Bodež snova

1 Poslednji zvuci

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se uzdigao nad skršenim planinskim vrhom zvanim Zmajeva planina. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Rođen pod sjajem nabreklog tonućeg meseca, na visini na kojoj ljudi ne mogu da dišu, rođen posred uskomešalih struja grejanih ognjevima iz utrobe krezube planine, taj vetar je u početku bio zefir, ali je dobijao na snazi hrleći niz strme ijazuđene padine. Noseći s visina pepeo i vonj gorućeg sumpora, vetar je zavijao preko nenadanih snegom zastrtih brda koja su se dizala iz ravnice oko nemoguće visoke Zmajeve planine, zavijao i njihao krošnje u mraku.

Na istok je vetar hrlio, van brda i preko velikog tabora, čitavog sela od šatora i drvenih pločnika duž ulica od smrznutog blata i bljuzgavice, raskopanih od tragova kola i taljiga. Ubrzo će se zemlja raskraviti i poslednji snegovi nestati, a zameniće ih prolećne kiše i blato. Ako se tabor zadrži toliko. Premda je kasno, mnoge su Aes Sedai bile budne, u malim skupinama zaštićenim od prisluškivanja, i razgovarale su o onome što se te noći odigralo. Nemalo tih rasprava bilo je veoma živo, na korak od svađe, a neke su neosporno bile žučne. Da to nisu bile Aes Sedai, možda bi došlo i do mahanja pesnicama ili nečeg još goreg. Pitanje je bilo – šta sada? Sada već sve sestre znaju za vesti s rečne obale, mada su pojedinosti i dalje šture. Amirlin je u tajnosti lično otišla da zatvori Severnu luku, a njen čamac je nađen prevrnut u trsci. Malo je verovatno da je mogla da preživi nošena brzim i ledenim strujama reke Erinin, a ta se verovatnoća svakim satom sve više smanjivala, dok se sigurnost u to sve više povećavala. Amirlin Tron je mrtva. Sve i jedna sestra u taboru zna da sada njena budućnost a možda i njen život vise o koncu, a budućnost Bele kule ne treba ni spominjati. Šta da se radi? Ali glasovi zaćutaše i glave se digoše kada žestok nalet vetra pade na tabor, zanoseći šatorska krila kao barjake i zasipajući ga grudvama snega. Vazduh je bio ispunjen iznenadnim vonjem sumpora, koji je obznanjivao odakle je vetar došao, i veliki broj Aes Sedai tiho se pomolio protiv zla. Ali za tren oka vetar je prošao i sestre su se vratile svojim promišljanjima o budućnosti dovoljno sumornoj da bude prikladna oštrom, ali sve slabijem smradu što je ostao za vetrom.

Zavijao je vetar dalje ka Tar Valonu, sve snažnije i snažnije, šibajući preko vojnih logora blizu reke, gde su vojnici i njihovi pratioci spavali na zemlji, odjednom ostajući bez ćebadi, dok su se oni u šatorima naglo budili jer se platno trzalo, a ponekad i letelo u mrak kada su šatorski kočići izletali iz zemlje ili nategnuti konopci pucali. Natovarena kola ljuljala su se i prevrtala, a barjaci kruto izletali iz zemlje, stremeči kroz vazduh kao koplja koja su probadala sve što im se nađe na putu. Boreći se protiv uragana, ljudi su s mukom prilazili sapetim konjima, koji su se propinjali i njištali od straha, da ih smire. Niko nije znao ono što znaju Aes Sedai, ali jedak smrad sumpora kojim je ledeni noćni vazduh odisao činio se zlosutnim znamenjem, pa su se prekaljeni ljudi naglas molili jednako grozničavo kao golobradi momci. Logorski pratioci glasno su im se pridruživali u molitvama – kujundžije i potkivači, streladžije, pralje i švalje – sve ih je zgrabio iznenadni strah da nešto mračnije od crnila vreba u noći.

Zatezanje platna nad njenom glavom, na rubu da se pocepa, žamor glasova i njiska konja, dovoljno glasna da preseče zavijanje vetra, pomogli su Sijuan Sanče da se s mukom probudi po drugi put. Od naglog smrada gorućeg sumpora oči joj zasuziše, na čemu beše zahvalna. Egvena možda može da skine i navuče san na oči kao da obuva čarape, ali to ne važi za nju. Nakon što je naposletku naterala sebe da legne, teško je zaspala. Kada su vesti sa obale stigle do nje, bila je potpuno sigurna da neće da zaspi sem od krajnje iscrpljenosti. Molila se za Leanu, ali sve njihove nade počivale su na Egveninim plećima, tako da je izgledalo kao da su sve njihove nade raščerečene i ostavljene da se suše. Pa, iznurila je sebe živciranjem, brigom i koračanjem napred-nazad. Sada opet ima nade, pa se ne usuđuje da opet sklopi kapke kao od olova, iz straha da će utonuti u dremež i da se neće probuditi do podneva, ako i tada. Žestoki vetar se smirio, ali ljudska vika i njištanje konja nije.

Umorno zbaci ćebad sa sebe i teturavo ustade. Ležaj na kojem je spavala teško da je bio udoban, prostrt po platnom zastrtom tlu u uglu ne tako velikog četvrtastog šatora, ali došla je tu iako je morala da jaše da bi to uspela. Naravno, tada je bila toliko iznurena da samo što nije pala i vrlo verovatno da od jada nije bila pri čistoj svesti. Dodirnu ter’angreal u obliku uvrnutog prstena koji joj je visio s kožne vrpce oko vrata. Kada se prvi put probudila, jednako teško kao maločas, probudila se da bi ga izvadila iz svoje torbice. Pa, jad je sada poražen i to je sasvim dovoljno da je potera u pokret. Odjednom zevnu tako da joj vilice zaškripaše kao zarđale šarke zavesla. Jedva dovoljno. Čovek bi pomislio da je Egvenina poruka i činjenica da je Egvena živa i da može da pošalje poruku sve što je dovoljno da je prene iz te duboke iznurenosti. Ali izgleda da nije tako.

