Dve Zemlje

Poglavlje 3

A sve je počelo mnogo bezbrižnije.

„Prijatan dan“, rekao je nežno Ponter Bodit, posmatrajući, s glavom naslonjenom na ruku, Adikora Hulda koji je stajao pokraj bazenčića za kupanje.

„Zdravo, pospanko“, uzvratio mu je Adikor, okrenuvši se i naslonivši se svojim mišićavim leđima na stub za češanje. Pomerao se levo-desno. „Prijatan dan i tebi.“

Ponter se nasmešio Adikoru. Voleo je da posmatra kako se pomera; dopadalo mu se da gleda kako mu se mišići na grudima stežu. Ponter nije znao kako bi uspeo da preživi gubitak Klast, svog ženskog partnera, bez Adikorove podrške — mada se i sada dešavalo da se ponekad oseća veoma usamljeno. U vreme Kada dvoje postaje jedno — poslednja takva prilika beše se upravo završila — Adikor bi odlazio da bude sa svojim ženskim partnerom i njihovim detetom. Ponterove kćeri su sve više odrastale i on jedva da ih je i video ovog puta. Naravno, bilo je mnogo starijih žena čiji su muževi umrli. Ali, takve žene, koje su imale mnogo iskustva i bile veoma mudre — žene koje su imale dovoljno godina da mogu da glasaju! — nisu želele da imaju ništa sa nekim ko je toliko mlad kao što je to bio Ponter, koji je tek 447 puta video Mesec.

Pa, ipak, iako one nisu imale mnogo vremena za njega, Ponter je uživao u susretu sa svojim kćerkama, mada —

Sve je zavisilo od toga kako svetlost pada. Ponekad, kada bi joj se sunce našlo iza leđa, Džasmel je bila slika i prilika svoje majke. Tada bi Ponter ostao bez daha; Klast mu je nedostajala više nego što je to mogao rečima da izrazi.

Na drugoj strani sobe, Adikor je punio bazen vodom. Bio je sagnut, zaokupljen mlaznicom, leđima okrenut Ponteru. Ponter je spustio glavu na jastuk u obliku diska i posmatrao ga.

Neki ljudi su opomenuli Pontera da ne bi trebalo da živi sa Adikorom, a sigurno su — Ponter je bio uveren u to — i neki od Adikorovih prijatelja izrazili sličnu vrstu zabrinutosti. To nije imalo nikakve veze sa onim što se dogodilo na Akademiji; jednostavno se radilo o tome da su ljudi smatrali da bi to što rade i žive zajedno moglo da predstavlja nezgodnu kombinaciju. Međutim, iako je Saldak bio veliki grad (imao je više od dvadeset pet hiljada stanovnika podeljenih na Obod i Centar), ipak je bilo samo šestoro fizičara, a od tog broja, tri su bile žene. I Ponter i Adikor uživali su u tome da razgovaraju o svom poslu i da razmatraju nove teorije i obojica su znala da cene to što pored sebe imaju nekoga ko može da razume ono o čemu govore.

Osim toga, njih dvojica su predstavljala dobar spoj i u drugim stvarima. Adikor je voleo rano jutro; u novi dan bi uvek orno jurnuo i uživao je u tome da priprema kupku. Ponter je postajao sve življi kako bi dan odmicao; on je uvek spremao večernji obrok.

Voda je i dalje tekla iz mlaznice; Ponter je voleo da sluša taj zvuk, taj hrapavi šum koji se čuo u pozadini. Zadovoljno je uzdahnuo i sišao s kreveta, osetivši kako mu mahovina koja je rasla po podu golica stopala. Zatim je prišao prozoru i, uhvativši ručice na tankoj metalnoj ploči, povukao kapak učvršćen magnetima za prozorski okvir. Onda je podigao ruku iznad glave i namestio kapak u njegov položaj za dan, zakačivši ga za metalnu ploču postavljenu na tavanici.

