Bodež snova

27 Obična drvena kutija

U Altari je podnevno sunce pripeklo, mada su naleti povetarca ponekad Randu zanosili plašt. Već su dva sata na vrhu brda. Veliki tmurni oblaci gmizali su sa severa preko plavosivog mreškanja vazduha, koje je nagoveštavalo kišu i zahlađenje. Andor je svega nekoliko milja u tom smeru, preko niskih brda pošumljenih hrastom i borom, kožolistom i kiselim drvetom. Preko te granice stoka se krade u oba smera bezbrojnim pokolenjima. Da li Elejna u Kaemlinu gleda kako pada kiša? Taj grad je dobrih stotinu pedeset liga istočno odatle, predaleko da bi ona mogla da oseti bilo šta drugo sem slabašnog prisustva u glavi. Avijenda, u Arad Domanu, bila je još nejasnija. Nije se setio mogućnosti da je Mudre povedu sa sobom. Ipak, biće bezbedna među desetinama hiljada Aijela, koliko i Elejna iza kaemlinskih zidina. Tai’daišar zakopa kopitom i zabaci glavu, nestrpljiv da krene. Rand potapša velikog vranca po vratu. Pastuv bi za manje od sat vremena mogao da stigne do granice, ali danas ih put vodi na zapad. Sada je ostalo veoma malo vremena pre nego što bude morao da prevali taj kratki put.

Na današnjem sastanku mora da ostavi utisak, pa je stoga pažljivo birao šta će da obuče. Ali mu je Kruna mačeva na glavi bila ne samo zato da bi ostavio utisak. Polovina sićušnih mačeva koji su se gnezdili posred širokog venca lovorovog lišća bila je vrhovima okrenuta nadole, tako da je krunu bilo neugodno nositi, jer je stalno podsećala na svoju težinu – kako u zlatu, tako i u odgovornosti. Malo okrznuće u jednom od tih lovorovih listova grebalo ga je po slepoočnici i podsećalo na bitku protiv Seanšana u kojoj je nastalo. Tu je bitku izgubio, a to nije mogao sebi da priušti. Tamnozeleni svileni kaput bio mu je izvezen zlatnim koncem po rukavima, ramenima i visokom okovratniku, opasač s mačem beše prikopčan pozlaćenom kopčom u obliku zmaja, a u ruci je nosio Zmajevo žezlo – dve stope dugačko kopljište, s dugim zeleno-belim resama ispod uglačane čelične glave. Ako ga Kćer Devet meseca prepozna kao deo seanšanskog koplja, takođe će videti zmajeve koji su Device izrezbarile oko ostatka kopljišta. Danas ne nosi rukavice. Zlatogrive zmajeve glave na njegovim nadlanicama belasale su se na suncu kao metal. Ma koliko njen položaj među Seanšanima bio visok, znaće s kime se suočava.

Budala. Razuzdan smeh Lijusa Terina odjeknu mu u glavi. Budala zato što ulazi u klopku. Rand nije obraćao pažnju na luđaka. To možda jeste klopka, ali on je u tom slučaju spreman za nju. Vredi izložiti se toj opasnosti. To mu je primirje potrebno. Mogao bi da zgazi Seanšane, ali po koju cenu u krvi i u vremenu koje možda i nema? Opet baci pogled ka severu. Nebo iznad Andora bilo je vedro, izuzev nekoliko visokih belih oblaka, koji su lebdeli kao pramičci dima. Poslednja bitka se bliži. Mora da iskuša sreću.

Min, igrajući se uzdama svoje sive kobile, osećala se samozadovoljno, što ga je živciralo. U trenutku slabosti, izvukla je obećanje od njega – i odbijala je da ga razreši. Mogao bi on da ga prekrši. Trebalo bi da ga prekrši. Kao da je čula o čemu razmišlja, pogleda ga. Njeno lice, okruženo tamnim kovrdžama koje su joj padale sve do ramena, bilo je bezizražajno – ali kroz vezu se odjednom pronesoše sumnjičavost i tračak gneva. Činilo se kao da pokušava da potisne i jedno i drugo, ali ona ipak namesti rubove rukava svog veoma kitnjasto izvezenog crvenog kaputa, kao što čini kada proverava šta joj je s noževima. Naravno, ona ne bi potegla svoja sečiva na njega. Naravno da ne bi.

Ženska ljubav može biti nasilna, promrmljao je Lijus Terin. Ponekad povrede čoveka više nego što misle da su ga povredile i gore nego što to misle. Ponekad im je nakon toga čak i žao. Na trenutak je zvučao kao da nije pomerio pameću, ali Rand svejedno potisnu taj glas.

„Rande al’Tore, trebalo bi da nas pustiš u dalju izvidnicu“, reče mu Nandera. Ona i dve desetine drugih Devica u retkoj šumi na vrhu brda nosile su svoje crne velove preko lica. Neke su u rukama držale lukove s napetim strelama. Ostale Device bile su među drvečem podalje od brda, motreći na neželjena iznenađenja. „Zemljište je čisto odavde sve do vlastelinske kuće, ali ovo mi i dalje smrdi na zamku.“ Nekada je reči kao što su „vlastelinski" i „kuća" izgovarala nezgrapno. Ali sada je već dugo u mokrozemlju.

„Nandera pravo zbori“, promrmlja Alivija, mamuzajući svog riđeg škopca da priđe bliže Randu. Zlatokosa žena je očigledno i dalje ljuta zbog toga što neće ići s njim, ali to je postalo nemoguće nakon što se onako ponela kada je u Tiru čula svoj rodni naglasak. Priznala je da ju je to uzdrmalo, ali tvrdila je da je to bilo zato što se iznenadila. Ali on nije smeo da se igra s tim. „Ne možeš da veruješ nikome od visoke Krvi, naročito ne caričinoj kćeri, neka bi...“ Usta joj se odsečno zatvoriše, pa nepotrebno zagladi tamnoplave suknje, mršteći se zbog onoga što je umalo rekla. On joj veruje, doslovno životom, ali ona ima previše duboko usađenih nagona da bi on smeo da je postavi licem u lice sa ženom s kojom će se susresti. Kroz vezu sada kulja gnev, i to bez ikakvog pokušaja suzbijanja. Min ne voli kada je Alivija blizu njega.

„Meni to smrdi na zamku“, javi se Bašer, olabavivši svoj zakrivljeni mač u kaniji. Bio je jednostavno odeven i nosio je uglačani kalpak i oklopni prsnik, tako da se samo po kaputu od sive svile izdvajao od osamdeset jednog saldejskog kopljanika, koji su bili razmešteni oko vrha brda. Njegovi gusti potkovičasti brkovi skoro da su se kostrešili iza prečaga na viziru njegovog kalpaka. „Dao bih deset hiljada kruna da znam koliko ona vojnika ima tamo. I koliko damana. Ta Kćer Devet meseca je naslednica njihovog prestola, čoveče.“ Zgranuo se kada mu je Alivija to otkrila. Niko u Ebou Daru mu to nije pomenuo, kao da to nije bitno. „Možda tvrde da se njihova vlast završava daleko južno odavde, no možeš da se kladiš da je povela makar omanju vojsku kako bi se postarala da je bezbedna.“

„A ako naši izviđači nađu tu vojsku“, spokojno odgovori Rand, „možemo li biti sigurni da neće biti primećeni?“ Nandera prezrivo frknu. „Bolje bi ti bilo da ne pretpostavljaš kako si ti jedina sa očima“, reče joj. „Ako pomisle da nameravamo da ih napadnemo ili otmemo tu ženu, sve će se raspasti.“ Možda su zato to držali u tajnosti. Carska naslednica daleko je primamljivija meta za otmicu nego obična plemkinja visokog roda. „Vi samo pazite da oni nas ne iznenade. Bašere, ako pođe po zlu, znaš šta da radiš. Sem toga, možda ona ima vojsku, ali imam je i ja – i to ne tako malu.“ Bašer na to morade da klimne.