Usmeravajući jednu kuglu svetlosti dovoljno dugo da vidi gde je četvrtasta svetiljka na glavnoj šatorskoj pritki, zapali je jednom niti Vatre. Plamičak je odavao veoma bledu i treperavu svetlost. Bilo je i drugih svetiljki i fenjera, ali Garet stalno melje o tome koliko je malo ostalo ulja za svetiljke. Gorionik nije palila; Garet nije bio toliko škrt sa ugljem – do uglja se lakše dolazi – ali jedva da je osećala hladnoću u vazduhu. Namršti se na njegov ležaj, netaknut na drugoj strani šatora. Začelo je znao da je čamac otkriven i ko je bio u njemu. Sestre se najbolje što mogu trude da kriju tajne od njega, ali nekako u tome uspevaju daleko rede nego što to mahom misle. Često je iznenadi onim što zna. Da li je negde u mraku i priprema svoje vojnike da postupe po onome što Dvorana odluči, šta god to bilo? Ili je već otišao, napuštajući izgubljenu bitku? Ne više izgubljenu, ali on mora da toga nije svestan.

„Ne“, promrmlja, osećajući se nekako kao... izdajica... što je posumnjala u tog čoveka, čak i krišom, u sebi. On će i dalje biti tu u praskozorje, kao i svakog narednog praskozorja sve dok mu Dvorana ne naredi da ode. A možda i duže. Čini joj se da on neće ostaviti Egvenu bez obzira šta mu Dvorana zapovedi. Previše je on tvrdoglav i ponosan. Ne; nije to. Reč Gareta Brina je njegova čast. Kada je jednom da, neće je povući sve dok ne bude razrešen dužnosti, bez obzira na posledice po sebe. A možda, samo možda, ima i drugi razlog da ostane. O tome nije htela da razmišlja.

Potisnuvši Gareta iz misli – zašto je došla u njegov šator? Bilo bi joj daleko lakše da je legla u svoj šator u sestrinskom taboru, ma koliko bio skučen, ili čak da je pravila društvo uplakanoj Čezi, mada – kada malo bolje razmisli – možda to poslednje ipak ne bi mogla. Ne može da podnese plakanje, a Egvenina služavka nikako nije prestajala – čvrsto potisnuvši Gareta iz misli, na brzinu se očešljala, navukla čistu košulju i obukla se što je brže mogla u polumraku. Njena jednostavna plava jahaća haljina bila je izgužvana i po rubu isprskana blatom – sjahala je da svojim očima pogleda čamac – ali nije zastala da je očisti i ispegla pomoću Moći. Morala je da žuri.

Šator je bio daleko od prostranog zdanja kakvo bi se očekivalo od jednog vojskovođe, tako da je žurba značila da je udarila bokom ugao pisaćeg stola, i to dovoljno snažno da mu se jedna noga skoro sklopila pre nego što je stigla da ga uhvati, umalo se spotakavši preko jednog tronošca na rasklapanje, koji je bio jedina stvar u šatoru nalik na pravu stolicu, i udarajući cevanicama u mesingom okovane kovčege razmeštene na sve strane. Na to opsova tako da bi spržila uši nekome ko bi to čuo. Te stvari su služile i kao sedišta i kao spremišta, a onaj kovčeg s ravnim poklopcem bio je i priručni umivaonik na kojem su stajali beli ibrik i lavor. Zapravo, sve je bilo raspoređeno prilično uredno, ali na njemu svojstven način. On može da se snađe u tom lavirintu i u mrklom mraku. Svako drugi bi slomio noge pokušavajući da stigne do njegovog ležaja. Pretpostavljala je da je začelo zabrinut zbog plaćenih ubica, mada to nikada nije pomenuo.

Uzevši svoj tamni plašt s jednog sanduka i prebacivši ga preko ruke, zastade tren pre nego što tokom Vazduha ugasi svetiljku, gledajući u Garetov drugi par čizama u podnožju njegovog ležaja. Usmerivši još jednu malu kuglu svetlosti, priđe im. Baš kao što je mislila. Sveže premazane crnilom. Krvavi čovek uporno traži da ona odradi svoj dug, a onda joj se šunja iza leđa – ili još gore, ispred njenog nosa dok spava – i sam maže svoje krvave čizme! Krvavi Garet Brin ponaša se prema njoj kao prema sluškinji – nije pokušao ni da je poljubi...

Trznu se i ispravi, a usne joj se stisnuše i zategnuše kao sidreni palamar. Otkud ta misao? Ma šta Egvena tvrdila, ona nije zaljubljena u krvavog Gareta Brina! Nije! Ima previše posla da bi se uplela u takve gluposti. Znači, zato si prestala da nosiš vezene stvari, prošapta jedan glasić u krajičku njenog uma. Sve one lepe stvari, strpane u sanduk zato što se plašiš. Plaši? Plamen je spalio ako ga se plaši, njega ili ma kog drugog čoveka!

Pažljivo usmeravajući Zemlju, Vatru i Vazduh na tačno odgovarajući način, položi tkanje na čizme. Svaka trunčica crnila, kao i većina boje, izvuče se iz kože i obrazova malu blistavu kuglu koja zalebde u vazduhu, tako da koža ostade potpuno siva. Na tren se nosila mišlju da spusti tu kuglu među njegovu ćebad. To bi mu bilo prikladno iznenađenje kada naposletku legne!

Ali onda uzdahnu, pa razmaknu šatorsko krilo sa ulaza i izvede kuglu napolje u mrak, i pusti je da padne na zemlju. Taj čovek se veoma preko i sa izuzetnim nepoštovanjem odnosi prema njoj kada ona pusti da je savlada njena plahovita narav, što je otkrila kada ga je prvi put udarila po glavi čizmama koje mu je čistila. I kada ju je onoliko razbesneo, pa mu je stavila so u čaj. Prilično soli, ali nije ona kriva što je žurio toliko da je u dahu iskapio čitavu šolju. To jest, pokušao je. O, on nikada ne izgleda kao da mu smeta kad ona viče, a ponekad joj i odgovara vikom – mada se ponekad samo nasmeši, što je dovodi do ludila – ali i on ima svoje granice. Naravno, mogla bi da ga zaustavi jednostavnim tkanjem Vazduha, ali i ona ima čast koliko on, spaljen da je! Bilo kako bilo, mora da se drži blizu njega. Min je tako rekla, a ta devojka je izgleda nepogrešiva. To je jedini razlog zašto nije nabila šaku zlata Garetu Brinu niz grlo i rekla mu da je plaćen i da može da se spali. Jedini razlog! Naravno, sem njene časti.

Zevajući, ona ostavi tamnu baricu da se belasa na hladnoj mesečini. Ako ugazi u nju pre nego što se osuši i unese to u šator, on će biti kriv a ne ona.

