Bodež snova

9 Kratka staza

Naravno, Tuon i Selukija nisu bile jedine žene koje su Metu zagorčavale život. Ponekad mu se čini kao da mu većinu nevolja u životu prave žene, što uopšte ne može da razume, budući da uvek pokušava da se prema njima ponaša kako treba. Čak mu je i Egeanin zagorčavala život, mada u najmanjoj meri.

„Bila sam u pravu. Ti zaista misliš da se možeš oženiti njom“, otegnuto mu je odgovorila kada ju je zamolio za pomoć s Tuon. Ona i Domon sedeli su zagrljeni na stepeništu svojih kola. Iz Domonove lule dizao se pramičak dima. Bila je sredina jutra, a dan je bio lep, mada su se oblaci prikupljali i pretili da će kasnije pasti kiša, a izvođači su uveseljavali žitelje četiri seoceta koja su zajedno po veličini možda bila ravna Runijenskom Gazu. Met nije imao nikakve želje da to gleda. O, i dalje uživa u gledanju artistkinja, a još više kada je reč o akrobatkinjama i onima što se prevrću preko glave, ali kada čovek svakoga dana gleda žonglere i gutače vatre, kao i njima slične stvari, čak i Mijora i njeni leopardi na kraju postanu, pa, manje zanimljivi ako već ne uobičajeni.

„Nije bitno šta ja mislim, Egeanin. Hoćeš li mi reći šta znaš o njoj? Pokušaj da to izvučem od nje jeste kao pecanje vezanih očiju i golih ruku, usred trnjaka, trudeći se da uhvatiš zeca.“

„Ime mi je Lejlvin, Kautone. Nemoj da si opet zaboravio“, kaza mu glasom kao da izdaje naredbe na brodskoj palubi. Njene oči pokušaše da zariju tu zapovest u njega kao dva plava čekića. „Zašto bih ti pomogla? Ciljaš previsoko, kao da krtica čezne za suncem. Mogao bi da budeš pogubljen samo zbog toga što si rekao kako želiš da je uzmeš za Ženu. To je odvratno. Sem toga, sve sam to ostavila za sobom. Ilije to ostavilo mene“, ogorčeno dodade. Domon je zagrli jednom rukom.

„Ako si sve to ostavila za sobom, šta te je briga koliko je to što želim da se oženim njom odvratno?“ Eto. Kazao je to otvoreno. To jest, bar delimično.

Domon izvadi lulu iz usta tek na toliko da dune prsten od dima Metu u lice. „Ako nema želju da ti pomogne, digni ruke.“ I on je to kazao kao da zapoveda na palubi.

Egeanin progunđa nešto sebi u bradu. Kao da se raspravljala sama sa sobom. Naposletku, samo odmahnu glavom. „Ne, Bejle, u pravu je. Ako već besciljno lutam pučinom, moram da nađem novi brod i novi smer plovidbe. Nikada neću moći da se vratim u Seanšan, pa stoga mogu i da presečem taj palamar i da završim s tim.“

O Tuon je znala uglavnom samo glasine – izgleda da carska porodica svoje živote živi iza zidova, čak i kada su na otvorenom, i samo se šaputanje pronosi o onome što se iza tih zidova dešava – ali i to je bilo dovoljno da se Metu digne kosa na glavi. Njegova buduća žena naredila je da se njeni brat i sestra ubiju? Istina, nakon što su oni pokušali da ubiju nju, ali svejedno! Kakva se to porodica međusobno ubija? Za početak, seanšanska Krv i carska porodica. Pola njene braće i sestara je mrtvo, mahom ubijeno, a možda to sada važi i za one preostale. Nešto od onoga što mu je Egeanin – Lejlvin – ispričala opšte je poznato među Seanšanima, ali teško da je utešno. Tuon su otkad je bila novorođenče učili spletkarenju, borbi sa oružjem i golih ruku, pošto se od nje očekivalo da sama sebi bude poslednja linija odbrane, iako je uvek bila pod teškom stražom. Svi koji su rođeni u Krvi učeni su da obmanjuju, da kriju svoje namere i želje. Među Krvi moć neprestano menja ruke; neki se penju, dok drugi padaju, a ples je samo još brži i opasniji u carskoj porodici. Carica – krenu da doda: „Neka bi živela večno“, pa se zagrcnu gutajući te reči, i na jedan dug tren sklopi oči pre nego što nastavi – carica je rodila mnogo dece, kao što svaka carica čini, da bi među onima koji prežive jedno od njih bilo dostojno da nakon nje vlada. Ne bi bilo dobro da neko ko je glup, ili luda, sedne na Kristalni presto. Tuon je daleko i od jednog i od drugog. Svetlosti! Žena koju će uzeti gadna je kao Zaštitnik i Aes Sedai umotani u jedno. A možda je i isto toliko opasna.

