Dve Zemlje

Poglavlje 43

Adikor Huld je zurio u robota iz rudnika kojeg mu je Dern obezbedio. Robot je izgledao žalosno: činilo se da je sav od zupčanika, žica i mehaničkih zglobova; podsećao je na jelku bez iglica na granama. Bilo je očigledno da je robot bio zahvaćen vatrom; Adikor se setio da je pre četiri meseca u rudniku izbio požar. Neki od njegovih metalnih delova bili su izlizani do krajnje granice i ceo robot je bio potamneo, i delovao jadno. Dern je rekao da je ovaj robot trebalo da bude poslat na reciklažu, tako da niko neće ni primetiti da ga nema.

Ipak, problem je bio u tome kako da kontrolišu robota. Iako su postojali roboti sa ugrađenim čipom, oni su bili veoma skupi. Ovaj nije mogao da sam uradi ono što je trebalo da uradi; moraće da njime upravlja pomoću daljinskog upravljača. Nisu mogli da koriste radio-signal, jer bi došlo do njegove interferencije sa kvantnim registrima, i tako ne bi uspeli da ponove eksperiment. Na kraju je Dern rešio da provuče optički kabl od robota do male kontrolne kutije, koju je prikačio za jednu od konzola u kontrolnoj sobi u laboratoriji za kvantne kompjutere. Upotrebio je džojstik za pokretanje robotovih ruku, tako da on može da pritisne registar 69 onako kako je to učinio Ponter.

Adikor je pogledao u Derna. „Sve spremno?“

Dern je klimnuo glavom.

Pogledao je u Džasmel, koja je takođe bila prisutna. „Spremna?“

„Da.“

„Deset“, rekao je Adikor koji je stajao pored svoje kontrolne konzole; odbrojavao je vreme kao što je to čino onda, iako ovog puta nije bilo nikoga u kompjuterskoj komori ko bi mogao da ga čuje.

„Devet.“ Adikor se očajnički nadao da će ovo uspeti — kako zbog Pontera, tako i zbog sebe.

„Osam. Sedam. Šest.“

Pogledao je u Derna.

„Pet. Četiri. Tri.“

Osmehnuo se ohrabrujuće Džasmel.

„Dva. Jedan. Nula.“

„Hej!“ — uzviknuo je Dern. Video je kako je kontrolna kutija poletela i s treskom pala na pod, i počela da se vuče po njemu; optički kabl koji je bio zakačen na zadnjem delu robota bio je čvrsto zategnut.

Adikor je osetio jak nalet vazduha, ali nije mu zapucketalo u ušima; nije došlo do znatnije promene pritiska. Činilo se kao da je vazduh jednostavno zamenjen...

Džasmeline usne su se pokretale i moglo se videti da izgovara reči: „Ne mogu da verujem“, ali ma šta da je izgovorila, njen glas je bio prigušen hujanjem vazduha.

Dern je pojurio i zaustavio konzolu da ne bude dalje odvučena tako što je stao na kabl svojom desnom nogom. Adikor je požurio do staklene pregrade da bi pogledao u kompjutersku komoru.

Robota nije bilo, ali —

— ali kabl je bio čvrsto zategnut negde na polovini dužine ruke iznad poda i pružao se od otvorenih vrata kontrolne sobe do tri četvrtine puta do kompjuterske odaje, sve dok ...

Iznenada je nestao, ispario u vazduhu, kao da je prošao kroz nevidljivu rupu u nevidljivom zidu, tačno pored registra broj 69.

Adikor je pogledao u Derna. Dern je pogledao u Džasmel. Džasmel je pogledala u Adikora. Pojurili su ka monitoru, na kojem je trebalo da može da se vidi sve što sočivo kamere na robotu registru-je. Ali, ekran je bio potpuno taman.

„Robot je uništen“, rekla je Džasmel, „Kao i moj otac.“

„Možda“, rekao je Dern. „Ili možda video-signal ne može da se prenosi kroz ovo, ma šta da je to.“

„Ili“, počeo je Adikor, „možda se robot nalazi u nekoj potpuno zamračenoj prostoriji.“

„Šta misliš da bi trebalo da učinimo?“ — pitala je Džasmel.

Dern je slegao ramenima.