Bar je smrad sumpora malo iščileo. Oči prestaše da joj suze, mada je gledala pravi metež.

Taj veliki mračni tabor nikada nije bio uredan. Istina, razrovarene ulice bile su prave i široke, kako bi se vojnici lako i brzo kretali, ali sve ostalo je uvek izgledalo kao nasumična gomila šatora, grubih skloništa i kamenjem okruženih jama za logorske vatre. A sada izgleda kao da ga je neko napao. Srušeni šatori bili su razbacani na sve strane, neki preko drugih koji su i dalje stajali, mada je popriličan broj i tih bio nakrivljen, a na desetine kola i taljiga bilo je prevrnuto na stranice ili čak potpuno naopačke. Na sve strane čulo se dozivanje u pomoć, a izgleda da ima poprilično povređenih. Duž ulice ispred Garetovog šatora, ljudi su pomagali drugim ljudima da šepaju, dok je nekoliko manjih skupina žurilo noseći priručna nosila od ćebadi. Nešto dalje odatle videla je četiri prilike na zemlji pokrivene ćebadima, a pored tri su klečale žene ljuljajući se napred-nazad, kao da zapomažu.

Za mrtve ništa ne može da uradi, ali ostalima može da ponudi da im pomogne svojom sposobnošću Isceljenja. To teško da je njeno najveće umeće, budući nimalo snažno, mada izgleda da joj se u potpunosti vratilo kada ju je Ninaeva Izlečila, ali sumnjala je da je bilo gde u logoru još neka sestra. Većina njih stalno pokušava da izbegava vojnike, tako da je njeno umeće bolje od nikakvog. Mogla bi to da učini, samo da nema tih vesti koje nosi. Toliko su hitne da moraju da stignu do odgovarajućih ljudi što je pre moguće, te ona stoga zanemari i stenjanje i zapomaganje, slomljene ruke i krpe oko okrvavljenih glava i požuri ka vezovima konja na rubu tabora, gde je neobično sladunjav smrad konjske balege počeo da nadvladava vonj sumpora. Jedan koščati neobrijani čovek iznurenog izraza na tamnoputom licu pokuša da se progura pored nje, ali ona ga uhvati za rukav grubog kaputa.

„Osedlaj mi najmirnijeg konja kojeg možeš da nađeš“, naredi mu, „i to smesta.“ Bela će sasvim lepo poslužiti, ali ona nema predstave gde je zdepasta kobila vezana među svim tim životinjama, niti ima namere da čeka dok je ne pronađu.

„Hoćeš na jahanje?“, on je s nevericom upita, otržući se. „Ako imaš konja, osedlaj ga sama ako si tolika budala. Mene čeka ostatak noći na hladnoći dok se budem starao za one što su povređeni, a imaću sreće ako samo jedan ne ugine.“

Sijuan stisnu zube. Budala misli da je ona neka švalja. Ili neka od žena. Iz nekog razloga, to joj je još gore. Gurnu mu desnu šaku pod nos tako brzo da on opsova i ustuknu, ali ona je opet gurnu toliko blizu njegovom licu da je mogao da vidi jedino njen prsten Velike zmije. Oči mu se ukrstiše dok je zurio u njega. „Najmirniji konj kojeg možeš da nađeš“, bezizražajno mu reče. „Ali brzo.“

Prsten je odigrao svoju ulogu. On proguta knedlu, pa se počeša po glavi i zagleda niz red konja, u kojem kao da su svi do jednog ili kopali nogama ili drhtali. „Mirnog“, promrmlja. „Videću šta mogu da uradim, Aes Sedai. Mirnog.“ Pozdravi je prinevši prst čelu pa požuri niz redove konja i dalje mrmljajući sebi u bradu.

I Sijuan zagunđa koračajući tri koraka napred, pa tri koraka nazad. Pod njenim debelim cipelama sneg se topio u bljuzgavicu, pa opet ledio. Sudeći po onome što je mogla da vidi, možda će mu sati i sati biti potrebni kako bi našao konja koji je neće zbaciti čim čuje ribu kako se praćaka. Ogrnuvši se plaštom, nestrpljivo zadenu malu srebrnu okruglu pribadaču na mesto, skoro se ubovši u palac. Ona se boji, je li? Ma pokazaće ona Garetu krvavom, krvavom Brinu! Napred-nazad. Napred-nazad. Možda bi mogla peške preći čitav taj dugi put. To bi bilo neprijatno, ali bolje i to nego da bude zbačena iz sedla i da usput možda i polomi nešto. Nikada nije uzjahala konja, uključujući i Belu, a da pritom nije pomislila na slomljene kosti. Ali čovek se vratio vodeći jednu tamnu kobilu osedlanu visokim sedlom.

„Je li blage naravi?" sumnjičavo upita Sijuan. Životinja je koračala lako kao da će svakog časa zaigrati i delovala je vitko. To bi navodno trebalo da bude nagoveštaj brzine.

„Noćni Ljiljan je meka kao pamuk, Aes Sedai. Pripada mojoj ženi, a Nemaris je nežna. Ne voli nemirne konje.“

„Ako ti tako kažeš“, odgovori ona, pa frknu. Koliko je ona imala prilike da vidi, konji su retko kada krotki. Ali šta da se radi.

Prihvativši uzde, nezgrapno se pope u sedlo, pa se onda promeškolji da ne bi sedela na plaštu i davila samu sebe svaki put kada se pomeri. Kobila jeste poigravala, ma koliko ona zatezala uzde. Bila je sigurna da će tako biti. Već pokušava da joj polomi koske. A čamac – bilo s jednim veslom ili dva, čamac ide kuda ti hoćeš i staje kada ti hoćeš, ako nisi potpuna budala koja se ne razume u plimu, struje i vetrove. Ali konji imaju mozgove, ma koliko sićušne, što znači da im može pasti na pamet da ne obraćaju pažnju na đem i uzde i na ono što jahač želi; To mora da se ima na umu kada sediš na krvavom konju.

„Samo nešto, Aes Sedai“, reče joj čovek dok je ona pokušavala da se namesti tako da joj bude udobno. Zašto su sedla uvek tvrđa od drveta? „Da sam na tvom mestu, večeraske bi je terao samo korakom. Znadeš, zbog onog vetra i ovog smrada, pa, možda je samo malčice...“

„Nema vremena“, odvrati Sijuan i mamuznu kobilu. Noćni Ljiljan krotka kao pamuk pojuri tako brzo da se Sijuan skoro prevrnu preko unjkaša. Zadržala se u sedlu samo zahvaljujući tome što je brzo zgrabila jabuku. Učinilo joj se da je onaj čovek viknuo nešto za njom, ali nije bila sigurna. Tako joj Svetlosti, šta ta Nemaris smatra nemirnim konjem? Kobila izjuri iz tabora kao da se trka, hrleći ka zalazećem mesecu i Zmajevoj planini, koja se dizala naspram zvezdanog neba kao nekakav tamni toranj.

