Bodež snova

8 Zmajska jaja

Luka je naredio učesnicima predstave da dižu logor, da sruše veliki platneni zid i sve natrpaju na kola, i to dok sutradan još nije čestito ni svanulo. Upravo je ta dreka i buka probudila Meta, ošamućenog i ukočenog od spavanja na podu. Nije ni mogao da spava kako treba od onih krvavih kockica. Od njih čovek sanja snove zbog kojih nikako ne može da se naspava i odmori. Luka je noseći svetiljku na sve strane trčao u košulji, izdajući naređenja i vrlo verovatno više smetajući nego ubrzavajući stvari, ali Petra – toliko širok da deluje četvrtasto, mada nije baš toliko niži od Meta – zastao je u uprezanju zaprege od četiri konja za svoja i Klarinina kola i objasnio mu šta se dešava. Mesec u opadanju bio je nisko na obzorju i napola skriven drvećem, tako da je svetiljka na vozarevom sedištu bila jedni izvor svetlosti – treperava lokvica žutila, koja se više od stotinu puta ponavljala širom logora. Klarina je otišla da prošeta pse, budući da će veći deo tog dana provesti u kolima.

„Juče...“ Snagator odmahnu glavom i potapša najbližu životinju, koja je strpljivo čekala da se prikopča poslednji remen, kao da je konj pokazao neki znak uzemirenosti. Možda njega muče živci. Noč je bila samo sveža – nije bilo zaista hladno – ali on je bio umotan u tamni kaput, a na glavi je imao pletenu kapu. Žena mu se brine da će se razboleti od promaje ili prehlade, pa se stara da se to ne desi. „Pa, vidiš, mi smo svuda stranci, a mnogo ljudi misli kako strance može da iskoristi. Ali ako pustimo jednog da se izvuče s tim, naredni put će to pokušati desetorica, ako ne i njih stotinu. Ponekad će mesni sudija, ili čovek koji je najbliži tome, poštovati zakon i kada je reč o nama – ali samo ponekad. To je stoga što smo mi stranci, i otići ćemo sutradan ili prekosutra, a svi svejedno znaju da stranci obično nemaju dobre namere. I zato moramo da držimo do sebe i da se borimo za svoja prava, ako je to potrebno. Ali kada to jednom uradiš, vreme je da se krene dalje. To važi sada, baš kao što je važilo kada nas je bilo svega nekoliko desetina s Lukom, uključujući i konjušare, mada bismo tada krenuli čim su oni vojnici otišli. U to vreme nije se ostajalo bez toliko para kada se na brzinu pokupimo i odemo“, zajedljivo reče, pa odmahnu glavom, možda zbog Lukine pohlepe a možda i zbog toga što se predstava toliko povećala, a onda je nastavio:

„Ona trojica Seanšana imaju prijatelje, ili makar sadrugove kojima se neće dopasti što su oterani. Ona stegonoša je to uradila, ali možeš biti siguran da krive nas – možda zato što misle da na nas mogu da udare, a na nju ne mogu. Možda će se njihovi zapovednici držati zakona, ili njihovih pravila ili čega već, kao što je to ona uradila, ali ne možemo biti sigurni u to. Ali jeste sigurno da će ona trojica izazivati nevolje ako ostanemo još jedan dan. Nema svrhe da ostajemo ovde ako ćemo se tući s vojnicima, što može da dovede do toga da ljudi budu toliko povređeni da ne mogu da nastupaju, a još je i neizbežno da na ovaj ili na onaj način upadnemo u nevolje sa zakonom.“ Bio je to najduži Petrin govor koji je Met ikada čuo, nakon kojeg taj čovek pročisti grlo kao da se stidi zbog toga što je toliko pričao. „Pa“, promrmlja i vrati se nameštanju remenja, „Luka će hteti da ubrzo krenemo. Sigurno i ti hoćeš da se postaraš za svoje konje.“

Met to ni u ludilu nije hteo. Kada imaš novac, nije najdivnije to što njime možeš da kupuješ stvari, već to što možeš da platiš drugima da rade umesto tebe. Čim je shvatio da se priredba priprema za pokret, probudio je četvoricu Crvenruku i isterao ih iz šatora koji su delili sa Čelom Vaninom da upregnu konje za njegova i Tuonina kola, da postupe po uputstvima koja im je dao u vezi s brijačem i da osedlaju Kockicu. Zdepasti konjokradica – otkad ga Met poznaje nijednog konja nije ukrao, ali čovek jeste bio konjokradica – probudio se samo na toliko da kaže kako će ustati kada se ostali vrate, pa se okrenuo na drugu stranu i zahrkao i pre nego što su Harnan i ostali do pola navukli čizme. Vaninove veštine su takve da se niko nije bunio, sem uobičajenog gunđanja zbog ranog ustajanja, a svi sem Harnana svejedno bi gunđali i da ih je pustio da spavaju do podne. Kada te veštine budu bile potrebne, on će im se desetostruko odužiti – i to svi znaju, čak i Fergin. Žgoljavi Crvenruka nije baš prepametan, izuzev kada je reč o vojnikovanju, ali tu je i više nego pametan. Pa, dovoljno pametan.

Predstava je iz Džuradora otišla pre nego što je granulo sunce. Duga zmija koja se sastojala od kola kotrljala se niz široki put po mraku, s Lukinim živopisnim čudovišnim kolima, koje je vukla zaprega od šest konja na čelu. Tuonina kola išla su odmah iza njegovih, a vozio ih je Gorderan, toliko plečat da bi i sam mogao da bude snagator, dok su Tuon i Selukija, umotane u plaštove i s namaknutim kapuljačama, sedele pribijene njemu sleva i zdesna. Na kraju su išla tovarna kola, kavezi sa životinjama i dodatni konji. Stražari u seanšanskom logoru posmatrali su ih kako odlaze – neme oklopljene prilike koje po mraku obilaze oko logora. Ali njihov logor nije bio tih. Senovite prilike stajale su u pravim redovima među šatorima dok su neki glasovi ravnomerno urlali prozivku, a drugi glasovi im odgovarali. Met skoro da nije smeo ni da diše sve dok ta pravilna vika nije utihla iza njega. Disciplina je sjajna stvar. Bar kada je reč o drugim ljudima.

Jahao je Kockicu pored kola Aes Sedai, blizu sredine duge povorke, pomalo se leckajući svaki put kada bi mu lisičja glava zahladnela naspram nedara, što je počelo i pre nego što su prešli jednu milju. Izgleda da Džolina ne traći vreme. Fergin je držao dizgine i čavrljao s Metvinom o konjima i ženama. Obojica su bili srečni kao svinje u detelini, ali ni jedan ni drugi nisu imali predstave šta se dešava u kolima. Bar se medaljon samo ohladio, i to malčice. Koriste male količine Moći. Svejedno, ne dopada mu se to što je blizu ikakvog usmeravanja. Po njegovom iskustvu, Aes Sedai nose nevolju u svojim torbicama za pojasevima i retko kada se ustručavaju od toga da je ne rasipaju oko sebe, ne mareći za to koga će zahvatiti. Ne – pošto mu kocke čangrljaju u glavi, sasvim bi mu odgovaralo da ni na deset milja od njega nema Aes Sedai.

Jahao bi on pored Tuon, samo zbog prilike da priča s njom, bez obzira na to što bi Selukija i Gorderan čuli svaku reč, ali nikada nije pametno da žena misli kako si previše željan. Ako to učiniš, ili će te iskoristiti, ili sklizuti od tebe kao kap vode po vrelom podmazanom tiganju. Tuon i ovako iznalazi dovoljno načina da bude u prednosti u odnosu na njega, a on ima premalo vremena da je juri. Pre ili posle ona će izgovoriti reči kojima se upotpunjuje svadbeni obred, što je sigurno kao što je voda mokra, ali tako je njemu samo još hitnije da otkrije kakva je ona, što zasad nije bilo nimalo lako. Naspram te ženice, kovačka slagalica izgleda jednostavno. Ali kako da se čovek oženi nekom ženom ako je ne poznaje? Da sve bude još gore, mora je naterati da ga vidi kao nešto više od obične Igračke. Brak sa ženom koja ga ne poštuje bio bi kao da i danju i noću nosi košulju od crnih kopriva. A da bude još i gore od toga, mora je naterati da mari za njega, ili će biti primoran da se krije od sopstvene žene da ona od njega ne bi napravila da’kovejl! Povrh svega toga, sve to mora da postigne za ono vremena što mu je ostalo pre nego bude morao da je pošalje nazad za Ebou Dar. Lepa je to kaša i nesumnjivo ukusan obrok za nekog heroja iz legendi, čisto da ne bude besposlen pre nego što odjuri da učini neko veliko delo, samo što Met krvavi Kauton nije nikakav krvavi heroj. Ali svejedno mora to uraditi i nema ni vremena ni prostora za pogrešne korake.

