Bodež snova

EPILOG Seti se stare izreke

Soba crvenih zidova, tavanice maštovito oslikane pticama i ribama koje se igraju među oblacima i talasima, bila je prepuna u smeđe odevenih pisara što su žurili prolazima ostavljenim između dugih stolova preko čitavog poda. Niko od njih nije izgledao kao da pokušava da prisluškuje – većina ih je delovala ošamućeno, premda s razlogom – ali Surot se nije dopadalo to što su oni tu. Mora da su čuli nešto od onoga o čemu se razgovaralo, a to su vrlo lako moguće kobne vesti. Ali Galgan je bio uporan – i zahtevao je. Potreban im je posao kako ne bi razmišljali o stravičnim vestima iz domovine, a svi oni su ljudi i žene od poverenja. Zahtevao je! Bar se taj sedokosi starac jutros nije obukao kao vojnik. Njegove široke plave čakšire i kratki crveni kaput visokog okovratnika i s redovima zlatne dugmadi u koju je bilo utisnuto njegovo znamenje vrhunac su seandarske mode, što znači da su vrhunac mode čitavog carstva. Kada nosi oklop, ili čak samo svoju crvenu uniformu, ponekad je gleda kao da je ona vojnik pod njegovim zapovedništvom!

Pa, kada Elbar donese vest da je Tuon mrtva, moći će narediti da ga ubiju. Obrazi su mu namazani pepelom, baš kao njeni. Brod koji je Semirhag obećala doneo je vesti o caričinoj smrti i pobunama koje divljaju carstvom. Nema carice, nema Kćeri Devet meseca. Za ljude niskog roda, svet kao da se klati na rubu uništenja – ali i za neke koje pripadaju Krvi. Kad Galgan i još nekoliko njih budu mrtvi, neće ostati niko da se pobuni kada se Surot Sebil Melderet bude proglasila caricom. Pokušavala je da ne razmišlja o novom imenu koje će uzeti. Razmišljanje o novom imenu pre nego što za to dođe vreme donosi nesreću.

Mršteći se, Galgan pogleda kartu raširenu ispred njih i jednim u crveno obojenim noktom dodirnu planine na južnoj obali Arad Domana. Surot nije znala kako se te planine zovu. Na karti je bio prikazan čitav Arad Doman i na njoj su bila tri belega, jedan crveni trougao i dva bela kruga, raspoređeni u jednoj dugoj liniji koja je vodila od severa ka jugu. „Jamada, da li Turan ima tačan podatak koliko je ljudi sišlo sa ovih planina i pridružilo se Ituraldeu kada je prešao u Arad Doman?“

Efraim Jamada takođe je bio umazan pepelom, pošto i on pripada Krvi, premda samo niskoj. Kosa mu je bila ošišana u zdelu i rep mesto da ima samo uzanu traku preko inače izbrijane glave. Samo su ljudi niskog roda za stolom, bez obzira na njihov čin, bili bez pepela na licima. Prosed i visok, u plavo-zlatnom oklopu, širokih ramena i uzanih kukova, na Jamadi se i dalje videlo kako je u mladosti bio lep čovek. „Po njegovom izveštaju, najmanje stotinu hiljada, kapetan-generale. Možda još upola toliko.“

„A koliko ih je sišlo nakon što je Turan prešao granicu?“

„Moguće dve stotine hiljada, kapetan-generale.“

Galgan uzdahnu i ispravi se. „Dakle, jedna vojska je ispred Turana, dok je druga iza njega – vrlo verovatno sva vojna sila u Arad Domanu – a kada se te dve vojske saberu, on je brojčano nadjačan.“ Budala! Izjavljuje ono što je očevidno.