Dok se plašt vijorio za njom, Sijuan nije ni pokušala da uspori kobilu, već ju je opet mamuznula i udarila uzdama po vratu, kao što je videla da drugi čine kada teraju konje u brži galop. Mora da stigne do sestara pre nego što neka učini nešto nepopravljivo. Previše joj mogućnosti pada na um. Kobila je galopom jurila pored malih gajeva, sićušnih zaselaka i velikih imanja s pašnjacima i poljima ograđenim kamenim zidovima. Ušuškana ispod snegom pokrivenih krovova, iza zidova od kamena ili cigle, boravišta se nisu uznemirila od onog jakog vetra; sve zgrade su bile mračne i neme. Čak i krvave krave i ovce verovatno uživaju u dubokom snu. Seljaci uvek drže krave i ovce. I svinje.

Truckajući se u tvrdom kožnom sedlu, pokušala je da se nagne kobili preko vrata. Tako se to radi; videla je. Skoro smesta noga joj iskliznu iz levog stremena i ona skoro skliznu na tu stranu, jedva uspevajući da se podigne i vrati stopala na mesto. Jedino što joj je preostajalo bilo je da sedi potpuno uspravno, jednom rukom grabeći jabuku, a drugom još čvršće uzde. Plašt joj se vijorio i nelagodno je stezao preko grla, a dizala se i padala u sedlu tako snažno da su joj zubi zveketali ako bi usta otvorila u pogrešnom trenutku, ali držala se i čak još jednom mamuznula kobilu. Ah, Svetlosti, do zore će biti sva u modricama. Jurila je kroz noć, udarajući u sedlo sa svakim kobilinim korakom. Bar nije zevala.

Naposletku se kroz redak niz stabala pojaviše redovi povezanih konja i kola oko logora Aes Sedai, a ona uzdahnu od olakšanja i povuče uzde što je snažnije mogla. Da bi se konj zaustavio u tolikoj brzini, začelo je potrebno da se snažno povuče. Noćni Ljiljan zaista stade, ali tako naglo da bi joj preletela preko glave da se kobila nije istovremeno propela. Razrogačenih očiju, držala se konju za vrat sve dok se naposletku opet nije sa sva četiri kopita spustio na zemlju. Ali i još neko vreme nakon toga.

Tada shvati da je i Noćni Ljiljan zadihana. Zapravo, bori se za dah. Nije osećala nikakvo sažaljenje. Ta glupa životinja pokušala je da je ubije, baš kao što to konji rade! Bio joj je potreban trenutak da se pribere, ali onda je namestila plašt, pa prikupila uzde i laganim korakom poterala kobilu pored kola i dugih vezova konja. Senoviti ljudi kretali su se u tami među konjima, nesumnjivo konjušari i potkivači koji su se starali o vidno uznemirenim životinjama. Sada je i kobila bila krotkija. Zaista, to nije tako strašno.

Ulazeći u logor, oklevala je svega na tren pre nego što je prigrlila saidar. Neobično je misliti o logoru punom Aes Sedai kao o opasnom mestu, ali ipak su tu dve sestre umorene. Uzevši u obzir okolnosti pod kojima su poginule, deluje joj malo verovatno da će je samo držanje Moći spasti ako se bude ispostavilo da je ona sledeča meta, ali saidar joj bar daje privid bezbednosti. Samo da ne zaboravi kako je ipak reč samo o prividu. Trenutak kasnije, izatka tokove Duha koji će sakriti njenu sposobnost i blistanje Moći. Naposletku, nema nikakvog razloga da obznanjuje svoje pristustvo.

Čak i u to doba, dok je mesec bio nisko na zapadu, nekoliko ljudi šetalo se drvenim pločnicima, služavke i težaci koji žure da završe svoje okasnele poslove. Ili bi možda bolje bilo reći – rane poslove. Većina šatora, skoro svih mogućih oblika i veličina, bila je zatamnjena, ali nekoliko većih šatora sjajilo se od svetlosti svetiljki ili sveća. Pod tim okolnostima, to i nije bilo iznenađujuće. Oko svakog osvetljenog šatora, ili ispred njega, bili su okupljeni muškarci. Zaštitnici. Niko drugi ne bi mogao da stoji tako nepomično da izgleda kao da se stapa s tamom, naročito ne po tako hladnoj noći. Budući ispunjena Moći, razaznavala je i druge, stopljene sa senkama zahvaljujući svojim zaštitničkim plaštovima. To i nije iznenađivalo, kada se umorene sestre saberu sa onim što im njihove veze prenose od njihovih Aes Sedai. Pretpostavljala je da je više sestara taman spremno da počupa sebi kosu – ili nekome drugom. Primetili su je, okrećući glave da je pogledom slede dok je lagano jahala smrznutim izrovarenim ulicama, tragajući.

Naravno, Dvorana mora biti obaveštena, ali pre toga neke druge moraju da čuju šta se dogodilo. Po njenoj proceni, te su daleko sklonije da učine nešto... prenagljeno. A sasvim moguće pogubno. Dale su zavete, ali pod pritiskom, i to ženi koju sada smatraju mrtvom. Što se Dvorane tiče, većeg dela Dvorane, one su zakucale svoj barjak za jarbol kada su prihvatile mesto Predstavnice. Nijedna od njih neće skočiti dok ne bude veoma, veoma sigurna gde će se dočekati na noge.

Šerijamin šator je bio premali za ono što je bila sigurna da će zateći, a sem toga i zamračen, koliko je u prolazu primetila. Doduše, čisto sumnja da je ta žena unutra i da spava. Morvrinin šator je dovoljno veliki da u njemu bez guranja spavaju četiri čoveka, i mogao bi poslužiti da u njemu ima mesta od svih onih knjiga koje je Smeđa uspela da nakupi za vreme marša, ali i on beše mračan. Međutim, ispostavilo se da je njen treći izbor dobar ulog, pa je zauzdala Noćni Ljiljan podalje od njega.