Nikada pre toga nisu krenuli ranije, ali ubrzo je ostao bez svih nada da su Seanšani preplašili Luku dovoljno da se kreće brže. Dok se sunce penjalo po nebu, prolazili su pored imanja ozidanih od kamena koja su grlile padine, a povremeno i pored sićušnih sela s kućama pokrivenih crepom ili rogozinom, ušuškanih pored puta i okruženih kamenim zidovima ograđenim poljima iskrčenim iz šume, gde su i ljudi i žene stajali i blenuli dok je priredba promicala pored njih, a deca trčala pored kola sve dok ih roditelji ne bi pozvali da se vrate, ali negde oko sredine popodneva priredba je stigla do nečeg većeg. Runijenski Gaz, blizu takozvane reke koja se da pregaziti s manje od dvadeset koraka, a da se pritom ne upadne u vodu dublje od pojasa, bez obzira na to stoje preko nje podigunut kameni most, Džuradoru nije mogao ni da pljune pod prozor, ali u njemu su svejedno bile četiri gostionice, sve četiri kamene trospratnice sa zelenim ili plavim crepovima, a između sela i reke beše pola milje nabijene zemlje, gde su trgovci noću ostavljali svoja kola. Zahvaljujući imanjima sa ograđenim poljima, voćnjacima i pašnjacima, duž jedne dobre lige, a možda i nešto duže od toga, nakon što se prođu brda, oko puta sve izgleda kao šareno ćebe. Koliko je Met mogao da vidi, padine su svakako bile prekrivene njima. To je Luki bilo dovoljno.

Naredivši da se platneni zid podigne na čistini, blizu reke kako bi se životinje lakše pojile, čovek se kicoški ušetao u selo, noseći kaput i plašt toliko crvene da su Meta oči zabolele, i toliko izvezene zlatnim zvezdama i kometama da bi i Krpar zaplakao od sramote kada bi ih obukao. Ogromni plavo-crveni barjak bio je raširen preko ulaza, svaka kola bila su na svom mestu, a pozornice za izvođenje tačaka istovarene iz kola i zid skoro potpuno podignut dok se on vratio s tri muškarca i tri žene. Selo i nije toliko daleko od Ebou Dara, ali po njihovoj odeći reklo bi se da su iz potpuno druge zemlje. Muškarci su nosili kratke vunene kapute jarkih boja, po ramenima i rukavima izvezene pravougaonim šarama, kao i tamne vrečaste čakšire udenute u čizme do kolena. Žene, kose u pletenicama uvijenim u punđe povrh glava, bile su u haljinama skoro jednako drečavim kao Lukina odeća, uzanih sukanja ukrašenih cvetnim vezom od ruba do bokova. Svi su nosili duge noževe za pojasevima, mada mahom pravih sečiva, i igrali se drškama kad god bi ih neko pogledao; to je bilo isto. Kada je o prgavosti reč, Altara je Altara. To su bili gradonačelnik, gostioničari, kao i jedna vitka sedokosa žena, preplanulog lica, odevena u crveno, koju su ostali s poštovanjem oslovljavali s „Majko“. Budući da je debeli gradonačelnik bio sedokos kao i ona, premda mahom ćelav, a svi gostioničari su bili makar malo prosedi, Met je zaključio kako ona mora da je seoska Mudrost. Nasmeši joj se i odiže šešir dok je prolazila, a ona ga ošinu pogledom i šmrknu kao Ninaevina slika i prilika. O, da, svakako je Mudrost.

Luka ih provede kroz predstavu široko se smešeči i široko mašući rukama, duboko se klanjajući i kicoški zabacujući plašt, zastajkujući tu i tamo kako bi žongler ili skupina akrobata izveli tačkicu za njegove goste, međutim, osmeh mu se pretvori u kiselo mrštenje kada oni krenuše nazad, pa se udaljiše van njihovog vidnog polja. „Besplatan ulaz za njih, njihove muževe i žene, kao i svu decu“, procedi on Metu kroz zube, „i moram da se sklonim ako neki trgovac dođe niz drum. Nisu bili baš toliko grubi, ali nije im mnogo falilo, naročito ne onoj Majci Darvejl. Kao da bi ovo zrnce prašine moglo da privuče dovoljno trgovaca da napune ovo polje. Lopovi i prevaranti, Kautone.

Svi seljaci su lopovi i prevaranti, a pošten čovek kao ja prepušten im je na milost i nemilost.“

Ubrzo je krenuo da sabira koliko će moći da zaradi uprkos besplatnim ulaznicama, ali ni u jednom trenutku nije u potpunosti prestao da kuka, čak ni nakon što se red pred ulazom pružio skoro jednako koliko i u Džuradoru.

Samo je počeo da se žali zbog toga koliko bi zaradio da je još tri ili četiri dana ostao u gradu u kojem se proizvodi so. Sada se to pretvorilo u tri ili četiri dana, ali verovatno bi se on tu zadržao sve dok ljudima ne dosadi i dok se gomile posetilaca ne rastope kao lanjski sneg. Možda su ona tri Seanšanina posledica toga što je on ta’veren: To baš i nije verovatno, ali lepo je tako razmišljati o tome. To jest, sada kada je sve to u prošlosti.

Tako su putovali. U najboljem slučaju bedne tri ili možda četiri lige sporim korakom, a Luka je pritom obično nalazio neku varoš ili skup sela za koje je smatrao da pored njih mora da se stane. Mada, bolje je reći da je osećao kako ga njihovo srebro doziva. Čak i kada su prolazili pored obične selendre zbog koje ne vredi dizati zid, nikada nisu prelazili ni četiri lige pre nego što Luka ne naredi zaustavljanje. Nije imao namere da se bivak diže uz put. Ako već neće biti predstave, Luka je voleo da nađe neku čistinu gde se kola mogu poredati bez prevelike gužve, mada je bio spreman i da se u krajnjem slučaju pogađa s nekim seljakom za pravo da prenoće na nekorišćenom pašnjaku.

I da celog narednog dana gunđa oko tog troška, kao da ga je koštalo nešto više od jednog srebrnog marjaša. Luka se teško odvajao od para.

Povorke trgovačkih kola prolazile su pored njih u oba smera, krećući se prilično brzo i čak dižući oblačke prašine s druma od nabijene zemlje. Trgovci hoće da što pre dopreme svoju robu na tržnice. Povremeno su viđali i krparske karavane, četvrtastih kola jarkih kao bilo koja u predstavi, sa izuzetkom Lukinih. Za divno čudo, svi su išli prema Ebou Daru, mada su se oni kretali jednako sporo kao Luka. Bilo je malo verovatno da bi im pošlo za rukom da prestignu predstavu da dolaze iz suprotnog smera. Dve ili tri lige dnevno, a kockice su bile toliko glasne da se Met neprestano pitao šta li je iza naredne okuke ili šta ga sustiže s leđa. Osip je dobio od toga.

Prve noći, ispred Runijenskog Gaza, prišao je Aludri. Pored svojih jarko-plavih kola, podigla je mali platneni zabran, osam stopa visok, za puštanje svojih cvetova noći, pa se ispravila i ošinula ga pogledom kada je on zadigao platno i ušao. Zatvorena svetiljka na zemlji pored platnenog zida odavala je dovoljno svetlosti da je vidi kako drži tamnu kuglu veličine poveće dinje. Runijenski Gaz je veličine koja zavređuje samo jedan cvet noći. Ona otvori usta, sva nameračena da ga izgrdi. Čak ni Luki nije bilo dozvoljeno da tu ulazi.

„Potisne cevi“, on brzo reče, pokazujući metalom okovanu drvenu cev, njegove visine i skoro stopu široku, uspravljenu ispred nje na širokom drvenom postolju. „Zato ti je potreban zvonolivac. Da ti izlije potisne cevi od bronze. Samo što ne mogu da shvatim – šta će ti to?“ To mu se činilo kao besmislena zamisao – dvojica ljudi mogu uz malo truda jednu od onih njenih drvenih potisnih cevi utovariti u kola koja joj služe da prevozi njih i ostale svoje potrepštine; za bronzanu potisnu cev bila bi potrebna dizalica – ali to je jedino što mu je sinulo.

Pošto je svetiljka bila iza nje, lice joj je bilo skriveno senkama, tako da nije mogao da ga vidi, ali dugo je ćutala. „Kako pametan mladić“, naposletku kaza. Đinđuve u njenim brojnim pletenicama tiho zazveckaše kada ona odmahnu glavom. Zasmeja se tiho, grleno i baršunasto. „Ja, ja bi trebalo da pazim šta pričam. Uvek upadam u nevolje kada dajem obećanja pametnim mladićima. Ali nemoj da misliš da ću ti odati tajne od kojih ćeš pocrveneti – ne sada. Izgleda da već žongliraš s dve žene, a ja neću da se mnome žonglira.“

„Znači, u pravu sam?“ Jednom mu pođe za rukom da spreči da mu se glas oboji nevericom.

„Jesi“, odgovori mu ona – i nehajno mu baci cvet noći!

