Bodež snova

15 Drugačije umeće

Elejna je pobesnela, tiho ključajući u sebi toliko da joj se vilica ukočila, jer se izgubila vraćajući se u svoje odaje. Te su odaje bile njene otkad je izašla iz jaslica, ali dvaput je zamakla za neki ugao samo da bi otkrila da je put ne vodi onuda kuda je očekivala. A široko, mermerom ograđeno stepenište odvelo ju je u potpuno pogrešnom smeru. Plamen je spalio, to što je bremenita potpuno ju je sludelo! Kroz vezu s Birgitom osećala je zbunjenost i sve veću zabrinutost dok se vraćala, pa krenula da se penje drugim stepeništem. Neke gardistkinje u nelagodi zažamoriše – ne baš toliko glasno da bi ona razabrala njihove reči – sve dok ih barjaktarka, jedna Saldejka ledenog pogleda po imenu Devora Zarbajan, ne ućutka oštrim prekorom. Čak ju je i Avijenda sumnjičavo pogledala. Pa, ona nema namere da joj se to što se izgubila – u rođenoj palati – nabija na nos.

„Ni reč neću da čujem ni od koga“, zlokobno procedi. „Ni jednu jedinu!" dodade kada Birgita svejedno otvori usta.

Zlatokosa žena škljocnu zubima kad sklopi vilicu i cimnu svoju debelu pletenicu, skoro kao Ninaeva. Nije se ni trudila da s lica skloni izraz neodobravanja, a kroz vezu su se i dalje prenosili zbunjenost i zabrinutost. Dovoljno da i Elejna poče da se brine. Uprla se da se bori protiv toga pre nego što počne da krši prste i da se izvinjava. Taj osećaj beše toliko snažan.

„Ako mogu da kažem samo nekoliko reči, mislim da ću pokušati da pronađem svoje odaje“, britko kaza Birgita. „Hoću da se osušim pre nego što istanjim donove. Kasnije ćemo morati da popričamo o ovome. Bojim se da se tu ništa ne može učiniti, ali...“ Ukočeno klimnuvši – jedva da je malo savila vrat – ode britkim koracima, mašući nezapetim lukom s jedne strane na drugu.

Elejna je skoro pozva da se vrati. Želela je, ali Birgiti je suva odeća potrebna koliko i njoj. Sem toga, raspoloženje joj se promenilo, tako da je postala prgava i tvrdoglava. Nema namere da priča o tome kako se izgubila u dvoranama u kojima je odrasla, ni sada ni kasnije. Ništa se ne može učiniti? Šta li je to značilo? Ako je Birgita htela da kaže da je toliko sluđena da joj više nema pomoći... Opet stisnu zube.

Naposletku, nakon još jednog neočekivanog skretanja, pronađe visoka vrata sa izrezbarenim lavovima koja su vodila u njene odaje, pa malčice uzdahnu od olakšanja. Počela je da misli kako su njene uspomene na palatu zaista potpuno zbrkane. Dve gardistkinje, bajne u šeširima širokih oboda i s belim perjanicama, kao i sa čipkom opervaženim lentama na kojima je bio izvezen beli lav, ukoso prebačenim preko uglačanih oklopnih prsnika i s još blede čipke na rubovima rukava i oko vrata, stadoše mirno pored vrata kada je videše. Nameravala je da im da u crveno obojene oklopne prsnike kako bi se slagali s njihovim svilenim kaputima i čakširama, ali to kada bude imala vremena da se bavi takvim stvarima. Ako budu toliko lepe da ih napadači mogu zanemariti dok ne bude prekasno, ima da napravi kicoše od njih. Gardistkinjama izgleda to nije smetalo. Zapravo, željno su iščekivale lakirane prsnike.

Čula je neke ljude, koji nisu bili svesni da je ona blizu, kako se izruguju gardistkinjama – bile su to mahom žene, ali čula je čak i Doilina Melara, njihovog zapovednika – međutim, u potpunosti je uverena da su u stanju da je zaštite. One su hrabre i rešene, inače ne bi bile tu. Jurit Azeri i ostale koje su bile trgovački stražari, što je za žene retko zanimanje, svakoga dana su ih učile mačevanju, a svakog drugog dana podučavao ih je neko od Zaštitnika. Sarejtin Ned Jarman i Vandenin Džaem veoma su ih hvalili zbog toga što brzo uče. Džaem je kazao da je to zbog toga što one ne misle da već znaju kako se koristi sečivo – što je njoj zvučalo pomalo glupo. Kako možeš da misliš da nešto znaš ako ti je potrebno da to učiš?

Iako su stražari već bili na svom mestu, Devora odvoji dve od onih koje su dopratile Elejnu, pa sve one isukaše mačeve i uđoše u njene odaje, dok je Elejna čekala u hodniku sa Avijendom i ostalima, nestrpljivo lupkajući nogom. Sve su izbegavale da je pogledaju. Pretraga njenih odaja nije bila uvreda ženama koje čuvaju vrata – valjda je moguće da se neko popne uz zid palate; svakako da ima više nego dovoljno rezbarija za koje čovek može da se uhvati – ali bila je razdražena zbog toga što mora da čeka na to. Tek kada one dve izađoše i podneše Devori izveštaj da unutra nema nikakvih ubica, niti Aes Sedai koje čekaju da odvuku Elejnu u Kulu, pred Elaidu, njoj i Avijendi bilo je dopušteno da uđu, s tim da su se gardistkinje poredale levo i desno od vrata, pored onih koje su već tu. Nije baš bila sigurna da li bi je silom sprečile da uđe pre toga, ali za sada još nije bila voljna da to isproba. Da je rođene telohraniteljke sputaju bilo bi nepodnošljivo, bez obzira na to što one samo rade svoj posao. Najbolje bi bilo da u potpunosti izbegne tu mogućnost.

