Bodež snova

26 Kao da je svet sumaglica

Igračka je nametnuo brz korak kroz šumu, ali Tuon je jahala odmah iza njega – naravno, sa Selukijom pored sebe – kako bi mogla da prisluškuje njega i Talmanesa. Međutim, njene misli smetale su joj u tome. Dakle, odrastao je s Ponovorođenim Zmajem, je li? S Ponovorođenim Zmajem! A tvrdio je kako ama baš ništa ne zna o tom čoveku. To je jedna njegova laž u kojoj nije uspela da ga ulovi, a ona je veoma dobra u lovu na laži. U Seandaru čovek može da bude ubijen ili da završi prodat u vlasništvo na dobošu zbog neprimećene laži. Da je znala za tu njegovu prevaru, možda bi ga ošamarila mesto što mu je dozvolila da je poljubi. A to je bilo pravo zaprepašćenje i nije baš sigurna da se još oporavila od toga. Selukija joj je opisala kako je to kada te muškarac poljubi, ali svi njeni opisi bledi su naspram prave stvari. Ne, mora da osluškuje.

„Ostavio si Esteana da zapoveda?“, prasnu Igračka, tako glasno da jato gugutki žalobno gugućući polete iz retkog žbunja, gde su se skrivale. „Taj čovek je budala!“

„Nije tolika budala da ne sluša Daerida“, mirno odgovori Talmanes. On ne izgleda kao čovek koji se previše uzbuđuje. Sve vreme je pažljivo posmatrao okolinu, neprestano okrećući glavu. A povremeno je i kroz gusto granje bacao poglede na nebo. Samo je čuo za rakene, ali pazi na njih. Reči su mu čak britkije i žustrije od Igračkinih, pa joj je teško da ih prati. Svi ti ljudi prebrzo govore! „Mete, Karlomin i Rajmon nisu budale – to jest, Rajmon je samo ponekad budala – ali ni jedan ni drugi neće slušati čoveka niskog roda, ma koliko se on u ratovanje razume više od njih. Edorion bi ga slušao, ali hteo sam da ga povedem sa sobom.“

Ono znamenje u vidu crvene šake koje Talmanes nosi veoma joj je zanimljivo. I više nego zanimljivo. Daleko više. Iz stare i ugledne kuće, je li? Ali Igračka je taj. Seća se Hokvingovog lica. To joj deluje potpuno nemoguće, ali očigledno je lagao kada je tvrdio da nije tako – očigledno kao što su očigledne pege na leopardu. Je li moguće da je crvena šaka Igračkino znamenje? Ali ako jeste, šta je s njegovim prstenom? Skoro da se onesvestila kada ga je prvi put videla. Pa, primakla se nesvestici najbliže nakon detinjstva.

„To će se promeniti, Talmanese“, procedi Igračka. „I ovako sam predugo dozvoljavao da to traje. Ako Rajmon i ostali sada zapovedaju barjacima, to znači da su general-barjaktari. A ti si onda poručnik-general. Daerid ima pet barjaka pod svojim zapovedništvom, što znači da je i on poručnik-general. Rajmon i ostali pokoravaće se njegovim naređenjima, ili mogu da se kupe i idu kući. Kada nastupi Tarmon Gai’don, neću da mi neki Trolok rascopa lobanju zato što su oni krvavo odbili da slušaju nekoga ko nema krvava imanja.“

Talmanes potera konja oko nekog trnja, a svi pođoše za njim. Umršena loza bila je načičkana izraženo dugačkim trnjem, pride zakrivljenim. „To im se neće dopasti, Mete, ali neće ni otići kući. To dobro znaš. Jesi li već smislio kako da izađemo iz Altare?“

„Razmišljam o tome“, promrlja Met. „Razmišljam o tome. Oni ljudi sa samostrelima...“ Duboko uzdahnu. „Talmanese, to nije pametno. Ako ništa drugo, navikli su da pešače. Polovini njih jedva će poći za rukom da ostanu u sedlima ako budemo morali da se brzo krećemo, a moraćemo. Mogu da budu od koristi u šumovitom kraju kao što je ovaj, ili svuda gde ima dovoljno zaklona, ali ako se nađemo na brisanom prostoru, bez kopljanika, pregaziće ih pre nego što drugi put otpuste strele.“

U daljini zareža lav. U daljini, ali to svejedno beše dovoljno da konji preplaženo zaržu i stanu da poigravaju. Igračka se nagnu niz vrat svog škopca i kao da mu nešto prošapta na uvo. Konj se smesta umiri. Dakle, to ipak nije bila samo još jedna od njegovih maštovitih priča. Izvanredno.

„Mete, odabrao sam ljude koji umeju da jašu“, odgovori Talmanes kada njegov dorat prestade da poigrava. „A svi su snabdeveni novim čekrkom s ručicom.“ Glas mu sada postade malčice uzbuđen. Čak i suzdržani muškarci obično s toplinom u glasu pričaju o oružju. „Tri obrta čekrka“, šaka mu brzo opisa krug, pokazujući, „i tetiva je zategnuta. Uz malo obuke, čovek za jedan minut može da odapne sedam ili osam strela. I to s teškim samostrelom.“

Selukija se zagrcnu. Imala je svako pravo da bude zatečena. Ako Talmanes govori istinu, a koliko je Tuon videla, nema nikakvog razloga da laže, onda ona nekako mora da se dočepa tih čudesnih čekrka. S jednim za uzorak, zanatlije mogu da ih izrade još. Lukonoše brže odapinju strele od samostrelaca, ali njihova obuka duže traje. Uvek ima više samostrelaca nego lukonoša.

„Sedam?“, s nevericom uzviknu Igračka. „To je više nego korisno, ali nikada nisam čuo za tako nešto. Nikada.“ To promrmlja kao da je iz nekog razloga posebno značajno, pa odmahnu glavom. „Kako si došao do toga?“

„Sedam ili osam. U Murandiji je bio jedan mehaničar, hteo je da čitava kola nakrcana stvarima koje je izumeo odveze u Kaemlin. Tamo je nekakva škola za učenjake i pronalazače. Bio mu je potreban novac za put, a bio je voljan da naše oružare poduči kako se te stvari prave. Zaspi neprijatelja strelama kad god ti se za to ukaže prilika. Uvek je bolje ubiti neprijatelja iz daleka, nego iz blizine.“

Selukija diže ruke tako da Tuon može da ih vidi, pa stade da hitro pokazuje vitkim prstima. O KAKVOJ TO DRUŽINI PRIČAJU? Obratila se pravilno, kao niži višem od sebe, ali njeno nestrpljenje bilo je bezmalo opipljivo. Nestrpljenje zbog svega što se dešava. Tuon malo šta taji od nje, ali čini joj se da je trenutno pametno da joj neke stvari ne otkriva. Ne bi je iznenadilo da je Selukija silom vrati u Ebou Dar, kako ona ne bi prekršila svoju reč. Sena ima mnoge dužnosti, a ponekad se od nje traži i da podnese krajnju žrtvu. Ona ne želi da dođe do toga da mora narediti Selukijino pogubljenje.

Ona odgovori zapovednim načinom: IGRAČKINA LIČNA VOJSKA, OČIGLEDNO. SLUŠAJ, PA ĆEMO MOŽDA SAZNATI NEŠTO VIŠE.

Deluje joj veoma neobično da Igračka zapoveda nekakvom vojskom. On povremeno ume da bude dopadljiv, pa čak i vispren i smešan, ali često ume da se ponaša kao budala, a uvek kao protuva. Dok je bio Tajlinin ljubimac, izgledalo je kao da je potpuno u svom okruženju. Ali izgledalo je kao da je u svom okruženju i dok je bio sa članovima priredbe, kao i s marat’damane i dve odbegle damane, ali i u paklu. To je bilo takvo razočaranje. Ni jedna jedina tuča! Ni potonji događaji nisu mogli to da nadomeste. Upadanje u uličnu tuču teško da je isto kao borbe u paklu. Mada, mora se priznati da je taj pakao bio dosadniji nego što su glasine u Ebou Daru nagoveštavale. Igračka je u onoj uličnoj tuči otkrio potpuno neočekivanu stranu svoje ličnosti. Opasan čovek, ali s neobičnom slabošću. Iz nekog čudnog razloga, to joj je bilo veoma slatko.

„Dobar savet“, reče on rasejano, olabavljujući crnu maramu privezanu oko vrata. Mučila su je pitanja u vezi s tim ožiljkom koji se on toliko trudi da sakrije. Razumljivo je što to čini – ali zašto je bio obešen i kako to da je preživeo? Ne može da ga pita. Ne smeta joj da mu malo spusti pogled – zapravo, uživa da ga gleda kako se vrpolji; potrebno je tako malo truda da bi to postigla – ali ne želi da ga uništi. Bar ne trenutno.

„Zar ti to nije poznato?“, upita Talmanes. „To je iz tvoje knjige. Kralj Roedran ima dva primerka u svojoj biblioteci. Naučio ju je napamet. Taj čovek misli da će tako postati veliki kapetan. Bio je toliko zadovoljan time kako je naša pogodba ispala da je naredio da se jedan primerak odštampa i uveže za mene.“

Igračka ga zbunjeno pogleda. „Moja knjiga?“

„Ona o kojoj si nam pričao, Mete. Magla i čelik Medoka Komadrina.“

„O, ta knjiga.“ Igračka slegnu ramenima. „Pročitao sam je odavno.“

Tuon zaškrguta zubima. Prsti joj blesnuše. KADA ĆE PRESTATI DA PRIČAJU O KNJIGAMA I VRATITI SE ZANIMLJIVIM STVARIMA?

AKO BUDEMO SLUŠALE, MOŽDA ĆEMO SAZNATI NEŠTO VIŠE, odgovori Selukija. Tuon je ošinu pogledom, ali žena je na licu imala tako nevin izraz da Tuon nije mogla dugo da se mršti. Zasmeja se – tiho, da Igračka ne bi shvatio koliko mu je blizu – a Selukija joj se pridruži. Tiho.