„Turan je trebalo da povede sve i jedan mač i koplje iz Tarabona!" prasnu Surot. „Ako preživi ovu sramotu, narediću da mu skinu glavu s ramena!“

Galgan je samo pogleda, dižući jednu sedu obrvu. „Ne bih rekao da je Tarabon postao toliko odan da bi tako nešto bilo moguće“, suvo odgovori. „Sem toga, on ima damane i rakene. To bi trebalo da nadomesti njegovu slabost u ljudstvu. Kad smo već kod damana i rakena, potpisao sam ukaz kojim se Tajli Kirgan unapređuje u poručnik-generala i nisku Krv, budući da si ti odugovlačila s time, kao i naredbe da se većina tih rakena vrati u Amadiciju i Altaru. Čizen još nije našao onoga ko je napravio onaj mali metež na severu, ko god to bio, a ne dopada mi se mogućnost da ko god da je to bio čeka u zasedi da napadne čim se Čizen bude vraćao kroz Molvejnski procep.“

Surot zasikta i obema pesnicama zgrabi plave suknje pre nego što stiže da se zaustavi. Neće dozvoliti da je taj čovek natera da pokaže šta oseća! „Preterao si, Galgane“, ledeno mu reče. „Ja zapovedam Prethodnicima. Za sada, ja zapovedam Povratkom. Nećeš potpisivati nikakve naredbe bez mog odobrenja.“

„Ti si zapovedala Prethodnicima, koji su stopljeni u Povratak“, on mirno odgovori, a Surot oseti gorčinu u ustima. Osmelio se zbog vesti o carstvu. Sada kada je carica mrtva, Galgan namerava da postane prvi car u devet stotina godina. Izgleda da će morati da umre do večeras. „A što se tiče toga da ti zapovedaš Povratkom...“ Ućuta kada se iz hodnika začu bat teških čizama.

Odjednom se dovratak ispuni Mrtvom stražom, naoružanom i sa šakama na balčacima. Strogi pogledi ispod njihovih crveno-zelenih kalpaka obiđoše prostoriju. Tek kada se zadovoljiše, skloniše se u stranu, tako da se otkri da je hodnik pun Mrtve straže, ljudske i ogijerske. Surot jedva da ih primeti. Pogled nije skidala sa sitne tamnopute žene u plavoj odeći, obrijane glave i s pepelom na obrazima. Vest se pronela čitavim gradom. Nije mogla da stigne do palate a da ne čuje za smrti svoje majke i svoje porodice, ali lice joj je bilo strogo i kao od kamena. Surotina kolena sama od sebe udariše o pod. Svuda oko nje Krv je klečala, dok su se ljudi niskog roda ničice prostirali.

„Svetlost blagoslovila tvoj bezbedan povratak, visosti“, kaza ona u glas sa ostatkom Krvi. Dakle, Elbar nije uspeo. Nije bitno. Dok se žalost ne okonča, Tuon neće uzeti novo ime niti postati carica. I dalje može da umre i da tako načini mesto za novu caricu.

„General-barjaktaru Kejride, pokaži im šta mi je kapetan Muzenge doneo“, reče Tuon.

Jedan visok čovek s tri tamne perjanice na kalpaku sagnu se i pažljivo istrese na zeleni pod nešto veliko i okruglo iz jedne platnene vreće. Prostorija se ispuni vonjem raspadanja. Bacivši vreću, on pođe preko prostorije i stade pored Surot.

Beše joj potreban trenutak da prepozna Elbarovo lice i njegov kukasti nos u toj truleži, ali čim to učini – prostre se po podu i poljubi pločice. Ali ne u očajanju. Može se oporaviti od toga – ako nisu ispitivali Eldara. „Pogled mi je spušten, visosti, zato što te je jedan od mojih uvredio tako duboko da si mu skinula glavu.“

„Uvredio.“ Tuon kao da je odmeravala te reči. „Može se reći da me je uvredio. Pokušao je da me ubije.“

Soba se ispuni oštrim uzdasima i pre nego što Surot stiže da učini bilo šta drugo sem da zine, general-barjaktar Mrtve straže pritisnu je nogom po zadnjici, pa joj zgrabi perčin i odiže joj gornji deo tela s poda. Nije se otimala. To bi samo uvećalo poniženje.

„Pogled mi je duboko spušten zbog toga što je jedan od mojih izdajica, visosti“, promuklo izusti. Žarko je želela da je mogla da govori prirodno, ali taj prokleti čovek toliko joj je savio leđa da je bilo pravo čudo što uopšte može išta da kaže. „Da sam makar posumnjala u to, lično bih ga ispitala. Ali ako je pokušao da mene umeša u to, visosti, lagao je kako bi zaštitio svog pravog gospodara. Ako bi mi bilo dopušteno, podelila bih s tobom neka razmišljanja o tome.“ Uz malo sreće, mogla bi to svaliti na Galgana. Pomoći će to što je preoteo njenu vlast.

