Bodež snova

32 Ispuniti pogodbu

Birgita je stajala naslonjena uz kameni zid jedne trospratnice, tužno razmišljajući o Gajdalu, kada se zavežljaj osećanja i osećaja u njenoj glavi, njena svest o Elejni, odjednom zgrči. Jedino je tom rečju mogla to da opiše. Šta god da se desilo trajalo je svega jedan tren, ali nakon toga veza je bila puna... mlitavosti. Elejna je pri svesti, ali nesigurna na nogama. Međutim, ne boji se. Svejedno, Birgita zabaci plašt preko ramena i krenu do ugla da baci pogled na Ulicu punog meseca. Elejna ume da bude nezdravo hrabra. Najteže u tome što je Elejnina Zaštitnica upravo je to da je sprečava da ne ugrožava sebe preko potrebe. Niko nije neuništiv, ali ta krvava žena misli da ona krvavo jeste neuništiva. Trebalo bi da je njeno znamenje železni lav, a ne zlatni ljiljan. Ona svetlost i dalje se videla kroz prozor, prosipajući bledu lokvu na uzanu ulicu, a ni živa duša se nije čula izuzev mačke koja je mjaukala negde u mraku.

„Sarejta se oseća... smućeno“, promrmlja Ned Jarman pored nje. Mladalačko lice visokog mladog Zaštitnika bilo je sumorno u senci kapuljače njegovog plašta. „Oseća se slabo.“

Birgita shvati da se i ostali Zaštitnici pribijaju uz nju, bezizražajnih lica i prekih pogleda. To je čak i po mesečini bilo očigledno. Izgleda da se nešto desilo svim Aes Sedai. Ali šta? „Gospa Elejna je kazala da će vikati ako joj budemo potrebni“, reče im – koliko da bi uverila njih da je sve u redu, toliko i da bi uverila samu sebe. Čak i da su i Kejrejn i Sarejta Prijateljice Mraka, ništa ne bi mogle da urade kada su povezane, a naročito ne nakon onoga što im se desilo, šta god to bilo. Plamen je spalio, trebalo je da zahteva da ona i ostali Zaštitnici pođu s njima.

„Kejrejn neće biti drago ako se budemo nepotrebno umešali“, tiho kaza Venr Kosan. Vitak kao sečivo i malčice prosed po gustoj kovrdžavoj crnoj kosi i kratkoj bradi, delovao je potpuno nehajno. „Kažem da čekamo. Šta god da se dešava, ona se oseća samouvereno.“

„I to više nego kada je ulazila“, dodade Siril Ardžuna, zbog čega ga Venr oštro pogleda. Još mlad, Siril je bio sav koščat, mada su mu ramena bila veoma široka.

Birgita klimnu. I Elejna je samouverena. Mada, Elejna bi se osećala samouvereno i da hoda po napuklom konopcu zategnutom preko jame pune oštrog kolja. Pas zalaja u daljini, a mačka ućuta, ali drugi psi odgovoriše prvome, tako da se lavež raširi u pravom talasu, koji zamre jednako iznenadno kako je otpočeo.

Čekali su, dok se Birgita u sebi nemo izjedala od brige. Odjednom, Venr opsova i zbaci plašt sa sebe. Već sledećeg trena, sečivo mu se nađe u ruci i potrča niz ulicu, a iza njega su trčali Siril i Tavan, za kojima su se vijorili plaštovi. Pre nego što pređoše dva koraka, Džaem divlje kriknu. Vadeći mač iz kanija, zbaci plašt sa sebe i potrča za onom trojicom – i to brzinom neverovatnom za njegove godine. Urlajući od gneva, i Ned potrča, sa ogoljenim čelikom u ruci, koji se belasao na mesečini. Srdžba se pronese kroz vezu, nalik na ratnički gnev koji neke ljude zahvata u bitkama – kao i tuga, ali i dalje nije bilo straha.

Birgita iza sebe začu tiho siktanje mačeva koji izlaze iz kanija, pa se okrenu tako hitro da se plašt zavijori oko nje. „Sklanjajte to! To ovde nije ni od kakve koristi.“

„Moja gospo, znam šta znači kada Zaštitnici utrčavaju, jednako dobro kao ti“, reče joj Jurit plemićkim naglaskom, smesta je poslušavši. Ali očigledno nevoljno. Vitka i visoka kao većina muškaraca, Saldejka je poricala da je plemenitog roda, ali kad god bi se poveo razgovor o tome šta je radila pre nego što je položila zakletvu Lovca na Rog, uvek bi se nasmešila jednim od onih svojih retkih osmeha i promenila temu. Ali dobra je s mačem. „Ako Aes Sedai umiru...“

„Elejna je živa“, prekide je Birgita. Živa je i u nevolji. „Ona je naša briga, ali biće nam potrebno mnogo više mačeva kako bismo je spasli.“ I više od mačeva. „Neka neko zgrabi tog čoveka!“ Dve gardistkinje ščepaše Harka za kaput pre nego što on stiže da klisne u mrak. Očigledno da ne želi da se zadržava blizu mesta gde Aes Sedai umiru. Ne želi ni ona. „Pohvatajte... konje koji su višak i za mnom“, naredi, bacajući se Streli u sedlo. „I jašite kao da vam je požar za petama!“ Posluša samu sebe i mamuznu dugonogog sivog škopca i ne čekajući ostale.

