Bodež snova

18 Vesti za Zmaja

„Dosta, Loijale“, odlučno reče Rand, nabijajući palcem u kratku lulu duvan koji je izvadio iz vrećice od kozje kože. Bio je to tairenski list, blago uljastog ukusa od sušenja, ali ništa drugo nije imao. Grmljavina se začu nad njima, lagana i teška. „Izgubiću glas odgovarajući ti na sva ta pitanja.“

Sedeli su za dugim stolom u jednoj od većih, prostorija u vlastelinskoj kući lorda Algarina, na čijem su jednom kraju stajali nagurani ostaci ručka. Sluge su mahom stare i otkad je Algarin otišao za Crnu kulu, kreću se sporije nego ikada. Kiša koja je napolju lila kao iz kabla izgleda da je popuštala, mada su snažni naleti vetra i dalje zasipali prozore teškim kišnim kapima, dovoljno snažno da se staklo trese u žutim oknima. Mnoga okna bila su puna mehurova; neka su spoljnu sliku krivila skoro do neprepoznatljivosti. Sto i stolice bili su jednostavno izrezbareni, ništa kitnjastiji nego u mnogim seljačkim kućama, a žuti ukrasi ispod visokog svoda tek nešto malo više od toga. Dva kamina na suprotnim krajevima prostorije bili su široki i visoki, ali od običnog kamena, a držači za drva i žarači od kovanog gvožđa i jednostavni. Bio on lord ili ne, Algarin je daleko od bogatog čoveka.

Vraćajući vrećicu s duvanom u džep, Rand priđe jednom kaminu i pomoću malih mesinganih mašica uze zapaljeni iver hrastovine da bi njime zapalio lulu. Nadao se da to nikome neće biti čudno. Izbegava da usmerava više nego što je to krajnje neophodno, naročito ako je još neko prisutan – teško mu je da prikrije vrtoglavicu koja ga obuzme prilikom usmeravanja – ali za sada to niko nije pomenuo. Za jednim naletom vetra usledi škripa, kao da granje pređe preko prozora. Samo mu se čini. Najbliže drveće bilo je preko polja, više od pola milje daleko.

Loijal je iz ogijerskih soba doneo jednu stolicu izrezbarenu lozama, tako da su mu kolena bila u ravni s površinom stola kada je u njoj sedeo, pa je morao oštro da se nagne napred kako bi pisao u svojoj beležnici s kožnim povezom. Knjiga je za njega bila mala, dovoljno da mu stane u jedan od povećih džepova kaputa, ali Rand je malo koju ljudsku knjigu video da je veća od nje. Loijalu su gornja usna i deo brade bili prekriveni finim dlačicama. Pokušava da pusti bradu i brkove, ali nakon nekoliko nedelja, izgleda da još nema nekog velikog uspeha.

„Ali nisi mi rekao skoro ništa korisno“, zagrme Ogijer, kao doboš koji razočarano tuče. Ćubaste uši mu klonuše. Svejedno, poče da briše čelični vrh svog uglačanog drvenog pera. Deblje od Randovog palca i dovoljno dugo da izgleda vitko, savršeno je pristajalo Loijalovim debelim prstima. „Nisi spomenuo nikakva junačka dela, sem tuđa. Kada pričaš, sve to zvuči nekako svakodnevno. Po tvojoj priči, pad Ilijana bio je uzbudljiv koliko i gledanje tkača kako popravlja razboj. A čišćenje Istinskog izvora? Ti i Ninaeva ste se povezali, a onda seli da usmeravate dok su se svi ostali borili protiv Izgubljenih. Čak mi je i Ninaeva ispričala više od toga, a ona tvrdi da se skoro ničega ne seća.“

Ninaeva, sa svim svojim draguljima ukrašenim ter’angrealima, kao i onim čudnim angrealom u obliku prstenova spojenih s narukvicom, promeškolji se u svojoj stolici ispred drugog kamina, a onda se vrati posmatranju Alivije. Povremeno bi bacala pogled ka prozorima i cimala svoju debelu pletenicu, ali izgledalo je kao da je uglavnom usredsređena na žutokosu Seanšanku. Stojeći pored vrata kao stražar, Alivija se na tren nasmeši. Nekadašnja damane znala je da se Ninaeva nakinđurila zbog nje. Ali pogled njenih plavih očiju – kao neke ptice grabljivice – ni u jednom trenutku nije postao manje oštar. Otkad su joj u Kaemlinu skinuli okovratnik, to se retko kada desilo. Dve Device koje su blizu nje čučale i igrale se, Harilin od Gvozdene planine Taardada i Enaila od Džara Čarina, bile su nakinđurene na svoj način. Šoufe su im bile obmotane oko glava a crni velovi visili su im niz grudi. Obe su kroz remenje koje im je na leđima držalo navlaku za luk zadenule po tri ili četiri kratka koplja, a na podu pored njih bili su im mali štitovi od bivolje kože. U vlastelinskoj kući bilo je pedeset Devica, nekoliko od njih iz klana Šaido, a sve kao da su bile spremne da za tren oka zaplešu kopljima. Možda i s njim. Kao da su bile rastrzane između razdraganosti što ga opet štite i nezadovoljstva zbog toga koliko ih je dugo izbegavao.