Ali Igračka ipak zaćuta, a Talmanes se izgleda zadovolji time. Dalje su jahali u potpunoj tišini, ako se izuzmu šumski zvukovi – pevanje ptica i čavrljanje čudnih crnorepih veverica na granama. Tuon je pogledom tražila znamenja, ali ništa joj se nije ukazivalo. Ptice jarkog perja letele su među drvečem. Jednom su ugledali krdo od jedno pedesetak grla visoke i vitke stoke veoma dugih rogova koji su štrcali skoro pravo u stranu. Životinje su ih čule kako prilaze i okrenule se prema njima. Jedan bik je zabacio glavu i počeo da kopa zemlju nogom. Igračka i Talmanes pažljivo su ih poveli oko krda, držeći se podalje od njega. Osvrnula se. Crvenruke – zašto li se tako zovu? Moraće da pita Igračku. Crvenruke su vodile tovarne konje, ali Gorderan je digao svoj samostrel, dok su ostali nategnuli lukove. Dakle, ta stoka je opasna. Ima vrlo malo znamenja u vezi sa stokom, i osetila je olakšanje kada se krdo izgubilo u daljini iza njih. Nije prešla toliki put da bi je ubila krava. Ili da bi gledala kako ubija Igračku.

Nakon izvesnog vremena, Tom i Aludra priteraše konje pored nje. Žena je jednom pogleda, pa onda nastavi da gleda pravo napred. Tarabonkino lice, uokvireno onim pletenicama ukrašenim jarkim đinđuvama, uvek je bilo kao drveno kada bi pogledala nju ili Selukiju, tako da je bilo očigledno kako je ona jedna od onih što odbijaju da prihvate Povratak. Gledala je Igračku i delovala... zadovoljno. Možda kao da joj je nešto potvrđeno. Zašto li ju je Igračka poveo? Začelo ne zbog njenog vatrometa. Jeste da je lep, ali ne može ni da se uporedi s nebeskim svetlima koje izvodi makar napola uvežbana damane.

Tom Merilin joj je daleko zanimljiviji. Sedokosi starac je očigledno iskusna uhoda. Ko li ga je poslao u Ebou Dar? Najočiglednija mogućnost jeste – Bela kula. On provodi veoma malo vremena u blizini one tri koje sebe nazivaju Aes Sedai, ali dobra uhoda se ne bi na taj način razotkrila. Muči je njegovo prisustvo. Sve dok i poslednja Aes Sedai ne bude na povocu, valja se paziti Bele kule. Uprkos svemu, povremeno je i dalje muče misli da je Igračka nekako deo spletaka Bele kule. To je nemoguće, ako Aes Sedai nisu sveznajuće, ali ponekad ipak pomišlja na to.

„Čudna je to slučajnost, zar ne, gazda Meriline?" zapodenu ona razgovor. „To što smo susreli deo Igračkine vojske usred altarske šume.“

On zagladi duge brkove presavijenim prstom, ne uspevajući da sakrije mali smešak. „On je ta’veren, moja gospo, a nikad se ne zna šta sve može da se desi u njihovoj blizini. Uvek je... zanimljivo... kada čovek putuje s jednim od njih. Met ima običaj da nalazi ono što mu je potrebno kada mu je potrebno. Ponekad i pre nego što zna da mu je to potrebno.“

Ona ga zgranuto pogleda, ali izgleda da je bio ozbiljan. „Vezan je za Šaru?“ Tako bi se ta reč prevela. „A šta bi to trebalo da znači?“

Starčeve plave oči zabezeknuto se razrogačiše. „Ne znaš? Ali kaže se da je Artur Hokving bio najsnažniji ta’veren kojeg je iko ikada video – možda čak i jednako snažan kao Rand al’Tor. Pomislio bih da bi ti... Pa, ako ne znaš, onda ne znaš. Ta’vereni su ljudi oko kojih se Šara prilagođava, ljudi koje je upravo Šara izatkala kako bi održavala pravi smer tkanja, a možda i da bi se ispravile mane koje su se potajno javile u tkanju. Neka od Aes Sedai bi to mogla da objasni bolje od mene.“ Kao da bi ona razgovarala s marat’damane – ili još gore od toga, sa odbeglom damane.

„Hvala ti“, ljubazno mu zahvali. „Mislim da sam dovoljno čula.“ Ta’veren. Besmisleno. Ti ljudi i njihova beskrajna sujeverja! Jedna smeđa ptičica, začelo zeba, izlete iz krošnji jednog visokog hrasta i načini tri kruga iznad Igračkine glave, leteći sleva udesno, pre nego što odlete dalje. Našla je znamenje koje je tražila. Budi blizu Igračke. Nije da je nameravala da radi ma šta drugo. Dala je svoju reč, igrajući igru kako je morala da se igra, a ona nikada u životu nije prekršila reč.

Nešto malo duže od sat vremena nakon što su krenuli, ispred njih se začu ptičji zov, a Selukija joj pokaza prvog stražara, čoveka šaka skupljenih oko usta i sa samostrelom, na debelim granama jednog hrasta široke krošnje.

Dakle, nije bila reč o ptici. Još ptičjih glasova najavljivalo je njihov dolazak, pa su ubrzo ujahali u uredan logor. Nigde nije bilo šatora, ali koplja su bila uredno složena, konji vezani između drveća, blizu ćebadi ljudi koji ih jašu, s jahaćim ili tovarnim sedlom svakom konju ispred glave. Njima neće biti potrebno mnogo da rasture logor i pođu. Logorske vatre bile su male i odavale malo dima.

Kako su zalazili u logor, ljudi u mrkozelenim oklopnim prsnicima, sa onom crvenom šakom na rukavima kaputa i crvenim maramama vezanim za levu ruku, počeše da se dižu na noge. Gledala je proseda lica sa ožiljcima i glatka mlada lica, sva očiju uprtih u Igračku i sa izrazima koje je mogla da opiše samo kao željne. Začu se sve snažniji žamor glasova, koji se kao povetarac pronosio kroz drveće.

„To je lord Met.“

„Lord Met se vratio.“

„Lord Met nas je pronašao.“

„Lord Met.“

Tuon se zgleda sa Selukijom. Odanost u tim glasovima nije bila lažna. To je retkost i često ide podruku sa zapovednikom koji nije strog, već labavo održava red. Mada, i očekivala bi od svake vojske koju Igračka predvodi da bude zapuštena, puna ljudi koji vreme provode u pijančenju i kockanju. Samo što ti ljudi nisu delovali ništa zapuštenije od ma kog drugog odreda koji je prešao preko planinskog lanca i prejahao nekoliko stotina milja. Niko se nije teturao od pića.

„Uglavnom logorujemo danju i krećemo se noću, kako bismo izbegli da nas Seanšani primete“, kaza Talmanes Igrački. „To što nismo videli nijednu od onih letećih zveri ne znači da ih nema. Izgleda da je većina Seanšana dalje na severu ili dalje na jugu, ali izgleda da na trideset milja severno odavde imaju logor, a glasine kažu da je u njemu jedan od tih stvorova.“

„Izgleda mi da si prilično dobro obavešten“, reče mu Igračka, odmeravajući pogledom vojnike pored kojih su prolazili. Odjednom klimnu, kao da je nešto odlučio. Delovao je zloslutno i... možda, kao da se pomirio sa sudbinom?

„To jesam, Mete. Poveo sam polovinu izviđača, a primio sam i neke Altarce koji su se borili protiv Seanšana. Dobro, većina njih je izgleda uglavnom krala konje, ali neki su bili voljni da se toga odreknu u zamenu za priliku da se zaista bore. Mislim da znam gde su svi seanšanski tabori odjuga Malvidskog tesnaca pa dovde.“

Jedan čovek odjednom dubokim glasom zapeva, a drugi mu se pridružiše kako se pesma brzo širila.

Sada su svi do jednog u logoru pevali i pesma je grmela hiljadama glasova.

Završiše vikom, smehom i međusobnim tapšanjem po ramenima. Ko je, za ime Svetlosti, taj Crni Džek?

Zauzdavši konja, Igračka diže ruku u kojoj mu beše ono čudno koplje. To je bilo sve, ali vojnici utihnuše. Dakle, nije mek i popustljiv. Malo je drugih razloga da vojnici vole svoje zapovednike, ali nekako je neverovatno da najčešći razlog važi ni manje ni više nego za Igračku.

„Hajde da im ne stavimo do znanja kako smo ovde sve dok ne budemo želeli da to znaju“, glasno reče Igračka. Nije držao govor, već se samo starao da mu se glas daleko nosi. Ljudi su ga čuli, pa preko ramena ponavljali njegove reči kako bi bile prenete ljudima koji ne mogu da ga čuju. „Daleko smo od kuće, ali nameravam da se kući vratimo. Zato budite spremni za pokret – i to da se krećete brzo. Družina Crvene ruke može da se kreće brže od bilo koga drugog i ima to da dokažemo.“ Nije bilo nikakvog klicanja, ali bilo je mnogo klimanja. Okrenuvši se Talmanesu, on upita: „Imaš li mape?“

„Najbolje koje postoje“, odgovori Talmanes. „Družina sada ima svog kartografa. Gazda Rojdel već je imao dobre karte svega od Aritskog okeana do Kičme sveta, a otkako smo prešli Damonske planine, on i njegovi pomoćnici crtaju nove karte predela kroz koje smo prolazili. Čak su na karti istočne Altare označili ono što smo saznali o Seanšanima. Ali većinom su ti logori privremeni. Vojnici idu nekud drugde.“

Selukija se promeškolji u sedlu, ali Tuon joj prstima reče STRPLJENJE, i to u visokozapovednom načinu. Bila je to izričita naredba. Lice joj je ostalo bezizražajno, ali ključala je u sebi. To što znaju gde su vojnici daće im naznake kuda ti vojnici idu. Mora da postoji neki način kako da spali tu kartu. To je jednako važno kao što je važno da se dočepa jednog od onih čekrka za samostrel.

„Hoću da porazgovaram i sa gazda Rojdelom“, kaza Igračka.

