Bodež snova

16 Novi sledbenik

Plava primaća soba, nazvana po svojoj zasvođenoj tavanici oslikanoj tako da je prikazivala nebo s belim oblacima, kao i po podu popločanom plavim pločicama, bila je najmanja primaća soba u palati, površine manje od deset kvadratnih koraka. Zasvođeni prozori koji su zauzimali čitav zid naspram vrata gledali su na dvorište, i dalje zatvoreni zbog prolećnog vremena, ali kroz njih je dopiralo sasvim dovoljno svetlosti, iako je napolju padala kiša; međutim, uprkos tome što su u prostoriji bila dva velika kamina isklesana od mermera, ispod tavanice ukrasi u obliku gipsanih lavova, kao i dve tapiserije s belim lavom levo i desno od vrata, neko poslanstvo kaemlinskih trgovaca uvredilo bi se zbog prijema u Plavoj sobi, dok bi izaslanstvo bankara bilo van sebe od gneva. Gazdarica Harfor je vrlo verovatno stoga poslala najamnike baš tu, mada oni neće ni znati da su uvređeni. Lično je prisustvovala, „nadgledajući" dve mlade služavke u livrejama, koje su iz visokih srebrnih ibrika na poslužavniku povrh jednostavno izrezbarenog stola punile vinske pehare, ali uz nedra je držala pribijene kožne korice u kojima nosi svoje izveštaje, kao da je očekivala da će se s plaćenicima brzo završiti. Halvin Nori, čiji su pramičci sede kose iza ušiju kao i uvek izgledali kao perje, stajao je u jednom uglu, takođe pribijajući kožne korice uz svoje uzane grudi. Njihovi izveštaji su svakodnevna pojava i u poslednje vreme retko kada sadrže nešto što bije moglo razveseliti. Upravo suprotno.

Pošto su ih na njen dolazak upozorile dve gardistkinje, koje su ispred nje proverile prostoriju, svi su bili na nogama kada je Elejna ušla praćena s još dve telohraniteljke. Deni Kolford, na čelu gardistkinja koje su zamenile Devoru i ostale, jednostavno je zanemarila njeno naređenje da sve ostanu napolju. Zanemarila je njeno naređenje! Pretpostavljala je da one ipak deluju upečatljivo, hodajući tako ponosno, ali nije mogla a da ne zaškrguće zubima.

Kejrejn i Sarejta, svečano odevene, sa šalove s resama, blago pognuše glave u znak poštovanja, ali Melar skide šešir s perjanicama i kicoški se pokloni, držeći jednu ruku uz čipkom opervaženu lentu ukoso prebačenu preko njegovog uglačanog oklopnog prsnika. Šest zlatnih čvorova na tom oklopnom prsniku, po tri na oba ramena, dovodilo ju je do besnila, ali za sada ga je puštala da ih nosi. Njegovo usko lice nasmeši joj se previše prisno, ali ipak ma koliko ona bila hladna prema njemu, on i dalje misli da ima nekih izgleda s njom jer nije opovrgla glasine da su deca koju nosi njegova. Njeni razlozi zbog kojih nije opovrgla tu poganu priču promenili su se – više ne mora da štiti svoju decu, Randovu decu – ali ostavila je to tako kako je. Ako tom čoveku da dovoljno vremena, sam će navući sebi omču oko vrata. A ako to ne učini, navući će mu je ona.

Plaćenici, svi dobrano zašli u srednje godine, kasnili su za Melarom svega jedan otkucaj srca, mada se nisu tako kicoški poklonili. Evard Korvin, visoki Andorac četvrtaste vilice, u levom uhu je nosio krupan rubin, a Aldred Gomajsen, nizak i vitak, prednjeg dela glave potpuno izbrijanog, imao je vodoravne crvene, zelene i plave pruge preko pola nedara, daleko više nego što je ikako verovatno da u svom rodnom Kairhijenu ima pravo da nosi. Prosedog Hafina Bakuvana krasila je debela zlatna okrugla naušnica u levom uhu i na svakom prstu po prsten s draguljem. Domanac je bio veoma debeo, ali po tome kako se kretao videlo se da ispod tog sala ima čvrstih mišića.

„Kapetane Melare, zar nemaš dužnosti?“, ledeno upita Elejna, sedajući u jednu od nekoliko stolica u prostoriji. Bilo ih je pet, doručja i visokih naslona jednostavno izrezbarenih lozama i lišćem, bez trunčice pozlate. Raspoređene u razvučenom redu ispred prozora, stolice su bile nameštene tako da svetlost pada iza ljudi koji u njima sede. Po sunčanom danu, oni koji se u toj prostoriji prime na razgovor moraju da čkilje od bleštanja. Nažalost, ta prednost je danas izgubljena. Dve gardistkinje zauzeše položaje iza nje, s njene leve i desne strane, obe sa šakama na balčaku, gledajući plaćenike tako preko da se Bakuvan nasmeši a Gomajsen počeša po bradi kako bi napola prikrio podmukli kez. Žene ničim ne pokazaše da su uvređene; dobro znaju koja je svrha njihovih uniformi. Elejna je znala da će veoma brzo svakome obrisati osmeh s lica ako budu morale da isuču sečiva.

