Bodež snova

29 Poslednji čvor

Perin je stajao neposredno ispod vrha grebena, blizu ruba magle, i posmatrao logorište i utvrđeni grad ispod grebena. Dve stotine koraka delilo je prilično strmu padinu delimično prekrivenu retkim žbunjem do ravnog tla, od kojeg je do prvih šatora bilo možda sedam stotina koraka brisanog prostora, a onda više od milje do grada. To sada izgleda tako blizu. Nije koristio durbin. Odblesak sunca koje samo što je provirilo preko obzorja – kao rub nekog zlatno-crvenog nokta – o sočivo durbina mogao bi sve da upropasti. Sivilo oko njega komešalo se, ali nije se pomeralo nošeno vetrom, čak ni kada je duvao u naletima i zanosio mu plašt. Gusta magla na suprotnom grebenu, koja je zaklanjala tamošnje vetrenjače, takođe je bila neprirodno nepomična, što je bilo očigledno ako bi se čovek malo bolje zagledao. Koliko li će vremena proći pre nego što neko među onim šatorima to primeti? Ništa se tu ne može. Magla je naizgled bila kao svaka druga magla, vlažna i pomalo hladna, ali Niejld ju je nekako pribio za jedno mesto pre nego što je otišao da se pozabavi drugim stvarima. Sunce je neće rastopiti čak ni u podne – ili je bar tako Aša’man tvrdio. Bilo kako bilo, do podneva će sve biti gotovo, ali Perin se nadao da je taj čovek u pravu. Nebo je vedro, a čini se da će dan biti topao za rano proleće.

U logoru je malo Šaidoa bilo van šatora, ako se u obzir uzme koliko ih ukupno ima, ali zato je među šatorima vrvelo od hiljada prilika odevenih u belo. Desetina hiljada. Oči su ga bolele od želje da među njima nađe Failu, srce ga je bolelo od žudnje da je vidi, ali lakše bi mu bilo da raspozna jednu pribadaču iz pune košare istih takvih prosute na zemlju. Umesto da pogledom traži nju, zagledao se u gradske kapije, koje su bile širom otvorene – baš kao svaki put kada bi ih pogledao. Primamljivo otvorene. Dozivale su ga. Uskoro će Faila i njene saputnice znati kako je vreme da krenu ka tim kapijama, kao i tvrđavi s tornjevima koja je bila uočljiva na severnom kraju grada. Možda ima neka zaduženja, ako su Device u pravu kada je reč o tome kako će se postupati prema zarobljenicima dok su gai'šaini, ali nekako će se snaći da se iskrade i ode u tvrđavu. Ona i njene prijateljice, a verovatno i Alis. Kakve god da su joj namere sa Šaidoima, ta Aes Sedai začelo neće želeti da ostane na bojnom polju. Još jedna sestra u tvrđavi mogla bi da bude od koristi. Svetlost dala da do toga ne dođe.

Brižljivo se pripremio za svaku mogućnost koju je mogao da zamisli, sve do potpune propasti, ali to nije kovačka slagalica, ma koliko bi on voleo da jeste. Izuvijani gvozdeni delovi kovačke slagalice pomeraju se samo na određene načine. Ako ih čovek okrene kako treba – slagalica će se rastaviti. Ljudi umeju da se pomeraju na bezbroj načina, a ponekad i u smerovima za koje nikada ne bi ni pomislio da su mogući, sve dok se to ne dogodi. Da li će njegove pripreme odoleti kada Šaidoi učine nešto neočekivano? Sasvim je sigurno da će tako biti, a sve što on može da na to uradi jeste da se nada kako neće doći do propasti. Pozdravivši se s maldenskom kapijom jednim dugim, čežnjivim pogledom, on se okrenu i pope uz greben.

U maglenoj zavesi čak ni on nije mogao da vidi dalje od desetak koraka, ali ubrzo je među drvečem na vrhu grebena našao Danila Lijuina. Toliko mršav da je još malo pa žgoljav, nosa kao sekira i gustih brkova koje je nosio u tarabonskom maniru, Danil se isticao čak i kada mu lice nije jasno vidljivo. Drugi Dvorečani bili su samo obrisi iza njega, sve nejasniji s daljinom. Mahom su čučali ili sedeli na zemlji, odmarajući se dok još mogu. Džori Kongar je pokušavao da neke namami na partiju kockanja, ali to je činio tiho, pa mu je Perin progledao kroz prste. Svejedno niko nije prihvatao njegovu ponudu. Džori je neobično srećan sa svojim kockama.

Danil se pokloni kada ugleda Perina i promrmlja: „Milostivi.“ Taj čovek se previše druži s Failinim ljudima. Tvrdio je da tako postaje uglađeniji, šta god to značilo. Čovek nije parče mesinga pa da se glača.

„Pobrini se da niko ne napravi neku vunoglavu glupost, kao što sam upravo ja uradio, Danile. Neko oštrih očiju u onom dole taboru mogao bi da primeti pokrete blizu ruba magle, pa da pošalje ljude da to ispitaju.“

Danil se neupadljivo nakašlja u šaku. Svetlosti, postaje gori od onih Kairhijenjana i Tairenaca. „Kako kažeš, moj lorde. Sve ću zadržavati u magli.“

„Milostivi?" začu se Balverov suvi glas iz izmaglice. „A, tu si, moj lorde.“ Mršavi čovečuljak pojavio se praćen dvojicom krupnijih obrisa, mada jedan od njih nije bio nešto mnogo viši. Nerazaznatljive u magli, te dve prilike stadoše kada im on mahnu, nakon čega sam priđe Perinu. „Milostivi, Masema se pojavio dole“, tiho reče, sklapajući šake. „Mislio sam da bi najbolje bilo da Havijara i Neriona sklonim iz njegovog vidnog polja, kao i od njegovih ljudi, u skladu s trenutnim okolnostima. Ne verujem da sumnja na njih, budući da mislim kako ubija sve u koje sumnja. Ali najbolje je da mu ne bodu oči.

Perin stisnu zube. Masema bi trebalo da je iza istočnog grebena sa svojom vojskom, ako se ona može tako nazvati. Računao je na te ljude – i nekoliko žena – dok su nelagodno i kolebljivo prolazili kroz kapije koje su otvorila dvojica Aša’mana, a ima ih u najmanju ruku dvadeset hiljada. Masema je oduvek izvrdavao da mu saopšti njihovo brojno stanje, tako da Perin sve do sinoć nije imao tačnu predstavu koliko ih je. Dronjavi i prljavi, samo je poneko od njih nosio kalpak a kamoli oklopni prsnik, ali svi do jednog su nosili mač, koplje ili sekiru, halebardu ili samostrel – uključujući i žene. Žene među Maseminim sledbenicima daleko su gore od muškaraca, što bi trebalo da govori nešto. Sva ta gomila uglavnom je mogla služiti samo da zastrašuje ljude da se zakunu na odanost Ponovorođenom Zmaju – boje mu se uskomešaše u glavi i raspršiše od njegovog besa – i da ih ubijaju ako oni to odbiju. Danas će poslužiti za nešto bolje. „Možda je vreme da Havijar i Nerion više ne zalaze među Masemine ljude“, reče.

„Ako tako želiš, milostivi, ali po mojoj proceni, i dalje su bezbedni – koliko je to moguće za čoveka koji se bavi onim čime se oni bave – i željni toga.“ Balver naheri glavu, kao radoznali vrabac na grani. „Nisu iskvareni, ako se toga bojiš, moj lorde. Ta opasnost uvek postoji kada pošalješ čoveka da se pretvara da je nešto što nije, ali imam oštar njuh za te stvari.“

„Gledaj da ne idu daleko, Balvere.“ Nakon današnjeg dana, uz malo sreće, možda u svakom slučaju neće ni ostati ništa od Masemine vojske da se uhodi. Možda više neće morati da brine ni zbog Maseme.