Bio je to divlji galop kroz mračne vijugave ulice na kojima su ljudi tek počeli da se pojavljuju. Terala je Strelu da obilazi ono malo taljiga i kola koja su tako rano bila na ulici, ali ljudi i žene morali su da joj skaču s puta, često joj preteći pesnicama i psujući je na sav glas. Ona je samo terala škopca da galopira još brže, dok joj se plašt vijorio na leđima. Pre nego što je stigla do Mondelske kapije, oseti da se Elejna pomeri. Isprva nije bila sigurna, ali sada više nema sumnje. Elejna se kreće ka severoistoku, otprilike brzinom hoda. Veza joj je govorila da se oseća previše teturavo da bi mogla daleko da pešači, a možda da i uopšte hoda, ali i kola bi se kretala istom tom brzinom. Nebo bledi. Koliko će vremena proći pre nego što prikupi sve što joj je potrebno? U Unutrašnjem gradu ulica kruži ka središtu, pored kula koji se presijavaju u stotinu boja i prema zlatnim kupolama i bledim tornjevima Kraljevske palate, podignute povrh najvišeg kaemlinskog brda. Dok je galopirala rubom Kraljičinog trga, vojnici su zurili u nju. Dobijali su hranu iz velikih crnih kazana na baštenskim kolicima – kuvari su im sipali nekakav smeđi paprikaš na limene tanjire – i svi koje je videla nosili su oklopne prsnike, a kalpaci su im visili s balčaka. Dobro. Svaki trenutak koji može da uštedi zapravo je trenutak bliže Elejninom spasavanju.

Gardistkinje su u dvorištu Kraljičine konjušnice u dva reda vežbale mačevanje kada je galopom uletela, ali mačevi od povezanog pruća prestaše da klepeću kada se ona baci iz sedla, pusti Streline uzde i potrča ka kolonadi. „Hadora, trči da kažeš vetrotragačicama da me sačekaju u sobi s mapama!“, viknu ne usporavajući. „Sve do jedne! Sanetra, ti idi po kapetana Gajbona! I naredi da mi se osedla još jedan konj!“ Sa Strelom je za danas gotovo. Već je prošla pored stubova, ali nije se osvrnula da vidi da li je slušaju. Poslušaće je.

Trčala je kroz hodnike zidova zastrtih tapiserijama i uz široka mermerna stepeništa, gubila se i na sav glas psovala dok se trkom vraćala kuda je već prošla. Muškarci i žene u livrejama zgranuto su je gledali sklanjajući joj se s puta. Naposletku je stigla do lavovima izrezbarenih vrata sobe sa mapama, gde je zastala tek toliko da dvojici mišićavih gardista koji su bili na dužnosti kaže da puste vetrotragačice čim se pojave, nakon čega je ušla. Gajbon je već bio tu, u svom uglačanom oklopnom prsniku s tri zlatna čvora na ramenu, kao i Dijelin, koja je nežno i pažljivo zadizala svoje plave svilene suknje dok se kretala; njih dvoje su se zamišljeno mrštili na ogromnu kartu koja je kao mozaik bila izrađena u podu, kao i na više od desetine crvenih diskova duž severnog gradskog zida. Nikada ranije nije bilo toliko napada odjednom, čak ni deset, ali Birgita diskove jedva da je pogledala.

„Gajbone, potreban mi je svaki konj i halebarda koje možeš da namakneš“, reče otkopčavajući plašt i bacajući ga na svoj dugi radni sto. „Samostrelci i lukonoše moraće da sami izađu na kraj sa svime što se nekoliko narednih sati pojavi. Egvenu su zarobile Aes Sedai koje su Prijateljice Mraka i pokušavaju da je odvedu iz grada.“ Neki činovnici i glasnici zažamoriše, ali gazdarica Anan ih sve ućutka oštrom naredbom da se vrate na posao. Birgita se zagleda u šarenu kartu u podu, odmeravajući udaljenosti. Elejna kao da se kreće prema Kapiji praskozorja i putu ka reci Erinin, ali čak i da su se poslužile nekom od manjih kapija, odmakle su predaleko da bi im išta drugo sem istočnog zida bilo cilj. „Verovatno će je već izvesti kroz gradske kapije dok se mi pripremimo za pokret. Putovaćemo do ove strane grebena istočno od grada.“ I ono što će se desiti skloniti sa ulica, dalje od ljudi i njihovih domova. Svejedno je bolje da se to odigra na otvorenom. Na tim zamršenim ulicama, s konjanicima i halebardistima naguranim jednim uz druge, previše će ljudi samo smetati i preveliki će izgledi biti da dođe do nesrečnih slučajeva.

