Bodež snova

10 Selo u Šioti

Naredni dan doneo je predah, ili se bar tako činilo. Tuon, u jahaćoj haljini od plave svile i sa širokim kožnim opasačem, ne samo da je jahala pored njega dok se predstava lagano kotrljala ka severu, već je i mrdnula prstima Selukiji kada je ova pokušala da utera svog konja između njih. Selukija je nekako nabavila sebi ata: mišićavog škopca koji ni u kom slučaju nije bio ravan Kockici ili Akejn, ali je svejedno daleko bolji od onog šarca. Plavooka žena, koja je danas ispod kapuljače imala zelenu maramu, prešla je Tuon s druge strane, a svaka Aes Sedai bi se ponosila bezizražajnošću njenog lica. Met nije mogao a da se ne isceri. Neka ona za promenu prikriva osećaj besa i osujećenosti. Pošto nisu imale konje, prave Aes Sedai nisu izlazile iz svojih kola; Metvin je bio predaleko, na vozarskom sedištu purpurnih kola, da bi čuo šta on priča s Tuon; od sinoćnje kiše na nebu je ostalo tek nekoliko mršavih oblačaka i činilo se da je sve na svetu lepo. Čak ni kockice koje su mu zveketale u glavi nisu mogle to da umanje. Pa, bilo je loših trenutaka, ali samo trenutaka.

Rano tog dana preletelo ih je jato gavranova, desetak ako ne i više krupnih crnih ptica. Leteli su brzo i pravo, ne skrećući ni levo ni desno, ali on ih je svejedno držao na oku sve dok se nisu pretvorili u tačkice i nestali. Nema tu ničega što bi pokvarilo dan. Bar ne njemu. Možda nekome dalje na severu.

„Jesi li video neko znamenje u njima, Igračko?“, upita Tuon. U sedlu je bila skladna kao i u svemu ostalome. Nije mogao da se seti da ju je ikada video kako je u nečemu nespretna. „Većina znamenja koja znam u vezi s gavranovima bave se njihovim sletanjem na nečiji krov ili graktanjem u zoru ili suton.“

„Mogu da budu uhode za Mračnoga”, kaza joj on. „Ponekad. Isto važi i za vrane i pacove. Ali nisu zastali da nas pogledaju, tako da ne moramo da se brinemo.“

Prešavši šakom u zelenoj rukavici preko glave, ona uzdahnu. „Igračko, Igračko“, promrmlja, nameštajući opet kapuljaču. „U koliko bajki za malu decu ti veruješ? Zar veruješ da će ti, ako pod punim mesecom prespavaš na Brdu Starog Hoba, zmije istinito odgovoriti na tri pitanja, ili da lisice kradu ljudima kožu i uzimaju hranljivost iz hrane, tako da možeš da umreš od gladi iako se prežderavaš?“

Morao je da se napne kako bi se nasmešio. „Mislim da za te priče nikada nisam čuo.“ A morao je i da se potrudi da bi zvučao kao da mu je sve to smešno. Kakvi su izgledi da će ona pomenuti zmije koje daju istinite odgovore, što Aelfini na neki način rade, u istoj rečenici s lisicama koje kradu kožu? Bio je prilično siguran da to Elfini rade, i da ih još štave. Ali zbog Starog Hoba umalo da se nije lecnuo. Ono prvo verovatno je posledica toga što ta’veren izvrće svet. Ona svakako ne zna ništa o njemu i zmijama ili liscima. Ali u Sandali, zemlji u kojoj je Artur Hokving rođen, Stari Hob, Kajzen Hob, bilo je drugo ime za Mračnoga. I Aelfini i Elfini svakako zaslužuju da budu dovedeni u vezu s Mračnim, ali teško da bi on želeo da bilo ko to misli, kada je i sam povezan s krvavim lisicama. A možda i sa zmijama? Sama pomisao na to bila je dovoljna da mu se život smuči.

Svejedno, jahanje je bilo prijatno, a kako se sunce uspinjalo na nebu, tako je bilo toplije, mada se ne bi moglo reći da je zaista toplo. Žonglirao je sa šest raznobojnih drvenih loptica, a Tuon se smejala i pljeskala. I trebalo bi da se smeje i plješće. Taj poduhvat je zadivio žonglera od kojeg je kupio te loptice, a to je u sedlu bilo još teže izvesti. Ispričao joj je nekoliko šala zbog kojih se zasmejala, kao i jednu zbog koje je prevrnula očima i sa Selukijom razmenila trzanje prstima. Možda joj se nije dopala šala o krčmaricama. Nije bila ni najmanje masna. Nije on budala. Ali voleo bi da se nasmejala. Smeh joj je divan, baršunast, topao i nesputan. Pričali su o konjima i raspravljali se o načinu obuke tvrdoglavih životinja. U toj lepoj glavici ima nekoliko čudnih zamisli, kao na primer da prgavog konja možeš smiriti time što ćeš ga ujesti za uvo! To mu više zvuči kao da bi ga raspomamilo kao požar u senjaku. A ona nikada nije čula za brujanje sebi u bradu kako bi se smirio konj i nije htela da mu poveruje kako ga je otac tome naučio, ako joj ne pokaže.

„Pa, ne mogu da ti pokažem bez konja kojeg treba smiriti, zar ne?“, upitao je. Ona opet prevrnu očima, kao i Selukija.

Ali nije bilo žara u njihovoj raspravi, nije bilo besa, već samo duha. Tuon je imala toliko duha da se činilo nemogućim da je sve to moglo da stane u tako sićušnu ženu. Njeno ćutanje je malo pokvarilo dan, daleko više nego zmije ili lisice. Daleko su odmakli i tu se više ništa nije moglo uraditi. Tu je pored njega, a on mnogo toga mora da uradi u vezi s njom. Nikada mu nije pomenula ono što se dogodilo s tri Aes Sedai, kao ni samim sestrama. Nikada nije pomenula njegov ter’angreal, kao ni činjenicu da šta god da je naterala Teslinu ili Džolinu da izatkaju protiv njega, nije urodilo plodom. Prethodna noć kao da je bila san.