Vojnici priđoše da prihvate konje i na neko vreme sve kao da bese u metežu. Jedan čovek s prorezom između zuba prihvati Akejnine uzde, a Tuon mu izdade izričita uputstva o tome kako da se stara o kobili. On je, klanjajući se, pogleda ispod oka. Ljudi niskoga roda u ovim zemljama izgleda da su ubeđeni kako su svima ravni. Selukija ista ta uputstva izdade jednom vižljastom mladiću koji je prihvatio Pupoljčicine uzde. Mislila je da je to prikladno ime za konja koji je ranije pripadao jednoj garderoberki. Mladić je zurio Selukiji u grudi sve dok ga nije ošamarila. I to snažno. On se samo isceri i povede kobilu, trljajući obraz. Tuon uzdahnu. To je lepo i krasno za Selukiju, ali da ona ošamari čoveka niskog roda, pogled bi joj mesecima bio spušten.

Doduše, ubrzo se skrasila na jednoj stoličici na rasklapanje, dok joj je Selukija stajala iza leđa a zdepasti Lopin im nudio limene šolje pune tamnog čaja, sasvim se ispravno klanjajući i Selukiji i njoj. Ne dovoljno duboko, doduše, ali proćelavi čovek se trudio. Čaj joj je bio savršeno zaslađen medom, veoma lagano, ali on ih ipak služi dovoljno dugo da bi znao kako voli da ga pije. Oko njih je sve vrvelo. Talmanes se nakratko pozdravio sa sedokosim Nerimom, koji je izgleda bio njegov sluga i srećan što mu se vratio. Ako ništa drugo, obično žalosno lice tog mršavog čoveka na tren se ozarilo pravim smeškom. Takve stvari bi trebalo raditi nasamo. Lejlvin i Domon su dozvolili gazda Čarinu da sa Džuilinom i Terom povede Olvera u istraživanje logora – otišli su i Tom i Aludra, da protegnu noge – a onda namerno seli na stoličice blizu njih. Lejlvin je čak otišla toliko daleko da na jedan dug tren netremice zuri u Tuon. Selukija izusti nekakav tihi zvuk, veoma nalik režanju, ali Tuon to zanemari već pokaza gazdarici Anan da prinese svoju stoličicu pored nje. Vremenom će izdajnici i lopov biti kažnjeni, vlasništvo vraćeno pravim vlasnicima, a marat’damane će biti na povocima, ali sve to mora da sačeka ono što je bitnije.

Još tri zapovednika se pojaviše, mlade velmože sa onom crvenom šakom na kaputima od tamne svile, pa se i oni pozdraviše sa Igračkom, a sve bi propraćeno mnoštvom smeha i udaranja po ramenima, što je njima izgleda bilo znak naklonosti. Ubrzo je razlučila ko je ko. Edorion beše crmpurast vitak čovek, ozbiljnog lica, sem kada se smeši, Rajmon jedan plećati čovek koji se mnogo smešio – a Karlomin visok i vitak. Edorion je bio glatko izbrijan, dok su i Rajmon i Karlomin imali tamne brade potkresane u šiljke, koje su se presijavale kao da su premazane uljem. Sva trojica su se duboko poklonila pred Aes Sedai. Poklonili su se čak i Betamin i Seti! Tuon odmahnu glavom.

„Često sam ti govorila kako je ovo drugačiji svet od onog na koji si ti navikla“, promrmlja gazdarica Anan, „ali ti i dalje ne veruješ baš u potpunosti u to, zar ne?“

„Samo zato što se nešto radi na izvestan način“, odgovori Tuon, „ne mora da znači da bi tako i trebalo da se radi, pa čak i kad se dugo radi na taj način.“

„Neki bi možda isto to rekli za tvoj narod, moja gospo.“

„Možda bi neki.“ Tuon tu prekide priču, mada je obično uživala u razgovorima s tom ženom. Gazdarica Anan zalagala se protiv stavljanja povodaca na marat’damane, kao što se i moglo očekivati, pa čak i protiv držanja da’kovejl – ni manje ni više – ali to su bile rasprave, a ne svađe, i Tuon ju je naterala da joj za nekoliko stvari prizna da je u pravu. Nadala se kako će joj vremenom poći za rukom da u potpunosti preobrati tu ženu. Ali ne danas. Želi da bude usredsređena na Igračku.

Gazda Rojdel se pojavi – prosedi čovek okruglastog lica odeven u tamni kaput zategnut preko velikog trbuha, a za njim i šest jedrih mladića, koji su nosili dugu valjkastu kožnu navlaku. „Doneo sam sve karte Altare koje imam, milostivi“, obrati se on Talmanesu s naglaskom kao da pevuši, pa se pokloni. Da li svi u ovim krajevima govore kao da žure da što pre izbaci reči iz sebe? „Na nekima je prikazana čitava zemlja – jeste, tako je – a na nekima tek stotinu kvadratnih milja. Naravno, najbolje su moje karte, koje sam iscrtao u proteklih nekoliko nedelja.“

„Lord Met će ti kazati šta želi da vidi“, reče mu Talmanes. „Mete, da te ostavimo na miru?“

Ali Igračka je već govorio kartografu šta želi – kartu sa seanšanskim logorima. Ta karta je vrlo brzo pronađena u jednoj od navlaka i raširena po zemlji, pa je Igračka čučnuo pored nje. Gazda Rojdel posla jednog od svojih pomoćnika da mu trkom donese stoličicu. Kaput bi mu popucao kad bi pokušao da oponaša Igračku, a verovatno bi se prevrnuo tu pored njega. Tuon je očima proždirala kartu. Kako da je se dočepa?

Zgledajući se, Talmanes i preostala trojica smejući se pođoše ka Tuon, kao da je najprirodnije na svetu da budu tek tako odbačeni. Aes Sedai se okupiše oko karte na zemlji, sve dok im Igračka ne reče da mu više ne stoje nad glavom. Malčice se udaljiše, dok su ih Betamin i Seta pratile izdaleka, pa počeše da tiho razgovaraju, povremeno bacajući poglede u njegovom pravcu. Da je Igračka obraćao makar malo pažnje na njihove izraze, naročito na Džolinin, možda bi se zabrinuo uprkos onom neverovatnom ter’angrealu za koji joj je gazdarica Anan ispričala da ga nosi.

„Mi smo otprilike ovde, je li tako?“, upita on, pokazujući prstom u jednu tačku. Gazda Rojdel promrmlja da su zaista tu. „Dakle, ovde je logor gde je navodno raken. Leteća zver?“ Opet mrmljanje u znak saglasnosti. „Dobro. Kakav je to logor? Koliko je tamo ljudi?“

„Milostivi, to je navodno logor za snabdevanje. Za snabdevanje izvidnica.“ Jedan mladić se vrati sa stoličicom na rasklapanje, pa se debeli čovek stenjući spusti na nju. „Tu je navodno stotinak vojnika, mahom Altaraca, i dvestotinak težaka, ali rečeno mi je da tu zna da bude i po pet stotina vojnika preko toga.“ Oprezan je čovek taj gazda Rojdel.

Talmanes načini jedan od onih čudnih poklona, s jednom nogom isturenom napred, a ostala trojica postupiše kao on. „Moja gospo“, poče Talmanes, „Vanin mi je ispričao za tvoje okolnosti i obećanje koje je lord Met dao. Samo želim da ti kažem kako on drži svoju reč.“

„Tako je, milostiva“, promrmlja Edorion. „Uvek.“ Tuon mu pokaza da se pomeri u stranu, kako bi mogla i dalje da posmatra Igračku, a on to učini, ali najpre iznenađeno pogledavši Igračku, pa onda nju. Ona ga strogo pogleda. Poslednje što želi jeste da ti ljudi počnu nešto da umišljaju. Nije sve ispalo kako treba – još. I dalje ima izgleda da sve to pođe po zlu.

„Je li on lord ili nije?“, odlučno ih upita.

„Izvinjavam se“, reče joj Talmanes, „ali možeš li to da ponoviš? Zaista se izvinjavam. Mora da su mi uši zapušene.“ Ona pažljivo ponovi to što je pitala, ali i dalje im je bilo potrebno minut vremena da odgonetnu šta je to rekla.

„Plamen mi dušu spalio, ne“, naposletku kroz smeh odgovori Rajmon, pa zagladi bradu. „Sem za nas. Nama je lord.“

„On mahom ne voli velmože“, reče Karlomin. „Smatram čašću to što sam među retkima koje ne mrzi.“

„To je čast“, saglasi se Rajmon. Edorion se zadovolji klimanjem glavom.

„Vojnici, gazda Rojdele“, odlučno reče Igračka. „Pokaži mi gde su vojnici. I to više od nekoliko stotina.“

„Šta on to radi?" upita Tuon mršteći se. „Nemoguće je da namerava da krišom izvuče ovoliko ljudi iz Altare, sve i da zna gde je sve i jedan vojnik. Tu su uvek izvidnice i preletanja rakenima.“ Opet su odugovlačili pre nego što su joj odgovorili. Možda bi trebalo da pokuša da govori veoma brzo.

„Nismo videli nikakve izvidnice za preko tri stotine milja puta, kao ni – rakene? – Ni rakene“, tiho joj odgovori Edorion. Odmeravao ju je pogledom. Prekasno je da njega spreči da ne umišlja.

Rajmon se opet zasmeja. „Znajući Meta, priprema nam bitku. Družina Crvene ruke ponovo jaše u bitku. Predugo je bilo, ako mene neko pita.“

Selukija frknu, kao i gazdarica Anan. Tuon nije mogla a da se ne saglasi s njima. „Bitka vas neće izvući iz Altare“, oštro im reče.

„U tom slučaju“, kaza Talmanes, „priprema nam rat.“ Ostala trojica klimnuše u znak saglasnosti, kao da je to najprirodnija stvar pod Svetlošću. Rajmon se čak zasmeja. Njemu kao da je sve smešno.

