Bodež snova

13 Opsada

„Odbijte ih!“, viknu Elejna. Vatrenjak pokuša da zaigra, nestrpljiv zbog toga što je stišnjen u uzanoj kaldrmisanoj ulici, sa ostalim konjima i ženama koje su se gurale oko njega, ali ona čvrstom rukom zauzda crnog škopca. Birgita je uporno zahtevala da ona ostane duboko u pozadini. Zahtevala! Kao da je ona neka budala bez mozga! „Odbijte ih, plamen vas spalio!“

Naravno, niko od stotina ljudi na širokom šetalištu iza grudobrana na gradskom bedemu, sazdanom od sivog kamena prošaranog belim venama i pedeset stopa visokom, nije obraćao ni najmanje pažnje na nju. Malo je verovatno da su je uopšte i čuli. Usred sopstvene vike, psovki i jauka, zveketa čelika koji je odzvanjao niz široku ulicu koja je vodila duž zida, svi ti ljudi su se znojili i ubijali jedni druge mačevima, kopljima ili halebardama pod podnevnim suncem koje je lebdelo na tek gdegde vedrom nebu. Borba je zahvatala negde oko dve stotine koraka zida i tri visoke okrugle kule s kojih su leteli barjaci sa andorskim belim lavom, a pretilo je da će zahvatiti još dve kule, mada je – hvala Svetlosti – izgledalo da su sve i dalje sigurne. Ljudi su boli, sekli i klali, a koliko je mogla da vidi – niko se nije povlačio niti davao milost. Strelci sa samostrelima u crvenim kaputima povrh kula učestvovali su u ubijanju, ali kada se samostrel odapne, potrebno je vreme da se pripremi za sledeči hitac, a strelaca je bilo premalo da bi preokrenuli bitku. Oni su tamo gore bili jedini gardisti. Ostali su bili plaćenici. Izuzev Birgite.

S te blizine, veza je omogućavala Elejni da pogledom lako pronađe svoju Zaštitnicu, čija se zamršeno upletena zlatna kika njihala dokc je hrabrila svoje vojnike, pokazujući lukom gde su pojačanja neophodna. U kratkom crvenom kaputu belog okovratnika i širokim nebo-plavim čakširama udenutim u čizme, na čitavom zidu jedino ona nije nosila nikakav oklop. Uporno je tražila da Elejna obuče jednostavnu sivu odeću kako ne bi privukla neprijateljsku pažnju i osujetila bilo kakav pokušaj da je zarobe ili ubiju – neki od tih ljudi gore imali su samostrele ili kratke lukove na ramenima, a za one koji nisu bili u prvim borbenim redovima razdaljina od pedeset koraka nije ništa – ali četiri zlatna čvora na njenom ramenu, koji označavaju čin, činili su Birgitu metom za sve Arimiline ljude koji imaju oči da vide. Bar nije u onoj gužvi. Bar...

Elejni stade dah kada jedan vižljasti čovek u oklopnom prsniku i s kupastim čeličnim kalpakom pokuša da mačem proburazi Birgitu, ali zlatokosa žena se mirno izmače – kroz vezu je osećala da je Birgita uzbuđena tek kao da naporno jaše, ne više od toga – i odalami ga lukom po glavi, tako da ovaj odlete s grudobrana. Taman stiže da vrisne pre nego što pade na kaldrmu uz mučan tup zvuk. On nije bio jedini leš koji je krasio ulicu. Birgita je kazala da te ljudi neće slediti ako ne znaju da si i ti spreman da se suočiš sa istim opasnostima i teškoćama kao i oni, ali ako pogine zbog te muške gluposti...

Elejna nije ni shvatila da je poterala Vatrenjaka napred sve dok Kaseila ne zgrabi konja za oglav. „Nisam budala, gardistkinjo poručnice“, ledeno joj reče. „Nemam namere da prilazim bliže dok ne bude... bezbedno.“

Arafeljanka skide ruku sa oglava kao opečena, a lice joj se ukoči iza vizira njenog uglačanog kupastog kalpaka. Elejna smesta zažali zbog tog ispada – Kaseila samo radi svoj posao – ali i dalje je osećala ledeni bes. Neće se izviniti. A onda je preplavi osećaj stida kada shvati da se duri. Krv i krvavi pepeo, ali ima trenutaka kada joj dođe da išamara Randa zbog toga što joj je napravio tu decu. U poslednje vreme, ne zna koliko će joj se skokovito osećanja menjati iz trenutka u trenutak. Ali da skaču – skaču.

