Dve Zemlje

Poglavlje 33

„Šta je to bilo?“ — pitao je Ponter.

„Koliko dugo si tu?“ — želela je Meri da zna.

„Neko vreme.“

„Zašto nisi ništa rekao?“

„Nisam hteo da te uznemiravam“, rekao je Ponter. „Činilo se da si veoma zaokupljena onim što se dešava na ekranu.“

„Pa, i jesam bila, pomislila je Meri. Osim toga, ona je na neki način, zauzela njegovu sobu; sedela je na kauču na kojem je on trebalo da spava. Ponter je ušao u sobu i krenuo ka kauču, verovatno želeći da sedne pored nje. Meri se pomerila u suprotni ugao i naslonila na naslon za ruke.

„Ponovo te pitam“, rekao je, „šta je to bilo?“

Meri je malo ispravila ramena. „Služba u crkvi.“

Ponterov Pratilac se oglasio.

„Crkva“, rekla je Meri. „To je mesto gde se moli.“

Ponovo se začulo biiip.

„Religija. Vera u Boga.“

Hak je progovorio, koristeći svoj ženski glas. „Žao mi je, Mer, ja ne znam značenja tih reči.“

„Bog“, ponovila je Meri. „Biće koje je stvorilo univerzum.“

U prvom trenutku Ponterov izraz lica nije ništa kazivao. Ali onda, očigledno čim je čuo Hakov prevod, njegove zlaćane oči su se raširile. Nešto je rekao na svom jeziku i Hak je to preveo, koristeći muški glas: „Univerzum nema tvorca. On je uvek postojao.“

Meri se namrštila. Pretpostavila je da će Luiz — ako ikada izađe iz podruma — uživati objašnjavajući Ponteru teoriju Velikog praska. Što se nje tiče, ona nije želela da se upušta u to i samo je rekla: „Mi ne mislimo tako.“

Ponter je odmahnuo glavom, ali očigledno je bio spreman da to pusti da tako ostane. Ipak, rekao je: „Taj čovek“, počeo je, pokazujući na televizor, „govorio je o večnom životu. Da li tvoja vrsta poznaje tajnu besmrtnosti? Mi imamo specijaliste za produžavanje života, i oni su za tim dugo tragali, ali — “

„Ne“, rekla je Meri. „Ne. On govori o Raju.“ Podigla je ruku, okrenuvši dlan ka njemu, i tako uspešno zaustavila Haka da se oglasi. „Raj je mesto u kojem mi nastavljamo da živimo posle smrti.“

„To je oksimoron.“ Meri je bila zadivljena Hakovom efikasnošću. Ponter je izgovorio desetak reči na svom jeziku, verovatno rekavši nešto kao što je: „To je kontradikcija“, ali je njegov Pratilac shvatio da postoji mnogo pogodniji izraz na engleskom, iako ne postoji na neandertalskom.

„Pa“, počela je Meri, „ne veruje svako na Zemlji — na ovoj Zemlji — da postoji život posle smrti.“

„Da li većina veruje?“

„Pa, mislim da veruje.“

„Da li ti veruješ?“

Meri se namrštila razmišljajući. „Da, verujem.“

„Zasnovano na kom dokazu?“ — pitao je Ponter. Izgovorio je to najpre na svom jeziku, i glas mu je bio bezizražajan; nije pokušavao da se ruga.

„Pa, oni kažu da ...“ Zastala je. Zašto ja verujem, upitala se Meri. Bila je racionalna, logična osoba. Ali, naravno, njeno religijsko obrazovanje desilo se mnogo pre nego što je počela da uči biologiju. Konačno, slegla je ramenima, znajući da ono što će mu reći neće biti potpuno tačno. „Zato što tako piše u Bibliji.“

Biiip!

„Biblija“, ponovila je Meri. „Stari i Novi zavet.“

Biiip!

„Sveto pismo.“

Biiip!

