Bodež snova

22 Da sidro zaplače

Uprkos ljuljanju izazvanom dugim i velikim plavim talasima, Harina din Togar sedela je veoma pravo pored svoje sestre, nešto malo ispred njihovih držača suncobrana i krmanoša za njegovom dugom krmom. Salon kao da je bila u potpunosti obuzeta proučavanjem dvanaestoro muškaraca i žena za veslima. Ili se možda duboko zamislila. U poslednje vreme mnogo je toga o čemu valja razmišljati, a naročito ovaj sastanak na koji je Harina pozvana, ali ona je svejedno pustila da joj misli besciljno lutaju. Pribirala se. Svaki put kada su se Prvih dvanaest Ata’an Mijera sastali otkako je stigla do Ilijana, morala je da se pribere pre prisustva sastanku. Kada je stigla do Tira i videla da je Zaidin Plavi galeb i dalje ukotvljen u reci, bila je sigurna da je ta žena još u Kaemlinu, ili da je bar daleko za njom. To se pokazalo bolnom greškom. Mada, istini za volju, malo toga bi se promenilo sve i da je Zaida bila nedeljama puta iza nje. Bar za Harinu. Ne. Neće razmišljati o Zaidi.

Sunce je bilo iznad obzorja na istoku svega za širinu pesnice, a nekoliko plovila kopnovezanih kretalo se ka dugom morskom bedemu koji je štitio ilijansku luku. Jedan je imao tri jarbola i nešto nalik na visoku snast, a sva veća jedra bila su četvrtasta, ali bio je zdepast i njime se loše upravljalo, tako da je gazio kroz niske talase, dižući vodoskoke morske pene, mesto da ih seče. Većina brodova bili su niske snasti, a njihova trouglasta jedra skoro sva su bila visokih debljenjaka. Neki su delovali prilično brzo, ali budući da kopnovezani retko kada plove tako daleko da ne vide kopno, a noću obično bacaju sidro zbog straha od sprudova i plićaka, to što su brzi ništa im ne vredi. Tovar koji mora da se preveze istinski brzo odlazi na brodovlje Ata’an Mijera. Naravno, po visokoj ceni. To je mali deo onoga što Ata’an Mijere nose, delimično zbog cene, a delimično zbog toga što su stvari za čiji je prevoz potrebna njihova brzina zapravo malobrojne. Sem toga, prevoz tovara sigurno donosi neku zaradu, ali kada tovarmajstor samostalno trguje za brod, sva zarada odlazi plovilu i klanu.

Koliko se god pogled pruža ka istoku i ka zapadu duž obale, bili su ukotvljeni brodovi Ata’an Mijera – češljači i šunjači, lebdači i streličari – mahom okruženi malim čamcima toliko pribijenim jedni uz druge da je čitav taj prizor podsećao na neku pijanu obalsku proslavu. Doveslali iz grada, ljudi na čamcima su nudili na prodaju sve živo, od suvog voća do raščerečenih goveda i ovaca, od gvozdenih klinaca i poluga do mačeva i bodeža, od šljaštavih ilijanskih trica koje bi mogle da primame nekog običnog pomorca, pa sve do zlata i dragulja. Mada je zlato obično tanka pozlata koja se nakon nekoliko meseci otare i ispod nje se pokaže mesing, a dragulji budu obojeno staklo. Sa sobom donose i pacove, premda ne na prodaju. Pošto su toliko dugo ukotvljeni, sve brodove su preplavili pacovi. Pacovi i kvarenje hrane starali su se za to da za prodavce uvek postoji tržište.

Mali čamčići takođe su okruživali ogromna seanšanska plovila, na desetine i desetine njih, koja su se koristila u Bekstvu. To se sada tako zove – veliko Bekstvo iz Ebou Dara. Kad čovek kaže Bekstvo, niko ga ne pita na koje to bekstvo tačno misli. Velika su to plovila širokih pramaca, dvostruko šira od češljara, a neka čak i više od njih, prikladna za probijanje kroz nemirna mora, ali sa čudnim snastima i neobičnim rebrastim jedrima, previše krutim da bi se namestila kako treba. Muškarci i žene sada jure po tim jarbolima i katarkama, menjajući snast u nešto što se može upotrebiti. Niko nije želeo ta plovila, ali brodogradilištima će biti potrebne godine da bi se zamenila sva plovila izgubljena u Ebou Daru. A trošak! Preterano široki ili ne, ti brodovi će služiti godinama. Nijedna gospa od jedara ne želi da potone u dugove, pozajmljujući od klana – dok veći deo ako ne i sve njeno zlato Seanšani u Ebou Daru vade s morskog dna – sem ako nema drugog izbora. Neke, dovoljno nesrećne da nemaju ni svoje ni seanšanske brodove, zaista nisu imale drugog izbora.