„Ako se ovo dešava kada je žena bremenita“, kaza Avijenda, nameštajući tamni šal prebačen preko svojih ruku, „mislim da onda nikada neću rađati decu.“ Zbog visokog sedla na njenoj mrkoj kobili široke aijelske suknje podigle su se dovoljno visoko da su joj se noge u čarapama videle sve do kolena, ali ni po čemu nije pokazivala da joj to smeta. Izgledala je kao da je rođena u sedlu pošto je kobila mirno stajala. Ali Magin, Različak na Starom jeziku, i jeste bila krotka i mirna kobila, koja teži gojaznosti. Srećom pa se Avijenda ne razume u konje, te to nije shvatila.

Elejna se osvrnu kada začu prigušeni smeh. Njene telohraniteljke, svih dvadeset ijedna koje su joj tog jutra dodeljene, računajući i Kaseilu, u uglačanim oklopnim prsnicima i kalpacima, bile su bezizražajnih lica – zapravo, previše bezizražajnih; nema nikakve sumnje da se sve smeju u sebi – ali četiri Srodnice koje su stajale iza njih ćućorile su držeći ruke preko usta. Alisa, jedna žena obično veoma prijatnog lica, pomalo proseda, primeti njen pogled – pa, streljanje pogledom – i upadljivo prevrnu očima, a ostale se na to ponovo zasmejaše. Kaiden, punačka lepuškasta Domanka, toliko se smejala da je morala da se uhvati za Kumiko, mada je i zdepasta proseda žena izgleda imala poteškoća da stoji. Razdraženost obuze Elejnu. Ne zbog smeha – dobro, pomalo zbog smeha – i svakako ne na Srodnice. Bar ne mnogo. One su neprocenjive.

Ova borba na bedemu nije Arimilin prvi napad poslednjih nedelja. Zapravo, bili su sve učestaliji i dešavalo se da nekim danima bude i po tri ili četiri napada. Ona vrlo dobro zna da Elejna nema dovoljno vojnika da brani šest liga zida. Plamen je spalio, Elejna je predobro svesna da nema dovoljno uvežbanih ljudi ni da postave tarabu duž svih tih milja zidova i kula. Neuvežbani ljudi bi samo loše uradili taj posao. Arimili je dovoljno da prebaci preko zida dovoljno ljudi da osvoje kapiju. Onda bi mogla da premesti bojno polje u grad, gde bi Elejna bila brojčano nadjačana. Možda se stanovništvo digne da joj pruži podršku, što ni u kom slučaju nije izvesno, ali to bi samo dovelo do većeg pokolja, jer bi se protiv oružnika i najamnika borili šegrti, konjušari i prodavci. Ko god da onda sedne na Lavlji presto – što vrlo verovatno ne bi bila Elejna Trakand – seo bi na presto ukaljan krvlju Kaemlina. Stoga je, izuzev posada koje čuvaju kapije i osmatrača na kulama, sve svoje vojnike povukla nazad u Unutrašnji grad, blizu Kraljevske palate, i na najvišim tornjevima postavila ljude s durbinima. Kad god bi neki osmatrač dao znak da se priprema napad, povezane Srodnice otvorile bi kapije kroz koje bi vojnici pohrlili na tu tačku. Naravno, one nisu uzimale učešća u borbama. Sve i da jesu bile spremne na to, ona im ne bi dozvolila.

Za sada je to radilo, mada često za dlaku da ne uspe. Donji Kaemlin, van bedema, beše pravi zamršeni splet kuća, radnji, gostionica i stovarišta, što je neprijateljskim vojnicima omogućavalo da se prilično približe pre nego što ih uoče. Njeni vojnici su tri puta bili primorani da se bore između zidina i da ponovo zauzmu bar jednu bedemsku kulu. To je bilo krvavo. Spalila bi ona Donji Kaemlin do temelja kako bi Arimiline ljude lišila zaklona, samo da se ne bi lako desilo da se vatra proširi i između samih bedema i dovede do požara, bez obzira na prolećne kiše. I ovako svake noći ima paljevina u gradu, koje je već dovoljno teško suzbiti. Sem toga, uprkos opsadi ljudi i dalje žive u tim kućama, a ona ne želi da bude upamćena kao žena koja je uništila njihove domove i izvore prihoda. Ne, peče je to što se nije ranije setila da iskoristi Srodnice. Da jeste, ne bi joj Morski narod i dalje bio na grbači, a da ne pominje pogodbu kojom se odrekla kvadratne milje Andora. Svetlosti, kvadratne milje! Njena majka se nikada nije odrekla nijednog palca Andora. Plamen je spalio, od ove opsade nema vremena ni da ožali svoju majku. Niti Lini, svoju staru dadilju. Ravin je umorio njenu majku, a verovatno je i Lini poginula pokušavajući da je zaštiti. Sedokosa i mršava od starosti, Lini ne bi ustuknula ni pred Izgubljenim. Ali razmišljajući o njoj, kao da začu Linin škripavi glas. Dete, ne možeš da vratiš med u saće. Šta je učinjeno, učinjeno je, i s tim mora da živi.