Perin se spusti niz žbunjem pokrivenu suprotnu padinu, pored majenskih i geldanskih kopljanika koji su u gustoj magli čekali pored svojih konja, držeći koplja oslonjena na ramena ili čeličnih glava zarivenih u tle. U crveno obojeni kalpaci i oklopni prsnici Krilatih stražara možda bi bili bezbedni na vrhu grebena, ali ne i geldanski uglačani oklopi, a pošto se i Galen i Arganda kostreše ako je jedan od njih dvojice više u milosti od onog drugog, i jedni i drugi su čekali tu. Magla se prostirala poprilično daleko – Niejld je tvrdio kako je to namerno uradio, ali miris tog čoveka nosio je u sebi iznenađenje i zadovoljstvo kada je shvatio šta je uradio – tako da je Perin i dalje hodao kroz sivilo kada je stigao do dna grebena, gde su sve taljige visokih točkova i sa upregnutim konjima stajale u redu. Nejasni obrisi kairhijenskih vozara kretali su se oko njih, proveravajući amove i zatežući konopce koji drže platnene pokrivke.

Masema je čekao, a Perin u tom trenutku ništa više nije želeo nego da mu odgrize ruku; ali onda je uočio zdepastu priliku Bazela Gila pored jednih taljiga i pošao prema njemu. S njim je bila Lini, umotana u tamni plašt, kao i Breana, koja je grlila oko pasa Lemgvina, Perinovog ogromnog slugu. Gazda Gil skide svoj šešir širokog oboda, otkrivši retku kosu začešljanu preko ćelavog mesta na glavi koje nije mogla da prekrije. Lini frknu i upadljivo okrenu glavu, izbegavajući da pogleda Perina, pretvarajući se da namešta kapuljaču. Osećala se na bes i strah. Gazda Gil se samo osećao na strah.

„Gazda Gile, vreme je da kreneš na sever“, reče mu Perin. „Kada stigneš do planina, sledi ih dok ne udariš na Džehanski put. Uz malo sreće, sustići ćemo te pre nego što stigneš do planina, ali ako se to ne bude desilo, pošalji Alijandrine sluge u Džehanu, a onda skreni istočno kroz prolaz, pa opet pođi na sever. U tom slučaju ćemo te sustići što brže možemo.“ To jest, ako njegove namere ne budu potpuno osujećene. Svetlosti, on je kovač a ne vojnik. Ali čak je i Tajli napokon popustila i rekla da mu je plan dobar.

„Ne mrdam odavde dok ne vidim da je Majgdin bezbedna“, reče Lini magli, glasa tankog ali gvozdenog. „I gospu, Failu, naravno.“

Gazda Gil protrlja glavu. „Milostivi, Lemgvin i ja smo mislili da bismo možda mogli da pomognemo. Gospa Faila nam mnogo znači, a Majgdin... Majgdin je jedna od nas. Razumem se u rukovanje mačem, kao i Lemgvin.“ Jedan mač bio mu je pripasan oko telesine, ali ako je za proteklih dvadeset godina uzeo mač u ruke, Perin je bio spreman da pojede čitav njegov predugački opasač. Breana još čvršće zagrli Lemgvina, ali taj krupni čovek potapša je po ramenu i spusti drugu ruku na balčak jednog kratkog mača. Magla mu je sakrivala lice puno ožiljaka i izguljene pesnice. On je krčmarski kavgadžija, mada je bez obzira na to dobar čovek, ali nije mačevalac.

„Gazda Gile, ti si moj šambajan“, odlučno mu odgovori Perin. „Tvoja je dužnost da vozare taljiga, konjušare i sluge odvedeš na bezbedno mesto. Tvoja i Lemgvinova. Sada kreći da se postaraš za to.“ Debeli čovek nevoljno klimnu glavom, a Breana tiho uzdahnu od olakšanja kada Lemgvin diže ruku do čela u znak poslušnosti. Perin je čisto sumnjao da je taj čovek mogao da čuje njen uzdah, bez obzira na to što ju je Lemgvin obgrlio i počeo da joj utešno šapuće.

Lini nije bila tako poslušna. Leđa ukočenih kao da ima u njima kolac, opet se obrati magli. „Ne mrdam odavde dok...“

Perin udari dlanom u dlan tako glasno da se ona prenu i iznenađeno ga pogleda. „Sve što ti ovde možeš jeste da navučeš kostobolju od ove vlage. To – i da pogineš, ako Šaidoima pođe za rukom da se probiju. Oslobodiču Failu. Oslobodiču Majgdin i ostale.“ Oslobodiče ih, ili če poginuti pokušavajući. Ali nema nikakve svrhe da to kaže, a ni razloga. Oni moraju da budu duboko ubeđeni da će ih slediti s Failom i ostalima. „Ti ideš na sever, Lini. Faila će se naljutiti na mene ako dopustim da ti se bilo šta desi. Gazda Gile, pobrini se da se vozi s tobom, makar morao da je zavežeš i ubaciš u taljige.“

Gazda Gil se lecnu, gnječeći šešir u rukama. Odjednom mu se miris ispuni strahom od nekakve opasnosti, a Linin čistom uvređenošću. Lemgvin zamirisa kao da mu je nešto silno smešno, pa protrlja nos kao da hoće da sakrije osmeh, ali – za divno čudo – i Breana je bila uvređena. Pa, on nikada nije tvrdio da razume žene. Ako ne može da razume ženu s kojom je sklopio brak, što mu najmanje polovinu vremena ne polazi za rukom, onda je malo verovatno da će ikada razumeti ostatak ženskoga roda.

Na kraju, Lini se popela da sedne pored vozara jednih taljiga a da niko nije morao da je natera na to, mada je opaučila gazda Gila po ruci kada je pokušao da joj pomogne – i povorka taljiga kroz maglu trucka ka severu. Iza jednih taljiga, natovarenih šatorima i stvarima koje su vlasništvo Mudrih, hodala je skupina u belo odevenih gai'šaina, čak i sada krotkih, muškaraca i žena namaknutih kapuljača i spuštenih pogleda. Bili su to Šaidoi, zarobljeni u Kairhijenu, koji će za nekoliko meseci skinuti belinu i vratiti se svom klanu. Perin je naredio da ih u potaji drže na oku, premda su ga Mudre uveravale da će se što se toga tiče oni držati đi’e’toha, bez obzira na to što su ga napustili kada je o drugim stvarima reč, ali izgleda da su bile u pravu. I dalje ih je bilo sedamnaestoro na broju. Niko od njih nije pokušao da pobegne i upozori Šaidoe s druge strane grebena. Osovine taljiga bile su pozamašno namazane mašću, ali njemu su i dalje škripale i cvilele. Uz malo sreće, on i Faila zaista će ih sustići pre planina.

Dok je povorka konja za zamenu prolazila pored njega, na dugim povocima koje su držali konjušari u sedlima, jedna Devica pojavila se u magli, prilazeći mu niz red taljiga. Lagano se otkri da je to Sulin, sa šoufom oko vrata, tako da joj se videla kratka seda kosa, i crnim velom koji joj je padao niz grudi. Sveža posekotina po levom obrazu dodaće joj još jedan ožiljak na lice, ako ne prihvati Lečenje od jedne od sestara. Možda ga i ne prihvati. Device imaju neke čudne stavove u vezi sa učenicima Mudrih, mada je to možda zbog toga što su te učenice zapravo Aes Sedai. One čak i Anuru vide kao učenicu, mada ona tako sebe ne vidi.

„Perine Ajbara, osmatrači koje su Šaidoi postavili na severu – mrtvi su“, kaza mu. „Kao i ljudi koji su dolazili da ih zamene. Plesali su dobro, za Šaidoe.“

„Imate žrtve?“, tiho je upita.

