Dve Zemlje

Poglavlje 29

Rano posle podne Ruben Montego je imao dobre vesti. Razgovarao je telefonom i putem i-mejla sa različitim ekspertima u štabu LCDC-a i CDC-a, kao i u laboratoriji u Vinipegu. „Sigurno ste primetili da Ponter ne voli žitarice i mlečne proizvode“, rekao je Ruben, sedeći u svojoj dnevnoj sobi i pijući kafu iz Etiopije koja je imala veoma jak miris.

„Da“, rekla je Meri, osećajući se mnogo prijatnije posle tuširanja, iako je morala da ponovo obuče istu odeću koju je imala i prethodnog dana. „On voli meso i sveže voće, ali izgleda da ga ne zanimaju žitarice, hleb i mleko.“

„Tačno“, rekao je Ruben. „Ljudi s kojima sam razgovarao rekli su mi da je to dobro za nas.“

„Zašto?“ — pitala je Meri. Ona nije mogla da pije Rubenovu kafu, pa su tražili da im se u toku dana donese Maksvel haus i čokoladno mleko, kao i nešto odeće. U tom trenutku, Meri je dobijala neophodnu dozu kofeina iz koka-kole.

„Zato što“, počeo je Ruben, „to znači da Ponter ne dolazi iz društva baziranog na zemljoradnji. Ono što sam saznao od Haka to manje-više potvrđuje. Na Ponterovoj Zemlji živi mnogo manje ljudi nego na ovoj. Posledica toga je da oni ne obrađuju zemljište niti gaje životinje, bar ne u razmerama u kojima mi to radimo poslednjih nekoliko hiljada godina.“

„Ja bih pomislila da je to neophodno da bi se razvila bilo koja vrsta civilizacije, bez obzira na broj stanovnika.“

Ruben je klimnuo glavom. „Jedva čekam da saznam nešto više o tome od Pontera kada bude mogao da mi odgovori na ta pitanja. Dakle, da nastavim — rekli su mi da su se najozbiljnije bolesti od kojih obolevamo zapravo najpre javile kod domaćih životinja sa kojih su onda prenete na ljude. Ovčje boginje, velike boginje i tuberkuloza potiču od stoke, grip od svinja i pataka, a veliki kašalj od svinja i pasa.“

Meri se namrštila. Mogla je da vidi kroz prozor jedan helikopter, što znači da je stizalo još novinara. „Tačno, sada kada malo bolje razmislim o tome.“

„Uz to“, nastavio je Ruben, „bolesti kao što je kuga razvijaju se samo u oblastima sa velikom gustinom naseljenosti, tamo gde ima mnogo potencijalnih žrtvi. U oblastima koje su manje naseljene, klice ovih bolesti ne mogu dugo da opstanu: one ubiju svog domaćina, a onda nemaju gde dalje da idu.“

„Da, mislim da je i to tačno“, rekla je Meri.

„Verovatno je previše pojednostavljeno reći da pod uslovom da Ponter ne dolazi iz društva baziranog na zemljoradnji, onda sigurno dolazi iz društva koje se bavi lovom i sakupljanjem plodova“, rekao je Ruben. „Ipak, čini se da je to najpribližniji model, bar u ovom našem svetu, onoga što je Hak pokušao da nam opiše. Lovačko-sakupljačka društva imaju mnogo manji broj stanovnika i manju gustinu naseljenosti, ali i mnogo manje bolesti.“

Meri je klimnula glavom.

Ruben je nastavio: „Rekli su mi da se radi o istom principu kao kada su se prvi istraživači iz Evrope susreli sa Indijancima ovde u Americi. Istraživači su poticali iz društva baziranog na zemljoradnji, društva sa velikom gustinom naseljenosti i bili su prepuni klica kuge. Urođenici su poticali iz društava sa malom gustinom naseljenosti, i malo su — ili, čak, uopšte i nisu — gajili životinje; tu nisu postojale klice kuge niti bilo koje druge bolesti koja se prenosi sa stoke na ljude. Zbog toga je do uništenja došlo samo na jednoj strani.“

„Mislila sam da je sifilis u Evropu stigao iz Novog sveta“, rekla je Meri.

„Pa, da, postoje neki dokazi da je to bilo tako“, rekao je Ruben. „Ali, iako sifilis, verovatno, potiče iz Severne Amerike, on ovde nije bio prenosiv seksualnim putem. Tek kada je stigao u Evropu, on je počeo da se na taj način prenosi i postao je najveći uzročnik smrtnosti. Zapravo, endemična, nevenerična forma sifilisa i dalje postoji, iako sada može da se nađe samo među beduinskim plemenima.“

„Zaista?“

„Da. Dakle, iako je sifilis kontra-primer za inače jednosmeran tok epidemijskih bolesti, on potvrđuje da su za nastanak epidemije neophodne okolnosti koje su tipične za prenaseljena društva.“

Meri je razmišljala o tome. „To znači da ćemo ti, Luiz i ja, verovatno, biti u redu, zar ne?“

„To se čini najverovatnijim. Ponter je bolestan od nečega što je dobio ovde, ali je vrlo verovatno da nije doneo iz svog sveta ništa zbog čega bi mi trebalo da brinemo.“

„Ali, šta je s njim? Da li će njemu biti dobro?“

Ruben je slegao ramenima. „Ne znam“, rekao je. „Dao sam mu dovoljno antibiotika širokog spektra da se unište najpoznatije bakterijske infekcije, kako one gram-pozitivne, tako i gram-negativne. Virusne infekcije ne reaguju na antibiotike i ne postoji nijedan antivirusni lek širokog spektra. Sem da dobijemo dokaz da on ima neku specifičnu virusnu infekciju, nasumično davanje antivirusnih lekova bi nanelo više štete nego koristi.“ Ruben je delovao nemoćno isto onoliko koliko se Meri osećala. „U suštini, ne možemo ništa da učinimo, sem da čekamo i vidimo.“

Egzibicionisti su nagrnuli, okruživši Adikora Hulda i dovikujući mu pitanja, poput kopalja bačenih na mamuta uhvaćenog u zamku. „Da li si iznenađen presudom sudije Sard?“ — pitala je Lulazma.

