„Laku noć, profesorko Von.“
„Laku noć.Vidimo se sutra.“ Meri Von je bacila pogled na sat. Bilo je pet minuta do devet uveče. „Čuvaj se.“
Mlada studentkinja se nasmešila. „Hoću“, rekla je. Zatim je izašla iz laboratorije.
Meri ju je posmatrala kako odlazi, sećajući se sa žaljenjem kako je nekada i sama bila vitka kao što je Darija sada. Meri je imala trideset osam godina, nije imala dece i bila je već dugo razdvojena od svog muža.
Meri se vratila proučavanju auto-radiografskog filma, na kojem se očitavao nukleotid za nukleotidom. DNK koju je proučavala bila je uzeta od goluba-selice u Muzeju prirodnih nauka Fild; poslata je tu, na univerzitet Jork, da bi se videlo da li može da bude urađen kompletan lanac. Iako su drugi to već pokušavali da urade, nisu uspeli, jer je DNK bila previše oštećena, ali Merina laboratorija je bila poznata po tome da je uspešnija od bilo koje druge laboratorije u rekonstruisanju stare oštećene DNK.
Nažalost, lanac se, ipak prekinuo; nije postojao način da se utvrdi iz ovog uzorka koji niz nukleotida je prvobitno bio prisutan. Meri je protrljala prstom koren nosa. Moraće da izdvoji još DNK iz uzorka goluba, razmišljala je, ali je bila previše umorna da bi to učinila te večeri. Pogledala je na sat na zidu; bilo je devet sati i dvadeset pet minuta.
Još nije bilo previše kasno; mnoga od večernjih predavanja leti su se završavala u devet sati, tako da će sigurno biti dosta ljudi koji se vrzmaju naokolo. Kada bi ostala da radi posle deset sati, Meri bi obično pozvala nekog iz obezbeđenja kampusa da je otprati do automobila. Međutim, sada joj se to činilo nepotrebnim budući da još nije bilo previše kasno. Meri je skinula mantil bledo zelene boje i okačila ga na čiviluk na vratima. Bio je avgust; u laboratoriji je vazduh bio rashlađen, ali napolju je i dalje bilo prilično vruće. Još jedna topla, neprijatna noć nalazila se pred njom.
Meri je ugasila svetla u laboratoriji; jedna od neonskih šipki je zatreperila nekoliko puta pre nego što se ugasila. Zatim je zaključala vrata i krenula hodnikom koji se pružao duž drugog sprata, prošavši pored automata sa pepsi-kolom (kompanija Pepsi je platila unverzitetu Jork dva miliona dolara da bi bila jedini prodavač bezalkoholnih pića u kampusu).
Na zidovima hodnika bile su okačene oglasne table, na kojima su se nalazila obaveštenja o dešavanjima na fakultetu, domaćim zadacima, sastancima klubova, kao i reklame za jeftine kreditne kartice i pretplate na časopise, a uz to i ponude za prodaju svih mogućih predmeta od strane studenata i fakulteta, uključujući i oglas nekog jadnika koji se nadao da će mu neko dati novac za staru električnu pisaću mašinu.
Meri je nastavila da korača hodnikom; potpetice njenih cipela udarale su po pločicama. Nikog drugog sem nje nije bilo u hodniku. Čula je zvuk vode u muškom toaletu, ali to ispiranje se obavljalo automatski, kad bi se tajmer uključio.
Vrata koja su vodila do stepeništa bila su od stakla ojačanog žičanom mrežom. Meri je otvorila vrata i počela da se spušta četiri sprata po betonskim stepenicama, našavši se na kraju u prizemlju gde je prešla kratku udaljenost do drugog hodnika koji je takođe bio prazan, sem što je na njegovom suprotnom kraju videla nekog nastojnika kako nešto radi. Zašla je dublje u hodnik, prošla pored stalka sa časopisom kampusa Ekskalibur, i konačno, izašla kroz dvostruka vrata u toplu noć.
Na nebu još nije bilo Meseca. Meri je išla po pločniku, prošla pored nekoliko studenata, ne prepoznavši nikog od njih. Tu i tamo bi slučajno nagazila ponekog insekta i —
Neka ruka ju je stegla preko usta i ona je osetila nešto hladno i oštro na svom grlu. „Nemoj ni da pisneš!“, začula je duboki, hrapavi glas, i osetila kako je neko vuče unazad.
„Molim vas — „, rekla je Meri.