„Elijenda i Brajena su se probudile iz sna.“ Kao da priča o vremenu, a ne o smrti dve žene koje je poznavala. „Svi se jednom moramo probuditi. Avijelin smo poslednje dve milje morale da nosimo. Biće joj potrebno Lečenje.“ Tako dakle. Prihvatiće ga.

„Poslaću jednu od Aes Sedai s tobom“, odgovori on, osvrćući se po magli. Sem povorke konja koja je promicala pored njega, ništa drugo nije mogao da vidi. „Čim budem pronašao neku od njih.“

One njega nađoše skoro istog trena kada je progovorio. Anura i Masuri izađoše iz magle vodeći svoje konje za uzde, sa Berelajn i Masemom, čija se obrijana glava presijavala od vlage. Čak i u magli, njegov izgužvani smeđi kaput bio je veoma prepoznatljiv, kao i gruba zakrpa na ramenu. Ništa od zlata koje su njegovi sledbenici opljačkali nije se zalepilo za njegove šake. Sve je išlo sirotinji. To je jedina dobra stvar koja se može reći za Masemu. Mada, popriličan broj siromaha koji se tim zlatom hrane osiromašen je tako što su im Masemini ljudi opljačkali stvari i spalili radnje ili imanja. Iz nekog razloga, Berelajn je tog jutra nosila krunicu Prve od Majena, sa zlatnim jastrebom u letu iznad veđa, mada su joj jahaća haljina i plašt bili od jednostavne sive tkanine. Ispod laganog, cvetnog parfema osećalo se kako miriše na strpljenje i bojazan. Perin nikada u životu nije osetio tako čudnu mešavinu mirisa. I šest Mudrih bile su s njima, tamnih šalova prebačenih preko ruku i presavijenih marama povezanih oko slepoočnica kako bi im držale duge kose da im ne padaju preko lica. Sa svim njihovim ogrlicama i narukvicama od zlata i belokosti, Berelajn je jednom u životu izgledala skromno. Aram je takođe bio s njima, a jabuka u obliku vučje glave na balčaku njegovog mača štrčala je iznad jednog ramena pokrivenog kaputom sa crvenim prugama. Magla nije mogla da sakrije kako, za promenu, nije namršten. Čovek je težio da bude što bliže Masemi i kao da je upijao neku svetlost koju Masema zrači. Perin se pitao je li možda trebalo da je Arama poslao s taljigama. Ali i da jeste, bio je siguran da bi Aram skočio s taljiga i krišom se vratio čim bi Perin skrenuo pogled.

Objasnio je dvema Aes Sedai šta je potrebno Avijelin, ali na njegovo iznenađenje, kada je Masuri kazala da će ona otići, svetlokosa Edara je digla ruku a vitka Smeđa se ukopala u mestu. Anura se neugodno promeškolji. Ona nije učenica, tako da se oseća nelagodno zbog odnosa koji Seonid i Masuri imaju s Mudrima. Pokušavale su da i nju uključe u to, a ponekad im je i polazilo za rukom.

„Dženina će se pobrinuti za to“, kaza Edara. „Veštija je od tebe, Masuri Sokava.“

Masuri stisnu usne, ali oćuta. Mudrima nije strano da išibaju učenicu zato što govori kada ne treba, pa čak i ako se desi da je ta učenica zapravo Aes Sedai. Sulin povede u maglu Dženinu, ženu s kosom boje lana, koja kao da nikada ni zbog čega nije gubila staloženost, i ona pođe za Sulin jednako brzim koracima, iako u širokim suknjama. Dakle, Mudre su naučile kako da Leče, je li? To će možda kasnije biti od koristi – ali Svetlost poslala da ne bude često potrebno.

Gledajući kako njih dve nestaju u tmini, Masema zastenja. Gusta magla sakrivala je večitu grozničavost u njegovim duboko upalim očima, kao i trouglasti beli ožiljak na obrazu, ali Perinu je nos bio pun njegovog mirisa, britkog i oštrog kao sveže izbrušena britva, ali drhtavog od besnila. Od tog mirisa ludila ponekad mu se čini da će mu nos prokrvariti samo zbog toga što ga udiše.

„Dovoljno je loše što se služiš ovim nečastivim ženama, koje čine ono što samo gospodar Zmaj, blagosloveno mu ime bilo, može“, izjavi Masema, glasa punog one vreline koju mu je magla skrivala u očima.

Boje se zavrteše u Perinovoj glavi i na tren se sklopiše u sliku Randa, Min i nekog visokog čoveka u crnom kaputu – Aša’mana – zbog čega se nađe zatečen, kao da ga je grom udario. Rand više nema levu šaku! Nije bitno. Šta se desilo – desilo se. A danas ima druga posla.

„...ali ako znaju Lečenje“, nastavi Masema, „to znači da će biti teže poubijati te divljake. Baš šteta što nećeš da pustiš Seanšane da ih sve stave na povoce.“

Njegov pogled ispod oka upućen Anuri i Masuri govorio je da misli i na njih, iako su ga obe više puta u tajnosti posećivale. Gledale su ga sa spokojem Aes Sedai, mada su se Masurine vitke šake jednom pomerile kao da će zagladiti smeđe suknje. Kazala je da se predomislila i da je sada ubeđena da taj čovek mora biti ubijen – ali zašto se onda sastaje s njim? Zašto se Anura sastaje s njim? Zašto im Masema to dozvoljava? On iz dna duše mrzi Aes Sedai. Možda će se odgovor na to pitanje naći sada kada Havijaru i Nerionu više nije potrebna zaštita.

Iza Maseme, Mudre se promeškoljiše. Plamenokosa Karela, koja je izgledala kao da je plahovite naravi iako nije bila, čak je pogladila dršku svog noža za pojasom, dok je Nevarin – koja bi mogla i Ninaevu da podučava besu – svoj nož čvrsto zgrabila za dršku. Masema bi trebalo da je osećao kako mu se ti pogledi zarivaju u leđa, ali miris mu se ni za dlaku nije promenio. Lud možda jeste, ali kukavica nije.

„Moj lorde Proroče, rekao si da želiš da razgovaraš s lordom Perinom“, nežno kaza Berelajn, iako je Perin osećao sav napor koji joj se u smešku nije video.

Masema je ošinu pogledom. ,Ja sam samo Prorok gospodara Zmaja, a ne lord. Gospodar Zmaj je sada jedini lord. Njegov dolazak raskinuo je sve veze i uništio sve titule. Kraljevi i kraljice, gospoda i gospe – svi su sada prah pod njegovim nogama.“

One uskomešane boje zapretiše da opet stvore neku sliku, ali Perin ih rasprši. „Šta ćeš ti ovde?“, htede da čuje. Ne postoji način da se s Masemom mekše razgovara. Taj čovek je tvrd kao dobra turpija. „Trebalo bi da si sa svojim ljudima. Dolazeći ovde, doveo si nas u opasnost da budemo primećeni, što ćeš opet učiniti vraćajući se. Ne verujem da su tvoji ljudi u stanju da izdrže pet minuta ako ti nisi s njima da im držiš petlju. Pobeći će čim budu videli Šaidoe kako idu prema njima.“

„Oni nisu moji ljudi, Ajbara. Oni su ljudi gospodara Zmaja.“ Svetlosti, kada je u blizini Maseme na svakih nekoliko minuta mora se boriti sa onim bojama! „Ostavio sam Nengara na njihovom čelu. On se borio u više bitaka nego što si ih ti sanjao. I protiv divljaka. Takođe sam ženama naredio da ubiju svakoga ko bude pokušao da pobegne i razglasio da ću uloviti sve koji budu umakli ženama. Izdržaće do poslednjeg, Ajbara.“

„Zvučiš kao da se ne vraćaš“, primeti Perin.