Ona je kao vojskovođa koji priprema bitku, kazala mu je Sitejl. A prema Egeanin, od rođenja je obučavana da spletkari i obmanjuje. I sve to je uprto pravo u njega. Ali s kakvim ciljem? Začelo to nije tek nekakva vrsta udvaranja seanšanske Krvi. Egeanin o tome malo zna, ali začelo nije tako. On Tuon poznaje svega nekoliko nedelja i oteo ju je, a ona ga oslovljava s „Igračko" i pokušala je da ga kupi – tako da bi samo tašta budala iz svega toga zaključila da je reč o ženi koja se lagano zaljubljuje. A to ostavlja mnogo mogućnosti, od neke zamršene osvete pa sve do... do Svetlost zna čega. Pretila mu je da će od njega napraviti peharnika. Prema Egeanin, to bi značilo da bi on postao da’kovejl, mada se prezrivo nasmejala na tu zamisao. Peharnici se biraju po lepoti, a po Egeaninoj proceni, on je daleko od toga da bude prikladan za peharnika. Pa, istini za volju, i po svojoj, mada nije bio spreman da to ikome prizna. Prilično se žena divilo njegovom licu. Nigde ne piše da Tuon ne može da završi obred venčanja samo da bi ga uverila kako je slobodan i bezbedan, a da onda naredi da ga pogube. Žene nikada nisu jednostavne, ali naspram Tuon sve ostale su mačji kašalj.

Dugo nisu videli ni imanje, a kamoli zaselak, ali možda jedno dva sata nakon što je sunce prošlo zenit, naleteli su na pozamašno selo iz kog je prigušeno dopirao zveket kovačkog čekića po nakovnju. Zgrade, neke od njih trospratnice, sve su bile od debelih drvenih okvira izlepljenih malterom i s krovovima visokog slemena, pokrivenih rogozinom, kao i s visokim kamenim dimnjacima. Nešto u vezi s njima Metu je bilo poznato, ali nije mogao da se seti šta. Nigde u gustoj šumi nije se videlo nijedno imanje. Ali sela su uvek vezana za imanja – izdržavaju ih i žive od njih. Mora da su sva imanja dalje niz drum, iza drveća.

Čudno, ali svi ljudi koje je mogao da vidi nisu obraćali pažnju na povorku kola koja su prilazila. Jedan čovek u košulji, odmah pored puta, digao je pogled sa sekirčeta koje je oštrio na tocilu, pa se ponovo vratio svom poslu kao da ništa nije video. Nekoliko dece izjuri iza jednog ugla i potrča u drugu ulicu i ne gledajući ka predstavi. Veoma čudno. Većina seoske dece stane i gleda i kada prolazi trgovački karavan, nagađajući u kojim je sve neobičnim mestima trgovac bio, a u predstavi je više kola nego u nekoliko trgovačkih karavana. Sa severa je dolazio torbar, u kolima sa zapregom od šest konja. Visoka platnena pokrivka njegovih kola bila je skoro prekrivena grozdovima šerpi, tiganja i lonaca. I to bi trebalo da pobudi zanimanje. Čak i veliko selo na prohodnom putu za većinu stvari koje ljudi kupuju zavisi od torbara. Ali niko nije ni pokazao ili viknuo da je torbar stigao. Samo su nastavljali svojim poslom.

Možda tri stotine koraka pre sela, Luka ustade na svom sedištu i osvrnu se preko krova svojih kola. „Zaustavićemo se ovde“, zavika i pokaza na jednu veliku livadu na kojoj je divlje cveće – krasuljci, skočigori i nešto što bi moglo biti ljubavnički čvorovi – bilo izmešano s prolećnom travom, već stopu visoko. Sede i posluša samog sebe, a ostala kola pođoše za njegovima, kopajući točkovima brazde u vlažnoj zemlji.

Met potera Kockicu prema livadi, ali u tom trenutku začu potkovice torbarovih konja kako odzvanjaju po kaldrmi. Trže se na taj zvuk. Taj drum nije bio kaldrmisan još od... Okrenu škopca u mestu. Platnom pokrivena kola kotrljala su se preko ravne sive kaldrme koja se pružala samo dužinom sela, a torbar – jedan dežmekast čovek sa širokim šeširom – zurio je u kaldrmu i odmahivao glavom, pa je zurio u selo i odmahivao glavom. Torbari slede uvek iste puteve. Mora da je tuda prošao stotinu puta. Mora da zna. Torbar zauzda konje i priveza dizgine za kočnicu.

Met skupi obe šake oko usana. „Čoveče, nastavi dalje!“, zavika koliko ga grlo nosi. „Što brže možeš! Nastavi!“

Torbar baci pogled u njegovom pravcu, pa skoči na svoje sedište prilično gipko za tako debelog čoveka. Mašući široko kao Luka, poče da nešto govori. Met s te daljine nije mogao da razazna reči, ali znao je o čemu priča. Vesti koje je usput pokupio, izmešane sa spiskovima dobara koje prodaje i tvrdnjama o tome da od njih nema boljih. Niko u selu nije ni zastao da ga sasluša.

„Nastavi dalje!“, urlao je Met. „Mrtvi su! Nastavi dalje!“ Iza njega, neko glasno uzdahnu, Tuon ili Selukija. Možda obe.

Torbarovi konji odjednom zanjištaše i stadoše da mahnito zabacuju glavama. Njištali su kao životinje debelo iza krezubog ruba užasa, sve više i više.

Kockica ustuknu u strahu, tako da je Met imao pune ruke posla samo da bi ga obuzdao; škopac poče da poigrava i kaska stalno ukrug, želeči da se da u galop – i to u ma kom smeru, samo da je što dalje odatle. Svi konji u predstavi čuli su ono njištanje i preplašeno zarzaše. Lavovi i medvedi zaurlaše, a leopardi im se pridružiše. Na to i neki konji zanjištaše i stadoše da se propinju u amovima. Za svega nekoliko trenutaka, metež se raširio svuda. Dok se Met vrteo, boreči se da obuzda Kockicu, svi koji su držali uzengije u rukama, koliko je mogao da vidi, upinjali su se da obuzdaju prestravljene zaprege da ne odjure nekud ili da se ne povrede. I Tuonina kobila je poigravala, kao i Selukijin mrkov. Na tren se uplašio za Tuon, ali ona se izgleda nosila sa Akejn jednako dobro kao prilikom one jurnjave kroz šumu. Čak je i Selukija delovala sigurno u sedlu, ako je već njen konj izgledao nesigurno. Krajičkom oka ugledao je nekoliko puta torbara kako skida šešir i gleda prema predstavi. Naposletku, Met obuzda Kockicu. Konj je bio zadihan, kao da je predugo teran u prebrz galop, ali više nije pokušavao da odjuri. Prekasno je. Verovatno je oduvek i bilo prekasno. Sa šeširom u ruci, debeli torbar skoči na put da vidi šta je s njegovim konjima.