U belom mermernom kaminu u predvorju gorela je vatrica, ali kao da nije odavala mnogo toplote. Tepisi su bili sklonjeni, pošto je proleće, tako da je pod nogama osećala koliko su podne pločice hladne, bez obzira na to što su joj đonovi bili debeli. Esanda, njena sobarica, raširi sive suknje crvenog poruba i pade u naklon sa i dalje iznenađujućom skladnošću, mada ta vitka sedokosa žena pati od bolova u zglobovima, što poriče i odbija da prihvati da joj to Izleče. Takođe bi odbila svaki predlog da se opet povuče iz službe – i to jednako žestoko. Na prsima joj je bio izvezen Elejnin zlatni ljiljan i ponosno ga je nosila. Dve mlađe žene bile su na korak iza nje, odevene u slične livreje ali s manjim ljiljanima; zdepaste sestre četvrtastih lica – Sefani i Naris. Iako stidljive, Esanda ih je sasvim dobro obučila njihovim dužnostima, tako da padoše u duboke naklone, skoro sedajući na pod.

Esanda je možda nejaka i možda se sporo kreće, ali nikada ne traći vreme na besposleno čavrljanje ili na isticanje onoga što je očigledno. Nije bilo nikakve povike zbog toga što su Elejna i Avijenda mokre do gole kože, premda nema nikakve sumnje da su je gardistkinje upozorile na to. „Milostiva, obe ćemo vas utopliti i osušiti, pa ćemo odmah naći odeću prikladnu za sastanak s najamnicima. Crvena svila s granatima oko vrata trebalo bi da ih prikladno zadivi. A i krajnje je vreme da jedeš. Ne trudi se da mi objašnjavaš kako si već jela, moja gospo. Naris, idi u kuhinju da doneseš jelo za gospu Elejnu i gospu Avijendu.“ Avijenda frknu i zasmeja se, ali odavno je prestala da se buni zbog toga što je nazivaju gospom. Što je i dobro, budući da joj nikada ne bi pošlo za rukom da Esandu spreči u tome. Kada je reč o slugama, ima onoga što možeš da im zapovediš i onoga što jednostavno moraš da trpiš.

Naris se iz nekog razloga namršti i duboko uzdahnu, ali svejedno pade u dubok naklon, najpre Esandi, pa se onda tek nešto malo dublje nakloni Elejni – ona i njena sestra prema starijoj ženi gaje potpuno isto strahopoštovanje kao prema kćeri naslednici Andora – pre nego što prikupi suknje i izjuri u hodnik.

I Elejna se namršti. Izgleda da su gardistkinje kazale Esandi za najamnike, kao i za to da nije jela. Mrzi to što je ljudi ogovaraju iza leđa. Ali u kojoj je to meri zbog njenih promena raspoloženja? Ne može da se seti da joj je ranije smetalo to što sobarica unapred zna koju haljinu da pripremi, ili zbog toga što neko zna da je ona gladna, pa pošalje po jelo a da je ne pita. Sluge razgovaraju među sobom – zapravo, neprestano ogovaraju; to se podrazumeva – i prenose jedni drugima sve što bi moglo da im pomogne da bolje služe svojoj gospodarici, bar ako su dobri u svom poslu. Esanda je u svom poslu veoma dobra. Svejedno, to joj smeta, a još više joj smeta to što zna da je nerazumna.

Pustila je da Esanda nju i Avijendu odvede u sobu za presvlačenje, dok ih je Sefani pratila. Tada se već osećala veoma jadno, sva mokra i naježena, besna na Birgitu zbog toga što ju je onako ostavila, uplašena jer se izgubila u palati u kojoj je odrasla i nadurena zbog toga što je njene telohraniteljke ogovaraju. Zapravo, osećala se potpuno bedno.

Ali Esanda je ubrzo izvuče iz njenih mokrih stvari i umota u veliki beli ubrus koji je visio na vešalici za grejanje ispred širokog mermernog kamina u dnu prostorije. To ju je smirilo. Ta vatra nije bila mala, tako da je u prostoriji bilo skoro vruće i bila joj je dobrodošla ta toplina – upila ju je čitavim telom, tako da je prestala da se ježi i drhti od hladnoće. Esanda je peškirom osušila Elejni kosu, dok je Sefani isto to radila Avijendi, zbog čega je Avijenda i dalje bila ozlojeđena, mada daleko od toga da joj je to bilo prvi put. Ona i Elejna često su noću jedna drugoj četkale kosu, ali Avijendini preplanuli obrazi crveneli su se od toga što tu jednostavnu uslugu prihvata od jedne sobarice.

Kada Sefani otvori jedan od ormara poredanih uza zid, Avijenda duboko uzdahnu. Labavo se ogrnula jednim ubrusom – možda se stidi toga da joj druga žena suši kosu, ali nimalo joj je smeta što je skoro naga – dok joj je drugi, manji peškir bio obmotan oko kose. „Elejna, misliš li da bi trebalo da nosim mokrozemsku odeću, budući da ćemo se sastati sa onim najamnicima?“, upita krajnje nevoljno. Esanda se nasmeši. Uživala je u tome da oblači Avijendu u svilu.