„Nameravam da ne mrdam od tebe.“ Magla možda krije vrelinu u Maseminom pogledu, ali Perin je svejedno oseća. „Šteta bi bilo da te neka nesreća zadesi baš pre nego što ćeš povratiti svoju ženu.“

Dakle, jedan delić njegovog plana već se rastočio. Bolje reći da je to pre bila nada, nego deo plana. Ako sve ostalo pođe po dobru, Šaidoi koji budu uspeli da pobegnu probiće se kroz Masemine ljude i ne zastajući, ali umesto da popije koplje u rebra, Masema će... paziti na njega. Nema sumnje da njegovi telohranitelji nisu daleko, u magli – dvestotinak baraba bolje naoružanih i na boljim konjima od ostatka njegove vojske. Perin nije gledao Berelajn, ali zabrinutost se jače osećala u njenom mirisu. Masema ima razloga da želi da oboje budu mrtvi. Upozoriće Galena da je danas njegov glavni zadatak da štiti Berelajn od Maseminih ljudi. A on će morati sam da pazi na sebe.

U magli na tren blesnu srebrnasto-plava svetlost, a Perin se namršti. Još je rano za Grejdija. Dve prilike izroniše iz magle. Jedna od njih bio je Niejld, koji se za promenu nije šepurio. Zapravo, teturao se. Delovao je iznureno. Plamen ga spalio, zašto tako traći snagu? Druga prilika bila je jedan mladi Seanšanin u lakiranom oklopu i s jednom tananom perjanicom na čudnom kalpaku koji je nosio ispod miške. Perin ga prepozna. Bio je to Gaj Araba, onaj poručnik o kojem Tajli ima dobro mišljenje. Dve Aes Sedai prikupiše suknje kao da žele da spreče da se ne očeše o njih, mada im nije bio ni blizu. Što se njega tiče, spotakao se kada se približio dovoljno da im razazna lica, a Perin ga je čuo kao glasno guta knedlu. Odjednom zamirisa usplahireno.

Araba se pokloni Perinu i Berelajn, a na Masemu se malčice namršti, kao da se pita šta takav dronjavi čovek radi u njihovom društvu. Masema se podrugljivo isceri, a Seanšaninova slobodna ruka pođe ka balčaku mača pre nego što se zaustavi. Baš su preki ti Seanšani. Ali Araba nije traćio vreme. „Milostivi, moja gospo Prva, general-barjaktarka Kirgan šalje vam pozdrave. Morat’raken izveštavaju da se one skupine Aijela kreću brže nego što je očekivano. Stići će danas, a možda već u podne. Skupina na zapadu broji možda dvadeset pet ili trideset hiljada, a ona na istoku je za trećinu veća. Otprilike polovina njih je u belom, a među njima će biti i dece, naravno, ali to je svejedno mnogo kopalja iza tebe. General-barjaktarka želi da zna da li bi hteo da razgovaraš o izmeni razmeštaja snaga. Predlaže da premesti nekoliko hiljada altarskih kopljanika da ti se pridruže.“

Perin se namršti. U tim skupinama biće najmanje po tri ili četiri hiljade algai’d’sisvaja. To je sasvim sigurno mnogo kopalja za leđima. Niejld zevnu. „Niejlde, kako se osećaš?“

„O, spreman sam za sve što se mora, milostivi – vala, jesam“, odgovori mu taj čovek sa samo tračkom svoje uobičajene razmetljivosti.

Perin odmahnu glavom. Od Aša’mana se ne može tražiti da otvore nijednu kapiju više nego što je neophodno. Molio se da im pođe za rukom da otvore sve koje budu morali. „Do podneva ćemo završiti ovde. Reci general-barjaktarki da ćemo nastaviti kako je predviđeno.“ I moliti se da ništa drugo ne pođe po zlu. Ali to nije dodao naglas.

U magli, vukovi počeše da zavijaju. Njihovi jezivi krici začuše se svuda oko Maldena. Sada je zaista otpočelo.

„Majgdin, sjajno ti ide“, promuklo izgovori Faila. U glavi joj se vrtelo, a grlo joj se osušilo od hrabrenja. Svima se grlo osušilo. Sudeći po nagibu pod kojim je svetlost ulazila kroz procepe u tavanici, bila je negde sredina jutra, a one su većim delom tog vremena neprekidno pričale. Pokušale su da otvore česme na buradima koja nisu bila polomljena, ali vino u njima toliko se pretvorilo u sirće da nije bilo ni za vlaženje usana. Sada su se smenjivale u hrabrenju. Ona je sedela pored služavke s kosom boje sunca, dok su se ostale odmarale sedeći leđima uza zadnji zid podruma, što je dalje moguće od nakrivljene gomile greda i dasaka. „Majgdin, ti ćeš nas spasti.“

Iznad njih, crvena marama se videla kroz onaj uzani procep u hrpi popadale drvne građe. Već je neko vreme samo mlitavo visila, izuzev kada je vetar zanese. Majgdin je ukočeno zurila u nju. Prljavo lice bilo joj je mokro od znoja, a disala je naporno kao da trči iz sve snage. Marama se odjednom zateže i poče da se klati – jednom, dvaput, tri puta. A onda se zavijori na povetarcu i pade. Majgdin nastavi da zuri.

„To je bilo prelepo“, opet promuklo reče Faila. Druga žena se zamorila. Sve je više vremena prolazilo između svakog uspeha, a uspesi behu sve kraći. „To je bilo...“

Odjednom se pored marame pojavi nečije lice, a šaka zgrabi crvenu tkaninu. Na tren Faili se učini da umišlja. Beše to Aravinino lice, uokvireno belom kapuljačom.

„Vidim je!“, uzbuđeno reče žena. „Vidim gospu Failu i Majgdin! Žive su!“ Začu se klicanje, koje se brzo utiša.

Majgdin se zanjiha kao da će se prevrnuti, ali lice joj se ozari prelepim osmehom. Faila začu jecaje iza sebe i dođe joj da i ona zaplače od radosti. Našli su ih prijatelji, a ne Šaidoi. Možda im ipak pođe za rukom da pobegnu.

S mukom ustavši, približi se naherenoj gomili čađavih greda. Pokuša da ovlaži usta, ali bila su veoma suva. „Sve smo žive“, pođe joj za rukom da nekako izgovori grubim glasom. „Kako si nas, za ime Svetlosti, ti pronašla?“

„Bio je to Teril, milostiva“, odgovori Aravina. „Deran nije poslušao tvoja naređenja, već vas je sledio – i Svetlost ga zbog toga blagoslovila. Video je kako Galina odlazi i kako se zgrada ruši, pa je pomislio da ste mrtve. Seo je i zaplakao.“ Jedan glas pobuni se grubim amadičanskim naglaskom, a Aravina na tren okrenu glavu. „Znam da neko plače kada ga vidim, dečko. Budi zahvalan na tome što si prestao da plačeš. Kada je video kako se marama mrda, moja gospo, otrčao je po pomoć.“

„Reci mu da nema sramote u suzama“, kaza Faila. „Reci mu da sam videla i svog muža da roni suze kada je to prikladno.“

„Moja gospo“, kolebljivo zausti Aravina, „kazao je da je Galina gurnula jedno brvno kada je izašla. Kaže da je bilo namešteno kao poluga. Rekao je da je ona namestila da se zgrada sruši.“

„Zašto bi ona to učinila?“, htede da čuje Alijandra. Pomogla je Majgdin da ustane i pridržavala ju je dok su prilazile Faili. Lejsila i Arela im se pridružiše, naizmenice se smejući i plačući. Alijandrino lice bilo je natmureno kao olujni oblak.