On ga uhvati, zatečeno psujući, i usudi se da pusti dah tek kada se uverio da ga dobro drži. Izgleda da je bio umotan u krutu kožu, iz koje je štrčao sićušni fitilj. Pomalo se razumeo u manje vatromete, koji navodno pucaju od vatre ili ako vazduh dođe u dodir sa onim što je u njima – mada je jednom rasekao jedan vatromet a da nije pukao – ali ko zna od čega cvetovi noći praskaju? Vatromet koji je otvorio bio je toliko mali da se mogao držati u jednoj ruci. Nešto veličine cveta noći verovatno bi i njega i Aludru raznelo u paramparčad.

Odjednom se oseti kao budala. Nije bilo preterano verovatno da bi mu ona bacila tu stvar ako bi bilo opasno da je ispusti. Poče da je prebacuje iz ruke u ruku. Ali ne da bi se iskupio zbog onog prestravljenog uzdaha, već čisto da bi nešto radio.

„Kako će bronzane potisne cevi to učiniti boljim oružjem?“ To ona hoće, oružje koje će upotrebiti protiv Seanšana, kako bi im se osvetila zbog toga što su uništili esnaf iluminatora. „Meni i ovako izgleda dovoljno strašno.“

Aludra mu ote cvet noći, mrmljajući sebi u bradu nešto o nespretnim volovima i prevrćući loptu kako bi pažljivo ispitala površinu kože. Možda i nije bezbedna koliko je pretpostavljao. „Prava potisna cev“, objasni mu ona kada se uverila da nije oštetio tu stvar, „ona bi ovo odbacila skoro tri stotine koraka u nebo – sa odgovarajućim nabojem – a još dalje preko tla, ako bi se cev nagnula i postavila pod ugao. Ali ne dovoljno daleko za ono što ja imam na umu. Potisni naboj dovoljno veliki da ovo ponese još dalje razneo bi cev. S bronzanom cevi mogla bih da iskoristim naboj koji bi nešto malo manje od ovoga preneo preko blizu dve milje. Prilično je lako učiniti da fitilj gori sporije, kako bi moglo da pređe toliki put. To bi bilo manje, ali teže, načinjeno od gvožđa, i u njemu ne bi bilo ničeg za lepe boje, već samo naboj za prasak.“

Met zviznu kroz zube, zamišljajući praskanje i dizanje u vazduh među neprijateljima pre nego što su oni dovoljno blizu da te jasno vide. Gadna je to stvar. To bi bilo jednako dobro kao da su Aes Sedai na tvojoj strani, ili neki od onih Aša’mana. Još i bolje. Aes Sedai moraju da budu u opasnosti da bi koristile Moć kao oružje, a mada se naslušao glasina o stotinama Aša’mana, glasine se stalno menjaju i uvećavaju. Sem toga, ako Aša’mani makar malo liče na Aes Sedai, ubrzo po početku borbe počeli bi da odlučuju o tome gde su potrebni a gde nisu, a onda bi preuzeli čitavu bitku. Poče da zamišlja kako bi primenio Aludrine bronzane cevi, pa odmah uoči upadljivi nedostatak. Gubiš svu moguću prednost ako neprijatelj dođe iz pogrešnog smera, ili iza tebe, a ako su ti potrebne dizalice da ih okrećeš... „Te bronzane potisne cevi...“

„Zmajevi“, prekide ga ona. „Potisne cevi služe da cvetovi noći cvetaju. Da raduju oko. Ovo ću zvati zmajevima, a Seanšani će zapomagati kada ih moji zmajevi ugrizu.“ Glas joj beše oštar kao nazubljen kamen.

„Dobro, ti zmajevi. Kako god da ih zoveš, biće preteški i nezgrapni za pomeranje. Možeš li da ih staviš na točkove? Kao neka kola ili taljige? Hoće li biti preteški da ih konji vuku?“

Ona se opet zasmeja. „Dobro je što nisi samo lep.“ Popevši se uz sklopive lestve tako da je pojasom bila skoro u ravni s vrhom potisne cevi, spusti cvet noći u cev fitilja okrenutog nadole. Kugla malčice skliznu i stade, te je izgledalo kao da se povrh cevi nalazi kupolica. „Dodaj mi to“, reče mu ona i pokaza jednu motku dugu i debelu kao pastirski štap. Kada joj je dodade, ona je uspravi i posluži se kožnim naglavkom na jednom kraju da gurne cvet noći dublje u cev. To izgleda nije bilo teško. „Već sam iscrtala kako bi zmajkolica trebalo da izgledaju. Zaprega od četiri konja s lakoćom bi mogla da ih vuče, skupa s drugim taljigama u kojima bi bila jaja. Ne cvetovi noći. Zmajska jaja. Vidiš, dugo sam i naporno razmišljala o tome kako da koristim moje zmajeve, a ne samo o tome kako da ih napravim.“ Izvadi palicu s naglavkom iz cevi, pa se spusti niz stepenište i uze svetiljku. „Hajde. Moram naterati nebo da malčice procveta, a onda hoću da večeram i da odem na spavanje.“

Odmah izvan platnenog zabrana bila je drvena vešalica prepuna čudnih alatki – na njoj behu jedan račvasti štap, mašice dugačke koliko je Met bio visok, ali i druge jednako čudne stvari, sve od drveta. Ona spusti svetiljku na zemlju, pa stavi palicu s naglavkom na nosač i s police uze jednu četvrtastu drvenu kutiju. „Pretpostavljam da bi sada hteo da znaš kako se prave tajni prahovi, da? Pa, jesam obećala. Sada sam ja esnaf“, ogorčeno dodade, pa skide poklopac s kutije. Bila je to neobična kutija, izrađena od jednog komada drveta u kojem behu izbušene rupe, a u svakoj od njih je bio po jedan tanani štapić. Ona izvadi jedan štapić i namesti poklopac. „Mogu da odlučim šta je tajna, a šta nije.“

„Hoću da pođeš sa mnom. Znam nekoga ko će biti srećan da ti plati da napraviš koliko god tih tvojih zmajeva hoćeš. On može učiniti da svi zvonolivci od Andora do Tira prestanu da liju zvona i da počnu da liju zmajeve.“ To što je izbegavao da pomene Randovo ime nije sprečilo boje da mu se uskomešaju u glavi i na tren skrase u Randa – hvala Svetlosti, potpuno obučenog – kako priča s Loijalom u jednoj sobi zidova zastrtih drvetom, obasjan svetlošću svetiljke. Bilo je tu i drugih ljudi, ali slika je bila usredsređena na Randa i prebrzo je nestala, tako da Met nije mogao da razazna ko su oni. Prilično je siguran da se to što je video zapravo dešava istog tog trenutka, ma koliko to delovalo nemoguće. Bilo bi lepo da ponovo vidi Loijala, ali plamen ga spalio, mora da postoji neki način da ne pušta te stvari u glavu! „A ako to njega ne bude zanimalo“, boje opet pohrliše, ali on pruži otpor, pa se rastopiše, „ja mogu platiti da se izlije na stotine njih. Dobro, mnogo njih, u svakom slučaju.“

Družina će se na kraju boriti protiv Seanšana, a najverovatnije i protiv Troloka. A on će biti prisutan dok se to bude dešavalo. To se ne može izvrdati.

Ma koliko bude pokušavao da to izbegne, to što je krvavi ta’veren odvući će ga pravo u krvavo središte tih bitaka. Zato je spreman da sipa zlato kao vodu ako će mu to omogućiti da ubije svoje neprijatelje pre nego što mu se približe dovoljno da ga izbuše.

Aludra naheri glavu u stranu, pa napući usnice tako da su ličile na ružin pupoljak. „Ko je taj čovek koji je toliko moćan?“

„To će morati da bude naša tajna. Tom i Džuilin znaju, kao i Egeanin i Domon, a i Aes Sedai – bar Teslina i Džolina – a znaju i Vanin i Crvenruke, ali niko drugi. I hoću da tako i ostane.“ Krv i krvavi pepeo, i ovako već previše ljudi zna za to. Sačeka da mu ona odsečno klimne, pre nego što kaza: „Ponovorođeni Zmaj.“ Boje se zavrtložiše i uprkos tome što se odupirao, opet se na tren staložiše u Randa i Loijala. To neće biti lako kako mu se činilo.

„Ti poznaješ Ponovorođenog Zmaja“, odgovori ona sumnjičavo.