Kroz grane drveća videlo se Sunce kako se uzdiže na nebu. Svetlost zaslepi Pontera i on saže glavu, približivši vilicu grudima, tako da mu dvostruki istureni luk iznad obrva zaštiti oči. Napolju je jedan jelen pio vodu iz potoka udaljenog tri stotine koraka. Ponter je ponekad odlazio u lov, ali nikada nije lovio u stambenim delovima grada; ovaj jelen je znao da nema od čega da strahuje — bar ne ovde, i ne od ljudskih bića. U daljini je Ponter mogao da vidi svetlucanje solarnih ploča postavljenih na zemljištu pored susedne kuće.

Ponter glasno reče: „Hak“, obraćajući se svom Pratiocu, ugrađenom implantu, imenom koje mu je sam dao, „kakva je vremenska prognoza?“

„Biće prilično prijatno“, odgovorio je Pratilac. „Najviša temperatura biće 16 stepeni, a najniža, večeras, 9.“ Pratilac je govorio ženskim glasom. Ponter ga je nedavno — sada je shvatao koliko je to bilo glupo — reprogramirao tako da je Pratilac mogao da iskoristi snimak Klastinog glasa, uzet iz njene arhive alibija, kao osnovu za svoj novi glas. Ponter je verovao da će se osećati manje usamljeno ako bude mogao da čuje njen glas, ali, umesto toga, osetio bi kako mu se srce steže svaki put kada bi implant progovorio.

„Nema šanse da će pasti kiša“, nastavio je Pratilac. „Vetar duva brzinom od osamnaest hiljada koraka po desetini-dana.“

Ponter je klimnuo glavom; implantovi skeneri mogli su da lako registruju ovaj pokret.

„Kupatilo je spremno“, začuo je Adikorov glas iza sebe. Ponter se okrenuo i video kako Adikor lagano ulazi u bazen kružnog oblika napravljen u udubljenju na podu. Pokrenu je mešalicu i voda je počela da vri svuda oko njega i onda je Ponter — nag, kao što je to bio i Adikor — krenuo ka bazenu i skliznuo unutra. Adikor je voleo topliju vodu nego Ponter; na kraju su se dogovorili da temperatura vode bude 37 stepeni — ista kao što je temperatura tela.

Ponter je, koristeći golbas četku i svoje dlanove oprao delove Adikorovog tela koje on ili nije mogao sam da dohvati ili je više voleo da to učini Ponter. Zatim je Adikor pomogao Ponteru da se opere.

Bilo je mnogo vlage u vazduhu; Ponter je duboko udahnuo, puštajući vlažan vazduh da mu ispuni sinusne šupljine. Pabo, Ponterov veliki pas smeđo-crvenkaste dlake uđe u sobu. Ona nije volela da se kvasi, pa se zaustavila na nekoliko koraka od bazena. Ali, bilo je jasno da želi da dobije hranu.

Ponter je uputio Adikoru pogled koji je značio: „Šta se tu može?“ i izvukao se iz bazena, dok je sa njega kapala voda po prostirci od mahovine. „U redu, devojčice“, rekao je. „Sačekaj samo da se obučem.“

Zadovoljna što je on shvatio šta ona želi, Pabo je izašla iz sobe. Ponter se udaljio od bazena za kupanje i uzeo gajtan za brisanje. Uhvativši ga za obe ručke, trljao se njime vukući ga s jedne na drugu stranu leđa, a zatim ga je držao za jednu ručku dok je brisao ruke i noge. Ponter se, zatim, pogledao u četvrtastom ogledalu koje je bilo okačeno iznad bazenčića za pranje i koristeći svoje raširene prste, proverio je da li mu je kosa nameštena tako da je podeljena tačno na sredini.

Hrpa čiste odeće stajala je u jednom uglu sobe. Ponter je otišao do nje i počeo da razmatra šta da izabere. U normalnim okolnostima nije mnogo vodio računa o tome šta oblači, ali ako on i Adikor danas budu imali uspeha, jedan od Egzibicionista bi mogao da dođe da ih vidi. Ponter je, napokon, izabrao košulju boje uglja, navukao je na sebe i zakopčao kopče na ramenima, zatvarajući tako široke otvore na gornjem delu rukava. Dobro je učinio što je izabrao ovu košulju, pomislio je. Naime, dobio ju je na poklon od Klast.