Gajbon klimnu, već govoreći šture naredbe u pero smeđe odevenim činovnicima, koji su ih brzo zapisivali i prosleđivali njemu na potpis i uručivanje mladim glasnicima u crveno-belom, koji su se bacali u trg čim bi im se hartija našla u ruci. Dečaci su bili prestravljeni. Birgita nije imala vremena da strahuje. Elejna ne oseća strah, a ona je zarobljenica. Tugu – da; ali ne strah.

„Svakako moramo da izbavimo Elejnu“, mirno odgovori Dijelin, „ali neće nam zahvaliti ako, čineći to, prepustimo Kaemlin Arimili. Ne računajući ljude na kulama i kapijama, skoro polovina izvežbanih vojnika i oružnika u gradu nalazi se na severnom zidu. Ako ostale povedeš sa sobom, samo još jedan napad biće joj dovoljan da osvoji deo zida. Samo samostreli i lukovi nisu dovoljni da zaustave njene vojnike. Ako osvoje deo zida, Arimiline snage pohrliće u grad u meri dovoljnoj da nadvladaju ono malo oružanih snaga koje bi ti da ostaviš. Time ćeš postići da zamenimo mesta, samo što ćeš ti biti u gorem položaju. Arimila će držati Kaemlin, a Elejna će biti ispred zidina, ali bez dovoljno oružnika da se probije u grad. Sem ako ti Prijatelji Mraka nekako nisu uveli čitavu vojsku u Kaemlin, nekoliko stotina ljudi poslužiće jednako dobro kao nekoliko hiljada.

Birgita se namršti na nju. Dijelin joj se nikada nije dopadala. Ne zna zašto, ali nakostreši se čim je ugleda. Prilično je sigurna da se ta žena isto tako oseća kada je o njoj reč. Nikada nije rekla „gore“, a da Dijelin smesta nije odgovorila s „dole“.

„Dijelin, tebi je stalo do toga da smestiš Elejnu na presto. Meni je stalo do toga da bude živa kako bi mogla da se popne na taj presto. Ili ne – samo da bude živa. Dugujem joj život i neću dopustiti da njen život uguše ruke Prijatelja Mraka.“ Dijelin frknu i vrati se posmatranju crvenih diskova, kao da može videti vojnike kako se bore, a namršti se toliko da joj se bore u uglovima očiju produbiše.

Birgita ukrsti ruke iza leđa i prisili se da miruje. Nestrpljenje joj nije davalo mira. Elejna se i dalje lagano primiče Kapiji praskozorja. „Gajbone, moraš nešto da znaš. Suočićemo se s najmanje dve Aes Sedai, a verovatno i više od toga. Takođe je moguće da imaju jedno oružje, ter’angreal, koje stvara kobnu vatru. Jesi li ikada čuo za to?“

„Nikada. Ali zvuči opasno.“

„O, jeste. Toliko opasno da je zabranjeno za Aes Sedai. Za vreme Rata Senke čak su i Prijatelji Mraka prestali da je koriste.“ Gorko se nasmeja. Sada je sve što zna o kobnoj vatri ono što joj je Elejna rekla. To znanje je zapravo poteklo od nje, ali zbog te činjenice sve je nekako još gore. Hoće li je sve pamćenje napustiti? Čini joj se da u poslednje vreme nije izgubila ništa od svojih sećanja, ali sve i da jeste – kako bi to mogla da zna? Sećala se nekih stvarčica o osnivanju Bele kule, delića onoga što su Gajdal i ona učinili kako bi pomogli da se Kula osnuje, ali ništa pre toga. Sva njena ranija sećanja bila su kao lanjski sneg.

„Pa, bar ćemo mi imati svoje Aes Sedai“, odgovori Gajbon, potpisujući još jedno naređenje. „Sve su mrtve, sem Elejne“, odvrati ona bezizražajno. To nikako nije moglo da se lepše kaže. Dijelin oštro uzdahnu i preblede. Jedna pisarka poklopi usta, a drugi pisar prevrnu mastionicu. Mastilo se u crnom mlazu razli preko stola i zakaplja na pod. Mesto da ga prekori, gazdarica Anford se uhvati za pisaći sto jednog drugog činovnika kako ne bi pala. „Nadam se da ću nadomestiti taj gubitak“, nastavi Birgita, „ali ne mogu obećati ništa sem da ćemo danas pretrpeti gubitke. Možda mnogo gubitaka.“

Gajbon se ispravi. Na licu mu se videlo da je zamišljen, ali pogled njegovih smeđe-zelenih očiju bio je nepokolebljiv. „Vidim da će danas biti zanimljiv dan“, naposletku odgovori. „Ali vratićemo kćer naslednicu – i to po svaku cenu.“ Dobar je čovek taj Čarlz Gajbon – i hrabar. To je dovoljno često pokazao na grudobranima. Naravno, previše je zgodan za njen ukus.

Birgita shvati kako hoda napred-nazad preko mozaika pa stade. Šta god Elejna mislila, ona ništa ne zna o vođenju vojske, ali zna da pokazivanje uznemirenosti može da uznemiri druge. Elejna je živa. To je najvažnije. Živa je i svakog trena je sve dalje. Levo krilo vrata se otvori i jedan od one dvojice mišićavih gardista obznani da su se Džulanija Fot i Kirejla Sartovni vratile. Gajbon se pokoleba, gledajući je, ali kada ona ništa ne reče – zapovedi čoveku da ih pusti.