„Moja gospo, moja prva i najvažnija dužnost jeste da tebe štitim.“ Olabavivši mač u kanijama, Melar odmeri plaćenike kao da očekuje da će oni napasti, ili da će možda napasti njega. Gomajsen je delovao kao da mu je ovaj smešan, a Bakuvan se naglas nasmeja. Sva trojica su nosila prazne kanije, pri čemu je Kordvin na leđima nosio dve; nijednom najamniku nije bilo dozvoljeno da uđe u palatu čak ni s bodežom.

„Znam da imaš druge dužnosti“, reče mu ona bezizražajno, „jer sam ti ih dodelila, kapetane. A te su dužnosti da obučavaš ljude koje sam dovela iz unutrašnjosti. Ne provodiš s njima onoliko vremena koliko sam očekivala. Imaš čitavu četu koju valja obučiti, kapetane.“ Četu staraca i dečaka, koja je sasvim sigurno dovoljno velika da zaokupi njegovo vreme. Iako zapoveda njenim telohraniteljkama, sa njima provodi veoma malo tog svog vremena – što je zapravo i dobro. Taj čovek voli da štipka za pozadine. „Predlažem ti da se postaraš za njih. Smesta.“

Melarovo uzano lice zgrči se od besa – sav se stresao – ali on smesta povrati vlast nad sobom. Sve to minu tako brzo kao da je umislila – ali znala je da nije. „Kako zapovedaš, milostiva“, glatko joj odgovori. I osmeh mu je bio gladak, kao premazan uljem. „Čast mi je da ti dobro služim.“ Opet se kicoški poklonivši, kočoperno krenu prema vratima kao da se ništa nije desilo. Malo šta je u stanju da zadugo potkreše krila Doilinu Melaru.

Bakuvan se opet se zasmeja, i to grohotom. „Čovek sada nosi toliko čipke, zaklinjem se, da stalno očekujem kako će se ponuditi da nas poduči plesanju, a evo ga sada kako pleše.“ I Kairhijenjanin se zasmeja, podrugljivo i grleno.

Melar se ukoči i uspori korak, ali onda ga ubrza – i to toliko da u dovratku nalete na Birgitu. Požuri dalje i ne zastavši da zamoli za oprost, a ona se namršti za njim – kroz vezu se pronese bes, brzo potisnut, kao i nestrpljenje, koje nije bilo suzbijeno – pre nego što zatvori vrata za sobom i stade pored Elejnine stolice, naslanjajući se jednom rukom na nju. Njena debela pletenica nije bila uredna kao obično, pošto ju je bila rasplela kako bi osušila kosu, ali uniforma kapetan-generala pristajala joj je kao salivena. U čizmama s potpeticama bila je viša od Gomajsena i zračila je zapovednički. Ume ona to kad hoće. Plaćenici joj se kratko pokloniše, s poštovanjem ali ne pokorno. Koliko god da su u početku sumnjali u nju, oni koji su je videli kako se služi svojim lukom ili izlaže neprijatelju više ne sumnjaju.

„Kapetane Bakuvane, ti kao da poznaješ kapetana Melara“, reče Elejna, samo s naznakom pitanja u toj rečenici, ali pazeći da zvuči nehajno. Birgita je pokušavala da kroz vezu šalje osećaj samouverenosti ravan onoj koja joj se videla na licu, ali oprez i zabrinutost stalno su se mešali. Kao i sveprisutna iznurenost. Elejna stisnu zube da ne bi zevnula. Birgita se mora malo odmoriti.

„Video sam ga jednom ili dvaput, milostiva“, oprezno odgovori Domanac. „Rekao bih, najviše triput. Da, ne više od toga.“ Naheri glavu i pogleda je skoro postrance. „Znaš li da se u prošlosti bavio mojim zanatom?“

„To nije ni pokušavao da sakrije, kapetane“, odgovori mu ona, kao da joj je to dosadno. Da mu je izletelo ma šta zanimljivo, možda bi sredila da ga nasamo ispita, ali pritiskati dalje nije vredelo opasnosti da Melar otkrije da se postavljaju pitanja u vezi s njim. Tada bi mogao da pobegne pre nego što ona sazna ono što želi.

„Moja gospo, zar su nam Aes Sedai zaista potrebne?“, upita Bakuvan. „Druge Aes Sedai“, dodade, bacajući pogled na njen prsten Velike zmije. Pruži svoj srebrni pehar, a jedna služavka požuri da mu ga napuni. Obe su bile lepuškaste, možda ne baš najbolje za tu priliku, ali Rina nije imala mnogo izbora; većinom su služavke bile ili mlade, ili ostarele i ne onako gipke kao što su nekada bile. „Sve što rade otkad smo ovde svodi se na to da pokušavaju da nas zadive time koliko je Bela kula moćna i koliki joj je doseg. Poštujem Aes Sedai koliko svako drugi, vala da, poštujem, ali oprosti mi što ću reći da ume da postane dosadno kada pokušavaju da svojom osornošću zastraše čoveka. Zaklinjem se da je tako, moja gospo.“

„Pametan čovek uvek oseća strahopoštovanje prema Kuli“, spokojno reče Sarejta, nameštajući šal sa smeđim resama, možda upravo da bi privukla pažnju na njega. Njeno tamnoputo četvrtasto lice još nije poprimilo bezvremeni izgled, a ona je priznavala kako žudi za njim.