„To je sveta knjiga sa moralnim učenjima. Prvi deo prihvataju ljudi kojima ja pripadam, koji se zovu hrišćani, a i pripadnici jedne druge velike religije, Jevreji. U drugi deo veruju samo hrišćani.“

„Zašto?“ — pitao je Potner. „Šta se dešava u tom drugom delu?“

„Tu se govori o Isusu Hristu, Božjem sinu.“

„Ah, da. Onaj čovek je govorio o njemu . I tako ... taj tvorac univerzuma je nekako imao sina koji je bio ljudsko biće. Da li to znači da je i Bog ljudsko biće?“

„Ne, ne. On je bestelesan, on nema telo.“

„Onda, kako je mogao ...?“

„Isusova majka je bila ljudsko biće, Devica Marija.“ Zastala je. „Na neki način, ja sam dobila ime po njoj.“

Ponter je blago odmahnuo glavom. „Izvini, Hak inače sjajno obavlja posao, ali ovde očigledno ne uspeva. Moj Pratilac mi je preveo da je nešto što si ti rekla značilo kao neko ko nikada nije imao seksualni odnos.“

„Da, to znači reč devica“, rekla je Meri.

„Ali kako je devica mogla da rodi dete?“ — pitao je Ponter. „To je još jedan — “ Meri ga je čula kako izgovara isti niz reči koje je Hak pre preveo kao oksimoron.

„Isus je začet bez seksualnog odnosa. Bog ga je na neki način usadio u njenu matericu.“

„A ta druga grupa, Jevreji — da li si ih tako nazvala? — oni odbacuju tu priču — “

„Da.“

„Oni izgleda manje veruju, čini mi se.“ Pogledao je Meri. „Da li ti u to veruješ, u tu priču o Isusu?“

„Ja sam hrišćanka“, rekla je Meri, potvrđujući to koliko Ponteru, toi to i sebi. „Ja sam sledbenik Hrista.“

„Shvatam“, rekao je Ponter. „I ti veruješ da postoji život posle smrti?“

„Pa, mi verujemo da je prava suština neke osobe duša“ — Biiip! — “to je bestelesna verzija osobe — i da ta duša odlazi u jedno od dva mesta posle smrti, i tamo se njen život nastavlja. Ako je osoba bila dobra, duša odlazi u Raj, na nebo, i tu boravi u prisustvu Boga. Ako je osoba bila loša, duša odlazi u Pakao — “ Biiip! „I tamo doživljava mučenje — “ — Ponovo se začulo biiip — „zauvek...“

Ponter je dugo ćutao i Meri je po njegovom izrazu lica pokušala da proceni šta misli. Konačno je rekao: „Mi ne verujemo da postoji život posle smrti.“

„Šta vi mislite da se dešava posle smrti?“ — pitala je Meri.

„Za osobu kojao je umrla apsolutno ništa. On ili ona prestaju da postoje, potpuno i kompletno. Sve što su oni bili nestaje zauvek.“

„To je tako tužno“, rekla je Meri.

„Da li je?“ — pitao je Ponter. „Zašto?“

„Zato što vi morate da nastavite dalje bez njih.“

„Da li vi imate neki kontakt sa onima koji žive posle smrti?“

„Pa, ne. Ja nemam. Neki ljudi kažu da imaju, ali njihove tvrdnje nisu nikada bile potkrepljene dokazima.“

„Ali, ako ne postoji način da vi doprete do tog mesta gde oni nastavljaju da žive posle smrti, tog boravišta mrtvih, zašto onda u to verujete?“

„Ja nikada nisam videla paralelni svet iz kog si ti došao“, počela je Meri, „a ipak verujem u to. A ni ti više ne možeš da ga vidiš, a ipak i dalje veruješ u njega.“

Još jednom Hak je pronašao pravi izraz, „Touché.“, rekao je, kratko saževši gotovo pola tuceta reči koje je Ponter izgovorio.