I Elejna prikri smešak, što ni u kom slučaju nije bilo lako, budući da joj je došlo da prasne u smeh. Njena sestra pretvarala se da ne voli svilu, ali retko kada se dešavalo da propusti priliku da nosi svilene haljine. „Ako možeš da podneseš, Avijenda“, reče ozbiljnim glasom, pažljivo nameštajući peškir oko sebe. Esanda je svakoga dana viđa golu kao od majke rođenu, kao i Sefani, ali to ne treba da se dešava bez ikakvog razloga. „Da bismo postigle najbolji mogući učinak, trebalo bi da ih obe zadivimo. Neće ti to previše smetati, zar ne?“

Ali Avijenda je već prišla ormaru, a peškir je nehajno visio s nje dok je preturala po haljinama. U drugom ormaru visila je aijelska odeća, ali pre nego što su otišli iz Ebou Dara Tajlin joj je poklonila nekoliko kovčega lepo skrojene odeće od svile i vune, dovoljno da se njome napuni četvrtina izrezbarenih ormara.

Nakon tog kratkog talasa smeha, Elejna se više nije osećala kao da mora da se zbog svega raspravlja, pa je bez protivljenja pustila Esandu da je obuče u haljinu od crvene svile, s granatima veličine noktiju ušivenim u porub visokog okovratnika. Ta haljina će ostaviti snažan utisak i bez ikakvog nakita, mada je zapravo prsten Velike zmije na njenoj desnoj ruci sasvim dovoljan dragulj za sve žive. Sedokosa žena bila je nežna, ali Elejna se svejedno lecnu kada ova poče da joj zakopčava redove sićušne dugmadi na leđima, sužavajući prsnik preko njenih osetljivih grudi. Mišljenja o tome koliko će to trajati prilično se razlikuju, ali sva su u saglasju da može da očekuje da još više oteknu.

O, kako bi volela da je Rand dovoljno blizu da s njom sve podeli kroz vezu. To bi ga naučilo pameti zbog toga što joj je onako nemarno napravio dete. Naravno, mogla je da popije čaj od srcolista pre nego što je legla s njim... ona brzo uguši tu misao. Za sve je Rand kriv – i to je to.

Avijenda odabra plavu haljinu, što je često činila, s redovima sićušnih bisera oko steznika. Svilena haljina nije bila onako dubokog izreza kako se nosi u Ebou Daru, ali ipak je bila malo otvorena u nedrima; malo haljina sašivenih u Ebou Daru to nije. Kada Sefani stade da zakopčava haljinu, Avijenda poče da se igra nečim što je izvadila iz torbice za pojasom – malim bodežom grube drške izrađene od jelenskog roga, obmotane zlatnom žicom. To je takođe bio ter’angreal, mada Elejna nije uspela da odgonetne šta radi pre nego što ju je trudnoća primorala da prestane s tim izučavanjem. Nije znala da ga njena sestra nosi sa sobom. Avijenda ga je skoro zaneseno gledala.

„Zašto te to čudo toliko opčinjava?“, upita Elejna. Nije to bilo prvi put da je videla Avijendu toliko zaokupljenu tim nožem.

Avijenda se prenu i trepnu gledajući bodež u svojim rukama. Gvozdeno sečivo – barje ličilo na gvožđe i na dodir bilo skoro kao gvožđe – nikada nije bilo naoštreno, koliko je Elejna mogla da vidi, i bilo je nešto duže od njenog dlana, mada srazmerno široko. Čak je i vrh bio toliko tup da njime nije moglo da se bode. „Mislila sam da ti ga dam, ali ti ga nikada nisi pomenula, pa sam mislila da možda grešim; onda bismo verovale da si bezbedna, makar od nekih opasnosti, a ti zapravo nisi. Stoga sam rešila da ga zadržim. Tako, ako sam u pravu, bar ću moći da te zaštitim, a ako grešim – nema nikakve štete.“

Elejna zbunjeno odmahnu glavom umotanom u peškir. „U pravu u vezi sa čim? O čemu to pričaš?“

„O ovome“, odgovori Avijenda, dižući bodež. „Mislim da Senka ne može da te vidi ako nosiš ovo. Ni Bezoki ili Senoiskvareni, a možda ni Kidač lišća. Sem što mora da grešim, ako ti to nisi uvidela.“

Sefani ostade bez daha, a ruke joj se ukočiše sve dok je Esanda tiho ne prekori. Esanda predugo živi da bi je tek pomen Senke uzdrmao. Ili bilo šta drugo, kad je već kod toga.

Elejna je samo zurila. Pokušavala je da nauči Avijendu da pravi ter’angreale, ali njena sestra za to nije bila nimalo sposobna. Ali možda ima neko drugačije umeće, koje bi se čak možda moglo smatrati Talentom. „Pođi sa mnom“, kaza i uhvati Avijendu za ruku, pa je skoro izvuče iz odaje za presvlačenje. Esanda pođe za njima, zasipajući ih bujicom primedaba, kao i Sefani, koja je usput i dalje pokušavala da Avijendi zakopčava haljinu.

U većoj od dve dnevne sobe Elejninih odaja velike vatre buktale su u oba kamina i bilo je sasvim prijatno, mada ne onoliko toplo kao u odaji za presvlačenje. Tačno na sredini poda popločanog belim pločicama izrezbareni sto beše okružen stolicama niskih naslona; tu su obično ona i Avijenda obedovale. Na jednom kraju stola bilo je naslagano nekoliko knjiga u kožnim povezima, istorije Andora i zbirke priča. Podne svetiljke davale su dosta svetla, tako da su uveče tu često čitale.