„To je to“, primeti Kaseila. „Beže ka lestvama.” Bilo je to tačno. Svuda duž bedema Elejnini vojnici su napredovali, dok su se Arimilini povlačili, provlačeći se kroz grudobrane gde su uspravili svoje lestvice. Ljudi su i dalje ginuli, ali bitka se bližila kraju. Elejna samu sebe iznenadi kada mamuznu Vatrenjaka. Ovoga puta niko nije bio dovoljno brz da je zaustavi. Praćena vikom, ona galopom prelete preko ulice i u podnožju najbliže kule skoči iz sedla i pre nego škopac potpuno stade. Otvorivši debela i teška vrata, ona prikupi svoje razdeljene suknje i potrča uz kružne stepenice, pored velikih niša gde su skupine okupljenih ljudi zgranuto gledale dok je ona jurila pored njih. Te kule su podignute zarad odbrane od napadača koji pokušavaju da se spuste u grad. Stepenište se naposletku otvori u jednu veliku prostoriju iz koje je na suprotnoj strani drugo stepenište vodilo u suprotnom smeru. Dvadeset ljudi u rasparenim kalpacima i oklopnim prsnicima odmaralo se, kockajući se, sedeći uza zid, pričajući i smejući se kao da iza dvaju gvožđem okovanih vrata u toj prostoriji nije bilo leševa. Šta god da su radili, stadoše i zablenuše se u nju kada se pojavi.

„Ovaj, moja gospo, ne bih ja to radio“, začu se jedan grubi glas kada ona spusti ruke na gvozdeni zasun povučen preko jednih vrata. Ne obraćajući pažnju na tog čoveka, ona diže zasun i otvori vrata. Nečija ruka uhvati je za suknju, ali ona se otrže.

Na zidu nije ostao niko od Arimilinih ljudi. Bar niko na nogama. Na desetine njih ležalo je na krvlju zalivenom šetalištu, neki nepomično, a drugi ječeći. Čitav niz njih mogli bi biti Arimilini ljudi, ali zveket čelika je zamro. Većina najamnika starala se o ranjenicima, ili samo čučala pokušavajući da povrati dah.

„Otresite ih i podignite ovamo te krvave lestve!" viknu Birgita. Odapevši strelu u gomilu ljudi koji su pokušavali da pobegnu niz zemljanu ulicu Donjeg Kaemlina ispod zida, ona nategnu luk i odape još jednu. „Ako hoće da opet dođu, neka prave nove!“ Neki najamnici nagnuše se preko kruništa da je poslušaju, ali samo šačica. „Znala sam da nije trebalo da te danas pustim da dođeš“, nastavi, i dalje odapinjući strele onoliko brzo koliko je mogla da ih vadi iz tobolca i zateže tetivu. Strele iz samostrela na vrhovima kula takođe su pogađale ljude ispod zidina, ali stovarišta s crepom na krovovima nudila su zaklon svima koji su mogli da stignu do njih.

Elejni beše potreban jedan tren da shvati kako je ta poslednja primedba bila upućena njoj, nakon čega pocrvene. „A kako bi me sprečila?" htede da čuje, ispravivši se.

Praznog tobolca, Birgita spusti luk i okrenu se mršteći se. „Tako što bih te zavezala i rekla njoj da sedne na tebe“, odgovori klimajući ka Avijendi, koja je izlazila iz kule. Oko nje je blistao saidar, ali u ruci joj je bio nož sa rožanom drškom koji je obično nosila za pojasom. Kaseila i ostale gardistkinje izleteše za njom, golih mačeva i zloslutnih lica. To što videše da Elejna nije ozleđena nimalo ih nije razvedrilo. Te krvave žene su neizdržljive kada je reč o tome da se prema njoj ponašaju kao da je vaza od duvanog stakla koja bi mogla da pukne na najmanji dodir. Nakon ovoga biće gore nego ikada. A ona će to morati da trpi.

„Sustigla bih te“, progunđa Avijenda, trljajući se po kuku, „da me onaj glupi konj nije zbacio.“ Pošto beše reč o tako krotkoj kobili, to je bilo malo verovatno. Avijendi je jednostavno pošlo za rukom da padne. Sagledavši stanje stvari, ona brzo vrati nož u kanije, pokušavajući da se pretvara kako ga nije ni vadila. Nestade i svetlost saidara.