Ali ono što je Ponter rekao, zainteresovalo je Meri. „Mi smatramo da moralnost potiče iz religije: iz verovanja u apsolutno dobro, a, pretpostavljam, i zbog straha od prokletstva, od toga da se bude poslat u Pakao.“

„Drugim rečima“, počeo je Ponter, „ljudi koji pripadaju tvojoj vrsti ponašaju se kako treba samo zato što su ugroženi ako to ne čine.“

Meri je malo nagla glavu, razmatrajući poentu ovoga što je upravo rekao. „Radi se o Paskalovoj opkladi. „Znaš, ako veruješ u Boga, a ispostavi se da on ne postoji, onda gubiš veoma malo. Međutim, ako ne veruješ, a on postoji, onda rizikuješ da budeš večno na mukama. S obzirom na sve to, mudro je da budeš vernik.“

„Ah“, rekao je Ponter; ovaj uzvik je bio isti i na njegovom i na njenom jeziku, tako da nije bilo potrebe da Hak išta prevodi.

„Ali, vidi“, počela je Meri, „ti mi i dalje nisi odgovorio na pitanje oko morala — bez vere da ćeš biti nagrađen ili kažnjen nakon završetka tvog života — šta pokreće tvoje ljude da budu moralni? Provela sam prilično vremena s tobom, Pontere, i znam da si dobar čovek. Odakle potiče ta dobrota?“

„Ja se ponašam onako kako se ponašam zato što smatram da je ispravno da tako činim.“

„Po kojim normama?“

„Po normama mog naroda.“

„Ali, odakle potiču te norme?“

„Odakle...“ U tom trenutku, Ponter raširi oči, kao da je upravo nešto važno shvatio. „Iz našeg uverenja da ne postoji život posle smrti“, rekao je trijumfalno. „Zbog toga me je vaše verovanje uznemirilo. Sada to shvatam. Naša tvrdnja je u skladu sa činjenicama kojima raspolažemo: život neke osobe se potpuno završava u trenutku njene smrti; ne postoji mogućnost da se posle toga s tom osobom pomiriš ili da popraviš vaš odnos i ne postoji mogućnost da oni sada, zato što su živeli moralno, žive u Raju, zaboravivši na sve brige koje su imali u ovom životu.“ Ponter je zastao, i pogled mu je preletao levo-desno po Merinom licu, očigledno tražeći neki znak da je shvatila na šta on cilja.

„Zar ne razumeš?“ — nastavio je Ponter. „Ako sam se ogrešio o nekoga — ako sam mu rekao nešto ružno ili, recimo, uzeo mu nešto, po tvom shvatanju ja mogu da se utešim saznanjem da će, i kada ta osoba umre, s njom moći da se kontaktira, i da će biti moguće popraviti štetu. Međutim, po našem shvatanju, kada neko umre, što svakome od nas može da se desi u bilo kom trenutku — može da se dogodi neka nesreća ili možemo da doživimo srčani udar, ili slično — onda ti koji si toj osobi naneo zlo moraš da živiš sa saznanjem da je postojanje te osobe potpuno okončano, a da se ti s njom nisi pomirio.“

Meri je razmišljala o ovome što je rekao. Da, sasvim sigurno da većina robovlasnika nije uopšte o ovome razmišljala, ali je izvesno da su postojali ljudi sa savešću, koji su živeli u društvu zasnovanom na kupovini i prodaji ljudskih bića, koji su uspevali da umire sebe saznanjem da će ti ljudi prema kojima su se ogrešili biti nagrađeni posle smrti. Da, nacističke vođe predstavljale su oličenje zla, ali koliko je mnogo bilo onih koji su bili nižeg ranga, koji su slušali naređenja i ubijali Jevreje, i koji su uspevali da noću spavaju verujući da se ti mrtvi sada nalaze u Raju.

Nije to ni moralo da uvek bude nešto toliko grandiozno. Bog je bio veliki kompenzator: ako ti, u životu bude naneta neka nepravda, to će ti biti nadoknađeno posle smrti — a to je bio osnovni princip koji je omogućavao roditeljima da šalju svoju decu da umru u nekom od bezbrojnih ratova u ljudskoj istoriji. Nije bilo važno ni da li si uništio nečiji život zato što je ta osoba mogla da ode u Raj. Oh, da, ti sam si mogao da odeš u Pakao, ali ništa od onoga što si drugima učinio nije njih, suštinski, povredilo. Ovaj život je samo uvod; večni život je ono što tek treba da dođe.

I zaista, u tom beskonačnom postojanju, Bog će im nadoknaditi za sve što im je nažao učinjeno na ovom svetu ... a i njoj.

