Bodež snova

20 Zlatni ždral

Vetar je utihnuo čim je kiša zamrla, ali tmurni oblaci i dalje su skrivali sunce. Doduše, kišica je taman dovoljno rosila da ovlaži Randu kosu i da počne da mu natapa crni kaput sa zlatovezom dok je on hodao između mrtvih Troloka. Logan je izatkao štit od Vazduha, tako da su se kišne kapi odbijale o njega ili klizile prividno kao vodopad, ali Rand nije želeo da se igra s mogućnošću da Lijus Terin opet prigrabi saidin. Taj čovek je kazao da će moći da sačeka do Poslednje bitke da bi umro, ali koliko se može imati poverenja u jednog luđaka?

Luđaka?, prošapta Lijus Terin. Jesam li ja išta luđi od tebe? Zasmeja se mahnitim grohotom.

Nandera se povremeno osvrtala i gledala Randa. Jedna visoka žilava žena, prosede kose pokrivene smeđom šoufom, predvodila je Device – bar one sa ove strane Zmajevog zida – ali odabrala je da lično predvodi njegove telohraniteljke. Njene zelene oči – sve što je od njenog veoma preplanulog lica iznad crnog vela mogao da vidi – bile su gotovo bezizražajne, ali bio je siguran da je zabrinuta zbog toga što se nije zaštitio od kiše. Device primećuju sve što deluje neuobičajeno. Nadao je da će ćutati.

Moraš mi verovati, kazao mu je Lijus Terin. Veruj mi. O, Svetlosti, moljakam glas u svojoj glavi! Mora da sam poludeo.

Nandera i pedeset zabrađenih Devica obrazovale su veliki prsten oko Randa, skoro rame uz rame, i usput zabadale koplja u svakog Troloka i Mirdraala pored kojeg bi prošle, nehajno koračajući preko ogromnih otkinutih ruku i nogu, odrubljenih glava s rogovima, kljovama ili oštrim zubima. Povremeno bi neki Trolok zaječao ili pokušao da slabašno puzeći pobegne – ili da ih režeći napadne – ali ne zadugo. Rat s Trolocima je kao rat sa besnim psima. Ili ih ubiješ, ili te ubiju. Nema pregovora, nema predaje, nema sporazuma.

Lešinari zbog kiše još nisu doleteli, ali vrane i gavranovi su posvuda lepetali krilima, crnog perja koje se presijavalo od kišnih kapi. Ako je među njima i bilo očiju Mračnog, to ih nije sprečavalo da sleću i kljucaju Trolocima oči ili pokušavaju da otrgnu kakav drugi zalogaj. Dovoljno je Troloka bilo raščerečeno da se ptice bogato pogoste. Ali nijedna se nije ni primakla mrtvim Mirdraalima, a izbegavale su i Troloke preblizu Mirdraala. To je bio samo znak opreza. Mirdraali su vrlo verovatno tim pticama loše mirisali. Krv Mirdraala ume da progrize čelik ako se predugo zadrži na njemu. Gavranovima i vranama mora da smrdi kao otrov.

Preživeli Saldejci streljali su ptice s lukova, probadali ih svojim vitkim zakrivljenim mačevima ili jednostavno tukli lopatama, motikama ili grabuljama, svime što može da posluži kao priručna batina – u Krajinama je nezamislivo da se vrana ili gavran ostave u životu; tamo su prečesto oči Mračnoga – ali ovde ih je previše. Među Trolocima je bilo na stotine mrtvih crnoperih prilika, ali kao da je na svaki njihov leš dolazilo na stotine živih ptica, koje su se glasno i graktavo otimale za mekše komade mesa, uključujući parčad svoje mrtve sabraće. Aša’mani i Aes Sedai odavno su digli ruke od pokušaja da ih sve pobiju.

„Ne dopada mi se što se moji ljudi ovako zamaraju“, kaza Logan. Njegovi ljudi. „A ni sestre, kad smo već kod toga. Gejbrila i Tovejn će do mraka biti skoro potpuno iznurene.“ Vezan je za dve Aes Sedai, pa bi i trebalo da zna. „Šta ako dođe još jedan napad?“

Svuda oko vlastelinske kuće i pomoćnih zgrada bleštale su kratkotrajne vatre, tako usijane da su ljudi zaklanjali rukama oči, dok su Aes Sedai i Aša’mani spaljivali Troloke i Mirdraale tamo gde su ležali mrtvi. Beše ih previše da bi mogli da se sakupe na gomile. S manje od dvadeset Aes Sedai, i manje od dvadeset Aša’mana, a možda oko stotinu hiljada Troloka, taj će posao dugo potrajati. Vrlo je verovatno da će se pre nego što se to završi vonj raspadanja pridodati ogavnim smradovima koji već ispunjavaju vazduh – bakarnom zadahu krvi Nakota Senke, zaudaranju sadržaja pokidanih troločkih utroba, šta god da je u njima bilo. Najbolje je ne razmišljati preterano podrobno o tome. Lako je moguće da između majura i Kičme sveta nijedan seljanin nije ostao u životu. Mora da su Troloci odatle došli, iz Putne kapije ispred stedinga Šangtai. Bar je Loijalov dom bio bezbedan. Ni Troloci ni Mirdraali neće da uđu u steding ako na to nisu naterani, a za tako nešto potrebno je poprilično teranja.

„Da li bi radije da ostanu tu da trule?“, upita Kecuejn, kao da je njoj sasvim svejedno. Zadigla je zelene suknje tako da se svila ne vuče po krvavom blatu ili izmetu rasutom po tlu, ali prelazila je preko nogu i obilazila glave jednako nehajno kao Device. I ona je izatkala kišobran, baš kao i Alivija, mada je ova to učinila tek kad je videla Zelenu kako to radi. Rand je pokušao da natera sestre koje su mu se zavetovale na odanost da poduče Seanšanku Moći, ali što se njih tiče – to nikakve veze nije imalo s njihovim zavetom na vernost. Ona je bezbedna po sebe, a izgleda da je bezbedna i po druge, tako da su se sasvim zadovoljile time da prepuste stvarima da teku svojim tokom. I Ninaeva ga je odbila, zbog Mininog predviđanja. Kecuejn ga je hladno obavestila kako se ne bavi podučavanjem divljakuša.

„Ovo bi onda zaista bila klanica“, primeti Min. Koraci su joj bili zanosni, mada je očigledno pokušavala da ne razmišlja o onome što gazi dok je istovremeno izbegavala da plavom čizmom s visokom potpeticom stane u nešto od toga, zbog čega se povremeno spoticala. I ona je pokisla, a kovrdže su počele da joj se lepe za glavu, mada se kroz vezu nije osećao ni tračak razdraženosti. Osećao se samo gnev – koji je izgleda bio usmeren na Logana, ako je suditi po tome kako ga je streljala pogledom. „Kud bi sluge otišle, kao i ljudi koji rade u poljima, stajama i ambarima? Kako bi živeli?“

„Neće biti drugog napada“, reče Rand. „Ne sve dok god onaj ko je naredio ovaj napad, ko god to bio, ne sazna da je pretrpeo neuspeh, a možda ni tada. Ovo je sve što su imali da pošalju. Mirdraali ne bi napadali pojedinačno.“ Logan nešto progunđa, ali s time nije mogao da se raspravlja.

Rand se osvrnu i pogleda ka vlastelinskoj kući. Mrtvi Troloci su ponegde ležali neposredno uz temelje. Nijednom nije pošlo za rukom da uđe, ali... Logan je u pravu, pomisli on gledajući pokolj. To jeste bilo blizu. Da nije bilo Aša’mana i Aes Sedai koje je Logan doveo, kraj bi možda bio potpuno drugačiji. Bilo je veoma blizu. A šta ako ipak usledi još jedan napad, samo kasnije... Očigledno da još neko zna za Išamaelov potez. Ili onaj plavooki čovek u njegovoj glavi zaista može da ga pronađe. Sledeći napad biće veći. Ili to, ili će uslediti iz nekog neočekivanog smera. Možda je trebalo da pusti Logana da dovede još Aša’mana.

Trebalo je da ih sve pobiješ, jecao je Lijus Terin. Sada je prekasno. Prekasno.

Izvor je sada čist, budalo, pomisli Rand.

Da, odgovorio mu je Lijus Terin. Ali jesu li oni? Jesam li ja?

