Dve Zemlje

Poglavlje 44

Adikor, Džasmel i Dern su nastavili da zure u monitor i da gledaju prizor koji se odigravao na udaljenosti od nekoliko dužina ruke i, istovremeno, beskrajno daleko.

„Oni izgledaju tako krhko“, rekla je Džasmel, mršteći se. „Ruke su im tanke kao štapići.“

„Ne i kod one“, rekao je Dern pokazujući jednu osobu. „Sigurno je trudna.“

Adikor je zurio u ekran. „To nije žena“, rekao je, „to je muškarac.“

„Sa onakvim stomakom?“ — pitao je Dern, ne verujući. „A ja sam mislio da sam ja debeo! Koliko li ti Gliksini jedu?“

Adikor je slegao ramenima. Nije želeo da provede vreme razgovarajući; želeo je samo da gleda, da pokuša da sve to nekako upije u sebe. Druga vrsta ljudskih bića! I to napredna u tehnološkom smislu! To je bilo neverovatno. Kako bi voleo da može da sa njima uporedi saznanja iz fizike, biologije i —

Biologija.

Da, to je bilo ono što mu je potrebno! Robota je sada dodirivalo nekoliko Gliksina. Sasvim sigurno se nešto njihovih ćelija zadržalo na njemu, i sasvim sigurno iz njih može da bude izdvojena njihova DNK. To bi bio dokaz koji bi sudija Sard morala da prihvati! DNK Gliksina bi dokazala da je svet koji su snimili bio realan. Ali —

Nije bilo nikakve garancije da će kapija još dugo biti otvorena, niti da će ikada ponovo moći da se otvori. Ali bar će on uspeti da se oslobodi optužbe, a Dab i Kelon će biti pošteđeni sakaćenja.

„Povuci robota natrag“, rekao je Adikor.

Dern ga je pogledao. „Šta? Zašto?“

„Verovatno je ostalo nešto DNK Gliksina na njemu. Ne želim da to izgubimo ako se kapija zatvori.“

Dern je klimnuo glavom. Adikor ga je gledao kako prelazi preko odaje, uzima optički kabl i počinje da ga blago povlači. Adikor se okrenuo ka četvrtastom monitoru. Gliksin koji se nalazi najbliže robotu — imao je smeđu kožu i verovatno je bio muškarac — delovao je zapanjeno kada je video da nešto podiže robota u vis.

Dern je ponovo povukao. Gliksin smeđe kože je sada gledao iza sebe, verovatno u nekog drugog Gliksina. Nešto je vikao, a zatim je klimnuo glavom nekome ko mu je nešto odgovorio. Zatim je zgrabio osnovu robota koji se sve više podizao i koji je sada visio iznad njega.

Još jedan muški Gliksin je dotrčao i dospeo Adikoru u vidno polje. Ovaj je bio nešto niži, imao je svetliju kožu — podjednako svetlu kao i Adikor — ali njegove oči su bile neobične: tamne i gotovo prekrivene čudnim kapcima.

Gliksin koji je imao smeđu kožu pogledao je u čoveka koji je upravo stigao. On je snažno odmahivao glavom — ali ne u pravcu smeđeg čoveka. Ne, on je gledao pravo u sočivo kamere na robotu i kao mahnit mahao rukama, stalno uzvikujući, iznova i iznova, jednu jedinu reč: „Čekajte! Čekajte! Čekajte!“

Naravno, pomislio je Adikor, i oni silno žele da poseduju neki predmet da bi mogli da dokažu šta su videli; očito ne žele da puste robota. Okrenuo je glavu i povikao Dernu: „Nastavi da vučeš!“

Meri Von je konačno sustigla Pontera, na drugom kraju zgrade u kojoj se nalazio lift, kod prostorije u kojoj su se rudari presvlačili u svoju radnu odeću. Ponter je stajao na rampi koja je vodila ka ulazu u lift, ali su metalna vrata bila zatvorena; kabina lifta je mogla da u tom trenutku bude bilo gde, čak i u najdubljem oknu, 7400 stopa pod zemljom. Ipak, Ponter je očigledno uspeo da ubedi čoveka koji je rukovao liftom da ga pozove gore, ali moglo je da prođe i nekoliko minuta pre nego što on stigne do površine.

Ni Ponter ni Meri nisu ovde imali nikakva ovlašćenja, a obezbeđenje rudnika je nalagalo da pravila budu strogo poštovana. Kompanija Inko je imala zavidan rekord u sprečavanju mogućih nesreća. Stoga je Ponter već bio obuo zaštitne čizme i stavio šlem na glavu. Meri se udaljila od rampe i stavila i ona šlem na glavu i obula čizme, uzevši ih sa velike police. Zatim se vratila i stala pored Pontera, koji je nestrpljivo udarao levom nogom po podu.