Faila se namršti. Koliko li je puta za poslednjih nekoliko sati poželela da nije ošamarila tu ženu? Galina je obećala! Je li moguće da je ta žena zapravo iz Crnog ađaha? „To sada nije bitno. Ovako ili onako, vratiću joj za to.“ Potpuno je drugo pitanje kako će to učiniti. Naposletku, Galina jeste Aes Sedai. „Aravina, koliko si ljudi povela? Možeš li...“

Krupne šake uhvatiše Aravinu za ramena i pomeriše je. „Dosta priče.“ U procepu se pojavi Rolanovo lice, a videla mu se i šoufa oko vrata, kao i veo koji mu je visio preko nedara. Rolan! „Faila Bašer, ništa ne možemo da rasklonimo dok ti stojiš tu. Ovo može da se sruči čim počnemo. Idi na suprotan kraj prostorije i pribij se uza zid.“

„Šta ti tražiš ovde?“, zatraži ona da čuje.

Čovek se zasmeja. Zasmeja! „Ženo, i dalje si u belom. Radi kako ti je rečeno, ili ću te istući po zadnjici kad te izvadim odatle. A onda ću ti možda smiriti jecaje igrom s poljupcima.“

Ona mu pokaza zube, nadajući se da on to neće shvatiti kao osmeh. Ali bio je u pravu kada je kazao kako moraju da se sklone odatle, pa je stoga povela ostale žene preko kamenom popločanog poda posutog nagorelim daskama sve do suprotnog kraja podruma, gde su čučnule i pribile se uza zid. Čula je žamor glasova napolju. Verovatno raspravljaju kako da raščiste prolaz, a da joj ne sruše na glavu ostatak zgrade.

„Sve ovo ni za šta“, ogorčeno reče Alijandra. „Šta misliš, koliko je gore Šaidoa?“

Začu se glasna škripa drveta, a naherena hrpa greda i dasaka još malo krenu ka unutrašnjosti podruma. Glasovi se opet začuše.

„Nemam predstave“, odgovori joj Faila. „Ali mora da su sve to Mera’dini, a ne Šaidoi.“ Šaidoi se ne mešaju s Bezrodnima. „Možda to daje neku nadu.“ Rolan će ih začelo pustiti kada čuje za Dairainu. Naravno da hoće. A u slučaju da i dalje bude tvrdoglav... U tom slučaju, ona će učiniti sve što bude bilo neophodno kako bi ga ubedila da ih pusti. Perin nikada neće morati da sazna za to.

Opet se začu škripa drveta po drvetu, a hrpa nagorelih greda i čađavih dasaka još malčice kliznu ka unutrašnjosti podruma.

Sunce je bilo skriveno maglom, ali po Perinovoj proceni mora da je bila već sredina jutra. Grejdi će ubrzo doći. Trebalo bi da je već stigao. Ako se čovek toliko umorio da ne može da otvori još jednu kapiju... Ne. Grejdi će doći. Ubrzo. Ali ramena su mu ukočena kao da je čitav dan radio za nakovnjem, ako ne i duže.

„Kad ti kažem, ovo mi se nimalo ne dopada“, progunđa Galen. U gustoj magli, njegov crveni povez preko oka bio je samo još jedna senka. Njegov mišićavi dorat gurnu ga glavom u leđa, nestrpljiv da se krene, a on ga rasejano potapša po vratu. „Ako Masema zaista želi da ubije gospu Prvu – onda sam ja za to da ga smesta dokrajčimo. Brojčano smo nadmoćniji. Možemo da nadvladamo njegove telohranitelje za nekoliko minuta.“

„Budalo“, procedi Arganda, bacajući pogled udesno, kao da kroz uskovitlano sivilo može da vidi Masemu i njegove ljude. Za razliku od Majenca, on je stavio na glavu svoj posrebreni kalpak s tri debele bele perjanice. I kalpak i oklopni prsnik, ukrašeni zlatom i srebrom, presijavali su se od nakupljene vlage. Bez obzira na maglu, taj njegov oklop skoro kao da sija. „Misliš da možemo bešumno da ubijemo dve stotine ljudi? Vika će se čuti s druge strane ovog grebena. Ti svoju vladarku možeš da okružiš sa devet stotina ljudi i da je možda izvučeš. Alijandra je i dalje u onom krvavom gradu – i okružena Šaidoima.“

Galen se nakostreši, a šaka mu pođe ka balčaku, kao da će malo vežbati na Argandi pre nego što pređe na Masemu.

„Danas nećemo ubijati nikoga sem Šaidoa“, odlučno kaza Perin. Galen zagunđa, ali i ne pokuša da se raspravlja. Međutim, bazdio je na nespokoj i neslaganje. Čuvanje Berelajn značiće da Krilati stražari neće učestvovati u borbi.

Negde s leve strane pojavi se plavičasti blesak, prigušen gustom maglom, a napetost u Perinovim ramenima malo popusti. Grejdi se pojavi u magli, osvrćući se oko sebe. Ubrza korak kada ugleda Perina, ali se teturao. Još jedan čovek je bio s njim i vodio visokog mrkog konja. Perin se nasmeši prvi put za dugo vremena.

„Tame, drago mi je što te vidim“, reče.

„I meni je drago što tebe vidim, moj lorde.“ Tam al’Tor, i dalje jedan zdepasti čovek koji je izgledao kao da može da neumorno radi od jutra do mraka, beše potpuno osedeo otkad ga je Perin poslednji put video, a na preplanulom licu je imao još nekoliko bora. Ravnodušno pogleda Argandu i Galena. Kitnjasti oklopi na njega ne ostavljaju neki utisak.

„Grejdi, kako se držiš?“, upita Perin.

„Držim se, moj lorde.“ Taj čovek preplanuo od sunca i oprljen vetrom zvučao je kao da je potpuno iznuren. Tako zaklonjen maglom, izgledao je starije od Tama.

„Pa, čim završiš ovde, pridruži se Mišimi. Hoću da ga neko drži na oku. Neko od koga se previše pribojava da bi pomislio kako može da promeni ono na šta su pristali.“ Voleo bi da može da kaže Grejdiju da zaveže svoju kapiju. Tako bi začas mogao da odvede Failu u Dve Reke. Ali ako stvari pođu po zlu, to bi značilo da i Šaidoi mogu začas da stignu tamo.

„Milostivi, ne znam da li bih trenutno i mačku uplašio, ali učiniću sve što mogu.“

Mršteći se, Tam je gledao Grejdija kako nestaje u sivilu. „Voleo bih da sam mogao da nekako drugačije stignem ovamo“, kaza. „Ljudi kao on posetili su Dve Reke pre izvesnog vremena. Jedan se zvao Mazrim Taim, što je ime koje smo svi čuli. Lažni Zmaj. Samo što sada nosi crni kaput s kitnjastim vezom i naziva sebe M’hejl. Svuda su pričali o tome kako uče muškarce da usmeravaju, kao i o toj nekoj Crnoj kuli.“ Tu reč je izgovorio s velikim jedom. „Seoski saveti pokušali su to da zaustave, kao i ženski krugovi, ali na kraju su poveli sa sobom četrdeset muškaraca i mladića. Hvala Svetlosti što su neki bili spremni da poslušaju pametnije od sebe, ili bi oni odveli desetostruko toliko.“ A onda pogleda Perina. „Taim kaže da ga je Rand poslao. Kaže da je Rand Ponovorođeni Zmaj.“ To je bilo izgovoreno pomalo upitno, možda i s malčice nade da će čuti poricanje, a možda i sa zahtevom da čuje zašto je Perin ćutao o tome.

One boje u Perinovoj glavi uskomešaše se, ali on ih odagna i odgovori tako što zapravo nije odgovorio. Šta je, tuje. „Tame, tu se sada ništa ne može.“ Prema Grejdiju i Niejldu, Crna kula ne pušta tek tako ljude kada joj jednom pristupe.

Tuga oboji Tamov miris, mada mu se na licu nije ništa videlo. Zna kakva je sudbina muškaraca koji mogu da usmeravaju. Grejdi i Niejld tvrdili su da je muška polovina Izvora sada čista, ali Perin jednostavno nije u stanju da shvati kako je to moguće. Šta je, tu je. Radiš posao koji ti je dodeljen i ideš putem kojim moraš – i to je to. Nema svrhe žaliti se zbog žuljeva ili kamenja pod nogama.