Rand se isto to pitao u vezi sa sobom. Polovinu dvostruke rane na njegovom boku zadobio je od Išamaela, a drugu od bodeža Padana Fejna, koji je sa sobom nosio opačinu Sadar Logota. Te dve polovine često kao da dobuju od bola, i tada mu se čini kao da su žive.

Prsten Devica neznatno se razmaknu kako bi propustile jednog sedokosog slugu dugog oštrog nosa, koji je delovao čak krhkije od Etina. Pokušavao je da se zakloni ispod dvostrukog suncobrana Morskog naroda, kojem je nedostajalo ni više ni manje nego pola oboda, ali i stara plava svila bila je na nekoliko mesta probušena tako da su mu se na žuti kaput slivali potočići, a jedan i na njegovu glavu. Retka kosa zalepila mu se za teme i voda je lila s njega. Delovao je gore nego da je izašao bez njega. Nesumnjivo je neko od Algarinovih predaka nekako nabavio tu stvar kao uspomenu, ali to nabavljanje mora da je priča za sebe, pošto Rand čisto sumnja da bi se Morski narod tako lako odrekao suncobrana jedne gospe od talasa čitavog klana.

„Moj gospodaru Zmaju“, poče starac, uz naklon zbog kojeg mu se još vode proli niz leđa, „Verin Sedai me je uputila da ti ovo smesta uručim.“ Ispod kaputa izvuče presavijen i zapečaćen list.

Rand ga žurno tutnu u džep svog kaputa da ne bi pokisao. Mastilo se lako razmazuje. „Hvala ti, ali to je moglo da čeka da se vratim u kuću. Bolje se ti vrati unutra pre nego što potpuno pokisneš.“

„Jeste kazala smesta, moj gospodaru Zmaju.“ Čovek je zvučao kao da se uvredio. „Ona je Aes Sedai.“

Kad mu Rand klimnu, on se opet pokloni i lagano krenu nazad prema vlastelinskoj kući, leđa ukočenih od ponosa dok su ga mlazevi vode zasipali sa suncobrana. Ona je Aes Sedai. Svi skaču kad im Aes Sedai narede, čak i u Tiru, gde nisu preterano voljene. Šta je to Verin imala da mu kaže što je moralo da bude u pismu? Pipajući pečat, Rand nastavi dalje.

Njegovo odredište bio je jedan od ambara, krova od rogozine delimično čađavog. Bio je to ambar u koji su prodrli Troloci. Jedan mišićavi čovek u smeđem kaputu od grube čoje i s blatnjavim čizmama, oslonjen na dovratak otvorenih vrata, ispravi se i iz nekog razloga žurno se osvrnu i baci pogled unutra dok je Rand prilazio, a Device se širile da okruže ambar.

Rand se u dovratku ukopa u mestu, a Min i ostali zastaše pored njega. Logan procedi psovku. Dva fenjera visila su s greda što su držale potkrovlje; odavali su slabašnu svetlost, ali dovoljno jaku da se vidi kako je sve bilo gusto zastrto uskomešanim muvama, pa čak i slamom pokriveni zemljani pod. A činilo se kao da bar isto toliko muva zuji kroz vazduh.

„Odakle se stvoriše?“, upita Rand. Algarin možda nije bogat, ali njegovi ambari i staje čisti su koliko je za takva mesta moguće. Zdepasti čovek lecnu se kao da je on zbog nečega kriv. Bejaše mlađi od većine slugu u kući, ali već je napola oćelavio a rubovi širokih usana i očiju bili su mu naborani.

„Ne znam, milostivi“, promrmlja, dižući prljavu ruku ka čelu kako bi ga pozdravio. Bio je usredsređen na Randa toliko napeto da je bilo očigledno kako ne želi da gleda u ambar. „Prišao sam vratima da udahnem malo svežeg vazduha, a kada sam se osvrnuo, bile su na svemu. Pomislio sam... mislio sam da su to možda mrtve muve.“

Rand zgađeno odmahnu glavom. Te muve su i preterano žive. Nisu svi Saldejci koji su branili taj ambar izginuli, ali svi pali u borbi bili su prikupljeni u njemu. Saldejci ne vole pogrebe po kiši. Niko od njih nije znao zašto je tako, ali ljudi se jednostavno ne sahranjuju dok pada kiša. Devetnaest ljudi ležalo je na podu u jednom urednom redu, koliko je već moguće da bude uredan kada su nekima od njih nedostajali udovi ili su im glave bile rascepljene. Ali njihovi prijatelji i saborci pažljivo su ih položili na zemlju, umili ih i sklopili im oči.

Oni su bili razlog što je došao. Ne da bi se oprostio od njih ili bilo šta tome slično; nijednog od tih ljudi nije poznavao ništa bolje nego tek toliko da tu i tamo prepozna nečije lice. Došao je kako bi podsetio sebe da čak i ono što izgleda kao potpuna pobeda ima svoju cenu u krvi. Svejedno, zaslužili su bolje nego da po njima gmižu muve.

Meni nisu potrebni nikakvi podsetnici, procedio je Lijus Terin.

Ja nisam ti, pomislio je Rand. Moram da očvrsnem. „Logane, otarasi se ovih krvavih prokletinja!“, naglas reče.

Čvršći si ti nego što sam ja ikada bio, odgovori mu Lijus Terin, pa se odjednom zasmeja. Ako ti nisi ja – ko si, onda ?

„Zar sam sada plamena teralica za muve?“, progunđa Logan.

Rand se besno okrenu ka njemu, ali pre nego što stiže reč da kaže, Alivija progovori onim otegnutim naglaskom.

„Milostivi, pusti da ja pokušam.“ Moglo bi se reći da ga je zamolila, ali baš kao Aes Sedai – nije čekala dozvolu. On se naježi i prođoše ga žmarci kada ona prigrli saidar i stade da usmerava.

Muve se uvek kriju i od najslabije kiše jer je i jedna jedina kišna kap dovoljna da prizemlji muvu, tako da bude lak plen dok joj se krila ne osuše, ali dovratak se odjednom ispuni muvama kao da je kiša daleko privlačnija od ambara. Bilo ih je toliko da je izgledalo kao da se vazduh zgusnuo. Rand je mahao da bi oterao muve od lica, a Min je svoje lice prekrila šakama, dok se kroz vezu pronosilo jako gađenje; ali muve je zanimalo samo da pobegnu.

Za nekoliko trenutaka, sve su nestale. Proćelavi čovek, zjapeći u Aliviju otvorenih usta, odjednom se zakašlja i ispljunu dve muve u šaku. Kecuejn ga pogleda tako da on uz zveket zuba odsečno zatvori usta i opet prinese grubu šaku čelu kako bi je pozdravio. Beše to samo pogled – ali ona je ona.

„Dakle, gledaš“, obrati se Aliviji. Njene tamne oči behu usredsređene na Seanšankino lice, ali Alivija se niti lecnu niti zamuca. Aes Sedai na nju ostavljaju daleko slabiji utisak nego na većinu ljudi.

„I pamtim ono što vidim. Moram nekako da učim da bih pomogla gospodaru Zmaju. Naučila sam više nego što si ti svesna.“ Min skoro da zareža, a veza nabreknu od besa, ali žutokosa žena i ne obrati pažnju na nju. „Nisi ljut na mene?“, bojažljivo upita Alivija Randa.

„Nisam ljut. Uči koliko god možeš. Ide ti veoma dobro.“

Ona pocrvene i spusti pogled kao devojka iznenađena neočekivanom pohvalom. Tanane boriće krasile su uglove njenih očiju, ali ponekad je bilo teško ne smetnuti s uma kako je ona stotinu godina starija od najstarije žive Aes Sedai, a ne mlađa od njega pet-šest godina. Mora da nađe nekoga da je više poduči.

„Rande al’Tore“, besno poče Min, prekrštajući ruke, „nećeš pustiti tu ženu da...“

„Tvoja predviđanja nikada nisu pogrešna“, prekide je on. „Uvek se dogodi ono što vidiš. Pokušavala si da promeniš ishod i to ti nikada nije uspevalo. Min, sama si mi to rekla. Zašto misliš da ovoga puta može biti drugačije?“

„Zato što mora biti drugačije“, odbrusi mu ona žestoko. Nagnu se ka njemu kao da će se svakoga časa baciti na njega. „Zato što hoću da bude drugačije. Zato što će biti drugačije. Bilo kako bilo, ne znam baš da li to važi za sve što sam videla. Ljudi nastavljaju život. Pogrešila sam u vezi s Moriainom. Videla sam svakakve stvari u njenoj budućnosti, a ona je mrtva. Možda se ne ostvare ni neke druge stvari koje sam videla.“

Ovoga puta ne sme biti drugačije, prodahtao je Lijus Terin. Obećao si!