„Odrasli smo u istom selu“, procedi on kroz zube, već se boreći s bojama. Ovoga puta, skoro da se staložiše pre nego što nestadoše. „Ako ne veruješ meni, pitaj Teslinu i Džolinu. Pitaj Toma. Ali nemoj kada su drugi u blizini. Zapamti, to je tajna.“

„Esnaf mi je bio čitav život, od deteta.“ Odsečno zagreba jednim štapićem stranicu kutije i štapić se zapali! Osećao se na sumpor. „Zmajevi, sada su mi oni život. Zmajevi i osveta Seanšanima.“ Sagnu se i prinese plamen tamnom fitilju provučenom ispod platna. Čim se fitilj zapali, ona zatrese štapić pa ga baci kad se ugasio. Uz pucketavo šištanje, plamen pojuri uz fitilj. „Mislim da ti verujem.“ Pruži mu slobodnu ruku. „Kada odeš, poći ću s tobom. I pomoći ćeš mi da napravim mnogo zmajeva.“

Na tren, dok se rukovao s njom, bio je siguran da je zveketanje kockica stalo, ali već tren kasnije opet ih začu. Mora da je to umislio. Naposletku, ovaj dogovor sa Aludrom možda će pomoći da Družina, a usput i Met Kauton, ostane u životu – ali teško da je sudbonosan. I dalje će morati da vodi te bitke, a koliko god da se čovek pripremi, koliko god da je ljudstvo uvežbano, sreća opet igra svoju ulogu, kako dobra tako i zla – čak i kada je o njemu reč.

Ti zmajevi to neće promeniti. Ali čangrljaju li kockice jednako glasno kao malopre? Čini mu se da nije tako, ali kako da bude siguran? Nikada mu se ranije nije desilo da uspore a da se ne zaustave. Mora da je to umislio.

Iz zabrana se začu nešto kao tup udarac i jedak dim preli se preko platnenog zida. Nekoliko trenutaka kasnije, cvet noći se rascveta u tami iznad Runijenskog Gaza, ogromna kugla od crvenih i zelenih munja. Cvetao je i cvetao iznova u njegovim snovima te noći, kao i mnogih narednih, ali tu je cvetao među konjanicima u jurišu i kopljanicima, kidajući meso kao što je jednom video da vatromet kida kamen. U snovima je pokušavao da uhvati te stvari i da ih zaustavi, ali padale su kao beskrajna kiša po stotinama bojnih polja. U snovima je jecao zbog sve te smrti i uništenja, a nekako mu se činilo da zveket kockica u njegovoj glavi zvuči kao smeh. Ali ne njegov smeh. Smeh Mračnoga.

Narednog jutra, taman što je sunce granulo i krenulo da se uspinje po nebu bez oblačaka, on je već sedeo na stepeništu svojih zelenih kola i oštrim nožem pažljivo deljao štap za luk – tu čovek mora da bude oprezan, skoro nežan; zbog nepažljivog zareza čitav posao može da propadne – kada Egeanin i Domon izađoše. Čudno, ali izgleda da su posebno pazili na to kako će se obući i da su odenuli svoju najbolju odeću, takvu kakva je. On nije jedini koji je u Džuradoru kupio tkaninu, ali bez obećanog Metovog zlata da ih požuruje, švalje su još šile odeću za Domona i Egeanin. Plavooka Seanšanka nosila je jarkozelenu haljinu bogato izvezenu sićušnim belim i žutim cvećem po visokom okovratniku i niz rukave. Cvetna marama držala joj je dugu crnu periku na mestu. Domon, koji je s veoma kratkom kosom i onom ilijanskom bradom što gornju usnu ostavlja golom izgledao veoma čudno, očetkao je svoj iznošeni smeđi kaput tako da je čak izgledao pomalo uredno. Proguraše se pored Meta i žurnim korakom odoše dalje, ne rekavši ni reč, a on o tome više nije ni razmišljao sve dok se sat vremena ili tako nešto kasnije nisu vratili i obznanili da su bili u selu i da ih je Majka Darvejl venčala.

Nije mogao a da se ne zablene u njih. Egeanino strogo lice i oštar pogled dobre su naznake njene naravi. Šta je Domona nagnalo da se oženi tom ženom? Pametnije mu je bilo da se oženi medvedom. Shvativši da je Ilijanac počeo da ga mrko gleda, žurno skoči na noge i pristojno se pokloni preko štapa. „Čestitam, gazda Domone. Čestitam, gazdarice Domon. Svetlost vas oboje obasjala.“ Šta drugo da kaže?

Domon nastavi da ga strelja pogledom, kao da mu je pročitao misli, a Egeanin frknu. „Ime mi je Lejlvin Bezbrodna, Kautone“, otegnuto mu kaza. „To je ime koje mi je dato i ime s kojim ću umreti. Dobro je to ime, pošto mi je pomoglo da donesem odluku koju je trebalo da donesem pre više nedelja.“ Namršti se, pa pogleda Domona postrance. „Razumeš zašto nisam mogla da uzmem tvoje ime, zar ne, Bejle?“

„Ne, curo“, nežno joj odgovori Domon, hvatajući je za rame svojom pozamašnom šakom, „ali uzeću te s bilo kak’im imenom koje ’oćeš, sve dok ćeš da mi budeš žena. To sam ti kazao.“ Ona se nasmeši i spusti svoju ruku preko njegove, a onda se i on osmehnu. Svetlosti, muka mu je od njih dvoje. Ako čovek od braka počne da se smejulji kao pijan... Pa, to se Metu Kautonu neće desiti. Možda je skoro pa venčan, ali Met Kauton nikada neće početi da se tako glupira.

I tako je završio u jednom šatoru sa zelenim prugama, ne preterano velikom, koji je pripadao dvojici braće, vitkih Domanaca koji su gutali vatru i mačeve. Čak je i Tom priznao da su Balat i Abar dobri, a i ostali izvođači ih veoma vole, tako da im je bilo lako da nađu gde će da noće – ali taj šator ga je koštao koliko kola! Svi su znali da on ima zlata za bacanje, pa su ta dvojica samo uzdahnuli zbog toga što moraju da se odreknu svog toplog doma kada je on pokušao da im ubije cenu. Pa, novopečenoj mladi i mladoženji potrebno je da budu sami, a njemu je više nego drago da im obezbedi tu samoću, samo da ne mora da ih gleda kako blenu jedno u drugo. Sem toga, muka mu je više od toga da na smenu spava na podu. U šatoru će bar svake noći imati svoj ležaj – ma koliko uzan i tvrd, ali ipak će biti mekši od patosa – a pošto će u šatoru boraviti samo on, imaće više prostora nego u kolima čak i nakon što unese u šator ostatak svoje odeće i potrpa je u dva mesingom okovana kovčega. Ima umivaonik koji je samo njegov, stolicu pravog naslona koja nije preterano klimava, jednu izdržljivu stoličicu i sto dovoljno velik da na njega stanu tanjir, čaša i dve pristojne mesingane svetiljke. Kovčeg sa zlatom ostavio je u zelenim kolima. Samo bi budala pokušala da opljačka Domona. Samo bi luđak pokušao da opljačka Egeanin. Lejlvin, ako je već uporna u nameri da je tako oslovljava, mada je i dalje siguran kako će se vremenom prizvati pameti. Nakon prve noći provedene blizu kola u kojima su Aes Sedai, pošto je polovinu te noći lisičja glava bila hladna, premestio je šator tako da bude okrenut prema Tuoninim kolima, i to tako što se postarao da Crvenruke počnu da ga podižu pre nego što iko drugi stigne da zauzme taj prostor.

„Hoćeš li ti sada da mi budeš stražar?“, hlacjno ga je upitala Tuon kada je prvi put videla šator.

„Ne“, odgovori joj on. „Samo se nadam da ću te češće viđati, makar na tren.“ Bila je to svetla istina – pa, delimično je premestio šator i da bi pobegao od Aes Sedai, ali i ono drugo je bilo istina – ali žena je promrdala prste ka Selukiji i njih dve su se zakikotale kao lude pre nego što su se pribrale i vratile u izbledela purpurna kola, dostojanstvene kao u kraljevskoj povorci. Žene!

Nije često bio sam u šatoru. Nakon Nalesinove smrti, prihvatio je Lopina za svog slugu, a zdepasti Tairenac, četvrtastog lica i brade koja mu je skoro dosezala do grudi, stalno je promaljao svoju proćelavu glavu u šator i pitao šta „milostivi" želi za svoj naredni obrok ili da li bi „milostivi" hteo vina ili čaja, ili bi mu možda prijao tanjir ušećerenih suvih smokava koje je nekako odnekud nabavio. Lopin je bio tašt zbog svoje sposobnosti da nađe poslastice čak i tamo gde se čini da je to nemoguće. Ili je to radio, ili je preturao po kovčezima sa odećom kako bi video treba li nešto da se zakrpi, očisti ili ispegla. Po njegovoj proceni, uvek je nešto od toga trebalo da se uradi, mada je Metu sve izgledalo sasvim dobro. Nerim, Talmanesov utučeni sluga, često ga je pratio, mahom stoga što je žgoljavom sedokosom Kairhijenjaninu bilo dosadno. Metu nikako nije bilo jasno kako nekome može da bude dosadno ako nema posla, ali Nerim je bio pun žalosnih primedaba o tome kako je jadnom Talmanesu bez njega, tugaljivo uzdišući jedno pet puta dnevno da je Talmanes njegovo nameštenje začelo dao nekome drugom i bio je spreman da se rve s Lopinom za svoj deo čišćenja i krpljenja. Čak je hteo da na smenu i čisti i maže Metove čizme!