„Samo budala ne oseća strahopoštovanje prema Kuli“, nadoveza se Kejrejn, odmah za Sarejtom. Debela žena, u ramenima široka kao većina muškaraca, Zelena nije imala nikakve potrebe da privlači pažnju. Njeno lice bakarne boje svima je stavljalo do znanja ko je i šta je ona, bar onima koji znaju šta da gledaju, jednako glasno i jasno kao onaj prsten na njenom desnom kažiprstu.

„Ono što sam ja čuo“, smrknuto reče Gomajsen, „jeste da je Tar Valon opsednut. Čujem da je Bela kula rascepljena na dve Amirlin. Čak sam čuo da Belu kulu drži Crni ađah.“ Hrabar čovek kad je tu glasinu pomenuo pred Aes Sedai, ali svejedno se na to lecnu. Lecnu i smesta nastavi. „Prema kome to hoćete da osećamo strahopoštovanje?“

„Ne veruj u sve što čuješ, kapetane Gomajsene.“ Sarejtin glas beše potpuno spokojan i dostojanstven, kao u žene koja ističe neospornu činjenicu. „Istina ima više preliva nego što ti možda misliš, a razdaljina istinu često menja u nešto što se po mnogo čemu razlikuje od činjenica. Doduše, laži o sestrama koje su Prijatelji Mraka mogu biti opasne ako se ponavljaju. Kapetane, trebalo bi da pripaziš na to šta pričaš.“

Gomajsen pređe nadlanicom preko usana, ali njegove tamne oči prkosno su gledale. Prkosno, ali ugroženo. „Samo sam ponovio ono što se može čuti na svakoj ulici“, promrmlja.

„Jesmo li to došli ovamo da bismo pričali o Beloj kuli?“, mršteći se upita Kordvin. On iskapi pehar s vinom pre nego što nastavi, kao da mu je od sve te priče nelagodno. Koliko li je već vina popio? Delovao joj je teturavo na nogama, a pomalo je i zaplitao dok je pričao. „Kula je stotinama liga odavde, a ne tiče nas se šta se tamo dešava.“

„Istina, prijatelju“, saglasi se Bakuvan. „Istina. Naša posla su mačevi, mačevi i krv. Što nas, milostiva, dovodi do jednog gnusnog pitanja..." – on protrlja debele, draguljima ukrašene prste – „... do zlata. Svakoga dana gubimo ljude, dan za danom, a tome se ne vidi ni kraja ni konca, dok se u gradu može naći veoma malo ljudi koji odgovaraju kao zamena.“

„Ja nikoga živog nisam našao“, progunđa Korvin, odmeravajući mladu služavku koja mu je punila pehar. Ona pocrvene od njegovog pogleda i brzo završi svoj posao, prolivši malo vina po podu, zbog čega se gazdarica Harfor namršti. „Oni koji možda i jesu, svi stupaju u Kraljičinu gardu.“ To je sasvim istinito; kao da ih je svakoga dana sve više. Kraljičina garda će biti sila koja izaziva strahopoštovanje. Jednog dana. Nažalost, velika većina tih ljudi mesecima je daleko od toga da ume da koristi mač a da se ne ubode u nogu, a vremenski još dalje od toga da bude od koristi u bici.

„Kao što kažeš, prijatelju“, promrmlja Bakuvan. „Kao što kažeš.“ On se široko nasmeši Elejni. Možda je nameravao da deluje prijateljski, ili možda razumno, ali nju je podsećao na čoveka koji pokušava da joj proda mačku u džaku. „Milostiva, čak i pošto ovde završimo s poslom, neće biti lako da nađemo nove ljude. Odgovarajući ljudi ne rastu u kupusu, ne nikako. Manje ljudi znači da ćemo za naredni posao dobiti manje novca. To je neizbežna životna činjenica. Mislim da je pošteno da nam se to nadoknadi.“

Elejnu preplavi bes. Oni misle da je toliko očajna da će ih zadržati po svaku cenu, eto šta misle! Još gore, u pravu su. Ta trojica znače preko hiljadu ljudi. To bi bio težak gubitak, čak i sa onima koje joj je Gajbon doveo. A naročito ako to druge plaćenike navede na pomisao da će ona izgubiti borbu za vlast. Najamnici ne vole da budu na strani koja gubi. Da bi to izbegli, pobeći će kao pacovi od vatre. Bes joj se rasplamsa, ali ona ga obuzda. Za dlaku. Ali ne pođe joj za rukom da joj se u glasu ne čuje prezir. „Zar ste mislili da nećete trpeti gubitke? Zar ste očekivali da ćete da držite straže i da za to dobijete zlato, a da ne vadite mačeve iz kanija?“

„Potpisali ste ugovor za određenu količinu zlata po danu“, ubaci se Birgita. Nije pomenula za koliko se svaka plaćenička četa pogodila da će služiti. Poslednje što im je potrebno je da plaćenici postanu ljubomorni jedni na druge. I ovako kao da je pola kafanskih tuča koje gardisti rasturaju zapodenuto između plaćenika iz različitih družina. „Nepromenljivu količinu. Da to okrutno kažem, što više ljudi izgubite, to vam je zarada veća.“

„Ah, kapetan-generale“, smesta odgovori debeli čovek, „ali zaboravljaš na posmrtni novac koji mora da se isplati udovicama i siročadi.“ Gomaisan se zagrcnu, a Kordvin s nevericom pogleda Bakuvana, a onda pokuša da to prikrije tako što opet iskapi pehar s vinom.

