Dve Zemlje

Poglavlje 30

Jedan za drugim stizali su rezultati testova i svi su bili negativni. Od ma čega da je Ponter bio bolestan, izgleda da je prolazilo, a nije bilo dokaza da on nosi išta što bi moglo da bude opasno za ljudska bića na ovoj Zemlji. Ipak, nadležni u LCDC još nisu doneli odluku o ukidanju karantina.

Danas je Ponter ponovo obukao svoju košulju, onu koju je imao na sebi kada je ovde stigao. Policajci iz RCM su mu doneli odeću koja je kupljena u lokalnoj prodavnici Marks vork, ali ona mu nije odgovarala; bilo je teško naći gotovu odeću za nekoga ko je građen kao Mister univerzum.

Ponterov — ili bolje rečeno Hakov — engleski postao je iznenađujuće dobar. Pratilac nije imao glas i u svom programu, ali je snimio Meri i Rubena kako ga izgovaraju i svaki put bi pustio odgovarajući snimak kada je upotrebljavao engleske reči koje inače ne bi mogao da tačno izgovori. Ali Meri je zvučalo smešno da čuje svoje ime izgovoreno kao „Mer — i“, i to tako što bi prvi slog bio izgovoren Hakovim glasom, a drugi njenim ili Rubenovim, tako da je na kraju rekla Pratiocu da se ne trudi; ionako se već dešavalo da je neko zove Mer, pa je sasvim u redu da i Hak to čini. I Luiz je rekla Haku da može da nastavi da je zove Lu.

Konačno, Hak je objavio da je sakupio dovoljno rečničkog fonda da bi mogao da vodi ozbiljan razgovor. Da, rekao je, biće problema, ali njima će se pozabaviti onda kada bude potrebno.

I tako, dok je Ruben bio zauzet prikupljanjem novih rezultata testova preko telefona i razgovorima sa drugim lekarima, a Luiz, noćna ptica, spavala na spratu, prihvativši Ponterovu ponudu da koristi krevet kada njemu nije potreban, Meri i Ponter su sedeli u dnevnoj sobi i po prvi put zaista razgovarali. Ponter je govorio tiho, na svom jeziku, a Hak je, koristeći muški glas, to prevodio na engleski. „Dobro je razgovarati.“

Meri se nervozno nasmejala. Bila je frustrirana zbog nemogućnosti da komunicira s Ponterom, a sada kada su napokon mogli da razgovaraju, nije znala šta da kaže. „Da“, rekla je, „dobro je razgovarati.“

„Lep dan“, rekao je Ponter, gledajući kroz prozor dnevne sobe.

Meri se ponovo nasmejala; ovog puta od srca. Razgovor o vremenu; kako je lako prevazići granice između dve vrste, pomislila je. „Da, jeste.“

A onda je shvatila da nije stvar u tome da ona ne zna šta da kaže Ponteru. Naprotiv — imala je toliko mnogo pitanja za njega da nije znala odakle da počne. Ponter je bio naučnik; sigurno je znao bar nešto što njegov narod zna o genetici, i o razlici između roda Homo i roda Pan i o... Ali ne, ne, pomislila je. Ponter je bio osoba — prvenstveno i prevashodno je bio osoba — i to neko ko je prošao kroz teška iskušenja. Naučna pitanja mogu da sačekaju. Sada treba da razgovaraju o njemu, o tome kako mu je. „Kako se osećaš?“ — pitala je Meri.

„Dobro mi je“, rekao je Hak prevodeći.

Meri se nasmešila. „Mislim — kako ti je zaista?“

Činilo se da Ponter okleva i Meri se upitala da li su Neandertalci slični muškarcima koji pripadaju njenoj vrsti i nerado govore o onome što osećaju. Ali, tada je Ponter glasno uzdahnuo.

„Uplašen sam“, rekao je. „I nedostaje mi moja porodica.“

Meri je podigla obrve. „Tvoja porodica?“

„Moje kćerke“, rekao je. „Imam dve kćerke — Džasmel Ket i Megameg Bek.“

Meri je malo otvorila usta od iznenađenja. Nije joj ni palo na pamet da Ponter ima porodicu. „Koliko im je godina?“

„Starija“, počeo je Ponter, „sada ima — znam da to kažem u mesecima, ali vi, uglavnom, računate vreme u godinama, zar ne? — Hak?“

Hak se oglasio svojim ženskim glasom: „Džasmel sada ima 19 godina,a Megameg 9.“

„Bože moj“, rekla je Meri. „Da li će njima biti dobro? Šta je sa njihovom majkom?“

„Klast je umrla pre dve deset-meseci“, rekao je Ponter.