Izabrao je i pantalone i obukao ih, uguravši svako stopalo u vrećasti deo koji se nalazio na kraju svake nogavice. Zatim je zategao kožni kaiš na članku i pritegao vezice na stopalima, tako da mu bude udobno.

Adikor je upravo izlazio iz bazena za kupanje. Ponter je bacio pogled na njega, a zatim pogledao displej-ploču na svom Pratiocu. Zaista moraju da krenu; uskoro će stići lebdeći-autobus.

Ponter je krenuo u glavnu sobu. Pabo istog trena potrča ka njemu. Ponter se sagao i počeo da je češe po glavi. „Ne brini, devojčice“, rekao je, „nisam zaboravio na tebe.“

Otvorio je vakuumsku kutiju i iz nje izvadio veliku, punu mesa, kost bizona koja im je preostala od sinoćnje večere. Spustio ju je na pod — prekrivač od mahovine ovde je bio pokriven staklenom pločom tako da može da se lakše očisti — i Pabo je počela da glođe kost. Adikor se pridružio Ponteru u kuhinji i počeo da sprema doručak. Izvadio je dva komada losovog mesa iz vakuumske kutije i stavio ih u lasersku pećnicu, koja se odmah ispunila parom koja je davala ponovo vlažnost mesu. Ponter je počeo da gleda kroz staklo na pećnici, posmatrajući kako se zraci boje rubina ukrštaju i stvaraju složene šare, dok se svaki delić odreska savršeno peče. Adikor je napunio jednu zdelu borovim šišarkama i izvadio vrč sa razblaženim sirupom od javora, a zatim je doneo i upravo pripremljene odreske.

Ponter je uključio voajera, četvrtastu ploču učvršćenu na zidu koja je istog časa oživela. Ekran je bio podeljen na četiri manja kvadrata; na jednom se mogao videti program koji je emitovao Haustov poboljšani Pratilac, na drugom onaj koji je emitovao Talok; u donjem levom uglu mogli su se pratiti prizori iz Gaultovog života, a u donjem desnom oni iz Lulazminog. Adikor je bio, Ponter je to znao, Haustov obožavalac, pa stoga on naredi voajeru da raširi tu sliku preko celog ekrana. Ponter je morao da prizna da kod Hausta uvek ima nečeg zanimljivog — tog jutra se uputio u predgrađe Saldaka gde je petoro ljudi bilo zatrpano kada su se na njih obrušile stene. Ipak, ako neki Egzibicionista bude uspeo da stigne do ulaza u rudnik tog dana, Ponter se nadao da će to biti Lulazma; smatrao je da ona obično postavlja najzanimljivija pitanja.

Ponter i Adikor su seli i na ruke navukli rukavice za jelo. Adikor je izvadio nešto borovih šišarki iz zdele i njima posuo svoj odrezak, a zatim ih dlanom u rukavici ugurao u meso. Ponter se nasmešio; to je bila jedna od onih njemu dragih Adikorovih osobenosti — nije poznavao nikog drugog ko je to činio.

Ponter je uzeo svoj odrezak, koji je još pomalo cvrčao, a zatim je odgrizao veliki komad. Meso je imalo oštar ukus kakav ima samo meso koje nije bilo zaleđeno. Pitao se kako su ljudi uopšte mogli da žive pre nego što je izmišljena vakuumska kutija.

Nešto kasnije, Ponter je video kako se lebdeći autobus spušta pred kućom. Rekao je voajeru da se isključi, a zatim su odložili rukavice za jelo u sonični čistač. Ponter je pomilovao Pabo po glavi i on i Adikor su izašli, ostavivši vrata kuće otvorenim tako da Pabo može da ulazi i izlazi kako joj je volja. Ušli su u lebdeći autobus, pozdravili se sa nekolicinom putnika koji su već bili unutra i krenuli na posao kao da je to dan kao i svaki drugi.