Te dve žene bile su potpuno različite, bar naizgled, premda su obe nosile drvene štapove za šetnju. Džulanija je bila punačka i lepuškasta, malčice proseda crnka, dok je Kirejla bila niska i vitka, zakošenih zelenih očiju i plamenoriđih kovrdža. Birgita se zapita jesu li im to prava imena. Te Srodnice menjaju imena kao što druge žene menjaju čarape. Njihove jednostavne vunene haljine bile su prikladne za seoske torbarke, što su obe u prošlosti bile, a i jedna i druga bile su oštrog oka i vešte u tome da se staraju o sebi. Znaju kako da se razgovorom izvuku iz većine nevolja, ali jednostavni noževi koje nose za pojasevima nisu njihova jedina sečiva i mogle bi čak i nekog snažnog čoveka iznenaditi onim što umeju da urade s tim štapovima za šetnju. Obe padoše u naklon. Džulanijine suknje i plašt behu mokri i blatnjavi po skutima.

„Elorijen, Luan i Abel počeli su rano jutros da dižu logor, moja gospo“, kaza ona. „Zadržala sam se tek dovoljno dugo da se uverim kojim su se pravcem zaputili – ka severu – pre nego što sam došla da podnesem izveštaj.“

„Moja gospo, isto važi za Emlin, Aratelu i Pelivara“, dodade Kirejla. „Idu na Kaemlin.“

Birgita nije morala da baci pogled na veliku kartu raširenu preko stola i oznake na njoj. U zavisnosti od toga koliko su putevi blatnjavi i koliko će kiše padati, mogli bi već popodne stići do grada. „Obe ste bile dobre. Idite i potopite se u vrelu kupku“, reče Srodnicama. „Misliš li da su se možda predomislili?" upita ona Dijelin kada su dve žene izašle.

„Ne“, bez oklevanja joj odgovori ova, a onda uzdahnu i odmahnu glavom. „Bojim se da je najverovatnije da je Elorijen ubedila ostale da joj pruže podršku u zauzimanju Lavljeg prestola. Možda se nose mišlju da poraze Arimilu i preuzmu opsadu. Njihove snage su upola brojnije od njenih i dvostruko brojnije od naših.“ Nakon tih reči, ništa više nije kazala. Nije bilo potrebe. Čak i da pomoću Srodnica premeštaju vojnike, biće im veoma teško da brane zid protiv tolikog broja.

„Najpre da vratimo Elejnu, a onda ćemo da brinemo o njima“, reče Birgita. Gde su te krvave vetrotragačice?

Istog trena kada to pomisli, one uđoše. Predvodila ih je Čanel, kao neka razularena svilena duga. Izuzev Rinejle, koja je ušla poslednja i odevena u lanenu odeću, premda to ipak behu crvena bluza, zelene čakšire i tamnožuti pojas, tako da je i ona sasvim dovoljno drečava. Međutim, Rinejlin počasni lančić delovao je prazno čak i u poređenju sa onim koji je nosila Rajnin, jedna mlada žena okruglastih obraščića kojoj je s lančića preko obraza visilo svega šest zlatnih medaljona. Na Rinejlinom licu bio je izraz hrabrog trpljenja.

„Ne volim kada mi prete!“, besno reče Čanel, njušeći zlatnu mirisnu kutiju koja joj je sa zlatnog lančića visila oko vrata. Sva se zajapurila. „Ona gardistkinja mi je kazala da će, ako ne budemo potrčale... Nije bitno šta je tačno kazala. Bila je to pretnja, a ja ne dozvoljavam da...“

„Elejnu su zarobile Aes Sedai koje su zapravo Prijateljice Mraka“, prekide je Birgita. „Potrebno mi je da otvorite kapiju za ljude koji idu da je spasavaju.“ Ostale vetrotragačice zažagoriše. Čanel oštro mahnu, ali samo Rinejla zaćuta. Ostale samo nastaviše da pričaju šapatom, na Čanelino očigledno nezadovoljstvo. Sudeći po silnim medaljonima na njihovim počasnim lančićima, nekoliko njih je čak po položaju bilo ravno njoj.

„Zašto si pozvala sve nas samo zarad jedne kapije?“, htede da čuje. „Kao što vidiš, držala sam se pogodbe. Dovela sam sve, baš kao što si naredila. Ali zašto ti je bilo potrebno da dođe više nas?“

„Zato što ćete sve da obrazujete krug i da otvorite kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu hiljade ljudi i konja.“ To je bio jedan razlog.

Čanel se ukoči – i nije bila jedina. Kurin, lica kao od crnog kamena, gotovo da zadrhta od besa i uvređenosti, a Risejl – obično veoma dostojanstvena žena – zaista zadrhta. Senina, izboranog lica i sa starim belezima koji su govorili kako je nekada nosila više od šest naušnica – i to debljih nego što su ove koje sada nosi – dodirnu draguljima ukrašeni bodež zadenut za njenu zelenu kanicu.