A ono kopile, ono kopile koje ju je silovalo .... goreće u Paklu.

Ne, nije važno što nije prijavila taj zločin: on neće moći da izbeg-ne Sudnji dan.

Ali... ali...

„Šta se dešava u tvom svetu? Šta se tamo dešava sa kriminalcima — s ljudima koji prekrše zakon“, rekla je Meri. „Ljudima koji namerno povređuju druge ljude.“

„Ah, rekao je Ponter. Mi sada imamo malo problema s tim, s obirom da smo očistili naš genetski materijal i uklonili većinu loših gena iz našeg genetskog nasleđa još pre mnogo pokolenja.“

„Šta!“ — uzviknula je Meri.

„Za ozbiljne zločine kazna je bila sterilizacija i to ne samo krivca, već i svakog ko ima 50 procenata istog genetskog materijala: braće i sestara, roditelja, potomaka. Efekat je bio dvostruk. Prvo, to je dovelo do toga da se ti loši geni odstrane iz našeg društva i — “

„Kako je društvo u kome se ljudi ne bave zemljoradnjom počelo da se bavi genetikom? Naime, mi smo do toga došli zahvaljujući uzgajanju biljaka i životinja.“

„Mi možda nismo gajili životinje i biljke za ishranu, ali smo gajili životinje da bi nam pomagale u lovu, recimo. Ja imam psa po imenu Pabo koga veoma volim. Vukovi su bili prilično pogodni za kontrolisano odgajanje, i rezultati su bili očigledni.“

Meri je klimnula glavom; to je zvučalo logično.

„Rekao si da je sterilizacija imala dvostuki efekat?“

„Oh, da. Osim što je došlo do eliminacije loših gena, to je davalo svakoj porodici jak podsticaj da se pobrine da niko od njenih članova ne počini neki ozbiljan zločin.“

„Da, pretpostavljam da bi to bio jak podsticaj“, rekla je Meri.

„Zaista je i bio“, rekao je Ponter. „Ti, kao genetičar, sasvim sigurno znaš da je jedina besmrtnost ona koja postoji u genima. Život pokreću geni koji žele da obezbede sebi reprodukciju ili da zaštite svoje postojeće kopije. Zbog toga je naš pravosudni sistem bio usmeren na gene, a ne na ljude. U našem društvu sada nema zločina zato što je naš pravosudni sistem direktno ciljao na ono što zaista pokreće život; ne na pojedince, ne na okolnosti, već na gene. Mi smo doveli do toga da je najbolja strategija preživljavanja za gene bila da poštuju zakon.“

„Ričard Doukins bi se s tim složio, pretpostavljam“, rekla je Meri. „Ali ti si govorio o tom praktikovanju sterilizacije u prošlom vremenu. Kada se s tim prestalo?“

„Nije se prestalo, ali u današnje vreme ima malo potrebe za tim.“

„Bili ste toliko uspešni? Niko više ne čini neki ozbiljan zločin?“

„Veoma retko do toga dolazi zbog nekog genetskog poremećaja. Naravno, postoje i biohemijski poremećaji koji izazivaju antisocijalno ponašanje, ali, oni se, uglavnom, tretiraju lekovima. Retko se dešava da je potrebno da se pribegne sterilizaciji.“

„Društvo bez zločina“, rekla je Meri, odmahujući polako glavom zapanjena. „To mora da je...“ Zastala je, pitajući se koliko je spremna da spusti svoj gard, a onda nastavila: „To mora da je fantastično.“ Onda se namrštila. „Ipak, sasvim sigurno dosta zločina ostaje nerešeno. A ako ne uspete da otkrijete ko je nešto počinio, onda počinilac prođe nekažnjeno, ili, ako se radi o nekom biohemijskom poremećaju, nelečeno.“

Ponter je trepnuo. „Nerešeni zločini?“

„Da, znaš: zločini za koje policija“ — Biiip — „ — ili kako god da vi nazivate ljude koji sprovode zakon — ne može da utvrdi ko ih je počinio.“