„Tri hiljade?" upita Igračka. „Jesi li siguran? Otprilike, čoveče. Otprilike će biti sasvim dovoljno. Vanin može da ih pronađe ako nisu predaleko odmakli.“

Tuon ga pogleda kako čuči tu pored karte i prevlači prste preko nje – i odjednom ga ugleda u potpuno novom svetlu. Lakrdijaš? Ne. Lav naguran u konjsku pregradu možda liči na čudnu šalu, ali lav u visoravnima nešto je sasvim drugo. Igračka je sada pušten na visoravni. Naježi se. S kakvim se to čovekom upetljala? Nakon sveg tog vremena, shvatila je, nema pojma.

Noč je bila dovoljno hladna da se Perin malčice naježi svaki put kada povetarac dune, iako je nosio plašt postavljen krznom. Nabrekli oreol oko oštrog polumeseca nagoveštavao je da neće proći dugo pre nego što padne kiša. Od gustih oblaka što su lebdeli preko meseca bleda mesečina naizmenično je slabila pa jačala, slabila pa jačala – ali njegovim očima svejedno beše sasvim dovoljna. Sedeo je na Koraku odmah pri rubu šume i posmatrao četiri visoke vetrenjače od sivog kamena podignute na čistini povrh grebena i njihova bleda krila kako se na smenu belasaju i padaju u senku dok se okreću. Mašinerija u vetrenjačama glasno je ječala. On čisto sumnja da se Šaidoi u to dovoljno razumeju i da podmazuju zupčanike. Kameni akvedukt bio je kao neka tamna prečaga koja se pruža ka istoku nošena kamenim lukovima pored napuštenih imanja i ograđenih polja – Šaidoi su ih zasejali, ali prerano, pošto je napadalo toliko kiše – prema još jednom grebenu i jezeru iza njega. Malden je jedan greben zapadno odatle. On olabavi teški čekić provučen kroz petlju za pojasom. Malden i Faila. Za nekoliko sati, dodaće pedeset četvrti čvor na kožnu vrpcu u njegovom džepu.

Posegnu umom. Jesi li spremna, Snežna Zoro?, pomislio je. Jesi li blizu? Vukovi izbegavaju gradove, a pošto su lovačke družine Šaidoa preko dana u okolnoj šumi, od Maldena se drže još dalje nego što je uobičajeno.

Strpljenja, Mladi Biku, stiže odgovor, pomalo razdraženo. Mada, Snežna Zora je po prirodi lako razdražljiv, mužjak pun ožiljaka i poprilične starosti za vuka, koji je jednom potpuno sam ubio leoparda. Te stare povrede ne daju mu da dugo spava u jednom mahu. Rekao si za dva dana od sada. Bićemo tamo. Sada me pusti da spavam. Sutra moramo dobro da lovimo, pošto nećemo moći da lovimo prekosutra. Naravno, sve su to bile slike i mirisi umesto reči – „dva dana" bilo je sunce koje dvaput prelazi preko neba, a „lov" beše čopor koji trči s njuškama podignutim kako bi osetile miris jelena na povetarcu – ali Perinov um je te slike pretvarao u reči istoga trena kada bi ih video u glavi.

Strpljenje. Da. Što je brzo to je kuso. Ali sada, kada je tako blizu, teško je. Veoma teško.

Jedna prilika pojavi se iz tamnih vrata u podnožju najbliže vetrenjače i mahnu nad glavom aijelskim kopljem. Stenjanje ga je ubedilo da su vetrenjače i dalje napuštene – bile su kada su ih Device ranije izvidele, a niko tu buku ne bi trpeo duže nego što mora – ali svejedno je poslao Gaula i nekoliko Devica da se u to uvere.

„Hajdemo, Mišima“, reče i prikupi uzde. „Gotovo je.“ Ovako ili onako.

„Kako možeš bilo šta da razaznaš?“, promrmlja Seanšanin. Izbegavao je da pogleda Perina, čije zlatne oči sasvim sigurno blistaju u mraku. Taj čovek pun ožiljaka poskočio je kada je to prvi put video. Noćas se u njegovom mirisu nije osećalo da mu je bilo šta smešno. Osećala se napetost. On se osvrnu i tiho doviknu: „Poterajte taljige napred. Brzo. Brzo. I tiho, da vam ne izvučem uši!“

Perin potera svog pastuva napred, ne čekajući ni ostale na konjima, ni šest taljiga s visokim točkovima. Sa dobro podmazanim osovinama taljige su bile tihe koliko je to za taljige moguće. Njemu je i dalje sve to bilo bučno – konjska kopita koja gacaju po blatu, taljige koje škripe kako se drvo tare o drvo – ali čisto je sumnjao da bi iko drugi mogao da ih čuje s pedeset koraka udaljenosti, a možda ni iz veće blizine. Na vrhu blage padine sjahao je i pustio Korakove uzde da padnu. Budući uvežban bojni konj, pastuv će tu stajati kao sapet sve dok mu uzde vise. Vetrenjače su i dalje škripale, a krila su se blago pomerila kako je vetar promenio pravac. Ta krila koja su se lagano okretala bila su dovoljno duga da bi Perin mogao da uhvati jedno, samo ako bi skočio u trenutku kada je u najnižoj tački. Zagledao se prema poslednjem grebenu iza kojeg se krio Malden. Tu nije raslo ništa više od žbuna. U mraku se ništa nije kretalo. Samo jedan greben između njega i Faile. Device su izašle napolje da se pridruže Gaulu, a svi su i dalje bili pod velovima, do poslednjeg.

„Nema nikoga“, reče Gaul, i to ne tiho. Na toj blizini, škripanje zupčanika u vetrenjačama potpuno bi zagušilo tihe reči.

„Prašina nije poremećena otkad sam poslednji put bila ovde“, dodade Sulin.

Perin se počeša po bradi. I dobro. Da su morali da ubiju Šaidoe, mogli su da odnesu tela, ali neko bi primetio da tih ubijenih nema, pa bi to privuklo pažnju na vetrenjače i akvedukt. Možda bi to nekoga navelo da počne da razmišlja o vodi.

„Gaule, pomozi mi da dignem poklopce.“ Nije bilo nikakve potrebe da on to radi. To će uštedeti svega nekoliko minuta, ali potrebno mu je da nešto radi. Gaul jednostavno proturi koplje kroz remen za koji mu beše zakačena navlaka za luk, tako da se opet našlo u društvu ostalih na njegovim leđima.

Akvedukt je na vrhu grebena bio u ravni s tlom, između četiri vetrenjače, Perinu do ramena, a za Gaula još niži. Odmah iza poslednje dve vetrenjače, bronzane drške sa obe strane omogućile su im da podignu teške kamene ploče dve stope široke i pet stopa dugačke, sve dok nisu otkrili šest stopa dubok otvor. Nije znao čemu taj otvor služi. Jedan isti takav nalazi se s druge strane. Možda da bi moglo da se proveri kako voda teče samo u jednom pravcu, ili da bi se ulazilo u akvedukt, kako bi se popravljalo na mestima gde curi. Lepo je video mala mreškanja po površini vode dok je tekla prema Maldenu, ispunjavajući više od pola kamenog kanala.

Mišima im se pridruži, pa sjaha i s nelagodom se zagleda u Sulin i Device. Verovatno je mislio kako mu se lice ne vidi u mraku. Sada je odisao zabrinutošću. Za njim brzo stiže prvi od seanšanskih vojnika u crvenim kaputima, koji su se pentrali uz blatnjavu padinu, svaki s po dve grube vreće osrednje veličine. Po veličini osrednje, ali ne teške. U svakoj je bilo svega po deset funti. Sumnjičavo odmeravajući Aijele, vižljasta žena spusti vreće i bodežom raseče jednu. Šaka sitnog tamnog zrnevlja prosu se na blatnjavo tle.

„Radi to iznad otvora“, reče joj Perin. „Pobrini se da svako zrnce završi u vodi.“

Vižljasta žena pogleda Mišimu, koji joj odlučno reče: „Arata, uradi kako je lord Perin zapovedio.“

Perin je gledao dok je praznila vreću u akvedukt, ruku dignutih iznad glave. Tamna zrnca plutala su prema Maldenu. Ubacio je prstohvat u šolju vode, mrzeći što je i toliko protraćio, i video da je zrncima bilo potrebno izvesno vreme da bi upila dovoljno vode da potonu. Nadao se da je to dovoljno vremena da stignu do velike cisterne u gradu. A ako ne, mogu da odstoje i u akveduktu. Cisterna će se svejedno vremenom napuniti čajem od dvokorena. Svetlost dala da bude dovoljno jak. Uz malo sreće, možda će biti i dovoljno jak da utiče i na algai’d’sisvai. Njegova meta su Mudre koje mogu da usmeravaju, ali iskoristiće svaku prednost koja mu se pruži. Svetlost dala da ne bude jači nego što očekuje. Ako one Mudre prebrzo počnu da se teturaju, možda odgonetnu uzrok toga pre nego što on bude spreman. Ali sve što može jeste da nastavi kao da sve tačno zna. Preostajalo mu je to – i da se moli.

Dok je druga vreća počela da se sipa u kameni kanal, ostali su već počeli da se guraju uz padinu. Prva je došla Seonid, niska žena koja je zadigla tamne jahaće suknje da joj se ne bi vukle po blatu. Ne gledajući više Device, već nju, Mišima učini jedan od onih malih pokreta kojima se tera zlo. Baš je čudno što veruje da tako nešto radi. Vojnici poredani s vrećama zurili su u nju, mahom razrogačenih očiju, i premeštali se s noge na nogu. Seanšanima baš nije lako da sarađuju sa Aes Sedai. Njeni Zaštitnici, Farn i Teril, bili su joj za petama, obojica se držeći za balčake. Oni su se osećali jednako nelagodno zbog Seanšana. Jedan je bio tamnoput, prosede kovrdžave crne kose, a drugi svetlokos i mlad, uvijenih brkova, ali svejedno su ličili kao jaje jajetu – visoki, vitki i prekaljeni. Rovejr Kirklin dođe malčice iza njih – jedan stamen čovek tamne kose i sumornog izraza lica. Ne voli da se odvaja od Masuri. Sva trojica su na leđima nosila male zavežljaje s hranom i bremenite mešine s vodom prebačene preko ramena. Jedan visok i mršav čovek spustio je svoje vreće pored otvora dok je vižljasta žena kretala niz padinu da ih donese još. Taljige su bile prepune vreća.