Elejna poče da se trese, a šake joj se zgrčiše u pesnice na rukonaslonima. Neće se prepustiti besu. Neće! „Nameravam da od vas tražim da poštujete svoje ugovore“, ledeno im kaza. Pa, bar ne besni na njih. „Biće vam plaćeno onoliko za koliko ste potpisali, uključujući i uobičajenu pobedničku nagradu pošto stupim na presto, ali ni cvonjka više. Ako budete pokušali da odstupite od svojih ugovornih obaveza, pretpostaviću da okrećete ćurak i prelazite na Arimilinu stranu, a u tom slučaju narediću da i vas i vaše čete pohapse i izbace iz grada, ali bez mačeva i konja.“ Služavka koja je punila Kordvinov pehar vinom opet iznenada ciknu i odskoči od njega, trljajući se po bedru. Bes koji je Elejna suzbijala odjednom izlete iz nje, doveden do belog usijanja. „A ako se iko od vas ikada više bude usudio da hvata neku od mojih žena, i on i njegova četa biće izbačeni iz grada i to bez mačeva, konja – i bez čizama! Jesam li jasna?“

„Veoma jasna, moja gospo.“ Bakuvanov glas beše izrazito hladan, a njegova široka usta stisnuta. „Zaista veoma jasna. A sada, budući da je našem... razgovoru... izgleda došao kraj, možemo li da se povučemo?“

„Dobro razmislite“, odjednom kaza Sarejta. „Da li bi Bela kula radije da vidi jednu Aes Sedai na Lavljem prestolu, ili budalu kao što je Arimila Marn?“

„Prebrojte koliko ima Aes Sedai u ovoj palati“, dodade Kejrejn. „Prebrojte Aes Sedai u Kaemlinu. Nijedne nema u Arimilinim taborima. Prebrojte i sami zaključite na čijoj je strani Bela kula.“

„Prebrojte“, kaza Sarejta, „i setite se da nezadovoljstvo Bele kule ume da bude kobno.“

Veoma je teško bilo poverovati da je jedna od njih iz Crnog ađaha, ali mora da je tako. Sem ako to nije Merilila, naravno. Elejna se nadala da nije tako. Merilila joj se dopada. Ali dopadaju joj se i Kejrejn i Sarejta. Ne baš koliko Merilila, ali svejedno joj se dopadaju. Kako god da se okrene, jedna žena koja joj je draga zapravo je Prijateljica Mraka i već osuđena na smrtnu kaznu.

Kada najamnici odoše, užurbano se klanjajući, a gazdarica Harfor naredi služavkama da odu i odnesu ostatke vina, Elejna se zavali u svoju naslonjaču i uzdahnu. „Ovo sam veoma loše uradila, zar ne?“

„Najamnici traže snažnu ruku na dizginama“, odgovori Birgita, ali uvezi se osećala sumnja. Sumnja i zabrinutost.

„Ako mi je dozvoljeno da primetim, milostiva“, javi se Nori svojim suvim glasom, „ne vidim šta ste drugo mogli da uradite. Na vašu blagost oni bi se samo toliko osmelili da bi podneli nove zahteve.“ Bio je toliko nepomičan da je Elejna skoro zaboravila da je prisutan. Trepćući dok posmatra svet oko sebe, podsećao je na neku barsku pticu koja gaca dugim nogama, pitajući se gde je voda nestala. U suprotnosti sa urednošću gazdarice Harfor, njegov kratki kaput i prsti behu umrljani mastilom. Ona kožne korice u njegovim rukama odmeri sa izrazitim gađenjem na licu.

„Sarejta, Kejrejn, da li biste nas ostavile nasamo, molim vas?“, reče Elejna. One na tren oklevahu, ali ništa drugo nisu mogle da urade nego da se blago poklone i kao labudovi otklize iz sobe. „I vas dve“, dodade gardistkinjama, osvrnuvši se preko ramena. One se nisu ni mrdnule!

„Napolje!“, prasnu Birgita, trznuvši glavom tako da joj se pletenica zanjiha. „Smesta!“ O, te dve vala skočiše kada im ona dreknu! Skoro potrčaše prema vratima!

Elejna se namršti kada se vrata za gardistkinjama zatvoriše. „Plamen me spalio, ne želim da čujem nikakve krvave loše vesti, ne danas. Ne želim da čujem koliko se hrane donete iz Ilijana i Tira već u putu pokvarilo. Ne želim da slušam o paljevinama, brašnu koje se crni od žiška, tunelima za odvod otpadnih voda u kojima se pacovi kote brže nego što mogu da se ubijaju ili o rojevima muva tako gustim da bi čovek pomislio kako je Kaemlin prljava staja. Hoću da za promenu čujem neke krvavo dobre vesti.“ Plamen je spalio, zvuči obesno! Istini za volju, oseća se obesno. O, kako je to peče! Pokušava da zadobije presto, a ponaša se kao razmaženo derište!