Adikor je rekao: „Hajde da ga povučemo nazad, da vidimo da li je moguće da išta ostane neoštećeno kada prođe kroz to.“ Ušao je u kompjutersku komoru i polako uhvatio kabl, nestavši i sam u ništavilu sve do visine struka. Zatim je pružio i drugu ruku i počeo da polako povlači kabl.

Džasmel mu je prišla s leđa, i počela da i ona vuče kabl.

Kabl je bilo prilično lako vući, ali je bilo očigledno, bar Adikoru, da postoji neki teret na njegovom drugom kraju, kao da negde na drugoj strani otvora robot visi iznad neke provalije.

„Koliko su jaki konektori kojima je kabl zakačen za robota?“ — pitao je Adikor, bacivši pogled na Derna, koji je sada, pošto više nije morao da drži kontrolnu kutiju, takođe ušao u kompjutersku komoru.

„To su standardni konektori.“

„Da li će se otkačiti?“

„Ako ih snažno povučeš. Postoje male kopče na konektoru kabla pomoću kojih se on namešta.“

Adikor i Džasmel su i dalje polako vukli kabl. „A da li si ti podesio te kopče?“

„Nisam siguran“, odgovorio je Dern. „Verovatno. Ja sam zakačinjao i otkačinjao kabl nekoliko puta dok sam pripremao robota...“ Adikor i Džasmel su već izvukli možda tri dužine ruke kabla i — “Pogledajte!“ — uzviknula je Džasmel.

Robot se pojavio kroz ... kroz šta, to nisu mogli da kažu. Ali mogla je da se vidi njegova osnova, kao da na neki način prolazi kroz rupu u vazduhu koja je po veličini potpuno odgovarala prečni-ku njegove osnove.

Dern je pojurio po kompjuterskoj komori, tako da su krajevi nogavica njegovih pantalona glasno udarali po uglačanom granitu. Prišao je i zgrabio jednu od robotovih ruku, koja je delimično virila iz vazduha. Stigao je u pravom trenutku, jer je kabl popustio i Adikor i Džasmel su pali jedno na drugo. Brzo su ustali i videli kako Dern izvlači do kraja robota sa — taj izraz je tog trena pao Adikoru na pamet — sa druge strane.

Adikor i Džasmel su potrčali ka Dernu, koji je sedeo na podu, s robotom koji je ležao prevrnut pored njega. Nije delovao ništa više oštećeno nego što je bio i pre nego što je prošao kroz vazduh. Dern je zurio u svoju levu ruku, sa izrazom zbunjenosti na licu.

„Da li si dobro?“ — pitao je Adikor.

„Moja ruka...“ — počeo je Dern.

„Šta je s njom? Da li je slomljena?“

Dern je podigao pogled. „Ne, dobro je, dobro. Ali, kada sam zgrabio robota ... kada je kabl popustio i robot počeo da pada, i moja ruka je prošla kroz... to. Video sam kako pola moje ruke nestaje kroz ... ma šta da je ovo.“

Džasmel je uzela Dernovu ruku u svoju i pogledala je. „Čini mi se da je sve u redu. Šta ti osećaš?“

„Ne osećam ništa neobično. Ali izgledalo je kao da je odsečena, odmah iza prstiju, a ivica je bila potpuno ravna i glatka i nije bilo krvi, i kako sam sve više izvlačio robota, tako se i ivica pomerala duž mojih prstiju.“

Džasmel je zadrhtala.

„Da li si siguran da si dobro?“ — pitao je Adikor.

Dern je klimnuo glavom.

Adikor je zakoračio napred, ka mestu na kojem se nalazio otvor. Polako je ispružio svoju desnu ruku, zatim je povukao, i tako nekoliko puta, isprobavajući. Ma kakva da su se vrata tu nalazila, sada su bila otvorena.

„I, šta sada?“ — pitala je Džasmel.

„Ne znam“, rekao je Adikor. „Da li možemo da postavimo neku svetiljku na robota?“

„Naravno“, rekao je Dern. „Mogu da skinem lampu sa zaštitnika za glavu. Da li imaš višak?“

„Na polici u maloj odaji za jelo.“

Dern je klimnuo glavom, a onda podigao ruku i počeo da je okreće u zglobu i posmatra kao da je nikada pre nije video. „Bilo je neverovatno“, rekao je tiho. Onda je, odmahujući glavom da bi se trgao iz razmišljanja, krenuo da donese svetiljku.