„To je dvadeset meseci“, dodao je Hak pomažući mu, „odnosno, jedna godina i osam meseci.“

„Žao mi je“, rekla je Meri tiho.

Ponter je polako klimnuo glavom. „Njene ćelije, u krvi, one su se promenile..“

„Leukemija“, rekla je Meri, pružajući mu odgovarajuću reč na engleskom.

„Nedostaje mi svakog meseca“, rekao je Ponter.

Meri se za trenutak začudila i upitala da li je to Hak tačno preveo; sasvim sigurno je Ponter želeo da kaže da mu nedostaje svakog dana. „Da tako izgube oba roditelja...“, rekla je.

„Da“, rekao je Ponter. „Naravno, Džasmel je sada odrasla i — “

„Tako da može da glasa i tome slično?“ — pitala je Meri.

„Ne, ne. Da li je Hak sve tačno izračunao?“

„Sasvim sigurno da jesam“, rekao je Hak svojim ženskim glasom.

„Džasmel je premlada da bi glasala“, rekao je Ponter. „Ja sam premlad da bih glasao.“

„Koliko godina neko u tvom svetu treba da ima da bi mogao da glasa?“

„Čovek mora da doživi najmanje 667 meseci — dve trećine uobičajenog hiljadumesečnog života.“

Hak je, očigledno želeći da odbaci svaku pomisao da ovo za njega predstavlja neki problem, brzo dodao: „Neko može da glasa kada napuni 51 godinu, jer uobičajeni životni vek iznosi 77 godina, iako mnogi u današnje vreme žive mnogo duže.“

„Ovde u Ontariju, ljudi mogu da glasaju kada napune 18 godina“, rekla je Meri.

„Osamnaest!“ — uzviknuo je Ponter. „To je ludost.“

„Ne znam ni za jedno mesto gde je potrebno imati više od 21 godine.“

„To objašnjava mnogo šta o tvom svetu“, rekao je Ponter. „Mi ne dozvoljavamo ljudima da utiču na politiku sve dok ne steknu dovoljno mudrosti i iskustva.“

„Ali ... ako Džasmel ne može da glasa, šta je to što je čini odraslom osobom?“

Ponter je polako ispravio ramena. „Pretpostavljam da to sve nije toliko značajno u mom svetu kao što je ovde. Ali, ipak, sa 250 meseci osoba preuzima zakonsku odgovornost za sebe, a i obično tada stvara svoj dom.“ Odmahnuo je glavom. „Voleo bih da mogu nekako da javim Džasmel i Megameg da sam živ i da mislim na njih. Čak i da ne postoji način da se vratim kući, sve bih dao da mogu da im pošaljem poruku.“

„Zar zaista ne postoji način da se vratiš kući?“ — pitala je Meri.

„Ne vidim kako bih mogao. Oh, možda kada bi ovde bio sagrađen kvantni kompjuter i kada bi okolnosti koje su dovele do mog dolaska ovamo mogle da budu precizno ponovljene. Ali ja sam teoretičar; ja malo znam o tome kako se pravi kvantni kompjuter. Moj partner, Adikor, on zna kako, naravno, ali ne postoji način da ga kontaktiram.“

„To te sigurno užasno frustrira“, rekla je Meri.

„Žao mi je“, rekao je Ponter. „Nisam želeo da te opterećujem svojim problemima.“

„U redu je“, rekla je Meri. „Da li postoji išta što bismo mi, bilo ko od nas, mogao da učini da ti pomogne?“

Ponter je tužno izgovorio jedan jedini slog na svom jeziku; Hak je preveo: „Ne.“

Meri je želela da ga malo razveseli.

„Pa, trebalo bi da više ne budemo još dugo u karantinu. Kada budemo izašli napolje, moći ćeš da putuješ i vidiš okolinu. Sadberi je mali grad, ali — “

„Mali?“ — pitao je Ponter, dok su se njegove duboko usađene oči raširile. „Ali tu ima — ne znam koliko tačno — najmanje desetine hiljade ljudi.“

„Gradska oblast Sadberija ima 160 hiljada ljudi“, rekla je Meri pošto je to pročitala u turističkom vodiču u svojoj hotelskoj sobi.