Dočeka se na noge, pa se trapavo zanese i pogleda sebi u noge. Šešir mu ispade iz ruke i pade na put. A onda poče da vrišti. Kaldrma je nestala, a on je do gležnjeva utonuo u površinu druma, baš kao i njegovi konji, koji nisu prestajali da njište. Tonuo je u kao kamen tvrdu nabijenu ilovaču i dublje od gležnjeva, kao da tone u živi pesak, baš kao njegovi konji i kola. I selo, kako kuće tako i ljudi, lagano je tonulo u tle. Seljani ni u jednom trenutku nisu prestajali sa svojim poslom. Žene su se šetale noseći kotarice, a jedan red muškaraca nosio je na ramenima veliku gredu, dok su deca jurcala na sve strane, a onaj čovek za tocilom i dalje oštrio sekirče – samo što su svi utonuli u zemlju skoro do kolena.

Tuon uhvati Meta za kaput s jedne strane, a Selukija s druge. Tek je tada shvatio da je poterao Kockicu. Prema torbaru. Svetlosti!

„Šta misliš da možeš da uradiš?“, ljutito ga upita Tuon.

„Ništa“, odgovori on. Luk je završio, namestio je rožane zakačke, upleo i premazao voskom lanene tetive, ali još nijednu glavu nije namestio na njeno jasenovo telo strele, a pošto je onoliko padala kiša, lepak koji je držao guščja pera na kraju strela još se nije osušio. Samo je toga mogao da se seti, milosti koju bi mogla da pruži strela u torbarovom srcu pre nego što potpuno utone. Da li će taj čovek umreti, ili biti odnet kud god ti mrtvi Šiotani idu? To je primetio u vezi s tim zgradama. Tako se skoro tri stotine godina zidalo u selima Šiote.

Nije mogao da otrgne pogled. Torbar je tonuo i vrištao glasnije čak i od toga kako je njištala njegova zaprega.

„Pomagaaaajte miii!“, zapomagao je mlatarajući rukama. Kao da je gledao pravo u Meta. „Pomagaaaajte miii!“ Iznova i iznova. Met je čekao da umre, nadao se da će umreti – to je začelo bolje od one druge mogućnosti – ali čovek je samo vrištao dok je tonuo, najpre do pojasa, pa do grudi. Očajnički je zabacio glavu kao čovek koji tone pod vodu i bori se za poslednji dah. A onda mu i glava nestade i ostaše mu samo ruke, koje su neobuzdano mlatarale dok i one nisu utonule. Samo je njegov šešir ostao na putu, gde je do maločas stajao čovek.

Kada se poslednji krovovi od rogozine i visoki odžaci otopiše, Met dugo uzdahnu. Tamo gde se do pre koji tren nalazilo selo, sada se prostirala livada prepuna krasuljaka i skočigora, po kojoj su crveni i žuti leptiri leteli od cveta do cveta. Beše tako spokojno. Voleo bi da može da veruje kako je torbar mrtav.

Izuzev ono nekoliko kola koja su pošla za Lukinim na livadu, ostatak predstave bio je razvučen duž druma, a svi su bili na zemlji – žene su tešile uplakanu decu, muškarci pokušavali da umire konje koji su se tresli od straha, a svi su pričali glasno i prestravljeno, čak toliko da su se čuli uprkos rici i urlanju medveda, lavova i leoparda. Pa, svi sem tri Aes Sedai. One su užurbanim ali skladnim koracima klizile po putu, dok su za Džolinom išli i Blerik i Fen. Sudeći po njihovim izrazima, kako Aes Sedai tako i Zaštitnika, čovek bi pomislio da su sela koja tonu u zemlju uobičajena koliko kućne mačke. Zastavši pored širokog torbarovog šešira, njih tri se zagledaše u njega. Teslina ga uze i okrenu, pa ga baci. Zašavši na livadu gde se selo nalazilo, sestre stadoše da šetaju i pričaju, zagledajući sve i svašta, kao da mogu nešto da nauče od divljeg cveća i trave. Nijedna od njih nije se setila da se ogrne plaštom, ali Met nije mogao da smogne snage da ih zbog toga grdi. Možda i jesu usmeravale, ali nisu upotrebile dovoljno Moći da bi njegova lisičja glava ohladnela. Sve i da jesu, ne bi im prigovorio zbog toga. Ne danas, nakon onoga što je upravo video.

Smesta planuše svađe. Niko nije hteo da pređe onaj deo nabijene ilovače koji je maločas bio popločan kaldrmom. Ljudi su vikali na sav glas, ne slušajući jedni druge, uključujući i konjušare i švalje, a svi su govorili Luki šta se valja činiti – i to smesta. Neki su hteli da se vrate dovoljno daleko da nađu neki seoski put i da preko tih užih staza i bogaza stignu do Lugarda. Drugi su bili za to da se od Lugarda u potpunosti dignu ruke i da se tim istim seoskim puteljcima krene za Ilijan, ili čak da se vrate do Ebou Dara i iza njega. Kad su već kod toga, uvek je tu Amadicija, pa i Tarabon. Čak i Geldan. Tamo ima sasvim dovoljno gradova i varoši, a svi su daleko od tog mesta koje je Senka proklela.

Met je sedeo u sedlu i nehajno se igrao uzdama, držeći jezik za zubima kroz svu tu dreku i mlataranje. Škopac je povremeno drhtao, ali više nije pokušavao da se otrgne i da u beg. Tom se probi kroz gomilu i spusti ruku Kockici na vrat. Džuilin i Amatera bili su odmah za njim – ona se držala za njega i bojažljivo odmeravala članove predstave – a onda su sledili Noel i Olver. Dečak je izgledao kao da bi najradije zagrlio nekoga, bilo koga, ali beše dovoljno star da ne želi da ga vide dok to čini. I Noel je delovao uznemireno dok je odmahivao glavom i nešto mrmljao sebi u bradu. Stalno je bacao pogled niz put ka Aes Sedai. Nesumnjivo će do uveče početi da tvrdi kako je i ranije video nešto slično, samo u mnogo većim razmerama.

„Mislim da ćemo morati da nastavimo sami“, tiho primeti Tom. Džuilin sumorno klimnu glavom.

„Ako budemo morali“, odgovori Met. Male družine upadaće u oči onima koji traže Tuon, otetu naslednicu seanšanskog Carstva, inače bi on odavno ostavio predstavu. Odlazak u bezbednost bio bi daleko teži bez sakrivanja u priredbi, ali i to se može izvesti. Ali ne može naterati te ljude da se predomisle. Jedan pogled na ta prestravljena lica bio mu je dovoljan da shvati da nema dovoljno zlata za to. Lako je moguće da na čitavom svetu nema dovoljno zlata za to.