„Upamti, Seonid“, kaza Perin, „najveća opasnost biće u tome da stignete od cisterne do tvrđave. Moraćete da idete duž grudobrana, a u gradu možda bude Šaidoa, čak i u ovo doba.“ Galina kao da u to nije bila baš najsigurnija. U daljini se začu grmljavina, pa ponovo. „Možda će vas kiša sakriti.“

„Baš ti hvala“, reče mu ona ledenim glasom. Njeno lice zaklonjeno senkama koje je bacala mesečina bilo je oličenje spokojnosti jedne Aes Sedai. Ali miris joj je bio pun uvređenosti. „Ništa od toga ne bih znala da mi nisi rekao.“ Već sledećeg trena lice joj omekša i nežno ga uhvati za mišicu. „Znam da se brineš zbog nje. Učinićemo šta se može.“ Glas joj nije bio baš topao – nikada nije – ali više nije ni onako leden, a sada je odisala saosećanjem.

Teril je diže na rub akvedukta – Seanšanin koji je praznio vreću s dvokorenom u to čudo, jedan visok čovek pun ožiljaka skoro kao Mišima, umalo ne ispusti vreću – a ona se malčice namršti pre nego što prebaci noge preko ruba i uz mali uzdah spusti se u vodu. Mora da je bilo ledeno. Pognuvši glavu, ona krenu prema Maldenu i izgubi se iz vida. Farn uskoči za njom, pa onda Teril i naposletku Rovejr. Morali su da se prilično poviju kako bi stali ispod krova akvedukta.

Elijas potapša Perina po ramenu pre nego što se pope. „Trebalo je da skratim bradu kao što si ti, da mi ne bi upadala“, kaza gledajući vodu. Ta proseda brada, koja se njihala na povetarcu, širila mu se preko celih grudi. Doduše, i njegova kosa, u potiljku zavezana kožnom vrpcom, padala mu je do pojasa. I on je nosio zavežljajčić sa hranom i mešinu s vodom. „Ipak, hladna kupka pomaže čoveku da ne razmišlja o onome što ga muči.“

„Mislio sam da to služi da čovek ne bi razmišljao o ženama“, reče mu Perin. Nije raspoložen za šalu, ali ne može očekivati da svi budu sumorni kao što je on.

Elijas se zasmeja. „A šta drugo može da muči čoveka?“ On skoči u vodu, a na njegovo mesto dođe Talanvor.

Perin ga uhvati za rukav tamnog kaputa. „Nemoj da mi se junačiš.“ Razmišljao se da li da uopšte dopusti tom čoveku da bude deo toga.

„Neću se junačiti, milostivi“, saglasi se Talanvor. Prvi put za mnogo vremena, izgledao je poletno. Njegov miris je podrhtavao koliko je bio ispunjen poletnošću. Ali sadržao je i meru opreza. Taj oprez je jedini razlog zašto sada nije u njihovom logoru. „Neću da dovedem Majgdin u opasnost. Niti gospu Failu. Samo želim da što pre vidim Majgdin.“

Perin ućuta i pusti ga. To može da razume. I on je želeo da se popne u taj akvedukt. Da što pre vidi Failu. Ali sve to mora da se uradi kako treba, a njega čekaju drugi poslovi. Sem toga, da se zaista nađe u Maldenu, nije siguran da bi mogao da se suzdrži da smesta ne pokuša da je nađe. Naravno, ne može da oseti sopstveni miris, ali čisto sumnja da se u njemu sada oseća ma kakav oprez. Glave vetrenjača opet se uz glasnu škripu okrenuše, kako vetar promeni smer. Tu bar nikad ne prestaje da duva. Svako zaustavljanje vodenog toka dovelo bi do propasti.

Sada je na vrhu grebena nastala gužva. Dvadesetoro Failinih čankoliza čekalo je na svoj red za akvedukt – svi koji su ostali, izuzev one dvojice što su uhodila Masemu. Žene su nosile muške čakšire i kapute, a kosu su skratile, izuzev repa pozadi, koji nose kako bi oponašale Aijele – mada nijedan Aijel ne bi nosio mač kao što ga one nose. Mnogi tairenski muškarci obrijali su brade zato što ih Aijeli ne nose. Iza njih beše pedeset Dvorečana s halebardama i nezapetim lukovima, s tetivama ušuškanim u kapute, a svaki je privezao za leđa po tri krcata tula, skupa sa zavežljajima s hranom. Svi do jednog u logoru dobrovoljno su se javili za to, tako da je Perin morao da ih pusti da izvlače slamke. Nosio se mišlju da im udvostruči broj, pa čak i da ga poveća preko toga. Čankolizi i Dvorečani nosili su svoje zavežljaje sa hranom i mešine s vodom. Seanšanski vojnici neprekidno su navirali noseći uz padinu pune vreće i vraćajući prazne. Znaju za red. Kada bi se neko od njih okliznuo po blatu i pao, što se manje-više redovno dešavalo, nije bilo ni psovanja ni gunđanja. Taj samo ustane i nastavi dalje.

Selanda Darengil, u tamnom kaputu sa šest vodoravnih raznobojnih pruga preko prsa, zastade da pruži Perinu ruku. Bila mu je visoka tek do grudi, ali Elijas je tvrdio da se dobro služi tim mačem što ga nosi za pojasom. Perin više nije mislio da su ona i ostali budale – pa, bar ne sve vreme – uprkos tome što pokušavaju da oponašaju Aijele. Naravno, uz neke razlike. Rep tamne kose bio je uvezan tamnom trakom na Selandinom potiljku. U njenom mirisu nije se osećalo nimalo straha, već samo rešenost. „Hvala što si nam dopustio da budemo deo ovoga, milostivi“, kaza sa onim odsečnim kairhijenjanskim naglaskom. „Nećemo te izneveriti – a nećemo izneveriti ni gospu Failu.“

„Znam da nećete“, odgovori on, rukujući se s njom. Bilo je vreme kada je ona izričito naglašavala kako služi Failu, a ne njega. Rukovao se sa svakim od njih pre nego što su ušli u akvedukt. Svi s mirisom rešenosti. Isto je važilo i za Bana al’Sina, koji je zapovedao Dvorečanima što idu u Malden.

„Kada Faila i ostale dođu, zaglavite spoljna vrata, Bane.“ Perin mu je to i ranije rekao, ali nije mogao da izdrži a da mu ne ponovi. „Onda vidite možete li da ih dovedete do akvedukta.“ Ta tvrđava nije zadržala Šaidoe ni prvi put, tako da on čisto sumnja da će ih i ovaj put zadržati, ako nešto pođe po zlu. Nije nameravao da prekrši svoj dogovor sa Seanšanima. Šaidoi će platiti zbog onoga što su učinili Faili, a sem toga, ne može ih ostaviti za sobom da nastave da pale i pljačkaju – ali želi da je skloni iz opasnosti što je pre moguće.

Ban osloni luk i halebardu o akvedukt, pa se pope i gurnu ruku unutra. Kada se opet spusti na zemlju, obrisa vlažnu šaku o kaput, pa se protrlja po velikom nosu. „Ispod vode je sve premazano nečim što je na dodir kao barski mulj. Biće nam dovoljno teško da se spustimo niz onaj poslednji nagib, a da se ne klizamo čitavom dužinom, lorde Perine, a kamoli da pokušamo da se tuda vratimo. Rekao bih da je najbolje da čekamo u onoj tvrđavi dok ne stigneš do nas.“

Perin uzdahnu. Nosio se mišlju da s njima pošalje konopce, ali bilo bi im potrebno skoro dve milje užadi da bi ih razvukli preko tog poslednjeg nagiba, što je mnogo za nošenje, a i da se desi da Šaidoi primete kraj konopca kako visi s maldenske strane akvedukta, pretražili bi sve i jedan kutak u gradu. Ta opasnost je možda mala, ali zbog gorkog gubitka koji bi bio njena posledica delovao je ogromno. „Stići ću što brže mogu, Bane. To ti obećavam.“

Rukovao se sa svakim od njih. S Todom al’Karom, široke vilice, i Leofom Torfinom, sa snežnobelom prugom u kosi, koja je pratila ožiljak što ga je dobio od Troloka. Rukovao se i s mladim Kenlijem Merinom, koji je nažalost opet pokušavao da pusti bradu, i s Bilijem Adarom, širokim skoro kao Perin, premda za šaku nižim. Bili mu je bio dalji rod i jedan od najbližih rođaka koji su Perinu ostali. Odrastao je sa mnogima od tih ljudi, premda su neki od njih nekoliko godina stariji od njega. Doduše, neki su nekoliko godina mlađi. Ali do sada je ljude iz Devonovog Jahanja i Stražarskog Brda upoznao jednako dobro kao one koji su došli iz okoline Emondovog Polja. Faila mu nije jedini razlog da stigne do te tvrđave što brže može.

Had al’Lora, jedan vitak čovek, brkova gustih kao da je Tarabonac, bio je poslednji od Dvorečana. Dok se on penjao u akvedukt, Gaul se pojavio, lica i dalje zabrađenog i sa četiri koplja stisnutih u ruci u kojoj mu je bio mali štit od bivolje kože. Drugom rukom se uhvatio za rub akvedukta i iz mesta skočio na njegov kameni rub.

„I ti ideš unutra?“, iznenađeno ga upita Perin.

„Device mogu da idu u izvidnicu kada ti to bude bilo potrebno, Perine Ajbara.“ Krupni Aijel se osvrnu preko ramena prema Devicama. Perinu se učini da se namrštio, ali teško je bilo da u to bude siguran, pošto mu samo oči nisu bile skrivene crnim velom. „Čuo sam ih kako pričaju kada su mislile da ne slušam. Za razliku od tvoje žene i ostalih, Čijad je propisno gai'šain. Kao i Bain, ali za nju me nije briga. Čijad i dalje ima da odsluži njenih godinu i jedan dan kada je spasemo. Kada čovek ima ženu kao gai’šaina, ili žena muškarca, ponekad se svadbeni venac isplete čim se skine belina. To nije neuobičajeno. Ali čuo sam Device kako pričaju da će one prve stići do Čijad, kako bi je držale dalje od mene.“ Iza njega, Sulinini prsti razleteše se u jeziku znakova kojim se Device služe, a jedna druga se pljesnu šakom preko usta, kao da prigušuje smeh. Dakle, podbadale su ga. Možda se ne protive toliko njegovoj ženidbi sa Čijad koliko se pretvaraju. Ili možda je Perinu nešto promaklo. Aijelski smisao za humor ume da bude veoma grub.