Što se njega tiče, nije bio u stanju nijednu od njih da pogleda a da se ne seti litanije žena koje su zbog njega poginule i žena koje je on ubio. Moiraina Damodred. Ona iznad svih. Njeno ime mu je u glavi bilo zapisano ognjenim pismenima. Lija od Kosaida Carina, Sendara od Gvozdene planine Taardada, Lamela od Dimne vode Mijagoma, Andilin od Crvene soli Gošijena, Desora od Musara Rejn... Tako mnogo imena. Ponekad se usred noći probudi mrmljajući taj spisak, dok ga Min grli i smiruje ga kao da teši dete. Uvek bi joj govorio da je dobro i da hoće da se vrati na spavanje, ali nakon što sklopi oči, ne bi mogao da zaspi dok u sebi ne završi taj spisak. Ponekad bi ga Lijus Terin pojao s njim.

Min diže pogled s toma koji je bio otvoren na stolu, jedne od knjiga Herida Fela. Kao da je proždirala te knjige, a ne čitala – a poruku koju je on poslao Randu pre nego što je ubijen, u kojoj mu kaže da je Min za njega smetnja jer je previše lepa – koristila je da obeležava stranicu na kojoj je stala. Njen kratki plavi kaput, po rukavima i suvratku izvezen belim cvećem, bio je skrojen tako da joj grli nedra, a kremasta svilena bluza ispod kaputa bila je raskopčana tako da se vidi samo malo izreza. Na licu uokvirenom tamnim kovrdžama koje su joj padale do ramena, zadovoljno su sjaktale njene krupne tamne oči. Osećao je njeno zadovoljstvo kroz vezu. Volela je da je gleda. Nema sumnje da joj je veza stavljala do znanja koliko on uživa u tome. Za divno čudo, kroz vezu se pronosio i osećaj da i ona voli da gleda njega. Lepa? Protrlja se po uhu i zapevuši. Ona je prelepa. I vezana je za njega više nego ikada ranije. Ona, Elejna i Avijenda. Kako sada da ih sačuva? Natera sebe da joj se nasmeši, ne vadeći lulu iz usta, ali nije bio siguran koliko je njegova varka bila uspešna. Pomalo razdraženosti uđe u vezu s njenog kraja, mada nikako nije shvatao zašto ona postaje razdražena kad god pomisli kako se on brine za nju. Svetlosti, ona bi htela da zaštiti njega!

„Loijale, Rand nije baš pričljiv“, kaza ona, ali više se nije smešila. U njenom tihom, skoro melodičnom glasu, nije se čuo gnev – ali veza je pričala drugu priču. „Zapravo, ponekad je pričljiv koliko neka školjka.“ Rand uzdahnu kada vide kako ga gleda. Izgleda da će biti poprilično priče kada budu nasamo. „Što se mene tiče, ne mogu mnogo da ti kažem, ali sigurna sam da će ti Kecuejn i Verin reći sve što te zanima. A reći će ti i drugi. Bolje pitaj njih, ako nećeš samo potvrdne i odrične odgovore.“

Zdepasta sitna Verin, koja je sedela u stolici pored Ninaeve i plela, kao da se prenula začuvši svoje ime. Trepnu, kao da se pita gde je. Na suprotnom kraju stola, sa otklopljenom kotaricom za šivenje pored sebe, Kecuejn diže pogled s veza samo na toliko da kratko pogleda Loijala. Zlatni ukrasi zanjihaše se na kao gvožđe sivoj punđi na njenoj glavi. Beše to samo pogled, a ne mrštenje, ali Loijalu se uši trznuše. Aes Sedai uvek ostavljaju snažan utisak na njega, a Kecuejn više od ma koje druge.

„O, hoću, Min, hoću“, odgovori on. „Ali Rand je ključan za moju knjigu.“ Pošto u blizini nije imao zdelu s peskom, nežno dunu na stranicu svoje beležnice kako bi osušio mastilo, ali pošto je Loijal upravo to – Loijal, i dalje je pričao između dva daha. „Rande, nikada ne daješ dovoljno pojedinosti. Sve moram da izvlačim iz tebe. Ma nisi ni spomenuo da si bio zatočen u Far Madingu sve dok to Min nije rekla. Nisi ni spomenuo! Šta je Savet devetorice rekao kada su ti ponudili Lovorovu krunu? I kada si joj promenio ime? Ne bih rekao da im se to dopalo. Kako je prošlo krunisanje? Je li bilo gozbi, proslave, svečanih povorki? Koliko te je Izgubljenih napalo kod Šadar Logota? Koji? Kako je sve to na kraju izgledalo? Kakav je bio osećap. Moja knjiga neće biti baš dobra ako ne bude sadržala pojedinosti. Nadam se da će mi Met i Perin dati bolje odgovore.“ Namršti se, a duge obrve okrznuše mu obraze. „Nadam se da su obojica dobro.“