Sem Saldejaca i Devica, vrh brda bio je pun Aša’mana, Aes Sedai i Zaštitnika – sve u svemu, bilo ih je preko dvadeset petoro – i to je bila družina zastrašujuća koliko omanja vojska. Izmešali su se iznenađujuće lako i uz veoma malo očiglednih znakova napetosti. O, Tovejn, jedna niska Crvena bakarne puti, mrštila se na Logana, ali Gejbrila, tamnoputa Smeđa s mastiljavim zelenim očima, razgovarala je s njim sasvim prijatno, a možda čak i zavodnički. Možda je upravo to bio razlog zbog kojeg se Tovejn mrštila, premda je neodobravanje daleko verovatnije od ljubomore. Adrijela i Kurin obgrlili su jedno drugo oko pasa, mada je ona bila skoro za glavu viša od domanskog Aša’mana i prelepa, dok je on bio neugledan i prosed po slepoočnicama. A to što je Sivu vezao protiv njene volje ne treba ni pominjati. Beldejn, koja je skoro zadobila šal da je izgledala kao bilo koja druga mlada Saldejka, blago zakošenih smeđih očiju, povremeno je pružala ruku da dodirne Manfora, a on joj se svaki put smešio. Bilo je zaprepašćujuče to što ga je vezala, ali očigledno da je žutokosi čovek bio više nego voljan. Ni jedno ni drugo nisu pitali Randa za mišljenje pre vezivanja.

Možda su najčudniji bili Dženejr, bleda i stamena, odevena u sivu jahaću haljinu po suknji izvezenu crvenim koncem, i Kadžima, sredovečan čovek koji je pomalo ličio na nekog pisara, a kosu je terao kao Narišma: u dvema pletenicama sa srebrnim zvoncima na kraju. Smejala se nečemu što je Kadžima kazao, a onda mu je promrmljala nešto zbog čega se on zasmejao. Crvena se šali s muškarcem koji može da usmerava! Možda je Taim doveo do promene na bolje, šta god da je nameravao. Ali jednako je moguće da Rand al’Tor živi u zabludi. Aes Sedai su poznate po pretvaranju. Ali može li jedna Crvena baš toliko da se pretvara?

Nisu svi bili prijatno raspoloženi. Ajakine oči bezmalo su se crnele dok je streljala Randa pogledima, ali – ako se uzme u obzir šta se Zaštitniku dešava kada njegova Aes Sedai umre – tamnoputa sitna Bela imala je razloga za strah zbog toga što Sandomera ide u moguću opasnost. Aša’manska veza razlikuje se od zaštitničke u izvesnim stvarima, ali u drugim je istovetna, a niko još ne zna kakve posledice bi Aša’manova smrt mogla da ima po ženu koju je vezao. I Elza se mrštila na Randa, držeći se jednom rukom za rame svog visokog i vitkog Zaštitnika Firila, kao da drži psa čuvara za okovratnik i razmišlja se da ga pusti. Svakako ne na Randa, ali on se zaista brinuo za svakoga na kojeg bi ona mogla posumnjati da mu je pretnja. Izdao joj je naređenja u vezi s tim, a njena zakletva trebalo bi da je primora da im se pokorava, ali Aes Sedai umeju da u skoro svemu nađu rupu.

Merisa je nešto strogo pričala Narišmi, a njena druga dva Zaštitnika bila su nešto malo dalje od njih dvoje, u sedlima. Nije bilo nikakve sumnje šta mu ta žena strogoga lica govori, usput mašući rukama i naginjući se uz njega kako bi mogla da mu šapuće. Izdaje mu nekakva uputstva. Randu se to u tim okolnostima nimalo ne dopada, ali izgleda da ništa ne može da uradi. Merisa nije položila nikakve zakletve, tako da ne obraća pažnju na njega kada je reč o nekom od njenih Zaštitnika. Ili o bilo čemu drugome, zapravo.

I Kecuejn je gledala Randa. Ona i Ninaeva nosile su sve svoje ter’angreale u obliku nakita. Ninaeva je pokušavala da izgleda spokojno kao prava Aes Sedai. Izgleda da to poprilično vežba otkad je poslala Lana kud god da ga je poslala. Naravno, pola brda delilo je njenu punačku smeđu kobilu od Kecuejninog dorata. Ninaeva to nikada ne bi priznala, ali Kecuejn je zastrašuje.

Logan dojaha između Randa i Bašera. Njegov vrani škopac je poigravao. Konj je bio skoro istovetne boje kao njegov kaput i plašt. „Sunce je skoro pravo iznad nas“, reče. „Vreme je da krenemo.“ U toj rečenici bila je tek najmanja naznaka pitanja. Taj čovek mrzi da prima naređenja. A odgovor nije ni sačekao. „Sandomera!“, viknu. „Narišma!“

Merisa zadrža Narišmu za rukav da bi mu još nešto rekla pre nego što ga pusti da odjaše, zbog čega se Logan namršti. Preplanuo od sunca, Narišma je s tim svojim tamnim pletenicama ukrašenim zvončićima delovao godinama mlađi od Randa, premda je zapravo bio nekoliko godina stariji. Sedeći u sedlu svog mrkova pravo kao mač, klimnu Loganu kao sebi ravnom, zbog čega se ovaj opet namršti. Sandomera nešto tiho reče Ajaki, pre nego što uzjaha svog šarca, a ona ga dodirnu po bedru kada se nađe u sedlu. Sav u borama, proređene kose i prosede brade potkresane u šiljak i namazane uljem, izgledao je tako da je ona naspram njega delovala pre mladalački nego bezvremeno. Sada i on nosi crveno-zlatnog zmaja na svom visokom crnom okovratniku, kao i srebrni mač. To važi za sve Aša’mane na brdu, pa čak i Manfora. On je tek skoro uzdignut do Predanog, ali on je među prvima došao u Crnu kulu, pre nego što je Crna kula i postojala. Većina ljudi koji su počeli s njim sada su mrtvi. Čak ni Logan nije poricao da on to zaslužuje.

Logan je imao dovoljno pameti da ne zove Kecuejn ili Ninaevu, ali njih dve same poteraše konje da se pridruže Randu i stadoše mu sleva i zdesna, na tren ga odmeravajući pogledima, lica tako bezizražajnih da se nije znalo šta misle. Pogledi im se sretoše i Ninaeva brzo okrenu glavu. Kecuejn blago frknu. A onda i Min dođe. Njegova „još jedna“, kako bi počasti bile uravnotežene. Čovek nikada ne bi trebalo da u krevetu obećava nešto. On otvori usta, a ona izvi obrvu i pogleda ga veoma značajno. Veza se ispuni nečim... opasnim.

„Ti gledaj da budeš iza mene kada stignemo tamo“, kaza joj, ali to uopšte nije bilo ono što je nameravao da izgovori.

Osećaj opasnosti promeni se u ono što je naučio da prepoznaje kao ljubav. Iz nekog razloga, kroz vezu se osećao i zajedljiv smeh. „Hoću, ako budem htela – ti vunoglavi čobanine“, reče to poprilično oporo, kao da mu veza neće staviti do znanja kako se zaista oseća. Ma koliko mu to bilo teško da rastumači.

„Ako ćemo već da radimo ovu glupost, hajde da s time završimo“, odlučno reče Kecuejn i potera svog tamnog riđana nizbrdo.

Nedaleko od brda, imanja počeše da niču uz krivudavi put od nabijene zemlje koji je vodio kroz šumu, tvrd od mnogo godina upotrebe, ali svejedno sklizak od blata koje je ostalo nakon sinoćne kiše. Dimnjaci kamenih kuća s krovovima od rogozine pušili se se od pripremanja ručka. Ponegde su devojke i žene sedele na suncu za preslicama. Muškarci u grubim kaputima hodali su po poljima ograđenim kamenim zidovima i proveravali kako niču usevi, dok su dečaci okopavali. Na pašnjacima beše smeđe-bela stoka ili crne ovce, na koje su obično pazili po jedan ili dva dečaka s lukovima i praćkama. U tim šumama ima vukova, leoparda i drugih stvorenja koja vole ukus govedine ili ovčetine. Neki ljudi su zaklonili oči od sunca kako bi bacili pogled na prolaznike, nesumnjivo se pitajući ko su ti lepo odeveni ljudi koji dolaze u posetu gospi Dirdru. Začelo nema drugog razloga za njihov dolazak, kad su se već zaputili prema vlastelinskoj kući i kad su toliko daleko od bilo kog važnog mesta. Niko nije delovao ni uznemireno ni uplašeno, već su samo radili svoj svakodnevni posao. Glasine o nekoj vojsci u kraju začelo bi ih uznemirile, a glasine takve vrste šire se kao šumski požar. Čudno. Seanšani ne mogu da Putuju i da stignu pre nego što se glas o njihovom dolasku proširi. To je veoma čudno.