„Vojnike?" uvređeno upita Čanel. „To je zabranjeno! U našoj pogodbi se kaže da nećemo uzimati učešća u tvom ratu. Zaida din Parede Crna Krila tako je naredila – a sada kada je ona gospa od brodovlja, ta zapovest ima još veću težinu. Posluži se Srodnicama. Posluži se sa Aes Sedai.“

Birgita priđe tamnoputoj ženi i pogleda je pravo u oči. Srodnice su za to beskorisne. Nijedna od njih nikada nije koristila Moć kao oružje. Možda i ne znaju kako. „Ostale Aes Sedai su mrtve“, tiho kaza. Neko iza nje zaječa, neki pisar. „Šta vam vaša pogodba vredi ako je Elejna izgubljena? Arimila je svakako neće poštovati.“ Iz petnih žila se upinjala da sve to izgovori mirnim glasom. Upinjala se da joj glas ne drhti od besa, od straha. Te žene su joj potrebne, ali ne može da im kaže zašto – inače bi Elejna zaista bila izgubljena. „Šta će Zaida reći ako upropastite njenu pogodbu sa Elejnom?“

Čanelina tetovirana šaka opet diže filigransku mirisnu kutiju, ali stade na pola puta do njenog nosa, pa je pusti da opet padne među mnogobrojne draguljima ukrašene ogrlice. Sudeći po onome što Birgita zna o Zaidi din Parede, ona bi bila više nego nezadovoljna ako bilo ko upropasti tu pogodbu – a nije ni dolazilo u obzir da Čanel želi da se suoči s besom te žene. Međutim, delovala je samo zamišljeno. „U redu“, trenutak kasnije odgovori ona. „Ali samo radi prevoza. Je li dogovoreno?“ Ona poljubi vrhove prstiju desne šake, pripremajući se da sklopi pogodbu.

„Moraš da radiš jedino ono što budeš želela“, odgovori Birgita okrećući se. „Gajbone, vreme je. Mora da su je već odvele do kapije.“

Gajbon prikopča mač, pa uze kalpak i čelične oklopne rukavice, a onda pođe za njom i Dijelin iz sobe s mapama. Za njim pođoše vetrotragačice, a predvodila ih je Čanel, koja je glasno i uporno ponavljala da će one samo otvoriti kapiju. Birgita šapatom izdade Gajbonu uputstva pre nego što ga ostavi da krupnim koracima grabi prema prednjem delu palate, dok je ona žurila ka dvorištu Kraljičine konjušnice, gde je zatekla mrkog škopca zatupaste gubice kako je čeka s njenim sedlom na sebi, a uzde mu drži mlada konjušarka kose u pletenici sličnoj njenoj. Takođe je zatekla svih stotinu dvadeset jednu gardistkinju oklopljene i u sedlima. Penjući se u sedlo svog mrkova, ona im mahnu da je prate. Sunce je bilo zlatna kugla koja se odlepila od obzorja na nebu sa svega nekoliko visokih belih oblačaka. Bar neće morati da se nose i s kišom. Čak bi i kola možda mogla da se iskradu za vreme jedne od onih jakih kišnih oluja koje su u poslednje vreme pogađale Kaemlin.

Kraljičin trg sada se nije video od debele zmijolike povorke ljudi u redovima od po desetoro ili dvanaestoro koja se u oba smera pružala daleko van vidnog polja. Konjanici s kalpacima i oklopnim prsnicima smenjivali su se s ljudima sa svakakvim mogućim kalpacima, koji su na ramenima nosili halebarde, mahom oklopljeni u verižnjače, kožuhe opšivene čeličnim diskovima i samo u retkim slučajevima oklopne prsnike. Svaku skupinu, bilo veliku bilo malu, predvodio je barjak Kuće. Ili barjak plaćeničke družine. Najamnici su danas pred previše očiju da bi pokušavali da zabušavaju. Izuzev samostrelaca i lukonoša, u toj povorci je blizu dvanaest hiljada ljudi, a dve trećine njih je u sedlima. Koliko će ih izginuti pre podneva? Potisnu tu misao. Bili su joj potrebni svi do jednog kako bi ubedila Morski narod. Moguće je da bi svako ko danas bude poginuo svejedno sutra poginuo braneći zid. Svi do jednog su došli u Kaemlin spremni da daju život za Elejnu.

Na čelu povorke bilo je više od hiljadu gardista, čiji su se kalpaci i oklopni prsnici belasali na suncu. Duga koplja čeličnih glava držali su pod tačno istim uglom, a prvi među njima čekao je iza barjaka Andora, propetog belog lava na skerletnom polju, i Elejninog barjaka, zlatnog ljiljana na plavom, na obodu jednog od mnogih kaemlinskih parkova. U svakom slučaju, to je nekada bio park, ali stotinama godina stari hrastovi posečeni su i odvučeni odatle, skupa sa ostalim drvećem i busenjem cveća, a zaostali panjevi su povađeni kako bi se napravio stotinu koraka širok brisani prostor. Šljunkom posute staze i travnate površine odavno su se pretvorile u kaljugu od gaženja silnih kopita i čizama. Tri druga parka oko palate isto su prošla – pretvorena su u mesta za tkanje kapija.

