Dve Zemlje

Poglavlje 4

Ponter Bodit je odrastao u ovom delu sveta i celog svog života je znao za postojanje rudnika nikla. Pa, ipak, nikada nije upoznao nekoga ko je sišao u njegove dubine; u rudniku su radili isključivo roboti. Međutim, kada su lekari otkrili da Klast boluje od leukemije, Ponter i ona počeli su da se susreću sa drugim ljudima koji su, kao i ona, imali neku vrstu raka — zbog uzajamne podrške, druženja i razmene informacija. Sastajali su se u kobalant rudnika, koja je, naravno, uveče bila prazna.

Ponter je očekivao da će i drugi koji su pogođeni istom bolešću dolaziti da bi posetili rudnik. Naime, time što bi sišli duboko pod zemlju, sigurno bi bili izloženi neprirodno velikoj dozi radijacije.

Međutim, niko od onih koji su silazili dole u rudnik nije pripadao njihovoj grupi. Ponter je počeo da se raspituje i otkrio je da se radi o jednom izuzetno neobičnom rudniku nikla: nivo radijacije u drevnim granitnim stenama bio je izuzetno nizak.

Zbog toga mu je jedna zamisao pala na pamet. On je bio fizičar i zajedno sa Adikorom Huldom radio je na stvaranju kvantnog kompjutera. Međutim, kvantni registri bili su izuzetno osetljivi na sva spoljašnja ometanja, a najveći problem predstavljali su im kosmički zraci koji su izazivali dekoherenciju.

Ponter je pomislio da im se rešenje problema nalazi tu, gotovo pod nogama. Sa stenama na hiljadu dužina ruke iznad, kosmički zraci više im neće predstavljati problem. Na toj dubini ništa ni toliko malo kao što su neutrini neće moći da se probije i oni neće imati nikakvog uticaja na eksperiment. Ponter i Adikor želeli su da pokušaju.

Delag Boust bio je Glavni upravnik Saldaka; ovaj položaj bio mu je silom nametnut od strane Saveta sedokosih. Naravno, uvek je tako sa Upravnicima: niko ko bi sam odabrao da to predstavlja njegov doprinos društvu ne bi bio podoban da to stvarno i bude.

Ponter je izneo svoj predlog Boustu. Tražio je od njega da mu dozvoli da izgradi postrojenje za kvantne kompjutere duboko u rudniku. Boust je ubedio Savet sedokosih da se složi sa ovom idejom. Ni jedno tehnološki razvijeno društvo ne bi moglo da opstane bez korišćenja metala, ali ovaj rudnik nije uvek bio dobar za očuvanje životne sredine. Svaka prilika da se učini nešto pozitivno dočekana je sa dobrodošlicom.

Tako je sagarađeno postrojenje za kvantne kompjutere. Ponter i Adikor su i dalje imali problem sa jednim neočekivanim izvorom dekoherencije — električnim pražnjenjima koja je izazivao pritisak u stenama koje su se nalazile na toliko velikoj dubini. Međutim, Adikor je verovao da je uspeo da reši ovaj problem i trebalo je da tog dana ponovo pokušaju, faktorišući broj koji je bio veći od svih sa kojim su već pokušavali.

Lebdeći autobus dovezao je Pontera i Adikora do ulaza u rudnik. Bio je divan letnji dan, s nebom svetlo plave boje, baš onakav kakav je Ponterov Pratilac rekao da će biti. Ponter je mogao da oseti miris polena u vazduhu i da čuje žalostive krike ptice gnjurac na jezeru. U ostavi je odabrao jedan štitnik za glavu i pričvrstio ga na ramena, tako da dva po dijagonali ukrštena držača pridržavaju ravnu ploču tako da ona stoji kao neka vrsta ispusta nad njegovom glavom. I Adikor je stavio svoj štitnik.