Harininih dvanaest prošlo je pored debelog bedema što je branio luku od talasa, prekrivenog debelim slojem mulja i duge morske travuljine koje talasi što su se kršili o sivi kamen nisu uspevali da smaknu, a široka sivo-zelena ilijanska luka otvorila se pred njom, okružena dubokim močvarama, koje tek što su počele da ponegde menjaju boju iz zimske smeđe u prolećnu zelenu, po kojoj su dugonoge ptice gacale. Sumaglica nošena laganim povetarcem preletela je preko čamca i ovlažila joj kosu pre nego što je nastavila ka luci. Mali ribarski brodovi vukli su mreže duž rubova močvare, a na desetine vrsta galebova i čigri šestarile su iznad njih pokušavajući da ukradu šta mogu. Grad je nimalo nije zanimao, izuzev dugih kamenih pristaništa, duž kojih su bila ukotvljena trgovačka plovila, ali luka... taj veliki vodeni zabran bezmalo kružnog oblika najbolje je poznato sidrište na svetu i bio je prepun morskih i rečnih plovila, koja su mahom čekala red da pristanu. Odista je luka bila ispunjena stotinama plovila svih mogućih oblika i veličina, i nisu svi ti brodovi pripadali kopnovezanima. Tu su bili samo češljari – ti vitki brodovi s tri jarbola što mogu da se trkaju i s delfinima. Češljari i tri ona nezgrapna seanšanska čudovišta. Bila su to plovila gospi od talasa i gospi od jedara koje su obrazovale Prvih dvanaest svakog klana – ona koja su mogla da stanu u luku, jer nije bilo više mesta. Čak i ilijansko sidrište ima svojih granica, a Savet devetorice, domostrojitelja Ilijana u ime Ponovorođenog Zmaja, ne treba ni pominjati – digao bi dževu da su Ata’an Mijere pokušali da zaustave trgovinu.

Odjednom snažan ledeni vetar dunu sa severa. Ne, nije samo naleteo; jednostavno se odjednom pojavio u punoj snazi, komešajući vodu u luci tako da su se digli veliki beloglavi talasi, noseći sa sobom miris borova i nečeg... zemljanog. Slabo se razumela u drveće, ali veoma se dobro razume u drvnu građu koja se koristi za brodogradnju. Mada, čini joj se da nigde u blizini Ilijana nema mnogo borova. A onda je primetila magleni zid. Dok su se brodovi njihali i ljuljali od tog naleta juga, magla je samo nastavila da lagano lebdi ka severu. Morala je da se iz sve snage napregne da zadrži šake na kolenima. Silno je želela da obriše vlagu s kose. Mislila je da je nakon Šadar Logota nikada ništa neće tako rastrojiti, ali u poslednje vreme nagledala se previše... čudnih stvari... koje govore o tome da se svet izvrće.

Jednako naglo kao što je dunuo, vetar zamre. Začu se žamor i vesla počeše da zastaju, a četvrto veslo s leve strane pođe ukrivo i pljusnu vodu u čamac. Posada dobro zna da se vetar ne ponaša tako.

„Samo mirno“, odlučno reče Harina. „Mirno!“

„Veslajte zajedno, kopnovezani skupljači rita“, viknu njena gospa od palube s pramca. Sva vitka i kože ogrubele od sunca i vetra, Džadejn je imala i ogrubela pluća. „Zar moram da vam odbrojavam zamahe?“ Neka lica namrštiše se od gneva zbog te dvostruke uvrede, a druga od stida, ali vesla opet počeše da ujednačeno seku vodu.

Salon je sada posmatrala maglu. Moraće da ostavi za kasnije da je pita šta je videla i šta o torne misli. Harina nije baš sigurna da želi da iko od njene posade čuje njen odgovor. U poslednje vreme videli su dovoljno toga što ih je prestravilo.

Krmanoš okrenu dvanaest prema jednom od onih zdepastih seanšanskih brodova, od kojeg su se svi čamčići terali pre nego što bi prodavci stigli da izgovore i dve reči. Bio je to jedan od najvećih, s visokim krmenim tornjem na čak tri sprata. Tri! A to čudo je imalo i dva balkona preko krme! Ne bi joj bilo milo da vidi šta bi talasi gonjeni semarosom ili jednim od sohina Aritskog okeana uradili tim balkonima. Druge dvanaestorke i nekoliko osmorki čekale su na red da priđu plovilu, u poretku u skladu prema uticaju svojih putnica.

Džadejn ustade na pramcu i dreknu: „Šodein!“ Glas joj je prodoran, tako da dvanaestorka koja je upravo prilazila brodu zakrenu i odvesla od njega. Ostali nastaviše da čekaju.

Harina nije ustala sve dok posada s desne strane nije digla vesla i uvukla ih u čamac, tako da je dvanaestorka vešto zaustavila čamac tačno na mestu gde Džadejn može da uhvati konopac koji je visio s palube, sve vreme držeći manje plovilo tik uz veće. Šalon uzdahnu.

„Hrabrosti, sestro“, kaza joj Harina. „Preživele smo Šadar Logot, mada Svetlost mi pomogla ako znam šta smo preživele.“ Kratko se zasmeja. „A još važnije, preživele smo Kecuejn Melajdrin – a čisto sumnjam da bi to iko ovde prisutan mogao da postigne.“

Šalon se slabašno nasmeši, ali bar se nasmeši.