Noel je navraćao da mu priča svoje naduvane priče, a Olver da igraju kamenova ili zmije i lisice, kada ne igra s Tuon. Tom je dolazio da igra kamenova, kao i da mu prenosi glasine koje je pokupio u selima i varošima, gladeći duge bele brkove svaki put kada bi stigao do sočnijih delova. Džuilin je dolazio da mu uruči svoje izveštaje, ali on je uvek dovodio Amateru. Nekadašnja panarh Tarabona bila je dovoljno lepa da Met razume zašto se hvatač lopova toliko zanima za nju, s tim usnama kao pupoljak ruže, kao stvorenim za ljubljenje, a i držala se Džuilinove ruke tako čvrsto da možda deli neka od njegovih osećanja, ali njene krupne oči stalno su bojažljivo gledale prema Tuoninim kolima, čak i kada su svi bili u Metovom šatoru, a Džuilinu je i dalje jedva polazilo za rukom da je spreči da ne padne na kolena i priljubi lice uz zemlju svaki put kada spazi Tuon ili Selukiju. Isto to radi kada je reč o Egeanin, ali i kada je reč o Betamin i Seti. Uzevši u obzir da je Amatera bila da’kovejl svega nekoliko meseci, Met se od toga sav ježio. Tuon ne misli zaistinski da od njega načini da’kovejl kada se uzmu. Zar ne?

Ubrzo im je rekao da prestanu da mu prosleđuju glasine o Randu. Odupiranje bojama u glavi iziskivalo mu je previše truda, a bitke je gubio u jednakoj meri kao što ih je dobijao. Ponekad je to bilo u redu, ali ponekad bi uhvatio slike Randa i Min, a izgleda da to dvoje ne mogu a da se neprestano ne ljubakaju. Bilo kako bilo, sve glasine su zapravo iste. Ponovorođeni Zmaj je mrtav, a ubile su ga Aes Sedai, Aša’mani, Seanšani ili na desetine drugih ubica. Ne, krije se, u tajnosti prikuplja vojsku, radi neku glupost koja se razlikuje od sela do sela, a počesto i od gostionice do gostionice. Jedino je jasno da Rand više nije u Kairhijenu i da niko nema nikakve predstave gde je. Ponovorođeni Zmaj je nestao.

Čudno je koliko se tih altarskih seljaka i varošana brine zbog toga, isto koliko i trgovci koji su samo u prolazu i muškarci i žene koji za njih rade. Niko od svih tih ljudi ne zna ništa više o Ponovorođenom Zmaju sem tih priča koje prenose, ali prestravljeni su zbog njegovog nestanka. Tom i Džuilin su mu to jasno stavljali do znanja sve dok ih nije naterao da prestanu. Šta svet da radi ako je Ponovorođeni Zmaj mrtav? Izgleda da je to pitanje koje ljudi ujutro postavljaju sebi za doručkom, uveče uz pivo, a verovatno i pre spavanja. Met bi im mogao reći da je Rand živ – u to je uveren zbog onih svojih krvavih priviđenja – ali sasvim je drugo kako da im objasni otkud to zna. Čak ni Tom ni Džuilin nisu znali šta da misle o bojama. Trgovci i oni ostali smatrali bi ga luđakom. A sve i da mu poveruju, proneli bi glasine o njemu, a verovatno bi i Seanšani počeli da ga progone. Sve što želi jeste da mu te krvave boje izađu iz glave.

Članovi priredbe počeli su da ga veoma čudno merkaju zbog toga što se premestio u šator, a nije ni čudo. Najpre je bilo da je pobegao sa Egeanin – Lejlvin, ako je već uporna u tome da je tako oslovljava – a Domon je navodno bio njen sluga, ali sada se udala za Domona, a Met je u potpunosti napustio ta kola. Neki izvođači izgleda misle da ništa drugo nije ni zaslužio zbog toga što juri Tuon, ali iznenađujući broj njih je saosećao s njim. Nekoliko muškaraca izrazilo mu je saučešće zbog ženske nestalnosti – bar kada u blizini nije bilo žena da ih čuju – a neke od neudatih žena, artistkinje, akrobatkinje i švalje, počele su da ga previše merkaju. Možda bi u tome i uživao da ga nisu tako vatreno gledale ispred Tuon. Kada se to prvi put dogodilo, toliko se zabezeknuo da oči samo što mu nisu ispale. Tuon je to bilo ni manje ni više nego smešno! Izgledalo je tako. Ali samo budala misli da zna šta je u ženinoj glavi samo zbog toga što ju je video da se smeši.

Nastavio je da svakog podneva obeduje spjom, ako nisu bili u putu, a na njihove večernje igre kamenova počeo je da dolazi ranije, kako bi morala i tada da ga hrani. Svetla je istina da je žena napola osvojena ako redovno hrani čoveka. U najmanju ruku, obedovao je s njom kada ga je puštala da joj uđe u kola. Jedne noći je zatekao zamandaljena vrata i ma koliko pričao i moljakao, nije mogao naterati ni nju ni Selukiju da ih otvore. Izgleda da je preko dana unutra uletela neka ptica, što je navodno loše znamenje, tako da su njih dve morale da provedu noć u molitvi i promišljanju kako bi izbegle nekakvo zlo. Izgleda da živote napola vode u skladu sa čudnim praznovericama. Ili Tuon ili Selukija napravile bi čudne znakove rukama kada bi ugledale pocepanu paukovu mrežu, u kojoj je pauk još ostao – a Tuon mu je objasnila, glasom ozbiljnim kao da priča nešto pametno – da čišćenje paukove mreže pre nego što se iz nje nežno ne istera pauk neumitno dovodi do smrti nekoga ko ti je blizak, i to za manje od mesec dana. Ako vide da jato ptica oko nekog mesta načini više od jednog kruga, predvideće oluju – ili će povući prst kroz red mrava u pokretu, odbrojati koliko je mravima potrebno da ponovo uspostave red, pa na osnovu toga predvideti koliko će dana lepo vreme trajati, a nema veze što to ne radi tako. O, tri dana nakon onih ptica – reč je bila o vranama, što je samo po sebi bilo sasvim dovoljno uznemirujuće – pala je kiša, ali nije bilo ni blizu oluje, već je samo bio tmuran i pomalo kišovit dan.

„Selukija je očigledno pogrešno prebrajala mrave“, kazala mu je Tuon, stavljajući beli kamen na tablu onim neobično skladnim krivljenjem prstiju. Selukija, odevena u belu bluzu i razdeljene smeđe suknje, samo je klimnula gledajući ovoj preko ramena. Kao i obično, povezala je kratku zlatnu kosu, čak i unutra, a tog dana marama beše od crveno-zlatne svile. Tuon je sva bila u plavoj svili, u neobično skrojenom kaputu koji joj je prekrivao bokove i u razdeljenim suknjama tako uzanim da su ličile na šalvare. Prilično je vremena potrošila na to da do tančina uputi švalje kako da joj sašiju odeću, a malo je te odeće ličilo na bilo šta što je on u životu video. Pretpostavljao je da je reč o odeći kakvu Seanšani nose, mada je naručila i da joj se sašije nekoliko haljina za jahanje koje neće biti upadljive, da ih nosi kada izlazi. Kišica je lagano dobovala po krovu kola. „Ono što su nam ptice kazale očigledno se izmenilo zbog mrava. To nikada nije jednostavno, Igračko. Moraš da naučiš te stvari. Neću da mi budeš neuk.“

Met klimnu kao da to ima savršenog smisla, pa spusti svoj crni kamen. A ona je njegovu nelagodnost zbog vrana i gavranova zvala sujeverjem! Korisna je veština znati kada da pred ženama držiš jezik za zubima. I pred muškarcima, ali više kada si okružen ženama. S popriličnom sigurnošću može da se oceni šta će razljutiti nekog muškarca.

Ali razgovor s njom može biti opasan i na druge načine. „Šta znaš o Ponovorođenom Zmaju?“, upitala ga je jedne druge večeri.

On se zagrcnu vinom, a uskomešale boje u njegovom mozgu raspršiše se od kašljanja. Vino je svejedno bilo još malo pa sirće, ali u poslednje vreme se čak i Nerim mučio da nađe dobru berbu. „Pa, on je Ponovorođeni Zmaj“, kaza kada mu se povrati moć govora, jednom rukom brišući vino s brade. Na tren ugleda Randa kako jede za velikim tamnim stolom. „Šta tu ima da se zna?“ Selukija mu vešto napuni pehar.

„Mnogo toga, Igračko. Kao prvo, mora da klekne pred Kristalnim prestolom pre Tarmon Gai’dona. Proročanstva to jasno kažu, ali nije mi pošlo za rukom da saznam gde je. To postaje još hitnije ako je on dunuo u Rog Valera, kako pretpostavljam da se desilo.“

„Rog Valera?“, slabašno upita on. Šta stoji u Proročanstvima? „Znači, pronađen je?“

„Mora da jeste, ako je neko dunuo u njega, zar ne?“, ona zajedljivo otegnu. „Izveštaji koje sam videla iz mesta gde se to dogodilo, mesta po imenu Falme, veoma su uznemirujući. Veoma uznemirujući. Nalaženje onoga ko je dunuo u Rog, bio to muškarac ili žena, može biti jednako važno kao pronalaženje samog Ponovorođenog Zmaja. Igračko, hoćeš li ti da odigraš taj kamen ili nećeš?“

On odigra kamen, ali toliko je bio uzdrman da su se boje uskomešale i raspršile a da nisu obrazovale nikakvu sliku. Zapravo, jedva mu je uspelo da izvuče nerešeno iz gotovo sigurne pobede.