„Bila sam sasvim bezbedna“, odgovori Elejna, pokušavajući da ne zvuči zajedljivo, ali bez mnogo uspeha. „Min je kazala da ću roditi svoju decu, sestro. Dok se ne rode, nikakvo zlo mi se ne može desiti.“

Avijenda lagano klimnu glavom, zamišljeno, ali Birgita procedi: „Radije ne bih iskušavala njena predviđanja. Ako se budeš previše izlagala opasnosti, možda i pokažeš da ume da pogreši.“ To je glupost. Min nikada ne greši. Začelo ne.

„Bila je to družina Aldina Miheresa“, kaza jedan visoki najamnik pevušećim, premda grubim muranđanskim naglaskom dok je skidao kalpak i otkrivao vitko znojavo lice prosedih brkova uvoštenih u šiljke. Ris a’Balaman, kako je sebe zvao, bio je kamenog pogleda i tankih usana koje kao da su se uvek pohotno smejuljile. Slušao je njihov razgovor i sve vreme ispod oka pogledao Elejnu dok je razgovarao s Birgitom. „Vala, prepoznao sam ga. Dobar je čovek Miheres. Borio sam se rame uz rame s njim češće nego što pamtim, vala jesam. Skoro da je stigao do vrata onog skladišta kada ga je tvoja strela pogodila u vrat, kapetan-generale. Baš šteta.“

Elejna se namršti. „Kapetane, on je učinio svoj izbor, baš kao ti. Možda žališ zbog smrti svog prijatelja, ali nadam se da ne žališ zbog svog izbora.“ Većina plaćenika koje je izbacila iz grada, a možda i svi, pristali su uz Arimilu. Njen trenutno najveći strah jeste da će toj ženi poći za rukom da podmiti najamničke družine koje su još između zidina. Nijedan od plaćeničkih zapovednika ništa nije prijavio, ali gazdarica Harfor je kazala da su im prilazili. I A’Balamanu.

Muranđanin je obasja svojim raskalašnim smeškom i svečano joj se pokloni, zabacujući plašt koji nije ni nosio. „O, borio sam se ja protiv njega jednako često koliko i rame uz rame s njim, moja gospo. Da smo se ovoga lepoga dana suočili, ubio bih ga – ili bi on ubio mene. Vidiš, bio mi je više poznanik nego prijatelj. A radije bih primao zlato da branim ovakav bedem nego da ga napadam.“

„Kapetane, primetila sam da neki tvoji ljudi imaju samostrele na leđima, ali nisam nijednog videla da ga koristi.“

„To nije plaćenički običaj“, suvim glasom joj reče Birgita. Kroz vezu je strujala razdraženost, ali Elejna nije znala da li zbog A’Balamana ili zbog nje. Taj osećaj brzo nestade. Birgita je naučila da ovlada sobom čim je otkrila kako se njena i Elejnina osećanja preslikavaju kroz vezu. Vrlo verovatno da je priželjkivala da i Elejna to nauči, ali to je i Elejna želela.

A’Balaman spusti kalpak uz bok. „Vidiš, moja gospo, evo kako ti je to – ako previše pritisneš čoveka kada pokušava da se povuče s bojnog polja, ako pokušaš da ga pregaziš konjem i tome slično – pa, kada naredni put ti budeš pokušao da se povučeš, možda ti vrate milo za drago. Naposletku, ako se čovek povlači s polja, onda više nije u borbi, zar ne?“

„Dok se sutradan ne vrati“, odbrusi Elejna. „Sledeči put hoću da vidim te samostrele da su upotrebljeni!“

„Kako kažeš, moja gospo“, ukočeno odgovori A’Balaman, klanjajući se jednako ukočeno. „Oprosti, ali moram da se postaram za svoje ljude.“ A onda ode odsečnim korakom, ne čekajući na njenu dozvolu, vičući svojim ljudima da batale lenčarenje.

„Koliko mu se može verovati?“, tiho upita Elejna.

„Koliko ma kom najamniku“, odgovori Birgita jednako tiho. „Ako mu neko ponudi dovoljno zlata, sve će se to svesti na bacanje kockica, a onda čak ni Met Kauton ne bi mogao da kaže kako će pasti.“

Beše to krajnje čudna primedba. Volela bi da zna kako je Met. Kao i dragi Tom i jadni mali Olver. Svake noći se molila da su bezbedno utekli Seanšanima. Ali nikako ne može da im pomogne. Trenutno da jedva uspeva i sebi da pomogne. „Hoće li me poslušati? Za samostrele?“

Birgita odmanhnu glavom, a Elejna uzdahnu. Loše je davati naređenja koja se neće slušati. Tako ljudi stiču naviku da ti se ne pokoravaju.