Tuon pogleda iznad njene glave. Pogleda pravo u oči najpre Galgana, pa Abeldara i Jamadu, a onda sve koji pripadaju Krvi, ali ne i Surot. „Dobro je znano da je Zaired Elbar bio u potpunosti Surotin čovek. Nije činio ništa što ona nije naredila. Stoga Surot Sebil Melderet više ne postoji. Ova da’kovejl služiće Mrtvoj straži kako oni to žele sve dok joj kosa ne izraste dovoljno da bude pristojna kada je budu prodavali na doboš.“

Surot nije ni pomislila na nož kojim je nameravala da iseče vene, nož koji beše u njenim odajama i van njenog domašaja. Ni na šta nije pomišljala. Ona zavrišta bez reči, čak i pre nego što počeše da seku odeću s nje.

Nakon Tar Valona, u Andoru je bilo toplo. Pevara skide plašt i poče da ga vezuje iza sedla dok se kapija gasila, zaklanjajući pogled na ogijerski gaj u Tar Valonu. Nijedna od njih nije želela da ih iko vidi kako odlaze. Upravo iz tog razloga, vratiče se pravo u gaj, ako stvari ne pođu baš po zlu. U tom slučaju, možda se neće ni vratiti. Bila je mišljenja da taj zadatak mora sprovesti u delo žena u kojoj je najveće diplomatsko umeće spojeno s lavljom hrabrošću. Pa, ona bar nije kukavica. Bar to može da kaže za sebe.

„Gde si naučila tkanje za vezivanje Zaštitnika?“, odjednom upita Džavindra, takođe vezujući plašt.

„Trebalo bi da imaš na umu kako sam jednom iznela mišljenje da bi Crvenim sestrama dobro došlo da imaju Zaštitnike.“ Pevara skide svoje crvene jahaće rukavice, ne pokazujući da preterano haje za to pitanje. Očekivala ga je i ranije. „Zašto te iznenađuje to što ja znam to tkanje?“ Zapravo, morala je da pita Jukiri i grdno se namučila da sakrije razlog što pita. Ali čisto sumnja da je Jukiri bila sumnjičava. Da Crvena veže Zaštitnika jednako je verovatno kao da neka žena poleti. Naravno, samo što je upravo iz tog razloga došla u Andor. Sve su zarad toga došle.

Džavindra je tu bila samo na Cutaminu zapovest, koja je izdata tek nakon što Pevara i Tama nisu mogle da se sete dovoljno imena da to bude po volji Najvišoj. Predstavnica četvrtastog lica nije se trudila da prikriva svoje nezadovoljstvo zbog toga, ne od Pevare, mada ga je duboko krila od Cutame. Naravno, i Tarna je bila tu, bledokosa i ledeno hladna. Čuvarsku ešarpu ostavila je za sobom, ali njene razdeljene sive suknje bile su do kolena izvezene crvenim koncem. Biće teško da Elaidina Čuvarka ima Zaštitnika, mada će ljudi biti smešteni u gradu, daleko od Kule. Ali to je ipak bila njena zamisao i ona je ako ne baš željna, a ono rešena da uzme učešća u tom prvom ogledu. Sem toga, potreba za većim brojem je presudna, jer su našle samo još tri sestre voljne da tu zamisao uzmu u obzir. Glavni zadatak Crvenih toliko je dugo bio da pronalaze muškarce koji mogu da usmeravaju i da ih dovode u Kulu na smirivanje, da je većina njih za sva vremena prezrela muški rod. Stoga su tragovi bili retki i daleki. Džezrejl je jedna Tairenka četvrtastog lica koja još uvek čuva sliku mladića za kojeg se umalo udala umesto da dođe u Kulu. Njegovi unuci bi sada već imali unuke, ali ona i dalje o njemu govori s naklonošću. Desala, prelepa Kairhijenjanka krupnih tamnih očiju i nezgodne naravi, noću bi do iznemoglosti plesala sa čitavim nizom muškaraca, samo da joj se ukaže prilika. A Melara, dežmekasta i visprena, koja voli razgovor, šalje novac u Andor kako bi plaćala obrazovanje dece svojih nećaka i nećakinja, baš kao što je plaćala njihovo.