„Sto šezdeset hiljada!“ — ponovio je Ponter. „I to je mali grad! A ti, Mer, ti dolaziš iz nekog drugog grada, zar ne? Koliko ljudi živi tamo?“

„Sam grad Toronto ima oko 2,4 miliona ljudi, a s okolinom — što znači prigradska naselja sa Torontom u središtu — možda oko 3,5 miliona.“

„Tri i po miliona?“ — ponovio je Ponter, ne verujući.

„Manje-više.“

„Koliko ljudi ima ukupno?“

„Na celom svetu?“ — pitala je Meri.

„Da.“

„Nešto više od šest milijardi.“

„Milijarda je hiljadu puta milion?“

„Tačno“, rekla je Meri.

Ponter se trgao. „To je .. zapanjujući broj ljudi.“

Meri je podigla obrve. „Koliko ljudi ima u tvom svetu?“

„Sto osamdeset pet miliona“, rekao je Ponter.

„Zašto tako malo?“ — pitala je Meri.

„Zašto tako mnogo“ — uzvratio je Ponter.

„Ne znam“, odgovorila je Meri. „Nisam razmišljala o tome.“

„Da li vi... u mom svetu, mi znamo kako da sprečimo trudnoću. Možda bih mogao da vas naučim...“

Meri se nasmešila. „I mi imamo metode za to.“

Ponter je podigao obrve. „Možda su naše uspešnije.“

Meri se nasmejala. „Možda.“

„Da li ima dovoljno hrane za šest milijardi ljudi?“

„Mi uglavnom jedemo biljke. Mi uzgajamo — “ Začulo se biiip — bio je to Hakov uobičajeni signal da je čuo reč koju još nema u svojoj bazi podataka i da ne može da zaključi iz konteksta šta ona znači. „Mi ih gajimo namerno. Primetila sam da ti ne voliš hleb — “ Ponovo se začulo Hakovo biiip. „Hmm, hranu koja se dobija od žitarica. Međutim, hleb i pirinač su ono što ovde većina nas jede.“

„Vi uspevate da nahranite 6 milijardi ljudi biljkama?“

„Pa, ne baš“, rekla je Meri. „Oko pola milijardi nema dovoljno hrane.“

„To je veoma loše“, rekao je Ponter jednostavno.

Meri je morala da se složi s njim. Pa ipak, shvatila je trgnuvši se da je Ponter uspeo da stekne tek nejasnu predstavu o Zemlji. Gledao je malo televiziju, doduše, ali nedovoljno da bi sve shvatio. Ali, pošto se činilo da će Ponter provesti ostatak svog života na ovoj Zemlji, bilo je potrebno da mu se kaže za rat i kriminal i zagađenje i ropstvo i da sazna sve o onoj krvavoj zbrci koja predstavlja ljudsku istoriju.

„Naš svet je veoma složen“, rekla je Meri, kao da to predstavlja izvinjenje za činjenicu da neki ljudi gladuju.

„To sam već shvatio“, rekao je Ponter. „Mi imamo samo jednu ljudsku vrstu, iako ih je bilo više u prošlosti. A čini mi se da ih vi imate tri ili četiri.“

Meri je polako odmahnula glavom. „Šta?“ — rekla je.

„Različite vrste ljudi. Ti, očigledno, pripadaš jednoj vrsti, Ruben drugoj. A onaj muškarac koji je pomogao Lu da me spase, on pripada nekoj trećoj vrsti.“

Meri se nasmešila. „To nisu različite vrste. Postoji samo jedna vrsta ljudi: Homo sapiens.“

„Svi možete da se međusobno parite?“ — pitao je Ponter.

„Da“, rekla je Meri.

„I to potomstvo, takođe, može da rađa?“

„Da.“

Ponter se namrštio. „Ti si genetičar“, rekao je, „a ne ja, ali... ali... ako svi mogu da dobijaju potomstvo, zašto onda postoji ta različitost? Zar ne bi tokom vremena sva ljudska bića počela da liče, jer bi došlo do mešavine svih mogućih karakteristika?“

Meri je glasno uzdahnula. Nije očekivala da će morati tako brzo da se pozabavi ovim mučnim pitanjem. „Pa, u prošlosti... ne danas, razumeš, ali — “ Progutala je pljuvačku. „Pa, ne toliko danas, već mnogo više u prošlosti, ljudi koji su pripadali jednoj rasi — “ Začulo se biiip što je značilo da Hak ne razume reč i ne može da je prevede. „Ljudi jedne boje kože nisu se mnogo mešali sa ljudima koji su imali drugu boju kože.“

„Zašto?“ — pitao je Ponter. Bilo je to jednostavno pitanje, zaista jednostavno...