Prišavši joj bliže, skoro šapatom joj kaza: „Birgita, izgledaš umorno.“ To nije bilo ni za čije uši sem njihovih. Birgiti lice beše upalo i imala je podočnjake. Svi to mogu da vide, ali veza joj je govorila da je Birgita već danima iznurena do krajnjih granica. Mada, Elejna oseća taj isti umor, kao da su joj udovi od olova. Veza ne prenosi samo osećanja. „Ne moraš da lično predvodiš svaki protivnapad.“

„A ko će ako neću ja?“ Iznurenost na tren ispuni i Birgitin glas, a ramena joj se poguriše, ali ona ih brzo ispravi i poče da govori odlučnije. To je na delu bila čista snaga volje. Elejna je to osećala kroz vezu, tvrdu kao kamen, toliko tvrdu da joj je došlo da zajeca. „Zapovednici koji služe poda mnom su neiskusni momci“, nastavi Birgita, „ili ljudi koji su se povukli iz službe, pa su opet uzeli oružje u ruke umesto da greju kosti ispred ognjišta svojih unuka.U svakom slučaju, ako se izuzmu najamnički zapovednici, a nema nijednog kome bih mogla da verujem, nema nikog ko može a da ga neko ne nadgleda. Tako da se opet vraćamo na to – ko će ako neću ja?“

Elejna zausti da se raspravlja. Ne u vezi s najamnicima. Birgita joj je ogorčeno i nadugačko objasnila sve u vezi s njima. Plaćenici povremeno umeju da se bore žestoko kao svaki gardista, ali umeju i da se povuku kako ne bi izgubili previše ljudi. Manje ljudi znači da će sledeći put kada budu unajmljeni dobiti manje zlata, ako im ne pođe za rukom da gubitke zamene jednako dobrim ljudstvom. Bitke koje su mogle biti dobijene gube se zato što su se najamnici povukli s bojnog polja kako bi sačuvali svoje brojno stanje. Ali to ne vole da rade ako ih gleda još neko sem njihove svojte. To im kalja ugled i snižava cenu najma. Ali mora postojati još neko. Ne može dozvoliti da Birgita padne od iscrpljenosti. Svetlosti, volela bi da je Garet Brin tu. Jeste da je Egveni potreban, ali potreban je i njoj. Taman što zinu, kad se zaglušujuća grmljavina prolomi iz pravca grada iza nje. Okrenu se, a usta joj ostaše otvorena, samo sada od zabezeknutosti.

Mesto vedrog neba koje je do pre nekoliko trenutaka bilo nad Unutrašnjim gradom, ogromni crni oblaci nadnosili su se nad njim kao planina, a račvaste munje sevale su kroz sivu kišnu zavesu, koja je delovala čvrsto poput gradskih zidina. Ta bujica je padala samo nad Unutrašnjim gradom. Nad ostatkom Kaemlina nebo je i dalje bilo vedro i bez oblaka. Tu nema ničeg prirodnog. Ali zabezeknutost je trajala tek nekoliko trenutaka. One trokrake i petokrake srebrno-plave munje tukle su u Kamelinu, stvarajući štetu a možda uzrokujući i smrti. Kako li su ti oblaci nastali? Krenu da prigrli saidar, kako bi ih raspršila, ali Istinski izvor joj se izmače, pa onda opet. Kao da je pokušavala da zgrabi zrnce potopljeno u ćup pun maziva. Taman kad pomisli da ga je zgrabila, a on joj isklizne iz prstiju. Sada je prečesto tako.

„Avijenda, hoćeš li molim te da se postaraš za ovo?“

„Naravno“, odgovori Avijenda, s lakoćom se prihvativši saidara. Elejna suzbi nalet ljubomore. Njene poteškoće su Randova krvava krivica, a ne njene sestre. „I hvala ti. Potrebno mi je da vežbam.“

To nije bila istina, već pokušaj da je ne povredi. Avijenda poče da tka Vazduh, Vatru, Vodu i Zemlju u složene obrasce – i to skoro jednako vešto kao što bi ona učinila, premda daleko sporije. Njena sestra nije umešna s vremenom kao što je ona, ali nije imala prednost koju pruža podučavanje Morskog naroda. Naravno, oblaci nisu tek tako nestali. Najpre se munje pretvoriše u jednostruke bleskove, pa se prorediše i na kraju potpuno stadoše. To je bilo najteže. Prizivanje munja je kao igranje percetom među prstima u poređenju s njihovim zaustavljanjem, koje je pre kao dizanje kovačkog nakovnja golim rukama. A onda i oblaci počeše da se razilaze, da se proređuju i blede. I to je išlo polako. Ako se s vremenom radi previše i prebrzo, to može da dovede do posledica koje će zahvatiti okolinu ligama unaokolo, a čovek nikada ne zna kakve bi te posledice mogle biti. Razularene oluje i iznenadne poplave jednako su verovatne kao sunčani dani i nežni lahori. Dok su se oblaci raširili dovoljno da stignu do spoljnih kaemlinskih zidina, postali su sivi i iz njih se prosipao ravnomeran gust pljusak, od kojeg su se Elejni kovrdže brzo priljubile uz glavu.

