Dve Zemlje

Poglavlje 38

Ponter je završio svoj hamburger, a zatim pogledao Luiz, Rubena i Meri. „Ne želim da se žalim“, rekao je, „ali ovo mi je dosadilo, ova krava, da li vi to tako zovete? Da li ima šanse da zatražimo od ljudi napolju da nam donesu nešto drugo za večeru?“

„Šta, na primer?“ — pitao je Ruben.

„Oh, bilo šta“, rekao je Ponter. „Možda odreske od mamuta.“

„Šta?“ — rekao je Ruben.

„Mamuta?“ — ponovila je Meri, zapanjeno.

„Da li je Hak pogrešno preveo ono što sam rekao?“, pitao je Ponter. „Mamut. Znate — dlakavi slon iz severnog područja.“

„Da, da“, rekla je Meri. „Mi znamo šta je mamut, ali...“

„Ali šta?“ — pitao je Ponter, podigavši obrve.

„Pa ... mamuti su istrebljeni“, rekla je Meri.

„Istrebljeni?“ — ponovio je Ponter, iznenađen. „Sada kada na to pomislim, nisam video nijednog ovde, ali, pretpostavljao sam da oni ne vole da dolaze toliko blizu ogromnom gradu.“

„Ne, ne, oni su istrebljeni“, rekla je Luiz. „U celom svetu. Istrebljeni su pre mnogo hiljada godina.“

„Kako?“ — pitao je Ponter. „Da li se radilo o nekoj bolesti?“

Svi su ćutali. Meri je polako izdahnula vazduh iz pluća, spremajući se da mu ovo objasni. „Ne, nije to razlog“, rekla je konačno.

„Znaš, mi — naša vrsta — naši preci — mi smo lovili mamute sve dok ih nismo istrebili.“

Ponter je razrogačio oči. „Šta ste učinili?“

Meri je osetila mučninu; nije želela da njena vrsta ljudskih bića deluje ovoliko loše. „Ubijali smo ih da bismo ih jeli, i, nastavili smo da ih ubijamo sve dok više nijedan nije ostao.“

„Oh“, rekao je Ponter tiho. Pogledao je kroz prozor u veliko dvorište iza Rubenove kuće. „Ja volim mamute“, rekao je. „Ne samo meso — koje je izvrsno — već njih kao životinje, kao deo prirode. Postoji jedno malo krdo mamuta koje živi blizu moje kuće. Ja uživam da ih posmatram.“

„Mi imamo sačuvane samo njihove kosture“, rekla je Meri, „i njihove kljove, a ponekad se dogodi da bude pronađen neki zaleđeni u Sibiru, ali...“

„Svi mamuti“, rekao je Ponter, vrteći glavom levo-desno, polako, tužno. „Sve ste ih pobili...“

Meri je osetila želju da se pobuni i kaže: „Nisam ja“, ali to je bilo glupo; krv je bila i na njenim rukama. Ipak, morala je da nešto kaže u svoju odbranu, ma koliko neuverljivo bilo. „To se dogodilo jako davno.“

Ponter je delovao kao da mu je mučno. „Skoro da se plašim da pitam“, počeo je, „ali da li ovde postoje druge velike životinje koje sam navikao da viđam u ovom delu sveta na mojoj Zemlji. Ja sam pretpostavljao da i one izbegavaju ovaj vaš grad, ali ...“

Ruben je odmahnuo svojom obrijanom glavom. „Ne, nije o tome reč.“

Meri je na trenutak sklopila oči. „Žao mi je, Pontere. Mi smo istrebili skoro svu megafaunu — ovde, i u Evropi... i u Australiji“ — osećala je grč u stomaku dok je ovo izgovarala, „i na Novom Zelandu i u Južnoj Americi. Jedini kontinent na kojem još žive zaista velike životinje je Afrika, a većina tih životinja pripada ugroženim vrstama.“

Biiip!

„Preti im opasnost da budu istrebljene“, rekla je Luiz.

U Ponterovom glasu se osetilo da joj prebacuje. „Ali rekla si da se sve to dogodilo jako davno.“

Meri je spustila pogled i posmatrala prazan tanjir. „Prestali smo da ubijamo mamute davno, zato što ... zato što više nije bilo mamuta kojeg bismo mogli da ubijamo. I prestali smo da ubijamo irske jelene i velike mačke koje su živele u Severnoj Americi i dlakavog nosoroga i sve druge zato što više nije bilo šta da se ubije.“

„Ubiti svakog pripadnika jedne vrste...“, rekao je Ponter. Odmahivao je glavom u neverici.

„Sada smo naučili lekciju“, rekla je Meri. „Sada imamo programe za zaštitu ugroženih vrsta i postigli smo neke rezultate. Ždral-pevač je bila gotovo istrebljena vrsta; isto je bilo i sa ćelavim orlom. I sa bizonima. Svi će oni opstati.“

Ponter je rekao hladnim glasom: „Zato što ste prestali da ih lovite do potpunog istrebljenja.“

Meri je pokušala da protestvuje i kaže da to sve nije bio samo rezultat lova; drugi razlog je bio taj što su ljudi uništili prirodna staništa ovih životinja, ali, shvatila je da ni to nije bilo ništa bolje.

„Koje su još vrste ugrožene?“ — pitao je Ponter.