Lift na ulazu u rudnik bio je cilindričnog oblika. Dva fizičara ušla su u njega i Ponter je nogom pritisnuo dugme za pokretanje.

Lift je započeo svoje dugo spuštanje.

Ponter i Adikor su izašli iz lifta i krenuli dugim hodnikom ka svojoj kvantno-kompjuterskoj laboratoriji. Ona je, naravno, bila sagrađena u delu rudnika u kojem nije bilo dragocenog metala. Išli su ćuteći, u opuštenoj i prijatnoj tišini kakva vlada između dva čoveka koji se poznaju izuzetno dugo.

Najzad su stigli do laboratorije. Činile su je četiri prostorije. Prva je bila majušna odaja u kojoj su jeli; naime, nije imalo nikakvog smisla da se voze liftom celim dugim putem natrag do površine zemlje samo radi obroka. Druga prostorija je bila toalet; dole nije bilo vodovoda, pa su sve otpadne materije morale da se svakog dana iznose napolje. Treća prostorija bila je kontrolna soba u kojoj su se nalazile gomile instrumenata i radni stolovi. Poslednja prostorija bila je jedina velika i bila je to ogromna kompjuterska komora, koja je bila veća od kuće u kojoj su Ponter i Adikor živeli.

Uobičajeni cilj kada se prave kompjuteri je da oni budu što manji; na taj način su vremenska iskrivljenja koja je izazivala brzina svetlosti svođena na najmanju moguću meru. Međutim, Ponterova i Adikorova kvantno-kompjuterska mreža bila je zasnovana na korišćenju kvantno isprepletanih protona kao registara i morao je da postoji način da se uoči razlika između reakcija koje se javljaju simultano zbog ove njihove isprepletanosti i onih koje se javljaju kao rezultat normalne komunikacije brzinom svetlosti između dva protona. Najjednostavniji način da se to učini bio je da se stvori izvesna udaljenost između registara tako da vreme koje je potrebno svetlosti da pređe razmak između dva registra bude moguće lako izmeriti. Stoga su protoni držani unutar magnetno nepropustljivih stubova poredanih na određenom razmaku po celoj komori.

Ponter i Adikor su skinuli svoje štitnike za glavu i ušli u kontrolnu sobu. Adikor je bio praktičar: on je bio taj koji je pronalazio načine da primeni u oblasti softvera i hardvera Ponterove ideje. Seo je za konzolu i počeo da prolazi kroz rutinski postupak neophodan za pokretanje kvantno-kompjuterske mreže. „Koliko još pre nego što budemo spremni?“ — pitao je Ponter.

„Još pola-desetine“, odgovorio je Adikor. „I dalje imam problem sa stabilizacijom registra 69.“

„Da li misliš da će uspeti?“ — pitao je Ponter.

„Ja?“, reče Adikor. „Sigurno.“ Nasmešio se. „Naravno, isto to sam rekao i juče i prekjuče i pre tri dana.“

„Večiti optimista“, odvratio je Ponter.

„Ej“, rekao je Adikor, „kada se stigne ovoliko daleko, nema gde dalje da se ide sem gore.“

Ponter se nasmejao, a onda je prošao kroz lučni prolaz i ušao u prostoriju gde su jeli da bi uzeo tubu s vodom. Nadao se da će današnji eksperiment uspeti. Trebalo je da uskoro bude održano Savetovanje sedokosih i on i Adikor će morati da ponovo objasne kako svojim radom doprinose društvu. Naučnici su obično dobijali odobrenje za ono što predlože — naime, svako je mogao da jasno vidi koliko se zahvaljujući nauci poboljšao život svih — ali, ipak, uvek je predstavljalo veće zadovoljstvo ako možeš da podneseš izveštaj o pozitivnim rezultatima koje si postigao.