Harina se uspentra uz lestve od konopca jednako lako kao što je mogla pre dvadeset godina, i majstor palube dočeka je s gajdama – bio je to zdepast čovek sa svežim ožiljkom koji se video ispod kožnog poveza preko desnog oka. Mnogi su ranjeni u Bekstvu. Mnogi su poginuli. Čak joj je i paluba tog broda pod bosim nogama bila čudna; daske su bile uglavljene jedna uz drugu nekako neobično. Ali počasna straža je zato bila propisno okupljena – s leve strane dvanaest muškaraca nagih do pojasa, a s desne strane dvanaest žena u jarkim lanenim bluzama i svi su se klanjali tako da su gledali pravo u palubu. Sačekala je da joj se Šalon i nosači suncobrana pridruže pre nego što je pošla napred. Gospa od jedara i vetrotragačica tog plovila, na kraju redova, poklonile su se manje duboko dodirujući srca, usne i čela. Obe su, baš kao ona i Šalon, nosile do pojasa duge bele žalidbene ešarpe, no one ipak nimalo nisu sakrivale brojne ogrlice.

„Dobrodošlicu svoga broda ti želim, gospo od talasa“, obrati joj se gospa od jedara, njuškajući svoju kutiju s mirisom, „i milost Svetlosti bila na tebi dok ne odeš sa ovih paluba. Ostale te čekaju u velikoj kabini.“

„Milost Svetlosti bila i na tebi“, odgovori Harina. Turana, u plavim svilenim šalvarama i crvenoj svilenoj bluzi, bila je toliko zdepasta da je njena vetrotragačica, Serila, naspram nje delovala vitko, a ne prosečne građe; a imala je i lenjo oko i usta su joj bila iskrivljena – ali ni to ni njuškanje nije bilo namerna drskost. Turana nije toliko smela. Ona tako gleda baš sve, pošto je njeno plovilo na dnu luke u Ebou Daru, a nakon čistog vazduha pučine mora se priznati da luka zaista smrdi.

Velika kabina išla je skoro čitavom dužinom visokog krmenog tornja i bila je raščišćena od sveg nameštaja izuzev trinaest stolica i jednog stola prislonjenog uz bočni zid, na kojem su bili visoki ibrici s vinom i pehari od žutog porcelana, tako da dva tuceta žena u odeći od brokata ni izbliza nije moglo da je ispuni. Ona je bila poslednja od Prvih dvanaest Ata’an Mijera koja je stigla, a ostale gospe od talasa na njen dolazak ponele su se kao što je vremenom naučila da očekuje. Linkora i Valejn veoma namerno joj okrenuše leđa. Niol, okruglasta u licu, namršti se na nju, pa ode da napuni svoj pehar. Lejsin, tako vitka da su joj nedra delovala ogromno, odmahnu glavom kao da se čudi što je Harina došla. Ostale nastaviše da čavrljaju kao da uopšte nije prisutna. Naravno, sve su nosile žalidbene ešarpe.

Pelana joj priđe, a zbog dugog ružičastog ožiljka preko desne strane četvrtastog lica izgledala je opasno. Njena gusta kovrdžava kosa bila je skoro sasvim seda, a počasni lanac preko levog obraza bremenit zlatnim medaljonima koji su bili znamenje njenih pobeda, uključujući i medaljon što je govorio o njenoj ulozi u Bekstvu. Na zapešćima i gležnjevima još je imala tragove seanšanskih lanaca, premda sada skrivene svilom. „Harina, nadam se da si se u potpunosti oporavila, ako je po volji Svetlosti“, reče i naheri glavu u jednu stranu, pa pljesnu punačkim istetoviranim šakama u znak saosećanja. „Nadam se da ti više nije nezgodno da sediš. Stavila sam jastučić na tvoju stolicu, za svaki slučaj.“ Grohotom se nasmeja na to, gledajući svoju vetrotragačicu, ali Kajra je bezizražajno pogleda, kao da je nije čula, a onda se slabašno nasmeja. Pelana se namršti. Kada se ona nečemu smeje, očekuje da se i oni pod njom smeju. Međutim, dostojanstvena vetrotragačica imala je svoje brige, pošto joj je kćer nestala među kopnovezanima, a otele su je Aes Sedai. To će biti naplaćeno. Čovek ne mora da voli Kajru ili Pelanu da bi znao kako je to neophodno.

Harina se preko volje nasmeši njima dvema i progura se pored Pelane toliko blizu njoj da je žena morala ili da ustukne, ili da pusti da je Harina zgazi, usput se mršteći. Kći peska, mrko je pomislila Harina.

Ali od srca se nasmeši kada vide da joj Marejla prilazi. Visoka i vitka žena, napola osedele do ramena duge kose, bila joj je prijateljica otkad su zajedno počele kao obični pomorci najednom starom brodu, čija je gospa od jedara bila gvozdene ruke i ogorčena zbog toga što ne napreduje. Neizmerno se obradovala kada je čula da je Marejla pobegla iz Ebou Dara. Namrštila se na Pelanu i Kajru. Tibrajla, njena vetrotragačica, takođe se namršti na njih dve, ali za razliku od njih, to nije bilo stoga što je Marejla zahtevala ulizivanje po zapešću. Budući sestre, Tibrajla i Kajra delile su duboku zabrinutost za Talaan, Kajrinu kćer, ali bi – ako se to zanemari – zaklale jedna drugu za bakrenjak. Ili još bolje, po njihovom stanovištu, obe bi se, samo da mogu, postarale da ona druga bude svedena na to da čisti potpalublje. Nema jače mržnje nego mržnje među sestrama.

