Dve Zemlje

Poglavlje 5

Šta je-?

Potpuna tama.

I — voda! Ponter Bodit je osećao da su mu noge mokre i —

Tonuo je sve više; voda mu je prekrivala telo najpre do pasa, zatim do grudi, a onda je stigla sve do vilice.

Ponter je počeo da silovito udara nogama.

Oči su mu bile širom otvorene, ali nije mogao ništa — apsolutno ništa! — da vidi.

Mlatarao je rukama dok se vukao kroz vodu. Udahnuo je vazduh.

Šta se dogodilo? Gde sam?

U jednom trenutku nalazio se u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji, a u sledećem —

Tama — potpuno tama. Ponter je pomislio da je možda oslepeo. Eksplozija je to mogla da izazove; toliko duboko pod zemljom uvek je postojala opasnost da dođe do pucanja stena, a i iznenadna provala podzemne vode bila je moguća.

Još neko vreme se kretao kroz vodu, zamahujući rukama, a onda je ispružio prste na nogama, pokušavajući da napipa dno, ali —

Nije bilo ničega, ničega. Samo voda. Mogao je da se nalazi na rukohvat daleko od dna, ali čak i hiljadu puta toliko. Palo mu je na pamet da bi mogao da zaroni i proveri gde je dno, ali ako bude plivao u toj tami bez tračka svetlosti, mogao bi da izgubi osećaj o tome šta je gore, a šta dole i da ne uspe da se vrati na vreme na površinu.

Progutao je gutljaj vode dok je pokušavao da nogama napipa dno. Voda je bila bez ikakvog ukusa; pretpostavljao je da bi trebalo da podzemna voda bude slankasta, a činilo se da je ova voda potpuno čista, kao da je prečišćena.

I dalje je udisao vazduh. Srce mu je tuklo kao ludo, i —

Želeo je da može da otpliva do neke ivice, ma gde da se ona nalazi.

Iznenada, začula se prigušena tutnjava, svuda oko njega.

A onda ponovo, nalik nekoj ogromnoj životinji koja se budi, nalik —

Kao da se nešto nalazi pod velikim pritiskom, pomislio je. Napokon je osetio da u plućima ima dovoljno vazduha i da može da vikne.

„U pomoć!“ — povikao je Ponter. „U pomoć!“

Glas mu je čudno odzvanjao, kao da se nalazi u zatvorenom prostoru. Zapitao se da li je moguće da se i dalje nalazi u kompjuterskoj laboratoriji. Ali, ako je tako, zašto Adikor ne odgovara na njegovo dozivanje?

Nije smeo da tu ostane, znao je to. Mada još uvek nije osećao iscrpljenost, uskoro će je osetiti. Mora da pronađe nešto na šta može da se popne, ili nešto u vodi na čemu bi mogao da pluta i —

Tutnjava se ponovo začula, sada glasnija, neumoljiva.

Ponter je počeo da pliva udarajući nogama poput psa. Kad bi bilo makar malo svetlosti! Plivao je kako mu se činilo veoma kratko i —

Užasan bol! Ponter je udario glavom u nešto tvrdo. Okrenuo se i ponovo počeo da se kreće vukući se kroz vodu, osećajući sve veći bol u rukama i nogama, ispruživši napred jednu ruku sa raširenim prstima, dlana okrenutog napred. Ma šta da je bilo to u šta je udario, bilo je tvrdo i toplo — nije se radilo o metalu ili staklu. I bilo je potpuno glatko, možda malo zaobljeno i —

Ponovo se začula tutnjava, koja je dopirala iz —

Srce mu poskoči i on oseti kako mu se oči još više šire, ali nije mogao ništa da vidi u toj neprozirnoj tami.

Činilo se da tutnjava dopire iz čvrstog zida koji se nalazio ispred njega.

Počeo je da pliva u suprotnom pravcu, dok je buka sve više rasla, dostižući već toliku jačinu da je mislio da će mu bubne opne pući.

Gde sam?

Zvuk se i dalje pojačavao. On je nastavljao da pliva i —

Auh! Boli!

Udario je drugi tvrdi, glatki zid. Ovo sigurno nisu zidovi u kompjuterskoj laboratoriji, pomislio je; oni su prekriveni mekom tkaninom koja prigušuje svaki zvuk.

Vuuuš!

Iznenada, voda oko Pontera je počela da se pokreće, da kulja i da ga nosi sa sobom, i on se osećao kao da se nalazi u pobesneloj bujici. Ponter je duboko udahnuo, progutavši i nešto vode zajedno sa vazduhom, a onda —

Onda oseti kako ga nešto tvrdo udara sa strane po glavi i po prvi put otkako je ovo ludilo počelo on ugleda svetlost: zvezde su mu za-svetlucale pred očima.

A onda ponovo zavlada tama, i tišina —

Ništa više.

Adikor Huld se vratio u kontrolnu sobu, odmahujući zapanjeno glavom u potpunoj neverici.

Ponter i on su bili prijatelji od pamtiveka. Obojica su pripadali Generaciji 145 i upoznali su se još dok su studirali na Naučnoj akademiji. Ali za sve to vreme on nikada nije primetio da je Ponter sklon neslanim šalama. Osim toga, ovde nigde nije mogao da se sakrije. Propisi o protivpožarnoj zaštiti nalagali su da u prostorijama koje se nalaze na površini postoje brojni izlazi, ali ovde dole pod zemljom to je bilo praktično nemoguće. Jedini izlaz koji je postojao nalazio se u kontrolnoj prostoriji. Neka kompjuterska postrojenja imala su dodatne podove koji su pravljeni da bi se prekrili kablovi, ali ovde su svi kablovi bili postavljeni spolja i pružali su se po podu od uglačanog granita.