On oseti kako Logan i druga dvojica grabe saidin i pune se njime. Logan je držao skoro koliko i on može, a Narišma i Sandomera nešto manje. Ali oni su najsnažniji među ostalim Aša’manima i obojica su bili kod Dumajskih kladenaca. Logan se drugde dokazao, u drugim bitkama. Ako je ovo zamka, biće spremni, a druga strana toga neće biti svesna dok ne bude prekasno. Rand nije posegnuo za Izvoro.m. Osećao je kako Lijus Terin vreba u njegovoj glavi. Ovo nije trenutak da tom luđaku pruži priliku da se dočepa Moći.

„Kecuejn, Ninaeva, najbolje da sada prigrlite Izvor“, kaza im. „Približavamo se.“

„Još sam na onom brdu zahvatila saidar“, odgovori mu Ninaeva. Kecuejn frknu i pogleda ga kao budalu.

Rand se suzdrža da se ne namršti. Nije se ni stresao ni naježio. Prikrile su svoju sposobnost, a time i onemogućile njemu da oseti Moć u njima. Muškarci imaju malo prednosti nad ženama kada je o usmeravanju reč, ali sada su ostali i bez ono malo prednosti što su imali, dok su žene zadržale sve svoje. Neki Aša’mani pokušavaju da odgonetnu kako da ponove ono što je Nasela stvorila, da nađu tkanje koje bi muškarcima omogućilo da osete ženska tkanja – ali za sada bezuspešno. Pa, neko drugi će morati da se nosi s tim. Njemu je trenutno glava puna.

Imanja su se i dalje pojavljivala pokraj puta – neka usamljena na čistinama, a druga skupljena u zaseoke. Ako bi dovoljno dugo pratili taj drum, za nekoliko milja bi stigli do sela Kraljev Gaz, gde jedan drveni most prelazi preko rečice po imenu Rešejl, ali dobrano pre tog sela put prolazi pored jedne velike čistine, upadljive zahvaljujući dvama visokim kamenim stubovima za kapiju, mada tu nema nikakve ni kapije ni ograde. Stotinu stopa, ili nešto više, iza njih, na kraju jednog blatnjavog prilaza, nalazio se majur gospe Dirdru. Samo su stubovi za kapiju i visoke vratnice na ulazu spasavali tu dvospratnicu od sivog kamena, pokrivenu krovom od rogozine, da ne izgleda kao neka velika seljačka kuća. Staje i pomoćne zgrade delile su taj izgled kao da su namenjene svakodnevnoj upotrebi i bile su na oko izdržljive i bez ikakvih ukrasa. Nikoga nije bilo na vidiku – ni konjušara, ni sluškinja koje kupe jaja, ni ljudi u poljima posred kojih je išao prilaz. Visoki dimnjaci nisu se pušili. To zaista smrdi na zamku. Ali okolina je mirna, a seljaci spokojni. Samo je jedan način da otkrije šta se dešava.

Rand protera Tai’daišara kroz stubove, a ostali pođoše za njim. Min nije poslušala njegovo upozorenje. Poterala je svog sivca da se progura ispred Tai’daišara i Ninaevine kobile, pa mu se iscerila. Kroz vezu se osećala bojažljivost, ali ta žena mu se iscerila!

Na pola puta do kuće, vrata se otvoriše i izađoše dve žene – jedna u tamnosivom, a druga u plavom s crvenim pločama na prsima i do gležnjeva dugim suknjama. Sunce se belasalo po srebrnastom povocu kojim su bile spojene. Pojaviše se još dve, pa još dve, sve dok na kraju po tri para nije stajalo sa obe strane vrata. Taman kada je prešao tri četvrtine puta, još jedna žena se pojavi u dovratku, veoma tamne kose i veoma sitna, odevena u belo, glave pokrivene providnom maramom koja joj je padala preko lica. Kćer Devet meseca. Bašeru su je opisali sve do obrijane glave. Napetost u ramenima, koje nije ni bio svestan, odjednom se istopi. To što je ona zaista prisutna govori da nema zamke. Seanšani ne bi dozvolili da naslednica njihovog prestola učestvuje u nečemu toliko opasnom. Zauzda ata i sjaha.

„Jedna od njih usmerava“, reče Ninaeva silazeći s konja, ali tek toliko glasno da je on čuje. „Ne vidim ništa, što znači da je prikrila svoju sposobnost i izvrnula tkanje – a pitam se kako su Seanšani to naučili! Ali ona usmerava. Samo jedna; nema dovoljno da bi bile dve.“ Njen ter’angreal ne može oceniti da li se usmerava saidin ili saidar, ali malo je verovatno da to usmerava muškarac.

Rekao sam ti da je ovo zamka, zaječao je Lijus Terin. Rekao sam ti!

Rand se pretvarao da proverava kolan. „Možete li da ocenite o kojoj je reč?“, tiho upita. I dalje nije posezao sa saidinom. Nemoguće je znati šta bi Lijus Terin u tim okolnostima mogao da učini ako bi mu opet pošlo za rukom da prigrabi vlast nad saidinom. I Logan je nešto petljao oko kolana, a Narišma gledao Sandomeru kako proverava jedno kopito kod svog šarca. I oni su čuli. Sitna žena čekala ih je u dovratku, potpuno nepomična, ali nesumnjivo nestrpljiva i verovatno uvređena zbog njihovog zanimanja za svoje konje.

„Ne“, zloslutno odgovori Kecuejn. „Ali mogu da učinim nešto u vezi s tim. Kada budemo bliže.“ Njeni zlatni ukrasi za kosu zanjihaše se kada zabaci plašt za leđa, kao da otkriva mač.

„Budi iza mene“, kaza on Min, a ona – na njegovo olakšanje – klimnu glavom. Malčice se mrštila, a kroz vezu se osećala zabrinutost. Ali ne i strah. Zna da će je on zaštititi.

Ostavivši konje da stoje, on u pratnji Kecuejn i Ninaeve, koje su bile nekoliko koraka udaljene levo i desno od njega, pođe prema sul’dam i damanama. Logan, sa šakom na balčaku, kao da mu je mač pravo oružje, hodao je pored Kecuejn, a Narišma i Sandomera pored Ninaeve. Sitna tamnoputa žena lagano krenu prema njima, zadižući suknje da joj se ne vuku po mokrom tlu.

Odjednom, kada se našla na ne više od deset koraka daljine, ona... zatreperi. Na tren, bila je viša od većine muškaraca, odevena sva u crno i iznenađenog lica, a mada je i dalje nosila veo, videlo se kako joj je glava prekrivena kratkom talasastom crnom kosom. Svega tren nakon toga ona sitna žena se vrati, spotičući se kako je ispustila bele suknje, ali nakon još jednog treptaja ona visoka mračna žena opet se stvori tu, lica ispod vela izvitoperenog od srdžbe. On prepozna to lice, mada ga nikada ranije nije video. Ali Lijus Terin jeste – i to je bilo dovoljno.

„Semirhag“, zgranuto izusti on pre nego što stiže da se zaustavi – i nakon toga kao da se sve desi odjednom.

Posegnu za Izvorom i zateče Lijusa Terina kako se i on grabi, pa njih dvojica počeše da se odguruju pokušavajući da ga dodirnu. Semirhag mahnu rukom i malena ognjena kugla s vrhova njenih prstiju pojuri ka njemu. Možda je i nešto uzviknula, neko naređenje. Nije mogao da skoči u stranu; Min stoji odmah iza njega. Mahnito pokušavajući da zgrabi saidin, on u očajanju diže ruku sa Zmajevim žezlom. Čitav svet kao da preplavi vatra.

Shvati da mu je obraz pritisnut o mokro tle. Crne tačke letele su mu pred očima i sve je bilo nekako razliveno, kao da gleda kroz vodu. Gde se nalazi? Šta se desilo? Glava kao da mu je puna vune. Nešto ga bode u rebra. Balčak njegovog mača. Stare rane su bolno čvorište odmah iznad te tačke. Lagano shvati da gleda u Zmajevo žezlo, ili ono što je od njega ostalo. Glava koplja i nekoliko palaca čađavog kopljišta behu tri koraka od njega. Razigrani plamičci proždirali su duge rese. Kruna mačeva bila je malo dalje od njega.

Odjednom shvati da oseća kako se usmerava saidin. Od glave do pete se naježio od saidara. Vlastelinska kuća. Semirhag! Pokuša da se digne, pa uz oštar krik pade na zemlju. Lagano diže levu ruku, koja kao da je buktala od bola, tako da može da vidi šaku. Da vidi gde mu je šaka bila. Od nje je ostao samo garavi patrljak, koji štrči iz rukava s koga se dižu tanani pramičci dima.

Ali Moć se i dalje usmerava oko njega. Njegovi ljudi se bore za svoje živote. Možda umiru. Min! Opet pokuša da ustane, i opet pade.