„Ko će da govori u tvoju korist na sudu?“ — pitao je Haust.

„Imaš sina iz Generacije 148; da li je on dovoljno star da može da razume šta bi moglo da ti se dogodi — a i njemu?“ — pitao je jedan Egzibicionista čije ime Adikor nije znao; pripadao je Generaciji 147 i očigledno privlačio pažnju mlađe publike koja ga je gledala preko svojih voajera.

Egzibicionisti su postavljali pitanja i sirotoj Džasmel.

„Džasmel Ket, kakvi su sada tvoji odnosi sa Daklar Bolbej?“

„Da li stvarno veruješ da bi tvoj otac mogao da bude živ?“

„Ako sud donese presudu da je naučnik Huld kriv za ubistvo, kako ćeš se ti osećati zato što si branila krivca?“

Adikor je osećao da mu bes sve više raste, ali borio se, borio se da to prikrije. Znao je da bezbroj ljudi posmatra ono što Pratioci Egzibicionista emituju.

Što se Džasmel tiče, ona je odbila da odgovara na pitanja i Egzibicionisti su je na kraju ostavili na miru. Konačno su digli ruke i od Adikora i izašli iz dvorane, ostavivši njega i Džasmel same. Džasmel je u jednom trenutku uhvatila Adikorov pogled, ali je onda skrenula svoj. Adikor nije znao šta da joj kaže; umeo je da tumači raspoloženja njenog oca, ali Džasmel je mnogo ličila i na Klast. Napokon, da bi ispunio tišinu koja je vladala, rekao je: „Znam da si učinila sve što si mogla.“

Džasmel je pogledala u islikanu tavanicu, na čijoj sredini se nalazio pokazivač vremena. Zatim je spustila pogled i pogledala Adikora. „Da li si ti to učinio?“

„Šta?“ Adikorovo srce je tuklo kao ludo. „Ne, naravno da nisam. Ja volim tvog oca.“

Džasmel je sklopila oči. „Nisam znala da si to bio ti koji je pokušao da ga ubije.“

„Ja nisam pokušao da ga ubijem. Bio sam besan, to je sve. Mislio sam da si to shvatila, mislio sam — “

„Mislio si — zato što sam ipak govorila u tvoju korist — da me nije mučilo ono što sam videla? To je bio moj otac! Videla sam ga kako pljuje sopstveni zub!“

„To se dogodilo jako davno“, rekao je Adikor, tiho. „Ja ... nisam se sećao toga kao nečeg toliko ... nisam se sećao da je bilo toliko mnogo krvi. Žao mi je što si morala da to vidiš.“ Zastao je. „Džasmel, zar ne razumeš? Ja volim tvog oca, ja mu dugujem za sve ono što jesam. Nakon tog ... incidenta., on je mogao da podnese tužbu protiv mene; mogao je da traži da budem sterilisan. Ali, on to nije učinio. On je shvatio da sam ja imao — da imam! — bolest, da nisam sposoban da kontrolišem svoj bes. To što sam još uvek netaknut dugujem njemu; dugujem mu to što imam sina Daba. Ja osećam ogromnu zahvalnost prema tvom ocu. Ja ga nikada ne bih povredio. Ne bih to mogao da učinim.“

„Možda ti je bilo dosadilo da osećaš koliko mu duguješ.“

„Nisam se osećao kao njegov dužnik. Ti si još uvek mlada, Džasmel, i još nisi vezana, ali uskoro ćeš biti, znam. Ne postoji osećaj dugovanja između ljudi koji se vole; postoji samo potpuno opraštanje, i onda se nastavlja dalje.“

„Ljudi se ne menjaju“, rekla je Džasmel.

„Da, menjaju se. Ja sam se promenio. Tvoj otac je to znao.“

Džasmel je dugo ćutala, a onda rekla: „Ko će da govori u tvoju korist na sudu?“

Adikor nije obraćao pažnju na ovo pitanje kad su mu ga postavljali Egzibicionisti, ali sada je ozbiljno razmislio. „Lurt bi bila logičan izbor“, rekao je. „Ona pripada Generaciji 145, što znači da je dovoljno stara da bi je sudije poštovale. Osim toga, ona mi je već rekla da će da učini sve što može da bi mi pomogla.“

„Nadam se...“, počela je Džasmel. Nastavila je nešto kasnije. „Nadam se da će sve dobro proći.“

„Hvala ti. Šta ćeš ti sada da radiš?“

Džasmel je pogledala pravo u Adikora.

„Sada, ovog trenutka, jedino što mi je potrebno je da se udaljim odavde... i od tebe..“

Okrenula se i izašla iz ogromne dvorane Saveta, ostavivši Adikora potpuno samog.