Još je nekoliko puta razgovarao sa Egeanin – pazio je da je u lice zove Lejlvin da ga ne bi napala bodežom, ali o njoj je mislio kao o Egeanin – pokušavajući da sazna nešto više, ali ono što je ona znala o Krvi mahom je stekla posmatrajući ih spolja, a njeno poznavanje carskog dvora je, kako je sama priznala, tek nešto malo bolje od onoga što zna neki ulični deran u Seandaru. Onog dana kada je Tuon poklonio kobilu, jahao je uz Egeanin dok je bila na kolima i vodio jedan od tih jalovih razgovora. Neko vreme je pratio Tuon i Selukiju, ali one su ga sve vreme gledale ispod oka, a onda se zgledale i smejuljile. Ni trunčicu nije sumnjao da se smeju zbog onoga što su kazale Krparkama. Čovek ne može da podnese tako nešto u tolikoj meri.

„Ta kobila je pametan poklon“, kazala mu je Egeanin, izvijajući se s vozarskog sedišta da baci pogled niz povorku kola. Domon je držao uzde. Ponekad je i ona terala kola, ali to nije bilo među veštinama koje je naučila na brodovima. „Kako si znao?“

„Šta to?“, upita on.

Ona se ispravi i namesti periku. Nije znao zašto je i dalje nosi. Njena crna kosa jeste kratka, ali ništa kraća od Selukijine. „Za darove prilikom udvaranja. Među Krvi, kada se udvaraš nekome ko je po položaju viši od tebe, tradicionalni dar je nešto egzotično ili retko. Najbolje je ako taj dar možeš nekako da povežeš s nečim što onaj kome je namenjen voli, a poznato je da visoka gospa voli konje. A dobro je i to što si stavio do znanja kako ne očekuješ da joj budeš ravan. Naravno, to neće uroditi plodom. Nemam predstave zašto je ona i dalje ovde, sada kada si prestao da je čuvaš, ali nemoguće je da veruješ kako će ona zaista izgovoriti reči. Kada se bude udala, to će biti zarad dobra Carstva, a ne zbog toga što joj je neka lenština poput tebe poklonila konja ili ju je navela na smešak.“

Met je tada stisnuo zube da ne bi opsovao. Šta je priznao? Nije ni čudo što je jedan skup krvavih kockica prestao da se kotlja. Tuon će ga pustiti da to zaboravi kad na vrbi rodi grožđe. U to je ubeđen.

Ako mu je Lejlvin krvava Bezbrodna zagorčavala život u manjoj meri, Aes Sedai je polazilo za rukom da mu ga zagorčavaju u daleko većoj. Ništa im ne beše slađe od toga. Već se pomirio s time da će one banzarati po svakom selu i varoši gde se zaustave, postavljajući pitanja i radeći samo Svetlost zna šta još. Pošto ni na koji način nije mogao da ih u tome spreči, nije imao drugog izbora nego da se pomiri s time. Tvrdile su da paze – to jest, Teslin i Edesina su tvrdile; Džolina je dreknula na njega da je budala zbog toga što se brine – ali Aes Sedai koja pazi šta radi i dalje je očigledno neka bitna žena, bez obzira na to da li će neko prepoznati šta je ona zaista. Pošto nisu imale novca za svilu, u Džuradoru su kupile lepu vunu, a švalje su se za Aes Sedai potrudile jednako marljivo kao za Metovo zlato, tako da su se šetale odevene kao bogate trgovkinje i samouverenije od svih velmoža na svetu. Niko ko vidi jednu od njih kako je prešla pet koraka ne može a da ne pomisli da ta ne očekuje da se svet prilagodi njoj. Tri takve žene, u takvoj putujućoj priredbi, sigurno će dovesti do govorkanja. Bar je Džolina svoj prsten Velike zmije držala u torbici za pojasom. Drugim dvema su Seanšani uzeli njihovo prstenje. Da je Met video Džolinu kako zapravo nosi to čudo na prstu, verovatno bi briznuo u plač.

Od nekadašnjih sul’dam više nije dobijao izveštaje o onome što one rade. Džolina je Betamin čvrsto držala u šaci; visoka tamnoputa žena trčala je kada joj je Džolina govorila da trči i skakala kada joj je Džolina govorila da skoči. I Edesina ju je podučavala, ali Džolina je iz nekog razloga Betamin smatrala svojim ličnim poduhvatom. Koliko je Met mogao da vidi, nikada nije bila stroga prema njoj, ne nakon onogo šamaranja, ali čovek bi pomislio da priprema Betamin za odlazak u Kulu, dok joj je Betamin odgovarala svojevrsnom zahvalnošću, tako da je bilo očigledno da joj je sada odana. Što se Sete tiče, žutokosa žena se konačno toliko prestravila od sestara, da više nije smela da ih sledi. Čak se stresla i zadrhtala kada joj je to predložio. Ma koliko to čudno delovalo, Seta i Betamin su toliko navikle na to kako Seanšanke koje mogu da usmeravaju vide sebe, da su zaista verovale da Aes Sedai ne mogu biti mnogo drugačije od njih. Opasne su kada nisu na povocu, ali neko ko se razume u pse može da izađe na kraj čak i sa opasnim psima, a one su bile stručnjaci za tu vrstu opasnih pasa. Sada znaju da Aes Sedai nisu nikakvi psi – već vukovi. Da je to bilo moguće, Seta bi našla drugo mesto za spavanje, a od gazdarice Anan je čuo da Seanšanka šakama pokriva oči svaki put kada Džolina ili Edesina u kolima podučavaju Betamin.