Ali daleko je važniji bio jedan dugi sto pribijen uza zidove pokrivene tamnim drvetom, pošto je bio zatrpan ter’angrealima iz zalihe koju su Srodnice krile u Ebou Daru. Na njemu su bili pehari i zdele, statuice i figurine, nakit i svakakve druge stvari. Ti predmeti su mahom izgledali obično, izuzev možda malo čudno izrađeni, ali čak i oni koji su delovali najkrhkije nisu mogli da se polome, a neki su bili i daleko lakši ili teži nego što na prvi pogled izgledaju. Više nije mogla bezbedno da ih izučava – Min ju je uveravala da njenoj deci ne bi bilo ništa, ali pošto više ne vlada čvrsto Moći, mogućnost da sebi naškodi bila bi veća nego ikada – ali svejedno je svakoga dana menjala ono što je na stolu, nasumice uzimajući predmete iz košara u ostavi svojih odaja, samo da bi mogla da ih gleda i razmišlja o onome što je otkrila i saznala pre nego što je ostala u drugom stanju. Mada nije otkrila baš mnogo – pa, zapravo ništa – ali ipak može da razmišlja o njima. Nema potrebe da se brine hoće li neki od tih predmeta biti ukraden ili ne. Rina je isterala na čistac većinu, ako ne i sve nepoštene među slugama, a stalna straža na ulazu onemogućavala je sve ostale.

Usana čvrsto stisnutih od neodobravanja – presvlačenje se obavlja u prostoriji predviđenoj za presvlačenje, pristojno, a ne u sobi u koju bi svakog časa neko mogao da uđe – Esanda nastavi da zakopčava Elejninu dugmad.

Sefani, vrlo verovatno uznemirena zbog nezadovoljstva starije žene više nego ma čega drugog, teško je disala dok je zakopčavala Avijendu.

„Odaberi nešto i reci mi šta misliš da radi“, kaza Elejna. Od gledanja i nagađanja nije bilo koristi, mada to nije ni očekivala. Ali ako Avijenda nekako može da odredi šta neki ter’angreal radi samo tako što će ga uzeti u ruke... Preplavi je talas ljubomore, usijane i ogročene, ali ona je uguši, pa onda i poče da skače na njoj, za svaki slučaj, sve dok potpuno ne nestade. Neće biti ljubomorna na Avijendu!

„Elejna, nisam sigurna da mogu. Samo mislim da ovaj nož stvara nekakav štit. A mora da grešim, inače bi ti to znala. Ti o tim stvarima znaš više od bilo koga.“

Elejna od sramote pocrvene kao bulka. „Ne znam ni izbliza koliko ti izgleda misliš da znam. Pokušaj, Avijenda. Nikada nisam čula da neko može da... da čita ter’angreal – ali ako ti to možeš, makar malo, zar ne vidiš koliko bi to bilo predivno?“

Avijenda klimnu glavom, ali po izrazu njenog lica videlo se da je sumnjičava. Kolebljivo dodirnu jednu vitku crnu palicu na sredini stola, otprilike korak dugačku i tako savitljivu da je mogla da se povije ukrug i da se opet ispravi. Dodirnu je i smesta trznu ruku dalje od nje, brišući prste po suknji, i ne shvatajući šta čini. „Ovo izaziva bol.“

„Ninaeva nam je to rekla“, nestrpljivo odvrati Elejna, a Avijenda je samo pogleda.

„Ninaeva al’Mera nije kazala da možeš menjati jačinu bola koju svaki udarac zadaje.“ Ali nesigurnost je opet nadvlada i glas joj postade kolebljiv. „Bar mislim da se to može. Mislim da jedan udarac može da nanosi bol kao jedan, ili kao stotinu. Ali samo nagađam, Elejna. Samo mislim da je tako.“

„Samo ti nastavi“, ohrabri je Elejna. „Možda ćemo naći nešto što ćeš zasigurno znati šta radi. Šta misliš o ovome?“ Uze jednu metalnu kapu čudnog oblika. Prekrivena neobičnim šarama oštrih uglova koje kao da su najsitnije moguće urezane u njenu površinu, bila je pretanka da bi se koristila kao kalpak, premda je bila dvostruko teža nego što se na prvi pogled činilo. A i metal od kojeg je bila napravljena bio je sklizak – ne jednostavno gladak, već kao da je premazan uljem.

Avijenda nevoljno spusti bodež i prevrnu nekoliko puta kapu u rukama pre nego što je vrati na sto i opet uze bodež. „Mislim da to omogućava upravljanje... nekakvim uređajem. Spravom.“ Odmahnu glavom umotanom u peškir. „Ali ne znam kako, niti kakvom spravom. Vidiš? Opet samo nagađam.“