Kao da je njegova pomisao na nju prizva, Min čučnu pored njega. On shvati da pokušava da ga zaštiti svojim telom. Veza je bila prepuna saosećanja i bola. Ne telesnog bola. Znao bi da je zadobila i najmanju povredu. Patila je zbog njega. „Samo lezi“, kaza mu. „Ti si... Ti si povređen.“

„Znam“, promuklo joj odgovori. Opet posegnu za saidinom i – za divno čudo – Lijus Terin ovoga puta i ne pokuša da smeta. Moć ga ispuni i to mu dade snage da se jednom rukom odgurne i digne na noge, usput pripremajući nekoliko veoma opakih tkanja. Ne mareći za njegov blatnjavi kaput, Min ga zgrabi za zdravu ruku, kao da hoće da ga drži da ne padne. Ali borba se završila.

Semirhag je ukočeno stajala s rukama pribijenim uz bokove i suknjama pritisnutim uz noge, nesumnjivo obmotana tokovima Vazduha. Iz ramena joj je štrčala drška jednog Mininog noža i mora da je bila i pod štitovima, ali njeno tamnoputo prelepo lice nosilo je na sebi prezriv izraz. I ranije je bila zarobljenica, nakratko, u Ratu Senke. Pobegla je iz strogog pritvora tako što je toliko prestravila svoje tamničare da su je krišom odveli na slobodu.

Drugi su povređeni daleko ozbiljnije. Niska tamnoputa sul’dam i visoka bledokosa damane, povezane a’damom, ležale su prostrte po zemlji, zureći u sunce već staklastim očima, a druge dve su bile na kolenima i držale se jedna za drugu, dok im je krv lila niz lica, toliko da im se kosa ulepljivala. Dve su stajale ukočeno kao Semirhag, a video je štitove na tri damane. Delovale su zgranuto. Jedna sul’dam – vitka i tamnokosa mlada žena – tiho je plakala. I Narišmino lice bilo je krvavo, a kaput kao da mu je nagoreo. Isto je važilo i za Sandomerin kaput, a kroz levi rukav štrčala mu je kost, bela i umrljana crvenilom, sve dok mu Ninaeva nije odsečno povukla ruku, pa je ispravila i vratila kost na mesto. Mršteći se od bola, on grleno zastenja, a ona sklopi šake oko njegove ruke preko preloma – i trenutak kasnije on je već mrdao rukom i prstima, tiho joj zahvaljujući. Logan je delovao nepovređeno, kao i Ninaeva i Kecuejn, koja je odmeravala Semirhag kao što bi neka Smeđa možda odmeravala retku životinju koja nikada ranije nije viđena.

Odjednom se na sve strane oko kuće otvoriše kapije i kroz njih stadoše da izleću Aša’mani na konjima, Aes Sedai i Zaštitnici, velovima zabrađene Device i Bašer, jašući na čelu svojih konjanika. Aša’man i Aes Sedai u prstenu od dvoje mogu da otvore kapiju znatno veću nego što Rand može sam. Dakle, nekome je pošlo za rukom da da znak, crveni prasak na nebu. Svi Aša’mani bili su puni saidina, a Rand je pretpostavljao da su i Aes Sedai jednako pune saidara. Device počeše da se šire ka drveću.

„Agane, Hamade, pretražite kuću!“, viknu Bašer. „Matune, postroj kopljanike! Napašće nas čim budu mogli!“ Dva vojnika zariše koplja u zemlju i skočiše s konja, pa ujuriše unutra vadeći mačeve, dok ostali počeše da se razmeštaju u dva reda.

Ajako skoči sa sedla i pojuri ka Sandomeri, i ne pokušavajući da zadigne suknje kako joj se ne bi vukle po blatu. Merisa dojaha do Narišme pre nego što sjaha ispred njega i bez reči ga obema rukama uhvati za glavu. On se nape, povijajući leđa, i skoro se otrže od nje dok ga je Lečila. Nije bila preterano umešna s Ninaevinim načinom Lečenja.

„Rande“, izusti kada mu vide ruku. „Žao mi je. Ja... učiniću šta mogu, ali ne mogu da je popravim da bude kao što je bilo.“ Pogled joj beše ispunjen jadom.

On joj bez reči pruži levu ruku. Buktala je od bola. Čudno, ali i dalje je osećao šaku. Činilo mu se kao da i dalje može da stisne pesnicu prstima koji više ne postoje. Još više se naježi kada ona dublje povuče saidar, a pramičci dima nestaše s njegovog rukava, nakon čega ga ona zgrabi za ruku iznad zapešća. Čitava ruka poče da ga pecka i bol minu. Lagano, pocrnelu kožu zameni glatka i zdrava, koja kao da se preli preko malog patrljka koji je do maločas bio osnova njegove šake. Bilo je čudesno gledati to. I zmaj skerletno-zlatnih krljušti opet izraste, koliko je mogao, završavajući se delićem zlatne grive. Još je osećao čitavu šaku.

„Tako mi je žao“, opet mu reče Ninaeva. „Daj da ispitam imaš li drugih povreda.“ Zamolila ga je, ali naravno – nije čekala. Uhvati ga obema rukama za glavu i njega prože jeza. „Nešto ti nije u redu sa očima“, reče mu mršteći se. „Bojim se da pokušam to da popravim a da prethodno ne proučim. I najmanja greška mogla bi da te oslepi. Kako vidiš? Koliko sam prstiju podigla?“

„Dva. Vidim dobro“, šlaga on. Crne tačke su nestale, ali sve je i dalje video kao kroz vodu, a došlo mu je da čkilji od sunca koje kao da je bleštalo desetostruko jače nego maločas. Stare rane na njegovom boku bile su čvorište bola.

Bašer sjaha ispred njega sa svog zdepastog dorata i namršti se gledajući patrljak njegove leve ruke. Otkopčavši remen na kalpaku, skide ga pa ga tutnu pod mišku. „Bar si živ“, grubo reče. „Viđao sam gore povrede.“

„I ja“, odgovori Rand. „Mada, moraću iznova da učim mačevanje.“ Bašer klimnu. Za većinu stavova potrebne su dve šake. Rand se sagnu da uzme krunu Ilijana, ali Min mu pusti ruku i žurno mu pruži krunu. On je stavi na glavu. „Moraću da smislim nove načine kako da sve radim.“

„Mora da si obamro“, lagano kaza Ninaeva. „Rande, upravo si pretrpeo tešku povredu. Možda bi najbolje bilo da legneš. Lorde Davrame, neka neko od tvojih ljudi donese sedlo da digne noge na njega.“

„Nije obamro“, tužno reče Min. Vezaje bila puna tuge. Uhvati ga za ruku kao da opet hoće da ga pridrži. „Ostao je bez šake, ali tome nema pomoći, pa se već pomirio s tim.“

„Vunoglava budala“, promrmlja Ninaeva. Njena šaka, i dalje umrljana Sandomerinom krvlju, odlete ka debeloj pletenici koja joj je bila prebačena preko ramena, ali onda je naglo spusti. „Teško si povređen. U redu je žaliti. U redu je osećati se zatečeno. To je prirodno!“

„Nemam vremena“, odgovori joj on. Minina tuga bila je tolika da je pretilo da će preplaviti vezu. Svetlosti, pa on je dobro! Zašto se oseća tako tužno?

Ninaeva zamrmlja napola sebi u bradu nešto o „vunoglavcu“, „budali" i „tvrdoglavom muškom“, ali nije odustala. „Te stare rane na tvom boku opet su se otvorile“, skoro da procedi kroz zube. „Ne krvariš gadno, ali krvariš. Možda ću sada naposletku moći da učinim nešto u vezi s njima.“

Ali ma koliko se trudila – a pokušala je tri puta – ništa se nije promenilo. I dalje je osećao kako mu krv lagano klizi niz rebra. Rane su i dalje bile bukteće čvorište bola. Naposletku, nežno joj odgurnu ruke od sebe.

„Ninaeva, učinila si šta si mogla. Dovoljno je.“

„Budalo.“ Ovoga puta, to jeste procedila kroz zube. „Kako može da bude dovoljno kada ti i dalje krvariš?“

„Ko je ona visoka žena?" upita Bašer. Bar ga on razume. Ne traći se vreme na ono što se ne može popraviti. „Nisu valjda nju pokušali da predstave kao Kćer Devet meseca, zar ne? I to nakon što su mi ispričali da je sićušno stvorenjce.“

„Jesu“, odgovori Rand i ukratko objasni.