Gazda Nori i gazdarica Harfor se zgledaše, što samo još više pogorša stvari. On nekako sa žaljenjem pređe rukom preko svojih korica. Taj čovek uživa u tome da mrtvačkim glasom prosipa svoje brojeve, čak i kada su strašni. Bar se više ne ustručava da izveštaje podnosi u društvu. Pa, ne previše. Ljubomorni na svoje dužnosti, ijedno i drugo oboje su pomno pazili da ono drugo ne zaluta i brzo isticali kada se neka zamišljena granica pređe. Svejedno, uspevalo im je da uspešno rukovode palatom i gradom, uz svega nekoliko packi. „Moja gospo, jesmo li sami?“, upita Rina. Elejna duboko udahnu i prepusti se polazničkim vežbama koje kao da je uopšte nisu uspokojile, a onda pokuša da prigrli Izvor. Na njeno iznenađenje, saidar joj veoma lako dođe, ispunjavajući je slašću života i radosti. I ublažavajući njeno raspoloženje. Uvek je tako. Bes ili tuga, ili to što je bremenita, mogu je ometati da prigrli Moć, ali kada je Moć jednom ispuni, njena osećanja prestaju da skakuću. Vesto izatka Vatru i Vazduh, na pravi način, uz samo malo Vode, ali kada završi – nije puštala Izvor. Osećaj koji dolazi od toga što je ispunjena Moći čudesan je, ali ne mnogo više od znanja da joj se neće plakati bez razloga, ili da se već sledećeg trenutka neće, takođe bez razloga, dernjati na sav glas. Naposletku, nije toliko glupa da previše povuče.

„Sami smo“, kaza. Saidar dodirnu njen štit i nestade. Neko je pokušavao da prisluškuje – i to nije bilo prvi put da se to desilo. Pošto je na dvoru toliko žena koje mogu da usmeravaju, veoma bi je iznenadilo kada nijedna ne bi pokušala da njuška, ali priželjkivala je da može nekako da uđe u trag onoj koja to pokušava. Ovako, ako ne postavi štit, ne sme ništa značajno da izgovori.

„Onda imam malo dobrih vesti“, kaza gazdarica Harfor, premeštajući svoje korice ali ne otvarajući ih, „od Jona Skelita.“ Berberin je veoma marljivo nosio Arimili izveštaje, koje je pre toga Rina odobravala, i u povratku prenosio sve što je bio u prilici da sazna u taborima van grada. Zapravo je radio za Nijanu Araun, ali Nijana je podržavala Arimilu, tako da je ona začelo Skelitove izveštaje delila s njom. Nažalost, ono što mu je za sada polazilo za rukom da sazna nije bilo od neke velike koristi. „On kaže da Arimila i Visoka sedišta koja je podržavaju nameravaju da budu u prvoj skupini koja će ujahati u Kaemlin. Izgleda da se Arimila time stalno hvali.“

Elejna uzdahnu. Arimila i ostali drže se zajedno i kreću iz logora u logor, ali koliko ona može da vidi, ne prema nekakvom obrascu ili redosledu. Izvesno vreme se silan trud ulagao u pokušaje da se otkrije gde će se oni nalaziti pre nego što na to mesto stignu. Tada bi bilo jednostavno poslati vojnike kroz kapiju kako bi ih sve odjednom zarobili i tako obezglavili protivnike. U svakom slučaju, bilo bi to jednostavno koliko su te stvari inače jednostavne. I pod najboljim mogućim okolnostima, ljudi bi izginuli, a neka Visoka sedišta bi lako moguće pobegla, ali ako bi se samo Arimila zarobila, svemu bi došao kraj. Elenija i Nijana javno su se odrekle toga da polažu prava na presto, što je nepovratno. Te dve možda nastave da podržavaju Arimilu, ako ostanu na slobodi – previše su se vezale za nju – ali ako bi imala Arimilu u šaci, Elejna bi zapravo morala da se pozabavi samo time da dobije podršku bar još četiri velike kuće. Kao da je to lako. Za sada, svi napori u tom smeru pokazali su se jalovim. Ali možda će današnji dan doneti neke dobre vesti kada je o tome reč. Međutim, ova vest je beskorisna. Ako Arimila i ostale uđu u Kaemlin, to će značiti da se grad ne može spasti da ne padne. Da bude još gore, ako se Arimila hvali mora da veruje kako će se to ubrzo dogoditi. Ta žena je glupača u mnogo čemu, ali greška bi bila da je u potpunosti potceni. Da je potpuna budala ne bi stigla toliko daleko.