Boje se uskomešaše u Randovoj glavi, dve duge zavrtložiše se u vodi. Sada je već znao kako da ih potisne, ali ovoga puta nije ni pokušavao. Jedna duga se skrasi u kratak prizor Meta kako na čelu povorke konjanika jaše kroz šumu. Kao da se raspravljao s jednom sitnom tamnoputom ženom koja je jahala pored njega, skidajući šešir i zureći u njega, a onda ga opet nabijajući na glavu. To potraja tek nekoliko trenutaka, nakon čega taj prizor zameni slika Perina kako sedi u trpezariji neke gostionice ili u nekoj krčmi, s jednim čovekom i ženom u istovetnim crvenim kaputima kitnjasto ukrašenim plavim i žutim. Ispred njih su bili vinski pehari. Čudna odeća. Perin je izgledao smrtno ozbiljno, a ti što su s njim – bojažljivo. Od njega?

„Dobro su“, reče, spokojno zanemarivši Kecuejnin prodorni pogled. Ona ne zna baš sve, a on namerava da tako i ostane. Na površini je bio spokojan i zadovoljan, i ispuštao je kolutove dima, ali osećao je nešto sasvim drugo. Gde li su oni?, gnevno je pomislio, suzbijajući boje da se ne bi opet pretvorile u slike. To mu je sada bilo jednako lako kao disanje. Potrebni su mi, a oni otišli da se provode u Ansalinskim vrtovima!

Odjednom mu se još jedna slika pojavi u glavi, lice nekog muškarca, a dah mu stade. Prvi put ga jasno ugleda pre nego što nestade. Plavooki čovek, četvrtaste brade, možda nekoliko godina stariji od njega. Ili bolje reći, prvi put da ga jasno vidi nakon toliko vremena. Bilo je to lice muškarca koji mu je spasao život u Šadar Logotu, kada se borio protiv Samaela. Još gore...

Bio me je svestan, kaza Lijus Terin. Za promenu, zvučao je razumno. Ponekad tako zvuči, ali ludilo se vremenom uvek vrati. Kako to da je lice koje mi se prikazuje u mislima svesno mene?

Ako ti ne znaš, kako očekuješ da ja znam?, pomisli Rand. Ali ija sam bio svestan njega. Bio je to čudan osečaj, kao da... dodiruje... tog drugog čoveka, na neki način – ali ne telesno. Ostatak toga se zadržao. Činilo mu se kao da je samo potrebno da se za dlaku pomeri, u ma kom smeru, kako bi ga ponovo dodirnuo. Mislim da je i on video moje lice.

Više mu nije delovalo čudno da razgovara s glasovima u svojoj glavi. Zapravo, tako je već duže. A sada... Sada može da vidi Meta i Perina čim pomisli na njih ili čuje njihova imena, a to drugo lice pojavljuje mu se samo od sebe. Očigledno da je to nešto više od lica. Šta, pored njega, vodi razgovor u njegovoj glavi? Ali taj čovek ga jeste bio svestan, kao i Rand njega.

Kada su se naši mlazevi kobne vatre dodirnuli u Šadar Logotu, to mora da je stvorilo svojevrsnu vezu između nas. Ne mogu da smislim nikakvo drugo objašnjenje. To je bio jedini put da smo se ikada sreli. On je koristio onu njihovu takozvanu Pravu moć. Mora da je to bilo posredi. Nisam ništa ni osetio, ni video – izuzev njegovog mlaza kobne vatre. Više mu nije bilo ni čudno to što je znao neke stvari koje su zapravo poticale od Lijusa Terina. Sećao se Ansalinskih vrtova, uništenih za vreme Rata Senke, jednako dobro kao očevog imanja. Ali znanje je prelazilo i na drugu stranu. Lijus Terin je ponekad pričao o Emondovom Polju kao da je tamo odrastao. Da li ti jo ima ikakvog smisla?

O, Svetlosti, zašto moram da imam ovaj glas u glavi?, zaječa Lijus Terin. Zašto ne mogu da umrem? O, Ilijena, najdraža moja Ilijena, tako želim da ti se pridružim. A onda priča utihnu i ostade samo jecanje. Često je ridao kada je govorio o supruzi koju je u svom ludilu umorio.

Ali to nije bilo bitno. Rand potisnu zvuk čovekovog plača, gurajući ga tako daleko da se pretvori samo u slabašnu buku na rubu sluha. Bio je siguran da je u pravu. Ali ko je taj čovek? Mora da je reč o nekom Prijatelju Mraka, ali ne o jednom od Izgubljenih. Lijus Terin je njihova lica poznavao jednako dobro kao svoje, a sada ih i Rand zna. Kroz glavu mu iznenada sinu jedna misao, od koje se namršti. Koliko li je taj čovek svestan njega? Ta’vereni mogu da se pronađu na osnovu njihovog otiska u Šari, mada samo Izgubljeni znaju kako. Lijus Terin svakako nikada nije spomenuo da to zna – njihovi „razgovori" skoro uvek su kratki, a taj čovek retko kada svojevoljno daje neko znanje – i od njega se ništa nije prenelo na tu temu. Bar su Lanfear i Išamael znali kako to rade, ali otkad su oni umrli – nijedan drugi Izgubljeni nije ga tako pronašao. Može li se Ta povezanost iskoristiti na isti način? Moguće je da su svi u opasnosti. U većoj opasnosti nego obično, kao da ta uobičajena opasnost nije dovoljno velika.