Ali Elejna nije htela da je pusti na miru. Avijenda je morala da dodiruje ter’angreal za ter’angrealom, ili da ih ponekad uzima u ruke i drži na trenutak, i svaki put je imala odgovor. Odgovarala je kolebljivo i uz upozorenja da su to samo nagađanja, ali uvek je imala odgovor. Za jednu kutijicu, naizgled od belokosti i prekrivenu crvenim i zelenim prugama, mislila je da sadrži muziku, na stotine ako ne i na hiljade pesama. To bi možda moglo biti moguće s ter’angrealom. Naposletku, dobre muzičke kutije mogu da imaju cilindre i za po stotinu pesama, a neke mogu da odsviraju prilično duge muzičke komade na cilindru za cilindrom, bez potrebe da se oni menjaju. Jedna pljosnata bela zdela, skoro korak široka, po njenom mišljenju je služila za posmatranje dalekih stvari, a visoka vaza oslikana zelenim i plavim lozama – plavim lozama – služi da prikuplja vodu iz vazduha. To joj je zvučalo beskorisno, ali Avijenda ju je skoro pomazila, tako da je – razmislivši – Elejna shvatila da bi tako nešto u Pustari bilo od velike koristi. To jest, ako radi kako Avijenda misli. I ako neko prokljuvi kako da je natera da radi. Crno-bela figurica ptice dugih krila raširenih u letu služila je za pričanje s ljudima koji su negde daleko, bar je tako rekla, a isto važi i za jednu plavu figuricu neke žene, dovoljno malu da joj stane u dlan, u suknji i kaputu čudnog kroja. Kao i pet naušnica, šest prstenova i tri narukvice.

Elejna poče da misli kako Avijenda odustaje i svaki put joj daje isti odgovor, nadajući se da će ona prestati da je zapitkuje, ali onda shvati da glas njene sestre postaje sve sigurniji a ne sve kolebljiviji i da se sve manje zbunjuje i priča kako samo nagađa. A njena „nagađanja" bivala su sve sadržajnija. Jedan povijeni štap bez ikakvih ukrasa, muljavocrn i širok koliko njeno zapešće – izgledalo je kao da je od metala, ali jedan njegov kraj prilagođavao se svakoj ruci koja ga uhvati – podsetio ju je na sečenje, bilo metala bilo kamena, ako nisu predebeli. Ali ničeg što je zapaljivo. Naizgled staklena figurica čoveka, stopu visoka, ruke ispružene kao da naređuje da se stane, služila je da rasteruje štetočine i gamad, što bi svakako bilo korisno, uzevši u obzir koliko se pacova i muva nakotilo u Kaemlinu. Jedna kamena rezbarija veličine njene šake, sva u tamnoplavim krivima – na dodir kao da je bila od kamena, mada nekako nije izgledala kao da je isklesana – služila je da bi nešto podsticalo na rast. Ali ne biljke. S tom rezbarijom je pomišljala na rupe, samo što nisu baš zaista rupe. A nije verovala da iko mora da usmerava kako bi je naterao da radi. Samo da otpeva pravu pesmu! Neki ter’angreali ne traže usmeravanje, ali zaista! Pevanje?

Završivši sa Avijendinom haljinom, Sefani je sad opčinjeno slušala, očiju sve razrogačenijih. I Esanda je sa zanimanjem slušala Avijendu, glave naherene u stranu, tiho mrmljajući na svako novo otkriće, ali nije skakutala u mestu kao Sefani. „A šta je sa ovom, moja gospo?“, ote se mladoj ženi kada Avijenda zastade. Pokaza jednu statuicu zdepastog bradatog čoveka kako drži knjigu s veselim smeškom na usnama. Dve stope visoka, izgledala je kao da je od bronze potamnele od vremena i svakako je dovoljno teška da i bude od bronze. „Svaki put kada ga pogledam, milostiva, i meni dođe da se nasmešim.“

„Kao i meni, Sefani Pelden“, odgovori Avijenda, mazeći brozanog čoveka po glavi. „On ne drži samo tu knjigu koju vidiš. On sadrži na hiljade i hiljade knjiga.“ Svetlost saidara odjednom je obgrli i ona tananim tokovima Vatre i Zemlje dodirnu bronzanu figuru.

Sefani ciknu kada se dve reči na Starom jeziku pojaviše u vazduhu iznad statuice, crne kao da su odštampane mastilom. Neka slova bila su pomalo čudno oblikovana, ali reči su bile sasvim jasne. Ansoen i Imsoen, koje su lebdele ni na čemu. Avijenda je delovala iznenađeno skoro kao sobarica.

„Mislim da napokon imamo dokaz“, reče Elejna mirnije nego što se osećala. Srce joj je bilo u petama – i dobovalo je. Te dve reči mogle bi se prevesti kao Laži i Istina. Ili, možda bi bolje bilo prevesti ih kao Književnost i Neknjiževnost. To je njoj bio dovoljan dokaz. Upamtila je gde su tokovi dodirnuli figuricu, da zna kada bude mogla da se vrati svom izučavanju. „Ali nije trebalo da to uradiš. Nije bezbedno.“

Sjaj oko Avijende nestade. „O, Svetlosti“, uzviknu ona i snažno zagrli Elejnu, „nisam razmišljala! Imam veliki toh prema tebi! Nisam htela da ugrozim ni tebe ni tvoju dečicu! Nikada!“

„I moja deca i ja smo bezbedni“, zasmeja se Elejna i zagrli je. „Sećaš li se Mininog predviđanja?“ To jest, bar su joj deca bezbedna. Dok se ne rode. Tako mnogo nahočadi umire u prvoj godini života. Min ništa nije kazala sem da će biti rođena zdrava. Doduše, Min ništa nije kazala ni o tome da ona neće pregoreti, ali nije imala namere da to pominje kada joj sestra već oseća toliku grižu savesti. „Nemaš nikakav toh prema meni. Mislila sam na tebe. Mogla si da pogineš, ili da pregoriš.“