„Semirhag“, s nevericom promrmlja Bašer. „Kako možeš biti toliko siguran?“

„Ona je Anat Dordže, a ne... ne to što si rekao“, glasno otegnu sul’dam kože boje meda. Tamne oči joj behu zakošene, a kosa prošarana sedima. Izgleda da je ona bila najstarija sul’dam i da se najmanje plašila. Nije da ne izgleda uplašeno, ali dobro se drži. „Ona je Istinozborac visoke gospe.“

„Tišina, Falendra“, ledenim glasom reče Semirhag, osvrnuvši se. Pogledom je obećavala bol. Gospa od Bola ispunjava svoja obećanja. Zarobljenici su se ubijali kada bi čuli ko ih je zarobio – muškarci i žene su kidali vene zubima ili noktima.

Ali Felandra to izgleda nije uviđala. „Nećeš ti da mi zapovedaš“, prezrivo odvrati. „Nisi čak ni so’đin.“

„Kako možeš da budeš siguran?" htede da čuje Kecuejn. Oni zlatni meseci i zvezde, ptice i ribe, zanjihaše se kada ona pogledom pređe od Randa do Semirhag i nazad.

Semirhag ga poštede toga da smišlja laž. „On je lud“, hladno kaza. Stojeći ukočeno kao kip, s drškom Mininog noža koja je i dalje štrčala pored njene ključne kosti i prednjeg dela crne haljine mokrog od krvi, kao da je bila kraljica na svom prestolu. „Grendal bi to mogla da objasni bolje od mene. Ona je stručna za ludilo – ali pokušaću. Znaš li za ljude koji čuju glasove u glavi? Ponekad, veoma retko, glasovi koje čuju zapravo su glasovi njihovih prošlih života. Lanfear je tvrdila kako on zna stvari iz našeg Doba koje je samo Lijus Terin Telamon mogao da zna. Očigledno da on čuje glas Lijusa Terina. Međutim, to što je glas koji on čuje stvaran, ne predstavlja nikakvu razliku. Štaviše, zbog toga je njegovo stanje još gore. Čak ni Grendal obično nije uspevala da postigne reintegraciju kod nekoga ko čuje pravi glas. Kako sam shvatila, sunovrat u konačno ludilo ume da bude... nagao.“ Usne joj se izviše u smešak koji se nije odražavao u njenim tamnim očima.

Da li ga to drugačije gledaju? Loganovo lice bilo je nečitko kao da je isklesano iz kamena. Bašer je izgledao kao da i dalje ne veruje u to. Ninaevina usta behu otvorena, a oči razrogačene. Veza... Za jedan dug tren, veza je bila puna... obamrlosti. Nije znao hoće li moći da podnese ako Min sada pobegne od njega. Za nju bi bilo najbolje na svetu da pobegne. Ali saosećanje i rešenost snažni kao planine potisnuše obamrlost, kao i ljubav toliko jaka da mu se činilo kako bi mogao da se ogreje na njoj. Još ga jače stisnu za ruku, a on pokuša da svojom šakom poklopi njenu. Prekasno se seti da više nema šaku i spusti patrljak, ali ne pre nego što ju je dodirnuo. U vezi se ništa ni za dlaku nije promenilo.

Kecuejn se približi višoj ženi i pogleda je. To što se suočila s jednom od Izgubljenih izgleda da je ne dotiče ništa više nego suočavanje s Ponovorođenim Zmajem. „Veoma si spokojna za jednu zatvorenicu. Mesto da poričeš optužbu, ti pružaš dokaze protiv sebe.“

Semirhag prestade da se ledeno smeši Randu i taj svoj hladan osmeh uputi Kecuejn. „Zašto bih poricala samu sebe?“ Svaka reč beše natopljena gordošću. „Ja sam Semirhag.“ Neko oštro uzdahnu, a sul’dam i damane zadrhte i zajecaše. Jedna sul’dam – lepa žutokosa žena – odjednom povrati ispred sebe, a jedna druga – zdepasta i tamnoputa – izgledala je kao da će svakog časa i ona.

Kecuejn jednostavno klimnu. „Ja sam Kecuejn Melajdrin. Radujem se dugim razgovorima s tobom.“ Semirhag se podrugljivo isceri. Njoj nikada nije nedostajalo hrabrosti.

„Mislile smo da je ona visoka gospa“, žurno reče Falendra, ali istovremeno kolebljivo. Kao da samo što nije cvokotala zubima, ali nekako je naterala sebe da izgovori te reči. „Mislile smo da nam ukazuje čast. Odvela nas je u jednu sobu u Tarezinskoj palati gde je bila... rupa u vazduhu, pa smo kroz nju prošle i izašle ovde. Očiju mi! Mislile smo da je ona visoka gospa.“

„Dakle, nikakva vojska ne juri na nas“, primeti Logan. Po njegovom glasu nije se moglo oceniti da li oseća olakšanje ili razočaranje. Izvuče mač iz kanije za jedan palac, pa ga snažno opet zabi. „Šta ćemo s njima?“ Pokaza glavom ka sul’dam i damanama. „Da ih pošaljemo u Kaemlin kao ostale?“

„Vratićemo ih u Ebou Dar“, odgovori Rand. Kecuejn se okrenu ga da pogleda. Lice joj je bilo savršeni odraz spokoja jedne Aes Sedai, ali čisto je sumnjao da je u sebi i blizu smirenosti. Stavljanje povodaca na damane jeste izopačenost koju Aes Sedai doživljavaju lično. Ninaeva je bila sve samo ne spokojna. Usijanog pogleda, stiskajući pletenicu okrvavljenom pesnicom, ona zausti, ali on joj ne dade da dođe do reči. „Ninaeva, potrebno mi je ovo primirje, a neću ga dobiti ako zarobim ove žene. Nemoj da se raspravljaš. One bi to nazvale zarobljavanjem, uključujući i damane, i ti to dobro znaš. One će odneti glas kako želim da se sastanem s Kćeri Devet meseca. Naslednica prestola je jedina koja može sklopiti trajno primirje.“

„I dalje mi se to ne dopada“, odlučno mu odvrati ona. „Mogli bismo da oslobodimo damane. Ostale sasvim lepo mogu da prenesu tvoje poruke.“ Damane koje do maločas nisu jecale briznuše u plač. Neke od njih počeše da moljakaju sul’dam da ih spasu. Ninaevino lice poprimi mučan izraz, ali ona diže ruke i prestade da se raspravlja.

Dva vojnika koja je Bašer poslao u kuću izađoše – mladići koji su hodali kao da se ljuljaju, sviknutiji na sedla nego na sopstvene noge. Hamad je imao gustu crnu bradu koja se pružala ispod ruba njegovog kalpaka, kao i ožiljak preko lica. Aganu su gusti brkovi bili nalik na Bašerove, a pod miškom je nosio jednu jednostavnu drvenu kutiju bez poklopca. Pokloniše se Bašeru, slobodnim rukama sklanjajući mačeve da im ne smetaju.

„Kuća je prazna, milostivi“, kaza Agan, „ali tepisi u nekoliko soba umrljani su skorenom krvlju. Milostivi, kuća izgleda kao klanica. Mislim da su svi koji su tamo živeli mrtvi. Ovo je bilo pored ulaznih vrata. Izgledalo je kao da mu tu nije mesto, pa sam ga poneo.“ Pruži kutiju na uvid. U njoj je bio namotan a’dam, kao i izvestan broj okovratnika od člankovitog crnog metala, većih i manjih.

Rand krenu da ih uhvati levom rukom pre nego što se seti. Min primeti taj pokret i pusti mu desnu ruku, tako da je mogao da zagrabi punu šaku crnih metalnih predmeta. Ninaeva oštro uzdahnu.

„Znaš šta je ovo?“, upita je.

„To je a’dam za muškarce“, besno reče. „Egeanin je kazala da će onu stvar baciti u okean! Verovale smo joj, a ona ju je dala nekome da napravi nove primerke!“

Rand baci te stvari nazad u kutiju. Bilo je šest većih krugova i pet srebrnastih povodaca. Semirhag je bila spremna bez obzira na to koga on doveo sa sobom. „Zaista je mislila da će moći sve da nas zarobi.“ Zadrhta na tu pomisao. Kao da oseti i Lijusa Terina kako drhti. Niko ne želi njoj da padne šaka.

„Viknula im je da nas stave pod štit“, reče mu Ninaeva, „ali nisu mogle zato što smo svi već držali Moć. Da nije bilo tako, da Kecuejn i ja nismo imale svoje ter’angreale, ne znam šta bi se dogodilo.“ Ona zaista zadrhta.