„Harina, ne dozvoli da te one blatnjave patke kljucaju.“ Marejlin glas bio je dubok za ženu, ali melodičan. Pružila je Harini jedan od dva pehara koje je nosila. „Učinila si ono što si morala i sve će ispasti kako treba, ako Svetlost da.“ Harina nije mogla a da ne pogleda alku zakucanu u jednu od greda pod tavanicom. Do sada su mogli da je skinu. Bila je sigurna da je alka ostala samo zbog nje. Ona čudna mlada žena, Min, bila je u pravu. Njena pogodba s Koramurom ocenjena je kao loša; ocenjeno je da je previše toga dala a premalo tražila zauzvrat. U istoj toj kabini, sa ostatkom Prvih dvanaest i novom gospom od brodovlja koje su to gledale, skinuli su je do gole kože i za gležnjeve obesili o tu alku, pa je zategli za dve druge alke u palubi, a onda šibali sve dok nije urlala na sav glas. Otoci i modrice su se zacelili, ali sećanje na to je ostalo, ma koliko ona pokušavala da ga potisne. Ali nije zapomagala i tražila milost ili predah. To nikada, inače ne bi imala drugog izbora nego da se odrekne svog položaja i da opet postane samo gospa od jedara, da neka druga bude izabrana za drugu gospu od talasa klana Šodein. Većina žena u toj prostoriji bila je ubeđena da je to svejedno trebalo da učini nakon takve kazne – možda čak i Marejla. Ali hrabrost joj je davao drugi deo Mininog predviđanja. Jednoga dana postaće gospa od brodovlja. Po zakonu, Prvih dvanaest Ata’an Mijera mogu bilo koju gospu od jedara izabrati za gospu od brodovlja, ali svega pet puta za preko tri hiljade godina izabrale su neku koja nije bila jedna od njih. Aes Sedai su kazale da se Minina neobična predviđanja uvek ostvaruju, ali nije imala namere da se kocka s tim.

„Sve će biti dobro, Marejla, ako Svetlost da“, odgovori. Nakon izvesnog vremena. Samo mora da skupi dovoljno hrabrosti da izdrži šta god pre toga dođe.

Kao i obično, Zaida je stigla bez ikakve pompe, a za njom su ušle Šijelin, njena vetrotragačica – visoka, vitka i suzdržana – kao i Amilija, prsata bledokosa Aes Sedai koju je Zaida dovela sa sobom iz Kaemlina. Njeno bezvremeno lice izgledalo je kao da je večito iznenađena, a zapanjujuće plave oči bile su joj veoma razrogačene; iz nekog razloga, Aes Sedai je bila sva zadihana.

Sve se pokloniše, ali Zaida nije obraćala pažnju na te ljubaznosti. Odevena u odeću od zelenog brokata i s belom žalidbenom ešarpom, bila je niska i veoma kratko ošišanih prosedih kovrdža, ali nekako joj je polazilo za rukom da deluje jednako visoko kao Šijelin. Harina je morala da prizna kako je to stvar snage ličnosti. Zaida to ima, kao i staloženost misli koje ni semaros u plićaku ne može da uzdrma. Sem što se vratila sa prvom Aes Sedai od onih koje su dogovorene u pogodbi za koriščenje Zdele vetrova, takođe se vratila sa sopstvenom pogodbom, kojom je dobijena zemlja u Andoru kojom će se upravljati po zakonu Ata’an Mijera. A onoliko koliko je Karinina pogodba loše ocenjena, toliko je Zaidina zdušno prihvaćena. To i činjenica da je došla pravo iz Ilijana pomoću jedne od onih čudnih kapija, koju je izatkala njena sopstvena vetrotragačica, nisu bili jedini razlozi zbog kojih je sada gospa od brodovlja, ali nijedan ni drugi nije joj odmogao da to postane. Što se Harine tiče, ona lično misli da je to Putovanje precenjeno. Sada i Šalon može da otvori kapiju, ali tkanje kapije ka palubi broda bez pravljenja štete, čak i na mirnoj vodi kao što je ova, naročito s palube drugog broda, u najboljem je slučaju nesigurno, a niko ne može da otvori kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođe čitav brod. Veoma precenjeno.

„Čovek još nije stigao“, obznani Zaida i sede na stolicu koja je leđima bila okrenuta velikim krmenim prozorima, pa namesti dugi crveni pojas s resama kako joj odgovara, podešavajući ugao pod kojim smaragdima načičkan bodež beše zadenut kroz njega. Ona je veoma čudna žena. Prirodno je da neko želi da na brodu bude na svom mestu – urednost se vremenom pretvori i u naviku, a ne samo u nužnost – ali ona je čak i po uobičajenim merilima u tome stroga. Preostale stolice, koje nisu bile prikovane za palubu kao što bi trebalo da budu, obrazovale su dva reda jedne naspram drugih. Gospe od talasa počeše da sedaju, a vetrotragačice da se raspoređuju iza njih. „Izgleda da namerava da nas pusti da ga čekamo. Amilija, vidi jesu li svima puni pehari.“ Ah. Izgleda da je ta žena opet načinila pogrešan korak.