Luka je sve to nemo slušao, ogrnut crvenim plaštom, dok se većina članova predstave nije istrošila. Kada je njihova vika počela da zamire, zabacio je plašt i zašao među njih. Sada nije bilo mlataranja. Jednog čoveka je potapšao po ramenu, neku ženu je iskreno pogledao u oči. Seoski putevi? Sada su puni blata, od prolećnih kiša više potoci nego putevi. Tako bi im bilo potrebno dvostruko više vremena da stignu do Lugarda, ma trostruko, ako ne i duže. Met se zagrcnu čuvši Luku kako se poziva na brzinu, ali ovaj se tek zagrevao. Pričao je o silnom trudu koji je potreban da se iz blata iščupaju uglibljena kola, tako da su oni koji ga slušaju skoro videli sebe kako se naprežu da pomognu zapregama da izvuku kola čiji su točkovi upali u kaljugu skoro do osovina. Čak ni seoski putevi nisu toliko loši, ali on ih je predstavio tako da su svi to sad imali pred očima. Bar je Met tako sve video. Uz te bogaze većih varoši biće malo i biće prilično udaljene, a sela će uglavnom biti sićušna. Neće biti mnogo mesta na kojima će moći da nastupaju, a biće teško nabaviti hranu za toliko ljudi. To je kazao tužno se smešeči jednoj šestogodišnjoj devojčici koja ga je gledala krijući se iza majčine suknje, tako da je čovek jednostavno znao kako je on zamišlja gladnu i kako plače i moli za hranu. Daleko od toga da je samo jedna žena prigrlila svoju decu uza se.

Što se Amadicije i Tarabona tiče, pa i Geldana, bile bi to sjajne zemlje za nastup. Velika putujuća predstava i veličanstveni prikaz divota i čudesa Valana Luke obići će te zemlje i privući gomile posetilaca. Jednoga dana. Da bi sada stigli do bilo koje od tih zemalja, najpre moraju da se vrate u Ebou Dar, prelazeći isti put kojim su proteklih nekoliko nedelja išli i prolazeći pored varoši u kojima su već nastupali, tako da je malo verovatno da će njihovi žitelji dati novac da opet vide ono što su nedavno već gledali. Dug je to put, a svima će svakim danom kese biti sve lakše, a kaiševi oko trbuha zategnutiji. Ili, mogu da nastave ka Lugardu.

Tu mu glas postade živahniji. Pokazivao je rukama, ali skromno i jednostavno. I dalje se kretao među njima, ali bržim korakom. Lugard je veličanstven grad. Ebou Darje tek senka naspram Lugarda. Lugard je zaista jedan od velikih gradova, toliko mnogoljudan da bi u njemu mogli da nastupaju čitavo proleće i da stalno imaju nove posetioce. Met nikada nije bio u Lugardu, ali čuo je da je grad napola u ruševinama, a da njegov kralj ne može priuštiti da se ulice čiste, ali je po Lukinim rečima skoro bio ravan Kaemlinu. Neki od tih ljudi mora da su ga posetili, ali svejedno su ga opčinjeno slušali dok je opisivao dvore naspram kojih Tarezinska palata u Ebou Daru liči na straćaru, zatim u svilu odevene velmože koje će u desetinama dolaziti da ih gledaju kako nastupaju, ili čak naručivati privatne izvedbe. Kralj Roedran će začelo hteti nastup samo za sebe. Je li iko od njih ikada nastupao pred kraljem? Hoće. Hoće. Od Lugarda, pa do Kaemlina – grada naspram kojeg Lugard izgleda kao puko oponašanje jednog grada. Kaemlin, jedan od najvećih i najbogatijih gradova na svetu, gde će čitavog leta moći da nastupaju pred beskrajnim mnoštvom posetilaca.

„Volela bih da posetim te gradove“, kaza Tuon, terajući Akejn bliže Kockici. „Igračko, hoćeš li mi ih pokazati?“ Selukija je terala mrkova odmah uz Tuon. Žena je delovala sasvim staloženo, ali nema sumnje da ju je ono što je videla duboko potreslo.

„Možda Lugard. Tamo ću moći da nađem neki način da te pošaljem nazad u Ebou Dar.“ Putem dobro čuvanog trgovačkog karavana i u pratnji koliko god pouzdanih telohranitelja koje bude mogao da unajmi. Tuon je možda sposobna i opasna koliko Egeanin priča, ali dve same žene mnogi bi videli kao lak plen, a ne samo razbojnici. „Možda i Kaemlin.“ Naposletku, možda će mu biti potrebno više vremena nego što ima do Lugarda.

„Videćemo šta ćemo videti“, zagonetno odgovori Tuon, pa poče da razmenjuje sa Selukijom ono njihovo mrdanje prstima.

Pričaju o meni iza mojih leđa, samo što mi to rade pred nosom. Mrzi kada to rade. „Tome, Luka je dobar kao zabavljač, ali mislim da ih neće ubediti.“

Tom podrugljivo frknu i zagladi duge bele brkove. „Nije loš, to priznajem, ali nije zabavljač. Svejedno, rekao bih da ih je uhvatio u mrežu. Jesi li spreman za opkladu, dečko moj? Recimo, u jednu zlatnu krunu?“

Met samog sebe iznenadi smehom. Bio je siguran da se neće moći opet nasmejati dok iz glave ne izbaci sliku onog torbara kako tone u zemlju. „Hoćeš da se kladiš sa mnom? U redu. Dogovoreno.“

„Ne bih se kockao s tobom“, zajedljivo mu odgovori Tom, „ali umem da prepoznam kada čovek rečima zamajava gomilu. I ja sam to radio.“

Završavajući s Kaemlinom, Luka se ispravio sa žiškom svoje uobičajene razmetljivosti. Kočoperio se kao pevac na bunjištu. „A odatle“, obznanio je, „pravo u Tar Valon. Unajmiću brodove da nas sve prevezu.“ Met se na to jeste zagrcnuo. Luka će unajmiti brodove? Luka, koji je tolika škrtica da bi od miševa cedio mast za sveće? „U Tar Valonu ćemo imati toliko posetilaca da ćemo u raskoši tog golemog grada – gde radnje koje su sazdali Ogijeri liče na palate, a palate su neopisive – moći da boravimo do kraja naših života. Vladari koji prvi put vide Tar Valon jecaju od sramote što su njihovi gradovi puka sela, a njihovi dvorovi tek seljačke straćare. Setite se da je u Tar Valonu i Bela kula, najveća građevina na svetu. Lično će nas Amirlin Tron pozvati da nastupamo pred njom. Pružili smo utočište trima Aes Sedai kada im je to bilo potrebno. Zar iko može poverovati da bi one učinile išta drugo nego da se kod Amirlin Tron založe za nas?“