Avijenda se izmače dovoljno da pogleda Elejnu pravo u oči. Ono što je videla u njima mora da ju je uverilo, jer joj se usne izviše u smešak. „Ali naterala sam ga da radi. Možda ja mogu da preuzmem izučavanje. Trebalo bi da bude sasvim bezbedno ako me ti budeš navodila. Proći će meseci pre nego što ti to budeš mogla da radiš.“

„Nemaš nimalo vremena, Avijenda“, začu se ženski glas s vrata. „Odlazimo. Nadam se da se nisi previše navikla na svilene haljine. Vidim te, Elejna.“

Avijenda odskoči iz zagrljaja, crveneći kao bulka, kada dve Aijelke uđoše u sobu – i to ne bilo koje dve. Bledokosa Nadera, visoka kao većina muškaraca i takođe široka, bila je Mudra od znatnog ugleda među Gošijenima, a Dorinda, duge riđe kose pomalo prosede, bila je supruga Baela, poglavara klana Gošijena, mada je zapravo istaknutija po tome što je gospodarica krova uporišta Dimni izvori, najvećeg uporišta tog klana. Ona je bila ta koja je progovorila.

„Vidim te, Dorinda“, odgovori Elejna. „Vidim te, Nadera. Zašto odvodite Avijendu?“

„Kazale ste da mogu da ostanem sa Elejnom, da joj čuvam leđa“, pobuni se Avijenda.

„Jesi, Dorinda.“ Elejna čvrsto stisnu svoju sestru za ruku, a Avijenda joj odgovori na stisak. „I ti i Mudre.“

Narukvice od zlata i belokosti zvecnuše kada Dorinda pomeri svoj tamni šal. „Koliko ti je njih potrebno da ti čuvaju leđa, Elejna?“, suvim glasom upita. „Imaš ih možda stotinu, ako ne i više od toga, koje ničemu drugom nisu posvećene, a opake su kao Far Dareis Mai.“ Bore u uglovima njenih očiju produbiše se od smeška. „Mislim da su one žene napolju htele da im damo ove noževe koje nosimo za pojasom pre nego što nas propuste.“

Nadera dodirnu rožanu dršku svog noža, opasno sevajući svojim zelenim očima, mada je bilo malo verovatno da su gardistkinje pokazale tu nameru. Čak ni Birgita, kojoj su svi sumnjivi kada je o Elejninoj bezbednosti reč, nije videla nikakvu opasnost u Aijelima, a Elejna je prihvatila izvesne obaveze kada su se ona i Avijenda posestrile. Mudre koje su uzele učešća u tom obredu, kao Nadera, mogu da idu kud god žele po palati i kad god žele; to je bila jedna od tih obaveza. Što se Dorinde tiče, ona na izvestan tihi način zrači tako zapovednički da deluje nezamislivo da bi neko pokušao da njoj stane na put.

„Avijenda, tvoja obuka je predugo zapostavljena“, odlučno joj reče Nadera. „Idi i presvući se u odgovarajuću odeću.“

„Ali toliko toga učim od Elejne, Nadera. Tkanja koja čak ni ti ne znaš. Mislim da bih mogla da učinim da pada kiša u Trostrukoj zemlji! A upravo sam otkrila da mogu da...“

„Koliko god da si naučila“, oštro je prekide Nadera, „izgleda da si isto toliko zaboravila. Kao na primer, činjenicu da si i dalje učenica. Moć je najnevažnija stvar u koju jedna Mudra mora da se razume, inače bi sve žene koje mogu da usmeravaju bile Mudre. Sada idi i presvući se i smatraj se srećnom što te neću naterati da se vratiš gola kao od majke rođena da bi bila išibana. Dok mi ovde pričamo, šatori se obaraju, a ako odlazak klana bude odložen – bićeš išibana.“

Bez reči više, Avijenda pusti Elejninu ruku i istrča iz sobe, pa nalete na Naris, koja se zatetura i skoro ispusti veliki tkaninom pokriveni poslužavnik koji je nosila. Na Esandin brz pokret rukom, Sefani požuri za Avijendom.

Naris razrogači oči kada ugleda Aijelke, ali Esanda je prekori što se toliko zadržala i uputi je da spusti jelo na sto, tako da mlada služavka požuri, sve vreme se tiho izvinjavajući.

Elejni dođe da i ona potrči za Avijendom, da uhvati svaki trenutak koji može da provede s njom, ali Naderine reči je zadržaše. „Dorinda, odlazite iz Kaemlina? Kuda idete?“ Ma koliko Elejna volela Aijele, nije želela da oni tek tako lutaju unutrašnjošću zemlje. Budući da je stanje toliko nesigurno, oni su dovoljno velika nevolja kada samo izađu iz svog tabora zarad lova ili trgovine.