„Ne postoje takvi zločini.“

Meri se ukočila. Kao i većina Kanađana, i ona je bila protivnik smrtne kazne uglavnom baš zbog toga što je postojala mogućnost da nevina osoba bude pogubljena. Svi Kanađani su živeli noseći žig srama zbog Gaj Pol Morina, koji je proveo 10 godina u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio; zbog Donalda Maršala Mlađeg, koji je proveo 11 godina u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio; zatim Dejvida Milgarda, koji je proveo 23 godine u zatvoru zbog silovanja i ubistva, a bio je nevin. Kastracija je bila najmanja kazna koju bi Meri volela da njen silovatelj doživi, ali, ako bi se dogodilo da u svojoj želji za osvetom ona dovede do toga da se to desi pogrešnoj, nevinoj osobi, kako bi mogla da živi sama sa sobom? A šta je sa slučajem Maršal? Ne, nisu svi Kanađani živeli noseći taj žig srama, već samo belci. Maršal je bio Indijanac iz plemena Mikmak koji nije uspeo da uveri porotu sačinjenu od belaca u svoju nevinost samo zato što je bio Indijanac.

Ipak, možda sada razmišlja kao ateista, a ne kao istinski vernik, pomislila je. Vernik bi mislio da će Milgard, Morin i Maršal na kraju dobiti pravednu nadoknadu na nebu za sve što su pretrpeli na ovom svetu. Uostalom, i sam Božji sin je bio nepravedno pogubljen — gledano čak i po merilima Rimljana; naime, Pontije Pilat nije mislio da je Hrist kriv za zločin za koji je optužen.

Međutim, Ponterov svet joj se činio gorim čak i od Pilatovog dvora, brutalnost prisilne sterilizacije sa apsolutnim uverenjem da ste uvek otkrili pravog krivca. Meri se jedva uzdržala da se ne strese od jeze.

„Kako možete da budete sigurni da ste osudili pravu osobu? Odnosno, a što je još važnije — kako možete da budete sigurni da niste osudili pogrešnu osobu?“

„Zato što postoji Arhiva alibija“, rekao je Ponter, kao da je to nešto najprirodnije na svetu.

„Šta!“ — uzviknula je Meri.

Ponter koji je i dalje sedeo pored Meri na kauču u Rubenovoj radnoj sobi, podigao je ruku i okrenuo je dlanom ka njoj. Nepoznate cifre na ekranu Pratiocu su svetlucale. „Arhiva alibija“, ponovio je. „Hak neprestano emituje informacije o mestu gde se nalazim, a istovremeno i trodimenzionalne slike svega što radim. Doduše, otkako sam ovde stigao, on nije u vezi sa prijemnikom.“

Ovog puta Meri nije uspela da suspregne drhtanje.

„Da li ti to govoriš da vi živite u totalitarnom društvu? Da ste neprestano pod nadzorom?“

„Nadzorom?“ — pitao je Ponter, podigavši obrve sve do luka. „Ne, ne, ne. Niko ne posmatra podatke koji se prenose.“

Meri se namrštila, zbunjena. „Pa, šta se onda s njima radi?“

„To se čuva u mojoj Arhivi alibija.“

„A šta je to?“

„Kompjuterizovana arhiva: komad materijala u čiju se kristalnu rešetku unosi neizbrisivi zapis.“

„Ali, ako to niko ne posmatra, čemu služi?“

„Da li ja pogrešno koristim reč alibi?“ — pitao je Hak, koristeći ženski glas koji je upotrebljavao kada je govorio u svoje ime. „Shvatio sam da alibi znači dokaz da je neko bio na nekom drugom mestu u vreme kada je neko delo počinjeno.“

„Da, tako je“, rekla je Meri. „To jeste alibi.“

„Pa, onda“, nastavio je Hak, „Ponterova arhiva obezbeđuje mu neoborivi alibi za bilo koji zločin za koji bi mogao da bude optužen.

Meri je osetila kako joj igra u stomaku. „Bože moj, Pontere, da li to znači da ti treba da dokažeš svoju nevinost?“

Ponter je delovao zbunjeno. Hak je preveo njegove reči, koristeći muški glas. „A ko bi drugi trebalo da to učini?“

„Ovde, na ovoj Zemlji, osoba se smatra nevinom dok se ne dokaže da je kriva.“ Još dok je ovo izgovarala, Meri je znala da postoje mnoga mesta gde to nije tako, ali je odlučila da ništa dalje ne objašnjava.

