Dve Zemlje

Poglavlje 11

Ostalo je još 24 dana do sledećeg Kada dvoje postaje jedno, tog divnog četvorodnevnog praznika kojem se Adikor Huld unapred radovao svakog meseca. Međutim, uprkos tome da li je to dolično ili ne, on zasigurno ne može da čeka do tada da bi razgovarao sa osobom za koju se nadao da će da govori u njegovu korist na dooslarm basadlarm. Mogao je da je nazove pomoću glasovnog komunikatora, ali toliko mnogo toga se gubi kada se razmenjuju samo reči, kada ne mogu da se vide pokreti i osete feromoni. Ne, ovo će biti veoma delikatan posao; to sasvim sigurno zahteva putovanje do Centra.

Adikor je pomoću svog Pratioca pozvao putničku kabinu sa vozačem. Zajednica je imala više od 3000 vozila i nije morao dugo da čeka da jedno dođe po njega i pokupi ga.

Njegov Pratilac mu se obratio: „Znaš da je sada Poslednjih pet, zar ne?“

Gristl! Potpuno je zaboravio na to. Efekat će sada biti najjači. Samo dva puta je do tada išao u Centar tokom Poslednjih pet; poznavao je muškarce koji to nisu nikada učinili, i on ih je zadirkivao, pričajući im da je jedva izvukao živu glavu.

Pa ipak, verovatno bi bilo mudro da se iz predostrožnosti ponovo okupa pre nego što krene tamo, i tako ublaži miris svojih feromona, zaključio je. Otišao je u kupatilo i učinio to.

Kada je završio s kupanjem, osušio se pomoću užeta za brisanje, a onda je obukao tamnobraon košulju i svetlobraon pantalone. Tek što je završio s oblačenjem, putnička kabina je stala ispred kuće. Pabo, koja je i dalje iščekivala Pontera, istrčala je napolje da bi videla ko je to došao. Adikor je izašao mnogo sporije.

To je bio najnoviji model putničke kabine, uglavnom providna, sa dva motora ispod, i stolicama u svakom uglu. Na jednoj od njih je sedeo vozač. Adikor je ušao i seo na mekano sedište u obliku sedla pored vozača.

„Ideš u Centar?“ — pitao je vozač koji je pripadao Generaciji 143 i gubio kosu na sredini glave gde se delila.

„Da.“

„Znaš da je sada Poslednjih pet?“

„Znam.“

Vozač se zakikotao. „Pa, ja neću da te čekam.“

„Znam“, rekao je Adikor. „Hajdemo.“

Vozač je klimnuo glavom i povukao kontrolnu ručicu. Vozilo je imalo dobru izolaciju od buke; Adikor je jedva mogao da čuje ventilatore. Pripremio se za vožnju koja je bila pred njim. Prošli su pored dve putničke kabine. U obema su se nalazili muškarci. Adikor je pomislio kako se vozači verovatno osećaju prilično korisnim. On nikada nije vozio putničku kabinu, ali možda je to posao u kojem bi mogao da uživa.

„U čemu je tvoj doprinos?“ — pitao je vozač opušteno, započinjući razgovor.

Adikor je i dalje gledao u predeo kroz koji su prolazili. „Ja sam fizičar.“

„Ovde?“ — pitao je vozač, delujući kao da mu ne veruje.

„Imamo laboratoriju tamo dole u jednom od rudarskih okana.“

„Oh, da“, odgovorio je vozač. „Čuo sam za to. Neki moderni kompjuteri, zar ne?“

Jedna divlja guska je letela iznad njih; njeno belo perje sa obe strane kljuna isticalo se naspram crnog vrata i glave. Adikor ju je posmatrao dok je letela.