Met se osvrnu i vide da tri Aes Sedai više ne lutaju livadom na kojoj beše sada nestalo selo, već da stoje jedna do druge na putu i gledaju ga, kao tri savršene slike i prilike spokoja kakav inače krasi Aes Sedai. Ne, on shvati da ne gledaju njega. Proučavaju Tuon. Njih tri su se saglasile da joj više ne dosađuju i pošto su Aes Sedai, obavezane su time, ali koliko uopšte vredi reč jedne Aes Sedai? Sve vreme im polazi za rukom da zaobilaze zavet da ne lažu. To znači da Tuon neće moći da obiđe Kaemlin, a možda ni Lugard. Po svoj prilici, biće Aes Sedai u oba grada. Zar postoji nešto lakše nego da Džolina i ostale dve obaveste te Aes Sedai da je Tuon seanšanska visoka gospa? U tom slučaju, Tuon bi se verovatno našla na putu za Tar Valon pre nego što bi on stigao da trepne. Naravno, kao „gost“, da pomogne da se zaustave borbe. Nema sumnje da bi mnogi to smatrali dobrim i da bi on trebalo da je preda njima i da im objasni ko je ona zaista, ali on je dao svoju reč. Stao je da proračunava koliko sme da čeka do Lugarda, pre nego što dogovori njen povratak u Ebou Dar.

Luki je bilo poprilično teško da učini da Tar Valon zvuči veličanstvenije od Kaemlina, nakon što je onoliko nadrobio o tom gradu, a ako ikada i stignu do Tar Valona, neki će se čak možda razočarati kada ga budu uporedili s njegovim sumanutim opisima – Bela kula hiljadu koraka visoka? Palate sazdane ogijerskim rukama, veličine omanjih planina? Čak je tvrdio da je u samom gradu ogijerski steding! Ali on naposletku zatraži da svi koji su za to da se nastavi dalje dignu ruke. Sve ruke poleteše u vazduh, pa čak i dečje, a deca nemaju pravo glasa.

Met izvadi kesu iz džepa kaputa i pruži Tomu eboudarsku krunu. „Tome, nikada u životu nisam više uživao u gubljenju.“ Pa, nikada ne uživa u tome da gubi, ali u ovom slučaju to je bolje od pobede.

Tom prihvati krunu i malčice se nakloni. „Mislim da ću ovo sačuvati za uspomenu“, kaza i prevrnu debeli zlatni novčić preko prstiju. „Da me podseti da čak i najsrećniji čovek na svetu može da izgubi.“

Bez obzira na to što su svi digli ruke, bilo je očigledno da su svi prikriveno nevoljni da pređu preko tog dela puta ispred sebe. Nakon što je Luka ponovo isterao svoja kola na drum, sedeo je zureći, dok ga je Latel držala za ruku ništa manje čvrsto nego što se Amatera drži Džuilina. Naposletku, oh promrmlja nešto što bi moglo biti psovka i dizginama potera svoju zapregu. Dok su konji stigli do kobnog dela druma, već su galopirali, a Luka ih je terao galopom i dobrano nakon što su prošli deo na kojem je do maločas bila kaldrma. Isto je bilo sa svim kolima. Stanka, čekanje da se kola ispred njih udalje, a onda šibanje dizginama i jak galop. I Met je duboko udahnuo pre nego što je poterao Kockicu. Hodom, a ne galopom, ali teško mu je bilo da ne mamuzne konja, naročito prolazeći pored torbarevog šešira. Na Tuoninom tamnoputom i na Selukijinom bledom licu nije se videlo ništa više osećanja nego na licima Aes Sedai.

„Jednoga dana posetiću Tar Valon“, mirno izjavi Tuon usred svega toga. „Verovatno ću ga proglasiti svojom prestonicom. Ti ćeš mi pokazati grad, Igračko. Jesi bio tamo?“

Svetlosti! Opasna je to ženica. Predivna, ali opasna kao živa vatra.

Nakon što je usporio, Luka je poterao konje brzim korakom, umesto da se vuku nogu pred nogu kao što je to uobičajeno za predstavu. Sunce je klizilo ka zalasku, a oni su prošli pored nekoliko livada pokraj puta dovoljno velikih da na njih stane priredba, ali Luka je terao dalje sve dok se senke nisu izdužile pred njima i sunce preobrazilo u bremenitu crvenu kuglu na obzorju. Čak je i tada ostao da sedi držeći dizgine i zureći u travnatu površinu pored druma.

„To je samo polje“, naposletku preglasno izjavi, pa potera zapregu ka njemu.

Met otprati Tuon i Selukiju do njihovih purpurnih kola nakon što je prepustio konje Metvinu, ali te noći nije bilo ništa od večere ili igranja kamenova s njom.

„Ovo je noč za molitvu“, kazala mu je pre nego što je sa svojom služavkom ušla u kola. „Igračko, zar baš ništa ne znaš? To što mrtvi hode znak je da je Tarmon Gai’don blizu.“ To nije doživeo kao jedno njeno sujeverje; naposletku, mislio je nešto veoma slično tome. Doduše, on nije od onih što se preterano mole, ali znao je da tu i tamo izgovori poneku molitvicu. Ponekad, čovek ništa drugo i ne može da uradi.

Nikome nije bilo do spavanja, pa su svetiljke dokasno gorele po celom taboru. Niko nije hteo ni da bude sam. Met je sam jeo u svom šatoru, mada nije bio gladan, a kockice u njegovoj glavi zvučale su glasnije nego ikada. Ali taman što je završio došao je Tom da igraju kamenova, a ubrzo za njim i Noel. Lopin i Nerim ulazili su na svakih nekoliko minuta, klanjajući se i zapitkujući da li Met ili neko od ostalih želi nešto, ali kada su doneli vino i čaše – Lopin je doneo visoki zemljani vrč i skinuo s njega voštani pečat; Nerim je na drvenom poslužavniku nosio čaše – Met im je kazao da nađu Harnana i ostale vojnike.