Mirela je u logoru imala dva šatora, jedan za sebe i jedan za svoja tri Zaštitnika – tri koja sme da prizna – a njen je jarko blistao i iza zakrpljenih platnenih zidova videli su se obrisi žena kako se kreću. Tri ni po čemu slična čoveka stajala su na prilazu šatoru – videlo se da su Zaštitnici po tome što su nepomični – ali na trenutak ih je zanemarila. O čemu li to unutra pričaju? Sigurna da je to uzaludno, svejedno je izatkala Vazduh sa samo trunčicom Vatre; njeno tkanje dodirnu šator i udari u prepreku protiv prisluškivanja. Naravno, izvrnutu te stoga nevidljivu za nju. Pokušala je to samo zbog mogućnosti da su nesmotrene. S obzirom na sve tajne koje moraju da kriju, bila je to mala mogućnost. Senke iza platna sada su nepomično stajale. Dakle, znaju da je neko pokušao da ih prisluškuje. Ostatak puta prejahala je pitajući se o čemu su razgovarale.

Kada je sjahala – pa, bar joj je pošlo za rukom da polovični pad pretvori u nešto nalik skoku iz sedla – jedan od Zaštitika, Šerijamin Arinvar, jedan vitki Kairhijenjanin nešto viši od nje, priđe da joj uz mali naklon prihvati uzde, ali ona mu samo odmahnu. Pustivši saidar, priveza kobilu za jednu drvenu letvu pločnika, služeći se čvorom koji bi držao pozamašan brod da ga ne odvuku jak vetar i snažna struja. Ona nema namere da se služi onim nehajnim petljama koje drugi koriste. Možda ne voli jahanje, ali kada ona veže konja, ima da je čeka tu kada se vrati. Arinvar iznenađeno izvi obrve gledajući je kako zateže čvor, ali neće on da plati krvavu životinju ako se bude odvezala i izgubila.

Od preostala dva Zaštitnika, samo je jedan bio Mirelin – Avar Hačami, Saldejac orlujskog nosa i gustih prosedih brkova. Pogledavši je na tren i neznatno klimnuvši glavom, vratio se osmatranju mraka. Morvrinin Džori, nizak, ćelav i širok skoro koliko visok, nije ni pokazao da je primećuje. Pogled mu je šarao mrakom, a šaka lagano počivala na dugom balčaku. On je navodno jedan od najboljih sa sečivom među Zaštitnicima. Gde li su ostali? Naravno, to nije mogla da pita ništa više nego ko je sve unutra. Ti ljudi bi bili zgranuti do srži. Nijedan nije pokušao da je spreči. Bar nije toliko pošlo po zlu.

Unutra se iz dva gorionika širio miris ruža i u poređenju s hladnom noći, bilo je skoro prijatno toplo, a ona je zatekla skoro sve koje se nadala da će naći i sve su gledale da vide ko to ulazi.

Mirela je sedela na izdržljivoj stolici pravog naslona odevena u svilenu odoru izvezenu crvenim i žutim cvećem, ruku prekrštenih ispod grudi, i imala tako spokojan izraz na svom maslinastom licu da je to samo naglašavalo vrelinu u njenim tamnim očima. Svetlost Moći blistala je oko nje. Napokon, to je njen šator; začelo je ona tu izatkala štit. Šerijam, koja je potpuno pravih leđa sedela na jednom kraju Mirelinog ležaja, pretvarala se da namešta suknju s plavim prugama. Izraz njenog lica bio je usijan kao što je kosa plamena, a kada je ugledala Sijuan – postao je još usijaniji. Nije nosila ešarpu Čuvarke, što je loš znak.

„Mogla sam i da očekujem da ćeš to biti ti“, ledeno joj reče Karlinja, podbočivši se. Ona nikada nije ni bila posebno topla žena, ali sada su kovrdže koje su prestajale dobrano pre njenih ramena uokvirivale lice kao isklesano od leda, skoro jednako bledo kakva joj beše haljina. „Sijuan, neću da trpim da ti prisluškuješ moje razgovore.“ O, da; misle da je sve gotovo.

Morvrin, okruglog lica, koja prvi put nije izgledala kao da je rasejana ili pospana uprkos tome što joj je smeđa vunena suknja izgužvana, obiđe stočić s visokim srebrnim ibrikom i pet srebrnih šoljica na lakiranom poslužavniku. Izgleda da se nikome nije pio čaj; sve šoljice behu suve. Gurnuvši ruku u torbicu za pojasom, proseda sestra gurnu Sijuan u šake izrezbareni češalj od roga. „Sva si raščerupana, ženo. Očešljaj se pre nego što neki balvan ne pomisli da si krčmarska drolja a ne Aes Sedai, pa pokuša da te stavi u krilo.“

„Egvena i Leana su žive i zatočene u Kuli“, obznani Sijuan daleko spokojnije nego što se osećala. Krčmarska drolja? Dodirnuvši se po kosi, shvati da je druga žena u pravu i poče da se češlja. Ako hoćeš da te ozbiljno shvate, ne možeš da izgledaš kao da si se valjao u nekoj uličici. I ovako joj je dovoljno teško i biće još nekoliko godina nakon što bude mogla ponovo da položi ruke_ na Štap zakletvi. „Egvena mi se obratila u snovima. Skoro da su u potpunosti uspele da zapreče luke, ali zarobljene su. Gde su Beonin i Nisao? Neka jedna od vas ode po njih. Neću da dvaput čistim istu ribu.“ Eto. Ako misle da su oslobođene svojih zaveta i razrešene Egveninih naređenja da je slušaju, to bi trebalo da ih razuveri. Samo što se nijedna od njih nije mrdnula da posluša.

„Beonin je htela da spava“, lagano odvrati Morvrin, odmeravajući Sijuan – odmeravajući je veoma napeto. Iza tog ravnodušnog lica krije se oštar um. „Toliko se umorila da više nije mogla da razgovara. A zašto bismo pozvale Nisao da nam se pridruži?“ Mirela se na to malčice namršti, pošto joj je Nisao bila prijateljica, ali druge dve samo zaklimaše u znak saglasnosti. One i Beonin smatraju Nisao odvojenom od njih, iako sve dele iste zavete na odanost. Po Sijuaninom mišljenju, te žene nikada nisu prestale da veruju kako će možda i dalje na neki način upravljati događajima, čak i nakon što im je krma oteta iz šaka.