„Sigurna sam da vidi tkanja“, kazala je Sitejl. Rekao bi da zvuči zavidno, kada ne bi sumnjao da ona ikome zavidi. „Već je na pola puta do toga da prizna, ili ne bi krila oči. Pre ili posle, i ona će se predomisliti i hteti da uči.“ Možda jeste zvučala zavidno kada je to rekla.

Kamo sreće da se Seta predomisli što pre. Kad bi Aes Sedai dobile još jednu učenicu, imale bi manje vremena da njega muče. Čim predstava stoji, on ne može ni da se okrene a da ne vidi Džolinu ili Edesinu kako ga iz prikrajka posmatraju. Lisičja glava na njegovim prsima obično tada bude hladna. Ne može dokazati da one usmeravaju na njega, ali ubeđen je u to. Nije bio siguran koja je od njih otkrila istu onu rupu u njegovoj zaštiti koju su otkrile i Adeleas i Vandena, da nešto bačeno pomoću Moći može da ga pogodi, ali jedva da je stizao da izađe iz šatora a da ga ne pogodi neki kamen, a kasnije i drugo šta; usplamtele žiške kao iz kovačke vatre, kiša varnica od kojih je skakao, a kosa mu se kostrešila. Bio je siguran da je iza toga Džolina. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je nikada ne viđa bez Blerika ili Fena, ili obojice da je čuvaju. A i smešila mu se kao mačka mišu.

Razmišljao je kako da je uhvati nasamo – preostajalo mu je ili to, ili da sve vreme provodi krijući se od nje – kada su se ona i Teslina posvađale toliko da je Edesina izjurila iz obojenih kola skoro jednako brzo kao Betamin i Seta, a te dve su istrčale i stale da blenu u kola. Žuta sestra je mirno nastavila da četka svoju dugu crnu kosu, dižući je jednom rukom i prolazeći drvenom četkom niz nju drugom. Kada vide Meta, nasmeši mu se ne prestajući da se četka, njemu se medaljon ohladi, a dreka umuknu kao sasečena nožem.

Nikada nije saznao šta je bilo rečeno iza tog štita izatkanog od Moći. Teslina mu je bila pomalo naklonjena, ali kada ju je pitao, samo ga je pogledala i odgovorila tišinom. To su posla Aes Sedai, a ne njegova. Ali šta god da se unutra izdešavalo, kamenju i žiškama je došao kraj. Pokušao je da zahvali Teslini, ali ona nije htela ni da čuje.

„Kad se o nečem muči, onda se muči“, odlučno mu je odgovorila. „Bolje bi ti bilo da zapamtiš taj nauk ako ćeš da budeš kraj sestara, a kazala bih da ti je život vezan za Aes Sedai, bar sada ako već ranije nije bio.“ Krvava stvar to što mu je rekla.

Ni reč nije kazala o njegovom ter’angrealu, ali to se nije moglo reći za Džolinu i Edesinu, čak ni nakon one svađe. Ama baš svakoga dana pokušavale su da ga nateraju da im ga da – Edesina sama, a Džolina sa svojim Zaštitnicima koji su ga preko njenih ramena streljali pogledima. Ter’angreali su po pravu vlasništvo Bele kule. Ter’angreal se mora pravilno izučiti, naročito ako ima tako čudna svojstva kao njegov. Ter’angreali mogu da budu opasni, čak i previše ako su u rukama neupućenih. Ni jedna ni druga nisu kazale da to naročito važi ako je u muškim rukama, ali Džolina je prišla blizu tome. Počeo je da brine da će Zelena narediti Bleriku i Fenu da mu ga jednostavno uzmu. Ta dvojica su i dalje sumnjala da je on bio umešan u ono što joj se dogodilo, a po tome kako su ga smrknuto gledali reklo bi se da samo čekaju ma kakav izgovor da ga ubiju od batina.

„To bi bila krađa“, objasnila mu je gazdarica Anan glasom kao da drži predavanje, ogrćući se plaštom. Sunčeva svetlost počela je da nestaje i već je bivalo sveže. Stajali su ispred Tuoninih kola, a on se nadao da će ući na vreme da dobije nešto da jede. Noel i Olver su već bili unutra. Sitejl je izgleda pošla da obiđe Aes Sedai, što je često radila. „Zakon Kule je sasvim jasan kada je o tome reč. Možda dođe do znatne... rasprave... o tome mora li ti se vratiti – lično mislim da ti ga na kraju ne bi vratile – ali Džolina bi svejedno dobila veoma strogu pokoru zbog krađe.“

„Možda misli da je to vredno pokore“, promrmlja on, a trbuh mu zakrča. Ispostavilo se da su zebe dinstane s crnim lukom, koje je Lopin ponosno poslužio kao podnevni obrok, pokvarene, na Tairenčevo krajnje užasavanje i sramotu, što je značilo da je Met od doručka pojeo samo jedan okrajak i ništa više. „Ti poprilično toga znaš u vezi s Belom kulom.“