Ponter je zubima skinuo plastični poklopac sa tube s vodom i progutao je nekoliko gutljaja hladne tečnosti. Zatim se vratio u kontrolnu sobu, seo za sto i počeo da čita sa lepeze svetlozelenih listova od tanke plastike, pregledajući zabeleške koje je načinio prilikom njihovog poslednjeg pokušaja, povremeno ispijajući po koji gutljaj vode. Bio je leđima okrenut Adikoru koji je bio zaokupljen kontrolama na suprotnom kraju male prostorije. Glavni zid prostorije bio je uglavnom od stakla i kroz njega je mogla da se vidi velika kompjuterska komora, čija je tavanica bila postavljena više, a pod niže, od onih u ostalim prostorijama.

Oni su već bili postigli značajan uspeh sa svojim kvantnim kompjuterom. Prošlih deset-meseci uzeli su kao faktor broj koji je zahtevao 10⁷³ atoma vodonika kao registar — a to je količina koja je mnogo veća od svog vodonika.u svim zvezdama u celoj galaksiji i ima kapacitet veći nego što je kapacitet cele kompjuterske komore, čak i kada bi cela bila ispunjena vodonikom. jedini način da uspeju ako žele da postignu istinske efekte kvantnog kompjutera, bio je da njihov ograničeni broj fizički postojećih registara postoji simultano u višestrukim stanjima postavljenim jedno na drugo.

Na neki način, ovaj predstojeći eksperiment predstavljao je puko povećanje: bio je to pokušaj da se faktoriše još veći broj. Međutim, broj koji je bio u pitanju bio je jedan od neizmerno velikih brojeva koji bi po Digandalovoj teoremi trebalo da bude primaran broj. Nijedan obični kompjuter to nije mogao da testira, ali njihov kvantni kompjuter trebalo bi da bude sposoban da to učini.

Ponter je proverio još nekoliko stranica beleški, a onda otišao do druge kontrolne konzole i izvukao nekoliko operativnih dugmadi, podešavajući delove sistema za snimanje. Želeo je da bude siguran da će svaki delić eksperimenta biti zabeležen, tako da kasnije ne može da bude nikakve sumnje u dobijene rezultate. Kad bi samo —

„Spremni smo“, rekao je Adikor.

Ponter je osetio kako je srce počelo da mu ubrzano kuca. Toliko je silno želeo da ovo uspe, koliko zbog sebe, toliko i zbog Adikora. Ponter je imao mnogo sreće na početku svoje karijere i sada je predstavljao cenjeno ime u svetu fizike. Čak i kada bi danas umro, ostao bi upamćen. Adikor nije bio toliko uspešan. Koliko bi bilo divno za njih obojicu ako bi uspeli da dokažu — ili pobiju; ma koji rezultat da dobiju, biće značajan — Digandalovu teoremu, pomislio je Ponter.

Postojale su dve kontrolne konzole kojima je trebalo rukovati, po jedna na svakoj strani male prostorije. Ponter je ostao kod one kod koje je već i bio, koja se nalazila pored lučnog prolaza kroz koji se ulazilo u prostoriju u kojoj su jeli. Adikor je krenuo ka suprotnom kraju kontrolne sobe. Trebalo je da se sve kontrole nalaze na jednom mestu, ali ovako kako su sada bile postavljene ušteđeno je gotovo 30 dužina ruke skupog prenosnog kabla koji je korišćen za povezivanje registara. Svaka kontrolna konzola bila je učvršćena za zid. Adikor je stajao pored svoje i povukao je onu dugmad koju je trebalo da povuče. U međuvremenu, Ponter je podešavao odgovarajuće kontrole na svojoj konzoli.

„Sve spremno?“ — pitao je Adikor.