„Je li to dovoljno?“ Smešeči se, Avijenda diže lice kako bi joj kiša lila niz obraze. „Volim da gledam vodu koja pada s neba.“ Svetlosti, čovek bi pomislio, da joj je dosta kiše. Padala je skoro svakog krvavog dana od početka proleća!

„Elejna, vreme je da se vratimo u palatu“, kaza Birgita stavljajući tetivu u džep svog kaputa. Počela je da je skida s luka čim su oblaci krenuli prema njima. „Nekima od ovih ljudi potrebno je staranje sestara. A ja kao da sam pre dva dana doručkovala.“

Elejna se namršti. Kroz vezu se osećala zabrinutost, koja joj je govorila sve što je trebalo da zna. Moraju da se vrate u palatu kako bi sklonili Elejnu s kiše, jer je u tom osetljivom stanju. Kao da će se istopiti! Ali ona odjednom shvati da ranjenici oko nje stenju, i pocrvene. Tim ljudima jeste potrebno staranje sestara. Čak i da može da zadrži saidar, njene skromne sposobnosti nisu dorasle ni najmanje njihovim povredama, a Avijenda nije ništa bolja od nje u Lečenju.

„Da, jeste vreme“, odgovori. Kad bi samo mogla da povrati vlast nad svojim osećanjima! I Birgiti bi bilo drago zbog toga. I njoj su se obrazi crveneli, od odjeka Elejninog stida. Nimalo se nisu slagali s namrštenim izrazom koji je nosila na licu dok je žurno uvodila Elejnu u kulu.

Vatrenjak, Magin i ostali konji strpljivo su stajali i čekali tamo gde su im uzde puštene, baš kao što je Elejna i očekivala. Čak je i Magin bila dobro uvežbana. Dok Alisa i ostale Srodnice nisu izašle iz jedne uže ulice, bile su potpuno same. Nigde na vidiku nije bilo ni taljiga ni kola. Sva su vrata bila čvrsto zatvorena, a na svim prozorima namaknute zavese, mada je lako moguće da iza njih zapravo nema nikoga. Većina ljudi ima dovoljno pameti da pobegne čim primeti i nagoveštaj da na stotine ljudi samo što ne počnu da vitlaju mačevima u njihovoj blizini. Jedna zavesa se mrdnu; lice neke žene na tren se pojavi u prozoru, pa nestade. Drugi nalaze neko jezivo zadovoljstvo u tome da sve to posmatraju.

Tiho razgovarajući, četiri Srodnice zauzeše svoja mesta tamo gde su pre više sati otvorile kapiju. Pogledaše leševe na ulici i odmahnuše glavama, ali to nisu bili prvi mrtvaci koje su u životu videle. Nijednoj od njih ne bi bilo dozvoljeno da bude iskušana za Prihvaćenu, ali bile su spokojne, samouverene i dostojanstvene kao sestre, iako im je kiša oblivala kose i haljine. Kada su saznale za Egvenine namere za Srodnice – da budu povezane s Kulom i da se Aes Sedai među njih povlače iz službe – počele su malo manje da strahuju za svoju budućnost, naročito kada su saznale da će njihovo Pravilo ostati da važi i da će nekadašnje Aes Sedai takođe morati da ga poštuju. Nisu sve verovale u to – za poslednjih mesec dana njih sedam je pobeglo ne ostavivši ni poruku – ali većina jeste verovala i to im je ulivalo snagu. To što imaju posla vratilo im je ponos. Elejna nije ni shvatala da im je ponos povređen sve dok one nisu prestale da sebe gledaju kao izbeglice koje su u potpunosti zavisne od nje. Sada se drže uspravnije. Na licima im više nema brige. Ali, nažalost, više nisu onako spremne da se potčinjavaju sestrama. Mada je to i ranije počelo. Nekada su smatrale Aes Sedai nečim uzvišenijim od običnih smrtnica, ali sablaznile su se kada su shvatile da šal nijednu ženu ne čini nečim višim nego što je bez njega.

Alisa pogleda Elejnu, pa na tren stisnu usne i nepotrebno namesti smeđe suknje. Ona se zalagala za to da Elejni bude zabranjeno – zabranjeno – da tu dođe. A Birgita skoro da joj je popustila! Alisa je jaka žena. „Kapetan-generale, jeste li spremni za nas?“, upita.