„Rande, jesi li dobro?“, zabrinuto upita Loijal, zavrćući srebrni zatvarač izrezbaren lišćem na svojoj mastionici. Mastionica je bila od tako debelog stakla da bi preživela sve sem da je snažno bace o kamen, ali Loijal je rukovao njome kao da je veoma krhka. U njegovim ogromnim šakama i jeste delovala krhko. „Učinilo mi se da sir ima čudan ukus, ali ti si ga poprilično pojeo.“

„Dobro sam“, odgovori Rand, ali Ninaeva ga naravno nije slušala. Ustala je sa svoje stolice i za tren oka, kao da lebdi, krenula ka njemu, tako brzim koracima da su se njene plave suknje lelujale za njom. On se naježi kada ona prigrli saidar i pruži ruke da ga dodirne po glavi.

Trenutak kasnije, prože ga jeza. Ta žena nikada ne pita! Ponekad se ponaša kao da je i dalje Mudrost u Emondovom Polju, a da će se on sutra ujutro vratiti na svoje imanje.

„Nisi bolestan“, kaza ona sa olakšanjem u glasu. Pokvarena hrana u poslednje vreme izaziva svakava oboljenja među slugama, a neka od njih i ozbiljna. Ljudi bi umrli da nije bilo Aša’mana i Aes Sedai da ih Leče. Nevoljni da svom gospodaru troše ono malo novca što ga ima bacajući hranu, uprkos svim upozorenjima koja su im Kecuejn, Ninaeva i ostale Aes Sedai upućivale, hranili su se stvarima koje bi trebalo da su završile na smeću. Nešto drugačije peckanje na tren se usredsredi oko dve rane na njegovom levom boku.

„Ta rana nije ništa bolje“, namršti se ona. Pokušavala je da je Isceli, ali to joj nije uspelo ništa više nego Flinu. To joj nije prijalo. Ninaeva neuspehe doživljava kao ličnu uvredu. „Kako uopšte možeš da stojiš? Mora da si u suludim bolovima.“

„Zanemaruje ih“, ledeno reče Min. O da, biće priče.

„Ne boli ništa više kad stojim nego kad sedim“, odgovori on Ninaevi, nežno joj skidajući ruke sa svoje glave. Jednostavna istina. Ali istina je bila i ono što je Min rekla. Ne može da dopusti sebi da postane zatočenik bola.

Jedno krilo vrata otvori se uz škripu i u prostoriju uđe sedi čovek u iznošenom žutom kaputu koji mu je labavo visio s mršavih ramena, opervažen crvenim i plavim. Naklonio se kolebljivo, ali to je bila krivica njegovih bolnih zglobova, a ne znak nepoštovanja. „Moj lorde Zmaju“, reče on glasom bezmalo jednako škripavim kao šarke na vratima, „lord Logan se vratio.“

Logan nije čekao da ga pozovu, već je ušao gotovo slugi za petama. Visok čovek kovrdžave tamne kose koja mu je padala do ramena, i tamnoput za jednog Geldanca, ženama je bio zgodan, ali bilo je i nečeg mračnog u njemu. Nosio je crni kaput s mačem i zmajem na visokom okovratniku, kao i mač dugog balčaka na boku, ali i još nešto – okruglu značku na ramenu na kojoj su bile prikazane tri zlatne krune na plavom polju. Je li taj čovek uzeo sebi znamenje? Starčeve čupave obrve iznenađeno se izviše, pa pogleda Randa kao da pita želi li da Logan bude izbačen.

„Rekao bih da su vesti iz Andora prilično dobre“, poče Logan, pa zadenu crne oklopne rukavice za pojas o kojem mu je visio mač. Randu se nakloni najmanje moguće, tek blago povivši leđa. „Elejna i dalje drži Kaemlin, ali Arimila i dalje održava opsadu; no Elejna je u prednosti budući da Arimila ne može da spreči ni dopremanje hrane, a kamoli pojačanja. Nema potrebe da se mrštiš. Nisam ulazio u grad. U svakom slučaju, crnokaputaši tamo nisu baš dobrodošli. Krajišnici su i dalje na istom mestu. Izgleda da je bilo pametno što si se držao podalje od njih. Glasine kažu da je s njima trinaest Aes Sedai, kao i da te traže. Je li se Bašer već vratio?“ Ninaeva mu se namršti i odmaknu se od Randa, čvrsto stiskajući svoju pletenicu. Što se nje tiče, sasvim je prikladno da Aes Sedai vezuju Aša’mane, ali ne i obratno.