Perin nastavi. „Ovo su Bertajn Galen, lord kapetan Krilatih stražara, i Džerard Arganda, prvi kapetan Legije Zida.“ Arganda nelagodno slegnu ramenima. Taj naziv ima svoju političku težinu u Geldanu, a Alijandra očigledno nije mislila da je dovoljno snažna da bi mogla objaviti kako ponovo uspostavlja Legiju. Ali Balver ima nos da nanjuši tajne. Ova tajna je osigurala da Arganda neće pomahnitati pokušavajući da stigne do svoje kraljice. „Galene, Arganda, ovo je Tam al’Tor. On je moj prvi kapetan. Tame, jesi li pogledao kartu i razmotrio moj plan?“

„Jesam, moj lorde“, suvo odgovori Tam. Naravno da jeste. „To mi izgleda kao dobar plan – bar dok strele ne polete.“

Arganda zadenu nogu u stremen. „Sve dok je on tvoj prvi kapetan, milostivi, nemam primedaba.“ Ranije ih je imao mnogo. Ni njemu ni Galenu nije bilo po volji to što je Perin postavio nekoga iznad njih.

S padine se začu oštri krik crnokrile rugalice. Ali samo jedan. Da je to bila prava ptica, zov bi se ponovio.

Perin se pope uz padinu što je brže mogao. Arganda i Galen prođoše ga na svojim konjima, ali skrenuše svako ka svojim ljudima, ne stajući u gustoj sivoj izmaglici. Perin nastavi do vrha grebena i pređe preko njega. Danil je stajao skoro na ivici magle i posmatrao tabor Šaidoa. Upre prstom, ali razlog za uzbunu bio je očigledan. Velika skupina algai’d’sisvaja napuštala je šatore, njih oko četiri stotine ili nešto malo više. Šaidoi često šalju pljačkaške družine, ali ova se zaputila pravo ka Perinu. Samo hodaju, ali neće im biti potrebno mnogo da stignu do grebena.

„Danile, vreme je da ih pustimo da nas vide“, reče pa otkopča svoj plašt i prebaci ga preko jednog niskog žbuna. Kasnije će se vratiti po njega. Ako bude mogao. Sada će mu samo smetati. Danil se na tren pokloni pre nego što odjuri u drveće, a Aram se pojavi s mačem u ruci. Mirisao je žudno. Perin skide kopču s plašta i pažljivo je stavi u džep. To mu je Faila poklonila. Ne želi da je izgubi. Napipa kožnu vrpcu na kojoj je vezivao po jedan čvor za svaki dan koji je ona provela u zarobljeništvu. Izvadi je i ne gledajući pusti je da padne na zemlju. Tog jutra ta vrpca je vezana u poslednji čvor.

Zadenuvši palčeve za široki pojas za koji su mu bili zakačeni čekić i nož, izađe iz magle. Aram izađe za njim, hodajući na prstima, već u jednom od onih mačevalačkih stavova. Perin je samo hodao. Jutarnje sunce, zaista već na pola puta do svog podnevnog vrhunca, sijalo mu je u oči. Nosio se mišlju da on bude na istočnom grebenu, a da tu stavi Masemine ljude, ali tako bi mu gradska kapija bila dalje. To je glup razlog, ali ta ga kapija privlači kao magnet opiljke. Olabavi čekić u petlji na pojasu, a onda i nož u koricama. Sečivo tog noža dugačko je koliko njegova šaka.

Izgleda da su dva čoveka koja besposleno hodaju prema njima bila sasvim dovoljna da zaustave Šaidoe. Pa, možda ne besposlena, uzevši u obzir Aramov mač. Morali bi da budu slepi pa da ne vide kako se sunce belasa po dugom sečivu. Na pola puta niz padinu, on stade.

„Opusti se“, reče Aramu. „Tako ćeš se umoriti.“

Drugi čovek klimnu glavom, ne skidajući pogled sa Šaidoa, i ukopa se. Mirisao je kao lovac na tragu opasne lovine, rešen da je obori.

Trenutak kasnije, jedno šest Šaidoa lagano krenu prema njima. Nisu namakli velove. Verovatno su se nadali da se on i Aram neće uplašiti pa dati u beg. Među šatorima, ljudi su počeli da pokazuju na dve budale na padini.

Zvuk čizama u trku, bat kopita i frktanje konja nateraše ga da se osvrne. Argandini Geldanci prvi izroniše iz magle, u uglačanim oklopnim prsnicima i s kalpacima na glavama, jašući iza razvijorenog crvenog barjaka s tri šestokrake geldanske srebrne zvezde, a za njima se pojaviše Krilati stražari u svojim crvenim oklopima iza majenskog zlatnog jastreba na plavom polju. Između njih, Danil poče da razmešta Dvorečane u tri reda. Svi su za pojasevima nosili po dva bremenita tobolca, kao i zavežljaje strela, koje su vrhovima nadole zarili u padinu ispred sebe pre nego što su rasekli vrpce da zavežljaje razdreše. Nosili su duge i kratke mačeve, ali halebarde i ostalo oružje na kopljištima tog jutra je ostavljeno na taljigama. Jedan od njih doneo je barjak s crvenom vučjom glavom, ali držalje je bilo iskosa zariveno u tle iza njih. Niko ne može da se odvoji da nosi to čudo. I Danil je držao luk u rukama.

Masema i kopljanici koji su mu bili telohranitelji zauzeli su položaj desno od Krilatih stražara, a njihovi konji propinjali su se i otimali, pošto su jahači loše upravljali njima. Na oklopima su im se videle smeđe mrlje gde je rđa bila samo oguljena umesto da je očiščena kako treba. Na čelu im je bio lično Masema, s mačem za pojasom – ali bez kalpaka i oklopnog prsnika. Ne, njemu ne nedostaje hrabrosti. Pogledom je streljao Majence, među kojima je Perin jedva mogao da razazna Berelajn, okruženu šumom kopalja. Nije joj lepo video lice, ali zamišljao je da je i dalje ledeno. Iz sve snage se bunila zbog toga što njeni vojnici neće učestvovati u borbi, tako da je morao da bude veoma strog prema njoj kako bi je naterao da se dozove pameti. Svetlosti, ta žena samo što mu otvoreno nije rekla da će ih možda povesti u juriš!

Mudre i dve Aes Sedai nalazile su se između Geldanaca i Dvorečana, u pratnji Devica, kojima su oko mišica bile vezane crvene trake toliko duge da su im padale do zapešća. Nije mogao da razabere Avijelin među njima, ali po tome koliko ih je reklo bi se da je sigurno tamo, bez obzira na to što je tek Izlečena. Lica su im bila pokrivena crnim velovima, tako da su im se samo oči videle, ali on nije morao da im vidi lica ili oseti mirise da bi znao kako su na smrt uvređene. Oznake su bile neophodne kako bi se izbegli nesrećni slučajevi, ali Edara je morala da pribegne pretnjama kako bi ih naterala da ih nose.

Narukvice od zlata i belokosti zazvečaše kada Edara namesti svoj tamni šal. Zbog glatkog lica preplanulog od sunca, koje je zbog njene bledožute kose delovalo još tamnije, izgledala je tek nešto malo starije od Perina, ali njene plave oči bile su nepokolebljivo spokojne. On pretpostavlja kako je daleko starija nego što izgleda. Te oči su mnogo toga videle. „Mislim da će uskoro početi, Perine Ajbara“, kaza mu.

Perin klimnu. Kapija ga doziva.

Pojava bezmalo dve hiljade kopljanika i dve stotine i nešto lukonoša bila je dovoljna da natera Šaidoe da nameste velove i da se rašire, a još njih poče da dotrčava iz logora kako bi im se pridružilo u zbijenom i sve dužem bojnom redu. Uprti prsti i uprta koplja duž tog reda nateraše ga da se ponovo osvrne.

