podizale i spuštale i teško je disao.

„U pomoć!“ — povikala je ponovo.

Začula je kako se staklena vrata pomeraju u stranu. Ruben je uleteo unutra. „Šta? Oh, Bože!“

Požurio je ka Ponteru koji je ležao na podu. Luiz je došla nekoliko sekundi kasnije. Ruben je opipao Ponterov puls.

„Ponter je bolestan“, rekao je Hak, koristeći svoj ženski glas.

„Da“, rekao je Ruben, klimajući glavom. „Da li znaš šta nije u redu s njim?“

„Ne“, rekao je Hak. „Njegov puls je ubrzan, disanje plitko. Njegova temperatura je 39 stepeni.“

Meri se za trenutak zapanjila kada je čula kako implant navodi ono što je pretpostavila da je brojka izražena u Celzijusovim stepenima, što znači da je Ponter imao povišenu temperaturu; s druge strane, bilo je logično da sva bića koja imaju deset prstiju razviju takvu vrstu skale za merenje.

„Da li on ima nekakve alergije?“ — pitao je Ruben.

Začulo se biiip.

„Alergije“, rekao je Ruben. „Hrana ili neke stvari u životnoj sredini koje ne utiču na normalne ljude, ali kod njega izazivaju bolest.“

„Ne“, rekao je Hak.

„Da li je bio bolestan pre nego što je otišao sa vašeg sveta?“

„Bolestan?“, ponovio je Hak.

„Loše. Ne dobro.“

„Ne.“

Ruben je pogledao na drveni izrezbareni sat koji se nalazio na polici za knjige. Prošlo je pedeset i jedan časova otkako je Ponter stigao ovde. „Isuse! Isuse!“

„Šta je?“ — pitala je Meri.

„Ja sam idiot“, rekao je Ruben ustajući. Požurio je u drugu sobu i vratio se noseći lekarsku torbu od izlizane smeđe kože, koju je odmah otvorio. Izvadio je drveni štapić za pregledanje grla i malu baterijsku lampu.

„Pontere“, rekao je odlučno, „otvori usta.“

Ponterove zlaćane oči bile su poluzatvorene, ali učinio je ono što je Ruben tražio. Očigledno, Ponter nije nikada bio na ovaj način pregledan; opirao se kada mu je Ruben stavio drveni štapić na jezik. Ali, uskoro je prestao da se opire, smirivši se, možda, kada mu je Hak rekao nešto što je samo on mogao da čuje i Ruben je uperio svetlost baterijske lampe u njegova ogromna usta.

„Njegovi krajnici i okolno tkivo su jako upaljeni“, rekao je Ruben. Pogledao je najpre Meri, a onda Luiz. „Ovo je neka infekcija.“

„Ali i ti, i profesorka Von i ja smo bili s njim skoro sve vreme otkako je došao“, rekla je Luiz, „a mi nismo bolesni.“

„Tačno tako“, oštro je rekao Ruben. „Šta god da ima, to je verovatno dobio ovde — i to je nešto na šta nas troje posedujemo imunitet, a on ne.“

Lekar je preturao po svojoj torbi, a onda je izvadio jednu bočicu s tabletama. „Luiz“, rekao je, ne okrećući se, „donesi čašu vode, molim te.“

Luiz je požurila u kuhinju.

„Daću mu aspirin“, rekao je Ruben Haku ili Meri, nije bila sigurno kome. „To bi trebalo da mu obori temperaturu.“

Luiz se vratila s velikom čašom puom vode. Ruben ju je uzeo. Gurnuo je dve tablete Ponteru u usta. „Hak, reci mu da proguta tablete.“

Meri nije bila sigurna da li je Pratilac razumeo Rubenove reči ili je samo pogodio šta namerava, ali jedan trenutak kasnije Ponter je progutao tablete i svojom velikom rukom pridržavao Rubenovu uspevši tako da proguta i nešto vode, iako se dosta prosulo i curilo niz njegovu vilicu bez brade, natapajući njegove plave dlake.

Ali, nije se zagrcnuo, primetila je Meri. Neandertalci nisu mogli da se zadave; to im je bila nadoknada za to što nisu mogli da proizvode veliki broj glasova. Unutrašnjost njihovih usta je bila takva da ni tečnost ni hrana nisu mogli da krenu pogrešnim putem. Ruben je pomogao Ponteru da popije još vode i on je ispraznio čašu.

Prokletstvo, pomislila je Meri. Prokletstvo!

Kako su mogli da budu toliko glupi? Kada su Kortez i njegovi konkvistadori stigli u Južnu Ameriku, oni su sa sobom doneli bolesti na koje Acteki nisu bili imuni — a oni i Španci su bili razdvojeni tek nekoliko hiljada godina, a i to je bilo dovoljno da se na jednom delu planete razviju patogene klice na koje oni koji su živeli na drugom nisu bili imuni. Ponterov svet je bio razdvojen od ovog najmanje dvadeset sedam hiljada godina; sasvim sigurno su se ovde razvile bolesti na koje on nije bio otporan.

„I ... i ...“

Meri se stresla.

I obratno važi, naravno.

Očigledno je ista stvar pala i Rubenu na pamet. Brzo je ustao i otišao na drugi kraj sobe do telefona sa kojeg je Meri malopre razgovarala.

„Halo“, rekao je u slušalicu. „Ja se zovem Ruben K. Montego i ovo je hitan slučaj. Potrebno je da me povezete sa Kanadskim centrom za kontrolu bolesti u Otavi. Da, tačno — ko god da je zadužen za zarazne bolesti tamo...“