„Ono što znam, lorde Mete, jeste da si ti načinio otprilike svaki mogući pogrešan korak koji čovek može da načini sa Aes Sedai, sem da pokuša da ubije neku od njih. Razlog zašto sam uopšte i pošla s tobom, umesto da sam otišla sa svojim suprugom, pola razloga zašto sam i dalje ovde, jeste da pokušam da te sprečim da ne napraviš previše tih pogrešnih koraka. Istini za volju, ne znam zašto bih marila, ali marim – i to je to. Da si pustio da te vodim, sada ne bi imao nevolje s njima. Ne bih znala koliko mogu da popravim stanje stvari, ali i dalje sam voljna da pokušam.“

Met odmahnu glavom. Postoji samo dva načina da se čovek ponaša sa Aes Sedai, a da se ne opeče – ili ih pusti da te gaze kako hoće, ili gledaj da budeš što dalje od njih. Nije spreman na to prvo, a ne može ono drugo, pa stoga mora da nađe neki treći način, pri čemu čisto sumnja da bi do toga došao sledeći Sitejlin savet. Ženski saveti u vezi sa Aes Sedai obično su da se sledi ona prva staza, mada to nikada ne kažu baš tako. Pričaju o prilagođavanju, ali nikad se ne očekuje da se Aes Sedai prilagode. „Pola razloga? Šta je druga...“ Zastenja kao da je primio udarac u trbuh. „Tuon? Misliš da mi se ne može verovati kada je o njoj reč?“

Gazdarica Anan mu se nasmeja, duboko i grleno. „Ti si bitanga, milostivi. Sad, od nekih bitangi budu dobri muževi, kada se malčice ukrote i izbruse. Moj Džasfer je bio takva bitanga kada sam ga upoznala – ali ti i dalje misliš da možeš da gricneš malo peciva ovde, gricneš malo peciva onde, a onda odskakućeš do sledećeg.“

„Od ovoga nema skakutanja“, odgovori Met i namršti se na vrata. Kockice mu kliknuše u glavi. „Ne meni.“ Više nije ni siguran da želi da odskakuće, ali šta god hteo i želeo, uhvaćen je u zamku.

„Znači tako je, je li?“, promrmlja ona. „O, odabrao si dobru da ti slomi srce.“

„Možda i jeste tako, gazdarice Anan, ali imam svoje razloge. Bolje da uđem pre nego što sve pojedu.“ Krenu prema stepeništu u zadnjem delu kola, ali ona ga uhvati za ruku.

„Mogu li da ga vidim? Samo da ga vidim?“

Nema nikakve sumnje na šta je mislila. On je na tren oklevao, ali onda je iz košulje izvukao kožnu vrpcu s koje je visio medaljon. Nije znao zašto. Odbio je da ga Džolini i Edesini pokaže makar na tren. Medaljon je bio izvanredno izrađen, u vidu srebrne lisičje glave velike skoro koliko njegov dlan. Samo se jedno oko videlo, a preostalo je dovoljno dnevnog svetla da se vidi kako je ženica napola u senci koja obrazuje drevno znamenje Aes Sedai. Ruka joj je blago zadrhtala kada je prešla prstom oko tog oka. Kazala je da samo hoće da ga vidi, ali dopustio joj je i da ga dodirne. Duboko je uzdahnula. „Nekada si bila Aes Sedai“, tiho kaza, a njoj se ruka ukoči.

Povratila se tako brzo, kao da mu se to samo učinilo. Ona je dostojanstvena Sitejl Anan, gostioničarka iz Ebou Dara, s velikim zlatnim alkama u ušima i venčanim nožem koji joj drškom nadole visi sred okruglog izreza – daleko od Aes Sedai koliko je to moguće. „Sestre misle da lažem kako nikada nisam bila u Kuli. Misle da sam kao mlada žena tamo bila sluškinja i da sam slušala ono što nije trebalo.“

„Nisu te videle kako gledaš ovo.“ Na tren odbaci lisičju glavu na dlanu, pre nego što je vrati pod košulju. Ona se pretvarala da ne mari, a on se pretvarao da ne zna da se ona pretvara.

Usne joj se na tren izviše u pokajnički smešak, kao da zna šta mu je prošlo kroz misli. „I sestre bi to uvidele, kada bi to sebi dopustile“, kaza mu, jednostavno kao da razgovaraju o tome da li će biti kiše, „ali Aes Sedai očekuju da kada se... izvesne stvari... dese, žena bude pristojna i da ode, pa da ubrzo nakon toga umre. Otišla sam, ali Džasfer me je na ulicama Ebou Dara našao napola izgladnelu i bolesnu, pa me je odveo svojoj majci.“ Tiho se zasmeja, kao žena koja pripoveda kako je upoznala svog muža. „Donosio je i mačiće. Sad, ti znaš neke moje tajne, a ja znam tvoje. Hoćemo li da ih sačuvamo za sebe?“

„Koje ti to moje tajne znaš?“, htede on smesta da čuje, odjednom na oprezu. Neke njegove tajne su opasne, a ako ih previše ljudi zna, više nisu tajne.