Sada je i Tam bio na padini, a iz magle je izranjalo još Dvorečana s dugim lukovima u rukama. Neki pokušaše da priđu ljudima koji su sledili Perina, da se ponovo nađu s braćom, sinovima, nećacima, prijateljima, ali Tam ih otera na mesta, terajući svog vranog škopca napred-nazad dok ih je razmeštao u tri sve šira reda levo i desno od konjanika. Perin ugleda Hjua Barana i njegovog jednako vižljastog brata Tada, konjušare iz gostionice Kod Vinskog izvora, kao i Bara Dovtrija, četvrtastog lica i tek nekoliko godina starijeg od sebe, za kojeg se već priča da je dobar stolar, ali i žgoljavog Tada Torfina, koji retko kada napušta svoje imanje, sem kada dolazi u Emondovo Polje. Oren Dautri, visok i vitak, stajao je između Džona Aijelina, koji je ćelavi grmalj, i Keva Barstera, koji je izgleda napokon pobegao od majčine suknje, pošto je tu. Bili su tu Marvini i Al’Dai, Al’Sini i Koli, Teni i Al’Kari, kao i Kraviji – ljudi iz svih porodica koje zna, ljudi koje i ne poznaje, čak odozdo od Devonovog Jahanja ili odozgo iz Stražarskog Brda, pa čak i iz Tarenske Skele. Svi su bili smrtno ozbiljnih lica, natovareni s po dva prepuna tobolca i dodatnim povezima strela. A među njima su bili i drugi, ljudi bakarne puti, ljudi s providnim velovima preko donje polovine lica, svetloputi ljudi koji jednostavno ne izgledaju kao da su iz Dve Reke. Naravno, oni nose kratke lukove – potreban je čitav život kako bi se naučilo da se koristi dvorečanski dugi luk – ali sva lica koja je mogao da razazna bila su jednako rešena kao dvorečanska. Šta za ime Svetlosti stranci tu traže? Ta navala ljudi koji su trkom dolazili trajala je i trajala sve dok se u tri duga reda nije našlo najmanje tri hiljade ljudi, a možda i četiri.

Tam korakom potera konja niz padinu do Perina i stade da osmatra sve brojnije Šaidoe ispod njih. Međutim, kao da je čuo Perinovo neizrečeno pitanje. „Zatražio sam dobrovoljce među Dvorečanima i odabrao najbolje lukonoše, ali oni koje si ti prihvatio počeli su da istupaju u velikom broju. Njima i njihovim porodicama podario si domove, pa su kazali da su sada i oni Dvorečani. Neki od tih lukova nemaju domet veći od dve stotine koraka, ali ljudi koje sam odabrao umeju da pogode ono što ciljaju.“

Ispod grebena, Šaidoi ritmično udariše kopljima o svoje male štitove od bivolje kože. RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat! Taj zvuk se diže kao grmljavina. Navala zabrađenih prilika koje su trčeći dolazile iz logora sve se više usporavala, pa na kraju potpuno stala. Izgleda da su svi algai’d’sisvaji namamljeni. Naposletku, takva je i bila namera. Mora da ih je bar dvadeset hiljada – i svi udaraju o štitove. RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat! RAT-tat-tat-tat!

„Nakon Aijelskog rata, nadao sam se da to više nikada neću videti“, glasno reče Tam, kako bi Perin mogao da ga čuje. Ta buka ume da uznemiri čoveka. „Lorde Perine, hoćeš li ti da izdaš naredbu?“

„Ti to uradi.“ Perin opet olabavi čekić zadeven kroz petlju, pa nož u koricama. Pogled mu je neprestano lutao od Šaidoa, pa preko gradske kapije do tamne tvrđave u gradu. Faila je tamo.

„Ubrzo ćemo znati na čemu smo“, reče Edara. Mislila je na čaj. Ako nisu sačekali dovoljno dugo – svi su mrtvi. Ali glas joj beše spokojan. Aram se pomeri, opet stade na vrhove prstiju i diže mač ispred sebe, držeći ga obema rukama.

Perin je čuo Tama kako viče, jašući duž redova lukonoša. „Dugi lukovi, zapnite! Kratki lukovi, čekajte da se približe! Dugi lukovi, zapnite! Kratki lukovi, čekajte da se približe! Ne nateži, budalo! Za toliko imaš pameti! Dugi lukovi...“

Ispod grebena, možda četvrtina Šaidoa okrenu se i potrča ka severu, prateći greben, i dalje udarajući kopljima o štitove. Još jedna četvrtina krenu na jug. Nameravali su da obiđu ljude na padini i da ih napadnu sleva i zdesna. Tajli je to zvala opkoljavanjem krilima. Talas se pronese kroz preostale Šaidoe kada počeše da guraju koplja kroz remenje navlaka za lukove, kače male štitove za opasače i vade lukove.

„Svakog časa“, promrmlja Edara.

Jedna vatrena kugla krupnija od ljudske glave u luku polete iz pravca šatora prema grebenu, pa još jedna – dvostruko veća – a onda još njih, kao kiša. Poletevši visoko, prva krenu da pada. I gromoglasno prasnu na visini od stotinu koraka. Smesta za njom i druge se bezopasno rasprsnuše, ali još ognjenih kugli dolete za njima, stremeči prema grebenu kao bujica. Račvaste srebrne munje blesnuše iz neba bez oblaka i uz zaglušujuću grmljavinu i goleme kiše žiški raspršiše se i ne približivši se tlu.

„Možda petnaest ili dvadeset Mudrih nije pilo čaj“, kaza Edara, „inače bi ih se do sada mnogo više uključilo u bitku. Koliko vidim, samo devet žena usmerava. Ostale mora da su u logoru.“ Sporazum koji je on postigao sa Seanšanima mrzak joj je skoro koliko je mrzak i za Aes Sedai, ali glas joj je bio potpuno staložen. Što se nje tiče, Šaidoi su prekršili đi’e’toh u tolikoj meri da je već upitno da li se oni uopšte mogu još smatrati Aijelima. Što se nje tiče, oni su nešto što mora biti isečeno iz aijelskog tela, a njihove Mudre jesu ono najgore u toj bolesti, jer su dopustile da se sve to desi. Masuri diže ruku, ali Edara je uhvati za rame. „Ne još, Masuri Sokava. Reći ćemo ti kada.“ Masuri poslušno klimnu glavom, mada joj se u mirisu osećala nestrpljivost.

„Pa, što se mene tiče – osećam se kao da sam u opasnosti“, odlučno reče Anura, pa diže ruku iza sebe, kao da hoće nešto da baci. Edara je bezizražajno pogleda. Trenutak kasnije, Aes Sedai spusti ruku. Njene mnogobrojne sitne pletenice sa umetnutim đinđuvama zazveckaše kada odsečno okrenu glavu kako bi izbegla pogled Mudre. U mirisu joj se osećala jaka nelagoda. „Možda i mogu da sačekam još malo“, promrmlja.

Ognjene kugle što su stremile preko neba nastaviše da se raspadaju visoko nad zemljom, kao i munje koje su hitale ka grebenu, ali Šaidoi u podnožju nisu čekali. Uz krik, glavni deo potrča prema grebenu – pevajući na sav glas. Perin je čisto sumnjao da iko drugi na padini može da razazna bilo šta sem urlika, ali njegove uši slabašno su razaznavale reči. Pevali su u dva glasa.

On prestade da obraća pažnju na taj zvuk, dok mu je pogled lutao iza gomile zabrađenih prilika koja je jurila ka njemu, prema maldenskoj kapiji. Kao gvozdeni opiljci koje privlači magnet. Prilike u podnožju grebena kao da usporiše za pola koraka, mada je on znao da se to zapravo nije dogodilo. U takvim okolnostima, njemu sve izgleda nekako sporije. Koliko li će još vremena proći pre nego što stignu u domet? Prevalili su nešto malo više od polovine rastojanja do grebena.