„Znaš šta se dogodilo, naravno“, rekla je Džasmel Adikoru, dok su čekali da se Dern vrati. „Moj otac je prošao kroz to. Zato nema ni traga od njegovog tela.“

„Ali, ta druga strana se ne nalazi na nivou poda“, rekao je Adikor. „Sigurno je pao i — “

Džasmel je podigla obrve. „I možda je slomio vrat. Što znači da bismo na toj drugoj strani mogli da ugledamo ...“

Adikor je klimnuo glavom. „Njegovo telo. To mi je već i pre palo na pamet. Žao mi je ... ali, zapravo sam pretpostavljao da se udavio u rezervoaru s teškom vodom.“ Razmišljao je o ovome što je rekao jedan trenutak, a onda je krenuo ka robotu koji je bio potpuno suv. „Na drugoj strani se nalazio rezervoar s teškom vodom onda kada je Ponter prošao, a sada ... Gristl!“

„Šta?“

„Sigurno smo se povezali sa nekim drugim univerzumom, a ne sa onim u koji je Ponter otišao.“

Džasmelina donja usna je zadrhtala.

Adikor je podigao robota i postavio ga na njegovo postolje. Proverio je konektor kabla, ali, on je, bar po onome što je mogao da vidi, bio u dobrom stanju. U međuvremenu je Džasmel otišla — hodajući polako i pognute glave — da donese drugi kraj optičkog kabla. Donela ga je Adikoru koji ga je stavio na njegovo mesto. Zatim je pomerio dve kopče koje su kliknule u spojke na konektoru, učvršćujući ga time još više.

U tom trenutku se vratio Dern noseći dve električne lampe i sfernu bateriju. Takode je doneo i lepljivu traku kojom je čvrsto zakačio lampe na obe strane sočiva na kameri robota.

Ponovo su namestili robota na isto mesto pored registra 69, a onda su se svo troje uputili u kontrolnu odaju. Tu su se nalazile neke kutije sa opremom i Adikor je stao na njih da bi mogao da istovremeno upravlja kontrolnim komandama na svojoj konzoli i da gleda u kompjutersku komoru.

Ponovo je počeo s odbrojavanjem. „Deset. Devet. Osam. Sedam. Šest. Pet. Četiri. Tri. Dva. Jedan. Nula.“

Ovog puta Adikor je sve video. Kapija se otvorila nalik obruču koji se širi poput vatre plavičaste boje. Čuo je kako je vazduh pokuljao, i video je kako se robot, koji je izgledao kao da stoji na ivici provalije, zanjihao i nestao. Kabl se zategao, a plavi obruč se stegao oko njega, smanjujući se do veličine njegovog prečnika, a onda nestao.

Njih troje su se istovremeno okrenuli prema četvrtastom monitoru. U početku im se činilo da ponovo uopšte nema signala, a onda su zraci svetlosti nešto obasjali — staklo ili plastiku — i oni su nakratko videli odraz robota na tome. Ali to je bilo sve; ma gde da se sada robot nalazio, sigurno je bilo ogromno.

Sada su svetla poigravala po nečem drugom — izukrštanim metalnim cevima, možda? — dok se robot poput klatna njihao napred-nazad.

A onda, iznenada, sve je bilo osvetljeno, kao da je —

“Neko je upalio svetlo“, rekla je Džasmel.

Sada je bilo očigledno da robot visi i okreće se na kraju svog kabla. Mogli su da vide isklesane stene, i još stena i —

„Šta je ono?“ — uzviknula je Džasmel. Videli su to samo na trenutak: bile su to neke merdevine, koje su bile prislonjene na zid ogromne prostorije, a na tim merdevinama se nalazila neka mršava osoba obučena u neobičnu odeću plave boje.

Robot se i dalje okretao i oni su videli ogromnu geodezijsku rešetku, sa nekim predmetima nalik metalnim cvetovima na njenim spojevima.

„Nikada nisam video išta slično“, rekao je Dern.

„Neverovatno je“, rekla je Džasmel.

Adikor je zadržao dah. Robot se i dalje okretao i ponovo su mogli da vide merdevine i još dve osobe kako silaze, a onda — a to je bilo izluđujuće — kako te osobe nestaju dok se robot okretao.