Gajbon i Dijelin su već bili tu, skupa sa svim lordovima i gospama koji su odgovorili na Elejnin poziv, od mladog Perivala Manteara do Branina Martana i njegove supruge. Svi su bili u sedlima. Perival je imao na sebi kalpak i oklopni prsnik, baš kao svi drugi muškarci tu. Braninovi su bili jednostavni i neugledni, blago ulubljeni tamo gde oružarev čekić nije mogao da ih ispravi; bile su to alatke njegovog zanata, isto kao mač jednostavnog balčaka u kaniji na njegovom boku. Perivalovi su bili pozlaćeni, baš kao Konejlovi i Branletovi, ukrašeni srebrom izrađenim nakovnjem Manteara, dok su na njihovima bili naslikani crni orlovi Nortana i crveni leopardi Gilijarda. Lepi su to oklopi, za gledanje. Birgita se nadala da će žene imati dovoljno pameti da ne daju tim dečacima da ulaze u borbu. A onda, gledajući neke od tih žena u lica, sumorna i rešena, nadala se da će imati makar toliko pameti da one ne ulaze u borbe. Bar nijedna od njih ne nosi mač. Jednostavna istina jeste da žena mora biti mnogo veštija od muškarca da bi mu se suprotstavila mačem. U suprotnom, snažnije mišice prevelika su prednost. Mnogo je bolje služiti se lukom.

Vetrotragačice su se mrštile dok su se nelagodno premeštale s jedne na drugu bosu nogu po zemlji još blatnjavoj od jučerašnje kiše. Na vlagu su navikle, ali ne i na blato.

„Ovaj čovek neće da mi kaže gde kapija treba da bude otvorena“, besno reče Čanel, pokazujući ka Gajbonu dok je Birgita silazila iz sedla. „Hoću da završim s time, pa da idem da operem noge.“

„Moja gospo!“, začu se neki ženski glas niz ulicu. „Moja gospo Birgita!“ Rina Harfor dotrča jureći uz red gardista, visoko zadižući crvene suknje, tako da su joj se noge u čarapama videle čak do kolena. Birgita nikada nije videla tu ženu ni da ubrza korak. Gazdarica Harfor je jedna od onih žena koje uvek sve rade savršeno. Svaki put kada bi se njih dve srele, Birgita je bila svesna sve do poslednje greške koju je napravila. Dva čoveka u crveno-belim livrejama jurila su za njom s nosilima. Kada se približiše, Birgita vide da je na njima jedan visoki gardista bez kalpaka, sa strelom zarivenom u desnicu i još jednom u desnoj butini. Krv je lila niz obe strele, tako da je ostavljao za sobom tanak trag kapljica po kaldrmi. „Moja gospo, uporno je zahtevao da smesta bude donet ili pred tebe, ili pred kapetana Gajbona“, zadihano objasni gazdarica Harfor, hladeći se jednom rukom.

Mladi gardista pokuša da se pridigne u sedeći položaj, ali Birgita ga pritisnu da ostane da leži. „Moja gospo, tri ili četiri najamničke družine napadaju Farmadinšku kapiju“, reče. Po izrazu njegovog lica i boji njegovog glasa videlo se da je u teškim bolovima. „Mislim, iz unutrašnjosti grada. Postavili su lukonoše da obore svakoga ko bude pokušao da maše zastavama i zatraži pomoć, ali meni je pošlo za rukom da se izvučem, a konj mi je izdržao taman dovoljno da stignem.“

Birgita procedi psovku. Spremna je da se kladi kako su među njima Kordvin, Gomajsen i Bakuvan. Trebalo je da pritisne Elejnu da ih izbaci iz grada čim su počeli da postavljaju zahteve. Nije ni shvatila da je to naglas rekla sve dok ranjeni gardista nije progovorio.

„Ne, milostiva. Bar ne Bakuvan. On i jedno desetak njegovih ljudi navratili su da bac... ovaj, da ubiju vreme, a poručnik misli da ne bismo izdržali da nije njih. To ako i dalje pružaju otpor. Kada sam se poslednji put osvrnuo, napadači su razbijali vrata Kule opsadnim ovnovima. Ali to nije sve, moja gospo. Ljudi se prikupljaju u Donjem Kaemlinu, ispred kapija. Ima ih deset hiljada, ako ne i više. Teško je odrediti, kako tamo ulice krivudaju.“