Gazdarica Anan baci pogled na kola i namršti se. „Ta devojka se igra s tobom, baš kao što se ti igraš s njom. Ali ne igra istu igru kao ti. Ona je više kao vojskovođa koji priprema bitku nego žena kojoj se neko udvara. Ali ako shvati da si zatreskan u nju, biće u prednosti. Voljna sam da ti omogućim da imaš podjednake izglede za uspeh – koliko to bilo koji muškarac može imati sa ženom koja ima makar malo mozga. Jesmo li se dogovorili?“

„Jesmo“, žustro odgovori on. „Vala jesmo.“ Ne bi se nimalo iznenadio da su se kocke tada zaustavile, ali nastavile su da čangrljaju.

Da je opsednutost sestara njegovim medaljonom bila jedina muka koju su mu zadavale, da su se zadovoljile samo time da stvaraju glasine svuda gde se priredba zaustavi, mogao bi reći da su ti dani bili tek podnošljivo loši, kada se uzme u obzir da putuje u društvu Aes Sedai. Nažalost, dok je priredba krenula iz Džuradora, one su saznale ko je Tuon zaista. Ne da je ona Kćer Devet meseca, već da je seanšanska visoka gospa, neko od ugleda i uticaja.

„Zar misliš da sam budala?" pobunio se Luka kada ga je Met optužio da im je on to rekao. Podbočio se pored svojih kola, krupan čovek uvređen do srži i, sudeći po tome kako je sevao pogledom, spreman da se potuče zbog toga. „Hoću da ta tajna bude duboko zakopana, sve dok... pa... dok ona ne kaže da mogu iskoristiti onu povelju koja mi daje zaštitu. To mi neće biti od neke vajde ako je povuče zbog toga što sam ispričao nešto što ona želi da se drži u tajnosti.“ Ali glas mu je bio za trunku preiskren, a pogled za dlaku izbegavao Metove oči. Istina je da Luka voli da se hvališe koliko voli zlato. Mora da je mislio kako je bezbedno – bezbedno! – da to kaže sestrama i verovatno je shvatio kakvo je zamešateljstvo napravio tek kada su mu reči izletele iz usta.

I to jeste bilo zamešateljstvo, upetljano kao jama puna zmija. Visoka gospa Tuon, odmah tu pri ruci, predstavljala je priliku kojoj nijedna Aes Sedai ne bi mogla da odoli. Teslina je bila napadna koliko Džolina i Edesina. Njih tri su svakoga dana dolazile u Tuonina kola i spopadale je kada je izlazila da se prošeta. Pričale su o primirjima, sporazumima i pregovorima, pokušavajući da otkriju u kakvoj je vezi s predvodnicima zavojevača i da je ubede da im pomogne u zakazivanju pregovora koji bi za cilj imali kraj ratovanja. Čak su joj ponudile da joj pomognu da ode iz predstave i da se vrati kući!

Na njihovu nesreću, Tuon njih nije posmatrala kao tri Aes Sedai, izaslanice Bele kule, možda najveće sile na zemnome šaru, čak ni pošto su im švalje završile jahaće haljine, pa su se presvukle iz rita koje je Met uspeo da im nabavi. Na njih je gledala kao na dve odbegle damane i jednu marat’damane, koje je ne zanimaju dok im se ne stave povoci. Bile su to njene reči. Kada su prilazile njenim kolima, navlačila je rezu – a ako im pođe za rukom da uđu pre nego što ona stigne da zamandali vrata, izlazila bi iz kola. Kada bi je priterale u neki ugao, ili pokušale to da učine, obilazila bi ih kao da hoda oko nekakvog panja. Promukle su pričajući joj – a ona je odbijala da ih sasluša.

Nema te Aes Sedai koja ne može kamen naučiti strpljenju, ako za to ima razloga, ali svejedno nisu navikle da ih iko tek tako zanemaruje. Met je lepo video kako sve više besne zbog sve većeg osećaja osujećenosti, i video je sve preke poglede i sve tanje usne kojima je sve duže trebalo da bi se opustile, video je šake kako čvrsto hvataju suknje da ne bi zgrabile Tuon da je prodrmaju. Sve je to dostiglo vrhunac ranije nego što je on to očekivao, i ni u kom slučaju onako kako je on to zamišljao.