Umorna od traganja za tako sitnim znamenjem, umorna od nežnog propitivanja s ciljem da otkrije šta bi ti tragovi mogli da znače, Pevara je ubedila Cutamu da je šest dovoljno za početak. Takođe, veći broj mogao bi uzrokovati neke neželjene postupke. Naposletku, da se čitav Crveni ađah pojavi pred tom takozvanom Crnom kulom, pa čak i pola ađaha, ti ljudi bi verovatno pomislili da su pod napadom. Nema načina da se sazna koliko im je zdravog razuma ostalo. Bilo je to jedino oko čega su se saglasile, Cutami iza leđa. Neće vezati nijednog čoveka koji pokazuje znake ludila. To jest, ako im uopšte bude dozvoljeno da neke vežu.

Oči i uši ađaha u Kaemlinu poslali su opsežne izveštaje o Crnoj kuli, a neki su se čak i zaposlili u njoj, tako da im nije bilo nimalo teško da nađu put od nabijene zemlje koji je od grada vodio do veličanstvene, dvostruko zasvođene crne kapije, bezmalo pedeset stopa visoke i deset hvati široke, s kruništima iznad središnjeg nadole okrenutog kamenog šiljka, podignute između dve crne kule najmanje petnaest hvati visoke. Nije bilo pravih kapija da zapreče ulaz, a crni kameni zid koji se ka istoku i ka zapadu pružao unedogled mestimično je bio isprekidan temeljima bastiona i tornjeva, ali koliko je ona mogla da vidi, nigde nije bio viši od četiri ili pet koraka. Korov je rastao po neravnom vrhu zida, a trava se njihala od povetarca. Zbog tih nedovršenih zidina, koje su izgledale kao da možda nikada i neće biti završene, kapija je delovala smešno i besmisleno.

Ali trojica koji izađoše kroz taj otvor ni najmanje nisu bili smešni. Nosili su duge crne kapute i mačeve za pojasevima. Jedan od njih, visok mladić usukanih brkova, imao je na visokom okovratniku srebrnu pribadaču u obliku mača. Jedan od Predanih. Pevara suzbi nagon da na njega gleda kao što bi gledala na Prihvaćenu, a na drugu dvojicu kao da su polaznici. Prihvaćene i polaznice podučavaju se, čuvaju i usmeravaju sve dok ne nauče dovoljno o Moći da postanu Aes Sedai. Po svim izveštajima, Borci i Predani smatraju se spremnim za bitku skoro čim nauče da usmeravaju. A od prvog dana se prisiljavaju, teraju da zahvataju što više saidina mogu i da ga koriste skoro neprestano. Ljudi su zbog toga umirali, a to se nazivalo „gubicima prilikom učenja“, kao da rečima mogu da sakriju smrt. Od same pomisli da tako gubi polaznice ili Prihvaćene Pevari se utroba prevrtala, ali izgleda da muškarci tako nešto prihvataju kao sasvim prirodnu stvar.

„Dobro vam jutro želim, Aes Sedai“, reče im Predani i malčice im se nakloni kada zauzdaše konje ispred njega. Bio je to veoma plitak naklon, a nije skidao pogled s njih. Po naglasku bi se reklo da je iz Murandije. „A šta šest sestara ovog lepog jutra traži u Crnoj kuli?“

„Da vidimo M’Hejla“, odgovori Pevara, nekako uspevši da procedi tu reč. Na Starom jeziku to znači „vođa“, ali kada se samo ta reč uzme za titulu dobija daleko jače značenje, kao da taj čovek predvodi sve i svakoga.

„A, da vidite M’Hejla, je li? A šta da kažem, iz kog ste ađaha?“

„Crvenog“, odgovori Pevara gledajući ga kako trepće. Vrlo zadovoljavajuće. Ali ne baš od pomoći.