Šerijam ustade s ležaja kao da će izjuriti napolje, pa čak i prikupi suknju, ali to nikave veze nije imalo sa Sijuaninom zapovešću. Bes nestade, zamenjen blistavim poletom. „U svakom slučaju, za sada nam nisu ni potrebne. ’Zatočene’ znači da su u dubokim ćelijama sve dok se Dvorana ne sazove za suđenje. Možemo da Putujemo tamo i da ih oslobodimo pre nego što Elaida uopšte shvati šta se dešava.“

Mirela odsečno klimnu i ustade, pa krenu da razvezuje pojas svoje odore. „Mislim da bi najbolje bilo da ostavimo Zaštitnike. Oni za ovo neće biti potrebni.“ Još dublje poseže u Izvor, već iščekujući šta će se dogoditi.

„Ne!“, odbrusi Sijuan i lecnu se kada joj se češalj zakači za kosu. Ponekad se nosi mišlju da se ošiša kraće od Karlinje, čisto da bi joj bilo lakše da je održava, ali Garet joj je pohvalio kosu, rekavši kako mu se mnogo dopada to što joj pada do ramena. Svetlosti, zar čak ni tu ne može da pobegne od tog čoveka? „Egveni neće biti suđeno i nije u dubokim ćelijama. Nije htela da mi kaže gde je drže, niti bilo šta drugo sem da je neprekidno čuvaju. I naredila je da se ne sme pokušati njeno spasavanje u kom bi učestvovale sestre.“

Ostale žene zgranuto su je gledale, potpuno neme. Zapravo, i sama se zbog toga raspravljala sa Egvenom, ali potpuno uzaludno. To jeste bilo naređenje, koje je izdala Amirlin Tron u punoj opremi.

„To što govoriš je nerazumno“, naposletku kaza Karlinja. Glas joj beše hladan, lice spokojno, ali šakama je neprestano potpuno nepotrebno gladila izvezenu belu suknju. „Ako mi zarobimo Elaidu, sudićemo joj i vrlo verovatno umiriti je.“ Ako. Njihove sumnje i strahovi nisu se smirili. „Budući da je ona uhvatila Egvenu, začelo će učiniti to isto. Nije mi potrebna Beonin da mi kaže šta s tim u vezi piše u zakonu.“

„Šta god ona želela, mi je moramo izbaviti!“ Šerijamin glas beše gorljiv koliko je Karlinjin bio hladan, a njene zelene oči besno su bleštale. Šake stisnute u pesnice grabile su suknju. „Začelo ne shvata u kakvoj je opasnosti. Mora da je zatečena. Je li ti dala ikakve naznake gde je drže?“

„Sijuan, ne pokušavaj da kriješ išta od nas“, odlučno joj reče Mirela. Njene oči kao da su bile u plamenu, i zategla je svileni pojas još čvršće kako bi naglasila svoje reči. „Zašto bi krila gde se nalazi?“

„Iz straha od onoga što ti i Šerijam predlažete.“ Dižući ruke od kose zamršene od vetra, Sijuan baci češalj na sto. Ne može da se češlja i da očekuje da će one obraćati pažnju na to što im priča. Moraće da bude raščerupana. „Mirela, ona je pod stražom. Čuvaju je sestre. One je se neće tako lako odreći. Ako pokušamo da je izbavimo, Aes Sedai će poginuti od ruke drugih Aes Sedai jednako sigurno kao što se srebrozube mreste u tršćaku. To se desilo jednom, ali više nikada ne sme, ili će nestati sva nada da će se Kula mirno ujediniti. Stoga neće biti pokušaja spasavanja. A zašto je Elaida odlučila da joj ne sudi – ne znam.“ Egvena je bila nejasna u vezi s tim, kao da to ni sama nije razumela. Ali činjenice joj je jasno stavila do znanja i to nisu bile tvrdnje koje bi iznela da u njih nije potpuno sigurna.

„Mirno“, promrmlja Šerijam i opet sede na ležaj. U tu reč ulila je svu gorčinu ovog sveta. „Je li uopšte bilo izgleda za to otpočetka? Elaida je ukinula Plavi ađah! Kakvih to izgleda za mir ima?“

„Elaida ne može tek tako da se reši čitavog ađaha“, promrmlja Morvrin, kao da to ima ikakve veze s bilo čim. Potapša Šerijam po ramenu, ali ta žena plamene kose nadureno smače njenu dežmekastu ruku sa sebe.

„Uvek ima izgleda“, odgovori Karlinja. „Luke su zaprečene, čime je naš položaj osnažen. Pregovarači se sastaju svakoga jutra...“ Uzemireno ućutavši, nasu sebi šoljicu čaja i iskapi je dopola a da nije dodala med. Zatvaranje luka verovatno će samo po sebi okončati pregovore, mada nije ni izgledalo kao da ti pregovori nekuda vode. Hoće li ih Elaida uopšte nastaviti kada se dočepala Egvene?

„Ne razumem zašto Elaida neće da se Egveni sudi“, kaza Morvrin, „budući da je osuda sasvim sigurna, ali ostaje činjenica da je ona zatočena.“ Nije bila uzavrela kao Šerijam ili Mirela, niti hladna kao Karlinja. Jednostavno je izlagala činjenice, premda pomalo stisnutih usana. „Ako neće da joj sude, onda nesumnjivo nameravaju da je slome. Pokazala se snažnijom ženom nego što sam isprva mislila, ali nijedna žena nije dovoljno snažna da se odupre Beloj kuli kada Kula reši da je slomi. Moramo uzeti u obzir posledice koje će nastupiti ako je ne izvučemo odatle na vreme.“

Sijuan odmahnu glavom. „Morvrin, neće je čak ni išibati. Ni ja ne razumem zašto, ali teško da bi nam rekla da je ostavimo ako misli da će je mučiti...“

Ona ućuta u trenu kad se šatorsko krilo na ulazu rastvori i Lelejna Akaši uđe u šator, šala plavih resa prebačenog preko ruku. Šerijam ustade, mada nije trebalo; Lelejna jeste Predstavnica, ali Šerijam je Čuvarka. Mada, Lelejna je bila upečatljiva u somotskoj haljini s plavim prugama, iako je vitka – bila je otelotvorenje dostojanstva i zračila ugledom i uticajem naizgled nikad većim nego te noći. Svaka dlaka bila joj je na svom mestu, kao da ulazi u Dvoranu nakon što se dobro naspavala.