„Ćuti!“ — rekao je muškarac. Nastavio je da je vuče unazad, dok je ona osećala kako joj nož pritiska grlo. Merino srce je udaralo kao ludo. Muškarac je sklonio ruku sa njenih usta i trenutak kasnije ona ju je osetila na svojoj levoj dojci, kako je steže grubo, bolno.
Uvukao ju je u malo udubljenje na mestu gde su se dva betonska zida spajala pod pravim uglom, koje je bilo zaklonjeno od pogleda jednim velikim borom. Okrenuo ju je, pritisnuvši joj čvrsto ruke uza zid, dok ju je svojom levom rukom u kojoj je i dalje držao nož stezao za zglob. Sada je mogla da ga vidi. Nosio je crnu skijašku kapu navučenu preko lica, ali je bilo jasno da je belac — mogla je da vidi u kružnim otvorima oko očiju da mu je koža svetla, a oči plave. Pokušala je da ga udari kolenom u prepone, ali on se izvio unazad i sve što je uspela bilo je da ga je jedva i dotakla.
„Nemoj da mi se odupireš“, čula je njegov glas. Osećala je miris duvana u njegovom dahu i znojave dlanove na rukama kojima joj je stezao zglobove. Muškarac je sklonio ruku sa zida, povukao Merinu, a zatim silovito prislonio i svoju i njenu ruku uz betonski zid, držeći svoju tako da se nož nalazio bliže Merinom licu. Drugom rukom je počeo da otkopčava svoje pantalone, i Meri je začula zvuk pokretanja rajsferšlusa. Osetila je nalet kiseline iz želuca koji joj je ispunio grlo.
„Ja imam ... ja imam AIDS“, rekla je Meri, stežući čvrsto oči, pokušavajući da se na taj način odvoji od svega.
Muškarac se nasmejao, ispustivši hrapavi zvuk u kome se nije osećala ni trunka istinskog smeha. „To znači da nas je dvoje“, rekao je. Meri je osetila kako joj srce preskače, ali je onda pomislila da on, kao i ona, laže. Koliko je žena kojima je ovo već učinio, upitala se. Koliko njih je u očajanju pokušalo da se spase istom ovom laži?
Osetila je njegovu ruku na svom pojasu, a zatim i kako joj otkopčava pantalone i povlači rajsferšlus nadole, a onda i kako joj pantalone spadaju na bedra i njegov penis u erekciji kako je pritiska preko gaćica. Zaječala je i istog trena osetila njegovu ruku na svom grlu kako je steže, zabadajući joj nokte u kožu.
„Ćuti, kučko!“
Zašto niko ne dolazi? Zašto nikog nema? Bože, zašto — Osetila je kako joj rukom svlači gaćice, a zatim i njegov penis kako silom prodire u njenu vaginu. Bol je bio nepodnošljiv; imala je osećaj da joj kida sve iznutra.
Kod silovanja se ne radio seksu, pomislila je Meri, dok su joj se suze sakupljale u uglovima očiju. To je čin nasilja. Zadnjicom je silovito udarala o betonski zid, dok je muškarac pritiskao svoje telo uz njeno, zabijajući se duboko u nju, ponovo i ponovo i ponovo, sa svakim takvim prodiranjem ispuštajući sve glasnije životinjsko stenjanje.
I onda, konačno, sve se završilo. Odvojio se od nje. Meri je znala da mora da pogleda dole, da vidi da li može išta da zapazi što bi pomoglo da ga kasnije identifikuje, da mora da proveri da nije možda obrezan, da mora da pronađe bilo šta što bi pomoglo da to kopile bude osuđeno, ali nije mogla da podnese da ga pogleda. Zabacila je glavu unazad i gledala u tamno nebo, dok joj je sve bilo zamagljeno pred očima ispunjenim suzama.
„Ostani ovde“, rekao je muškarac, dodirujući je nožem po obrazu. „Nemoj ni reč da izustiš i ostani ovde petnaest minuta.“ Zatim je čula kako povlači rajsferšlus na svojim pantalonama, a onda i njegove korake dok se trčeći udaljavao preko travnjaka.
Meri se leđima naslonila na zid, a zatim skliznula dole na betonski pločnik, i sela pritiskajući kolenima bradu. Mrzela je sebe zbog nekontrolisanih jecaja koje je ispuštala.
Posle izvesnog vremena, gurnula je ruku između nogu, a zatim je izvukla i pogledala da bi videla da li krvari; nije bilo krvi, hvala Bogu.