„Jesmo“, odgovori Elejna, ali Alisa sačeka da Birgita klimne pre nego što se poveza sa ostale tri Srodnice. Izuzev onog jednog kratkog pogleda, na Elejnu nije trebalo da obraća pažnju. Zaista, Ninaeva nije trebalo ni da pokušava da ih „natera da nađu petlju“, kako je ona to kazala. Kada se opet bude dokopala Ninaeve, ima da ozbiljno popriča s tom ženom.

Dobro poznati uspravni rasek pojavi se i kao da se okrenu i pretvori u pogled na dvorište glavne konjušnice u palati – rupa u vazduhu bezmalo četiri sa četiri koraka velika, ali pogled kroz taj otvor, na visoka zasvođena vrata jedne od belih mermernih konjušnica, bio je malčice pomeren u stranu u odnosu na ono što je očekivala. Kada projaha i dospe na kišom obliveno dvorište, vide zašto. Još jedna kapija je bila otvorena, premda neznatno manja. Ako čovek pokuša da otvori kapiju tamo gde jedna već postoji, njegova će biti pomerena tek toliko da se dve kapije ne dodiruju, mada će procep između njih biti tanji od oštrice brijača. Kroz tu drugu kapiju dvored konjanika kao da je dolazio pravo iz spoljnog zida dvorišta konjušnice i savijao se kako bi izašao iz dvorišta kroz širom otvorene kapije okovane gvožđem. Neki su nosili uglačane kalpake i oklopne prsluke ili oklope koji su se sastojali od verižnjača ojačanih čeličnim pločama, ali svi do jednog su bili u crvenim kaputima belih okovratnika kakve nosi Kraljičina garda. Jedan visoki čovek širokih pleća, s dva zlatna čvora na levom ramenu crvenog kaputa, stajao je na kiši i gledao ih, s kalpakom ispod ruke pritisnutim uz bok.

„E ovo je dobrodošao prizor“, promrmlja Birgita. Male skupine Srodnica tragale su po unutrašnjosti zemlje pokušavajući da nađu bilo koga ko bi došao da podrži Elejnu, ali su to opasna posla. Za sada su Srodnice donele vesti o desetinama i desetinama skupina koje pokušavaju da stignu do grada, ali pošlo im je za rukom da pronađu tek pet družina, koje su u zbiru davale manje od hiljadu ljudi. Raširio se glas o tome koliko Arimila ima ljudstva oko grada, tako da se ljudi koji podržavaju Trakande pomalo pribojavaju toga da će ih pronaći – i toga ko bi mogao da ih pronađe.

Čim se Elejna i ostale pojaviše, pritrčaše u crveno odeveni konjušari s belim lavom na levom ramenu. Jedan žgoljavi krezubi čovek, s tek rubom sede kose oko glave, uhvati Vatrenjaka za oglav dok jedna vitka proseda žena pridrža Elejni stremen da sjaše. Ne obraćajući pažnju na pljusak, ona pođe ka visokom čoveku, svakim korakom pljuskajući po vodi. Kosa mu je sva slepljena padala preko lica, ali videla je da je mlad, dobrano mlađi od srednjih godina.

„Svetlost te obasjala, poručnice“, kaza mu. „Kako se zoveš? Koliko si ljudi doveo? I odakle?“ Kroz taj manji otvor videla je povorku konjanika kako se van njenog vidokruga pruža među visokim drvećem. Kad god bi dvojica projahala, na kraju povorke pojavila bi se još dvojica. Da joj je neko rekao, ne bi poverovala da je igde ostalo toliko gardista.

„Čarlz Gajbon, kraljice moja“, odgovori on i pade na koleno, pritiskajući pesnicu u oklopnoj rukavici o kamen kojim je dvorište bilo popločano. „Kapetan Kindlin iz Aringila dao mi je dozvolu da pokušam da stignem do Kaemlina. To je bilo nakon što smo saznali da su gospa Nijana i ostali pobegli.“

Elejna se nasmeja. „Ustani, čoveče. Ustani. Još nisam kraljica.“ Aringil? Tamo nikada nije bilo tako mnogo gardista.

„Kako kažeš, moja gospo“, odgovori on i ustajući pokloni se kako je doličnije pred kćeri naslednicom.