Njih trinaest koje ga traže? Držao se podalje od Krajišnika, zbog toga što Elejna nije želela njegovu pomoć – nazvala je to mešanjem, a on je počeo da uviđa kako je bila u pravu; Lavlji presto bi trebalo da ona osvoji, a ne da joj ga on pokloni – ali možda je ispalo dobro što je tako učinio. Svi krajiški vladari povezani su s Belom kulom, a nema nikakve sumnje da je Elaida i dalje željna da ga se dočepa. Ona i onaj njen suludi proglas da niko ne sme da mu priđe, sem preko nje. Ako veruje da će ga to naterati da joj dođe pred noge, prava je budala.

„Hvala ti, Etine, to je sve. Lord Logan?“, upita on kada se sluga pokloni i izađe, još jednom popreko pogledavši Logana. Rand je mislio da bi taj čovek zaista pokušao da istera Logana napolje, da mu je to rekao.

„Titula je njegova po rođenju“, javi se Kecuejn, ne dižući pogled s veza. Ona bi i trebalo da zna; pomogla je da ga zarobe još u vreme kada je sebe zvao Ponovorođenim Zmajem, i njega i Taima. Ukrasi u kosi zanjihaše joj se kada klimnu sama sebi. „Ma fuj! Sitni plemić sa šakom zemlje u planinama, mahom u liticama. Ali kralj Džohanin i Visoki krunski savet oduzeli su mu zemlju i titulu kad je postao lažni Zmaj.“

Logan malčice pocrvene, ali hladno i staloženo reče: „Mogli su da mi oduzmu imanje, ali ne i da oduzmu ono što jesam.“

Naizgled i dalje usredsređena na svoj vez, Kecuejn se tiho zasmeja. Verin prestade da plete. Posmatrala je Logana kao neki punački vrabac koji posmatra bubu. I Alivija upre svoj oštri pogled u njega, a Harilin i Enaila kao da su se samo reda radi igrale. Min je izgledala kao da i dalje čita, ali obe šake počivale su joj blizu rubova suprotnog rukava. Tu su joj skriveni noževi. Nijedna od njih mu ne veruje.

Rand se namršti. Što se njega tiče, taj čovek može sebe da zove kako god hoće, sve dok radi ono što mu se kaže – ali Kecuejn je i njega i sve ostale u crnom kaputu čačkala skoro koliko i Randa. Ni on nije bio baš u potpunosti siguran koliko može da veruje Loganu, ali mora da radi sa alatkama koje su mu na raspolaganju. „Je li završeno?“ Pošto je Logan bio tu, Loijal je opet otvorio mastionicu.

„Više od pola Crne kule nalazi se u Arad Domanu i Ilijanu. Poslao sam sve ljude s vezanim Aes Sedai, izuzev ovih ovde, baš kao što si naredio.“ Logan priđe stolu dok je pričao, pa među tanjirima i ostacima hrane pronađe jedan plavi ibrik u kojem je još bilo vina i napuni sebi jedan zeleni pehar. U toj kući ima veoma malo srebrnog posuđa. „Trebalo je da me pustiš da dovedem ovamo više ljudi. Previše je Aes Sedai za moj ukus.“

Rand zagunđa. „Pošto je to delimično tvoje maslo, moraćeš da živiš s tim. A moraće i drugi. Nastavi.“

„Dobrejn i Ruark poslaće Borca s porukom čim nađu nekoga ko je zadužen za nešto veće od običnog sela. Savet trgovaca tvrdi da kralj Alsalam i dalje vlada, ali ili neće ili ne mogu da ga pronađu ili da kažu gde je, mada izgleda da su se i međusobno zavadili, a Bandar Eban je više nego napola napušten i prepušten rulji.“ Logan se namršti, gledajući u pehar. „Družine siledžija održavaju takav-kakav red i od ljudi za koje tvrde da ih štite iznuđuju hranu i novac, ali uzimaju i sve ostalo što zažele, uključujući i žene.“ Vezu odjednom preplavi usijani bes, a Ninaeva skoro zareža. „Ruark je krenuo da tome učini kraj, ali kada sam odlazio to je već prerastalo u bitku“, završi Logan.

„Siledžije neće dugo izdržati protiv Aijela. Ako Dobrejn ne bude mogao da nađe nekoga ko je glavni, onda će za prvo vreme to morati da bude on.“ Ako je Alsalam mrtav, što se čini verovatnim, moraće da postavi domostrojitelja u ime gospodara Zmaja u Arad Domanu. Ali koga? To će morati da bude neko koga će Domanci prihvatiti.

Logan otpi pozamašan gutljaj vina. „Taimu baš i nije bilo drago što toliko ljudi odvodim iz Kule, a da mu nisam rekao kuda će. Mislio sam da će pocepati tvoje naređenje. Sve je pokušao da bi saznao gde si. O, izgara od želje da to sazna. Pogled mu je bio usijan, kao da mu oči plamte. Nisam siguran da me ne bi stavio na ispitivanje, samo da sam bio dovoljno glup da se s njime sastanem bez pratnje. Ali zbog jedne stvari bilo mu je drago: zbog toga što nisam poveo nijednog od njegovih čankoliza. To mu se sasvim jasno videlo na licu.“ Nasmeši se smrknuto. „Inače, njih sada ima četrdeset jedan. U poslednjih nekoliko dana dao je značku sa Zmajem dvanaestorici, a još pedeset njih je na njegovim posebnim časovima, i to su mahom ljudi koje je u skorije vreme primio. On nešto namerava, a ja čisto sumnjam da će ti se to dopasti.“

Kazao sam ti da ga ubiješ dok si još imao priliku, suludo se zasmeja Lijus Terin. Kazao sam ti – a sada je prekasno. Prekasno.