Čekala je da joj se umiri disanje i smiri stomak da bi mogla da ustane a da ne povrati. Zatim je ustala, bolno, polako. Mogla je da čuje glasove, glasove žena, negde u daljini; dve studentkinje su ćaskale i smejale se dok su prolazile. Jedan deo nje je želeo da ih pozove, ali nije mogla da natera sebe da ispusti bilo kakav zvuk.
Znala je da je napolju bar dvadeset pet stepeni, ali joj je bilo hladno, hladnije nego što joj je bilo ikada u životu. Trljala je ruke, pokušavajući da se zagreje.
Bilo joj je potrebno ko zna koliko vremena — pet minuta, pet sati? — da se sabere. Znala je da treba da ode do telefona, da pozove 911, da pozove policiju grada Toronta ili obezbeđenje kampusa ili — znala je sve o tome, čitala je u priručnicima na fakultetu — Centar za žrtve silovanja unverziteta Jork, ali ...
Nije želela ni sa kim da priča, nikoga da vidi, niti je želela da nju iko vidi u tom stanju.
Meri je zakopčala pantalone, duboko udahnula i počela da hoda. Prošlo je nekoliko trenutaka dok nije postala svesna da se nije uputila prema svojim kolima, već da je krenula natrag ka Fakfarson zgradi za prirodne nauke.
Kada je stigla do zgrade, držala se za gelender sve vreme dok se penjala uz stepenice četiri sprata, bojeći se da ga pusti, bojeći se da ne izgubi ravnotežu. Srećom, hodnik je bio prazan kao što je bio i malopre. Stigla je do svoje laboratorije a da je niko nije video i upalila neonsko svetlo.
Nije morala da brine oko toga da li je ostala u drugom stanju. Uzimala je pilule za kontracepciju — to nije bio greh po njenom mišljenju, ali sasvim sigurno jeste bio u očima njene majke — sve otkako se udala za Kolma, a i sada, iako su se rastali, nastavila je da ih uzima, mada je, kako se ispostavilo, imala malo razloga za to. Ali, odlučila je — otići će na kliniku i uraditi test na AIDS, da bi se uverila da se nije zarazila.
Neće prijaviti silovanje; već je znala da to neće učiniti. Koliko puta je samo čitala o ženama koje nisu prijavile da su silovane i psovala ih. Smatrala je da su time izdale sve druge žene, da su pustile monstruma da se izvuče, da su mu pružile šansu da to učine nekoj drugoj — njoj! — ali, sada, sada —
Lako je psovati nekoga kada se ne radi o tebi, kada se to nije dogodilo tebi.
Znala je šta se dešava ženama koje optuže nekog muškarca za silovanje; videla je to bezbroj puta na televiziji. Oni bi pokušali da utvrde da je sve to njena greška, da ona nije pouzdan svedok, da je na neki način dala svoj pristanak, da je nemoralna. „Znači, vi kažete da ste katolkinja, gospođo O'Kejsi — oh, izvinite, vi više ne koristite to prezime, zar ne, otkako ste napustili svog muža Kolma. Sada ste Von, zar ne? Ali, vi ste, profesorko O'Kejsi i dalje u braku, zar ne? Recite ovom sudu, da li ste spavali sa drugim muškarcima otkako ste napustili svog muža?“
Znala je da se pravda retko pronalazi u sudnici. Iskidali bi je na komadiće i ponovo ih sakupili u nešto što ni ona sama ne bi uspela da prepozna.
Uostalom, verovatno se ništa ne bi ni promenilo. Monstrum bi se izvukao.
Meri duboko udahnu. Možda će se kasnije predomisliti. Ali jedino što je sada zaista važno je da obezbedi fizičke dokaze o silovanju, a ona, profesor Meri Von, u najmanju ruku je podjednako sposobna da to učini kao i bilo koja žena policajac.
Na ulaznim vratima u laboratoriju je bilo staklo, tako da se Meri malo pomerila da niko ko bi eventualno prošao kroz hodnik ne može da je vidi. Zatim je otkopčala pantalone — zvuk rajsferšlusa izazvao je da njeno srce preskoči jedan otkucaj. Zatim je uzela epruvetu za uzorke i kuglice vate i trepćući da bi potisnula suze, pokupila gadost koja se nalazila u njoj.
Kada je završila, zapečatila je epruvetu, napisala crvenim mastilom datum i reči Von 66, što je bilo njeno ime i broj koji je odgovarao tom monstrumu. Zatim je i svoje gaćice stavila u neprozirnu kesicu, označila je istim datumom i rečima i stavila i epruvetu i kesicu u frižider u kojem su čuvali uzorke, tik do epruveta sa DNK goluba-selice, jedne egipatske mumije i dlakavog mamuta.