Gaul skliznu u vodu. Morao je da se presamiti skoro vodoravno s površinom da bi se uvukao ispod akvedukta. Perin se zagleda u otvor. Bilo bi tako lako da pođe za Gaulom. Teško je bilo da se okrene odatle. Red seanšanskih vojnika i dalje je vijugao uz padinu i niz nju.

„Mišima, vraćam se u moj logor. Grejdi će te odvesti u tvoj kada ovde završite. Uradi šta možeš da sakriješ tragove pre nego što odeš.“

„U redu, moj lorde. Rekao sam nekima da skinu malo maziva sa osovina taljiga i podmažu ove vetrenjače. Zvuče kao da će se svakoga časa zakočiti. Možemo to da uradimo i sa onima na suprotnom grebenu.“

Uzevši Korakove uzde, Perin se zagleda u krila koja su se lagano okretala. Lagano, ali postojano. Nisu ni napravljena da se okreću brzo. „A šta ako neki Šaido sutra reši da dođe ovamo, pa se začudi otkud sveže mazivo?“

Mišima ga na jedan dug tren odmeri pogledom, lica napola skrivenog senkama što ih je bacala mesečina. Bilo je to prvi put da mu blistave žute oči nisu smetale. Njegov miris... U mirisu mu se osećalo kao da je video nešto čemu se nije nadao. „General-barjaktarka je bila u pravu u vezi s tobom“, lagano reče.

„A šta je to kazala?“

„To ćeš morati nju da pitaš, moj lorde.“

Perin pojaha niz padinu i ka drveću, razmišljajući o tome koliko bi samo bilo lako da se okrene. Galen bi mogao da se pozabavi svim ostalim. Sve je pripremljeno. Samo što taj Majenac duboko veruje da je vrhunac svake bitke veličanstveni konjički juriš. A po mogućstvu, bitke bi tako trebalo i otpočinjati. Koliko bi se on dugo držao plana? Arganda je možda razumniji, ali toliko se plaši za kraljicu Alijandru da bi možda i on naredio taj juriš. Tako da na kraju ostaje samo on.

Grejdi, nalakćen na kolena, najednom omanjem proplanku sedeo je na napola obrađenom mahovinom prekrivenom kamenu, delimično utonulom u zemlju, koji je nesumnjivo ostao od gradnje akvedukta. Nekoliko njemu sličnih bilo je raštrkano unaokolo. Povetarac je duvao tako da Perin nije mogao da mu uhvati miris. Nije dizao pogled sve dok Perin nije zauzdao konja ispred njega. Kapija kojom su došli tu i dalje je bila otvorena i kroz nju se videla još jedna čistina među visokim drvečem, nedaleko od mesta gde su Seanšani sada digli logor. Možda bi bilo lakše da im je rekao da logor dignu bliže njegovom, ali hteo je da Aes Sedai i Mudre budu što je moguće dalje od sul’dam i damana. Nije se bojao da će Seanšani prekršiti reč koju mu je Tajli dala, ali Aes Sedai i Mudre samo što ne dobiju padavicu čim pomisle na damane. Mudre i Anura verovatno trenutno ne bi ništa radile, ali nije siguran za Masuri. Nije siguran u mnogo šta. Bolje da između njih bude rastojanje od nekoliko liga onoliko dugo koliko je to moguće.

„Grejdi, jesi li dobro?“ Na njegovom vetrom opaljenom licu kao da su se pojavile nove bore. Možda je to varka mesečine, ali Perin nije tako mislio. Taljige su s lakoćom prolazile kroz kapiju, ali da li je ona to bila nešto manja od prve koju je video da Grejdi otvara?

„Samo sam malčice umoran, milostivi“, iznureno odgovori Grejdi. Ostao je da sedi, nalakćen na kolena. „Sve ovo Putovanje koje u poslednje vreme radimo... Pa, nisam mogao da držim kapiju otvorenom dovoljno dugo da svi oni vojnici juče prođu kroz nju. Zato sam počeo da ih zavezujem.“

Perin klimnu. Oba Aša’mana su umorna. Usmeravanje umara čoveka isto koliko i mahanjem čekićem po čitav dan u kovačnici. Istini za volju – daleko više od toga. Čovek sa čekićem može da izdrži daleko duže od ma kog Aša’mana. Zato akveduktom ulaze u Malden, a ne kapijom, i zato Faila i ostale neće biti izvučene kroz kapiju, ma koliko to Perin želeo. Dvojici Aša’mana ostalo je veoma malo snage i ubrzo će morati da se odmore, a to malo snage mora da bude iskorišćeno tamo gde je najpotrebnije. Svetlosti, ali to je bila hladna misao. Samo, ako Grejdi ili Niejld omanu sa samo jednom kapijom, mnogo ljudi će izginuti. Teška odluka.

„Ti i Niejld ćete mi trebati prekosutra.“ To je bilo kao da je kazao da će mu biti potrebno da diše. Bez Aša’mana sve biva nemoguće. „Tada ćete biti zauzeti.“ Još jedno preterano ublažavanje pravog stanja stvari.

„Zauzeti kao jednoruki čovek koji kreči tavanicu, milostivi.“

„Hoćeš li moći?“

„Moraću, zar ne, milostivi.“

Perin opet klimnu. Čovek radi ono što mora. „Vrati me u naš logor. Nakon što vratiš Mišimu i njegove ljude u njihov tabor, ti i Device možete da prespavate tamo, ako hoćeš.“ To bi Grejdija malo poštedelo, tako da za dva dana bude makar malo odmorniji.

„Ne znam za Device, moj lorde, ali noćas bih se radije vratio kući.“ Okrenu glavu i pogleda kapiju, ne ustajući, a ona se zatvori obrnuto nego što se otvarala, tako da je izgledalo kao da se pogled kroz nju vrti dok se sužavala, naposletku završavajući kao uspravna posekotina srebrnastoplave svetlosti, koja je u Perinovim očima ostavila ljubičastu crtu kada se naposletku ugasila. „Ježim se od onih damana. Ne žele da budu slobodne.“

„Kako to ti znaš?“

„Pričao sam s nekima od njih kada nijedna od onih sul’dam nije bila u blizini. Čim sam pomenuo kako bi možda volele da im skinem te povoce – to sam samo nagovestio – počele su da vrišteći dozivaju svaka svoju sul’dam. Damane su plakale, a sul’dam su ih mazile po kosi i streljale me pogledima. Sav sam se naježio.“

Korak nestrpljivo zakopa po zemlji, a Perin potapša pastuva po vratu. Grejdi je imao sreće što ga te sul’dam nisu živog odrale. „Grejdi, šta god da bude s damanama, to neće biti ni ove ni sledeče nedelje. I nećemo to mi popraviti. Zato pusti damane na miru. Imamo svoja posla, koja moraju da se završe.“ I sporazum s Mračnim koji to omogućava. Odagna tu misao. A bilo kako bilo, postalo mu je veoma teško da na Tajli Kirgan gleda kao da je na strani Mračnoga. Ili na Mišimu. „Jesi li razumeo?“

„Razumeo sam, milostivi. Samo kažem da se ježim od toga.“

Naposletku se pojavi novi srebrnastoplavi rascep i proširi se u otvor kroz koji se videla čistina posred velikog drveća i niskih stena. Priljubivši se Koraku uz vrat, Perin projaha kroz njega. Kapija se ugasi za njim, a on nastavi kroz drveće sve dok ne izađe na veću čistinu, gde je bio dignut logor, blizu onoga što je nekada bilo seoce Britan – skup straćara punih buva, gde ljudi nisu ulazili ni po najvećoj kiši. Naravno, osmatrači u drveću nisu davali znake upozorenja. Prepoznali su ga.

Sada bi najviše na svetu voleo da legne na svoju ćebad. Pa, želeo bi i Failu – svakako – ali ako se izuzme ona, želi da bude sam u mraku. Vrlo verovatno da mu opet neće poći za rukom da zaspi, ali provešće tu noć razmišljajući o njoj, kao što to često čini. Zauzda konja ispred deset koraka široke živice od zašiljenog kolja oko logora. Jedan raken je čučao odmah u toj ogradi, dugog sivog vrata savijenog tako da jedna žena u smeđem kaputu s kapuljačom može da ga češka po glatkoj njušci. Kapuljača joj je bila spuštena, tako da joj se videla kratko podšišana kosa i uzano lice, opakog izgleda. Pogledala je Perina kao da ga je prepoznala, ali se smesta vratila češkanju. Sedlo na leđima tog stvorenja imalo je mesta za dva jahača. Izgleda da je to stigao glasnik. Skrenuo je u jedan od uzanih krivih prolaza koji su bili ostavljeni među koljem kako bi se mogli provesti konji. Samo ne brzo.

Većina ljudi u logoru već je otišla na spavanje. Osetio je pokrete kod vezova s konjima, u središtu logora, što su verovatno bili neki kairhijenski konjušari ili potkivači, ali zakrpljeni platneni šatori i kolibice napravljene od zimzelenih grana, sada već odavno osušenih, bili su tamni i tihi. Ništa se nije kretalo ni među niskim aijelskim šatorima, a samo je nekoliko stražara hodalo napred-nazad u najbližem majenskom delu logora. Majenci i Geldanci nemaju mnogo poverenja u Dvorečane u drveću. Međutim, njegov veliki šator s crvenim prugama bio je osvetljen, a po šatorskim zidovima igrale su senke nekoliko ljudi. Kada je sjahao ispred šatora, Atan Čandin se pojavio da prihvati uzde i prineo je ruku čelu da ga pozdravi, dok se nekako grbavo klanjao. Atan je dobar strelac, inače ne bi bio tu, ali ne ume da se ponaša. Perin nastavi da otkopčava plašt.