„Ne sumnjam da se upravo napijaju, što mi deluje kao veoma dobra zamisao“, reče im. „To je naređenje. Kažite im da sam im rekao da dele.“

Lopin se krajnje ozbiljno pokloni preko svoje trbušine. „Milostivi, povremeno sam pomagao vođi odreda kada je reč o nabavljanju nekih stvari za njega. Očekujem da će biti velikodušan s rakijom. Hajde, Nerime. Lord Met hoće da se napijemo – i ima da se napiješ sa mnom, makar morao da sednem na tebe i da ti sipam rakiju u gušu.“ Uzano lice trezvenog Kairhijenjanina izduži se od neodobravanja, ali se on svejedno pokloni i žustro izađe za Tairencem. Met je bio mišljenja da Lopin neće morati da sedi na njemu – ne te noći.

Džuilin dođe sa Amaterom i Olverom, tako da se igra zmije i lisice pridružila kamenovima koje su igrali najednom stočiću. Amatera se pokazala pristojnim igračem kamenova, što nije bilo iznenađujuće pošto je nekada bila vladarka, ali usta joj se još više napućiše kada ona i Olver izgubiše u igri zmije i lisice, premda u toj igri niko nikada ne dobija. Mada, Met je sumnjao da ona zapravo nije bila preterano dobar vladar. Ko god da ne igra, sedeo je na ležaju. Met je, kada je na njega došao red da odsedi, odatle pratio igre, baš kao Džuilin kada je Amatera igrala. Retko kada je skidao pogled s nje, sem kada je njegov potez. Noel je trtljao svoje priče – mada, on te priče ispreda i dok igra, što izgleda nema ama baš nikakav učinak na njegovu umešnost u kamenovima – a Tom je sedeo i čitao pismo koje mu je Met doneo, čini mu se pre tako mnogo vremena. Stranica je bila veoma ispresavijana od dugog boravka u Tomovom džepu, a i veoma umrljana zbog toliko čitanja i iščitavanja. Kazao mu je da je to pismo od neke mrtve žene.

Iznenadio se kada su u šator ušli Domon i Egeanin. Nije da su baš izbegavali Meta otkad je izašao iz zelenih kola, ali nisu se ni trudili da ga traže. Baš kao svi ostali, bili su u boljoj odeći od one koju su u početku nosili kako bi se prerušili. Egeanine razdrljene suknje i kaput visokog okovratnika, i jedno i drugo od plave vune i po rubovima i krajevima rukava izvezeno koncem toliko žutim da je izgledao skoro zlatno, pomalo su podsećali na uniformu, dok je Domon, u dobro skrojenom smeđem kaputu i vrečastim čakširama uguranim u čizme podvijene odmah ispod kolena, od glave do pete izgledao kao imućan, mada ne baš bogat, ilijanski trgovac.

Čim Egeanin uđe, Amatera, koja je sa Olverom sedela na tkaninom zastrtoj zemlji, skupi se na kolenima u loptu. Džuilin uzdahnu i ustade sa stoličice na kojoj je sedeo za stolom naspram Meta, ali Egeanin prva stiže do nje.

„Nema potrebe da to radiš, ni zbog mene ni zbog ma koga drugog“, otegnuto kaza i sagnu se da uhvati Amateru za ramena i da je digne na noge. Amatera lagano ustade, kolebljivo, pogleda spuštenog sve dok je Egeanin ne uhvati za bradu i nežno joj podiže glavu. „Gledaj me u oči. Sve gledaj u oči.“ Tarabonka bojažljivo obliznu usne, ali nastavi da gleda Egeanin pravo u lice čak i kada ova skloni ruku s njene brade. S druge strane, oči joj jesu bile veoma razrogačene.

„Ovo je promena“, primeti Džuilin sumnjičavo. Ali i pomalo besno. Stajao je ukočeno kao da je nekakav kip izrezbaren od tamnog drveta. Ne voli Seanšane zbog onoga što su uradili Amateri. „Nazvala si me lopovom zbog toga što sam je oslobodio.“ U glasu mu se čulo da je poprilično besan. Mrzi lopove, ali i krijumčare, što je Domon bio.

„Vremenom se sve menja“, veselo reče Domon, smešeći se kako bi izbegao da dođe do još težih reči. „Ma ti sad gledaš u poštenog čoveka, gazda hvataču lopova. Lejlvin me natera da joj se zareknem da ću da dignem ruke od krijumčarenja pre nego što je pristala da pođe za mene. Sreća me napustila, ko je još čuo da neka žena neće da se uda za čoveka dok on ne batali unosan zanat?“ Zasmeja se kao da je to najsmešnija šala na svetu.

Egeanin ga munu pesnicom u rebra dovoljno snažno da se njegov smeh pretvori u stenjanje. Pošto je oženjen njome, rebra mora da su mu sva u modricama. „Očekujem od tebe da ispuniš to obećanje, Bejle. Ja se menjam, pa moraš i ti.“ Na tren pogledavši Amateru – možda da bi se uverila kako je ova i dalje sluša; Egeanin vrlo drži do toga da drugi ljudi rade kako im ona kaže – pruži ruku Džuilinu. „Menjam se, gazda Sandare. Hoćeš li i ti?“

Džuilin se pokoleba, pa joj prihvati ruku. „Pokušaću.“ Zvučao je sumnjičavo.

„Iskren pokušaj je sve što tražim.“ Namrštivši se po šatoru, ona odmahnu glavom. „Viđala sam najniže palube na kojima je manje gužva nego ovde.

Gazda Sandare, imamo malo pristojnog vina u našim kolima. Da li biste nam se ti i tvoja gospa pridružili na čašici?“

Džuilin se ponovo pokoleba. „Skoro da je pobedio u ovoj partiji“, naposletku odgovori. „Nema svrhe da je igram do kraja.“ Tutnu kupasti crveni šešir na glavu, pa nepotrebno namesti svoj tamni tairenski kaput, koji se širio od pojasa nadole, a onda svečano pruži ruku Amateri. Ona je čvrsto uhvati, i mada je i dalje netremice gledala Egeanin u lice, vidno zadrhta. „Pretpostavljam da će Olver hteti da ostane ovde i igra svoju igru, ali mojoj gospi i meni biće drago da delimo vino s tobom i tvojim suprugom, gazdarice Bezbrodna.“ Pogled mu je bio malčice izazivački. Njemu je očigledno bilo jasno da Egeanin mora još dokazivati kako Amateru više ne smatra kradenim vlasništvom.