Noč nakon što je poklonio Tuon kobilu, večerao je s njom i sa Selukijom, kao i s Noelom i Olverom, naravno. Njima dvojici polazilo je za rukom da provode vreme s Tuon u istoj meri kao njemu. Lopin i Nerim, držeći se svečano kao da su u nekom dvoru a ne da jedva da imaju prostora da se mrdnu, poslužili su jelo uobičajeno za rano proleće – žilavu ovčetinu sa suvim graškom i repom koja je predugo stajala u nečijem podrumu. Prerano je za žetvu. Svejedno, Lopin je napravio preliv od bibera za ovčetinu, a Nerim našao borove šišarke za grašak, tako da je bilo dovoljno hrane za sve i ništa nije bilo pokvareno, pa je to bila baš lepa večera. Olver je otišao odmah posle, pošto je već odigrao svoje igre s Tuon, a Met se zamenio sa Selukijom kako bi igrao kamenova. I Noel je ostao, uprkos čitavom nizu Metovih značajnih pogleda, trtljajući o Sedam kula u mrtvom Malkijeru, koje su izgleda bile više od ma koje kule u Kairhijenu, o Šol Arbeli, Gradu Deset Hiljada Zvona, u Arafelu, kao i svakakvim krajiškim čudesima, čudnim tornjevima od kristala tvrđeg od čelika, stotinu koraka širokoj metalnoj zdeli utisnutoj u jednu padinu i tome sličnom. Ponekad je imao i primedbe o Metovoj igri, da se otvara s leve strane, da postavlja dobru zamku s desne – i to taman pre nego što će Tuon da upadne u nju. I tako to. Met je, sem što je čavrljao s Tuon, držao jezik za zubima mada je više puta morao da stisne zube kako bi to postigao. Tuon je Noelovo trtljanje zabavljalo.

Proučavao je tablu, pitajući se ima li makar nekakvih malih izgleda da izvuče nerešeno, kada Džolina uvede Teslinu i Edesinu u kola; sve tri behu nadmene kao da su na postoljima, lica potpuno bezizražajnih i Aes Sedai od glave do pete. Džolina je nosila svoj prsten Velike zmije. Gurajući se pored Selukije, gledajući je veoma hladno kada nije požurila da se pomeri, razmestile su se pri kraju uzanog stola. Noel se ukoči, odmeravajući sestre ispod oka, s jednom rukom pod kaputom, kao da je ta budala mislila da će od njegovih noževa biti ikakve koristi.

„Visoka gospo, ovome mora doći kraj“, kazala je Džolina, vrlo otvoreno zanemarujući Meta. Govorila je, a ne molila; obznanjivala je šta će biti jer tako biti mora. „Tvoj narod je u ove krajeve doneo rat kakav nismo videli još od Stogodišnjeg rata, a možda čak i od Troločkih ratova. Tarmon Gai’don se bliži, a ovaj rat se mora pre toga okončati, da ne bi čitavom svetu doneo nedaće. Ovaj rat ugrožava upravo čitav svet. Stoga će tvojoj obesti doći kraj. Prenećeš našu ponudu onome ko vam zapoveda, ko god to bio. Zavladaće mir dok se vi ne vratite u svoje zemlje preko mora, ili ćete se suočiti sa svom silom Bele kule, koju će slediti svi prestoli od Krajina do Olujnog mora. Amirlin Tron ih je verovatno već sazvala protiv vas. Čula sam da su velike krajiške vojske već na jugu, a da su druge vojske u pokretu. Ali bolje je da se ovo okonča bez daljeg krvoprolića. Stoga, pomozi da tvoj narod izbegne uništenje i da zavlada mir.“

Met nije mogao da vidi kako se Edesina ponela na te reči, ali Teslina je samo trepnula. Za Aes Sedai, to je bilo kao da je glasno uzdahnula. Možda nije očekivala da će Džolina baš tako nešto kazati. Što se njega tiče, on je zaječao sebi u bradu. Džolina nije Siva, umešna u pregovaranju kao što je žongler vešt u žongliranju, to je sigurno, ali nije ni on, pa mu je svejedno bilo jasno da je našla način da na brzinu ozlojedi Tuon.

Ali Tuon je samo sklopila šake u krilu ispod stola i sela veoma pravo, gledajući pravo preda se kroz Aes Sedai. Lice joj je bilo strožeg izraza nego ikada s njim. „Selukija“, tiho je kazala.

Krećući se iza Tesline, žutokosa žena se sagnu da izvadi nešto ispod ćebeta na kom je Met sedeo. Dok se ispravljala, kao da se sve odjednom izdešavalo. Začuo se kliktaj i Teslina je vrisnula, uhvativši se za grlo. Lisičja glava pretvori se u led na Metovim prsima, a Džolina munjevito okrenu glavu s nevericom gledajući Crvenu. Edesina se okrenu i pojuri ka vratima, koja se napola otvoriše, pa uz tresak zatvoriše. Sudeći po zvuku ljudi koji padaju niz kolsko stepenište, udarila su u Blerika ili Fena. Edesina naglo stade i ukoči se u mestu, dok su joj nevidljive stege pribijale ruke uz bokove, a razdeljene suknje uz noge. Sve se to odigralo za svega nekoliko trenutaka, a Selukija za to vreme nije mirovala. Na tren se sagla do kreveta na kojem je sedeo Noel, pa je onda prikopčala srebrni okovratnik drugog a’dama Džolini oko vrata. Met je sada video šta to Teslin grabi obema rukama. Nije pokušavala da ga skine, već ga je samo držala, ali toliko snažno da su joj prsti pobeleli. Uzano lice Crvene bilo je slika i prilika potpunog očaja, a u očima joj se videlo da je izbezumljena. Džolina je povratila potpuni spokoj jedne Aes Sedai, ali dodirnula je izdeljeni okovratnik na svom vratu.