„Odlazimo iz Andora, Elejna. Za nekoliko sati bićemo daleko van tvojih granica. A što se tiče toga kuda idemo, moraš da pitaš Kar’a’karna.“

Nadera priđe da pogleda šta to Naris postavlja, a ova poče toliko da se trese da joj posuđe skoro poispada iz ruku. „Ovo izgleda dobro, ali neke od ovih biljaka ne prepoznajem“, reče Mudra. „Elejna, je li tvoja babica odobrila sve ovo?“

„Nadera, pozvaću babicu kada porođaj bude blizu. Dorinda, nemoguće da misliš kako bi Rand hteo da tajiš vaše odredište od mene? Šta je kazao?“

Dorinda blago slegnu ramenima. „Poslao je glasnika, jednog od onih crnokaputaša, s pismom za Baela. Naravno, Bael mi je dao da ga pročitam" – po njenom glasu reklo bi se da nikada nije ni bilo sporno da li će ga ona pročitati – „ali Kar’a’karn je zamolio Baela da to nikome ne govori, tako da ne mogu da ti kažem.“

„Nemaš babicu?“, s nevericom je upita Nadera. „Ko ti govori šta da jedeš i da piješ? Ko ti daje odgovarajuće bilje? Ženo, prekini da me streljaš pogledom. Melainina narav je daleko gora nego što će tvoja ikada biti, ali ona ima dovoljno pameti da pusti Monelu da joj govori šta da radi.“

„Sve žene u ovoj palati mi govore šta da jedem“, ogorčeno odgovori Elejna. „Ponekad mislim da mi to govori i svaka žena u Kaemlinu. Dorinda, zar ne bi makar mogla da...“

„Moja gospo, hrana ti se hladi“, blago je opomenu Esanda, ali ipak sa zrncem odlučnosti i strogosti koja je dopuštena starim slugama.

Stisnuvši zube, Elejna priđe stolici kraj koje je stajala Esanda. Nije se stropoštala na nju, ma koliko je to htela da učini. Skliznula je. Esanda je odnekud izvadila četku s vrhom od belokosti i, skinuvši peškir sa Elejnine glave, počela da joj četka kosu dok je ova jela. Jela je uglavnom zbog toga što bi nekome u suprotnom bilo rečeno da joj donese još tople hrane, jer bi je Esanda i njene sopstvene telohraniteljke sasvim lako moguće držale tu dok nešto ne pojede, ali sem malo suvih jabuka koje se nisu pokvarile, obrok nije bio ni najmanje primamljiv. Hleb je bio hrskav, ali prošaran žišcima, a natopljeni suvi pasulj, budući da se sav drugačije sačuvani pasulj pokvario, bio je tvrd i bezukusan. Jabuka je u jednoj zdeli bila izmešana s raznim biljem – nasečenim korenom čička, kartukom, kartupom, maslačkom i listom koprive – sve to s malčice ulja, a mesni deo obroka bila je sitno nasečena jaretina prokuvana u bljutavoj supi. Koliko je po ukusu mogla da oceni, bez trunke soli. Ubila bi za slanu govedinu s koje se sliva mast! Na Avijendinom tanjiru bio je odrezak govedine, mada je delovala tvrdo. Ona bi pre dobila vino nego govedinu. Za piće je mogla da bira šta će – vodu ili kozje mleko. Čaj joj se pije skoro koliko joj se jede masno meso, ali čak i od najblažeg čaja odmah potrči da mokri, a to joj i ovako pričinjava više nego dovoljno poteškoća. Jela je zalogaj po zalogaj, pokušavajući da ne razmišlja o ukusu u ustima. Sem kada je o jabuci reč.

Pokušavala je da od dve Aijelke izvuče neke vesti o Randu, ali one izgleda znaju manje od nje. Ili ne žele da priznaju ništa više. Kada hoće, umeju da budu mučaljive. Ona bar zna da je on negde daleko na jugoistoku. Pretpostavlja da je negde u Tiru, mada je lako moguće da je negde na ravnici Moredo ili Kičmi sveta. Sem toga, znala je da je živ i ništa više. Pokušavala je da razgovor zadrži na Randu, u nadi da će im se nešto omaći, ali to je bilo isto kao da je pokušavala da malteriše ciglu prstima. Dorinda i Nadera imale su svoj cilj: da nju ubede da smesta nađe babicu. Nisu zaklapale o tome kako možda ugrožava i sebe i decu, a čak ni Minino predviđanje nije moglo da ih razuveri.

„U redu“, naposletku kaza, tresnuvši nožem i viljuškom. „Danas ću početi da tražim babicu.“ A ako ne uspe da je nađe – pa, one to neće ni znati.

„Moja gospo, imam nećaku koja je babica“, reče Esanda. „Melfana prodaje bilje i meleme u jednoj radnji u Svečarskoj ulici u Novom Gradu, i verujem da o tome mnogo zna.“ Namesti poslednjih nekoliko kovrdža i udalji se za korak, pa se zadovoljno nasmeši. „Moja gospo, tako me podsećaš na svoju majku.“

Elejna uzdahnu. Izgleda da će imati babicu htela to ili ne. Još neko ko će se starati da joj obroci budu bedni. Pa, možda će babica moći da joj predloži neki lek za to što je noću bole krsta i što su joj grudi osetljive. Hvala Svetlosti što je pošteđena mučnine. Žene koje usmeravaju nikada u trudnoći ne pate od toga.

Kada se Avijenda vratila, opet je bila u aijelskoj odeći, s još mokrim šalom prebačenim preko ruku, tamnom maramom vezanom oko čela da joj kosa ne bi padala na lice i zavežljajem na leđima. Za razliku od mnogobrojnih narukvica i ogrlica koje su Dorinda i Nadera nosile, ona je imala samo jednu srebrnu ogrlicu – zamršeno izgravirane diskove spojene u složeni obrazac – kao i jednu narukvicu od belokosti, gusto izrezbarenu tako da je izgledalo kao da je sva od ruža i trnja. Pružila je Elejni tupi bodež. „Moraš da držiš ovo uza se, kako bi bila bezbedna. Pokušaću da te obilazim što češće mogu.“

„Možda bude vremena za povremenu posetu“, strogo kaza Nadera, „ali mnogo si zaostala sa učenjem i moraš naporno da radiš kako bi to nadoknadila. Čudno“, zamisli se i odmahnu glavom, „kako nehajno govorimo o posetama s tolike udaljenosti. Preći lige, pa i stotine liga samo jednim korakom. Čudne stvari smo naučili u mokrozemlju.“

„Hajde, Avijenda, moramo da krenemo“, kaza Dorinda.