Egeanin klimnu kao da to u potpunosti razume. „Svetlost vas noćas obasjala, kao i onoliko dana i noći koliko nam je preostalo“, pozdravi one koji ostaju. Baš veselo od nje.

Čim su njih četvoro izašli, začu se grmljavina. Nakon još jednog groma, kiša poče da prska po šatoru, brzo se pretvorivši u pljusak koji je dobovao po platnu sa zelenim prugama. Ako se Džuilin i ostali nisu bacili u trk, biće mokri do gole kože.

Noel sede naspram Olvera s druge strane crvene tkanine i preuze Amaterinu ulogu u igri, da baca kockice za zmije i lisice. Crni diskovi koji su sada predstavljali Olvera i njega stigli su skoro do ruba tkanine po kojoj je bila iscrtana mreža, ali na prvi pogled je bilo očigledno da im neće uspeti da se izvuku. To jest, svima sem Olveru. On glasno zastenja kada bledi disk po kojem je bila iscrtana talasasta linija, zmija, dodirnu njegov, a onda opet kada disk obeležen trouglom dodirnu Noelov.

Noel prihvati priču koju je prekinuo kada su se Egeanin i Domon pojavili, o nekom navodnom putovanju na brodu Morskog naroda. „Žene Ata’an Mijere su najskladnijih pokreta na svetu“, pričao je vraćajući crne diskove u krug u središtu table, „čak više od Domanki, pa ti sad vidi. A kada se odmaknu od kopna toliko da se više ne vidi...“ A onda odjednom umuknu i pročisti grlo odmeravajući Olvera, koji je slagao zmije i lisice po uglovima table.

„Šta onda rade?“, upita Olver.

„Ma...“ Noel kvrgavim prstom protrlja nos. „Ma, uzveru se po užadima tako vešto da bi čovek pomislio da imaju šake umesto stopala. Eto šta rade.“ Olver zadivljeno viknu, a Noel tiho uzdahnu od olakšanja.

Met poče da sklanja crne i bele kamenove s table na stolu i da ih stavlja u dve izrezbarene drvene kutije. Čuo je kako mu kockice u glavi zveče i čangrljaju čak i po najvećoj grmljavini. „Još jedna igra, Tome?“

Sedokosi čovek diže pogled sa svog pisma. „Mislim da ne, Mete. Noćas sam nešto izgubljen.“

„Tome, ako smem da pitam, zašto tako čitaš to pismo? Mislim, ponekad imaš izraz kao da pokušavaš da odgonetneš šta znači.“

Olver ciknu od radosti kada dobi dobro bacanje kockica.

„Zato što jeste tako. Na neki način. Evo.“ Pruži pismo, ali Met odmahnu glavom.

„To nisu moja posla, Tome. Pismo je tvoje, a ja se ne snalazim najbolje sa zagonetkama.“

„O, to su i tvoja posla. Moiraina ga je napisala neposredno pre... Pa, bilo kako bilo, ona ga je napisala.“

Met ga je neko vreme samo gledao, pre nego što je prihvatio izgužvanu stranicu, ali kada mu pogled pade na razmrljano mastilo, samo trepnu. List hartije bio je prekriven malim i uredno ispisanim slovima, ali počinjao je sa: „Moj najdraži Tome“. Ko bi pomislio da bi se ni manje ni više nego Moiraina na taj način obraćala matorom Tomu Merilinu? „Tome, ovo je lično. Mislim da ne bi trebalo...“

„Čitaj“, prekide ga Tom. „Videćeš.“

Met duboko udahnu. Pismo od mrtve Sedai koje je zagonetka i koje ga se na neki način tiče? Odjednom ništa nije manje na svetu želeo nego da pročita to čudo. Ali svejedno poče – i sav se naježi.

Grmljavina prasnu u trenutku kada on završi. Bilo je to prikladno. Odmahujući glavom, Met pruži pismo nazad. „Tome“, nežno kaza, „Lanova veza s njom je prekinuta. Za tako nešto potrebna je smrt. Kazao je da je mrtva.“ „A u njenom pismu stoji da će svi u to poverovati. Znala je, Mete. Sve je to znala unapred.“

„Možda i jeste tako, ali Moiraina i Lanfear ušle su u onaj ter'angreal u obliku dovratka, a on se istopio. Ta stvar je bila od crvenkamena, ili je bar tako izgledala – od kamena, Tome – a istopila se kao vosak. Video sam svojim očima. Otišla je gde god da su Elfini, a sve i da jeste živa, više nema načina da odemo tamo.“

„Kula Gendžei“, ubaci se Olver, a sva trojica odraslih okrenuše se da ga zgranuto pogledaju. „Birgita mi je kazala“, reče kao da se brani. „Kula Gendžei je prolaz za zemlje Aelfina i Elfina.“ A onda načini potez kojim počinje igra zmije i lisice, trougao ispisan u vazduhu – ocrta trougao u vazduhu, a onda preko njega vijugavu liniju. „Ona zna više priča čak i od tebe, gazda Čarine." „Da to nije Birgita Srebroluka, je li?“, kiselo kaza Noel.

Dečak ga pogleda pravo u oči. „Nisam nedonošče, gazda Čarine. Ali ona je veoma dobra s lukom, tako da možda i jeste. Mislim, ponovo rođena Birgita.“

„Ne bih rekao da ima izgleda za to“, ubaci se Met. „Znaš, i ja sam pričao sa njom i poslednje na svetu što ona želi jeste da bude ma kakav heroj.“ On ispunjava svoja obećanja, a Birgitina tajna je kod njega bezbedna. „U svakom slučaju, to što znamo za tu kulu nije nam od velike pomoći ako ti nije rekla gde je.“ Olver tužno odmahnu glavom, a Met se sagnu da mu razbaruši kosu. „Nisi ti kriv, mali. Bez tebe ne bismo ni znali da postoji.“ To baš i nije mnogo pomoglo. Olver je i dalje utučeno zurio u crvenu tkaninu koja je služila kao tabla za igru.

„Kula Gendžei“, reče Noel, pridižući se u sedeći položaj, prekrštenih nogu, i ispravljajući kaput. „Malo njih sada zna za tu priču. Džain je uvek pričao da će je jednoga dana potražiti. Kazao je da je negde duž Obale senki.“

„To je i dalje velika površina koju treba pretražiti.“ Met zaklopi jednu kutiju. „To bi moglo da potraje godinama.“ Ako je Tuon u pravu, godinama koje oni nemaju, a siguran je da ona jeste u pravu.