Sijuan krenu ka stolu i uze ibrik, kao da čeka. U tom društvu to bi obično bila njena uloga, da sipa čaj i da progovara samo kada je pitaju za mišljenje. Ako ne bude pričala, možda će Lelejna brzo završiti sa ostalima i otići a da je i ne pogleda dvaput. Ta žena je retko kada uopšte i gleda.

„Učinilo mi se da je konj napolju isti onaj na kojem sam te videla kako jašeš, Sijuan.“ Lelejna baci pogled na ostale sestre, sada sve potpuno bezizražajne. „Prekidam li nešto?“

„Sijuan kaže da je Egvena živa“, odgovori Šerijam kao da prenosi cenu ribe. „I Leana. Egvena se obratila Sijuan u snovima. Zabranila je svaki pokušaj spasavanja.“ Mirela je pogleda ispod oka, tako da se nije moglo oceniti šta misli, ali Sijuan je došlo da joj iščupa uši. Lelejnu bi verovatno sledeću potražila, ali saopštila bi joj to na svoj način, a ne tek tako istrtljala, kao da prosipa vodu na pristanište. U poslednje vreme, Šerijam je postala lakomislena kao da je neka polaznica!

Napućivši usne, Lelejna pogleda Sijuan kao s dva šila umesto očiju. „Ma je li tako? Šerijam, zaista bi trebalo da nosiš svoju ešarpu. Jesi Čuvarka. Sijuan, da li bi se prošetala sa mnom? Previše je prošlo otkad smo poslednji put nasamo razgovarale.“ Jednom rukom zabaci šatorsko krilo sa ulaza i prenese onaj svoj prodoran pogled na ostale sestre. Šerijam pocrvene kako samo riđokosa ume, jarko, i nespretno izvadi plavu ešarpu iz torbice za pojasom i prebaci je preko ramena, ali Mirela i Karlinja staloženo Lelejni uzvratiše pogled. Morvrin poče da se lupka prstom po bradi, kao da ničega drugog nije svesna – što možda i jeste bilo tako. Morvrin ume da bude takva.

Jesu li prihvatile Egvenine naredbe? Sijuan nije ni stigla da im uputi odlučan pogled spuštajući ibrik. Predlog koji uputi sestra Lelejninog položaja, bila ona Predstavnica ili ne, zapravo je zapovest za sestru Sijuaninog položaja. Zadižući plašt i suknje, izađe iz šatora tiho se zahvalivši Lelejni što joj drži rastvoreno krilo. Svetlosti, nadala se da su one glupače slušale šta im je pričala.

Sada su ispred šatora stajala četiri Zaštitnika, ali jedan od njih bio je Lelejnin Burin, jedan panj od Domanca, bakarne kože i obmotan zaštitničkim plaštom zbog kojeg se činilo da veći deo njegovog tela jednostavno nije tu, dok je Avara zamenio drugi Mirelin Zaštitnik, Nuhel Dromand – visok i mišićav čovek sa ilijanskom bradom, koja se nosi tako da je gornja usna ogoljena. Čovek je bio toliko nepomičan da bi neko pomislio da je statua, samo da nije bilo pramičaka sumaglice iz njegovih nozdrva. Arinvar se pokloni Lelejni, što beše kratka uljudnost, premda svečana. Nuhel i Džori nisu skretali pažnju sa svoje straže – a nije ni Burin.

Čvor kojim je Noćni Ljiljan bila vezana drešio se jednako dugo koliko je bilo potrebno da se zaveže, ali Lelejna je stpljivo čekala sve dok se Sijuan nije uspravila sa uzdama u rukama, pa lagano zakoračala drvenim pločnikom pored mračnih šatora. Lice joj beše skriveno senkama od mesečine. Nije prigrlila Moć, pa ni Sijuan nije mogla. Sijuan je u tišini hodala i vodila kobilu pored Lelejne, dok je Burin išao za njom. Na Predstavnici je da počne razgovor – i to ne samo stoga što je Predstavnica. Sijuan se jedva suzdržavala da ne povije vrat i tako izgubi onaj palac, koliko beše viša od druge žene. Više se retko kada priseća vremena kada je bila Amirlin. Ponovo je prihvaćena kao Aes Sedai, a biti Aes Sedai delimično znači i nagonski se uklapati i nalaziti svoje mesto među sestrama. Krvavi konj je liznu po ruci, kao da za sebe misli da je kućni ljubimac, a ona prebaci uzde u drugu šaku tek toliko da obriše prste o plašt. Pogana balava zver. Lelejna je pogleda ispod oka, a ona oseti kako crveni. Nagon.

„Čudne su ti prijateljice, Sijuan. Rekla bih da su neke od njih bile za to da te oteramo kada si se pojavila u Salidaru. Šerijam mogu da razumem, mada mislim da je veoma neugodno to što je ona sada toliko jača od tebe. To je glavni razlog zbog kojeg sam te ja izbegavala – da te ne bih dovodila u nelagodan položaj.“

Sijuan se skoro zagrcnu od zabezeknutosti. To je bilo veoma blizu razgovora o onome o čemu se nikada ne razgovara – veoma blizu. Takav prestup od te žene nikada ne bi očekivala. Od sebe možda i bi – uklopila se u svoju nišu, ali i dalje je to što jeste – ali nikada od Lelejne!

„Sijuan, nadam se da ćemo nas dve opet moći da postanemo prijateljice, mada ću razumeti ako to bude nemoguće. Ovaj noćašnji sastanak potvrda je onoga što mi je Faolajn kazala.“ Lelejna se tiho zasmeja i sklopi ruke na pojasu. „O, nemoj tako da se mrštiš, Sijuan. Nije te izneverila, makar ne namerno. Jednom se previše izlanula, a ja sam rešila da je pritisnem, i to poprilično snažno. Nije to način da se neko ponaša prema drugoj sestri, ali ona je zapravo samo Prihvaćena dok ne bude iskušana i dok ne prođe. Od Faolajn će biti dobra Aes Sedai. Veoma je nevoljno odala sve što mi je kazala. Zapravo, to su bile tek nepovezane stvari i nekoliko imena, ali kada sam te videla na onom sastanku, mislim da mi se ukazala potpuna slika.

Pretpostavljam da sada mogu da je pustim iz zatočeništva. Svakako joj više neće biti ni na kraj pameti da me uhodi. Ti i tvoje prijateljice bile ste veoma verne Egveni, Sijuan. Možeš li da budeš jednako verna meni?“

Znači zato je izgledalo kao da se Faolajn negde sakrila. Koliko li je to „nepovezanih" stvari otkrila dok je bila pod „snažnim pritiskom"? Faolajn ne zna sve, ali najbolje bi bilo pretpostaviti da Lelejna zna. Ali pretpostavljati to istovremeno ne otkrivajući ništa dok se i ona ne bude našla pod pritiskom.