„To su tvoje dobre vesti?“, upita Birgita. I ona je uviđala njihov značaj. „Pomoglo bi da imamo makar nagoveštaj kada će se to desiti.“

Rina raširi ruke. „Moja gospo, Arimila je Skelitu sopstvenim rukama jednom dala zlatnu krunu. On mi ju je prepustio kao dokaz da se popravio.“ Na tren stisnu usne; Skelit se spasao vešala, ali nikada više neće povratiti poverenje. „To je bilo jedini put da se taj čovek našao na deset koraka od nje. Mora da se snalazi tako što prikuplja ogovaranja od drugih ljudi.“ Na tren stade da okleva. „Moja gospo, veoma se plaši. Ljudi u onim taborima sigurni su da će za nekoliko dana zauzeti grad.“

„Da li se plaši dovoljno da po treći put okrene ćurak i pređe na drugu stranu?“, tiho upita Elejna. O onoj drugoj stvari nije bilo šta da se kaže.

„Ne, moja gospo. Ako Nijana ili Arimila saznaju šta je učinio, on je mrtav čovek i to zna. Ali boji se da će one saznati u slučaju da grad padne. Strahujem da ne pobegne uskoro.“

Elejna sumorno klimnu glavom. Plaćenici nisu jedini pacovi koji beže od vatre. „Da li ti imaš neke dobre vesti, gazda Nori?“

Prvi pisar je tiho stajao, pipajući svoje kožne korice i pokušavajući da izgleda kao da uopšte nije slušao Rinu dok je govorila. „Moja gospo, mislim da ću biti bolji od gazdarice Harfor.“ Možda je njegov osmeh bio malčice pobednički. U poslednje vreme retko je bilo da on ima bolje vesti od nje. „Našao sam čoveka za koga sam ubeđen da će moći uspešno da prati Melara. Mogu li da ga uvedem?“

E to jesu izvrsne vesti. Petorica su poginula pokušavajući da slede Doilina Melara kada noću odlazi u grad, tako da joj se ta „slučajnost" čini nategnutom. Prvi put je izgledalo kao da je taj čovek nastradao od nekog razbojnika, tako da se ona time nije dalje bavila sem što je odredila mesečnu naknadu za njegovu udovicu. Gardistima polazi za rukom da suzbijaju zločin makar delimično – to jest, ako se izuzmu paljevine – ali pljačkaši se tamom služe kao plaštom pod kojim se kriju. Ostala četvorica isto su stradala, ubijena jednim udarcem nožem, kesa ispražnjenih, ali ma koliko ulice noću bile opasne, teško da se može poverovati u toliku slučajnost.

Kada ona klimnu, vižljasti starac požuri do vrata, pa otvori jedno krilo kako bi promolio glavu kroz njih. Nije čula šta je kazao – štit radi dvosmerno – ali za nekoliko minuta jedan mišićavi gardista uđe, ispred sebe gurajući čoveka koji je vukao noge, s okovima oko zapešća i gležnjeva. Sve u vezi s tim zatvorenikom delovalo je... prosečno. Nije bio ni debeo ni mršav, ni visok ni nizak. Kosa mu je bila smeđa, ali ne nekog prepoznatljivog preliva. Lice mu je bilo tako obično da je čisto sumnjala da bi mogla da ga opiše. Nijedna njegova crta nije se isticala. Odeća mu je bila takođe neupadljiva – jednostavan smeđi kaput i čakšire, niti od najbolje niti od najgore vune, pomalo izgužvani i tek malo prljavi, kao i blago ukrašeni opasač s jednostavnom metalnom kopčom kakvih u Kaemlinu mora da ima bar deset hiljada. Ukratko, lako ga je zaboraviti. Birgita pokaza gardisti da zaustavi tog čoveka na dobranom rastojanju od stolica, pa mu kaza da sačeka napolju.

„Pouzdan čovek“, kaza Nori, gledajući gardistu kako odlazi. „Afrim Hansard. Verno je služio tvojoj majci i ume da drži jezik za zubima.“

„Lanci?“, upita Elejna.

„Moja gospo, ovo je Samvil Hark“, odgovori Nori, odmeravajući tog čoveka s radoznalošću koju bi čovek pokazao prema nepoznatoj životinji čudnog oblika, „izvanredno uspešan secikesa. Gardisti su ga uhvatili samo zbog toga što ga je jedan drugi nitkov... ovaj... ocinkario, kako se kaže na ulici, nadajući se da će dobiti manju kaznu zbog trećeg pokušaja nasilne pljačke.“ Svaki lopov bi na to bio više nego spreman. Ne samo da šibanje traje duže, već bi i lopovski žig utisnut na čelu bilo daleko teže sakriti nego beleg na palcu, koji se utiskuje nakon drugog prestupa. „Svako kome je pošlo za rukom da izbegava hapšenje toliko dugo kao gazda Hark trebalo bi da može da izvrši zadatak koji imam na umu za njega.“

„Nevin sam, kad ti kažem, milostiva.“ Hark je pozdravi dižući ruke do čela, a gvozdeni lanci zazvečaše. Nasmeši se ulizički. Pričao je veoma brzo. „Sve su to laži i slučajnosti, kad ti kažem. Ja sam ti čestiti kraljičin čovek, kad ti kažem da jesam. U nemirima sam nosio boje tvoje majke, moja gospo. Ne da sam uzeo učešća u nemirima, razumeš. Kada ima posla, ja sam pisar, mada trenutno posla nema. Ali nosio sam njene boje na kapi, da ih svi vide, vala jesam.“ Veza je bila ispunjena Birgitinom sumnjičavošću.