Tom odmahnu glavom. „Kaže da znaš, Mete. Met zna kako da me pronađe. Čisto sumnjam da je ona to napisala iz pukog hira.“

„Pa, ja tu ništa ne mogu, zar ne? Sve do večeras nisam ni čuo za tamo neku kulu Gendžei.“

„Baš šteta“, uzdahnu Noel. „Voleo bih da je vidim – nešto što Džain krvavi Lakonogi nikada nije. Možeš slobodno da digneš ruke“, dodade kada Tom opet otvori usta. „Ne bi zaboravio da ju je video, a čak i da nikada nije čuo za to ime, morao bi da pomisli na nju kada čuje za čudnu kulu koja omogućava ljudima da odu u druge zemlje. Po pričama koje sam čuo, to čudo blešti kao da je od uglačanog čelika, dve stotine stopa visoka i četrdeset stopa široka, a nigde na njoj nema otvora. Ko bi mogao da zaboravi da je tako nešto video?“

Met se ukoči. Njegov crni šal kao da mu se zategnu preko ožiljka od vešanja. Ožiljak odjednom kao da postade osetljiv i upaljen. Met je jedva disao.

„Ako nema otvora, kako ćemo da uđemo?“, htede Tom da zna.

Noel slegnu ramenima, ali Olver opet progovori. „Birgita je kazala da bilo gde na zidu moraš načiniti znak bronzanim nožem.“ Opet u vazduhu iscrta znak kojim se počinje igra. „Kaže da to mora biti bronzani nož. Iscrtaš znak i vrata se otvore.“

„Šta ti je još rekla o...“, poče Tom, a onda ućuta i namršti se.

„Šta te muči, Mete? Izgledaš kao da će ti pozliti.“

Mučilo ga je sećanje – i to ne tuđe, za promenu. Ta su sećanja bila natrpana u njega kako bi popunila rupe u njegovim, a činilo se da su postigla i više od toga. Svakako pamti više dana nego što je proživeo. Ali čitavi komadi njegovog života sada su izgubljeni, a drugi su kao ćebad koju su moljci progrizli, ili senoviti i polumračni. Tek se ponečeg sećao o bekstvu iz Šadar Logota, a plovidbe na Domonovom rečnom brodu veoma maglovito, ali jedno što je video na tom putovanju jasno se isticalo. Jedna kula je blistala kao da je od uglačanog čelika. Pozliti? Očajnički je želeo da povrati.

„Tome, mislim da znam gde je ta kula. To jest, bolje je reći da Domon zna. Ali ne mogu da pođem s tobom. Elfini će znati da dolazim, a možda i Aelfini. Plamen me spalio, možda već znaju za ovo pismo, jer sam ga pročitao. Možda znaju svaku reč koju smo izgovorili. Ne možeš im verovati. Iskoristiće svaku prednost koju mogu, a ako znaju da dolazimo, pripremiće se upravo za to. Odraće te i od tvoje kože napraviti remenje za sebe.“ Sećanja na njih bila su samo njegova, ali takođe više nego dovoljna da potvrde njegov sud.

Svi ga pogledaše kao da je poludeo, čak i Olver. Nije mu preostalo ništa drugo nego da im ispriča o svom susretu sa Aelfinima i Elfinima. To jest, onoliko koliko je bilo potrebno. Svakako im nije ispričao o odgovorima koje je dobio od Elfina, niti o svoja dva dara od Aelfina. Ali sećanja onih drugih ljudi bila su neophodna kako bi im objasnio kakav je zaključak izveo o vezama koje Elfini i Aelfini sada imaju s njim. A ispričao im je i o bledim kožnim remenovima koje Elfini nose; to mu se činilo veoma važnim. A i to kako su pokušali da ga ubiju. To je bilo veoma važno. Kazao je da želi da ode, ali nije rekao da želi da ode živ, pa su ga izveli napolje i obesili. Čak je i skinuo šal da bi im pokazao ožiljak oko vrata, koji je veoma retko bilo kome pokazivao. Njih trojica su ga nemo slušali: Tom i Noel napeto, dok je Olver lagano sve jače zevao u čudu. Kiša koja je dobovala po šatoru bila je jedini zvuk koji se čuo, sem njegovog glasa.

„Sve ovo mora da ostane u ovom šatoru“, završi. „Aes Sedai već imaju dovoljno razloga da žele da me se dočepaju. Ako saznaju za ova sećanja, nikada ih se neću ratosiljati." Da li će ih se ikada potpuno rešiti? Počeo je da misli kako se to neće desiti, ali ipak nema nikakve potrebe da im daje nove razloge da mu se mešaju u život.

„Jesi li ti u ikakvom srodstvu sa Džainom?“ Noel diže ruke da ga smiri. „Mir, čoveče. Verujem ti. Samo, to prevazilazi sve što sam ja u životu uradio. A i sve što je Džain ikada uradio. Da li bi ti smetalo da ja budem treći? Znaš, mogu da budem od koristi u škripcu.“

„Plamen me spalio, zar je sve što sam upravo ispričao tebi ušlo na jedno, a izašlo na drugo uvo? Znaće da dolazim. Možda već znaju sve!“

„I to nije bitno“, odvrati Tom, „ne meni. Ako bude neophodno, otići ću sam. Ali ako sam dobro pročitao ovo pismo“, poče da ga presavija, skoro nežno, „jedina nada koju imam da uspem jeste u tome da ti budeš jedan od te trojice.“ Sede na ležaj, zaćutavši, i pogleda Meta pravo u oči.

Met htede da skrene pogled – ali nije mogao. Krvave Aes Sedai! Žena je skoro sigurno mrtva, a i dalje pokušava da ga natera da bude heroj. Pa, heroje tapšu po glavi i sklanjaju u stranu dok naredni put ne nastane potreba za njima, ako uopšte prežive to što su heroji. Često ne prežive. Nikada nije verovao Moiraini, niti mu se dopadala. Samo budale veruju Aes Sedai. Ali da nije bilo nje, i dalje bi bio u Dvema Rekama i čistio balegu i starao se o tatinim kravama. Ili bi bio mrtav. A matori Tom je tu sedeo, ništa ne govoreći, i samo zurio u njega. U tome je muka. Tom mu se dopada. O, krv i krvavi pepeo. „Plamen me spalio kolika sam budala“, promrmlja. „Ići ću.“

Grmljavina ga zagluhnu odmah nakon bleska munje tako jarkog da se svetlost probi kroz šatorsko platno. Kada grmljavina utihnu, u glavi mu beše mrtva tišina. Poslednji skup kockica se zaustavio. Došlo mu je da zaplače.