Rand besno dunu mlaz plavosivog dima. „Batali više“, odbrusi, upućujući to i Loganu i Lijusu Terinu. „Taim je podigao Crnu kulu i postigao da po broju pripadnika bude bezmalo ravna Beloj kuli – a taj broj je svakoga dana sve veći. Ako je Prijatelj Mraka, kako ti tvrdiš, zašto bi to radio?“

Logan ga pogleda pravo u oči. „Zato što to nije mogao da zaustavi. Po onome što sam čuo, čak je i u početku bilo ljudi koji su mogli da Putuju, a nisu bili među njegovim ulizicama, tako da nije imao nikakvog izgovora da lično sve novači. Ali on je podigao sopstvenu Kulu, skrivenu u Crnoj kuli, a ljudi u njoj odani su njemu, a ne tebi. Izmenio je spisak onih koji su navodno svojevoljno napustili službu i poslao izvinjenja zbog greške iz dobronamernih pobuda, ali možeš da se kladiš u sve što imaš da to nije bila nikakva greška.“

A koliko je Logan odan? Ako jedan lažni Zmaj mrzi to što sledi Ponovorođenog Zmaja, zašto to ne bi važilo i za drugog? On možda misli da ima povoda. Bio je daleko slavniji kao lažni Zmaj nego Taim, a daleko i uspešniji, jer je prikupio vojsku koja je izletela iz Geldana i na putu ka Tiru stigla skoro do Lugarda. Pola znanog sveta drhtalo je od straha na pomen Loganovog imena. Ali Mazrim Taim zapoveda Crnom kulom, dok je Logan Ablar samo još jedan Aša’man. Min je i dalje oko njega videla auru slave. Ali kako će tu slavu dostići – nije mogla da vidi.

Rand izvadi lulu iz usta i oseti njenu vrelinu naspram čaplje utisnute u dlan. Mora da je besno pućkao, a da toga nije ni bio svestan. Nevolja je u tome što su Taim i Logan manja muka. Oni moraju da čekaju. Alatke pri ruci. Potrudio se da mu glas bude staložen. „Taim je skinuo imena s tog spiska – to je ono što je važno. Ako ima miljenike, staću tome u kraj kada za to budem imao vremena. Ali Seanšani moraju biti na prvom mestu. A možda i Tarmon Gai’don.“

„Ako?“, procedi Logan tresnuvši peharom o sto tako snažno da se posuda slomi. Vino se prosu po stolu i preko ivice. Mršteći se, obrisa vlažnu šaku o rukav. „Zar misliš da mi se pričinjavaju stvari?“ Svakom rečju, glas mu je bivao sve uzavreliji. „Ili da ih izmišljam? Misliš li da je ovo ljubomora, Al’Tore? Zar to misliš?“

„Slušaj“, poče Rand, dižući glas kako bi se čuo od grmljavine.

„Kazala sam ti kako očekujem da se ti i tvoji prijatelji u crnim kaputima ponašate pristojno prema meni, mojim prijateljima i mojim gostima“, strogo ih prekide Kecuejn, „ali zaključila sam da to pravilo mora biti prošireno tako da uključuje i vas dvojicu.“ Glava joj je i dalje bila pognuta nad vezom, ali govorila je kao da im preti prstom ispred noseva. „Bar kada sam ja prisutna. To znači da ću vas možda išljepkati ako nastavite da se svađate.“ Harilin i Enaila se grohotom zasmejaše, tako da se vrpce koje su koristile u igri zamrsiše. I Ninaeva prasnu u smeh, mada pokuša da ga sakrije iza dlana. Svetlosti, čak se i Min nasmešila!

Logan se nakostreši, stiskajući zube toliko da se Randu učini da čuje kako škrguću. Iz petnih žila se trudio da se i sam ne nakostreši. Kecuejn i njena krvava pravila. Njeni uslovi da mu postane savetnica. Pretvarala se da ih je on tražio i malo-malo pa doda još jedan uslov na svoj spisak. Ta pravila nisu baš bila tegobna, ali smetalo mu je to što uopšte postoje, kao i to što mu ih je predstavljala kao da ga muva štapom. On zausti da joj kaže kako mu je dosta nje i njenih pravila.

„Šta god da Taim smera, najverovatnije će morati da sačeka Poslednju bitku“, odjednom reče Verin. Ono što je plela, bezoblična hrpa koja bi mogla da bude bilo šta, ležalo joj je u krilu. „Nastupiće ubrzo. Prema svemu što sam o tome pročitala, znaci su sasvim jasni. Pola slugu prepoznalo je mrtve ljude kako se šetaju hodnicima, ljude koje su poznavale dok su bili živi. To je već toliko često da se više i ne plaše toga. A desetak ljudi koji su terali stoku na prolećnu ispašu svega nekoliko milja severno odavde gledalo je kako se poveći grad rastače u maglu.“

Kecuejn diže glavu i zagleda se u zdepastu Smeđu sestru. „Verin, hvala ti što si nam ponovila ono što si nam juče ispričala“, kaza joj suvim glasom. Verin trepnu, pa se vrati pletenju, mršteći se kao da ni ona baš nije sigurna šta će od toga ispasti.