„U sobi gazda Harka bili su kovčezi prepuni uredno isečenih kesa“, nastavi glavni pisar. „Bilo ih je na hiljade, moja gospo. Doslovce na hiljade. Pretpostavljam da sada žali zbog toga što je čuvao svoje... ovaj... spomene na pobede. Većina secikesa je dovoljno pametna da se što je pre moguće otarasi ukradenih kesa.“

„Kupim ih kad ih vidim, kad ti kažem, moja gospo.“ Hark raširi ruke koliko su mu lanci dopuštali i slegnu ramenima, kao slika i prilika lažno optuženog nevinog čoveka. „Možda to jeste bilo glupo, ali nisam video nikakvo zlo u tome. To je samo bezazlena zabava, milostiva.“

Gazdarica Harfor glasno frknu, sa očiglednim neodobravanjem na licu. Harku pođe za rukom da deluje još više povređeno.

„U njegovim odajama takođe je pronađeno novca u vrednosti od preko stotinu dvadeset zlatnih kruna, sakrivenog ispod patosa, u rupama u zidovima, u krovnim gredama – svuda. Njegov izgovor za to“, Nori diže glas kada Hark ponovo otvori usta, „bio je da nema poverenja u bankare. Tvrdi da je taj novac nasledstvo koje je dobio od ostarele tetke iz Četiri Kralja. Ali čisto sumnjam da magistrati u Četiri Kralja imaju zabeleženo takvo nasledstvo. Magistrat koji je sudio u njegovom slučaju kaže da se iznenadio kada je čuo da se nasledstva beleže.“ I zaista, Harkov osmeh malo izblede na to podsećanje. „Kaže da je radio za Vilbina Saemsa, trgovca po zanimanju, sve do Saemsove smrti pre četiri meseca, ali gazda Saemsova kćer nastavila je da vodi posao i ni ona ni drugi pisari ne sećaju se nikakvog Samvila Harka.“

„Mrze me, kad ti kažem, moja gospo“, nadureno odvrati Hark. Šake mu stisnuše lanac između ruku. „Prikupljao sam dokaze o tome da su potkradali čestitog gospodara – i to njegova rođena ćerka, samo što je on umro pre nego što sam stigo da mu ih uručim, pa su me izbacili na ulicu i to bez preporuke i prebijene pare, da ti kažem. Spalili su sve što sam prikupio, istukli me i izbacili.“

Elejna se zamišljeno prstom lupnu po bradi. „Pisar, kažeš. Većina pisara govori lepše od tebe, gazda Hark, ali ponudiću ti priliku da dokažeš svoju tvrdnju. Gazda Nori, da li bi poslao nekoga po priručni stolić?“

Nori se mršavo nasmeši. Kako taj čovek uspeva da se osmehne tako suvo? „Nema potrebe, milostiva. Magistratu zaduženom za njegov slučaj sinula je ista zamisao.“ Prvi put otkad ga zna videla ga je kako iz korica koje je prigrlio uz nedra vadi list hartije. Pomislila je da bi trube trebalo da se oglase! Harku osmeh potpuno iščile dok mu je pogled pratio kako taj list putuje od Norijeve šake do njene.

Bio je dovoljan samo jedan pogled. Nekoliko neravnih redova prostiralo se preko manje od pola stranice, slova zbijenih i nezgrapno napisanih. Svega pet ili šest reči bilo je čitljivo, a i to jedva.

„Teško da bi se ovo moglo nazvati pisarskim rukopisom“, promrmlja ona. Vraćajući stranicu Noriju, pokuša da složi lice u strog izraz. Imala je prilike da gleda svoju majku kako donosi presudu. Morgaza je umela da izgleda neumoljivo. „Gazda Hark, bojim se da ćeš sedeti u ćeliji sve dok se ne pošalje upit magistratima u Četiri Kralja, nakon čega ćeš uskoro biti obešen.“ Hark trznu usnama i uhvati se za grlo, kao da već oseća omču. „Sem ako ne pristaneš da za mene pratiš jednog čoveka, naravno. To je opasan čovek koji ne voli da ga niko prati. Ako budeš mogao da mi kažeš kuda on noću ide, bićeš prognan u Baerlon. Bilo bi ti pametnije da tamo nađeš drugačiji posao. Guverner će biti obavešten o tebi.“

Hark se odjednom opet nasmeši. „Naravno, moja gospo. Jeste da sam nevin, ali vidim da su me ocrneli, da ti kažem. Pratiću koga god hoćeš. Da ti kažem, bio sam za tvoju majku, a sada sam za tebe. Odan sam ti ja, moja gospo, odan pa makar i na moju štetu.“

Birgita podrugljivo frknu.