Amilija skoči, pa prikupi suknje boje bronze do kolena i potrča ka stolu na kojem su bili ibrici s vinom. Izgleda da je to bio baš pogrešan korak. Harina se pitala koliko će joj Zaida još dozvoljavati da nosi haljine mesto šalvara, koje su mnogo zgodnije na brodu. Začelo će se zabezeknuti kada isplove na pučinu dovoljno daleko da se ne vidi kopno i poskidaju bluze. Budući iz Smeđeg ađaha, Amilija je htela da proučava Ata’an Mijere, ali dato joj je veoma malo vremena za izučavanje. Njena uloga bila je da radi, a Zaida se postarala da to i čini. Ona je tu da uči vetrotragačice svemu što Aes Sedai znaju. Još se kolebala u vezi s tim, ali kopnovezani učitelji, bez obzira na to što su tako retki, računali su se jedva za dlaku iznad običnih pomoraca – ta žena je u početku izgleda bila ubeđena da je njeno dostojanstvo potpuno ravno Zaidinom, ako ne i veće! Međutim, korbač majstora palube primenjivan često i redovno na njenoj pozadini navodno joj je promenio mišljenje, premda je to dugo trajalo. Amilija je čak pokušala da tri puta pobegne! Čudno, ali ona ne zna kako da otvori kapiju, što je znanje koje se brižljivo čuva od nje, a trebalo je da zna kako se na nju previše budno motri, tako da nije trebalo da pokušava da se pomoću podmićivanja ukrca u jedan čamčić. Pa, nije verovatno da će to opet pokušati. Navodno joj je kazano da će četvrtim pokušajem bekstva zaraditi javno šibanje, nakon čega će za gležnjeve biti obešena o snast. Začelo se niko ne bi igrao s tolikom sramotom. Gospe od jedara, pa čak i gospe od talasa nakon toga su bivale svedene na obične pomorce – i na to su voljno pristajale, željne da sebe i svoju sramotu utope u gomili muškaraca i žena koji vuku užad i nameštaju jedra.

Sklonivši jastučić sa svoje stolice i prezrivo ga bacivši na palubu, Harina sede na kraj levog reda, a Salon stade iza nje. Ona je, izuzev Marejle, koja je sedela naspram nje, bila najniža po starešinstvu. Doduše, i Zaida bi sedela samo jednu stolicu više od nje da nije stekla šestu debelu zlatnu naušnicu u oba uha i lančiće koji su ih povezivali. Ušne školjke mora da je još bole od bušenja. Kakva prijatna misao. „Pošto on nas tera da čekamo, možda bi mi trebalo da njega nateramo da čeka kada se napokon pojavi.“ S nedirnutim peharom u ruci, ona mahnu rukom da otera bojažljivu Aes Sedai, koja odjuri do Marejle. Luda žena. Zar ne zna da je najpre trebalo da usluži gospu od brodovlja, a onda gospe od talasa i to po starešinstvu? Zaida se igrala svojom filigranskom mirisnom kutijom, koja joj je s veoma debelog zlatnog lanca visila oko vrata. Takođe je nosila širok, tesan okovratnik od debelih zlatnih karika – poklon od Elejne od Andora. „Šalje ga Koramur“, zajedljivo reče, „za kojeg je trebalo da se ti priljubiš kao prilepak.“ Glas joj ni u jednom trenutku nije postao oštriji, ali sve i jedna reč sekla je Harinu kao nož. „Taj čovek će biti najbliže što mogu da priđem razgovoru s Koramurom, bez neke preke potrebe, budući da si se ti saglasila s tim da on ne mora da mi dolazi na noge češće od tri puta u dve godine. Zbog tebe moram da prihvatim neljubaznost tog čoveka, sve i da se ispostavi da je rošava pijanica koja nakon svake druge rečenice mora da trči do ograde i povraća preko nje. Izaslanik kojeg;« pošaljem Koramuru biće neka koja ume da izvršava naređenja koja je dobila.“ Pelana se zacereka i podrugljivo isceri. Ta misli da su svi kao ona.

Šalon stisnu Harinu za rame u znak podrške, ali to joj nije bilo potrebno. Da ostane s Koramurom? Nema nikakvog načina da bilo kome, čak ni Šalon, objasni Kecuejnino grubo sprovođenje sopstvene volje i potpuno nepoštovanje Harininog dostojanstva. Bila je izaslanik Ata’an Mijera, ali i primorana da igra kako Aes Sedai svira. Spremna je da prizna, makar samo sebi, da je skoro zaplakala od olakšanja kada je shvatila da će je ta prokleta žena pustiti da ode. Sem toga, predviđanja one devojke uvek se obistinjuju. Tako su kazale Aes Sedai, a one ne mogu da lažu. To je dovoljno.

Turana tiho uđe u kabinu i pokloni se Zaidi. „Gospo od brodovlja, Koramurov izaslanik je stigao. On... iskoračio je iz kapije na palubu.“ Vetrotragačice na to zažagoriše, a Amilija se lecnu kao da je opet osetila bič majstora palube.

„Nadam se da ti nije previše oštetio palubu, Turana“, kaza Zaida. Harina otpi vina kako bi sakrila smešak. Izgleda da će taj čovek biti primoran da makar malo čeka.

„Nije nimalo, gospo od brodovlja.“ Turana je zvučala iznenađeno. „Kapija se otvorila dobru stopu iznad palube, a došao je s jednog od gradskih kejova.“

„Da“, prošapta Šalon. „Vidim kako bih to mogla da izvedem.“ Njoj je sve što je u ma kakvoj vezi s Moći bilo predivno.