Min pogleda Randa u oči lagano odmahujući glavom, a on uzdahnu. Kroz vezu su se osećale razdraženost i zabrinutost, a pretpostavljao je da je to poslednje zapravo upozorenje njemu. Povremeno kao da joj je polazilo za rukom da mu pročita misli. Pa, ako mu je Kecuejn potrebna, a Min kaže da jeste, onda mu je potrebna. Samo bi voleo da zna šta bi ona to trebalo da ga nauči, sem kako da škrguće zubima od gneva.

„Posavetuj me, Kecuejn. Šta misliš o mojim namerama?“

„I naposletku – dečko pita“, promrmlja ona, spuštajući vez pored kotarice. „Pokrenuo je sve svoje spletke, pri čemu u neke od njih ja nisam ni upućena, i sada me pita. Vrlo dobro. Tvoj mir sa Seanšanima neće biti preterano omiljen.“

„Primirje“, prekide je on. „A primirje s Ponovorođenim Zmajem trajaće koliko i Ponovorođeni Zmaj. Kada umrem, svi će slobodno moći da opet zarate sa Seanšanima, ako tako hoće.“

Min uz tresak sklopi knjigu i prekrsti ruke ispod nedara. „Ne pričaj tako!“, viknu zajapurena od besa. Kroz vezu se takođe osećao strah.

„Proročanstva, Min“, tužno joj kaza. Nije mu bilo žao sebe, već nje. Želeo je da je zaštiti – nju, Elejnu i Avijendu – ali na kraju će ih povrediti.

„Rekoh ti da ne pričaš tako! Proročanstva ne kažu da moraš da umreš! Neću ti dozvoliti da umreš, Rande al’Tore! Elejna, Avijenda i ja nećemo ti dozvoliti!“ Ošinu pogledom Aliviju, za koju je njeno predviđanje reklo da će pomoći Randu da umre, a šake joj skliznuše niz ruke prema rubovima rukava.

„Min, budi dobra“, kaza joj on. Šake joj poleteše od rukava kao oprljene, ali ona stisnu zube i vezu odjednom preplavi tvrđoglavost. Svetlosti, zar će sad morati da se brine da Min ne pokuša da ubije Aliviju? Mada nije verovatno da bi u tome uspela – baciti nož na tu ženu bilo bi isto kao baciti ga na Aes Sedai – ali možda se povredi. Nije siguran da Alivija zna bilo kakva druga tkanja sem onih koja se koriste kao oružje.

„Neomiljen, kao što rekoh“, odlučno reče Kecuejn, dižući glas. Na tren se namršti na Min, pre nego što svu pažnju opet posveti Randu. Lice joj beše bezizražajno, staloženo, pravo lice jedne Aes Sedai. Njene tamne oči behu neumoljive, kao uglačani crni obluci. „Naročito u Tarabonu, Amadiciji i Altari, ali i svuda. Ako dopustiš Seanšanima da zadrže to što su već ugrabili, koju ćeš im sledeću zemlju prepustiti? Tako će većina vladara gledati na to.“

Rand se stropošta u svoju stolicu, pa ispruži noge i prekrsti ih u gležnjevima. „Nije bitno koliko će to biti neomiljeno. Prošao sam kroz onaj ter’angreal u obliku dovratka u Tiru, Kecuejn. Jesi li znala za to?“ Zlatni ukrasi zanjihaše se kada ona nestpljivo klimnu glavom. „Jedno od pitanja koja sam uputio Aelfinima bilo je: Kako da pobedim u Poslednjoj bici?“

„Bilo je opasno postaviti to pitanje“, ona tiho odgovori, „pošto se toliko dotiče Senke. Navodno, posledice toga mogu biti krajnje neprijatne. Šta je bio odgovor?“

„Sever i istok moraju biti kao jedno. Zapad i jug moraju biti kao jedno. Dva moraju biti jedno.“ On pusti kolut dima, a onda dunu još jedan kroz sredinu prvog dok se ovaj širio. Nije to bilo sve. Pitao je kako da pobedi i da preživi. Poslednji deo odgovora koji je dobio bio je: Da bi živeo, moraš umreti. Ali to neće pominjati ispred Min u skorije vreme. Zapravo, ispred ma koga sem Alivije. Sada još samo da prokljuvi kako da preživi umiranjem. „Isprva, mislio sam da to znači kako ću morati sve da pokorim, ali oni zapravo nisu to rekli. A šta ako to znači da će Seanšani pod svojom vlašću držati zapad i jug, a moglo bi se reći da je već tako, i da će se jedan savez boriti u Poslednjoj bici, Seanšani zajedno sa svima ostalima?“