Meri je polako ispravila ramena. „Pa, do pojave različitih boja kože je došlo zbog toga što su ljudi nekada bili geografski izolovani, ali posle toga... posle toga je to što su se u veoma maloj meri mešali bilo izazvano neznanjem, glupošću, mržnjom.“

„Mržnjom?“ — ponovio je Ponter.

„Da, žalosno je to i reći.“ Lagano je slegla ramenima. „Postoji mnogo toga u prošlosti moje vrste čime se ne ponosim.“

Ponter je dugo ćutao. „Ja sam“, počeo je napokon, „razmišljao o ovom vašem svetu. Bio sam iznenađen kada sam video rentgenske snimke u bolnici. Već sam i pre video takve lobanje, ali u mom svetu postoje samo fosilni ostaci. Bio sam zapanjen kada sam video tkivo i kožu na onome što sam do tog trenutka poznavao samo kao golu kost.“

On je ponovo zastao, gledajući u Meri kao da je još uvek zbunjen njenom pojavom. Ona se malo promeškoljila na stolici.

„Nismo znali ništa o vašoj boji kože“, rekao je Ponter, „i vašoj boji kose. Svi — “ Biiip! Hak je davao signal i kada bi Ponter izgovorio neku reč koju on ne bi umeo da prevede, jer se njen engleski ekvivalent još nije nalazio u njegovom rečničkom fondu, „sa mog sveta bi bili zapanjeni kada bi videli koliko vi imate različitih boja kose.“

Meri se nasmešila. „Pa, nisu sve te boje prirodne“, rekla je. „Ono što hoću da kažem je da moja kosa nije stvarno ove boje.“

Ponter je delovao zapanjeno. „A koje je boje zapravo?“

„Neka vrsta mišje smeđe.“

„Zašto si je promenila?“

Meri je slegla ramenima. „Želja za promenom i... pa, rekla sam da je smeđa, ali bilo je, u stvari, i nešto sedih u njoj. Ja... mnogi ljudi, zapravo, ne vole sedu kosu.“

„Kosa kod moje vrste postaje seda kada počnemo da starimo.“

„To se dešava i kod nas; niko se ne rađa sa sedom kosom.“

Ponter se ponovo namrštio. „U moj jeziku, reč koja označava nekoga ko poseduje mudrost koja dolazi s iskustvom i za tu promenu boje kose je ista. Ne mogu da zamislim da bi neko želeo da promeni tu boju!“

Meri je ponovo slegla ramenima. „Mi činimo mnogo toga što nema previše smisla.“

„To mi je potpuno jasno“, rekao je Ponter. Zastao je, kao da razmišlja da li da nastavi. „Mi smo se često pitali šta se dogodilo sa tvojom vrstom u mom svetu. Oprosti mi; ne želim da zvučim — “ biiip! „ali ti sigurno znaš da su vaši mozgovi manji od naših.“

Meri je klimnula glavom. „Manji su za oko 10 procenata, u proseku, ako se dobro sećam.“

„A i vi mi se činite fizički slabijim. Sudeći po nađenim kostima, kod nas se smatra da je vaša vrsta imala samo polovinu naše mišićne mase.“

„Mislim da je to tačno“, rekla je Meri klimajući glavom.

„Osim toga“, nastavio je Ponter, „ti si mi govorila o vašoj nesposobnosti da se dobro slažete čak i sa drugima iz svoje vrste.“

Meri je ponovo klimnula glavom.

„Postoje neki arheološki dokazi za to kod vaše vrste i u mom svetu“, rekao je Ponter. „Prihvaćena teorija je da ste se vi međusobno istrebili... što nije baš bilo previše pametno, znaš.“ Ponter je sa-gao glavu. „Izvini, ponovo, nisam želeo da te uznemirim.“

„Sve je u redu“, rekla je Meri.

„Siguran sam da postoji neko bolje objašnjenje“, rekao je Ponter. „Mi znamo jako malo o vama.“

„Na neki način“, počela je Meri, „saznanje da je sve moglo da se završi drugačije — da na kraju nestanemo — verovatno je dobro. To će podsetiti moju vrstu koliko je život dragocen.“

„Zar vama to nije očigledno“, pitao je Ponter, razrogačivši oči.