„Pretpostavljam da vi nemate ništa slično našoj Arhivi alibija?“ — pitao je Ponter.

„Tačno. Postoje kamere za nadzor na nekim mestima. Ali one nisu svugde, i gotovo ih niko nema u svom domu.“

„Pa kako onda možete da tvrdite da je neko kriv? Ako ne postoji snimak onoga što se dogodilo, kako možete da budete sigurni da ste uhvatili pravog krivca?“

„Na to sam i mislila kada sam govorila o nerešenim zločinima“, rekla je Meri. „Ako nismo sigurni — a često nemamo uopšte ni pojma ko bi to mogao da bude — onda se ta osoba izvuče nekažnjeno za počinjeni zločin.“

„To teško da mi se čini boljim rešenjem“, rekao je Ponter polako. „Ali naša privatnost je zaštićena. Niko nas ne posmatra neprestano.“

„To niko ne čini ni u mom svetu — bar ne sem ako je ... neko ko pokazuje sve da bi drugi mogli da to posmatraju.“

„Egzibicionista?“ — rekla je Meri, podigavši iznenađeno obrve.

„Da. Njihov doprinos je da omoguće drugima da posmatraju ono što emituju njihovi Pratioci. Oni imaju poboljšane implante koji imaju veću rezoluciju i emituju signal na veću daljinu i oni idu na različita zanimljiva mesta, tako da drugi ljudi mogu da posmatraju šta se tamo dešava.“

„Ali, naravno, teoretski, neko bi mogao da naruši bezbednost bilo čije transmisije, ne samo one Egzibicionista.“

„A zašto bi iko želeo da to učini?“ — pitao je Ponter.

„Pa, ne znam. Zato što može, recimo.“

„Ja mogu da pijem mokraću“, rekao je Ponter, „ali nikada nisam osećao potrebu da to činim.“

„Mi ovde imamo ljude koji smatraju da je pravi izazov da provale u bezbedonosne sisteme, i to naročito kada se radi o kompjuterima.“

„To teško da mi izgleda kao neki doprinos društvu.“

„Verovatno i nije“, rekla je Meri. „Ali, šta ako osoba koja je optužena ne želi da otpečati svoju — kako si je ono nazvao — Arhivu alibija?“

„Zašto ne bi želela?“

„Pa, ne znam, recimo iz principa?“

Ponter je delovao zbunjeno.

„Ili“, rekla je Meri, „možda zato što je ono što je činila u vreme kada je zločin počinjen nešto zbog čega bi joj bilo neprijatno da se sazna?“ Biiip! „Neprijatno. Znaš, nešto čega se stidiš — “ Biiip!

„Možda bi mi pomoglo ako mi daš neki primer“, rekao je Ponter.

Meri je stisla usne, razmišljajući. „Pa, dobro, recimo da ja imam vezu sa nečijim partnerom; činjenica da sam bila s tom osobom mogla bi da mi predstavlja alibi, ali ja ne bih želela da to ljudi znaju.“

„Zašto ne?

„Pa, zato što mi smatramo da je prevara — “ Biiip! „ — pogrešna.“

„Pogrešna?“ — pitao je Ponter. Hak je očigledno naslutio značenje reči koju nije preveo. „Kako to može da bude, sem ako se ne radi o lažnoj tvrdnji o roditeljstvu? Ko je time pogođen?“

„Pa, ne znam, mi smatramo da je preljuba greh.“ Biiip!

Meri je i očekivala da začuje biiip ovog puta. Ako ne postoji religija, niti spisak stvari koje nikoga ne povređuju, a ipak su zabranjene — korišćenje droge, masturbacija, preljuba, gledanje porno filmova — onda, možda, zaista ni nećeš biti tako fanatično opsednut svojom privatnošću. Ljudi su na tome toliko insistirali delimično i zato što su postojale stvari koje su činili, a bili bi užasnuti da drugi za njih saznaju. A u otvorenom društvu, društvu u kojem su jedini zločini oni koji imaju tačno određene žrtve, možda to i ne bi predstavljalo toliko važnu stvar. A, naravno, Ponter je već pokazao da kod njih ne postoji nikakav tabu što se tiče nagog tela — što je takođe religiozna ideja — i da nema potrebu da bude sam kada koristi kupatilo.