„Na kraju si baš loše igrao“, promrmlja Tuon, zamišljeno se mršteći na tablu, sada ravnomerno izdeljenu crnim i belim kamenovima. Skoro je mogao da vidi kako ona pokušava da se seti o čemu su to pričali kada je počeo da igra loše. Razgovor s njom je kao šetnja rubom litice koja se mrvi. Jedan pogrešan korak i Met Kauton će biti mrtav kao prošlogodišnja ovčetina. Samo, mora da hoda tom liticom. Nema krvavog izbora. O, uživa on u tome – na neki način. Što više vremena provodi s njom, to mu se pruža više mogućnosti da dobro upamti to srcoliko lice, dovoljno dobro da može da ga vidi čim sklopi oči. Ali uvek ga čeka taj pogrešan korak. Skoro da i njega može da nazre.

Nekoliko dana pošto joj je poklonio onu vezicu svilenog cveća nije joj donosio poklone, i učinilo mu se kako počinje da primećuje naznake razočarenja kada dolazi praznih ruku. A onda, četiri dana po odlasku iz Džuradora, taman što je sunce provirilo preko obzorja i zaputilo se bezmalo potpuno vedrim nebom, izvukao je nju i Selukiju iz purpurnih kola. Pa, hteo je samo Tuon, ali Selukija kao da se pretvori u njenu senku kada pokuša da ih razdvoji. Jednom je izneo opasku o tome, šaleći se, a obe žene su samo nastavile da razgovaraju kao da nije ni progovorio. Dobro je što zna da Tuon ume da se smeje na šale, jer ponekad izgleda kao da uopšte nema smisla za humor. Selukija, umotana u zeleni vuneni plašt, s kapuljačom toliko navučenom preko glave da joj je skoro u potpunosti skrila crvenu maramu, odmerila ga je sumnjičavo – mada, to skoro uvek radi. Tuon se nije potrudila da poveže maramu, ali ispod podignute kapuljače plavog plašta njena kratka kosa nije bila toliko upadljiva.

„Zatvori oči, Prekrasna“, kaza joj on. „Imam iznenađenje za tebe.“

„Volim iznenađenja“, odgovori mu ona, pa šakama prekri krupne oči. Na tren se nasmeši u iščekivanju, ali svega na tren. „Neka iznenađenja, Igračko.“ To mu je zvučalo kao upozorenje. Selukija je stajala pored njenog ramena i mada je prsata žena izgledala potpuno opušteno, nešto mu je govorilo da je napeta kao mačka pred skok. Pretpostavljao je da ona ne voli iznenađenja.

„Sačekaj ovde“, reče joj, pa zamače iza purpurnih kola. Kada se vratio, vodio je za uzde Kockicu i brijača, osedlane i sa đemovima. Kobila je bila živog koraka i rzala je zbog mogućeg izleta. „Sada možeš da pogledaš. Mislio sam da bi ti se možda dopalo da malo jašeš.“ Imaju sate na raspolaganju; koliko je bilo ljudi među kolima, reklo bi se da je predstava napuštena. Iz tek nekoliko dimnjaka na kolima dizao se dim. „Tvoja je“, dodade i ukoči se kada se skoro zagrcnu na tim rečima.

Ovoga puta nije bilo nikakve sumnje. Kazao je da je konj njen i kockice u njegovoj glavi malo su se stišale. Nije da su se usporile; u to je bio siguran. U glavi mu je čangrljalo više skupova kockica. Jedan se zaustavio kada se dogovorio s Aludrom a drugi kada je kazao Tuon da je kobila njena. To je samo po sebi čudno – kako je moguće da je za njega sudbonosno to što joj je poklonio konja? Ali, Svetlosti, bilo je dovoljno gadno kada je morao da brine zbog jednog skupa kockica. Koliko ih sada i dalje skakuće u njegovoj lobanji? Koliko još sudbonosnih trenutaka čeka da se sruči na njega?

Tuon smesta priđe brijaču i ozarena od osmeha krenu da zagleda kobilu jednako temeljno kao što je on to činio. Naposletku, uvežbavala je konje zabave radi. Svetlost mu pomogla, konje i damane. A tada shvati da ga Selukija posmatra, lica potpuno bezizražajnog. Da li zbog konja, ili zbog toga što se ukočio kao pritka?

„Ona je brijač“, objasni Met, tapšući Kockicu po zatupastoj gubici. Škopac se dovoljno istrčavao, ali izgleda da ga je zarazio brijačev polet. „Domanski krvorođeni vole brijače i nije verovatno da ćeš videti još jednog van Arad Domana. Kako ćeš je nazvati?“

„Ako daš konju ime pre nego što ga pojašeš, to donosi lošu sreću“, odgovori Tuon, prihvatajući uzde. I dalje je bila sva ozarena. Krupne oči su joj blistale. „Veoma je lepa, Igračko. Predivan dar. Ili imaš dobro oko, ili si veoma srećan.“

„Imam dobro oko, Prekrasna“, oprezno joj odgovori. Izgleda mu da je previše razdragana, čak i više nego što brijač to zavređuje.

„Ako ti tako kažeš. Gde je Selukijin konj?“

O, pa šta da se radi. Vredelo je pokušati. Ali pametan čovek ne drži sva jaja u istoj kotarici, tako da na oštar zvižduk dotrča Metvin vodeći osedlanog šarca. Met zanemari širok kez na njegovom bledom licu. Crvenruka iz Kairhijena bio je siguran da mu neće poći za rukom da ostavi Selukiju, ali nije bilo nikakve potrebe da se izruguje zbog toga. Met je ocenio da je uškopljeni šarac, deset godina star, dovoljno miran za Selukiju – koliko se on seća, služavke i sobarice su retko kada dobri jahači – ali žena je konja pregledala jednako temeljno kao Tuon. A kada je završila, Metu je uputila pogled koji je govorio da će jahati tog konja da ne bi dizala dževu, ali da je – što se nje tiče – konj prepun mana. Žene umeju da mnogo toga sabiju u jedan pogled.

Kada su odmakli od polja gde se priredba utaborila, Tuon je neko vreme brijača korakom terala putem, a onda ga poterala u kas, pa u laki galop. Put je tu bio od nabijene žute ilovače, načičkane rubovima stare kaldrme – ali nije predstavljao nikakvu muku za dobro potkovanog konja, a on se postarao da brijač bude odlično potkovan. Met je držao Kockicu uz bok s Tuoninim konjem, čisto zbog toga što mu je pričinjavalo zadovoljstvo da je gleda kako se smeši. Kada Tuon uživa u nečemu, zaboravlja na strogost, već joj lice blista od čiste razdraganosti. Mada nije bilo tako lako gledati je, pošto je Selukija držala šarca između njih. Žutokosa žena bila je zastrašujuće dobra pratilja i, sudeći po tome kako ga je gledala ispod oka i smejuljila se, veoma je uživala u tome da ga osujećuje.

U početku su imali put samo za sebe, ako se izuzme nekoliko seljačkih taljiga, ali nakon izvesnog vremena ispred njih se pojavi povorka krparskih kola, drečavo obojenih i lakiranih, koja su se drugom stranom druma lagano kotrljala ka jugu, dok su uz kola trčali ogromni psi. Ti psi su jedina zaštita koju Krpari imaju. Vozar čeonih kola, crvenih kao Lukini kaputi, opervaženih žutom i s jarkim zeleno-žutim točkovima, napola je ustao i pogledao ka Metu, a onda opet seo i kazao nešto ženi pored sebe, nesumnjivo ohrabren time što su u Metovom društvu dve žene. Krpari moraju da budu oprezni. Čitava ta povorka bi poterala konje i pobegla od jednog jedinog čoveka ako pomisle da im taj smera zlo. /

Met klimnu tom čoveku kada kola počeše da prolaze pored njih. Vitki sedokosi čovek nosio je kaput visokog okovratnika, zelen kao točkovi njegovih kola, a žena mu beše u haljini s plavim prugama različitih preliva, mahom dovoljno jarkih da ih oblače izvođači iz predstave. Sedokosi čovek diže ruku da mu mahne...

A Tuon odjednom okrenu brijača i potera ga punim galopom u drveće, tako da se plašt zavijori za njom. Za tren oka, Selukija potera svog šarca da je sledi. Zgrabivši šešir da ga ne bi izgubio, Met okrenu Kockicu i pođe za njima. Iz kola se začu vika, ali on nije obraćao pažnju. U potpunosti se usredsredio na Tuon. Priželjkivao je da zna šta je to namerila. Ne da pobegne od njega, u to je siguran. Verovatno samo pokušava da ga natera da počupa svu kosu. Ako je tako, onda je na dobrom putu da u tome uspe.