Ponter je pogledao niz signalnih lampica na svojoj komandnoj ploči; sve su bile crvene boje, boje krvi, boje zdravlja. „Da.“

Adikor je klimnuo glavom. „Deset otkucaja“, rekao je, počevši sa odbrojavanjem. „Devet. Osam. Sedam. Šest. Pet. Četiri. Tri. Dva. Jedan. Nula.“ Nekoliko lampica se upalilo na Ponterovoj kontrolnoj tabli, pokazujući da registri rade. Teoretski, u vremenskom razmaku od jednog delića otkucaja, svi mogući faktori bi trebalo da budu isprobani, a rezultati primljeni u vidu serije interferencijalnih šema na fotografskom filmu. Običnom kompjuteru koji dekodira ove interferencijalne šeme biće potrebno izvesno vreme da sastavi listu faktora — koja bi, ako Digandal nije bio u pravu i ovaj broj nije primaran, mogla da bude uistinu veoma dugačka.

Ponter je napustio svoju konzolu i otišao da sedne. Adikor je hodao tamo-amo gledajući kroz staklo na redove registara, na svaki od tih stubova od zapečaćenog stakla i čelika koji je sadržao specifičnu količinu vodonika.

Konačno, obični kompjuter je ispustio zvuk kojim je javio da je završio.

U središnjem delu Ponterove kontrolne konzole nalazio se četvrtasti monitor. Rezultati su se pojavili na njemu, ispisani crnom bojom na žutoj pozadini. A rezultati su bili —

„Gristl!“ — opsovao je Adikor koji je stajao pored Pontera, s rukom na njegovom ramenu.

Na displeju je pisalo: „Greška u registru 69; faktorisanje prekinuto.“

„Moramo da ga zamenimo“, rekao je Ponter. „Samo nam stalno pravi probleme.“

„Nije problem u samom registru“, rekao je Adikor. „Radi se o postolju kojim je pričvršćen za pod. Ali, biće potrebno desetina-dana da se napravi novo.“

„Znači, ne možemo ništa da uradimo pre Savetovanja sedokosih?“ — upitao je Ponter. Nije se radovao pomisli da će morati da se pojavi pred starijim građanima i kaže im da ništa nisu pridodali opštem znanju od poslednjeg zasedanja Saveta.

„Ne, osim...“, počeo je Adikor, oklevajući.

„Šta?“

„Pa, problem sa registrom 69 je u tome što vibrira na svom postolju; kopče za pričvršćivanje nisu dobro urađene. Kada bismo uspeli da pronađemo nešto čime bismo ga učvrstili...“

Ponter je počeo da se osvrće po prostoriju. Ništa mu se nije činilo pogodnim za tu svrhu. „A šta misliš o tome da ja odem u kompjutersku komoru i da se naslonim na njega? Znaš, da ga pritisnem svom svojom težinom. Da li će ga to sprečiti da vibrira?“

Adikor se namrštio. „Morao bi da ga držiš veoma čvrsto. Oprema može, naravno, da izdrži izvesno pomeranje, ali...“

„Ja to mogu“, rekao je Ponter. „Ali... da li će moje prisustvo na podu kompjuterske komore izazvati dekoherenciju?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne. Stubovi sa registrima imaju jaku zaštitu; bilo bi potrebno nešto što sadrži mnogo više radioaktivnosti ili elektriciteta nego što je to ljudsko telo da bi se poremetio njihov sadržaj.“

„Pa, onda?“

Adikor se ponovo namrštio. „Teško da se ovo može nazvati elegantnim rešenjem našeg problema.“

„Ali bi moglo da uspe?“

Adikor je klimnuo glavom. „Pretpostavljam da vredi pokušati. Bolje nego da odemo pred Savet praznih ruku.“

„Dobro“, rekao je Ponter odlučnim glasom. „Hajde da to učinimo.“ Adikor je klimnuo i Ponter je otvorio vrata koja su razdvajala ostale tri prostorije od ogromne kompjuterske komore u kojoj su se nalazili stubovi sa registrima. Zatim je sišao stepenicama i zakoračio na pod komore od uglačanog granita koji se nalazio na istom nivou kao i laserski zraci. Ponter se kretao pažljivo po podu, jer se već jednom ranije dogodilo da se okliznuo kada je tuda prolazio. Kada je stigao do registra 69, spustio je jednu ruku na njegov zaobljeni vrh, a zatim preko nje i drugu, a onda pritisnuo svom snagom. „Možeš da počneš!“ — povikao je Ponter.