„To mora da te je iznenadilo, to što si ugledala kameni kej iznad svoje palube“, primeti Zaida. „U redu. Videću je li mi Koramur poslao rošavu pijanicu. Pošalji ga unutra, Turana. Ali nemoj da žuriš. Amilija, hoću li dobiti vino pre mraka?“

Aes Sedai oštro uzdahnu i, malčice cvileči kao da je na rubu suza, požuri po pehar dok se Turana klanjala i izlazila. Svetlosti, šta je to Amilija uradila? Prođe nekoliko dugih trenutaka, a Zaida je dobila vino dobrano pre nego što je u kabinu ušao jedan krupan čovek tamne kovrdžave kose koja mu je padala sve do širokih ramena. Svakako nije bio rošav, niti se činilo da je pijan. Na visokom okovratniku njegovog crnog kaputa s jedne strane bila je srebrna pribadača u obliku mača, a s druge crveno-zlatna pribadača u obliku jednog od onih stvorenja obmotanih oko Koramurovih podlaktica. Zmaj. Da, tako se to čudo zove. Na okrugloj pribadači na njegovom levom ramenu bile su tri zlatne krune naspram plavog polja. Možda je reč o znamenju? Da nije on neki kopnovezani velmoža? Je li Koramur zapravo učinio Zaidi čast kada je poslao tog čoveka? Znajući Randa al’Tora, čisto je sumnjala da je to bilo namerno. Nije da je on pokušavao da kome ukalja čast, ali malo mu je bilo stalo do tuđih počasti.

Poklonio se Zaidi, vešto upravljajući mačem za pojasom tako da mu nije smetao, ali nije dodirnuo srce, usne i čelo. Doduše, nekim nedostacima mora se progledati kroz prste kada je reč o kopnovezanima. „Izvinjavam se ako kasnim, gospo od brodovlja“, reče on, „ali činilo mi se nepotrebnim da dođem pre nego što se sve okupite.“ Mora da ima veoma dobar durbin kada je to video čak s pristaništa.

Odmeravajući ga od glave do pete i mršteći se, Zaida otpi gutljaj vina. „Kako ti je ime?“

„Ja sam Logan“, jednostavno odgovori on.

Pola žena u sobi oštro uzdahnu, a većina ostalih zgranuto razjapi usta. Više njih proli vino iz pehara. Ne Zaida i ne Harina, već ostale. Logan. To je ime poznato čak i Ata’an Mijerama.

„Gospo od brodovlja, mogu li da se obratim?“, zadihano upita Amilija. Grabila je porcelanski ibrik tako snažno da se Harina pribojavala da će joj prsnuti u rukama. Žena je imala dovoljno pameti da ništa ne kaže dok joj Zaida nije klimnula. A onda reći pokuljaše. „Taj čovek je bio lažni Zmaj. Zbog toga je smiren. Ne znam kako to da opet može da usmerava, ali on usmerava saidin. Saidin! Gospo od brodovlja, on je ukaljan. Ako imaš posla s njim, navući ćeš na sebe gnev Bele kule. Znam da...“

„Dosta“, saseče je Zaida. „Ti bi trebalo da si do sada shvatila koliko se ja bojim gneva Bele kule.“

„Ali...“ Zaida diže jedan prst, a Aes Sedai smesta zatvori usta, stiskajući usne kao da joj je muka. Zbog te jedne reči možda će opet da poljubi jarbol – i ona to dobro zna.

„To što kaže delimično je istina“, spokojno odgovori Logan. „Ja sam Aša’man, ali više nema opačine. Saidin je čist. Izgleda da je Tvorac rešio da nam ukaže milost. Imam pitanje za nju. Kome služiš, Aes Sedai, Egveni al’Ver ili Elaidi a’Roihan?“ Amilija je, pametno, držala jezik za zubima.

„Narednih godinu dana služi meni, Logane“, odlučno mu saspe Zaida. Aes Sedai na tren čvrsto sklopi blede oči, a kada ih ponovo otvori bile su razrogačenije nego ikada ranije, ma koliko to delovalo nemoguće – i bile su užasnute. Zar je moguće da je mislila kako će se Zaida smilovati i pustiti je ranije? „Sva svoja pitanja možeš da uputiš meni“, nastavi gospa od brodovlja, „ali najpre ja imam dva za tebe. Gde je Koramur? Moram mu poslati izaslanicu, a on mora da je drži uza se – u skladu s pogodbom. Podseti ga na to. I kakvu poruku nosiš od njega? Pretpostavljam da je reč o molbi za neku uslugu.“

„Što se tiče toga gde je on – ne mogu da kažem.“ Čovek se malčice nasmeši, kao da se našalio. Nasmešio se!

„Zahtevam“, poče Zaida, ali on je prekinu, što kod ostalih žena izazva besno mrmljanje i streljanje pogledima. Ta budala kao da misli da je ravna gospi od brodovlja!