A Logan se malčice namršti i neznatno odmahnu glavom. Svakako da mu se ne dopada da čuje kako Min dovodi u sumnju svoju sposobnost. Rand je skoro zažalio što mu je ispričao za njeno predviđanje u vezi s njim, mada se to tada činilo kao bezazleno ohrabrenje. Taj čovek je čak pitao Aes Sedai da potvrde Mininu sposobnost, mada je bio dovoljno pametan da ne otkriva Randu svoje sumnje.

„Dečko, nije mi jasno zbog čega ti je ova mlada žena toliko privržena“, zamišljeno reče Kecuejn. Napući usne razmišljajući, a onda odmahnu glavom tako da joj se ukrasi u kosi zanjihaše. „O, valjda jesi lepuškast, ali meni to jednostavno nije jasno.“

Kako bi izbegao još jednu svađu s Min – ona ih nije tako zvala; nazivala ih je „razgovorima“, ali on je umeo da prepozna razliku – Rand izvadi Verinino pismo i polomi pečat od žutog voska u koji je bila utisnuta glava prstena Velike zmije. Većina stranice bila je prekrivena skvrčenim rukopisom Smeđe sestre, a nekoliko slova razmrljalo se tamo gde su kišne kapi natopile hartiju. Priđe najbližoj svetiljci. Od nje se širio slabašni vonj užeglog ulja.

Pismo je bilo jednostavno potpisano s „Verin“.

On mrsko zagunđa. Malo njih misli da zavet nalaže potpunu poslušnost? Bolje reći – nijedna. Obično se pokoravaju, ali pismo nije uvek isto što i duh. Evo Verin kao primer toga. Upozorila ga je da će druge činiti nešto što on možda neće odobravati, ali nije pomenula kuda ide niti šta tamo namerava da radi. Je li se bojala da on to neće odobriti? Možda je samo reč o tajnovitosti jedne Aes Sedai. Sestre čuvaju tajne jednako lako i prirodno kao što dišu.

Kada pruži pismo Kecuejn, njena leva obrva se gotovo neprimetno trznu. Mora da je bila zaista iznenađena kada je i toliko pokazala, ali prihvatila je pismo i digla ga tako da ga obasja svetlost.

„Žena s mnogo maski“, naposletku kaza vraćajući mu taj list hartije. „Ali ovde ti da je dobre savete.“

Na šta je mislila kada je pomenula maske? Taman htede da je pita, kada se odjednom u dovratku pojaviše Loijal i starešina Haman, obojica preko ramena noseći sekire dugih držalja i kitnjasto ukrašenih glava. Sedom Ogijeru su ćubaste uši bile priljubljene uz glavu, a lice smrtno ozbiljno, ali Loijalu su se uši trzale. Rand je pretpostavljao da je to zbog uzbuđenja. To ume biti teško razaznatljivo.

„Nadam se da ne prekidamo?“, upita starešina Haman, dignuvši uši kada tužno pogleda red tela.

„Ne prekidate“, odgovori mu Rand, vraćajući pismo u džep. „Loijale, voleo bih da mogu da dođem na tvoje venčanje, ali...“

„O, to je završeno, Rande“, prekinu ga Loijal. Mora da je uzbuđen; ne liči na njega da prekida ljude u pola rečenice. „Moja majka je to uporno zahtevala. Neće ni biti mnogo vremena za svadbenu gozbu, a možda ga neće biti nimalo – i zbog Panja i zbog toga što ja moram da...“ Stariji Ogijer ga uhvati za ruku. „Šta?“, upita Loijal gledajući ga. „O. Da. Naravno. Dakle.“ Počeša se ispod širokog nosa prstom velikim poput debele kobasice.

Nešto što ne bi trebalo da priča? Izgleda da čak i Ogijeri imaju tajne. Rand dodirnu pismo u džepu. Premda, izgleda da ih svi imaju.

„Ali obećavam ti, Rande“, nastavi Loijal. „Šta god da se desi, biću s tobom u Tarmon Gai’donu. Šta god da se desi.“

„Dečko moj“, promrmlja starešina Haman. „Mislim da ne bi trebalo...“ Zaćuta, pa odmahnu glavom i progunđa nešto sebi u bradu, zvučeći kao zemljotres u daljini.

Rand u tri koraka pređe preko slame i pruži desnu ruku. Široko se smešeči, a kada je reč o jednom Ogijeru, to znači veoma široko, Loijal je prihvati i potpuno obuhvati svojom šakom. S tolike blizine, Rand je morao da iskrivi vrat kako bi pogledao svog prijatelja u lice. „Hvala ti, Loijale. Nemam reči da ti objasnim koliko mi to znači. Ali bićeš mi potreban i pre toga.“

„Tebi... ja potreban?“

„Loijale, zapečatio sam Putne kapije za koje znam, u Kaemlinu i Kairhijenu, Ilijanu i Tiru, a postavio sam veoma gadnu zamku na onoj koja je rasečena i razjapljena blizu Fal Dare, ali nisam mogao da nađem onu pored Far Madinga. Čak i kada znam da u nekom gradu zaista postoji Putna kapija, ne mogu sam da je nađem, a tu su i oni silni gradovi koji više ne postoje. Loijale, potrebno mi je da ti pronađeš ostale kapije mesto mene – ili će Troloci moći da odjednom pokuljaju u sve zemlje, a niko neće ni znati da stižu dok se ne nađu u srcu Andora ili Kairhijena.“

Loijalu osmeh iščile. Uši mu zadrhtaše, a obrve mu klonuše tako da mu krajevi dodirnuše obraze. „Ne mogu, Rande“, žalosno odgovori. „Moram da krenem sutra ujutro, a ne znam kada ću opet moći da izađem Napolje.“

„Loijale, znam da si dugo van stedinga.“ Rand pokuša da zvuči nežno, ali glas mu ipak ispade oštar. Nežnost kao da je za njega sve bleđa uspomena. „Porazgovaraću s tvojom majkom. Ubediću je da te pusti nakon što se malo odmoriš.“

„Njemu je potrebno više od malo odmora.“ Starešina Haman spusti kraj držalja na pod i obema rukama zgrabi sekiru, strogo gledajući Randa. Ogijeri su miroljubivi, ali izgledao je svakako – samo ne miroljubivo. „Napolju je preko pet godina – što je više nego predugo. Potrebne su mu u najmanju ruku nedelje odmaranja u stedingu. A bolje bi bilo da to budu meseci.“

„Rande, moja majka više ne odlučuje o tome. Mada, pravo da ti kažem, mislim da je to za nju i dalje iznenađenje. Sada to čini Erit. Moja žena.“ Tu reč je izgovorio tako gromoglasno, s toliko ponosa da se činilo kao da će od njega pući. Prsa su mu se svakako raširila, a lice ozarilo od osmeha.

„A ja ti nisam ni čestitao“, kaza Rand, tapšući ga po mišici. Samome sebi je zvučao usiljeno i lažno srdačan, ali bolje od toga nije mogao. „Ako su ti potrebni meseci – mesece ćeš i dobiti. Ali i dalje mi je potreban neki Ogijer koji će da nađe te Putne kapije. Ujutru ću te lično odvesti do stedinga Šangtai. Možda ću tamo uspeti da ubedim nekoga da završi taj posao.“ Starešina Haman prestade da se mršti na njega, već se namršti na svoje šake na dršci sekire i opet zamrmlja, pretiho da bi se razaznavale reči, nešto što je zvučalo kao da bumbar veličine nekog ogromnog ovčarskog psa zuji u golemoj tegli u susednoj prostoriji. Kao da se raspravljao sam sa sobom.

„To će možda potrajati“, sumnjičavo odgovori Loijal. „Znaš da ne volimo da donosimo ishitrene odluke. Nisam siguran da će uopšte pustiti čoveka u steding, zbog Panja. Rande? Ako ne stignem da se vratim do Poslednje bitke... Odgovorićeš na moja pitanja o onome što se dogodilo dok sam bio u stedingu, zar ne? Mislim, a da pritom ne moram da ti izvlačim reč po reč?“

„Hoću, samo ako budem mogao“, odgovori mu Rand.