Adikor je posmatrao kontrole; nije gledao kroz staklo u kompjutersku odaju. Pa ipak, nikakav bljesak svetlosti nije mu privukao pažnju. Da je Ponter ispario u vazduhu, sasvim sigurno bi se osetio miris dima, ili ozona. Ali nije bilo ničeg ni sličnog tome. On je jednostavno nestao.

Adikor se sručio na stolicu — Ponterovu stolicu — zapanjen.

Nije znao šta da učini; bukvalno mu ništa nije padalo na pamet. Bilo mu je potrebno nekoliko otkucaja da sredi misli. Mora da obavesti Gradsku vlast da je Ponter nestao; moraju da organizuju potragu, ipak postoji mogućnost — neznatna! — da se zemlja otvorila i da je Ponter propao, možda u neko drugo okno, na drugom, nižem, nivou rudnika. A u tom slučaju on je, možda, povređen.

Adikor je ustao sa stolice.

Doktor Ruber Montego, dva bolničara i povređeni čovek prošli su kroz pokretna staklena vrata i ušli u Urgentnu službu Zdravstvenog centra Sent Džozef koji je pripadao Regionalnoj bolnici Sadberi.

Ispostavilo se da je dežurni lekar u Urgentnoj službi Sik pedesetih godina sa turbanom boje žada na glavi. „Šta nije u redu?“ — upitao je.

Ruben je pogledao pločicu s imenom na kojoj je pisalo: dr N.Sing. „Doktore Sing“, rekao je, „ja sam Ruben Montego, lekar u rudniku Krejton. Ovaj čovek se skoro udavio u rezervoaru sa teškom vodom i zadobio je, kao što možete da vidite, povredu glave.“

„U rezervoaru sa teškom vodom?“ — rekao je Sing. „Gde — “

„U Neutrinskoj observatoriji“, odgovorio je Ruben.

„Ah, da“, rekao je Sing. Okrenuo se i zatražio da donesu invalidska kolica, a onda je ponovo pogledao povređenog čoveka i počeo da nešto zapisuje u bolnički karton. „Neobičan oblik tela“, rekao je. „Izuzetno izražen luk iznad očiju. Razvijeni mišići, veoma široka ramena. Kratki udovi i — pogledajte! — šta je ono tamo?“

Ruben je odmahnuo glavom. „Ne znam. Izgleda da mu je to ugrađeno ispod kože.“

„Veoma neobično“, rekao je Sing. Pogledao je u čoveka. „Kako se osećate?“

„On ne govori engleski“, rekao je Ruben.

„Ah“, odvratio je Sik. „Pa, dobro, njegove kosti će da govore umesto njega. Hajde da ga pošaljemo na rentgen.“

Ruben Montego je šetao tamo-amo po odeljenju, povremeno razgovarajući sa jednim lekarom kojeg je poznavao. Konačno, Singu su javili da su rentgenski snimci gotovi. Ruben se nadao da će ga Sing iz kolegijalnosti pozvati da krene s njim, i, zaista, Sing mu je dao znak rukom da ga prati.

Povređeni čovek se i dalje nalazio u prostoriji s rentgen-aparatom, verovatno zato što je postojala mogućnost da Sing zatraži da se uradi još snimaka. Sedeo je u invalidskim kolicima, delujući uplašenije, pomislio je Ruben, čak i od sasvim male dece kada se nađu u bolnici. Radiolog je zakačio snimke, koji su bili urađeni tako da prikazuju lobanju spreda i sa strane, na osvetljenu ploču i Sing i Ruben su prišli da bi ih proučili.

„Da li vidite ovo?“ — tiho je upitao Ruben.

„Neverovatno“, odvratio je Sing.

„Neverovatno.“

Lobanja je bila dugačka — mnogo duža nego što je uobičajeno — sa okruglom izbočinom na zadnjem delu, tolikom da je gotovo izgledala kao punđa. Dvostruki luk iznad obrva bio je veoma izražen, a čelo nisko. Sinusne šupljine su bile džinovske, sa neobičnim trouglastim izbočinama. Ogromna donja vilica koja se videla na dnu snimka, otkrivala je ono što spolja nije moglo da se vidi zbog gustih dlaka: čovek uopšte nije imao bradu, vilica je bila potpuno ravna. Takode se mogla videti i pukotina između poslednjeg kutnjaka i ostatka vilice.

„Nikada nisam video nešto slično ovome“, rekao je Ruben.

Sing raširi svoje smeđe oči. „Ja jesam“, rekao je. „Ja jesam.“ On se okrenuo da bi pogledao čoveka koji je i dalje sedeo u invalidskim kolicima, mrmljajući nešto nerazumljivo. A onda je Sing ponovo počeo da posmatra te sivkaste, poput duha, slike. „Ovo je nemoguće“, rekao je Sik. „Nemoguće.“

„Šta?“

„To ne može da bude...“

„Šta, doktore Sing, pobogu — “

Sing je podigao ruku. „Ne znam kako je ovo moguće, ali...“

„Da?“

„Ovaj vaš pacijent...“, počeo je Sing, glasom u kome se osećala zapanjenost, „on je.... izgleda, Neandertalac.“