Kockica brzo sustiže i prestiže šarca, ostavljajući namrštenu Selukiju da šiba uzdama svog konja, ali Tuon i njen brijač zadržale su vodstvo dok je zatalasani krajolik postajao brdovit. Preplašene ptice dizale su se u vazduh ispod konjskih kopita: jata gugutki i prepelica, a ponekad i neki tetreb. Sve što je potrebno da bi se dogodila nedaća jeste da se kobila uplaši neke od tih ptica. I najbolje uvežbani konj može se propeti i pasti kada mu ptica izleti pod kopitom. Da bude još gore, Tuon je jahala kao sumanuta, ne usporavajući, skrećući s prave putanje samo kada je žbunje bilo pregusto i skačući preko stabala koja su izvalile neke davne oluje, kao da ima blage predstave šta je na drugoj strani. Pa, i on je morao da jaše sumanuto kako bi je pratio, mada se leckao svaki put kada bi poterao Kockicu da preskoči deblo. Neka su bila debela koliko on beše visok. Mamuzao je petama svog škopca, terajući ga da galopira brže, mada je znao da se Kockica upinje iz petnih žila. Predobro je odabrao onog krvavog brijača. Sve više i više, jurili su kroz šumu.

Naglo kako je i otpočela suludi galop, Tuon je zauzdala kobilu, dobranih milju daleko od puta. Tu je drveće bilo staro a stabla široko razmaknuta jedno od drugog – crni borovi četrdeset stopa visoki i hrastovi širokih krošanja, granja koje se povijalo do zemlje pre nego što se opet digne ka nebu, toliko široki da bi se od njegovog poprečnog preseka mogli napraviti stolovi za kojim desetina ljudi može udobno sedeti. Guste puzavice pokrivale su napola ukopano stenje i kamenje koje je štrčalo iz zemlje, ali sem toga samo se nešto malo korova probijalo kroz naslage opalog lišća. Hrastovi te veličine ubijaju sve manje biljke pod sobom.

„Konj ti je bolji nego što izgleda“, reče mu ludača tapšući svoju kobilu po vratu, kada on stiže do nje. O, ma sva je bila nevina, kao da je samo pošla na prijatno jahanje. „Možda zaista imaš dobro oko.“ Pošto joj je kapuljača spala s glave, videlo se kako joj kratka kosa blista kao crna svila. On jedva potisnu želju da je pomazi po njoj.

„Plamen spalio koliko mi je oko dobro“, odbrusi on i natuknu šešir na glavu. Znao je da bi trebalo da govori tiho, ali ne bi mogao ni turpijom da izgladi grubost u svom glasu. „Zar uvek jašeš kao mesečarska budala? Mogla si da slomiš šiju toj kobili pre nego što je dobila ime. Još gore, mogla si da skršiš svoju šiju. Obećao sam da ću te bezbedno odvesti kući i to i nameravam da uradim. Ako ćeš svaki put kada odeš na jahanje pokušati da se ubiješ, neću te puštati.“ Zažali zbog tih poslednjih reči čim mu skliznuše s jezika. Muškarac se može na takvu pretnju nasmejati, misleći da je reč o šali, možda, ako imaš sreće, ali žena... Sada mu ne preostaje ništa drugo nego da čeka na prasak. Očekivao je da će Aludrini cvetovi noći u poređenju s tim biti blago puckanje.

Ona diže kapuljaču i namesti je, pa ga pogleda i naheri glavu najpre u jednu, pa u drugu stranu. Naposletku, klimnu samoj sebi. „Zvaću je Akejn. To znači lastavica.“

Met trepnu. To je to? Nema urlanja? „Znam. Dobro ime. Priliči joj.“ Šta li sad smera? Ta žena skoro nikada ne čini niti govori ono što on očekuje.

„Igračko, kakvo je ovo mesto?“, upita ga ona, mršteći se na drveće. „Ili bi možda trebalo da kažem, šta je bilo? Znaš li?“

Kako to misli, šta je to mesto? To je krvava šuma, eto šta je. Ali odjednom, nešto što mu se najpre činilo kamenom gromadom tačno ispred njega, skoro u potpunosti pokriveno gustom lozom i puzavicama, pretvori se u ogromnu kamenu glavu, malčice nakrivljenu. Ženska glava, ili mu se barem tako učinilo; oni glatki diskovi verovatno su nekada predstavljali dragulje u njenoj kosi. Kip na kojem je stajala mora da je bio ogroman. Vidi se pun hvat te gromade, ali samo joj oči i teme štrče iz zemlje. A ona duga bela stena preko koje raste korenje jednog hrasta zapravo je deo vitičastog stuba. Svuda oko njih sada je razaznavao delove stubova i velike komade obrađenog kamena, koji su očigledno nekada bili delovi neke veličanstvene građevine, kao i nešto što je začelo bio dva hvata dug kameni mač, a sve je to bilo napola zakopano. Ipak, ruševina gradova i spomenika ima na raznim mestima, a čak i među Aes Sedai malo njih ima predstavu šta je to nekada bilo. Taman što otvori usta kako ne zna, kad kroz drveće ugleda tri visoka brda jedno pored drugog, možda nekih milju daleko od njih. Srednje brdo je bilo rascepljeno pri vrhu, kao da je neko isekao krišku iz njega, dok je brdo sleva imalo dva rascepa. I tada je shvatio. Teško da još negde mogu da postoje tri takva brda.

Ta su se brda zvala Plesači kada je to mesto bilo Londaren Kor, prestonica Eharona. Put iza njih tada je bio kaldrmisan i vodio je kroz srce grada, koji se prostirao miljama unaokolo. Ljudi su govorili da su Ogijeri umeće rada u kamenu koje su razvili u Tar Valonu usavršili u Londaren Koru. Naravno, ljudi iz svih gradova podignutih ogijerskim rukama tvrdili su za svoj grad da je lepši od Tar Valona, time samo potvrđujući da je Tar Valon merilo po kojem se svi ravnaju. Imao je čitav niz uspomena na taj grad – ples na jednom balu u Mesečevoj palati, bančenje u vojničkim krčmama u kojima su plesačice s velovima igrale i uvijale se, povorka flauta za vreme Blagoslova mačeva – ali imao je i jednu drugu uspomenu na ta brda, iz vremena skoro pet stotina godina nakon što su Troloci do temelja porušili Londaren Kor, a Eharon stradao u ognju i krvi. Ne zna zašto je bilo neophodno da Nerevan i Esandara upadnu u Šiotu, kako se ta zemlja tada zvala. Ta drevna sećanja behu iscepkana, na ma kako dugo vreme da se odnose, i puna rupa. Na primer, nema predstave zašto su se ta brda zvala Plesači, niti šta je to bio Blagoslov mačeva. Ali pamti kako je bio esandarski plemić u bici koja se odvijala među tim ruševinama i pamti da je gledao ta brda kada je primio strelu u grlo. Mora da je pao iz sedla ne više od pola milje od te tačke gde je sada Kockica, daveći se u sopstvenoj krvi.

Svetlosti, mrzim kada se prisećam umiranja, pomislio je i ta misao mu se pretvorila u žeravicu u mozgu, žeravicu koja se rasplamsavala sve većom vrelinom. Sećao se kako su ti ljudi umrli, ne samo jedan, već na desetine njih. On – pamti – umiranje. „Igračko, jesi li dobro?“, Tuon pritera kobilu blizu njega i zagleda mu se u lice. U njenim krupnim očima videlo se da je zabrinuta. „Prebledeo si kao mesec.“

„Zdrav sam kao dren“, promrmlja on. Bila mu je dovoljno blizu da je poljubi ako sagne glavu, ali nije se ni mrdao. Nije mogao. Toliko je grozničavo razmišljao da nije mogao ni da mrdne. Nekako, samo Svetlost zna kako, Elfini su prikupili sva ta sećanja koja su mu usadili u glavu, ali kako su mogli da požnju sećanja od leševa? I to leševa u svetu ljudi. Siguran je da nikada nisu došli na ovu stranu onog ter’angreala u obliku izuvijanog dovratka duže od po nekoliko minuta istovremeno. A onda se setio kako su to mogli da izvedu, ali to mu se nimalo nije dopalo, ni trunčicu. Možda su stvarali nekakvu vezu s ljudima koji su im bili u poseti, koja im je omogućavala da prenose sebi sva sećanja tih ljudi, od trenutka kada bi ih posetili, pa do trenutka njihove smrti. U nekima od. tih sećanja koja je dobio od tih drugih ljudi bio je sedokos, a u drugima svega nekoliko godina stariji nego što zaista jeste, ali i svih životnih doba između. Ali nije imao nijedno sećanje na detinjstvo ili odrastanje. Kakvi su izgledi za takvo nešto, ako su ga samo natrpali nasumičnim uspomenama, vrlo verovatno nečim što smatraju budalaštinama ili sa čime su završili, pa im više nije potrebno? Šta uostalom oni rade s tim sedanjima? Mora da imaju nekakav razlog da ih prikupljaju, sem da ih dele drugima. Ne, on to samo pokušava da izbegne da se suoči s time kuda to vodi. Plamen ga spalio, krvave lisice su mu upravo u glavi! Mora da jesu. To je jedino objašnjenje koje ima ikakvog smisla.