Robot je nastavio da se okreće i oni su uspeli da bace još dva puta pogled na osobe koje su nosile široku odeću plave boje i nešto jarko žuto na glavama.

Osobe su imale suviše uska ramena da bi bile muškarci. Adikor je mislio da se radi o ženama, iako su osobe bile mršave čak i za žene. Ali, na njihovim licima, na koja su uspeli da bace pogled samo na trenutak, nije bilo dlaka i —

Iznenada je slika na trenutak zaigrala, a onda se smirila, i robot se više nije okretao. Jedna ruka se pojavila sa strane, i na kratko dominirala vidnim poljem kamere; bila je to slabačka ruka sa kratkim prstima i sa nekim metalnim obručem oko jednog od prstiju. Ta ruka je, očigledno: čvrsto uhvatila robota i zaustavila njegovo dalje okretanje. Dern je kao mahnit povlačio dugmad na kontrolnoj kutiji, okrećući kameru najbrže što je mogao, i sada su po prvi put mogli da dobro pogledaju lice bića koje je držalo robota koji je visio.

Dern je glasno uzdahnuo. Adikor je osetio stezanje u stomaku. Biće je bilo odvratno, deformisano; imalo je donju vilicu koja je delovala kao da ima neki izraštaj.

Odvratno biće je i dalje držalo robota, pokušavajući da ga spusti dole, bliže zemlji; izgleda da se robot nalazio na pola dužine tela iznad poda ogromne prostorije.

Kako se kamera na robotu pomerala, Adikor je uspeo da vidi da se na dnu geodezijske rešetke nalazi otvor, kao da je jedan deo nje uklonjen. Na podu prostorije stajali su ogromni zaobljeni delovi od stakla ili providne plastike koji su bili nagomilani jedni na druge; to su, verovatno, bili predmeti koje su prvo obasjale lampe sa robota. Izgledalo je da su ovi zaobljeni komadi stakla nekada formirali ogromnu sferu.

Sada su mogli da neometano posmatraju tri ista bića, sva podjednako deformisana. Dvoje nije imalo dlake na licu. Jedno je pokazivalo rukom ka robotu; njegova ruka je bila tanka kao grančica.

Džasmel je držala ruke na kukovima i polako odmahivala glavom levo-desno. „Šta je to?“

Adikor je odmahnuo glavom zbunjeno.

„To je neka vrsta primata“, rekla je Džasmel.

„Nisu ni šimpanze ni majmuni bonobo“, rekao je Dern.

„Ne“, rekao je Adikor, „ali, iako su prilično mršavi i uglavnom nemaju dlake, više liče na nas nego na majmune.“

„Šteta što nose te neobične predmete na glavama“, rekao je Dern. „Pitam se čemu li služe?“

„Za zaštitu?“ — nagađao je Adikor.

„Nisu previše efikasni, ako tome služe“, rekao je Dern. „Ako im nešto padne na glavu, njihovi vratovi, a ne ramena, primiće svu težinu.“

„Nema ni traga od mog oca“, rekla je Džasmel tužno.

Svo troje su ćutali neko vreme. Onda je Džasmel ponovo progovorila: „Znate li na šta meni liče? Izgledaju kao oni prvobitni ljudi — kao oni fosili koji mogu da se vide...“

Adikor se odmakao nekoliko koraka, bukvalno se zanevši na nogama. Pronašao je stolicu i sručio se na nju.

„Gliksini“, rekao je, kada mu je odgovarajuća reč pala na pamet; Gliksin je bila oblast u kojoj su ti fosili pronađeni. Bili su to jedini poznati primati bez luka iznad obrva i sa tim smešnim ispupčenjima na donjoj vilici.

Da li je moguće da je njihov eksperiment prešao preko granice svetova i stigao do univerzuma koji su se odvojili od ovog univerzuma mnogo pre stvaranja kvantnih kompjutera? Ne, ne. Adikor je odmahivao glavom. To je bilo previše, previše ludo. Uostalom, Gliksini su istrebljeni pre negde oko pola miliona meseci — to je bila brojka koja mu je pala na pamet, ali nije bio siguran da je tačna. Adikor je trljao rukom mesto iznad luka na obrvama. Jedini zvuk koji se čuo bilo je zujanje opreme za čišćenje vazduha; a jedini mirisi koji su se osećali bili su mirisi njihovog znoja i feromona.