Ako budeš mogao, zasiktao je Lijus Terin. Pristao si da napokon umremo u Tarmon Gai’donu. Pristao si, ludače!

„Odgovaraće ti on na pitanja koliko god ti je srcu drago, Loijale“, odlučno se javi Min, „makar ja sve vreme morala da mu stojim nad glavom.“ Veza je bila natopljena besom. Ona kao da zaista zna o čemu on razmišlja.

Starešina Haman pročisti grlo. „Čini mi se da sam ja sviknutiji na Napolje od bezmalo svakoga, izuzevši graditelje. Ovaj. Da. Zapravo, mislim da sam verovatno najbolji čovek za tvoj zadatak.“

„Fuj!“, reče Kecuejn. „Dečko, izgleda da si i Ogijere zarazio.“ Glas joj beše strog, ali lice joj je bilo slika i prilika staloženosti jedne Aes Sedai, nečitko, skrivajući sve što se dešava iza tih njenih tamnih očiju.

Loijalove uši ukočiše se od zabezeknutosti, a sekira mu ispade iz ruku pa je trapavo ponovo uhvati iz nekoliko puta. „Ti? Ali Panj, starešino Hamane! Veliki panj!“

„Verujem da to mirne duše mogu da prepustim tebi, dečko moj. Govoriš jednostavno, ali rečito. Ovaj. Ovaj. Moj savet ti je – ne pokušavaj da postigneš neku lepotu. Drži se jednostavne rečitosti – i možda ćeš podosta njih iznenaditi. Uključujući i tvoju majku.“

Izgledalo je nemoguće da se Loijalove uši još više ukrute, ali to se ipak dogodi. Usta su mu se otvarala i zatvarala, ali nikakve se reči nisu čule. Znači, obratiće se Panju. Šta je tu toliko tajno?

„Moj gospodaru Zmaju, vratio se lord Davram.“ Elza Penfel je uvela Bašera u ambar. Bila je to jedna zgodna žena u tamnozelenoj jahaćoj haljini; njene smeđe oči postajale bi grozničave kad god bi im pogled pao na Randa. Bar zbog nje ne mora da se brine. Elza mu je fanatično posvećena.

„Hvala ti, Elza“, reče joj on. „Najbolje bi bilo da se ti sada vratiš pomaganju oko čišćenja. Ostalo je još mnogo.“

Ona neznatno stisnu usne, prelazeći pogledom po svima prisutnima – od Kecuejn do Ogijera – sa izrazom ljubomore na licu, pre nego što pade u naklon i ode. Da, „fanatična" je prava reč za nju.

Nizak i vitak čovek u sivom kaputu izvezenom zlatnom srmom, Bašer je imao obeležje vrhovnog vojskovođe Saldeje, palicu od belokosti na čijem je kraju bila zlatna vučja glava, zadenutu za opasač, nasuprot mača. Vrečaste čakšire bile su mu uvučene u podvrnute čizme, uglačane tako da su se sijale, uprkos tome što su bile blago poprskane blatom. Njegov skorašnji zadatak zahtevao je od njega da pruži što je više moguće svečanosti i dostojanstva, a to je bilo poprilično. Čak i Seanšani mora da su do sada čuli za njega. Crna kosa i gusti brkovi koji su mu se povijali oko usana kao obrnuti rogovi bili su mu prošarani sedim vlasima. Tužnih tamnih kosih očiju, prošao je lagano pored Randa koračajući kao čovek sviknutiji na sedlo nego na sopstvene noge, pa je sporim korakom pošao duž reda poginulih, napeto zagledajući svako lice ponaosob. Ma koliko Rand bio nestrpljiv, dao mu je vremena da ih ožali.

„Nikada nisam video ništa ni nalik onome što je napolju“, tiho kaza Bašer hodajući. „Veliki pohod iz Pustoši sastoji se od hiljadu Troloka. Uglavnom je to svega nekoliko stotina. Ah, Kirkune, nikada nisi pazio levu stranu kako je trebalo. Ali čak i tada, moraš da paziš da budeš tri ili četiri puta brojniji od njih, kako bi bio siguran da nećeš završiti u njihovim kazanima. Tamo napolju... mislim da sam video predznak Tarmon Gai’dona. Delić Tarmon Gai’dona. Nadajmo se da će to zaista biti Poslednja bitka. Ako nju preživimo, čini mi se da više nikada nećemo želeti da vidimo drugu. Ali – videćemo je. Uvek će biti neka druga bitka. Pretpostavljam da će tako biti sve dok svi na svetu ne postanu Krpari.“ Na kraju reda zastade pred jednim čovekom lica raspolućenog skoro sve do guste crne brade. „Azkana je čekala svetla budućnost – ali isto se može reći za mnogo poginulih.“

Teško uzdahnuvši, okrenu se i pogleda Randa. „Kćer Devet meseca sastaće se s tobom za tri dana u jednom majuru u severnoj Altari, blizu granice sa Andorom.“ Dodirnu se po nedrima. „Imam kartu. Ona je već tamo negde, ali kažu da to nije u krajevima koji su pod njihovom vlašću. Kada je o tajnosti reč, Aes Sedai su kao seljančice naspram tih Seanšana.“ Kecuejn frknu.

„Sumnjaš da je posredi nekakva zamka?“, Logan olabavi mač u kanijama, lako moguće nesvesno.

Bašer nehajno odmahnu, ali i on razlabavi mač. „Uvek sumnjam u zamku. Nije o tome reč. Visoka gospa Surot i dalje ne želi da ni ja ni Manfor ne pričamo ni s kim do s njom. Ni s kim. Sve naše sluge bile su neme, baš kao kada smo s Loijalom bili u Ebou Daru.“

„Mojoj sluškinji su odsekli jezik“, zgađeno reče Loijal, priljubivši uši uz glavu. Prsti mu prebledeše na držalju njegove sekire. Haman se zabezeknuto zagrcnu, a uši mu se ukrutiše kao pritke.

„U Altari je upravo krunisan novi kralj“, nastavi Bašer, „ali svi u Tarezinskoj palati kao da hodaju po jajima i kao da se neprestano osvrću – i Seanšani i Altarci. Čak i Surot izgleda kao da joj je sablja za vratom.“

„Možda se plaše Tarmon Gai’dona“, primeti Rand. „Ili Ponovorođenog Zmaja. Moraću da se pazim. Uplašeni ljudi prave gluposti. Kakav je dogovor, Bašere?“

Saldejac izvadi kartu iz unutrašnjeg džepa i pođe ka Randu razmotavajući je. „Oni veoma drže do pojedinosti. Povešće šest sul’dam i damana, ali nikakvu drugu pratnju.“ Alivija zasikta kao besna mačka, a on trepnu pre nego što nastavi, nesumnjivo u najmanju ruku kolebljiv zbog oslobođene damane. „Ti možeš da povedeš petoricu koji mogu da usmeravaju. Pretpostaviće da to može svaki muškarac s tobom, ali možeš da povedeš i jednu ženu koja ne može da usmerava, kako bi počasna pratnja sa obe strane bila jednaka.“

Min se odjednom nađe pored Randa, hvatajući ga pod ruku.

„Ne“, odlučno joj reče on. Nema namere da je odvede u moguću zamku.

„Pričaćemo o tome“, promrmlja ona, a veza se ispuni tvrdoglavošću i rešenošću.