Sijuan se ukopa i ispravi. I Lelejna stade, očigledno čekajući da ona progovori. To beše očigledno, iako joj je lice bilo napola skriveno senkama. Sijuan je morala da skupi hrabrost kako bi se suočila s njom. Neki nagoni duboko su usađeni u Aes Sedai. „Verna sam ti kao Predstavnici mog ađaha, ali Egvena al’Verje Amirlin Tron.“

„Jeste.“ Koliko je Sijuan mogla da vidi, Lelejnino lice bilo je i dalje spokojno. „Obratila ti se u snovima? Ispričaj mi šta znaš o okolnostima u kojima se nalazi.“ Sijuan se osvrnu i pogleda zdepastog Zaštitnika. „Ne obraćaj pažnju na njega“, kaza joj Predstavnica. „Ima dvadeset godina kako ne čuvam tajne od Burina.“

„U snovima“, potvrdi Sijuan. Svakako nije imala namere da prizna kako je to bilo samo da bi je Egvena pozvala da dođe u Salidar u Tel’aran’riodu. Ne bi trebalo da ima taj prsten. Ako Dvorana sazna za njega, oduzeće joj ga. Smireno – makar prividno – ispričala je sve što i Mireli i ostalima, pa i više od toga. Ali ne sve. Nije ispričala za sigurnu izdaju. To mora da je došlo iz same Dvorane – niko drugi nije znao za nameru da se luke zatvore, izuzev žena uključenih u to – mada ko god da je odgovoran nije mogao znati da će izdati Egvenu, već samo da pomaže Elaidi, što je već samo po sebi dovoljna zagonetka. Zašto bi ma koja žena među njima želela da pomogne Elaidi? Od početka je bilo priča o Elaidinim tajnim poklonicama, ali ona je odavno odbacila takve zamisli. Sasvim je sigurno da sve do jedne Plave žarko žele da Elaida bude svrgnuta, ali sve dok ne bude otkrila koja je odgovorna, nijedna Predstavnica pa ni Plava neće saznati baš sve. „Sazvala je zasedanje Dvorane za sutra... ne, to je već danas, kada zazvoni na Poslednje“, završi. „U Kuli, u Dvorani Kule.“

Lelejna se zasmeja toliko da je morala da obriše suzu iz oka. „O, to je sjajno. Dvorana će zasedati takoreći Elaidi ispred nosa. Gotovo da bih volela da joj to mogu staviti do znanja, samo da bih joj videla izraz lica.“ Ali jednako iznenadno, ponovo se uozbilji. Lelejna je oduvekbila spremna za smeh, kada se za to odluči, ali u srži je oduvek bila ozbiljna. „Dakle, Egvena misli da se ađasi okreću jedan protiv drugoga. To mi zvuči gotovo nemoguće. Kažeš da je videla svega nekoliko sestara. Svejedno, to vredi proveriti sledeći put u Tel’aran’riodu. Možda neko može da vidi šta se može naći u odajama ađaha, umesto što se svi usredsređuju na Elaidinu radnu sobu.“

Sijuan se jedva suzdrža da se ne lecne. Nameravala je da lično potraži nešto u Tel’aran’riodu. Kad god ode u Kulu u Svetu snova, prikazuje se kao druga žena u drugačijoj haljini svaki put kada zamakne za neki ugao, ali sada će morati da bude još opreznija nego obično.

„Pretpostavljam da je razumljivo to što odbija pokušaj spasavanja, pa čak i za pohvalu – niko ne želi da bude još mrtvih sestara – ali veoma je opasno“, nastavi Lelejna. „Neće biti ni suđenja, pa čak ni šibanja? Šta li to Elaida pokušava? Da ne misli kako će je naterati da ponovo postane Prihvaćena? To mi deluje malo vero vatno. “ Međutim, malčice klimnu glavom, kao da razmišlja o tome.

Ovo se kreće u opasnom smeru. Ako sestre ubede sebe da znaju gde bi Egvena mogla biti, povećavaju se izgledi da će neko pokušati da je izbavi, bez obzira na to što je čuvaju Aes Sedai. Pokušaj oslobađanja na pogrešnom mestu mogao bi biti opasan koliko i pokušaj na pravom. Da stvari budu još gore, Lelejna nešto zanemaruje.

„Egvena je sazvala zasedanje Dvorane“, zajedljivo reče Sijuan. „Hoćeš li da se odazoveš?“ Odgovorila joj je prekorna tišina, na šta ona opet pocrvene. Neke stvari jesu pohranjene u srži.

„Naravno da ću se odazvati“, naposletku kaza Lelejna. Bila je to otvorena i neposredna izjava, ali ipak je malo zastala. „Čitava Dvorana će se odazvati. Egvena al’Ver jeste Amirlin Tron, i imamo više nego dovoljno snevačkih ter'angreala. Možda će objasniti kako to da veruje da se može odupreti i izdržati ako Elaida naredi da bude slomljena. To bih baš volela da čujem.“

„Zašto me onda pitaš hoću li ti biti verna?“

Mesto da odgovori, Lelejna samo nastavi da se lagano šeta po mesečini, pažljivo nameštajući šal. Burin ju je sledio, kao napola nevidljivi lav u mraku. Sijuan požuri da je sustigne, vodeći Noćni Ljiljan za sobom i izbegavajući kobiline pokušaje da joj opet oliže ruku.

„Egvena al’Ver je zakonita Amirlin Tron“, naposletku reče Lelejna. „Dok ne umre – ili dok ne bude umirena. Ako se bilo jedno bilo drugo dogodi, vratićemo se na to da će Romanda pokušavati da se dokopa štapa i ešarpe, a da ću je ja u tome ometati.“ Frknu. „Ta žena bi dovela do veće propasti nego Elaida. Nažalost, ima dovoljno podrške da i ona omete mene. Vratićemo se na to, samo što ćete ti i tvoje prijateljice biti verne meni ako Egvena umre ili ako bude umirena. I pomoći ćete meni da uprkos Romandi postanem Amirlin Tron.“

Sijuan se zaledi. Nijedna Plava ne bi bila iza one prve izdaje, ali sada bar jedna Plava ima razloga da izda Egvenu.