„Ovo je od ogromnog značaja“, rekao je Dern tiho. „Ovo je džinovsko otkriće.“

Adikor je polako klimnuo glavom. „Druga Zemlja. Druga vrsta ljudskih bića.“

„On govori!“ — uzviknula je Džasmel pokazujući na jednu od osoba koje su mogle da se vide na ekranu. „Uključi zvuk!“

Dern je posegnuo za kontrolnim dugmetom. „Govori“, ponovio je Adikor, odmahujući glavom u neverici. „Čitao sam da Gliksini nisu bili sposobni da govore, zato što su im jezici bili previše kratki.“

Slušali su kako to biće govori, iako nisu razumeli reči.

„To zvuči tako neobično“, rekla je Džasmel. „Ne liči ni na šta što sam ikada čula.“

Gliksin koji se video u prvom planu prestao je da vuče robota, očigledno shvativši da više nema kabla. Odmakao se od robota, a drugi Gliksini su prišli da bi ga pogledali. Adikoru je bio potreban jedan trenutak da shvati da su tu i muškarci i žene; i jedni i drugi na licima uglavnom nisu imali dlake, iako je nekoliko muškaraca imalo bradu. Žene su, uopšteno gledano, bile sitnije, ali, na nekima od njih se videlo da pod odećom imaju grudi.

Džasmel je pogledala u pod. „Izgleda da kapija za sada ostaje otvorena“, rekla je. „Pitam se koliko će to dugo trajati?“

I Adikor se to pitao. Dokaz koji bi spasao njega i njegovog sina Daba i njegovu sestru Kelon je bio tu: paralelni svet! Ali Daklar Bolbej bi nesumnjivo tvrdila da su snimci koji su načinjeni lažni, da predstavljaju rezultat sofisticirane kompjuterske animacjie. Uostalom, rekla bi, Adikor ima pristup najmoćnijim kompjuterima na planeti.

Ali kada bi robot mogao da donese natrag nešto ... bilo šta, možda neki predmet ili...

Mogli su da naizmenično vide različite delove prostorije dok su se ljudi kretali okolo, oslobađajući im tako vidik za ono što se nalazilo iza njih. To je bila pećina valjkastog oblika, možda 15 puta visine čoveka, isklesana u stenama.

„Oni se međusobno jako razlikuju, zar ne?“, pitala je Džasmel. „Izgleda da postoji nekoliko boja kože, i ... pogledajte onu ženu tamo! Ona ima narandžastu kosu, kao orangutan!“

„Jedan od njih trči negde“, rekao je Dern pokazujući.

„Stvarno trči“, rekao je Adikor. „Pitam se gde ide?“

„Pontere! Pontere!“

Ponter Bodit je podigao pogled. Sedeo je za stolom u trpezariji univerziteta Lorentijen, sa dva čoveka sa odseka za fiziku koji su mu pomagali za vreme ručka da napravi plan putovanja po svim važnijim institucijama koje se bave fizikom širom sveta uključujući CERN, Vatikansku observatoriju, Fermilab i Super-Kamiokande u Japanu, drugi najvažniji neutrinski detektor na svetu, u kojem se, takođe, nedavno dogodila nesreća. Stotinu i više studenata je zurilo u Neandertalca, očigledno fascinirano.

„Pontere! — ponovo je povikala Meri Von, dok joj se u glasu osećalo da je zadihana. Gotovo se srušila na sto kada mu je prišla. „Dođi brzo!“

Ponter je ustao. Isto su učinila i dvojica fizičara. „Šta je bilo?“ — pitao je jedan od njih.

Meri nije obratila pažnju na njega. „Trči!“ — rekla je Ponteru. „Trči!“

Ponter je počeo da trči. Meri ga je zgrabila za ruku i počela da trči zajedno s njim. I dalje se borila da dođe do daha; pretrčala je već ceo put od laboratorije za genetiku do zgrade za prirodne nauke, gde je primila telefonski poziv iz NOS.

„Šta se dešava?“ — pitao je Ponter.