„Dugi lukovi, dižite se! Na moj znak!“, viknu Tam. „Dugi lukovi, dižite se! Na moj znak!“

Perin odmahnu glavom. Prerano je. Iza njega hiljade tetiva zabruja. Strele mu u luku poleteše preko glave. Nebo se zacrne od njih. Nekoliko trenutaka kasnije, polete još jedan talas strela, a za njime i treći. Ognjene kugle progoreše putanje kroz njih, ali svejedno na hiljade strela padoše kao smrtonosni grad na Šaidoe. Naravno. Zaboravio je da su lukonoše na visini. To im je dalo još malo dometa. Naravno da je to Tam smesta uvideo. Jeste da nije svaka strela pogodila čoveka. Mnoge su se samo zarile u zemlju. Možda je polovina strela pala na algai’d’sisvaje, zarivajući im se u ruke ili noge, probadajući tela. Ranjeni Šaidoi gotovo da nisu ni usporili, čak ni kada su morali da se dižu sa zemlje. Ali na stotine njih ostalo je da nepomično leži, dok je drugi talas strela oborio još stotine i stotine, kao i treći, za kojim su odmah usledili četvrti i peti. Šaidoi su nastavili da naviru, naginjući se napred kao da jurišaju kroz kišu, dok su ognjene kugle i munje njihovih Mudrih praskale visoko u vazduhu. Prestali su da pevaju. Neki digoše lukove i odapeše strele. Jedna okrznu Perinu levu ruku, ali ostale padoše van dometa. Doduše, ne daleko van dometa. Još dvadeset koraka i...

Ošto glasanje seanšanskih rogova privuče mu pogled na sever i jug taman na vreme da vidi kako tle bukti od ognjenih vodoskoka koji se pojaviše među krilima Šaidoa. Munje se kao koplja zariše u njih. Damane su za sada među drvečem, ali su svejedno smrtonosne. Iznova i iznova, oganj ili munje razvejavale su ljude kao vihor slamčice. Ti algai’d’sisvaji nisu mogli da imaju predstave odakle napadi dolaze. Pojuriše prema drveću, prema svojim ubicama. Neke ognjene kugle iz logora poleteše prema šumi gde su bile damane i munje blesnuše prema drveću, ali takođe bez ikakvog učinka, kao što je bio slučaj kada su padale ka grebenu. Tajli je tvrdila da se damane koriste za raznorazne stvari, ali istina je da su one oružje koje se koristi za rat – u čemu su one i sul’dam veoma dobre.

„Sada“, kaza Edara i ognjene kugle se kao kiša prosuše po Šaidoima u podnožju padine. Mudre i Aes Sedai počeše da što brže mogu vitlaju obema rukama kao da nešto bacaju i svaki put se po jedna ognjena kugla diže s vrhova njihovih prstiju. Naravno, mnoge od njih prebrzo su prasnule. Mudre Šaidoa trudile su se da brane svoje. Ali algai’d’sisvaji bili su daleko bliži grebenu, tako da su imali manje vremena za izbegavanje. Ognjene kugle padoše među njih, bacajući ljude u vazduh, kao i otkinute ruke i noge. Srebrnasto-plave munje razgranaše se po njima i mahom pogodiše svoje mete. Perinu se dlačice na rukama nakostrešiše. Čak i kosa na glavi pokuša da mu se digne. Vazduh kao da je pucketao od pražnjenja munja.

Prosipajući smrt po ljudima u dnu grebena, Edara i ostale nastaviše da odbijaju napade neprijateljskih Mudrih, a Dvorečani su sve vreme odapinjali strele što brže mogu. Uvežban čovek za minut može da odapne dvanaest strela, a domet je sada kraći. Šaidoima ne treba više od dve stotine koraka pa da stignu do početka grebena. Njihove strele i dalje nisu mogle da dosegnu Perina, ali dvorečanske su na tom dometu svaki put pogađale metu. Naravno, svaki lukonoša je birao svoj cilj, tako da je Perin viđao kako algai’d’sisvaji padaju pogođeni s dve, tri, pa i sa četiri strele.

Postoji mera onoga što živ čovek može da podnese. Šaidoi počeše da se povlače. To nije bio potpuni poraz. Nisu bežali. Mnogi su odapinjali strele ka grebenu, iako nije bilo nikakve nade da ga dosegnu. Ali okrenuli su se kao na zapovest i potrčali, pokušavajući da umaknu dvorečanskim strelama i kiši ognja i munja što ih je progonila. I krila su se povlačila, dok su kopljanici izlazili između drveća obrazujući redove hiljadu konja široke i lagano napredujući dok su vatra i munje padale po Šaidoima.

„Po redovima“, viknu Tam, „tri koraka napred i odapni!“

„Korakom napred!“, zaurla Arganda.

„Za mnom!“, viknu Masema.

Perin je trebalo da napreduje lagano, skupa sa ostalima, ali on poče da korača niz padinu sve brže i brže. Kapija ga privlači. Krv počinje da mu ključa. Elijas tvrdi da je to prirodan osećaj kada se čovek nalazi u životnoj opasnosti, ali po njemu nije tako. Jednom se skoro udavio u Vodenoj šumi i nije osetio ništa ni izbliza slično uzbuđenju koje ga sada ispunjava. Neko iza njega pozva ga po imenu, ali on samo potrča; sve brže i brže. Vadeći čekić iz petlje za pojasom, levom rukom izvadi nož iz korica. Shvati da Aram trči pored njega, ali on je bio usredsređen samo na kapiju, na Šaidoe koji su i dalje između njega i Faile. Oganj, munje i strele padaju po njima kao grad i oni se više ne okreću da bi odapinjali lukove, premda se često osvrću. Mnogi od njih pridržavaju ranjenike, ljude koji vuku nogu ili se drže za bok iz kojeg štrči dvorečanska strela – a on ih sustiže.

Odjednom, šestorica ljudi s velovima preko lica okrenuše se čvrsto držeći koplja i potrčaše prema njemu i Aramu. To što nisu koristili lukove značilo je da su potrošili sve strele. On je čuo priče o zatočnicima, ljudima koji odlučuju o ishodu bitke dvobojem koji se odvija između dve vojske, koje će poštovati ishod tog dvoboja. Aijeli nemaju takve priče. Ali nije usporio. Krv mu se pretvorila u plamen. On se pretvorio u plamen.

Dvorečanska strela pogodi jednog Šaidoa posred grudi, a dok je on padao najmanje po desetak strela načička još trojicu. Ali on i Aram sada su preblizu preostaloj dvojici. Bilo ko sem najboljih lukonoša mogao bi da pogodi njega ili Arama ako bi odapeo. Aram tečnim pokretima pođe na jednog Šaidoa, kao da pleše, mašući sečivom tako brzo da se pretvorilo u blesak, ali Perin nije imao vremena da gleda druge kako se bore sve i da je to želeo. Čovek s velom preko lica, za glavu viši od njega, krenu da ga ubode kratkim kopljem koje je držao blizu samog kraja kopljišta. Zaustavljajući udarac nožem, Perin zamahnu čekićem. Šaido pokuša da štitom zaustavi udarac, ali Perin neznatno promeni ugao pod kojim je čekić padao i začu kako podlaktica tog čoveka prska ispod deset funti čelika kojima maše kovačka ruka. Sada se već našao na dohvatu koplja, pa i ne usporavajući zakla tog čoveka. Krv zalipta, a on je još trčao, i ne sačekavši da ovaj padne. Mora da stigne do Faile. Oganj mu je u krvi, oganj mu je u srcu. Oganj mu je u glavi. Niko i ništa ga neće sprečiti da stigne do Faile.