Konačno se lift pojavio i vrata su se otvorila. Nikoga nije bilo unutra. Ponter i Meri su ušli. Čovek koji je rukovao liftom pritisnuo je pet puta signalno dugme, što je značilo da će lift sići dole bez zaustavljanja — i kabina se pokrenula.

Dok se budu nalazili u liftu, neće imati mogućnost da komuniciraju sa kontrolnom odajom u NOS, niti sa bilo kim drugim, sem sa čovekom koji je rukovao liftom, a i njemu su samo mogli da daju znak pomoću signalnog dugmeta. Meri je malo toga rekla Ponteru dok su jurili ovamo, delimično zato što je pokušavala da se koncentriše na upravljanje kolima, a delimično zato što joj je srce tuklo najmanje istom brzinom kojom su kola jurila.

Ali sada je imala više vremena na raspolaganju, jer nisu imali šta da rade sve dok lift ne pređe svoj put od jedne milje i 250 metara. Ponter će istrčati iz lifta čim se on zaustavi na nivou na 6800 stopa i ona to neće moći da mu zameri. Ako ga bude usporavala, možda će mu oduzeti toliko važne minute dok bude prelazio tri četvrtine milje do NOS.

Meri je posmatrala kako se brojke koje su označavale nivoe menjaju. Uostalom, to je bio neverovatan prizor koji nikada pre nije videla, ali ...

Međutim, ovo joj je, verovatno, bila poslednja prilika da razgovara sa Ponterom. Činilo joj se da spuštanje lifta traje jako dugo. A ipak, sati, dani — ili možda čak i godine ne bi bile dovoljni da mu kaže sve što je želela da mu kaže.

Nije znala odakle da počne, ali bila je sasvim sigurna da nikada neće oprostiti sebi ako mu to ne kaže sada i ne objasni mu sve. Uostalom, nije se radilo o tome da će on nestati negde u praistorijskom vremenu; on odlazi u paralelni svet, a ne natrag u prošlost. Sutra će biti sutra i za njega, a i desetogodišnjica dana kada su se sreli biće istog dana na obe Zemlje, iako će on to označiti kao stoti mesec ili nekako slično. Ipak, Meri nije uopšte sumnjala da će se on sećati i biti tužan, pokušavajući da shvati šta je on osećao i šta je ona osećala i šta se dogodilo — ili, bolje rečeno, šta se nije dogodilo — između njih dvoje.

„Pontere“, rekla je. Ovo je izgovorila tiho, a lift je pravio glasnu buku. Možda je nije čuo, pomislila je. Gledao je kroz vrata lifta, odsutno posmatrajući tamne stene koje su brzo promicale dok su se spuštali sve niže i niže.

„Pontere“, rekla je Meri ponovo, ovog puta glasnije.

Okrenuo se ka njoj i podigao obrve. Meri se nasmešila. Prvi put kada je videla njegov upitni izraz lica smatrala ga je uznemirujućim, ali sada se bila navikla na njega. Razlike između njih bile su mnogo manje od sličnosti.

Međutim, ipak, sve vreme je postojao jaz između njih — jaz koji nije bio izazvan time što su pripadali različitim vrstama, već činjenicom da je on bio muškarac. Nije se radilo samo o tome što je on bio muškarac, već što je bio toliko privlačan muškarac: mišićav poput Arnolda Švarcenegera, prekriven dlakama, s bradom, moćan, sirov, a istovremeno nespretan.

„Pontere“, rekla je, izgovorivši njegovo ime po treći put. „Postoji nešto ... postoji nešto što moram da ti kažem.“ Zastala je. Jednim delom je mislila da bi bilo bolje da to ne izgovori, da to ostavi, onako kao što toliko mnogo stvari u životu nikada nije rekla. Osim toga, postojala je mogućnost da kada stignu u kontrolnu sobu NOS — a do toga im je bilo preostalo još dosta minuta, prvo liftom, a onda pešice — vide da se kapija, koja se ne neki magičan način otvorila između njegovog i njenog sveta, ponovo zatvorila, i onda bi ona nastavila da viđa Pontera iz dana u dan, s tim da bi se našla u situaciji da je ogolila pred njim svoju dušu, svoju suštinu, za koju je ona verovala da je oboje poseduju, a on da je niko ne poseduje.

„Da?“, rekao je Ponter.