„Crvenog“, ravnim glasom odvrati on. Nije dugo ostao iznenađen. „Pa dobro. Enkazine, Al’Sine, vas dvojica držite stražu dok ja vidim šta M’Hejl ima da kaže na ovo.“

Okrenu im leđa i uspravni srebrnasti zasek kapije pojavi se pred njim, šireći se u otvor ne veći od vrata. Je li to najveća kapija koju može da napravi? Bilo je nekih rasprava o tome da li da vezuju što snažnije ili što slabije muškarce. Slabijima se može možda lakše upravljati, dok bi snažniji mogli da budu – svakako bi bili – daleko korisniji. Nisu postigli nikakvo saglasje; svaka sestra će morati da odluči za sebe. On prođe kroz kapiju i zatvori je pre nego što joj se ukazala prilika da vidi bilo šta sem jedne platforme od belog kamena, sa stepenicama koje su nekud vodile, i četvrtast crni kamen koji je izgledao kao jedan od blokova od kakvih je zid podignut, uglačan tako da se presijava na suncu, na tom postolju od belog kamena.

Dvojica koja su ostala stajala su posred dvostrukog svoda kao da hoće da zabrane sestrama da proteraju konje kroz kapiju. Jedan je bio Saldejac, mršav čovek velikog nosa; njemu je malo nedostajalo pa da bude srednjih godina i podsećao je na nekog pisara, pomalo poguren od dugog grbljenja nad pisaćim stolom. Drugi je bio mladić, tek nešto stariji od dečaka, koji je prstima sklanjao tamnu kosu iz očiju, mada ju je vetar brzo vraćao. Ni jedan ni drugi nisu delovali ni najmanje u neprilici zbog toga što su sami suočeni sa šest sestara. Ako jesu sami. Ima li ih još u onim kulama? Pevara se suzdrža da ne baci pogled na kruništa.

„Ti, momče“, kaza Desala glasom nalik na zvonce. Srdito zvonce. Najsigurniji način da ona prasne jeste da neko naškodi detetu. „Trebalo bi da si kod kuće i da od majke učiš pisanje. Šta tražiš ovde?“ Dečak pocrvene kao bulka i opet skloni kosu s lica.

„Saml je dobar, Aes Sedai“, reče Saldejac, tapšući dečaka po ramenu. „Brzo uči i ništa ne moraš dvaput da mu pokažeš.“ Dečak se ispravi kao pritka, lice mu se ozari ponosom, pa zadenu palčeve za opasač s mačem. Mač – u njegovim godinama! Istina, neki plemićki sin koji je godišta sličnog kao Saml al’Sin već nekoliko godina uči mačevanje, ali ne bi mu bilo dopušteno da nosi mač sa sobom!

„Pevara“, ledeno reče Tarna, „bez dece. Znam da ovde imaju decu, ali bez dece.“

„Svetlosti!“, ote se Melari. Njena bela kobila kao da oseti njenu uznemirenost i zabaci glavu. „Svakako bez dece!“

„To bi bilo naopako“, kaza Džezrejl.

„Bez dece“, smesta se saglasi Pevara. „Mislim da bi trebalo da sačekamo da vidimo gazda... M’Hejla... pre nego što išta više kažemo.“ Džavindra frknu.

„Nema dece za šta, Aes Sedai?“, mršteći se upita Enkazin. „Nema dece za šta?“, opet upita kada mu nijedna ne odgovori.

Više ni najmanje nije podsećao na pisara. I dalje je bio pogrbljen, ali u njegovim zakošenim očima odjednom se pojavi nešto... opasno. Da li on to drži mušku polovinu Moći? Pevara se naježi od te mogućnosti, ali suzbi poriv da prigrli saidar. Izgleda da neki muškarci koji mogu da usmeravaju mogu i da osete kada žena drži Moć. A Enkazin sada izgleda kao da bi mogao da učini nešto ishitreno.

Čekale su u tišini, izuzev povremenog bata kopita kada bi neki konj počeo da kopa zemlju. Pevara je naterala sebe na strpljenje, dok je Džavindra gunđala sebi u bradu. Pevara nije mogla da razazna reči, ali ume da prepozna gunđanje kada ga čuje. Tarna i Džezrejl izvadiše knjige iz bisaga i počeše da čitaju. Dobro. Neka ti Aša’mani vide kako nisu zabrinute. Samo, čak ni dečak nije delovao kao da je to na njega ostavilo nekakav utisak. On i Saldejac samo su stajali posred kapije i netremice ih gledali.