„Kapija!“ — povikala je. „Neka sprava, neka vrsta robota ili nečeg sličnog, prošla je ovamo. A kapija je i dalje otvorena!“

„Gde?“ — pitao je Ponter.

„Dole, u neutrinskoj observatoriji.“ Stavila je ruku na grudi, koje su se podizale gore-dole. Meri je znala da Ponter može da trči mnogo brže od nje. I dalje trčeći, gurnula je ruku u svoju malu tašnu i izvukla ključeve od kola, i pružila mu ih.

Ponter je polako odmahnuo glavom. U jednom trenutku, Meri je pomislila da je želeo da kaže: „Ne bez tebe“, ali je, naravno, shvatila da se radi o nečem mnogo važnijem: Ponter Bodit nije nikada u životu vozio automobil. Nastavili su da trče, dok je Meri pokušavala da održi korak s njim, ali njegove noge su bile duže i on je počeo da trči i —

Pogledao ju je i bilo je očigledno da ga muči ista dilema: nije bilo nikakvog smisla da stigne pre Meri do parkinga, jer ionako ne bi mogao da išta uradi dok ona ne stigne.

Prestao je da trči, a zatim i ona, pogledavši ga zabrinuto.

„Mogu li?“ — pitao je Ponter.

Meri nije imala pojma na šta tačno misli, ali je klimnula glavom. Pružio je svoje velike ruke i podigao je sa zemlje. Meri ga je zagrlila rukama oko vrata i Ponter je počeo da trči, dok su njegovi dugi koraci odzvanjali po popločanom podu. Meri je mogla da oseti njegove mišiće kako se pokreću dok je jurio. Studenti i osoblje fakulteta su stajali i posmatrali neobičan prizor.

Stigli su do „aleje za kuglanje“ i Ponter je uložio svu svoju snagu u trčanje, dok su sada njegovi koraci odjekivali poput groma u staklenom hodniku.

Trčao je sve dalje i dalje, pored kioska, i —

Jedan student je u tom trenutku izlazio na vrata. Otvorio je, iznenađeno, širom usta, ali je pridržao staklena vrata tako da su Ponter i Meri mogli da prođu i oni su izleteli napolje, na svetlost dana.

Meri je mogla da gleda samo pozadi. Čvršće ga je zagrlila, držeći se. Ponter je znao koji je njen automobil; nije imao problema da opazi crveni neon na malom parkingu — što je bila jedna od prednosti malog univerziteta. Nastavio je da trči, i Meri je mogla da čuje i oseti kako se teren pod njegovim nogama menja kada je on trčeći sišao sa trave i stupio na asfalt parkinga.

Posle desetak metara, Ponter je usporio i spustio Meri. U glavi joj se vrtelo od ove lude trke, ali je uspela da brzo stigne do automobila i otvori vrata.

Meri je sela na vozačko sedište, a Ponter na suvozačko. Okrenula je ključ za paljenje i pritisla papučicu za gas i jurnuli su putem, ostavljajući Lorentijan za sobom. Uskoro su se nalazili na putu za Sadberi i rudniku Krejton. Meri obično nije vozila brzo — uostalom, za to nije ni imala mnogo prilike s obzirom na saobraćajnu gužvu koja vlada u Torontu — ali sada je išla 120 kilometara na sat po seoskom putu.

Konačno su stigli do rudnika, projurili pored velikog znaka kompanije Inko, a onda kroz kapiju, i nastavili krivudavim putem do velike zgrade u kojoj se nalazio lift. Meri je naglo zaustavila kola, tako da je šljunak poleteo u vazduh i Ponter i ona su izleteli napolje.

Ipak, sada nije više bilo potrebe da Ponter čeka Meri, a vreme je i dalje bilo od ključne važnosti. Ko je mogao da zna koliko dugo će kapija biti otvorena; uostalom, da li je još uvek otvorena? Ponter je pogledao u Meri, a onda poleteo napred i zgrabio je u zagrljaj. „Hvala ti“, rekao je. „Hvala ti na svemu.“

Meri ga je čvrsto stegla, najčvršće što je mogla, ali to verovatno nije bilo ništa u odnosu na ono što bi mogla da učini neka žena Neandertalac.

A zatim ga je pustila.

I on je otrčao prema zgradi u kojoj se nalazio lift.