„Gospo od brodovlja, on želi da njegovo boravište za sada bude u tajnosti. Izgubljeni su pokušali da ga ubiju. Međutim, voljan sam da povedem sa sobom Harinu din Togaru. Sudeći po onome što sam čuo, mislim da mu je bila prihvatljiva.“

Harina se lecnu tako jako da proli vino po nadlanici, pa onda otpi jedan dubok gutljaj. Ali ne – Zaida bi se pre razvela od Amela i udala za kamen nego što bi poslala Harinu din Togaru kao svoju izaslanicu. Svejedno, i pomisao na to bila je dovoljna da joj se jezik zalepi za nepce. Čak i da postane gospa od brodovlja, bila bi to nedovoljna nadoknada za to da opet trpi Kecuejn.

Bezizražajno gledajući Logana, Zaida kaza Amiliji da mu naspe vino. Aes Sedai se štrecnu, a dok je stigla do stola drhtala je tako snažno da je pisak ibrika zveckao po rubu pehara. Po palubi se prosulo skoro jednako vina koliko je otišlo u pehar. Čudno, ali Logan joj je prišao i uhvatio je za ruke kako bi je umirio. Da nije on jedan od onih ljudi koji ne mogu da ostave drugima da rade svoj posao?

„Amilija Sedai, nemaš ničega da se bojiš od mene“, kaza joj. „Odavno nikoga nisam pojeo za doručak.“ Ona se otvorenih ustiju zgranuto zagleda u njega, kao da nije sigurna da li se to našalio.

„A usluga za koju moli?“, upita Zaida.

„Nije to molba, gospo od brodovlja.“ Morao je da ispravi ibrik kako se pehar ne bi prepunio. Uzevši pehar, udalji se za korak od Amilije, ali ona samo ostade da zvera u njegova leđa. Svetlosti, pa ta žena stalno upada u nevolje. „Reč je o pozivanju na tvoju stanu pogodbe s Koramurom. Između ostalog, obećala si mu brodove, a brodovi su mu potrebni da bi se prevezla hrana i druge potrepštine u Bandar Eban iz Ilijana i Tira.“

„To može da se učini“, odvrati Zaida, bezuspešno sakrivajući olakšanje, premda se namrštila na Harinu. Naravno, i Pelana je ošinu pogledom, ali i Lejsin i Niol, kao i nekoliko drugih. Harina priguši uzdah.

Morala je da prizna kako su neke pojedinosti pogodbe veoma teške, kao što je potreba da gospa od brodovlja bude spremna da dođe njemu na noge tri puta u svake dve godine. Džendai proročanstva kažu da će Ata’an Mijere služiti Koramuru, ali nije bilo nikog ko je mislio da će to uključivati da gospa od brodovlja juri njemu pred noge kada je pozove. Ali ostale nisu bile tamo, a pogađanje sa Aes Sedai ubedilo ju je da joj ne preostaje ništa drugo nego da sklopi kakvu god pogodbu može. Istina Svetlosti jeste da je bilo pravo čudo što je uspela da izvuče i toliko koliko je uspela!

„Potrepštine za preko milion ljudi, gospo od brodovlja“, dodade Logan nehajno kao da traži još jedan pehar vina. „Koliko preko toga – ne znam, ali Bandar Eban gladuje. Brodovi moraju da stignu što je pre moguće.“

Zabezeknutost se pronese kabinom. Harina nije bila jedina koja je otpila dugačak gutljaj vina. Čak se i Zaidine oči razrogačiše od zabezeknutosti. „Za to će možda biti potrebno više češljara nego što ih imamo“, naposletku odgovori, ne mogavši a da to ne kaže s nevericom.

Logan slegnu ramenima kao da to nije nimalo bitno. „Svejedno, on to traži od vas. Ako morate, poslužite se drugim brodovima.“

Zaida se ukoči u stolici. Traži. Bez obzira na pogodbu, drsko je razgovarati tako s njom.

Turana opet uđe u kabinu i, protivno svim pravilima ponašanja, potrča do Zaide tako da joj bose noge zašljepkaše po palubi. Nagnuvši se blizu nje, prošapta nešto gospi od brodovlja na uvo. Zaidino lice lagano poprimi užasnut izraz. Napola diže mirisnu kutiju, pa zadrhta i pusti je da joj padne na nedra.

„Pošalji je unutra“, reče. „Smesta je pošalji unutra. Ima vesti od kojih bi i sidro zaječalo“, nastavi nakon što Turana izjuri iz kabine. „Pustiču te da ih čuješ od one koja ih je donela. Moraš sa sačekaš“, dodade kada Logan otvori usta. „Moraš da sačekaš.“ Imao je dovoljno pameti da zadrži jezik za zubima, ali ne i dovoljno da sakrije nestrpljenje, pa je prišao zidu kabine i stao usana stisnutih a veđa namrgođenih.

Mlada žena koja je ušla i duboko se poklonila Zaidi bila je visoka i vitka – i možda bi bila ljupka da joj lice nije bilo ispijeno. Njena plava lanena bluza i zelene pantalone izgledali su kao da ih je danima nosila, a od iznurenosti se zanosila na nogama. Na njenom počasnom lančiću bila je svega šačica medaljona, kao što njenoj mladosti i priliči, ali Harina je lepo videla da čak tri slave dela od velike hrabrosti.

„Ja sam Semejla din Selaan Dugi Pogled, gospo od brodovlja“, promuklo se predstavi, „gospa od jedara streličara Vetrotrkača. Plovila sam što sam brže mogla, ali bojim se da je prekasno da se bilo šta uradi. Zaustavljala sam se na svim ostrvima od Tremalkinga dovde, ali uvek sam stizala prekasno.“ Suze joj linuše niz obraze, ali izgledalo je kao da ih nije svesna.