„To jeste moguće“, dopusti ona. „Ali ako ćeš već da sklapaš to... primirje... zašto onda šalješ izgleda poveću vojsku u Arad Doman, kao i pojačanja vojsci koja je već u Ilijanu?“

„Zato što se Tarmon Gai’don bliži, Kecuejn, a ja se ne mogu istovremeno boriti i protiv Senke i protiv Seanšana. Ili će doći do primirja, ili ću ih zgaziti po svaku cenu. Proročanstva kažu kako moram da za sebe vežem devet meseca. Tek sam pre nekoliko dana shvatio šta to znači. Čim se Bašer vrati, znaću gde ću se i kada sastati sa Kćeri Devet meseca. Jedino pitanje je – kako da je vežem za sebe, a ona će imati odgovor na to.“

Govorio je kao da je to gotova stvar, povremeno puštajući kolut dima kako bi nešto naglasio. Oni koji su ga slušali različito su se ponašali. Loijal je samo veoma brzo pisao, pokušavajući da pribeleži svaku reč, dok su Harilin i Enaila samo nastavile sa svojom igrom. Ako se mora plesati kopljima, one su spremne. Alivija odlučno i žestoko klimnu glavom, nesumnjivo se nadajući da će zgaziti one koji su pet stotina godina držali a’dam na njenom vratu. Logan nađe novi pehar i napuni ga ostacima onoga što je bilo u ibriku, ali ne pođe da pije. Samo ga je držao, lica bezizražajnog. Verin je sada napeto posmatrala Randa. Mada, ona je oduvek bila radoznala u vezi s njim. Ali zašto, za ime Svetlosti, Min oseća tu neizmernu duboku tugu? A Kecuejn...

„Kamen se krši pod dovoljno jakim udarcem“, kaza ona, a lice joj beše krinka spokoja jedne Aes Sedai. „Čelik puca. Hrast se bori s vetrom i lomi se. Vrba se savija tamo gde mora – i preživljava.“

„Vrba neće dobiti Tarmon Gai’don“, odvrati joj on. Vrata opet zaškripaše i Etin se utetura u prostoriju. „Moj gospodaru Zmaju, stiglo je troje Ogijera. Bilo im je veoma drago kada su saznali da je gazda Loijal ovde. Njegova majka je jedna od njih.“

„Moja majka?“, ciknu Loijal, ali čak je i to zvučalo kao vetar koji ječi kroz pećine. On skoči na noge tako brzo da mu se stolica preturi i stade da krši ruke, a uši mu klonuše. Osvrtao se na sve strane oko sebe, kao da traži bilo kakav izlaz sem vrata. „Rande, šta da radim? Drugo dvoje mora da su starešina Haman i Erit. Šta da radim?“

„Gazdarica Kovril kaže kako izuzetno želi da što je pre moguće razgovara s tobom, gazda Loijale“, nastavi Etin onim škripavim glasom. „Što je pre moguće. Sve troje mokri su od kiše, ali kazala je da će te čekati u ogijerskoj primaćoj sobi na spratu.“

„Rande, šta da radim?“

„Rekao si da želiš da se oženiš Erit“, odgovori mu Rand što je nežnije mogao. Teško mu je da bude nežan, osim sa Min.

„Ali moja knjiga! Moje beleške nisu sređene, a nikada neću saznati šta će dalje biti. Erit će me odvesti u steding Tsofu sa sobom.“

„Fuj!“, Kecuejn opet dohvati vez i poče pažljivo da bode iglom. Vezla je drevno znamenje Aes Sedai, Zmajev očnjak i Plamen Tar Valona stopljene u jedan disk, na kojem je crno od belog odvojeno vijugavom linijom. „Loijale, idi kod svoje majke. Ako je ona Kovril, kći Ele kćeri Sungine, ne želiš da te čeka. Pretpostavljam da to već znaš.“

Loijal te Kecuejnine reči izgleda shvati kao zapovest. Krenu da opet briše vrh pera i zatvara mastionicu. Ali sve je radio veoma lagano, klonulih ušiju. Povremeno bi tužno zaječao, napola sebi u bradu. „Moja knjiga!“

„Pa“, reče Verin, dižući ono što je isplela da ga pogleda, „mislim da sam ovde uradila sve što sam mogla. Idem da nađem Tomasa. Koleno ga boli od kiše, mada on to ni meni neće da prizna.“ Ona pogleda kroz prozor. „Izgleda da zaista popušta.“

„A ja mislim da bi trebalo da odem da nađem Randa“, kaza Ninaeva i prikupi suknje. „Kod njega je bolje društvo.“ To kaza oštro zacimavši pletenicu i ošinu pogledom Aliviju i Logana. „Rande, vetar mi kaže da dolazi oluja. A znaš da ne mislim na kišu.“

„Poslednja bitka?“, upita Rand. „Koliko brzo?“ Kada je o vremenu reč, osluškivanje vetra ponekad može da joj kaže tačno u sat kada će kiša pasti.

„Možda – i ne znam. Samo upamti: dolazi oluja. Užasna oluja.“ Iznad njih zagrme.