Najkobnije reči koje žena može da kaže sem „Ubiču te“, pomisli Rand. Odjednom se naježi. Da li je to on pomislio? Ili Lijus Terin? Luđak se tiho zasmeja u pozadini njegovog uma. Nije ni bitno. Za tri dana, jedna poteškoća biće rešena. Ovako ili onako. „Šta još, Bašere?“

Dižući mokru tkaninu prebačenu preko očiju, ali pažljivo da angrealom u obliku narukvice spojene s prstenjem ne bi zakačila kosu – sada ne skida ni to ni svoje ter’angreale s draguljima, sem kad spava – Ninaeva se pridiže i sede na rub kreveta. Pošto je bilo potrebno Lečiti ljude od užasnih rana, pri čemu su neki ostali bez šake ili čitave ruke, delovalo joj je bedno da zamoli da joj neko Izleči glavobolju. Međutim, izgleda da je vrbova kora pomogla jednako dobro. Samo sporije. Činilo joj se da jedan od njenih prstenova, ukrašen bledozelenim kamenom koji sada kao da je ispunjavala slabašna svetlost, neprestano podrhtava na prstu na kojem ga je nosila, mada se zapravo nije mrdao. Podrhtavanje se dešavalo po promenljivom obrascu, što je bio odgovor na usmeravanje saidara i saidina napolju. Mada, lako je moguće da neko usmerava i u kući. Kecuejn je bila sigurna da bi trebalo i da ukazuje na pravac odakle dopire usmeravanje, ali nije znala da kaže kako. Ha! Toliko o Kecuejn i njenom navodnom sveznanju! Kamo sreće da to može da joj kaže u lice. Nije da je prestrašena od Kecuejn – svakako da ne; ona je moćnija od Kecuejn – ali želi da zadrži makar neku meru saglasja. To je jedini razlog zbog kojeg drži jezik za zubima kada je u blizini te žene.

Odaje koje je delila s Lanom bile su prostrane, samo što je kroz njih duvala promaja pošto nijedan prozor nije bio dobro uklopljen u okvir, a posle mnogih pokolenja kuća se toliko slegla da su se vrata morala šeći kako bi se mogla do kraja zatvoriti, a posledica svega toga bili su novi procepi kroz koje je zviždukao svaki mogući dašak vetra. Vatra u kamenom ognjištu plamtela je i poigravala kao da je zapaljena nasred livade, pucketajući i rasipajući žiške. U tepihu, toliko izbledelom da šara više nije ni mogla da se razazna, progorelo je toliko rupa da nije mogla ni da ih prebroji. Krevet s debelim stubovima i rasenjenim baldahinom bio je veliki i izdržljiv, ali dušek beše pun izbočina, jastuci takvi da je više perja štrcalo kroz platno nego što je ostalo unutra, a u ćebadima kao da je bilo više konca za krpljenje nego prvobitne tkanine. Međutim, te odaje je delila s Lanom – i u tome je bila sva razlika. Zato su bile dvorac.

Stajao je pred jednim prozorom, još otkako je napad počeo, i zurio u posao koji se napolju odvijao. A možda je i proučavao klanicu u koju se zemljište oko vlastelinske kuće pretvorilo. Bio je tako nepomičan da je izgledalo kao da je kip – visok čovek u valjano skrojenom tamnozelenom kaputu, ramena dovoljno širokih da mu naspram njih pas deluje vitko, s kožnom vrpcom hadorija koja mu drži do ramena dugu kosu, crnu ali prošaranu sedima na slepoočnicama, da mu ne pada na lice. Čovek kamenog lica i prekog pogleda, ali prelep. Neka priča ko šta hoće, ali njoj je takav. Samo bi im bolje bilo da nešto ne kažu negde gde bi ona mogla da ih čuje. Čak ni Kecuejn. Prsten s besprekornim safirom na njenoj desnoj ruci bio je potpuno hladan. Verovatnije je da oseća bes pre nego neprijateljstvo. Po njenom sudu, taj prsten ipak ima jednu manu. Lepo je i krasno kad znaš kada je neko u blizini gnevan ili oseća neprijateljstvo, ali to ne mora da znači da je to osećanje usmereno na tebe.

„Vreme je da opet izađem da pomognem“, reče ona ustajući.

„Ne još“, kaza joj on ne okrećući se od prozora. Ma šta prsten govorio, dubok glas beše mu spokojan. I krajnje odlučan. „Moiraina je govorila kako je glavobolja znak da je previše usmeravala. To je opasno.“

Ruka joj odluta ka pletenici pre nego što je naglo spusti. Kao da se on bolje od nje razume u usmeravanje! Pa, na neki način i zna. Dvadeset godina provedenih u ulozi Moiraininog Zaštitnika naučilo ga je o saidaru onoliko koliko muškarac uopšte i može da zna. „Glavobolja me je potpuno prošla. Sada se osećam sasvim dobro.“

„Ne budi hirovita, ljubavi moja. Ostalo je tek nekoliko sati do sutona. Biće dovoljno posla i za sutra.“ Leva šaka mu steže balčak mača, opusti se, pa ga opet steže. Samo se ta šaka mrdala.

Usne joj se stisnuše. Hirovita? Besno zagladi suknju. Ona nije hirovita! On retko kada koristi svoje pravo da zapoveda kada su nasamo – proklet bio onaj Morski narod što je tako nešto uopšte smislio! Ali kada to čini, čovek je neumoljiv. Naravno, ona može svejedno da ode. On ne bi pokušao da je silom zaustavi. U to je sigurna. Prilično sigurna. Samo što ona nema namere da ni na koji način prekrši svoje venčane zavete. Čak i kada želi da udari nogom svog voljenog supruga u cevanice.

Mesto toga udarcima nogu zabacujući suknje, ona priđe i stade pored njega ispred prozora, pa proturi ruku ispod njegove. Ali njegova ruka bila je tvrda kao kamen. Njegovi mišići jesu tvrdi – predivno – ali sada su tvrdi od napetosti, kao da se upinje da podigne neki veliki teret. Kako ona samo želi da je vezana s njim, da bi kroz vezu osećala makar naznake onoga što ga muči. Kada se bude dočepala Mirele... Ne, najbolje da ne razmišlja o toj fufi! Zelene! Njima se jednostavno ne može verovati kad je o muškarcima reč!

Napolju, nedaleko od kuće, videla je dvojicu u crno odevenih Aša’mana, kao i sestre vezane za njih. Izbegavala ih je sve na gomilu koliko god je mogla – Aša’mane iz očiglednih razloga, a sestre zato što su podržavale Elaidu – ali ne možeš da provodiš vreme u istoj kući s drugim ljudima, čak i u kući velikoj i prostranoj kao što je Algarinova, i da izbegneš da naučiš da ih raspoznaješ. Arel Malevin bio je Kairhijenjanin, naizgled širi nego što zaista jeste, zato što je visok svega Lanu do nedara, a Donalo Sandomera Tairenac, s granatom u levom uhu i prosedom bradom podšišanom u šiljak i nauljenom, mada je ona čisto sumnjala da to njegovo naborano i preplanulo lice pripada jednom plemiću. Malevin je bio vezan sa Ajsling Nun, jednom Zelenom prekog pogleda, koja je prosipala krajišničke psovke takve da je i Lan znao ponekad da se lecne od njih. Ninaeva je žarko želela da ih razume, ali on je odbijao da joj ih objasni. Sandomerina zatočenica bila je Ajako Norsoni, sićušna Bela, talasaste, do pojasa duge crne kose, smeđe puti skoro kao Domanka. Delovala je stidljivo, što je među Aes Sedai prava retkost. Obe žene nosile su svoje šalove s resama, možda iz prkosa, mada – izgledalo je kao da se neobično dobro slažu s muškarcima. Ninaeva ih je često viđala kako prijatno čavrljaju, što teško da je ponašanje prkosnih zarobljenica. A pretpostavlja i da Logan i Gabrela nisu jedini koji dele krevet van bračne zajednice. To je sramotno.

Odjednom se vatre rasplamsaše ispod prozora, šest zahvatajući mrtve Troloke ispred Malevina i Ajslin, a sedam ispred Sandomere i Ajako, pa ona začkilji od zaslepljujućeg bleštanja. Bilo je to kao da pokušava da gleda u trinaest sunaca koji u podne peku s neba bez oblaka. Povezane su. To vidi po kretanju tokova saidara, ukočenom kao da se silom teraju na svoja mesta, a ne vode. Bolje reći, muškarci pokušavaju da ih prisile. To nikada ne uspeva sa ženskom polovinom Moći. Bila je čista Vatra i plamenovi su bili žestoki, mnogo jači nego što bi očekivala od čiste Vatre. Mada, naravno, oni koriste i saidin – a ko zna šta sve dodaju iz tog ubilačkog haosa? Ono malo čega je mogla da se seti od onoga kada je bila povezana s Random ubilo je u njoj svaku želju da se ikada više približi tome. Za svega nekoliko minuta vatre utrnuše, ostavljajući samo gomilice sivkastog pepela na ispečenoj zemlji, koja je izgledala tvrdo i ispucalo. To sigurno nije dobro za tlo.