Birgita se lecnu. Deset hiljada ljudi dovoljno je da se napad spolja sprovede u delo bez obzira na to da li će se plaćenički napad odbiti ili ne, sem ako ona sve snage ne pošalje tamo – a to ne može da učini. Šta za ime Svetlosti da radi? Plamen je spalio, ume da pripremi nečije spasavanje iz tvrđave, ili izviđanje u neprijateljskoj zemlji – i to uverena da dobro zna šta radi – ali ovo je bitka od koje zavisi sudbina Kaemlina, a možda i presto. Svejedno, mora se izboriti s time. „Gazdarice Harfor, vrati ovog čoveka u palatu i molim te, postaraj se da mu se rane izviđaju.“ Nema nikakve svrhe zamoliti vetrotragačice da ga Izleče. Već su jasno stavile do znanja kako je po njima to ravno uzimanju učešća u ratu. „Dijelin, ostavi mi svu konjicu i hiljadu halebardista. Ti povedi ostale, kao i sve dostupne samostrelce i lukonoše. Pokupi sve koji mogu da drže mač u rukama. Ako se ispostavi da kapija još nije razvaljena kada te Srodnice dovedu tamo, postaraj se da tako i ostane. Ako je kapija pala, zauzmi je. I drži taj krvavi zid dok se ne vratim.“

„U redu“, odgovori Dijelin kao da su to najlakša naređenja za izvršavanje na celom svetu. „Konejle, Katalin, Branlete i Perivale – vi polazite sa mnom. Vaša pešadija bolje će se boriti ako budete prisutni.“ Konejl je izgledao razočarano, pošto je nesumnjivo zamišljao sebe kako jaše u plemenitom jurišu, ali svejedno je prikupio uzde i prošaptao nešto zbog čega su se dva mlađa dečaka zasmejala.

„I moja konjica će se bolje boriti ako budem s njima“, pobuni se Katalin. „Hoću da pomognem u Elejninom spasavanju.“

„Došla si da joj pomogneš da dođe do prestola“, odbrusi joj Dijelin, „i ima da ideš tamo gde si potrebna kako bi se to ostvarilo, ili ćemo nas dve kasnije opet da popričamo.“ Šta god da je to značilo, Katalin pocrvene, ali nadureno potera konja za Dijelin i ostalima.

Gajbon pogleda Birgitu, ali ništa ne reče, mada se verovatno pitao zašto nije poslala još ljudi. Neće da u javnosti dovodi u pitanje njena naređenja. Muka je u tome što ona ne zna koliko će Crnih sestara biti sa Elejnom. Potrebne su joj sve vetrotragačice i potrebno joj je da one budu ubeđene kako su joj baš sve potrebne. Da je bilo vremena, povukla bi osmatrače sa spoljnih kula, povukla bi čak i posadu u stražarama koje brane kapije.

„Otvori kapiju“, reče ona Čaneli. „Odmah na ovoj strani grebena istočno od grada, tačno na Erininskom drumu i okrenutu od grada.“

Vetrotragačice obrazovaše krug, radeći šta god moraju da rade kako bi se međusobno povezale, što je trajalo krvavo dugo. Odjednom, uspravni srebrnasto-plavi procep kapije se pojavi, pa se proširi u otvor pet koraka visok, što se pružao čitavom širinom raščišćenog prostora i kroz koji se video široki put od nabijene zemlje; peo se uz blagu padinu deset hvata visokog grebena prema reci Erinin. Arimilini logori bili su iza tog grebena. Uzevši u obzir novopridošle vesti, moguće je da su prazni – uz malo sreće, i jesu – ali u svakom slučaju sada ne može da se bavi njima.

„Napred i u naređeni razmeštaj!“, viknu Gajbon i potera visokog mrkova kroz kapiju, praćen okupljenim plemićima i gardistima, kojih je bilo po desetorica u redu. Gardisti krenuše da se odvajaju ulevo i gube s vidika, dok plemiči zauzeše položaj malčice uz greben. Neki pogledaše prema gradu kroz durbine. Gajbon sjaha i pognut potrča da kroz svoj durbin baci pogled preko grebena. Birgita je skoro osećala nestrpljenje gardistkinja koje su čekale iza nje.

„Nije ti bila potrebna ovolika kapija“, reče Čanel, mršteći se na povorku konjanika koji su ulazili u kapiju. „Zašto...“

„Pođi sa mnom“, reče Birgita, hvatajući vetrotragačicu za ruku. „Hoću nešto da ti pokažem.“ Vodeći mrkova za uzde, povuče ženu prema kapiji. „Možeš da se vratiš kada to budeš videla.“ Ako išta zna o Čanel, ona je ta koja predvodi krug. Što se ostalih tiče, računa na ljudsku prirodu. Nije se osvrtala, ali umalo da nije uzdahnula od olakšanja kada je iza sebe čula kako ostale vetrotragačice šapatom razgovaraju. Slede ih.

Šta god da je Gajbon video, bile su to dobre vesti, jer se ispravio pre nego što je potrčao niz padinu prema svom konju. Arimila mora da je potpuno ogolila svoje logore. To onda znači da je pred Farmadinškom kapijom dvadeset hiljada ljudi, ako ne i više. Svetlost dala da još nije pala. Ali najpre Elejna. Na prvom mestu i iznad svega ostalog.