„Stigao si“, veselo mu reče Berelajn. Mora da se žurno oblačila, jer je njena duga crna kosa izgledala kao da se samo usputno pozdravila sa četkom, ali joj je siva jahaća haljina visokog okovratnika izgledala uredno i sveže. Njene služavke nikada joj ne dozvoljavaju da oblači stvari koje nisu sveže ispeglane. Ona pruži srebrni vinski pehar Breani da joj ga napuni iz visokog ibrika za vino, što Kairhijenka mršteći se učini. Failina služavka strastveno mrzi Berelajn, ali ova to izgleda ne primećuje. „Molim te, oprosti mi što sam primila goste u tvom šatoru, ali general-barjaktarka je želela da te vidi, pa sam mislila da joj pravim društvo. Pričala nam je o nekim Belim plaštovima.“

Balver je neupadljivo stajao u jednom uglu – pticoliki čovečuljak kada hoće ume da bude neprimetan kao gušter na grani – ali miris mu se naglo izoštri na pomen Belih plaštova.

Tajli, u kaputu nalik na letačicin, zategnutom preko njenih ramena, poklonila se ne povijajući noge i ne skidajući pogled sa Anure. Kao da je mislila da će se Aes Sedai svakog trena pretvoriti u čopor besnih pasa. Perinu se učini da oseća njenu uznemirenost, mada se ništa od toga nije videlo na njenom tamnoputom licu. „Moj lorde, imam dve vesti za koje sam mislila da bi trebalo da te smesta upoznam s njima. Jesi li počeo da sipaš dvokoren u gradsku vodu?“

„Jesam“, zabrinuto joj odgovori, bacajući plašt preko jednog mesingom okovanog kovčega. Tajli uzdahnu. „Kazao sam ti da ću to uraditi. Uradio bih to i pre dva dana, samo da ona glupača u Almizaru nije onoliko odugovlačila. Šta se desilo?“

„Izvinjavam se“, obznani Lini, „ali probudili su me i digli iz mojih ćebadi, pa bih da im se vratim. Je li nekome noćas potrebno još nešto od mene?“ Od te naizgled nejake žene, sede kose povezane u labavu pletenicu za spavanje, nije bilo nikakvih klanjanja ili „milostivljenja“. Za razliku od Berelajn, njena smeđa haljina izgledala je kao da ju je odenula na brzinu, što je za nju neobično. Miris joj je bio bridak i oštar od neodobravanja. Ona je jedna od onih što veruju u besmislenu priču da je Perin spavao s Berelajn iste noći kada je Faila bila oteta. Nekako joj je pošlo za rukom da izbegne da ga pogleda dok joj je pogled šestario po unutrašnjosti šatora.

„Ja ću još vina“, obznani Aram, pruživši pehar. Sumornog lica i sav ispijen, u onom njegovom kaputu s crvenim prugama, a očiju upalih, pokušavao je da sedi izvaljeno u jednoj od stolica na rasklapanje, ali zbog mača na leđima bilo mu je nemoguće da se nasloni o pozlaćeni naslon. Breana krenu prema njemu.

„Dosta mu je bilo“, oštro joj reče Lini, a Breana samo krenu u drugu stranu. Lini je veoma stroga s Failinim slugama.

Aram promrmlja neku psovku i skoči na noge, bacajući pehar na cvetni čilim koji je služio mesto poda. „Bolje da odem negde gde nema starica koje mi zvocaju svaki put kada nešto popijem.“ Nadureno prostreli Perina pogledom pre nego što izjuri iz šatora. Nesumnjivo se zaputio u Masemin logor. Preklinjao je da bude jedan od onih koje će poslati u Malden, ali Perin nije mogao imati toliko poverenja u njegovu usijanu glavu.

„Možeš da ideš, Lini“, reče joj Berelajn. „Breana je sasvim dovoljna da se brine o nama.“ Frktanje je bilo jedini Linin odgovor. Nekako joj je pošlo za rukom da to zvuči skoro nežno – pre nego što je izjurila iz šatora, ukočenih leđa i bazdeći na neodobravanje. I dalje nije gledala Perina.

„Izvinjavam se, moj lorde“, reče mu Tajli otegnuto i oprezno, „ali tvoje domaćinstvo je izgleda... slobodnije... nego što sam navikla.“

„Takav je naš običaj, general-barjaktarko“, odgovori joj Perin, uzimajući Aramov pehar. Nema potrebe da se prlja drugi. „Ovde niko nije vlasništvo.“ Ako to zvuči oštro, šta on može. Tajli je na izvestan način počela da mu se dopada, ali ti Seanšani imaju neke običaje od kojih bi se i kozi smučilo. Uze ibrik od Breane – ona na tren čak pokuša da mu ga ne da, mršteći se na njega kao da mu neće dozvoliti da pije – pa nasu sebi piće pre nego što joj ga vrati. Ona mu ote ibrik iz ruku. „A sada, šta se to dogodilo? Šta s tim Belim plaštovima?“

„Neposredno pre zore, poslala sam rakene u izvidnicu, s naređenjima da lete što je dalje moguće, i opet odmah nakon sumraka. Jedan letačica noćas se vratila ranije. Videla je Decu svetla u pokretu, njih sedam hiljada, ni pedeset milja od mog logora.“

„U pokretu prema tebi?“ Perin se namršti na vino umesto da ga pije. „Čini mi se da je sedam hiljada ljudi teško tako tačno prebrajati u mraku.“

„Izgleda da su ti ljudi... oni su otpadnici“, ubaci se Anura. „Ako ništa drugo, general-barjaktarka tako misli.“ U odeći od sive svile, delovala je uredno kao da se sat vremena oblačila. Zbog svog šiljatog nosa, podsećala je na nekakvu vranu s pletenicama ukrašenim đinđuvama što zuri u Tajli, kao da je general-barjaktarka naročito zanimljiva mrcina. Držala je u rukama pehar s vinom, ali izgledalo je kao da ga nije ni pipnula. „Čula sam glasine da je Pedron Nijal poginuo boreći se protiv Seanšana, ali izgleda da se Emon Valda, koji je zamenio Nijala, zakleo na odanost seanšanskoj carici.“ A Tajli sebi u bradu promrmlja: „Neka bi živela večno.“ Perin je čisto sumnjao da je to iko sem njega čuo. Balver opet zausti, ali zatvori usta ne progovorivši. Beli plaštovi su pravi bauk za njega. „Međutim, pre nešto više od mesec dana“, nastavi Siva sestra, „Galad Damodred ubio je Valdu i poveo sedam hiljada Belih plaštova da napuste Seanšane. Prava šteta što je stupio među njih, ali možda to i izađe na neko dobro. U svakom slučaju, izgleda da je raspisana naredba da se ti ljudi pobiju čim se ugledaju. Mislim da sam sve to lepo sažela, da, general-barjaktarko?“

Tajlin trže ruku kao da htede da učini jedan od onih znakova kojima se tera zlo. „To je dobar sažetak“, reče – ali Perinu, ne Anuri. Seanšanki kao da je bilo teško da se obraća Aes Sedai. „Sem onog dela da će tu nešto izaći na dobro. Kršenje reči i samovoljno napuštanje službe nikada ne mogu biti dobri.“

„Računam da se ne kreću prema tebi, ili bi to pomenula.“ Perin je tu rečenicu izgovorio blago upitno, mada je već znao odgovor.

„Sever“, odgovori Tajli. „Kreću se ka severu.“ Balver opet napola otvori usta, ali zatvori ih tako odsečno da mu zubi škljocnuše.

„Ako imaš neki savet“, kaza joj Perin, „onda mi ga daj. Ali nije me briga koliko će Belih plaštova napustiti Seanšane. Faila je jedino za šta marim. A mislim da general-barjaktarka neće odustati od prilike da stavi povoce na tri ili četiri stotine damana samo da bi jurila za Belim plaštovima.“ Berelajn se namršti. Anuri lice ostade bezizražajno, ali ona ipak otpi pozamašan gutljaj vina. Nijedna Aes Sedai nije bila blagonaklona prema tom delu plana, kao i nijedna Mudra.

„Neću“, odlučno mu odgovori Tajli. „Mislim da ću ipak popiti malo vina.“ Breana duboko udahnu pre nego što krete da je posluša, a u mirisu joj se oseti malčice straha. Izgleda da joj je ta visoka tamnoputa žena bila zastrašujuća.

„Ne poričem da bih uživao u prilici da zadam udarac Belim plaštovima“, javi se Balver onim svojim glasom suvim kao prašina, „ali zapravo mislim da tom Galadu Damodredu dugujem zahvalnost.“ Možda je njegova zlovolja bila usmerena prema tom Valdi lično. „U svakom slučaju, ovde ti moj savet nije potreban. Događaji u Maldenu počeli su da se odvijaju, a sve i da nisu, čisto sumnjam da bi ti odugovlačio makar jedan dan. A to ti ne bih ni savetovao, moj lorde. Ako smem da budem tako smeo, gospa Faila mi je veoma draga.“

„Smeš“, reče mu Perin. „General-barjaktarko, kazala si da imaš dve vesti?“

Seanšanka prihvati ponuđeni pehar od Breane i pogleda ga pravo u lice, tako da beše sasvim jasno kako izbegava da pogleda ostale u šatoru. „Možemo li da razgovaramo nasamo?“, tiho ga upita.

Berelajn pređe preko tepiha i dodirnu ga po mišici, pa mu se nasmeši. „Anuri i meni ne smeta da odemo“, reče mu. Svetlosti, kako bilo ko može da veruje da ima nečega između nje i njega? Istina, prelepa je kao što je bila, ali onaj miris koji ga je podsećao na divlju mačku u lovu prestao je da je prati tako davno da ga se jedva sećao. Sada su u osnovi njenog mirisa strpljenje i rešenost. Prihvatila je da on voli Failu i samo Failu, i delovala je rešeno koliko i on da Failu vidi na slobodi.