Nakon možda pola sata, otvori se veća kapija i Muranđanin prođe kroz nju. „M’Hejl će vas primiti u palati, Aes Sedai. Prođite.“ Klimnu glavom ka otvoru u vazduhu.

„Pokazaćeš nam put?“, upita Pevara silazeći iz sedla. Jeste da je kapija sada veća, ali morala bi da se pribije uz konja da bi projahala kroz nju.

„Sačekaće vas neko na drugoj strani ko će vas voditi.“ Kratko se nasmeja. „M‘Hejl se ne druži sa ovakvima kao što sam ja.“ Pevara to pohrani za kasnije razmatranje.

Čim poslednja prođe, blizu bele kamene platforme s crnim kamenom uglačanim kao ogledalo, kapija se ugasi, ali nisu bile same. Četiri muškarca i dve žene u gruboj vunenoj odeći prihvatiše konje od njih, a jedan crmpurasti gojazni čovek sa srebrnim mačem i zmijolikim crveno-zlatnim stvorenjem, zmajem, na visokom crnom okovratniku, pokloni im se najmanje moguće.

„Sledite me“, šturo im kaza s tairenskim naglaskom. Oči mu behu kao šila.

Palata o kojoj je Muranđanin govorio bila je upravo to – dvospratnica od belog mermera sa šiljatim kupolama i tornjevima u saldejskom stilu, belom platformom odvojena od jedne velike brisane površine tvrdo nabijene zemlje. Nije velika, kakve su palate, ali većina plemića živi u zgradama daleko manjim kako po veličini, tako i po lepoti. Široko kameno stepenište vodilo je do velikog odmorišta ispred visokih dvokrilnih vrata. Na oba krila bila je izrezbarena i pozlaćena velika oklopljena pesnica koja steže tri munje. Vrata se otvoriše pre nego što Tairenac stiže do njih, ali nigde nije bilo ni traga od slugu. Čovek mora da je usmeravao. Pevara se opet naježi. Džavindra progunđa nešto sebi u bradu. Ovoga puta, to je zvučalo kao molitva.

Palata je mogla pripadati bilo kom velmoži koji voli tapiserije na kojima su prikazane bitke i crno-crvene podne pločice, samo što nigde nije bilo slugu. On ima sluge, mada među njima, nažalost, nema očiju i ušiju Crvenog ađaha, no da li očekuje da se ne vide kada nisu potrebne ili im je naredio da napuste te hodnike? Možda želi da izbegne da iko vidi dolazak šest Aes Sedai. Takvo razmišljanje vodilo je do misli koje nije želela da razmatra. Pomirila se s opasnostima pre nego što je otišla iz Bele kule. Nema nikakve svrhe da se opterećuje njima.

Odaja u koju ih je Tairenac uveo bila je prestona dvorana, u kojoj je prsten spiralno izrezbarenih crnih stubova nosio najverovatnije najveću kupolu palate, dok je njena unutrašnjost bila puna pozlate i pozlaćenih svetiljaka koje su visile na pozlaćenim lancima. Duž zakrivljenih zidova stajale su i visoke podne svetiljke. Sa obe strane dvorane stajalo je možda stotinak ljudi u crnim kaputima. Svi do jednog su nosili mač i zmaja. Bili su to ljudi strogih lica, podrugljivih lica, okrutnih lica. Pogledi su im bili usredsređeni na nju i na ostale sestre.

Tairenac ih nije najavio, već se samo pridružio ostalim Aša’manima i ostavio ih da same pređu dvoranu. I tu je pod bio popločan crvenim i crnim pločicama. Mora da Taim baš voli te boje. Taj čovek je sedeo u nečemu što se jedino može nazvati prestolom – ogromnoj stolici izrezbarenoj i pozlaćenoj kao nijedan drugi presto koji je u životu videla, postavljenoj povrh belog mermernog stepeništa. Pevara se usredsredi na njega – i to ne samo da bi izbegla sve te poglede ljudi koji mogu da usmeravaju. Mazrim Taim jednostavno je privlačio pogled. Bio je visok, izraženog kukastog nosa i zračio je telesnom snagom. Ali i nekakvom tamom. Sedeo je nogu prekrštenih u gležnjevima i s jednom rukom prebačenom preko debelog rukonaslona svog prestola, ali izgledao je kao da je spreman da svakoga časa prasne u nasilje. Zanimljivo, mada je njegov crni kaput bio izvezen plavo-zlatnim zmajevima koji su mu se uvijali po rukavima od lakata do orukavlja, nije nosio pribadače na okovratniku.