„Možemo li da nastavimo ovo unutra?" razdraženo upita Birgita. Gajbon pogleda njen kaput sa zlatnim prugama na krajevima rukava i čvorovima koji označavaju njen čin i pozdravi je, a ona na to odgovori brzim dodirom pesnice preko nedara. Ako se iznenadio što je zatekao ženu kao kapetan-generala, bio je dovoljno pametan da to ne pokaže. „Mokra sam do gole kože, a i ti si, Elejna.“ Avijenda je bila odmah iza nje, šala obmotanog oko glave, i sada kada joj je bela bluza bila mokra i priljubljena uz telo, a tamna suknja natopljena vodom i teška – reklo bi se da više nije onako srećna zbog kiše. Gardistkinje su vodile svoje konje prema jednoj konjušnici, izuzev onih osam koje će ostati sa Elejnom dok im ne stigne smena. Gajbon ni na njih nije ništa rekao. Veoma pametan čovek.

Elejna dozvoli da je odvuku do jednostavne kolonade koja je vodila ka ulazu u palatu. Gardistkinje su je čak i tu okruživale, četiri napred a četiri iza nje, tako da se osećala kao zatvorenica. Ali usprotivila se kada su se sklonile od kiše. Želela je da zna. Opet pokuša da prigrli saidar – bilo bi lako pomoću Moći ukloniti vlagu iz odeće – ali Izvor joj opet izmače. Avijenda nije znala to tkanje, tako da su morale da stoje tu dok je voda kapljala s njih. Podne svetiljke od jednostavnog kovanog gvožđa poredane uza zidove još nisu bile upaljene, a pošto je napolju padala kiša, tu je bilo mračno. Gajbon prstima nekako namesti kosu. Svetlosti, skoro da je prelep! U zelenkasto-smeđim očima videlo mu se da je umoran, ali lice kao da mu je bilo stvoreno za smešenje – samo što je izgledao kao da se predugo nije nasmešio.

„Kapetan Kindlin mi je kazao da mogu pokušati da pronađem ljude koje je Gebril otpustio iz službe, moja gospo, a oni su počeli da mi pristupaju u velikom broju, čim sam to razglasio. Iznenadila bi se koliko njih je strpalo svoju uniformu u kovčeg, čekajući dan kada će im ponovo zatrebati. A priličan broj njih je sa sobom odneo svoje oklope, što strogo govoreći nisu smeli, ali drago mi je što jesu. Kada sam čuo za opsadu, uplašio sam se da sam predugo čekao. Razmišljao sam da pokušam da se probijem do jedne od gradskih kapija, kada me je gazdarica Zigejn sa ostalima pronašla.“ Lice mu poprimi zbunjen izraz. „Veoma se uznemirila kada sam je nazvao Aes Sedai, ali to što nas je ovamo dovelo mora da je Jedna moć.“

„Jeste, a ona nije“, nestrpljivo mu odvrati Elejna. „Koliko, čoveče?“

„Četiri hiljade sedam stotina šezdeset dvojica gardista, moja gospo. A usput sam susreo čitav niz lordova i gospi koji su sa svojim oružnicima pokušali da stignu do Kaemlina. Budi spokojna. Uverio sam se da su ti odani pre nego što sam im dopustio da mi se pridruže. Niko od njih nije iz velikih kuća, ali s njima je u zbiru blizu deset hiljada, milostiva.“ Kazao je to kao da ni najmanje nije bitno. U staji je četrdeset konja dovoljno zdravih za jahanje. Doveo sam ti deset hiljada vojnika.

Elejna se zasmeja i razdragano zapljeska. „Predivno, kapetane Gajbone! Predivno!“ Arimiline snage su i dalje brojnije, ali ne onako strašno kao ranije.

„Gardista poručnik, moja gospo. Ja sam poručnik.“

„Od sada si kapetan Gajbon.“

„I moj zamenik“, dodade Birgita, „bar za sada. Pokazao si da si snalažljiv, a imaš dovoljno godina da si mogao da namakneš neko iskustvo – potrebno mi je i jedno i drugo.“

Gajbon kao da je time bio zatečen, pa poče da se klanja i da mucajući zahvaljuje. Pa, čovek njegovih godina očekivao bi obično da u službi provede još deset ili petnaest godina pre nego što ga razmotre za kapetana, a kamoli za zamenika kapetan-generala, ma koliko privremenog.

„A sada je već krajnje vreme da se presvučemo u suvu odeću“, nastavi Birgita. „Naročito ti, Elejna.“ Kroz zaštitničku vezu osećala se neumoljiva odlučnost koja je nagoveštavala da će možda pokušati da odvuče Elejnu ako ova bude odugovlačila.

Elejna u sebi planu, vrelo i oštro, ali suzbi to. Skoro da je udvostručila broj svojih vojnika, tako da nema namere da dopusti da joj išta pokvari današnji dan. Sem toga, i ona želi da se presvuče u suvu odeću.