„Ti si pretpostavljao ...”, počela je Meri, „ja sam pretpostavljala da ma koji poremećaj u kvantnom eksperimentu da te je doveo ovamo da to neće moći da se ponovi i da ćeš ti biti zarobljen ovde zauvek.“ Ponter je polako klimnuo glavom, u polutami.

„Mi smo mislili da ne postoji način da se vratiš Džasmel i Megameg, i Adikoru. Iako sam ja znala da tvoje srce pripada njemu, njima, i da će tako uvek biti, ja sam, takođe, znala da si ti bio odlučio da stvoriš sebi život na ovom svetu, na ovoj Zemlji.“

Ponter je ponovo klimnuo glavom, ali je odvratio pogled od nje. Možda je shvatao kuda ovo vodi, možda je smatrao da ništa više ne treba da se kaže.

Ali ona je morala da mu kaže. Morala je da mu objasni, morala je da mu objasni da se nije radilo o njemu, već da se radilo o njoj.

Ne, ne. To je bilo pogrešno. Nije se radilo ni o njoj. Radilo se o onom zlom čoveku bez lica, onom čudovištu, onom demonu. On je bio taj koji je stao između njih.

„Malo pre nego što smo se sreli“, rekla je Meri, „onog dana kada si ti stigao u Sadberija sam bila....“ Zastala je. Srce joj tuklo kao ludo; mogla je da ga oseti, ali sve što je mogla da čuje bilo je zveketanje lifta.

Lift je prošao nivo na 1200 stopa. Mogla je da vidi jednog rudara u oknu kako ga čeka, dok njegova lampa na zaštitnom šlemu osvetljava kabinu lifta, bez sumnje na kratko se zadržavši na njenom i Ponterovom licu, licu stranca koji je došao iz drugog sveta.

Ponter nije ništa rekao; čekao je, ćuteći, da ona nastavi. I konačno ona je nastavila.

„Te noći“, rekla je Meri. „Ja sam bila...“ Nameravala je da ovu reč izgovori kao da se radi o bilo kojoj drugoj reči, da je izgovori bez ikakvog osećanja, ali nije mogla da ispusti ni glasa. „Ja sam bila... povređena“, rekla je.

Ponter je nagnuo glavu, zbunjen. „Povređena? Žao mi je.“

„Ne, htela sam da kažem da me je povredio ... jedan muškarac.“ Duboko je udahnula. „Bila sam napadnuta u Jorku, u kampusu, noću“ — izlaganje ovih besmislenih pojedinosti odlagalo je trenutak kada će morati da izgovori onu reč, znala je to. Sagla je glavu i gledala u metalni pod lifta zamrljan blatom. „Bila sam silovana.“

Začulo se biiip. Pratilac je znao da to treba da učini glasno da bi se čulo naspram buke koju je stvarao lift. Meri je ponovo pokušala. „Bila sam napadnuta. Seksualno.“

Čula je kako je Ponter glasno uzdahnuo, čak i naspram buke koju je pravio lift. Meri je podigla glavu i potražila pogled njegovih zlaćanih očiju u polutami. Njen pogled je leteo napred-nazad, levo-desno, od jednog do drugog njegovog oka, tražeći njegovu reakciju, pokušavajući da pogodi o čemu on razmišlja.

„Mnogo mi je žao“, rekao je Ponter, nežno.

Meri je pretpostavila da on, ili Hak, misle na „žao mi je“ u smislu izražavanja saosećanja, ali je rekla zato što je to bilo jedino što joj je palo na pamet da kaže: „To nije bila tvoja krivica.“

„Znam“, rekao je Ponter. Sada je na njega bio red da ostane bez reči. Konačno je rekao: „Da li si bila povređena, fizički?“

„Samo malo, ništa ozbiljno, ali..“

„Da“, rekao je Ponter. „Ali.“ Zaćutao je. „Da li znaš ko je to učinio“

Meri je odmahnula glavom.

„Sasvim sigurno su vlasti pregledale tvoju Arhivu alibija i — “ Odvratio je pogled, vrativši ga ponovo na isklesane stene koje su prolazile pored njih. „Izvini.“ Ponovo je zaćutao. „Znači, on će se izvući?“ Ponter je govorio glasno, uprkos delikatnosti teme, tako da bi Hak mogao da čuje njegov glas. Meri je mogla da oseti da je besan.