„Birgita, postaraj se da gazda Hark vidi Melarovo lice, a da pritom ne bude primećen.“ Jeste da je čovek neupadljiv, ali nema potrebe izlagati ga opasnosti. „A onda ga pusti.“ Hark je izgledao kao da će svakog časa zaigrati, bez obzira na gvozdene lance u koje je okovan. „Ali najpre... Gazda Hark, vidiš li ovo?“ Diže desnicu kako bi bila sigurna da će on videti njen prsten Velike zmije. „Možda si čuo da sam ja Aes Sedai.“ Pošto je Moć već u njoj, bilo joj je veoma lako da izatka Duh. „To je istina.“ Tkanje koje je položila na Harkovu kopču na opasaču, čizme, kaput i čakšire bilo je pomalo slično zaštitničkoj vezi, mada daleko manje složeno. Za nekoliko nedelja će mu iščileti s odeće i čizama, ili u najboljem slučaju za nekoliko meseci, ali na metalu će se Nalazač zadržati večno. „Gazda Hark, položila sam tkanje na tebe. Sada možeš biti pronađen gde god da si.“ Zapravo, samo bi ona mogla da ga nađe – Nalazač je prilagođen onoj koja ga izatka – ali nema nikakvog razloga da to njemu kaže. „Samo da se osiguram da ćeš zaista biti odan.“

Harku se usne ukočiše i na licu mu ostade zaleđeni osmeh. Čelo mu se orosi znojem. Kada Birgita priđe vratima i pozva Hansarda da uđe, pa mu izdade uputstva da odvede Harka tako da ga ne primete radoznale oči, Hark se zatetura tako da bi skoro pao da ga mišićavi gardista ne uhvati pri izlasku iz sobe.

„Bojim se da sam Melaru upravo dala šestu žrtvu“, promrlja Elejna. „Ovaj mi se čini kao da nije u stanju ni rođenu senku da prati, a da se ne spotakne o sopstvene čizme.“ Nije baš da toliko žali zbog Harkove smrti; taj čovek bi sasvim sigurno bio obešen. „Želim toga ko je smestio onog krvavog čoveka u moju palatu. Želim te ljude toliko da me zubi bole!“ Palata je bila prepuna uhoda – Rina je posle Skelita otkrila još desetak njih, ali je verovala da je to sve – međutim, bez obzira na to je li Melar poslat da je uhodi ili da pripremi njenu otmicu, gori je od tih drugih. Namestio je da ljudi budu ubijeni, ili ih je lično ubio, kako bi došao na mesto na kojem je sad. To što su ti ljudi mislili da su tu kako bi nju ubili ne čini nikakvu razliku. Ubistvo je ubistvo.

„Veruj mi, milostiva“, reče Nori prislanjajući prst uz svoj dugi nos. „Secikese su... ovaj... šunjala po prirodi, ali retko kada dugo žive. Pre ili posle preseku kesu nekome ko trči brže od njih i ko neće da čeka gardiste.“ Odsečno mahnu rukom kao da nekoga ubada. „Hark traje najmanje dvadeset godina. Čitav niz kesa u njegovoj... ovaj... zbirci izvezeno je molitvama zahvalnicama za kraj Aijelskog rata. Koliko se sećam, te su brzo izašle iz mode.“

Birgita sede na rukonaslon stolice do nje i prekrsti ruke ispod grudi. „Mogla bih da uhapsim Melara“, tiho kaza, „i da ga stavim na pitanje. Tada ti Hark ne bi bio potreban.“

„Loša šala, milostiva, ako smem da primetim“, ukočeno reče gazdarica Harfor, u istom trenutku kada gazda Nori kaza: „To bi bilo... ovaj... protivzakonito, milostiva.“

Birgita skoči na noge, a bes pokulja kroz vezu. „Krv i krvavi pepeo! Znamo da je taj čovek pokvaren kao prošlomesečna riba.“

„Ne.“ Elejna uzdahnu, boreći se da taj bes ne preplavi i nju.

„Sumnjamo, ali nemamo dokaze. Oni ljudi možda su bili žrtva nekih razbojnika. U zakonu sasvim jasno stoji kada neko može biti ispitivan, a sumnje nisu dovoljan razlog. Potrebni su čvrsti dokazi. Moja majka je često govorila: Kraljica mora da poštuje zakone koje je donela, inače nema zakona. Neću početi da ih kršim.“ Kroz vezu se pronosilo nešto... tvrdoglavo. Ona pogleda Birgitu pravo u oči. „A nećeš ni ti. Razumeš li me, Birgita Trehlajon? Nećeš ni ti.“ Na njeno iznenađenje, tvrdoglavost istraja samo još trenutak, pre nego što zgasnu i pretvori se u stid. „Samo sam predložila“, slabašno promrmlja Birgita.

Elejna se zapita kako li je to postigla i kako da joj to opet pođe za rukom – ponekad Birgita nimalo nije sumnjala koja je od njih dve glavna – kada Deni Kolford skliznu u sobu i kašljucnu kako bi se najavila. Duga palica s mesinganim nitnama visila je za pojasom te zdepaste žene, kao da je tu da pruža ravnotežu maču s druge strane. Izgledala je kao da joj tu nikako nije mesto. Deni je sve bolja u mačevanju, ali i dalje više voli da se služi palicom kojom je nekada održavala red u vozarskim krčmama. „Jedan sluga je došao da kaže kako je gospa Dijelin stigla, milostiva, i da će ti biti na usluzi čim se osveži.“

„Obavesti gospu Dijelin da ćemo se sastati u Sobi s mapom.“ Elejna se ponada. Možda će napokon čuti neke dobre vesti.