Meri je odmahnula glavom. Svaki put kada je u svom životu osećala da joj je neprijatno ili da se stidi, svaki put kada joj je bilo drago što niko ne može da vidi šta radi, da li se tada osećala nelagodno samo zato što su to bile posledice edikta koje je donela crkva? Sramota koju je osećala zato što je napustila Kolma, sramota koja ju je sprečavala da zatraži razvod, sramota koju je osećala kada je trebalo da se suoči sa svojim nagonima kada nije imala nekog muškarca u svom životu, sramota koju je osećala zbog greha... Izgleda da Ponter nije osećao ništa od svega toga i da se nikada nije osećao nelagodno — sve dok se radi o nečemu što nikoga ne povređuje — kada je činio nešto što njemu pruža zadovoljstvo.

„Pretpostavljam da bi vaš sistem mogao da uspe“, rekla je Meri sumnjičavo.

„I uspeva“, odgovorio je Ponter. „I seti se da za ozbiljne zločine — one koji se odnose na napad na drugu osobu — postoje bar dve Arhive alibija koje su dostupne: ona koja pripada žrtvi i ona koja pripada počiniocu. Žrtva obično pokazuje svoju arhivu kao dokaz da se to dogodilo, i u najvećem broju slučajeva jasno može da se vidi ko je počinilac.“

Meri je osećala istovremeno i zadivljenost i odbojnost. Ipak....

One noći na univerzitetu Jork.... Da je to bilo snimljeno, da li bi mogla da natera sebe da to pokaže bilo kome?

Da, pomislila je odlučno. Da. Ona nije učinila ništa loše, ništa čega bi trebalo da se stidi. Ona je bila nedužna žrtva. U literaturi koju joj je Kejša dala u Centru za žrtve silovanja govorilo se, gotovo, isključivo o tome, i ona se silno trudila da u to zaista poveruje.

Međutim, čak i da postoji snimak onoga što je ona videla, da li bi on mogao da pomogne da to čudovište bude uhvaćeno, pitala se. Ona mu nije videla lice — iako su je od tog dana u snu progonile na hiljade različitih lica. Koga bi mogla da optuži? Kako bi sud mogao da zna čija Arhiva alibija treba da bude prikazana? Meri nije imala pojma na koga bi mogla da posumnja.

Osećala je da joj se stomak grči. Možda je u nečem drugom pravi problem, razmišljala je. Možda je to ono što je u Ponterovom svetu izbegnuto: možda je ovde prevelika gužva, možda ima previše mogućih osumnjičenih, previše anonimnosti, previše zlih, agresivnih ... muškaraca. Muškarci. Počinioci većine nasilnih zločina su, uglavnom, bili muškarci.

A, ipak, ona je bila okružena dobrim, pristojnim muškarcima. Njen otac, njena dva brata; toliko mnogo kolega koje su joj pružale podršku, zatim otac Kaldikot i otac Belfonten; mnoštvo dobrih prijatelja; nekolicina ljubavnika.

Koliki je procenat muškaraca koji predstavljaju problem? Koliko njih je nasilno, besno, nesposobno da kontroliše svoje emocije, nesposobno da se uzdrži.? Da li je to toliko velika grupa da nije mogla da bude — „očišćena“ — tu je reč Ponter upotrebio — iz genetskog materijala još pre mnogo pokolenja?

Ali, nije važno koliko je velika ili koliko mala populacija agresivnih muškaraca, pomislila je Meri, ipak ih je previše. Čak i jedna takva zver bi bila previše, a —

A evo nje, razmišlja kao i Ponterova vrsta. Čišćenje genetskog materijala bi zaista dobro došlo čovečanstvu na ovoj Zemlji, jedno dobro, terapeutsko čišćenje.

Da, sasvim sigurno bi mu dobro došlo.