„Lane, ovo ti začelo nije preterano zanimljivo. O čemu razmišljaš?“

„Mislim besposlene misli“, odgovori joj on, a njegova ruka pod njenom bila je tvrda kao kamen. Novi plamenovi blesnuše napolju.

„Podeli ih sa mnom.“ Pođe joj za rukom da tu rečenicu izgovori malčice upitno. Priroda njihovih zaveta njemu kao da je bila smešna, ali kada su nasamo – u potpunosti je odbijao da sledi i najmanje uputstvo. Molbe smesta ispunjava – pa, uglavnom – ali taj čovek bi bio u stanju da ostavi čizme blatnjave sve dok se blato ne skori na njima ako mu ona kaže da ga ne raznosi.

„Neprijatne su to misli, ali ako baš hoćeš. Mirdraali i Troloci navode me na razmišljanje o Tarmon Gai’donu.“

„To su zaista neprijatne misli.“

On klimnu, i dalje zureći kroz prozor. Lice mu je bilo bezizražajno – Lan bi mogao i Aes Sedai da uči skrivanju osećanja! Međutim, glas mu se malčice podiže. „Bliži se, Ninaeva, ali Al’Tor kao da misli da ima doveka da se igra sa Seanšanima. Dok mi ovde stojimo, Nakot Senke možda se kreće kroz Pustoš, pravo kroz...“ Usta mu se odsečno zatvoriše. Pravo kroz Malkijer, umalo da nije kazao. Mrtvi Malkijer, umorenu zemlju u kojoj se rodio. Bila je sigurna u to. On nastavi, kao da nije ni zastao. „Mogli bi da napadnu Šijenar, čitave Krajine – i to sledeče nedelje, ili sutra. A Al’Tor sedi i tka svoje seanšanske spletke. Trebalo bi da pošalje nekoga da ubedi kralja Easara i ostale da se vrate svojoj dužnosti duž Pustoši. Trebalo bi da sakupi svu vojnu silu koju može i da je povede na Pustoš. Poslednja bitka će se tamo voditi, kao i kod Sajol Gula. Rat je tamo.“

Tuga navre u njoj, ali nekako joj pođe za rukom da spreči da joj se čuje u glasu. „Moraš da se vratiš“, tiho mu kaza.

On napokon okrenu glavu i namršti se na nju. Bistre plave oči bile su mu tako hladne. U njima je manje smrti nego nekada, u to je sigurna, ali i dalje su tako hladne. „Meni je mesto s tobom, srce srca moga. Uvek i zauvek.“

Ona prikupi svu svoju hrabrost i zgrabi je tako snažno da ju je bolelo. Htela je da govori brzo, da izbaci iz sebe te reči pre nego što je hrabrost izda, ali primorala se da priča staloženo i ravnomerno. „Od tebe sam jednom čula jednu krajišku izreku. Smrt je lakša od pera, dužnost lakša od planine. Moja dužnost je ovde, da se staram da Alivija ne ubije Randa. Ali odvešću te u Krajine. Tvoja dužnost je tamo. Hoćeš li u Šijenar? Spomenuo si kralja Easara i Šijenar. A to je blizu Malkijeru.“

On ju je dugo gledao, ali naposletku samo tiho uzdahnuo i napetost mu je iščilela iz ruke. „Ninaeva, jesi li sigurna? Ako jesi, onda – da, Šijenar. U Troločkim ratovima Senka se poslužila Tarvinovim procepom da kroz njega potera veliki broj Troloka, baš kao pre nekoliko godina, kada smo tražili Zenicu sveta. Ali samo ako si potpuno sigurna.“

Ne, nije bila sigurna. Došlo joj je da plače, da vrišti na njega da je budala, da mu mesto jeste s njom, a ne da umre sam u jalovom ličnom ratu protiv Senke. Samo, ništa od toga ne može da kaže. Bez obzira na vezu, zna da je on sav pokidan u sebi, da se kida između ljubavi prema njoj i dužnosti, da se kida i krvari kao da je proburažen mačem. Ne može da mu nanese nove rane. Ali može pokušati da se osigura da će preživeti. „Da li bih ti to ponudila da nisam sigurna?“, suvo ga upita, iznenadivši samu sebe kako smireno zvuči. „Neće mi se dopasti da te pustim da ideš, ali ti imaš svoju dužnost – a ja svoju.“

Obuhvativši je rukama, on je prigrli uz svoje grudi, isprva nežno, a potom sve snažnije, dok na kraju nije pomislila da će joj istisnuti sav vazduh iz pluća. Ali nije marila, već ga je zagrlila jednako jako i kada je naposletku završila, morala je da se natera da skloni ruke s njegovih širokih pleća. Svetlosti, došlo joj je da zaplače. Ali znala je da ne sme.

Dok je on krenuo da stavlja stvari u svoje bisage, ona se žurno presvukla u jahaću haljinu od zelene svile sa žutim prugama i debele kožne cipele, a onda se iskrala iz sobe pre nego što je on završio. Algarinova biblioteka bila je velika četvrtasta prostorija, visoke tavanice, zidova sakrivenih policama. Šest ostavljenih naslonjača bilo je raštrkano po sobi, a poslednji komadi nameštaja bili su jedan dug sto i visok stalak za karte. Kameno ognjište bilo je hladno, a gvozdene podne svetiljke nisu bile upaljene, ali ona je na tren usmerila kako bi zapalila tri od njih. U pregradama dijamantskog oblika u stalku na brzinu je našla karte koje su joj bile potrebne. Karte su bile stare kao većina knjiga u biblioteci, ali zemlja se za dve ili tri stotine godina ne menja mnogo.

Kada se vratila u njihove odaje, Lan je bio u primaćoj sobi, s bisagama prebačenim preko ramena, a niz leda mu je padao zaštitnički plašt koji menja boje. Lice mu je bilo bezizražajno kao da je od kamena. Ona se zadržala samo da uzme svoj plašt od plave svile postavljene somotom, pa su nemo otišli – ona desnom rukom blago držeći njegovo levo zapešće – u slabašno osvetljenu staju u kojoj su bili njihovi konji. Kao uvek u stajama, tuje vazduh mirisao na seno, konje i konjsku balegu.

Vitak proćelavi konjušar s višestruko polomljenim nosem uzdahnu kada mu Lan kaza da njih dvoje hoće da se osedlaju Mandarb i Ljubavnički Čvor. Jedna sedokosa žena poče da sedla Ninaevinu stamenu smeđu kobilu, a tri starija čoveka s mukom staviše đem Lanovom crnom pastuvu i izvedoše ga iz njegovog pregratka.

„Hoću da mi nešto obećaš“, tiho kaza Ninaeva dok su čekali. Mandarb je poigravao u krugovima, tako da je dežmekasti čovek što je pokušavao da stavi sedlo pastuvu na leđa morao da trči za njim. „Da se zavetuješ. Ozbiljna sam, Lane Mandragorane. Više nismo sami.“

„Šta hoćeš da ti se zavetujem?“, oprezno je upita on. Proćelavi konjušar pozva još dvojicu da mu pomognu.

„Da ćeš odjahati u Fal Moran pre nego što uđeš u Pustoš i da ćeš prihvatiti svakog ko bude hteo da jaše s tobom.“

On se nasmeši, blago i setno. „Ninaeva, uvek sam branio da me ljudi prate u Pustoš. Bilo je trenutaka kada su neki jahali sa mnom, ali ne bih...“

„Ako su ljudi ranije jahali s tobom“, prekinu ga ona, „mogu opet. Zavetuj mi se na to, ili se ja zavetujem da ću te pustiti da jašeš čitavim dugim putem do Šijenara.“ Žena je zatezala kolan na Ljubavničkom Čvoru, ali tri čoveka su se još borila da Mandarbu stave sedlo na leđa, a da ne zbaci ćebe koje ide ispod njega.

„Koliko daleko ka jugu nameravaš da me ostaviš u Šijenaru?“, upita on. Kada ona ništa ne reče, on klimnu. „Dobro, Ninaeva. Ako tako hoćeš. Zaklinjem ti se pod Svetlošću i u nadu u ponovno rođenje i spasenje.“

Bilo joj je veoma teško da ne uzdahne od olakšanja. Uspelo joj je – i to bez laganja. Pokušavala je da postupa kako Egvena traži da se ponaša – kao da je već položila Tri zakletve na Štapu zakletvi, ali veoma je teško nositi se s mužem ako ne možeš da lažeš čak ni kada je to u potpunosti neophodno.