„Ako misliš da možeš da...“, počela je, ali odjednom ućutala, stiskaj ući usne. Oči su joj besno sevale.

„Vidiš, a’dam može da se koristi za kažnjavanje, mada se to retko kada radi.“ Tuon je ustala i videlo se da na oba zapešća nosi po narukvicu a’dama, dok su blistavi povoci vijugali ispod ćebadi na krevetima. Svetlosti, kako li joj je pošlo za rukom da ih se dokopa?

„Ne“, rekao je Met. „Prekrasna, obećala si da nećeš naškoditi mojim sledbenicima.“ Možda nije bilo najpametnije što ju je baš u tom trenutku nazvao tako, ali bilo je prekasno da se ispravi. „Sve do sada si ispunjavala svoja obećanja. Nemoj sada da ih kršiš.“

„Obećala sam ti da neću izazivati razdor među tvojim sledbenicima, Igračko“, zajedljivo mu odbrusi ona, „a u svakom slučaju, veoma je jasno da ove tri nisu tvoje sledbenice.“ Mala klizna vrata koja su služila da bi se razgovaralo sa onim ko vozi kola ili da bi mu se dodavala hrana uz tresak se otvoriše. Ona se osvrnu i vratanca se opet zatvoriše, uz još glasniji tresak. Neki čovek napolju opsova i poče da razvaljuje.

„A'dam takođe može da se koristi da izazove zadovoljstvo, što je velika nagrada“, rekla je Tuon Džolini, ne obraćajući pažnju na lupnjavu iza sebe.

Džolini se usne razdvojiše, a oči silno razrogačiše. Zanjiha se u mestu, a sto obešen o konopce zaljulja se kada se ona obema rukama uhvati za njega da ne bi pala. Ali ako je to na nju ostavilo neki utisak, dobro je to krila. Jeste jednom zaglavila tamnosivu suknju kada se opet uspravila, ali to bi moglo svašta da znači. Na licu joj se video samo spokoj jedne Aes Sedai. Edesina, osvrćući se preko ramena, takođe je bila spokojna, mada je sada oko njenog vrata bio treći a’dam – mada, lice joj beše bleđe nego obično – ali Teslina tiho zajeca a ramena su joj se tresla dok su joj suze klizile niz obraze.

Noel je bio napet, kao čovek koji se sprema da napravi neku glupost. Met ga šutnu ispod stola i, kada ga je ovaj ošinuo pogledom, odmahnu glavom. Noel se još više namršti, ali izvadi ruku ispod kaputa i zavali se uza zid. I dalje je sevao očima. Pa, neka ga. Noževi tu ništa neće vredeti, ali reči možda pomognu. Mnogo bi bolje bilo ako se sve to završi na rečima.

„Slušaj“, reče Met Tuon. „Ako razmisliš, uvidećeš bar stotinu razloga zbog kojih od ovoga neće biti ništa. Svetlosti, pa i ti možeš naučiti da usmeravaš. Zar to ništa ne menja? Nisi toliko različita od njih.“ Obraćala je pažnju na njega kao da je lanjski sneg.

„Pokušaj da prigrliš saidar“, otegnuto reče ona, strogo gledajući Džolinu. Glas joj je bio sasvim blag u poređenju s pogledom, ali bilo je očigledno da očekuje da bude poslušana. Poslušana? Liči na krvavog leoparda koji zuri u tri sapete koze. Čudno je bilo to što mu je izgledala lepše nego ikada. Prelepi leopard koji bi mogao te kandže zariti i u njega, a ne samo u koze. Pa, imao je prilike da se nekoliko puta suoči s leopardima, a to su čak bile njegove uspomene. Kada se čovek suoči s leopardom, obuzme ga neko čudno ushićenje. „Samo napred“, nastavila je ona. „Znaš da štita više nema.“ Džolina iznenađeno zastenja, a Tuon klimnu. „Dobro. Poslušala si me prvi put – i naučila si da ne možeš da dodirneš Moć dok nosiš a’dam ako ti ne dozvolim. Ali sada želim da prihvatiš Moć, što si i učinila, premda nisi pokušala da je prigrliš.“ Džolina malčice razrogači oči i u njenom spokoju se pojavi naprslina. „A sada“, nastavila je Tuon, „želim da ne držiš Moć – i više je nemaš. Tvoji prvi nauci.“ Džolina duboko udahnu. Počela je da deluje... ne uplašeno, ali kao u neprilici.

„Krv i krvavi pepeo, ženo“, procedi Met, „zar misliš da možeš da ih vucaraš na tim povocima a da to niko ne primeti?“ Začu se jak udarac u vrata. Od drugog udarca začu se i zvuk pucanja drveta. Ko god da udara u drveni prozor, i dalje je nastavljao s tim. To u njemu nekako nije budilo zabrinutost. Sve i da Zaštitnici uđu, šta mogu da učine?