„Pa, izgledaš kao da ćeš svakog časa povratiti“, reče mu Tuon, pa se namršti i potera brijača nekoliko koraka unazad. „Ko bi u predstavi mogao da ima lekovito bilje? Pomalo se razumem u viđanje.“

„Dobro sam, kad ti kažem.“ Zapravo, jeste mu bilo loše. To što su mu te lisice u glavi hiljadu je puta gore od kockica, ma koliko one zvečale. Mogu li Elfini da gledaju kroz njegove oči? Svetlosti, šta da radi? Čisto sumnja da neka Aes Sedai može da ga Izleči od toga, mada im svejedno ne veruje, pošto bi morao da skine svoju lisičju glavu. Ništa ne može da se uradi. Moraće da živi s tim. Na tu pomisao zaječa.

Terajući konja ka njima kasom, Selukija na tren pogleda i njega i Tuon, kao da razmatra šta li su radili dok su bili bez nje. Mada, nije žurila da ih sustigne, tako da im je upravo ona dala to vreme da budu nasamo. To budi nadu. „Sledeči put, ti možeš da jašeš ovo mirno stvorenje, a ja ću tvog škopca“, reče ona Metu. „Visoka gospo, ljudi iz onih kola slede nas s psima. Na nogama su, ali stići će ubrzo. Psi ne laju.“

„Dakle, reč je o obučenim stražarskim psima“, kaza Tuon i prikupi uzde. „Pošto smo na konjima, lako ćemo ih izbeći.“

„Nema potrebe pokušavati, a nema ni svrhe“, reče joj Met. Trebalo je da to očekuje. „Ti ljudi su Krpari, Tuata’an, i ni po koga ne predstavljaju opasnost. Ne bi mogli da budu nasilni pa makar im životi zavisili od toga. To nije preterivanje, već jednostavna istina. Ali videli su vas dve kako ste odjurile, što mora da im je izgledalo kao da ste pokušavale da pobegnete od mene, a ja vas jurim. Sada kada su oni psi uhvatili miris, Krpari će nas slediti sve do predstave, ako budu morali, kako bi se uverili da vas dve niste otete ili povređene. Poći ćemo im u susret kako bismo im uštedeli vreme i trud.“ Nije njemu bilo stalo do krparskog vremena. Luka verovatno ne bi mario ako gomila Krpara uspori polazak predstave, ali Metu bi to svakako smetalo.

Selukija se uvređeno namršti na njega i prsti joj se razleteše, ali Tuon se zasmeja. „Selukija, Igračka danas želi da zapoveda. Pustiću ga da zapoveda, čisto da bih videla kako mu to ide.“ Ma baš krvavo lepo od nje.

Kasom se vratiše putem kojim su i došli – ovoga puta zaobilazeći izvaljena stabla, mada je Tuon povremeno prikupljala uzde kao da namerava da ih preskače, nakon čega bi se zločesto iscerila Metu – i nije prošlo dugo kad su ugledali Krpare kako iza svojih ogromnih pasa trče između drveća kao jato leptirova – pedesetak ili tako nešto muškaraca i žena u jarkim odorama, iako se boje počesto nisu slagale jedna s drugom. Neki muškarci su nosili crveno-plav prugasti kaput i vrečaste žute čakšire udenute u čizme visoke do kolena, ili ljubičasti kaput preko crvenih pantalona, a i još gore od toga. Neke žene su bile odevene u haljine s bezbroj boja, među kojima beše i onih kojima Met nije znao ime, dok su drugima suknje i bluze imale različite prelive koji se međusobno nisu slagali, baš kao oni muški kaputi i čakšire. Dosta njih nosilo je i šalove, čisto da bi se dodalo još malo boja toj mešavini od koje su oči bolele. Izuzev sedokosog čoveka koji je vozio čeona kola, izgleda da niko od njih nije stigao do srednjeg doba. On mora da je Tragač, predvodnik karavana. Met sjaha, a trenutak kasnije to učiniše i Tuon i Selukija.

Tragač na to stade, pa viknu psima da sednu. Krupne životinje skljokaše se na zemlju, dahćući i isplazivši jezike, a ljudi nastaviše sporijim korakom. Nijedan od njih nije nosio ni štapić, i mada Met pri sebi nije imao nikakvo oružje koje se videlo, svejedno su ga zabrinuto odmeravali. Muškarci se okupiše oko njega, a žene oko Tuon i Selukije. U tome nije bilo nikakve pretnje, ali Tuon i Selukija su odjednom bile odvojene od njega, tako da Krparke mogu da ih propitaju. Njemu odjednom sinu kako bi Tuon možda mogla pomisliti da bi bila zanimljiva igra kada bi ustvrdila kako je on pokušavao da joj se nametne. Ona i Selukija bi odjahale dok bi on pokušavao da se progura pored Krpara što se tiskaju oko njega i Kockice, tako da ne može da se popne u sedlo. To je sve što bi oni učinili, ali ako on ne bi bio voljan da se silom probije između njih, mogli bi tu satima da ga zadržavaju kako bi ovim dvema dali vremena da „pobegnu“.

Sedokosi čovek se pokloni, šaka pribijenih uz grudi. „Mir na tebe i tvoje, milostivi. Oprosti ako smetamo, ali bojali smo se da su naši psi uplašili gospama konje.“

Met odgovori istovetnim naklonom. „Mir uvek bio na tebi, Tragaču, i na svem Narodu. Konji ovih gospi nisu se uplašili. Gospe ponekad umeju da budu... plahovite.“ Šta li to žene pričaju? Pokuša da ih prisluškuje, ali samo su tiho mrmljale.

„Znaš nešto o Narodu, milostivi?“ Tragač je zvučao iznenađeno – i to s punim pravom. Tuata’an se drže podalje od svih naseobina većih od osrednjeg sela. Retko imaju prilike da susretnu nekoga u svilenom kaputu.

„Samo malčice“, odgovori Met. Baš malčice. Seća se susreta s Krparima, ali on sam nikada u životu nije razgovarao s nekim od njih. Šta li one krvave žene pričaju? „Hoćeš li da mi odgovoriš na jedno pitanje? U proteklih nekoliko dana video sam čitav niz vaših karavana, daleko više nego što sam očekivao, kako svi putuju prema Ebou Daru. Postoji li neki razlog za to?“

Čovek se pokoleba, bacajući pogled ka ženama. I dalje su ćućorile, tako da se on začelo pitao šta toliko imaju da pričaju. Naposletku, potreban je svega tren da se kaže da, potrebna mi je pomoć, ili suprotno. „To je zbog ljudi koji se zovu Seanšani, milostivi“, naposletku odgovori. „Među Narodom se širi glas da je pod seanšanskom vlašću bezbedno i da za sve važi isti zakon. Drugde... Razumeš li me, milostivi?“

Met ga je razumeo. Baš kao članovi putujuće predstave, Krpari su stranci kud god da odu, ili još gore, stranci koje nezasluženo bije glas da su lopovi – pa, oni ne kradu ništa češće od ikoga drugog – i zasluženi: da pokušavaju da namame mladež da im se pridruži. A povrh svega toga, za Krpare ne dolazi u obzir da se suprotstave ako iko pokuša da ih opljačka ili otera. „Čuvaj se, Tragaču. Njihova bezbednost ima svoju cenu, a neki od njihovih zakona sasvim su strogi. Znaš šta rade sa ženama koje mogu da usmeravaju?“

„Hvala ti na zabrinutosti, milostivi“, mirno mu odvrati čovek, „ali malo naših žena ikada počne da usmerava, a ako se to i desi, učinićemo ono što uvek radimo i odvešćemo je u Tar Valon.“

Odjednom, žene prasnuše u grohotan smeh. Tragač se vidljivo opusti. Ako se žene smeju, Met nije čovek koji će ih tući ili ubiti zato što su mu se isprečile. Što se Meta tiče, on se namrštio. U njihovom smehu nije bilo ničeg što mu se dopalo.

Krpari odoše nakon što se Tragač još jednom izvinio što im je smetao, ali žene nastaviše da se osvrću i smeju, zaklanjajući usta šakama. Neki od muškaraca približiše im se dok su hodali, očigledno zapitkujući, ali žene samo odmahnuše glavama. Pa se ponovo osvrnuše, smejući se.

„Šta si im rekla?“, ozlojeđeno upita Met.

„O, to se tebe ne tiče, zar ne, Igračko?" odgovori Tuon, a Selukija se zasmeja. O, kao neka krvava zla rospija. Zaključio je da mu je bolje da ne zna. Žene čisto uživaju u bockanju muškaraca.