„Šest sestara iz Crvenog adaha“, reče kada one stadoše ispred postolja. Oči... Samo joj se čini da su Tairenčeve oči bile šila. „Očigledno da niste došle kako biste pokušale da nas sve smirite.“ Smeh se pronese prostorijom. „Zašto ste došle tražeći da razgovarate sa mnom?“

„Ja sam Pevara Tazanovni, Predstavnica Crvenog“, odgovori ona. „Ovoje Džavindra Dorejl, takođe Crvena Predstavnica. Ostale su Tarna Fejr, Desala Nevanče...“

„Nisam vas pitao kako se zovete“, hladno je prekide Taim. „Pitao sam vas – zašto ste došle.“

Ovo ne ide po dobru. Pođe joj za rukom da ne udahne duboko, premda je to želela. Delovala je hladno i staloženo, ali u sebi se pitala hoće li taj dan završiti prisilno vezana. Ili mrtva. „Došle smo da razgovaramo o vezivanju Aša’mana kao Zaštitnika. Naposletku, vi ste vezali pedeset jednu sestru. Protiv njihove volje.“ Najbolje je da mu odmah stavi do znanja kako je toga svesna. „Međutim, mi ne predlažemo da ikoga vežemo protiv njegove volje.“

Jedan visok, zlatokos čovek koji je stajao blizu postolja izrugnu joj se. „Zašto bismo dozvolili Aes Sedai da uzmu j...“ Nešto nevidljivo udari ga po glavi tako snažno da se on odlepi od poda pre nego što pade, očiju sklopljenih i krvareći iz nosa.

Jedan vitak čovek prosede kose i račvaste brade sagnu se da ga dodirne prstom po glavi. „Živ je“, reče ispravljajući se, „ali lobanja mu je naprsla, a vilica mu je slomljena.“ Kao da priča o vremenu. Niko od tih ljudi nije se ni mrdnuo da ga Izleći. Niko!

„Pomalo sam vešta u Lečenju“, reče Melara, prikupljajući suknje i već polazeći prema palom čoveku. „Mislim da je to dovoljno za ovo. Uz tvoju dozvolu.“

Taim odmahnu glavom. „Nemaš moju dozvolu. Ako Mišrejl preživi do mraka, biće Izlečen. Možda će ga bol naučiti da drži jezik za zubima. Kažete da vi hoćete da vezujete Zaštitnike? Crvene?“

Ta poslednja reč beše izgovorena s velikim prezirom, ali Pevara reši da na to ne obraća pažnju. Ali Tarnine oči mogle su sunce pretvoriti u ledenice. Pevara je progovarajući dodirnu po ruci kao znak da bude oprezna. „Crvene imaju iskustva s muškarcima koji mogu da usmeravaju.“ Žamor se začu među Aša’manima. Gnevan žamor. I to je zanemarila. „Mi ih se ne bojimo. Običaj je teško promeniti kao zakon, a nekada i teže, ali rešeno je da mi promenimo svoj običaj. Od sada Crvene sestre mogu da vezuju Zaštitnike, ali samo muškarce koji mogu da usmeravaju. Svaka sestra može da veže onoliko njih koliko joj je prijatno. Ako se Zelene uzmu kao primer, mislim da nije verovatno da bi to moglo biti više od trojice ili četvorice.“

„U redu.“

Pevara trepnu. To beše jače od nje. „U redu?" Mora da ga nije dobro čula. Nemoguće da je tako lako ubeđen.

Taimove oči kao da su joj probijale glavu. On raširi ruke, kao da joj se ruga. „A šta bi da ti kažem? Šta je pošteno – pošteno je? Na ravne časti? Prihvati u redu i pitaj ko hoće da bude vezan. Sem toga, moraš da se setiš jedne stare izreke. Neka gospodar haosa vlada.“ Odajom zagrme muški smeh.

Pevara nikada u životu nije čula za tu izreku. Od tog smeha se naježi.