Rand pogleda visoku Izgubljenu, a ona mu potpuno smireno uzvrati pogled. Potpuno hladno. Glas mučiteljke koji je bije toliko je zastrašujući da je veoma lako zaboraviti koliko je inače opasna. „Na ostalima veži štitove tako da se rastoče za nekoliko sati, pa ih pošalji nekud blizu Ebou Dara.“ Na tren mu se učini da će se Ninaeva opet pobuniti, ali ona se zadovolji time da jednom snažno cimne svoju pletenicu i okrene od njega.

„Ko si ti da tražiš sastanak s visokom gospom?" htede da čuje Falendra. Iz nekog razloga, ona naglasi tu titulu.

„Ime mi je Rand al’Tor. Ja sam Ponovorođeni Zmaj.“ Ako su na Semirhagino ime jecale, na njegovo stadoše da zapomažu.

Sa ašandareijem prebačenim preko sedla, Met je u tami sedeo na Kockici ispod drveća i čekao, okružen s dve hiljade samostrelaca na konjima. Sunce nije davno zašlo, a događaji bi već trebalo da su počeli da se odvijaju. Seanšani će noćas biti ozbiljno napadnuti na šest mesta. Neki napadi biće mali, a neki ne tako mali, ali u svim slučajevima biće ozbiljni. Mesečina što se probijala kroz krošnje davala je taman dovoljno svetla da on razazna Tuonino lice sakriveno senkama. Uporno je tražila da ostane s njim, što je naravno značilo da je i Selukija pored nje i da ga, kao i obično, strelja pogledom. Nažalost, nije bilo dovoljno senki koje baca mesečina da to sakriju. Tuon mora da nije nimalo srećna zbog onoga što će se noćas odigrati, ali ništa joj se nije videlo na licu. O čemu li razmišlja? Izraz lica bio joj je kao da je neki strogi sudija.

„Na sreću se poprilično oslanjaš“, reče mu Teslina – i to ne prvi put. Čak i u senci, lice joj je delovalo ozbiljno. Promeškolji se u sedlu i namesti plašt. „Prekasno je da se sve promeni, ali od ovog dela svakako se može odustati.“ Više bi voleo da je s njim Betamin ili Seta, pošto ni jedna ni druga nisu ograničene Trima zakletvama, a obe znaju tkanja koja damane koriste kao oružje, što Aes Sedai užasava. Ali ne tkanja sama po sebi, već to što ih Betamin i Seta znaju. Barje on tako mislio. Lejlvin je glatko odbila da se bori protiv bilo kog Seanšanina, izuzev u samoodbrani. Betamin i Seta bi možda učinile isto to, ili bi se u poslednjem trenutku setile da ne mogu da delaju protiv svojih sunarodnika. U svakom slučaju, Aes Sedai su odbile da dopuste da te dve žene budu u to umešane, a kad je to bilo rečeno, ni jedna ni druga nisu ni usta otvorile. Njih dve su u blizini Aes Sedai bile toliko krotke da ni gusku ne bi poterale.

„Milost ti naklonjena, Teslina Sedai, ali lord Met jeste srećan“, kaza kapetan Mandevin. Zdepasti jednooki čovek bio je s Družinom još od onih prvih dana u Kairhijenu, a sede vlasi u kosi, sada pod njegovim zelenim kalpakom, pešadijskim, koji ostavlja otvoreno lice, zaradio je u bitkama protiv Tira i Andora pre toga. „Sećam se kada smo bili brojčano nadjačani, potpuno okruženi neprijateljima, a on je Družinu poveo oko njih, kao da pleše. Ali ne da bi pobegao, pazi, već da bi ih porazio. Prelepe bitke.“

„Prelepa bitka je ona koju ne moraš da vodiš“, reče Met, mada oštrije nego što je nameravao. Ne voli bitke. U bitkama čovek može da bude izboden. On samo nekako stalno biva uvučen u njih – to je sve. Većina onog plesanja unaokolo jeste bilo pokušavanje da pobegne. Ali noćas neće biti bekstva, niti će ga biti u mnogim narednim danima. „Teslina, naš deo je veoma važan.“ Zbog čega li Aludra odugovlači, plamen je spalio? Napad na logor za snabdevanje mora da je već počeo, taman dovoljno snažan da vojnici koji ga brane pomisle kako mogu da izdrže dok ne stigne pomoć i dovoljno snažan da budu sigurni kako im pomoć jeste potrebna. Ostali napadi će se od samog početka vršiti punom snagom, kako bi se branioci nadvladali pre nego što shvate šta se dešava. „Nameravam da raskrvarim Seanšane, da ih raskrvarim tako snažno, brzo i često da će morati da odgovaraju na naše poteze, umesto da pripremaju svoje.“ Čim mu te reči sleteše s jezika, požele da je to sročio nekako drugačije.

Tuon se nagnu bliže Selukiji i viša žena pognu svoju maramom pokrivenu glavu kako bi se došaptavale. Previše je mračno za njihov krvavi jezik znakova, a nije mogao da razazna nijednu njihovu reč. Ali mogao je da zamisli o čemu pričaju. Obećala je da ga neće izdati, a to mora da pokriva i odavanje njegovih planova, ali zasigurno je priželjkivala da to obećanje nije dala. Trebalo je da je ostavi s Rajmonom ili nekim od ostalih. To bi bilo bezbednije nego što ju je pustio da ostane s njim. Mogao je, da je zavezao i nju i Selukiju. A verovatno i Sitejl. Ta krvava žena i dalje svaki put staje na Tuoninu stranu.

Mandevinov dorat zakopa kopitom, a on ga šakom u oklopnoj rukavici potapša po vratu. „Ne možeš da poričeš kako postoji sreća u bici – kada nalaziš slabost u neprijateljskim redovima koju nikada nisi očekivao i koja ne bi trebalo da postoji; kada je neprijatelj razmešten tako da se brani od napada sa severa, a ti dolaziš s juga. Ratna sreća ti sedi na ramenu, milostivi. Video sam to.“

Met zagunđa i razdraženo vrati šešir na glavu. Na svaki put kada se barjak izgubi i nabasa na krvavu slabu tačku u neprijateljskoj odbrani dolazi deset slučajeva kada jednostavno krvavo nije tamo gde ga ti očekuješ kada ti je krvavo potrebno da bude tamo. Toliko o ratnoj sreći.

„Jedan zeleni noćni cvet“, viknu jedan čovek odozgore. „Dva! Oba zelena!“ Po zvuku bi se reklo da se veoma brzo spušta s drveta.

Met uzdahnu od olakšanja. Raken je poleteo i krenuo ka zapadu. Na to je računao – najbliži veliki vojni odred odan Seanšanima nalazi se na zapadu, a čak je i varao time što je jahao što je više smeo ka zapadu. To što si siguran da će se tvoj protivnik poneti na izvestan način ne mora da znači da će tako zaista biti. Rajmon će svakog časa pregaziti logor za snabdevanje, preplavljujući branioce desetostrukim brojem svojih vojnika i tako obezbeđujući neophodne potrepštine.

„Kreni, Vanine“, reče i debeli čovek mamuznu konja, poteravši ga kasom u mrak. Ne može da bude brži od rakena, ali sve dok dojavi na vreme... „Mandevine, vreme je za pokret.“

Jedan vitak čovek skoči s najniže grane, pažljivo držeći durbin, koji onda pruži Kairhijenjaninu.

„U sedlo, Londrede“, naredi Mandevin, gurajući durbin u valjkastu kožnu navlaku privezanu za svoje sedlo. „Konle, postroj ljude u četiri reda.“

Nakon kratkog jahanja izađoše na uzani drum od nabijene zemlje što je vijugao kroz niska brda; Met ga je ranije izbegavao. U tom kraju ima malo imanja i još manje sela, ali on ne želi da se rašire glasine o velikim skupinama naoružanih ljudi. Bar ne dok on to ne bude hteo. Sada mu je potrebna brzina, a glasine noćas neće moći da budu brže od njega. Većina imanja pokraj kojih su kasom promicali bile su samo tamni obrisi na mesečini, pošto su svetiljke i sveće u njima već ugašene. Jedini zvuci bili su topot kopita i škripa sedala, uz povremeni oštar krik neke noćne ptice ili hučanje sove, ali dve hiljade i kusur konja stvara popriličnu buku. Prošli su i kroz jedno seoce, gde se svetlost videla samo u nekoliko rogozinom pokrivenih kuća i u sićušnoj kamenoj gostionici, ali ljudi su svejedno promolili glave kroz vrata i prozore kako bi zverali. Nesumnjivo misle kako vide vojnike odane Seanšanima. U većini Altare izgleda nije ostalo mnogo onih drugih. Neko zaklica, ali niko mu se ne pridruži.