„Ispričaj Prvim dvanaest svoje tužne vesti – i to svojim recima i onom brzinom koja ti odgovara“, nežno joj kaza Zaida. „Amilija, daj joj vina!“ To ne beše nimalo nežno. Aes Sedai skoči da je posluša.

„Pre skoro tri nedelje“, poče Semejla, „Amajari na Tremalkingu počeli su da traže dar prevoza do svih ostrva. Uvek po muškarac i žena za svako ostrvo. Kada smo im kazali da su Seanšani osvojili čitavu Someru, oni koji su tražili dar prevoza za Aile Someru zamolili su da ih ostavimo u čamcima van vidokruga kopna.“ Uze pun pehar od Amilije, klimnu joj u znak zahvalnosti, pa duboko otpi.

Harina se upitno zgleda s Marejlom, koja neznatno odmahnu glavom. Nijedan Amajar nikada nije tražio dar prevoza, koliko Harina pamti – mada je to za njih zaista dar i ne očekuje se uzvratni poklon. Sem toga, oni izbegavaju sol i drže se blizu obale u svojim ribarskim brodićima, tako da je to što su tražili da budu iskrcani na pučini bilo jednako čudno kao traženje prevoza. Ali šta je u tome toliko kobno?

„Svi Amajari u lukama su otišli, čak i oni kojima su brodogradilišta ili kudeljare dugovali novac, ali to nikome nije bilo čudno jedno dva ili tri dana.“ Vino nije ovlažilo Semejli grlo dovoljno da joj izleči promuklost. Nadlanicom je obrisala suze sa obraza. „Ne dok nismo shvatili da se nijedan nije vratio. Upravnik je poslao ljude da obiđu amajarska sela, a oni su zatekli...“ Čvrsto sklopi oči. „Svi Amajari su bili mrtvi ili su umirali. Muškarci, žene" – glas je izdade – „deca.“

Žalopojke zaječaše kabinom, a Harina se iznenadi kada shvati da se taj oštar zvuk čuje i s njenih usana. Vest dovoljno tužna da i sidro zajeca? Ovo bi trebalo da i nebesa natera da ridaju. Nije ni čudo što je gospa od jedara promukla. Koliko li je sati, koliko li je dana provela plačući otkad je saznala za tu nesreću?

„Kako?“, zatraži da čuje Pelana kada jadikovanje zamre. Rastrojenog izraza lica, nagnula se napred u svojoj stolici. Prinela je mirisnu kutiju, kao da taj miris nekako može da odagna vonj tih vesti. „Neka bolest? Govori, ženo!“

„Otrov, gospo od talasa“, odgovori Semejla. Trudila se da se pribere, ali i dalje je ronila suze niz lice. „Isto je svuda gde sam bila. Deci su dali otrov od kojeg su upala u dubok san, da se više ne probude. Izgleda da toga nije bilo dovoljno za sve, pa su mnogi odrasli popili otrove sa sporijim delovanjem. Neki su poživeli dovoljno dugo da ispričaju zašto se to dogodilo. Velika šaka na Tremalkingu se istopila. Brdo na kojem se nalazila sada je navodno duboka udolina. Izgleda da Amajari imaju proročanstva koja se tiču Šake, i kada je bila uništena, poverovali su da to označava kraj vremena, ono što oni nazivaju kraj varke. Verovali su da je došlo vreme da napuste... ovu varku" – ogorčeno se zasmeja na tu reč – „koju nazivamo svet.“

„Zar niko nije spasen?" upita Zaida. „Baš niko?“ I njeni obrazi orosili su se suzama, ali Harina nije mogla da je krivi zbog toga. I njeni su bili mokri.

„Niko, gospo od brodovlja.“

Zaida ustade i bez obzira na suze, zračila je zapovednički, a glas joj je bio staložen. „Najbrži brodovi moraju da se pošalju na svako ostrvo. Čak i na ostrvlje Aile Somere. Neki način mora da se nađe. Kada se so prvi put nakon Slamanja smirila, Amajari su nas zamolili za zaštitu od razbojnika i pljačkaša – i mi smo još dužni da ih štitimo. Ako možemo da nađemo makar šačicu preživelih, i dalje im to dugujemo.“

„Tužniju priču nikada nisam čuo.“ Logan je zvučao preglasno dok je prilazio da opet stane ispred Zaide. „Ali vaše brodovlje mora u Bandar Eban.

Ako nemate dovoljno češljara, onda morate iskoristiti druge brze brodove. Ako je neophodno – sve njih.“

„Jesi li ti lud, a ne samo bezosećajan?“, ljutito htede da čuje Zaida. Podbočena i raskrečena, kao da je stajala na prednjoj palubi. Pogledom je streljala Logana. „Moramo ih ožaliti. Moramo da spasemo koga možemo i da ožalimo bezbrojne hiljade koje spasti ne možemo.“

Njeno sevanje očima na Logana je ostavilo utisak taman kao da se smešila. Kada je progovorio, Harini se učini kao da se u vazduhu osetila studen i da se zamračilo. „Žalite ako morate“, odvrati on, „ali žalite na putu za Tarmon Gai’don.“