„Kako teku stvari?“

Kada te neko optuži za zločin, to menja tvoj ugao gledanja na stvari. Adikor je to odmah shvatio. U uobičajenim okolnostima, on bi samo odgovorio: „Dobro“, umesto da počne da se bavi celom tom tužnom zbrkom. Ali čak bi i ovog vozača možda mogli da pozovu na ispitivanje, pomislio je. „Da, sudijo, odvezao sam naučnika Hulda i kada sam ga pitao kako stvari teku u njegovoj kompjuterskoj laboratoriji, on je odgovorio 'dobro'. Ponter Bodit je bio mrtav, ali on nije pokazao nikakve znake kajanja.“

Adikor je duboko udahnuo, a onda je pažljivo odmerio šta će reći. „Juče se dogodila nesreća, moj partner je nestao.“

„Oh“, rekao je vozač. „Žao mi je.“

Zemljište je na tom mestu bilo golo; mogle su da se vide samo drevne granitne stene i nisko žbunje. „I meni“, rekao je Adikor.

Nastavili su da se voze ćuteći. Nemoguće je da bude osuđen za ubistvo; sasvim sigurno će sudija odlučiti da ako nema tela, nema ni dokaza da je Ponter mrtav, a kamoli da je žrtva neke prljave igre.

Ali ako —

Ako ga osude za ubistvo, onda —

Šta onda? Sasvim sigurno će mu oduzeti imovinu, i sve će biti dato Ponterovom ženskom partneru i deci, ali ... ali, ne, ne, Klast je mrtva ima već 20 meseci.

Ali, osim toga što će mu oduzeti imovinu, šta još?

Sigurno... sigurno neće učiniti ono.

Pa, ipak za ubistvo, kakvu drugu kaznu bi mogli da odrede? To je sve delovalo nehumano, ali tome se pribegavalo kad god je neophodno još od Prve generacije. Međutim, sasvim sigurno, on, ipak, brine bez razloga. Daklar Bolbej je očigledno neutešna zbog gubitka Pontera; ipak je Ponter bio muški partner Daklarinog ženskog partnera i oni su oboje bili vezani za Klast i njena smrt je nesumnjivo pogodila Bolbej podjednako koliko i Pontera, a sada je izgubila i njega. Da, Adikor je mogao da shvati da je njeno mentalno stanje moglo da postane privremeno nestabilno zbog tog dvostrukog gubitka. Nema sumnje da će se za dan-dva Bolbej urazumiti i da će povući optužbu i izviniti mu se.

On će mirno i velikodušno prihvatiti izvinjenje, zaključio je Adikor; uostalom, šta bi drugo pa mogao da učini.

Ali šta ako ona ne povuče optužbu? Ako bude morao da nastavi sa ovom besmislicom sve do suđenja? Šta onda? Pa, moraće da —

Vozač je prekinuo Adikora u razmišljanju. „Skoro smo stigli do Centra. Da li znaš tačnu adresu?“

„Severna strana, Milbon skver.“

Adikor je video kako vozač pomera glavu gore-dole, klimajući.

Zaista su se približavali Centru: golo zemljište sada je preraslo u teren prekriven jasenovima i brezama, s grupama kuća od gajenog drveća i sive cigle. Bilo je skoro podne, i oblaci kojih je bilo tog jutra na nebu sada su nestali.

Dok su se i dalje vozili, Adikor je video prvo jednu, a zatim i drugu, a onda još nekoliko žena kako prolaze; bila su to najlepša stvorenja na celom svetu.

Dve žene su primetile putničku kabinu i počele da pokazuju na Adikora. Nije bilo uobičajeno da muškarci dolaze u Centar u neko drugo vreme sem tokom ona četiri dana Kada dvoje postaje jedno, ali dešavalo se još ređe da neki od njih dođe za vreme Poslednjih pet.

Adikor se trudio da ne obraća pažnju na poglede žena dok ih je vozač odvodio sve dalje.

Ne, pomislio je, ne mogu da me osude. Nema tela!

Ali, ako, ipak, to učine —

Adikor se promeškoljio na sedištu dok je vozilo nastavilo da leti. Mogao je da oseti kako mu se testisi stežu, kao da žele da se sakriju i pobegnu daleko od mogućnosti da budu povređeni.