Met je jahao pored Mandevina, dok su Tuon i ostale žene bile iza njih, pa se povremeno osvrtao. Ali ne da bi se uverio kako je ona i dalje tu. Ma koliko to čudno bilo, nema nikakve sumnje da će ona održati reč i neće bežati, čak ni sada. A nije se ni osvrtao kako bi video da li ga ona prati. Brijač je bila lakog koraka, a ona dobro jaše! Kockica ne bi mogao da pretekne Akejn ni da pokuša. Ne, on samo voli da je gleda, čak i na mesečini. Možda naročito na mesečini. Prethodne noći opet je pokušao da je poljubi, a ona ga je udarila tako snažno da je isprva pomislio kako mu je polomila jedno vito rebro. Ali poljubila ga je neposredno pre nego što su te večeri krenuli. Samo jednom, govoreći mu da ne bude gramziv kada je pokušao da je i drugi put poljubi. Ta žena mu se topi u rukama dok je ljubi, a pretvara u led čim se odmakne od njega. Šta će s njom? Jedna velika sova prelete mu preko glave, tiho mašući krilima. Da li će ona i u tome videti neko znamenje? Verovatno.

Ne bi trebalo da toliko vremena provodi razmišljajući o njoj. Ne noćas. Istini za volju, u izvesnoj meri on se zaista oslanja na sreću. Tri hiljade kopljanika koje je Vanin našao, mahom Altaraca, uz nešto malo Seanšana, možda jesu a možda i nisu oni koje je gazda Rojdel obeležio na svojoj karti, mada nisu bili predaleko od te tačke, ali nikako se nije moglo sa sigurnošću reći u kojem su se smeru od tada kretali. Ka severoistoku, skoro sigurno, prema Malvidskom tesnacu – i Molvejnskom prolazu nakon njega. Izgleda da Seanšani izbegavaju Lugardski drum kada je o vojnim pokretima reč, izuzev poslednjeg dela, nesumnjivo da bi prikrili svoje brojno stanje i odredište. Međutim, nije u to potpuno siguran. Ako nisu otišli predaleko, ovo će biti put kojim će poći kako bi stigli do onog logora za snabdevanje. Ako. Ali ako su odjahali dalje nego što je on očekivao, možda će poći nekim drugim putem. Tu nema opasnosti; samo će ispasti da je protraćio noć. A moguće je i da njihov zapovednik reši da preseče pravo preko brda. To bi moglo da ispadne nezgodno ako nameri da u pogrešnoj tački opet izađe na taj put.

Jedno četiri milje iza sela, stigoše do mesta gde je put prolazio između dva brdašca blagih padina – i tu naredi da stanu. Karte koje je gazda Rojdel crtao sasvim su dobre, ali i one koje je nabavio od drugih ljudi delo su majstora. Rojdel nabavlja samo najbolje. Met prepozna tu tačku kao da je već tu bio.

Mandevin okrenu konja u mestu. „Admare, Ejndele, povedite svoje ljude na severnu padinu. Madvine, Dongale, južna padina. Jedan na svaku četvoricu da drži konje.“

„Šapnite konje“, naredi Met, „i stavite im zobnice da ne bi rzali.“ Suočiće se s kopljanicima. Ako stvari pođu po zlu i ako budu pokušali da beže, ti kopljanici će ih pregaziti kao da love divlje svinje. Samostrel ništa ne vredi iz sedla, naročito pri bežanju. Moraju da pobede.

Kairhijenjanin ga pogleda – izraz lica bio mu je skriven prečagama na kalpaku – ali nije oklevao. „Šapnite konje i stavite im zobnice“, naredi. „Svi u borbeni red.“

„Naredi nekima da paze na sever i na jug“, reče mu Met. „Ratna sreča može da se okrene i protiv nas.“ Mandevin klimnu i izdade naredbu.

Samostrelci se podeliše i poteraše konje uz padine obrasle retkom šumom, a njihovi tamni kaputi i mrkozeleni oklopi uklopiše se u senke. Uglačani oklopi divni su za svečane povorke, ali mesečina po njima blešti isto koliko sunčeva svetlost. Prema Talmanesu, najteže je bilo ubediti kopljanike da se odreknu svojih blistavih oklopnih prsnika a plemiće svojih posrebrenih i pozlaćenih. Pešadija je odmah uvidela koliko je to pametno. Izvesno vreme čuli su se zvuci gacanja ljudi i konja po opalom lišću, kršenja kroz žbunje, ali naposletku zavlada tišina. Gledajući s puta, Met nikada ne bi rekao da na jednoj ili na drugoj padini ima nekog. Sada mu ostaje samo da čeka.

Društvo su mu pravile Tuon i Selukija, kao i Teslina. Jak povetarac dunu sa zapada i zanese im plaštove, ali Aes Sedai – naravno – mogu da zanemaruju takve stvari, mada je Teslina držala svoj plašt da joj se ne rastvori. Za divno čudo, Selukija je pustila vetar da joj nosi plašt kuda hoće, ali Tuon je jednom rukom držala svoj da se ne raskriljuje.

„Možda bi ti bilo prijatnije medu drvećem“, reče joj. „Drveće zaustavlja vetar.“

Ona na tren sva zadrhta od nemog smeha. „Uživam u tome da te gledam kako se odmaraš na svom brdu“, otegnuto mu odgovori.

Met trepnu. Brdu? Sedi na Kockici nasred krvavog druma, a plameni vetar seče ga kroz kaput kao da se zima vratila. O kakvom ona to brdu priča?

„Pazi se sa Džolinom“, kaza mu Teslina, iznenada i neočekivano. „Ona ume da bude... detinjasta... na izvestan način. A ti je opčinjavaš kao što blistava nova igračka opčinjava dete. Ako smisli kako da te ubedi da na to pristaneš – vezaće te. A možda i ako ne shvatiš da na to pristaješ.“

On taman zausti da kaže kako nema nikakvih krvavih plamenih izgleda za to, kad ga Tuon preteče.

„On ne može da bude njen“, oštro reče. Duboko udahnuvši, nastavi kao da joj je to smešno. „Igračka je moj. Dok ne završim da se igram s njim. Ali čak ni tada neću ga dati jednoj marat’damane. Razumeš li me, Tesi? Reci to Rosi. To je ime koje nameravam da joj dam. I to možeš da joj kažeš.“

Onaj oštar nalet vetra možda nije uticao na Teslinu, ali stresla se kada je čula ime koje joj je namenjeno kad postane damane. Spokoj Aes Sedai nestade kada joj se lice zgrči od besa. „Ono što ja razumem...“

„Dosta više!“, prekide je Met. „I jedna i druga. Nisam raspoložen da vas slušam kako se podbadate.“ Teslina ga pogleda, čak i na mesečini očigledno uvređena.

„Ma Igračko“, veselo odgovori Tuon, „opet se ponašaš kao gazda.“ Ona se prikloni Selukiji i prošapta joj nešto, a prsata žena prasnu u smeh.

Pogrbivši se i bolje ogrnuvši plaštom, on se nasloni na visoku jabuku svog sedla i zagleda u mrak čekajući Vanina. Žene! Odrekao bi se sve svoje sreće – pa, bar polovine – kad bi mogao da razume žene.

„Šta misliš da ćeš postići pljačkaškim napadima i zasedama?“, upita ga Teslina, i to ne prvi put. „Seanšani će samo poslati dovoljno vojnika da te ulove.“ Ona i Džolina pokušavale su da guraju noseve u njegove pripreme, kao i u manjoj meri Edesina, sve dok ih nije oterao. Aes Sedai misle da znaju sve, i premda se bar Džolina pomalo razume u ratovanje, saveti mu nisu bili potrebni. Kada Aes Sedai savetuje čoveka, to zvuči kao da mu naređuje šta da radi. Ali ovoga puta, on reši da joj odgovori.

„Teslina, računam na to da će poslati još vojnika“, odgovori joj, i dalje pogledom tražeći Vanina. „Zapravo, svu vojsku koju imaju u Molvejnskom prolazu. Ili bar dobar deo nje. Verovatnije je da će iskoristiti tu, a ne neku drugu. Sve što su Tom i Džuilin načuli govori da pripremaju veliki napad na Ilijan. Mislim da se vojska nalazi u Prolazu da bi sprečili da ih nešto ne napadne iz Murandije ili Andora. Ali što se nas tiče – oni su čep u grliću. Nameravam da izvučem taj čep kako bismo mogli da prođemo.“

Nakon nekoliko trenutaka mrtve tišine, on se osvrnu. Tri žene su samo sedele na konjima i gledale ga. Žarko je želeo da ima dovoljno svetla kako bi mogao da razazna izraze na njihovim licima. U šta to krvavo zure? Vrati se čekanju Vanina, ali osećao je njihove poglede na svojim leđima.