Meri je slegla ramenima. „Mnoge vrste ptica. Džinovske kornjače, Pande, kitovi, šimp — .“ Zastala je u pola reči.

„Šimp — ?“ — ponovio je Ponter. „Šta su — ?“ Malo je nagao glavu na stranu, verovatno slušajući Hakov pokušaj da prevede ono što je Meri zaustila da kaže. „Oh, ne. Ne, šimpanze? Ali... ali... oni su naši rođaci. Vi lovite naše rođake?“

Meri je osetila jezu. Kako da mu kaže da šimpanze ubijaju radi hrane, da gorile ubijaju da bi od njihovih šapa pravili pepeljare, pitala se.

„Oni su od neprocenjivog značaja!“ — nastavio je Ponter. „Sasvim sigurno ti kao genetičar to znaš. Oni su najbliži živi rođaci koje imamo; mi možemo da naučimo mnogo o sebi proučavajući ih u divljini, i ispitujući njihov DNK.“

„Znam“, rekla je Meri tiho, „znam.“

Ponter je pogledao u Rubena, a onda u Luiz, a onda ponovo u Meri, odmeravajući ih, kako se činilo, kao da ih sve vidi po prvi put.

„Vi ubijate ne razmišljajući“, rekao je. „Vi ubijate cele vrste. Vi čak ubijate i druge primate.“ Zastao je i ponovo prešao pogledom od jednog do drugog lica, kao da im da je priliku da opovrgnu ono što govori, da mu ponude neko logično objašnjenje. Ali Meri nije ništa rekla, niti ostalo dvoje, i Ponter je nastavio. „Na ovom svetu je moja vrsta istrebljena?“

„Da“, rekla je Meri, veoma tiho. Znala je šta se dogodilo. Iako se u tome nisu slagali svi antropolozi, mnogi su delili njeno mišljenje da je pre od četrdeset hiljada do dvadeset sedam hiljada godina Homo sapiens — anatomski identičan današnjem čoveku — počinio prvi od onoga što će će kasnije predstavljati brojne što namerne, što neplanirane genocide, izbrisavši sa lica Zemlje drugu vrstu istog roda, drugačiju, mnogo nežniju vrstu, koja je, možda, imala više prava da nosi naziv „čovek“.

„Da li ste nas ubili“ — pitao je Ponter.

„To je pitanje o kojem se vode brojne rasprave“, rekla je Meri. „Ne slažu se svi u odgovoru na njega.“

„Šta ti misliš da se dogodilo?“ — pitao je Ponter, ne skidajući pogled svojih zlaćanih očiju sa njenih.

Meri je duboko uzdahnula. „Ja... da, mislim da se to dogodilo.“

„Izbrisali ste nas s lica Zemlje“, rekao je Ponter, svojim glasom, a onda su čuli Hakov koji je to preveo; i u jednom i u drugom glasu se osećalo da se jedva kontrolišu.

Meri je klimnula glavom. „Žao mi je“, rekla je. „Zaista mi je žao. To se dogodilo jako davno. Tada smo bili divljaci. Mi — “

U tom trenutku je zazvonio telefon. Ruben je pojurio, delujući kao da oseća olakšanje zbog toga, i podigao slušalicu. „Halo?“ — rekao je.

Meri je podigla pogled, budući da se u Rubenovom glasu sve više osećala uzbuđenje. „Ali to je sjajno!“ — rekao je lekar.'To je divno! Ne. Da. Dobro. Hvala vam! U redu. Zbogom.“

„Pa?“ — rekla je Luiz.

Ruben se jedva uzdržavao da se ne nasmeje. „Ponter ima sakagiju“, rekao je vraćajući slušalicu na mesto.

„Sakagiju“, — ponovila je Meri. „Ali, ljudi ne dobijaju sakagiju.“

„To je tačno“, rekao je Ruben. „Mi posedujemo prirodni imunitet, ali Ponter ne, zato što njegova vrsta nije živela sa našim domaćim životinjama, pokoljenjima kao što smo to mi činili. Da budem precizan, on je dobio vrstu sakagije od koje često obolevaju mladi konji. Izaziva je bakterija Streptococcus equii. Srećom, konjima se obično daje penicilin, a to je jedan od antibiotika koje sam dao Ponteru. Trebalo bi da mu bude dobro.“

„Znači, ne treba da brinemo da ćemo se i mi razboleti?“ — pitala je Luiz.

„I ne samo to“, rekao je Ruben široko se osmehnuvši, „Ukinuli su nam karantin! Pod uslovom da i poslednja serija testova koja će večeras biti završena bude negativna, možemo sutra ujutru da izađemo iz kuće!“

Luiz je zatapšala rukama. Meri je takođe bila oduševljena. Pogledala je Pontera, ali je on držao glavu spuštenu, verovatno i dalje razmišljajući o istrebljenju svoje vrste na ovom svetu.

Meri je pružila ruku i dotakla ga. „Hej, Pontere“, rekla je nežno, „zar to nije odlična vest? Sutra ćeš moći da izađeš i vidiš naš svet! “

Ponter je polako podigao glavu i pogledao Meri. Ona je i dalje učila da tumači izraze na njegovom licu, ali reči: „Da li moram?“ izgledale su joj prikladne za ono što su izražavale njegove raširene oči i blago otvorena usta.

Ali konačno je samo klimnuo glavom, rezignirano.