„Držaču ih u kolima kojima se služe i vežbaću ih preko noći“, razdraženo odbrusi ona. „Nisam kao ove žene, Igračko. Ni najmanje kao one. Možda i mogu da naučim, ali biram da to ne činim, baš kao što je moj izbor da ne kradem i da ne ubijam. U tome je razlika.“ Smirivši se s vidnim naporom, sela je i položila ruke na sto, opet se usredsredivši na Aes Sedai. „Imala sam velikog uspeha s jednom ženom kao što si ti.“ Edesina oštro uzdahnu, pa promrmlja neko ime, ali pretiho da bi je Met čuo. „Da“, kazala je Tuon. „Mora da si upoznala moju Majlin u štenari ili prilikom vežbanja. Sve ću vas obučiti kao nju. Proklete ste mračnom opačinom, ali naučiću vas da se ponosite što služite Carstvu.“

„Nisam ja ove tri izveo iz Ebou Dara samo da bi ih ti tamo vratila“, odlučno je rekao Met, pa skliznuo po krevetu. Medaljon u obliku lisičje glave postade još hladniji, a Tuon iznenađeno uzdahnu.

„Kako si... to učinio, Igračko? Tkanje... se istopilo... kada te je dodirnulo.“

„Prirodno sam obdaren, Prekrasna.“

Dok je ustajao, Selukija je krenula prema njemu, klečeći i molećivo pružajući ruke. Lice joj je bilo oslikano strahom. „Ne smeš“ počela je.

„Ne!“ oštro je kazala Tuon.

Selukija se ispravila i povukla, mada nije skidala pogled s njega. Zanimljivo, ali na licu joj se više nije video strah. On začuđeno odmahnu glavom. Znao je da se prsata žena trenutno pokorava Tuon – naposletku, ona je so’đin i njeno je vlasništvo isto kao i ona kobila, pri čemu zapravo misli da je to sasvim u redu i ispravno – ali koliko čovek mora da bude pokoran da bi na naređenje prestao da se plaši?

„Dojadile su mi, Igračko“, kazala mu je Tuon dok je on hvatao Teslinin okovratnik. I dalje drhteći i roneći gorke suze, Crvena je izgledala kao da ne veruje da će on zaista skinuti tu stvar s nje.

„I meni dosađuju.“ Namestivši prste na odgovarajuća mesta, on pritisnu a okovratnik se uz kliktaj otvori.

Teslina ga je uhvatila za ruke i počela da ih ljubi. „Hvala ti“, ridala je. „Hvala ti. Hvala ti.“

Met pročisti grlo. „Nema na čemu, ali nema potrebe... Ma hoćeš li prestati s tim? Teslina?“ Morao je da se potrudi kako bi otrgao ruke od nje.

„Igračko, hoću da prestanu da mi dosađuju“, kazala je Tuon kada je on krenuo ka Džolini. Da je iko drugi to rekao, možda bi zvučalo razmaženo. Tamnoputa ženica zvučala je kao da je to bio ozbiljan zahtev.

„Mislim da će nakon ovoga pristati“, zajedljivo je odgovorio. Ali Džolina ga je tvrdoglavo gledala. „Pristaćeš, zar ne?“ Zelena ništa nije odgovorila.

„Ja pristajem“, brzo je kazala Teslina. „Sve pristajemo.“

„Da, sve pristajemo“, dodala je Edesina.

Džolina ga je samo nemo i tvrdoglavo gledala, a Met je uzdahnuo.

„Mogao bih da pustim Prekrasnu da te zadrži još nekoliko dana, dok se ne predomisliš.“ Džolinin okovratnik se uz kliktaj otvori u njegovim rukama. „Ali neću.“

I dalje ga gledajući pravo u oči, ona se dodirnula po vratu kao da je htela / da se uveri kako okovratnika više nema. „Da li bi hteo da postaneš jedan od mojih Zaštitnika?“, upitala ga je, pa se tiho zasmejala. „Nema potrebe za takvim izrazom. Sve i kad bih htela da te vežem protiv tvoje volje, ne bih to mogla sve dok nosiš taj ter’angreal. Pristajem, gazda Kautone. Možda ćemo ostati bez najbolje prilike da zaustavimo Seanšane, ali više neću dosađivati... Prekrasnoj.“

Tuon zasikta kao oparena mačka, a on opet uzdahnu. Što dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji.

Deo te noći proveo je kako najmanje na svetu voli. Radio je. Kopao je duboku rupu da zakopa tri a’dama. To je radio lično zato što je, iznenađujuće, Džolina htela da ih uzme. Ipak su to ter’angreali, a Bela kula mora da ih izuči. Možda i jeste tako, ali Kula će jednostavno morati da drugde nađe a’dame za sebe. Bio je prilično siguran da ih nijedan od njegovih Crvenruku ne bi predao ako bi im naredio da ih zakopaju, ali nije želeo da dopusti da odnekud opet izrone i izazovu nove nevolje. Kiša je počela pre nego što mu je rupa bila do kolena – duboka, hladna i jaka kiša – tako da je, dok je završio, postao mokar do gole kože i kaljav do pojasa. Baš lep način da se završi noć, s kockicama koje mu i dalje čangrljaju u glavi.