Prođoše možda dva sata, sudeći po putu koji je nabrekli polumesec prešao po nebu, a vetar je lagano snažio. Duvao je dovoljno jako da se noćna svežina pretvori u studen. Povremeno je pokušao da natera žene da se sklone među drveće, ali one su to tvrdoglavo odbijale. On mora da ostane, kako bi zaustavio Vanina a da ne mora da viče – kopljanici mora da su odmah za njim; a možda i veoma blizu, ako im je zapovednik budala – ali one ne moraju. Pretpostavlja da je Teslina odbila zato što su to Tuon i Selukija učinile. To nema nikakvog smisla, ali tako je kako je. A uopšte ne zna zašto je Tuon odbila, sem ako to nije učinila zbog toga što voli da ga sluša kako se raspravlja s njom dok ne promukne.

Vremenom mu je vetar doneo zvuk konja u galopu, a on se ispravio u sedlu. Vaninov mrkov izlete iz mraka, a debeli čovek je kao i uvek izgledao neverovatno u sedlu.

Vanin zauzda konja i pljunu kroz procep u zubima. „Iza mene su jedno milju, ili tako nešto; ali ima ih možda za hiljadu više nego jutros. Ko god da im je na čelu, razume se u svoj zanat. Brzo teraju konje, ali ne toliko da se zadišu.“

„Ako si brojčano nadjačan dva prema jedan“, reče mu Teslina, „možda bi bio spreman da opet razmisliš...“

„Ne nameravam da se borim prsa u prsa s njima“, prekide je Met. „A ne mogu da priuštim sebi da ostavim četiri hiljade kopljanika da mi stvaraju nevolje. Hajde da se pridružimo Mandevinu.“

Samostrelci koji su klečali na padini severnog brda ni zvuk nisu pustili dok je on projahao kroz njihov bojni red, praćen ženama i Vaninom, već su se samo pomerili da ih propuste. Daleko bi više voleo da su raspoređeni u makar dva reda, ali bilo mu je potrebno da pokrije široko polje. Retka šuma jeste suzbijala vetar, ali ne mnogo, tako da se većina ljudi skupila pod svojim plaštovima. Svejedno, koliko je on mogao da vidi – svi samostreli bili su zapeti, s nameštenim strelama. Mandevin je video kada je Vanin stigao i znao je šta to znači.

Kairhijenjanin je koračao neposredno iza bojnog reda sve dok se Met nije pojavio i skočio iz sedla. Na Mandevinu se videlo olakšanje što više ne mora da osmatra pozadinu. Samo zamišljeno klimnu kada ču da ima hiljadu kopljanika više nego što je očekivano i posla jednog čoveka da trkom ode do osmatrača i poruči im da zauzmu svoja mesta u redu. Ako Met Kauton to mirno prihvata, prihvatiće i on. Met je zaboravio to o Družini. Veruju mu potpuno. Nekada mu je od toga izbijao osip – ali noćas mu je zbog toga drago.

Negde iza njega sova dvaput zahuče, a Tuon uzdahnu.

„Je li to neko znamenje?" upita on, čisto da bi nešto rekao.

„Drago mi je što se napokon zanimaš za neke stvari, Igračko. Možda ipak ima nade da te obrazujem.“ Oči su joj bile mastiljave na mesečini. „Kada se sova dvaput oglasi, to znači da će neko ubrzo umreti.“ Pa, to je okončalo krvavi razgovor.

Seanšani se ubrzo pojaviše, po četiri u vrsti i vodeći konje korakom, s kopljima u rukama. Vanin je bio u pravu kada je kazao da njihov zapovednik zna zanat. Ako neko vreme idu kasom, pa se onda vode korakom, konji mogu brzo prevaliti veliku razdaljinu. Budale koje pokušavaju da galopom pređu dug put na kraju završe s mrtvim ili obogaljenim konjima.

Svega je prvih četrdesetak nosilo seanšanske člankovite oklope i neobične kalpake. Baš šteta. Nije imao predstave kako će se Seanšani osećati zbog žrtava koje će zadobiti njihovi saveznici iz Altare. Ali sasvim sigurno će primetiti gubitke među svojima.

Kada se sredina povorke našla tačno ispred njega, nečiji dubok glas na putu odjednom viknu: „Barjak! Stoj!“ Te dve reči bile su uzviknute s dobro poznatim seanšanskim otezanjem. Ljudi u člankovitim oklopima smesta stadoše. Ostali se sporije zaustaviše.

Met duboko uzdahnu. To mora da je bilo na delu to što je ta’veren. Teško da su mogli da stanu na bolje mesto i da im je lično naredio. Spusti ruku Teslini na rame. Ona se malčice lecnu, ali morao joj je tiho privući pažnju.

„Barjak!“, viknu dubok glas. „U sedla!“ Vojnici na putu krenuše da poslušaju.

„Sada“, tiho reče Met.

Lisičja glava zaledi mu se na grudima i odjednom kugla crvene svetlosti zalebde visoko nad putem, obasjavajući vojnike sablasnom svetlošću. Imali su tek otkucaj srca da zabezeknuto zure. Duž reda ispod Meta hiljade tetiva na samostrelima odjednom zabrujaše i kao uz glasan prasak hiljadu strela pohrli u vojnike, s tako kratke razdaljine probijajući oklopne prsnike, obarajući ljude s nogu i terajući konje da se propinju i njište, baš kao i hiljadu s druge strane. Nije svaka strela tačno pogodila metu, ali s teškim samostrelima i nije bitno. Ljudi su padali smrskanih nogu, ili napola otkinutih. Ljudi su se grabili za patrljke upropaštenih ruku, pokušavajući da zaustave krvoliptanje. Ljudi su vrištali glasnije nego što su konji njištali.

Gledao je jednog obližnjeg samostrelca kako se saginje da za tetivu svog samostrela zakači dve kuke glomaznog čekrka nalik na kutiju, koji mu je visio sa opasača, zakačen remenom. Kako se čovek ispravio, tako je remenje izašlo iz čekrka, ali čim se ispravio postavio je čekrk na kraj izvrnutog samostrela, pomerio polugicu na kutiji i počeo da okreće ručke. Tri brza okreta, propraćena nekakvim grubim zujanjem – i tetiva je bila nategnuta.

„U drveće!“, viknu duboki glas. „Prsa u prsa s njima pre nego što opet nategnu! Brže!“

Neki pokušaše da uzjašu, kako bi na konjima jurnuli u napad, a drugi pustiše uzde i koplja i izvukoše mačeve. Nijedan od njih ne stiže do drveća. Još dve hiljade strela zari se u njih, rušeći ljude, probijajući ih i ubijajući one iza njih, ili se zarivajući u konje. Ljudi na padinama stadoše da opet užurbano okreću čekrke, ali nije bilo potrebe. Na putu se poneki konj tu i tamo slabašno ritao. Jedini ljudi koji su se kretali mahnito su pokušavali da privežu rane bilo čime pri ruci, kako ne bi nasmrt iskrvarili. Vetar je nosio zvuk konja u galopu. Na nekima su možda i bili jahači. Onaj duboki glas više nije vikao.

„Mandevine“, viknu Met, „završili smo ovde. Naredi ljudima da uzjašu. Moramo da idemo.“

„Moraš se zadržati i ponuditi im pomoć“, odlučno mu reče Teslina. „Pravila rata nalažu to.“

„Ovo je nova vrsta rata“, grubo joj odvrati Met. Svetlosti, na putu vlada tišina, ali on i dalje čuje vrištanje. „Morače da sačekaju svoje da bi dobili pomoč.“

Tuon promrmlja nešto napola sebi u bradu. Učinilo mu se da je rekla: „Lav ne može imati milosti“, ali to je besmisleno.

Prikupivši svoje ljude, povede ih niz severnu padinu. Nema nikakve potrebe dopustiti da preživeli vide koliko ih je. Za nekoliko sati pridružiće im se ljudi s drugih brda, a za još nekoliko pridružiće im se i Karlomin. Pre praskozorja, opet će napasti Seanšane. Namerava da ih natera da jure kako bi zbog njega izvukli onaj krvavi čep.