„Deset“, uzviknuo je Adikor. „Devet. Osam. Sedam.“

Ponter se trudio da drži ruke nepomično. Koliko je mogao da vidi, cilindrični registar nije uopšte vibrirao.

„Šest. Pet. Četiri.“

Ponter je duboko udahnuo, pokušavajući da se smiri. Zatim je zadržao dah.

„Tri. Dva. Jedan.“

Idemo, pomislio je Ponter.

„Nula!“

Adikor je čuo kako je staklo snažno zvečalo dok je gledao kroz njega u kompjutersku komoru. „Pontere!“ — viknuo je. Pojurio je ka staklenom zidu.“Pontere!“

Ali, nije bilo ni traga od Pontera.

Adikor je povukao ručicu za otvaranje vrata i —

Vuuuš!

Vrata su se širom otvorila, istrgnuvši ručicu iz Adikorove ruke dok je snažan nalet vazduha iz kontrolne sobe projurio pored njega u kompjutersku komoru; nalet je bio toliko jak da Adikor umalo nije pao s licem nadole niz malo stepenište. Vazduh iz kontrolne sobe i rudnika oko nje silovito je ulazio u kompjutersku komoru kao da je — kao da je vazduh koji se pre toga nalazio u njoj bio potpuno, na neki način, isisan. Adikoru je zapucketalo u ušima.

„Pontere! — viknuo je ponovo kada je nalet vazduha oslabio, ali, iako je prostorija bila velika, stubovi sa registrima koji su bili poredani tako da čine ogromnu mrežu, bili su uski i nije bilo nikako moguće da se Ponter nalazi iza nekog od njih.

Šta se to dogodilo, pitao se Adikor. Ako su se stene obrušile negde u rudniku, i ako se iza njih nalazila oblast sa niskim pritiskom, možda...

Međutim, seizmički senzori bili su postavljeni po celom kompleksu i oni bi ispustili miris u znak upozorenja ovde u kompjuterskoj laboratoriji da se dogodio bilo kakav sličan poremećaj.

Adikor je pojurio preko granitnog poda. „Pontere!“ — povikao je ponovo. „Pontere!“

Nigde na podu nije bilo nikakve pukotine; Ponter nije mogao da propadne kroz zemlju. Adikor je na drugom kraju prostorije mogao da vidi registar broj 69, onaj koji je Ponter pridržavao. Bilo je očigledno da nema Pontera, ali je Adikor pojurio ka registru bez obzira na to, tražeći bilo kakav trag, i —

„Gristl!“ Adikor je osetio kako mu se tlo izmiče pod nogama. Pao je s treskom na leđa na pod od granita. Pod je bio prekriven vodom, velikom količinom vode. Odakle se stvorila ta voda, upitao se Adikor. Ponter je malopre pio iz tube, ali Adikor je bio siguran da je završio s tim pre nego što je ušao unutra. A sem toga, na podu je bilo mnogo više vode nego što može da stane u tubu; bilo ju je toliko da bi moglo da se napuni nekoliko kofa.

Voda — ako je to, uopšte, i bila voda — činila se čistom; bila je bistra. Adikor je prineo svoj mokri dlan licu i pomirisao. Nije imala nikakav miris.

Adikor je liznuo tečnost.

Nije imala nikakav ukus.

To jeste bila voda, očigledno. Čista, obična voda.

Dok mu je srce udaralo, a u glavi tutnjalo, Adikor je izašao da donese neku posudu u koju je mogao da sipa ovu vodu. To je bio jedini trag koji je imao.

Odakle je ta voda došla?

I gde je, za ime sveta, Ponter?