„Čekajte“, reče im Elejna. „Molim vas, sačekajte samo trenutak.“ Čvrsto držeći bodež, odjuri u svoju sobu za presvlačenje. Sefani zastade u kačenju Avijendine plave haljine da bi pala u naklon, ali Elejna nije obraćala pažnju na nju već je pojurila da otvori izrezbareni poklopac svoje kutije za nakit od belokosti. Povrh pretinaca sa ogrlicama, narukvicama i pribadačama bio je broš u obliku kornjače, koji kao da je bio od jantara, i žena koja sedi, obmotana sopstvenom kosom, naizgled izrezbarena od belokosti potamnele od vremena. I jedno i drugo su bili angreali. Ona stavi bodež s drškom od roga u kovčežić, pa uze kornjaču, a onda – poneta nekim nagonom – zgrabi i izuvijani kameni snevački prsten, sav crven, plav i smeđ. Otkad je zatrudnela, njoj je izgleda beskoristan, a ako joj bude pošlo za rukom da izatka Duh, i dalje ima srebrni prsten od isprepletenih spirala koji su povratile od Ispan. Žureći nazad u dnevnu sobu, zateče Dorindu i Naderu kako se svađaju, ili makar žustro raspravljaju, dok se Esanda pretvarala da proverava ima li prašine, prelazeći vrhovima prstiju ispod ivice stola. Ali sudeći po tome kako joj je glava bila naherena, pomno je slušala. Naris, vraćajući na poslužavnik sudove iz kojih je Elejna jela, otvoreno je zverala u Aijelke.

„Kazala sam joj da će osetiti kaiš ako polazak bude odložen“, govorila je Nadera sa izvesnom žestinom u trenutku kada je Elejna ušla u sobu. „To nije pošteno ako ona nije uzrok tome, ali rekla sam šta sam rekla.“

„Postupićeš kako moraš“, smireno odvrati Dorinda, ali po njenom pogledu reklo bi se da to nisu bile prve reči koje su o tome razmenile. „Možda ništa nećemo odložiti. A možda će Avijenda drage volje platiti tu cenu kako bi se pozdravila sa svojom sestrom.“

Elejna nije ni pokušala da se založi za Avijendu. Ništa ne bi vredelo. Što se Avijende tiče, ona je pokazivala takvu ravnodušnost da bi se Aes Sedai time ponosila, kao da joj ni najmanje nije bitno da li će je istući zbog tuđe krivice.

„Ovo je za tebe“, kaza Elejna, gurajući prsten i broš sestri u ruku. „Bojim se da to nisu darovi. Bela kula će hteti da joj se vrate. Ali koristi ih kako god da ti zatrebaju.“

Avijenda pogleda te stvari i oštro uzdahnu. „Čak i na pozajmicu, ovo je veliki dar. Sramotiš me, sestro, jer ja nemam oproštajni dar kojim mogu da ti uzvratim.“

„Daješ mi svoje prijateljstvo. Dala si mi sestru.“ Elejna oseti kako joj suza klizi niz obraz. Usiljeno se nasmeja, ali taj smeh beše slab i drhtav. „Kako možeš da kažeš da nemaš ništa da mi daš? Sve si mi dala.“

Suze su blistale i u Avijendinim očima. Iako su je druge gledale, ona čvrsto zagrli Elejnu. „Nedostajaćeš mi, sestro“, prošapta. „Srce mi je hladno kao noč.“

„I moje, sestro“, prošapta Elejna i odgovori na zagrljaj jednako snažno. „I ti ćeš meni nedostajati. Ali povremeno će ti dozvoljavati da me obilaziš. Ovo nije zauvek.“

„Ne, nije zauvek. Ali svejedno ćeš mi nedostajati.“

Da ih Dorinda nije uhvatila za ramena, možda bi onda zaplakale. „Avijenda, vreme je. Moramo da krenemo, ako hoćeš da ima bar nekih izgleda da izbegneš šibanje.“

Avijenda se ispravi i uzdahnu, pa obrisa oči. „Neka bi uvek našla vode i hlada, sestro.“

„Neka bi uvek našla vode i hlada, sestro“, odgovori Elejna. Aijelski pozdrav zvučao je nekako konačno, pa je stoga dodala: „Dok ti opet ne vidim lice.“

I tako brzo one odoše. I tako brzo, ona se oseti usamljeno. Avijendino prisustvo za nju je postalo sigurnost. Imala je sestru s kojom može da razgovara, da se smeje i s kojom može da deli nade i strahove – ali ta uteha je sada nestala.

Dok su se Avijenda i ona grlile, Esanda se iskrala iz prostorije, ali sada se vratila da bi na Elejninu glavu spustila krunicu kćeri naslednice – jednostavni zlatni krug koji joj na čelu drži jednu jedinu zlatnu ružu. „Kako oni plaćenici ne bi zaboravili s kime razgovaraju, moja gospo.“

Elejna nije ni shvatila da se pogurila sve dok nije ispravila ramena. Sestra joj je otišla, ali ona i dalje mora da odbrani grad i osvoji presto. Sada će dužnost morati da joj daje snagu.