Uzdahnula je i polako klimnula glavom, tužno. „Verovatno.“ Zastala je. „Ja ... mi nismo o tome razgovarali, ti i ja. Možda ja previše toga pretpostavljam. Na ovoj Zemlji, silovanje se smatra užasnim zločinom. Ne znam — “

„Isto je i u mom svetu“, rekao je Ponter. „Neke životinje to čine, na primer, orangutani, ali mi smo ljudi, a ne životinje. Naravno, s obzirom da postoji Arhiva alibija malo ko je toliko lud da to pokuša, ali kada do toga dođe, s njim se postupa veoma strogo.“

Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina. Ponter je malo podigao desnu ruku, kao da je hteo da je ispruži i dodirne je, da pokuša da je uteši, ali onda je pogledao u svoju ruku, s izrazom iznenađenosti na licu, kao da ta ruka pripada nekom drugom, a ne njemu, i onda ju je spustio.

Ali onda je Meri pružila svoju ruku i dodirnula njegovu krupnu, nežnu. A zatim je skliznula do njegovih prstiju i on je ponovo podigao ruku i njeni nežni prsti prepleli su se sa njegovim krupnim.

„Želela sam da razumeš“, rekla je Meri. „Postali smo veoma bliski dok si bio ovde. Razgovarali smo o svemu i svačemu. I, pa kao što sam rekla, ti si mislio da se nikada nećeš vratiti kući; mislio si da ćeš morati da ovde stvoriš novi život. Ti me nikada nisi pritiskao, nikada nisi ništa pokušao. Postao si jedini muškarac na celoj ovoj planeti sa kojim mi je bilo prijatno da budem nasamo.“

Ponter ju je nežno stegao svojim krupnim prstima.

„Bilo je prerano“, rekla je Meri. „Da li shvataš? Ja, znam da ti se dopadam i..“ Zastala je. Osećala je da je oči peku. „Žao mi je“, rekla je. „Nije mi se to često dešavalo u životu, ali bilo je muškaraca koji su se zanimali za mene, ali — “

„Ali kada taj muškarac“, rekao je Ponter polako, „nije kao drugi muškarci ...“

Meri je odmahnula glavom i ponovo ga pogledala. „Ne, ne. To nije bilo zbog toga; to nije bilo zbog toga kako ti izgledaš.“

Videla je kako se ukočio. Nije smatrala da je on ružan, ne više, ne sada. Smatrala je da mu lice izražava dobrotu i inteligenciju i saosećajnost i ... da, bio joj je privlačan. Ali ono što je rekla nije ispalo kako treba i pokušavajući da mu to objasni, a da ga ne povredi, tako da neće u budućnosti morati da se pita zašto je ona reagovala onako kako je reagovala na njegov nežni dodir onda kada su posmatrali zvezde, ipak ga je na kraju povredila.

„Želela sam da kažem“, počela je Meri, „da je s tvojim izgledom sve u redu. Zapravo, smatram te prilično — “ Oklevala je, iako ne zbog toga što u to nije verovala, već zato što je retko u svom životu bila toliko otvorena u odnosu prema nekom muškarcu — „privlačnim.“

Ponter se tužno nasmešio. „Ja baš i nisam, znaš, privlačan. Bar ne po merilima mog naroda.“

„Nije mi važno“, rekla je Meri iznenada. „Nije mi uopšte važno. Ja ne mogu da zamislim da me ti smatraš privlačnom, ja sam ... ja sam ono što se ovde zove običnom. Za mnom se ne okreće previše muškaraca, ali ...“

„Ja te smatram veoma privlačnom“, rekao je Ponter.

„Da smo imali više vremena“, rekla je Meri. „Da sam ja imala više vremena, znaš, da ono prevaziđem.“ Ne, bila je sigurna da to nikada ne bi uspela da prevaziđe, ali — „Stvari.. stvari bi možda bile drugačije između nas.“ Ispravila se i bespomoćno slegla ramenima. „To je sve. Želela sam da to znaš. Želela sam da razumeš da mi se ... da mi se dopadaš.“

Jedna luda misao joj je proletela kroz glavu. Da su stvari zaista bile drugačije — da je ona stigla u Sadberi kao normalna osoba, umesto kao oštećena — možda Ponter ne bi sada ovako jurio da se vrati svom starom životu, u svom svetu. Možda ...

Ne. Ne, to bi bilo previše, on je imao Adikora, on je imao decu.

A uostalom da su stvari bile drugačije, možda bi ona bila spremna da krene s njim, kroz kapiju, u njegov svet. Uostalom, ona nije imala nikog ovde i —

Ali stvari nisu bile drugačije. Stvari su bile upravo onakve kakve su bile.

Lift je stao i zvono se oglasilo, označavajući da se vrata otvaraju.