„Poljubi me“, kaza mu, pa žurno dodade: „To nije naređenje. Samo hoću da poljubim svog supruga.“ Oproštajni poljubac. Kasnije neće biti vremena.

„Ispred svih?“, upita je on kroz smeh. „Toga si se uvek stidela.“

Žena je skoro završavala s Ljubavničkim Čvorom, a jedan konjušar je držao Mandarba koliko može mirno, dok su ostala dvojica žurno zatezala kolan.

„Previše su zauzeti da bi išta videli. Poljubi me, ili ću misliti da si ti taj koji...“ On joj usnama zapuši usta. Nožni prsti joj se saviše.

Nešto kasnije, prislonila je glavu uz njegova široka prsa kako bi povratila dah dok ju je on mazio po kosi. „Možda možemo jednu noć provesti zajedno u Šijenaru“, tiho joj promrmlja. „Možda prođe neko vreme pre nego što opet budemo zajedno, a nedostajaće mi grebanje po leđima.“

Ona pocrvene, pa ga nejako odgurnu. Konjušari su završili i veoma usredsređeno zurili u pod prekriven slamom, ali možda su i bili dovoljno blizu da ga čuju! „Mislim da ne.“ Ponosila se time što nije zvučala kao da je ostala bez daha. „Ne želim da toliko dugo ostavim Randa samog sa Alivijom.“

„Ninaeva, on joj veruje. Ne razumem to, ali tako je – i jedino je to bitno.“

Ona frknu. Kao da bilo koji muškarac zna šta je dobro za njega.

Njena zdepasta kobila nemirno zarza dok su između mrtvih Troloka jahali do dela tla nedaleko od staje koje joj je bilo dovoljno dobro poznato da na njemu izatka kapiju. Mandarb, uvežbani bojni at, nije ni trepnuo na svu tu krv, vonj i ogromne leševe. Sada kada mu je Lan bio na leđima, crni pastuv je bio jednako spokojan kao njegov jahač. To je razumela. Lan i nju veoma smiruje. Obično. Doduše, ponekad ima potpuno suprotan uticaj. Želela je da može da provede još jednu noć s njim. Opet pocrvene.

Sjahavši, otpi saidar ne služeći se angrealom i izatka kapiju tek toliko visoku da kroz nju provede Ljubavnički Čvor na travnatu visoravan prošaranu gajevima breza s crnim pegama po kori, i nekog drveća koje joj nije bilo poznato. Sunce je bilo zlatna kugla koja se tek nešto malo spustila s vrhunca, ali vazduh je bio primetno hladniji nego u Tiru. Zapravo, bilo je dovoljno hladno da poželi da se bolje ogrne plaštom. Planinski vrhovi sakriveni snegom i oblacima dizali su se na istoku, severu i jugu. Čim je Lan prošao, pustila je tkanje da se rasprši i smesta izatkala drugu kapiju, samo veću, dok se pela u sedlo i nameštala plašt.

Lan je zureći poveo Mandarba nekoliko koraka ka zapadu. Kopno se naglo završavalo očiglednom liticom, ne više od dvadeset koraka od njega, a odatle se okean pružao sve do obzorja. „Šta ovo znači?“, ljutito htede da čuje, okrećući se. „Ovo nije Šijenar. Ovo je Kraj sveta u Saldeji, a dalje od toga ne može da se ode od Šijenara, a da se i dalje bude u Krajinama.“

„Lane, kazala sam ti da ću te odvesti u Krajine – i to sam učinila. Upamti svoj zavet, srce moje, jer ja svakako hoću.“ To kaza i mamuznu kobilu, a životinja projuri kroz otvorenu kapiju. Čula ga je kako je zove po imenu, ali pustila je da se kapija zatvori za njom. Pružiće mu priliku da preživi.

Svega nekoliko časova nakon podneva u velikoj trpezariji Kraljičinog koplja bilo je zauzeto svega nekoliko stolova. Većina lepo obučenih muškaraca i žena, s pisarima i telohraniteljima koji su pažljivo stajali iza njih, došla je da kupuje ili prodaje ledene papričice, koje su lepo uspevale u podnožju kopnene strane Banikanskih planina, koje mnogi u Saldeji zovu Morski zid. Vejlina Aldragorana papričice nisu zanimale. Na Morskom zidu uspevaju i drugi usevi – i to skupoceniji.

„Moja poslednja cena“, kaza i mahnu preko stola. Na svim prstima nosio je po prsten ukrašen draguljima. Kamenovi nisu bili veliki, ali behu lepi. Čovek koji prodaje drago kamenje trebalo bi da se oglašava. Trgovao je on i drugim stvarima – krznom, retkim drvetom za stolare, valjano iskovanim mačevima i oklopima, a povremeno i drugim stvarima na kojima se dobro zarađuje – ali najveći deo zarade svake godine je ostvarivao na draguljima. „Ne pristajem na nižu.“ Sto je bio zastrt parčetom crnog somota, kako bi se bolje video pozamašan deo njegovih zaliha. Smaragdi, rubini, safiri i – najbolje od svega – dijamanti. Nekoliko njih bilo je dovoljno veliko da pobude zanimanje i nekom vladaru, a nijedan nije bio mali. Takođe, nijedan nije imao manu. On je kroz čitave Krajine poznat po svojim besprekornim draguljima. „Prihvatite je, ili će je prihvatiti neko drugi.“

Mlađi od dva tamnooka Ilijanca naspram njega, glatko izbrijani čovek po imenu Pavii Geraneos, besno otvori usta, ali stariji, Jeorg Damentanis, prosede brade koja je skoro podrhtavala, debelom rukom uhvati Geraneosa za mišicu i užasnuto ga pogleda. Aldragoran se i ne potrudi da sakrije osmeh, već pokaza zube.

Bio je tek dečačić kada su Troloci preplavili Malkijer i uopšte ne pamti tu zemlju – retko kada pomišlja na Malkijer, ta zemlja jeste mrtva i nestala – ali drago mu je što je pustio stričeve da mu daju hadori. Za drugim stolom, Managan se nadvikivao s tamnoputom Tairenkom, koja je nosila čipkani okovratnik i prilično bezvredne granatne minđuše u ušima. Njih dvoje su skoro nadglasali mladu ženu koja je na niskoj pozornici pored jednog od visokih kamenih ognjišta svirala dulčimeru sa udaraljkama. Taj vitki mladić odbio je hadori, kao i Gorenelin, koji je bio skoro Aldragoranovih godina. Gorenelin se naporno pogađao s dvojicom Altaraca maslinaste puti – jedan od njih je u levom uhu imao lep rubin – i Gorenelin se preznojavao. Niko ne viče na čoveka koji nosi hadori i mač, kao Aldragoran, a svi pokušavaju da izbegnu da ga nateraju da se oznoji. Takve ljude prati glas da su skloni iznenadnom i nepredvidljivom nasilju. Premda je retko kada bio primoran da se posluži mačem za pojasom, nadaleko se znalo da to ume i da hoće.

„Prihvatam, gazda Aldragorane“, reče Damentanis, gledajući svog sadruga ispod oka. Ne primećujući, Geraneos iskezi zube, verovatno se nadajući da će Aldragoran to prihvatiti kao osmeh. Aldragoran ga pusti da se provuče s tim. Napokon, on jeste trgovac. Ugled je lepa i krasna stvar kada ti pomaže prilikom pogađanja, ali samo budala traži borbu.