„Možeš da ostaneš“, odgovori joj. „General-barjaktarko, šta god imaš da kažeš, možeš to da kažeš ispred svih ovde prisutnih.“

Tajli se pokoleba, bacajući pogled ka Anuri. „Dve velike skupine Aijela idu prema Maldenu“, naposletku nevoljno reče. „Jedna s jugoistoka, a druga s jugozapada. Morat’rakeni procenjuju da će stići za tri dana.“

Odjednom, pred Perinovim očima kao da se sve zamreška. Kao da se i on zamreška. Breana vrisnu i ispusti ibrik. Svet se opet zamreška, a Berelajn ga zgrabi za ruku. Tajlin se šaka skoro ukoči u onom čudnom znaku, s palcem i kažiprstom koji obrazuju polumesec. Sve se zamreška i treći put, a Perin se oseti kao da je od sumaglice, kao da je čitav svet magla a olujni vetrovi duvaju. Berelajn zadrhta, a on je zagrli kako bi je utešio. Pripila se uz njega, sva drhteći. Šator se ispuni tišinom i mirisom straha. Čuje glasove kako dopiru spolja – i oni su bili uplašeni.

„Šta to bi?“, naposletku htede Tajli da čuje.

„Ne znam.“ Anurino lice ostalo je spokojno, ali glas joj je podrhtavao. „Svetlosti, nemam predstave.“

„Nije bitno šta je to bilo“, reče im Perin. Nije obraćao pažnju na njihove zgranute poglede. „Za tri dana, sve će biti gotovo. Jedino je to bitno.“ Jedino je Faila bitna. Malo je trebalo da sunce bude na svom podnevnom vrhuncu, a Faila se već osećala iznureno. Voda za Sevaninu jutarnju kupku – ta se žena sada kupa dva puta dnevno – nije bila dovoljno topla, pa je Faila istučena skupa sa svima ostalima, mada su ona i Alijandra bile tamo samo da bi joj prale leđa. Preko dvadesetoro mokrozemskih gai'šaina preklinjalo ju je da im dopusti da joj se zakunu na vernost – i to samo od praskozorja. Njih troje je predložilo ustanak, ističući kako u svim tim šatorima ima više gai'šaina nego Šaidoa. Ali izgleda da su je poslušali kada je ona njima istakla da skoro svi Aijeli umeju da koriste koplje, dok su većina mokrozemaca seljaci ili zanatlije. Malo njih je ikada uzelo oružje u ruke, a još manje njih koristilo neko oružje. Izgleda da su je poslušali, ali to je bio prvi dan da joj neko tako nešto predloži odmah nakon polaganja zakletve. Obično im je potrebno nekoliko dana da se osmele na to. Pritisak raste – i to pritisak koji vodi ka pokolju, ako joj ne pođe za rukom da to osujeti. A sada ovo...

„To je samo igra, Faila Bašer“, reče joj Rolan, nadnoseći se nad njom dok su hodali blatnjavom ulicom koja je vijugala između šatora. Zvučao je kao da mu je nešto smešno, a usne su mu bile izvijene u jedva primetan smešak. Zaista prelep čovek.

„Rekao si da je to igra s ljubljenjem.“ Ona pomeri prugasti peškir prebačen preko ruke kako bi mu privukla pažnju. „Imam posla, a nemam vremena za igru. Naročito ne za igru s ljubljenjem.“

Videla je malo Aijela, a neki od njih bili su mrtvi pijani čak i toliko rano, tako da je većina ljudi na ulici otpadala na mokrozemce u prljavim gai'šainskim odorama i decu što se srećno igraju u blatnjavim lokvama koje su se zadržale nakon sinoćnje obilne kiše. Ulica je bila prepuna muškaraca i žena u kaljavim belim odorama, koji su nosili kotarice, vedra ili zdele. Neki su čak i obavljali neke poslove. U logoru ima toliko gai'šaina da zapravo nije bilo dovoljno posla za sve, ali to nije sprečavalo Šaidoe da nalaze posao za besposlene ruke, kako su to oni videli, čak i ako je taj posao besmislen. Kako bi izbegli da kopaju nepotrebne rupe u blatnjavim poljima, ili ribaju već čiste posude, veliki broj gai'šaina počeo je da sa sobom nosi nešto, tako da izgleda kao da rade. To im nije pomagalo da izbegnu pravi posao, ali jeste pomagalo da pobegnu od posla druge vrste. Faila nije morala da brine zbog toga kada je reč o većini Šaidoa, sve dok nosi one debele zlatne lance oko struka i vrata, ali ogrlica i pojas nisu bili dovoljni da spreče Mudre. Ribala je čiste šerpe za neke od njih – a ponekad su je kažnjavale zbog toga što nije bila dostupna kada ju je Sevana tražila. Zato je nosila peškire.

„Mogli bismo da počnemo s dečjom igrom ljubljenja“, kaza joj on, „mada tu ponekad ume da bude neprijatno kada se izgubi. U igri koju igraju odrasli, zabavno je kada se izgubi. Može da bude prijatno koliko pobeda.“

Nije mogla da se ne nasmeje. Taj čovek je baš uporan. Odjednom, ugleda Galinu kako kroz gužvu žuri u njenom smeru, zadižući odoru od bele svile da joj se ne bi vukla po blatu i žudno tražeći pogledom. Faila je čula da je toj ženi od jutros ponovo dopušteno da nosi odeću. Naravno, nikada nije bila bez visokog okovratnika i širokog pojasa od zlata i granata. Glava joj je bila prekrivena manje od palca dugom kosom, za koju je bila zakačena ni manje ni više nego crvena mašna. Malo je verovatno da je ta žena to sama rešila da uradi. Failu je samo lice kojem nije mogla da odredi starost ubeđivalo da je Galina zaista Aes Sedai. Sem toga, nije bila sigurna ni u šta sem da ta žena predstavlja opasnost. Galina je ugleda i ukopa se u mestu, gnječeći suknje. Aes Sedai nesigurno pogleda Rolana.

„Rolane, moraću da razmislim o tome.“ Nema namere da ga otera sve dok ne bude sigurna šta je s Galinom. „Potrebno mi je vreme da razmislim.“

„Ženama je uvek potrebno vreme za razmišljanje. Razmisli o tome da zaboraviš na svoje nevolje i da ih zameniš zadovoljstvom jedne bezazlene igre.“

Ona zadrhta kada joj nežno pređe prstom niz obraz pre nego što ode. Aijelima je dodirivanje nečijeg obraza u javnosti ravno poljupcu. Ona se svakako osećala kao da ju je poljubio. Bezopasna? Nekako čisto sumnja da bi se bilo koja igra čiji je deo ljubljenje s Rolanom završila samo na ljubljenju. Srećom, neće morati to da otkriva – niti da bilo šta krije od Perina – ako se ispostavi da Galina ne laže. Ako.

Aes Sedai polete ka njoj čim Rolan ode. „Gde je?“, htede da čuje Galina, grabeći je za ruku. „Reci mi! Znam da je kod tebe. Mora da je kod tebe!“ Žena je zvučala skoro kao da preklinje. Teravino ponašanje prema njoj razbilo je onu čuvenu staloženost koja odlikuje Aes Sedai.

Faila se otrgnu od nje. „Najpre mi opet reci da ćeš povesti mene i moje prijatelje sa sobom kada odeš. Reci mi otvoreno. I reci mi kada ideš.“

„Da se nisi usudila da tako pričaš sa mnom“, zasikta Galina.

Faili crne tačke zaigraše pred očima pre nego što shvati da je ošamarena. Na sopstveno iznenađenje, ona drugoj ženi odgovori šamarom što je jače mogla, tako da se ova zatetura. Suzdrža se da se ne dodirne po licu koje ju je peklo, ali Galina se protrlja po obrazu, očiju razrogačenih od zgranutosti. Faila se pribra, iščekujući možda udarac Moći, ili još nešto gore od toga, ali ništa se ne desi. Neki od gai'šaina u prolazu zagledaše se u njih, ali niko ne zastade, pa čak i ne uspori. Sve što bi podsećalo na okupljanje gai'šaina privuklo bi pažnju Šaidoa i uzrokovalo bi kažnjavanje svih u to umešanih.

„Reci mi“, opet kaza.

„Povešću i tebe i tvoje prijatelje sa sobom" gotovo da zareža Galina, odsečno spuštajući ruku. „Polazim sutra. Ako je kod tebe. Ako nije, Sevana će za sat vremena znati ko si!“ Pa, to je svakako otvoreno.

„Skriven je u gradu. Idem da ti ga donesem.“

Ali Galina je opet zgrabi za ruku, čim se okrenula. Aes Sedai se grozničavo osvrnu, pa spusti glas kao da se boji da je neko ne čuje. Zvučala je prestravljeno. „Ne. Neću da se igram s mogućnošću da ga neko vidi. Daćeš mi ga sutra ujutro. U gradu. Naći ćemo se tamo. Na južnom kraju grada. Označiću zgradu crvenom maramom.“

Faila trepnu. Južna polovina Maldena je sagorela ljuštura. „Zašto tamo?“, s nevericom upita.

„Zato što tamo niko ne ide, glupačo! Zato što nas niko neće videti!“ Galina je i dalje grozničavo gledala oko sebe. „Sutra ujutro – i to rano. Ako me izneveriš – zažalićeš!“ Prikupivši suknje svoje svilene odore, odjuri u gomilu.

Faila se namršti gledajući je kako odlazi. Trebalo bi da je ushićena, ali nije. Galina joj izgleda skoro kao neko divlje nepredvidljivo stvorenje. Svejedno, Aes Sedai ne mogu da lažu. Izgleda kao da nema nikakvog načina da se izvuče da ne ispuni svoje obećanje. A i ako nađe neki način, tu su i dalje njeni planovi za bekstvo, mada nisu daleko odmakli i mnogo su opasniji nego kada je krenula da ih priprema. Dakle, ostaje joj Rolan. I njegove igre s ljubljenjem. Galina mora da se pokaže iskrenom. Mora.