Ilijančev pisar, jedan bolesno mršav prosedi čovek – takođe Ilijanac – otključa njihov gvožđem okovani kovčeg s novcem, i to pod budnim okom njihova dva telohranitelja, mišićava čoveka sa onim čudnim bradama koje gornju usnu ostavljaju golom, u kožnim kaputima s našivenim čeličnim diskovima. Obojica su za pojasima nosila po mač i debelu motku. Iza Aldragoranovih leđa takođe je bio pisar, jedan Saldejac opakog pogleda, koji nije umeo da razlikuje jedan kraj mača od drugog, ali se on nikada i nije služio telohraniteljima. Doduše, imao je stražare u svom boravištu, ali ne telohranitelje. To je samo pojačavalo glas koji ga prati. I naravno – nije imao potrebe za njima. Kada je Damentanis potpisao dve menice i pružio tri kožne kese nabrekle od zlata – Aldragoran je prebrojao novčiće, ali se nije potrudio da ih izvaga – neke od tih debelih kruna iz deset različitih zemalja biće lakše od drugih, ali bio je voljan da prihvati neizbežni gubitak – Ilijanac je pažljivo pokupio dragulje, pa ih razvrstao u izguljene kožne kese koje su završile u kovčegu za novac. Ponudio im je još vina, ali debeli čovek je učtivo odbio, pa su njih dvojica otišla dok su njihovi telohranitelji između sebe nosili gvožđem okovani kovčeg. Nikako mu nije bilo jasno kako će ta dvojica bilo šta da štite s tolikim teretom. Kajakan je daleko od grada kojim vlada bezakonje, ali u poslednje vreme ima više lopova nego obično – više lopova, više ubica, više paljevina, više svakakvih vrsta zločina, a ludilo o kojem čovek jednostavno ne želi ni da razmišlja neće ni da pominje. Kako god, dragulji su sada Ilijančeva briga.

Rutan je otvorio Aldragoranov kovčeg za novac – dva nosača čekala su napolju da ga ponesu – ali on je sedeo i zurio u menice i kese. Upola više nego što je očekivao da dobije. Bez obzira na to što je u tim kesama bilo lakih novčića iz Altare i Murandije, dobio je u najmanju ruku upola više. Ovo će mu biti godina u kojoj će zaraditi najviše u životu – i to sve zahvaljujući tome što je Geraneos dopustio da ga savlada bes. Damentanis se bojao da se nakon toga dalje pogađa. Baš je divno kada čoveka bije određeni glas.

„Gazda Aldragorane“, obrati mu se jedna žena naslanjajući se na sto. „Rekli su mi da si ti trgovac koji se s mnogima dopisuje preko golubova.“

Naravno, najpre je – po navici – primetio njen nakit. Tanak zlatni prsten i duga ogrlica bili su ukrašeni veoma lepim rubinima, kao i jedna od njenih narukvica, ali i nekim bledozelenim i plavim kamičcima koji mu nisu bili poznati, te ih je stoga otpisao kao bezvredne. Zlatna narukvica na njenom levom zapešću, poprilično čudna stvar pljosnatim lančićima povezana sa četiri prstena na njenim prstima, pri čemu je sve to bilo tanano izrezbareno, nije bila ukrašena dragim kamenjem, ali u njene preostale dve narukvice bili su utisnuti lepi safiri i još onog zelenog kamenja. Na dva prstena na njenoj desnoj šaci takođe su bili ti zeleni kamičci, ali druga dva su nosila izuzetno lepe safire. Izuzetno lepe. A onda je primetio kako ona na toj šaci nosi i peti prsten, pribijen uz jedan od onih s bezvrednim kamenjem. Zlatnu zmiju koja grize sopstveni rep.

Pogled mu polete ka njenom licu i tada se drugi put zaprepasti. Njeno lice, uokvireno kapuljačom njenog plašta, bilo je veoma mladoliko, ali ona nosi prsten, a malo njih je dovoljno ludo da to čini ako nema prava. I ranije je viđao mlade Aes Sedai, dva ili tri puta. Ne, nije se iznenadio zbog njene mladosti. Ali na čelu nosi ki’sain – crvenu tačku udate žene. Ne izgleda kao Malkijerka. Ne zvuči kao Malkijerka. Mnogi mlađi ljudi govore s naglascima Saldeje ili Kandora, Arafela ili Šijenara – i on zvuči kao Saldejac – ali ona uopšte ne zvuči kao Krajiškinja. Sem toga, ne može da se seti kada je poslednji put čuo da je neka malkijerska devojčica otišla u Belu kulu. Kula je izneverila Malkijer kada mu je bila potrebna, te su joj stoga Malkijerci okrenuli leđa. Svejedno, užurbano ustade. Uvek je pametno biti ljubazan prema Aes Sedai. Njene tamne oči su sevale. Da, pametno je biti ljubazan.

„Kako mogu da ti pomognem, Aes Sedai? Želiš li da svojim golubovima za tebe pošaljem poruku? Biće mi zadovoljstvo.“ Takođe je pametno pružati Aes Sedai sve usluge koje traže, a golub je veoma mala usluga.

„Poruku svim trgovcima s kojima si u dodiru. Tarmon Gai’don će ubrzo nastupiti.“

On nelagodno slegnu ramenima. „Aes Sedai, to nema nikakve veze sa mnom. Ja sam trgovac.“ Ona traži poprilično golubova. On razmenjuje pisma s trgovcima čak u Šijenaru. „Ali poslaću tvoju poruku.“ Uradiće to, ma koliko ptica za to bilo potrebno. Samo budale ne ispunjavaju obećanja data Aes Sedai. Sem toga, hoće da se otarasi i nje i njene priče o Poslednjoj bici.

„Prepoznaješ li ovo?“, upita ona, vadeći kožnu vrpcu obešenu oko vrata ispod haljine.

Dah mu zastade i pruži ruku, pa vrhom prsta pređe preko debelog zlatnog pečatnog prstena na vrpci. Preko ždrala u letu. Kako je došla do toga? Pod Svetlošću, kako? „Prepoznajem“, odgovori joj, odjednom promukao.

„Ja sam Ninaeva al’Mera Mandragoran. Želim da se pošalje sledeća poruka: moj suprug jaše s Kraja sveta prema Tarvinovom procepu, prema Tarmon Gai’donu. Hoće li jahati sam?“

On zadrhta. Nije znao da li da se smeje ili da plače. Možda i jedno i drugo. Ona je njegova žena? „Moja gospo, poslaću tvoju poruku, ali ona nikakve veze nema sa mnom. Ja sam trgovac. Malkijer je mrtav. Mrtav, kad ti kažem.“

Njene oči kao da još jače sevnuše i jednom rukom zgrabi svoju dugu i debelu pletenicu. „Lan mi je jednom rekao da Malkijer živi sve dok jedan čovek nosi hadori u znak zaveta da će se boriti protiv Senke, sve dok jedna žena nosi ki’sain u znak zaveta da će poslati svoje sinove u boj protiv Senke. Ja nosim ki'sain, gazda Aldragorane. Moj suprug nosi hadori. Kao i ti. Hoće li Lan Mandragoran sam jahati u Poslednju bitku?“

Zaista se smejao – tresao se od smeha. Ali osećao je kako mu suze klize niz obraze. To je ludilo! Potpuno ludilo! Ali bilo je to jače od njega. „Neće, moja gospo. Ne mogu da tvrdim za bilo koga drugoga, ali zaklinjem ti se pod Svetlošću i u moju nadu u ponovno rođenje i spasenje – neće jahati sam.“ Ona ga na tren pogleda u lice, pa onda jednom odlučno klimnu i okrenu se. On munjevito pruži ruku za njom. „Moja gospo, mogu li da te ponudim vinom? Moja žena će hteti da te upozna.“ Alida je Saldejka, ali sigurno bi želela da upozna suprugu Nekrunisanog kralja.

„Hvala ti, gazda Aldragorane, ali danas moram da obiđem još nekoliko gradova, a večeras moram da se vratim u Tir.“

On trepnu za njenim leđima dok ona kao da odlebdi ka vratima prikupljajući oko sebe svoj plašt. Danas ima da obiđe još nekoliko gradova, a večeras mora da se vrati u Tir? Zaista, Aes Sedai su sposobne za čudesa!

Trpezarijom je vladala tišina. Njih dvoje nisu pričali tiho, tako da je čak i devojka s dulčimerom prestala da svira. Svi su zurili u njega. Većina stranaca razjapila je usta od zabezeknutosti.

„Pa, Managane, Goreneline“, zatraži da čuje od njih, „sećate li se ko ste? Sećate li se čija vam krv teče u venama? Ko jaše sa mnom za Tarvinov procep?“

Na trenutak mu se činilo da ni jedan ni drugi neće odgovoriti, ali onda Gorenelin skoči na noge, sa suzama u očima. „Zlatni ždral leti ka Tarmon Gai’donu“, tiho kaza.

„Zlatni ždral leti ka Tarmon Gai’donu!“, viknu Managan i skoči tako brzo da preturi svoju stolicu.

Smejući se, Aldragoran im se pridruži i sva trojica zavikaše koliko ih grlo nosi. „Zlatni ždral leti za Tarmon Gai’don!“