Kada stiže do Gajbona, koji se vratio u sedlo svog dorata, gardistkinje se razmestiše u tri reda iza Kasejle. Sada je čitava stotinu koraka široka kapija bila ispunjena ljudima i konjima, koji su jurili levo i desno da se pridruže ostalima što su se već rasporedili u tri reda s leve i desne strane puta. Dobro. Još neko vreme vetrotragačice neće moći da se lako vrate kroz kapiju. Jedna kola sa zasvođenom platnenom pokrivkom i zapregom od četiri konja, okružena malom skupinom konjanika, zaustaviše se na putu neposredno nakon poslednjih zgrada Donjeg Kaemlina, možda milju daleko. Iza njih, ljudi su se žurno gurali po otvorenim tržnicama sazidanim od cigle duž puta, trudeći se da žive najbolje što mogu – ali, što se nje tiče, kao da nisu ni postojali. Elejna je u tim kolima. Birgita pruži ruku ne skidajući pogled s vozila, a Gajbon joj spusti u dlan svoj mesingani durbin. Kola i konjanici naglo se približiše kada prinese durbin oku.

„Šta si htela da vidim?“, htede da čuje Čanel.

„Samo trenutak“, odgovori Birgita. Tamo su bila četiri muškarca, od kojih su trojica bila na konjima, ali daleko važnije behu sedam žena u sedlima. Durbin je bio dobar, ali ne toliko da bi ona mogla da s te daljine razazna bezvremena lica. Ipak, mora pretpostaviti kako su svih sedam Aes Sedai. Možda izgleda da je osam naprema sedam približno jednako – ali nije tako kada je onih osam povezano. Ne ako može da tih osam natera da uzmu učešća. Šta li su Prijateljice Mraka pomislile kada su videle na hiljade vojnika i oružnika kako se pojavljuju iz nečega što je njima izgledalo kao mreškanje vazduha? Spusti durbin. Plemići su poterali konje niz greben dok su njihovi oružnici odlazili da stanu u bojne redove.

Ma koliko da su Prijateljice Mraka bile iznenađene, nisu okolišale. Munje sevnuše iz vedrog neba i kao srebrno-plave strele gromoglasno udariše po zemlji i počeše da bacaju u vazduh ljude i konje kao slamke. Konji stadoše da se propinju, otimaju i njište, ali ljudi su se borili da ovladaju svojim atovima i da ih zadrže na mestu. Niko se nije dao u beg. Grmljavina koja je pratila one udare munja pogađala je Birgitu kao da je reč o udarcima. Osećala je kako joj se kosa kostreši. Vazduh je bio pun nekog... oštrog mirisa. Kao da je pecka. Munje se opet zariše u redove vojnika. U Donjem Kaemlinu, ljudi počeše da beže. Većina ih je bežala, ali neke budale su čak otrčale na mesta s kojih se pruža bolji pogled. Krajevi uzanih ulica što su gledali na put počeše da se pune posmatračima.

„Ako ćemo već da se suočimo s time, bolje da budemo u pokretu i da im tako otežamo da nas napadaju“, reče Gajbon, prikupljajući uzde. „Moja gospo, uz tvoju dozvolu?“

„Izgubićemo manje ljudi ako budu u pokretu“, saglasi se Birgita, a on potera konja niz greben.

Kasejla zauzda konja ispred Birgite i pozdravi rukom preko grudi. Iza prečaga na viziru njenog lakiranog kalpaka videlo se da joj je uzano lice zlosutno. „Milostiva, tražim dozvolu da se Telesna straža pridruži bojnom redu.“ Veliko slovo se prosto čulo. One nisu tek tamo neka telesna straža, već Telesna straža kćeri naslednice i biće kraljičina Telesna straža.

„Dozvola data“, odgovori Birgita. Ako iko ima pravo na to, onda su to te žene.

Arafeljanka okrenu konja i galopom ga potera niz padinu, praćena ostatkom Telesne straže, kako bi zauzele svoja mesta među munjama zasutim bojnim redovima. Jedna najamnička družina, možda dve stotine ljudi s crnim kalpacima i oklopnim prsnicima, koji su jahali iza crvenog barjaka sa crnim vukom u trku, zastade kada vide u šta jaše, ali ljudi iza barjaka nekoliko plemićkih kuća počeše da se guraju pored njih, tako da nisu imali drugog izbora nego da nastave. Većina velmoža odjahala je da predvodi svoje ljude, Branin i Kelvin, Lerid i Barel, kao i ostali. Nijedan od njih nije oklevao kada je ugledao svoj barjak. Sergaza nije bila jedina žena koja je poterala konja nekoliko koraka, kao da je i ona nameravala da se pridruži svojim oružnicima kada je njen barjak izašao kroz kapiju.

„Korakom!" viknu Gajbon, kad bi ga čuli od grmljavine. Svuda duž reda, drugi glasovi ponoviše njegovo naređenje. „Napred!“ Poteravši dorata, lagano pojaha prema Crnim Aes Sedai, dok su munje sevale i tutnjale, a ljudi i konji leteli kroz vazduh.

„Šta si htela da vidim?" opet zatraži da čuje Čanel. „Hoću da odem odavde.“ Trenutno su izgledi za to bili slabi. Ljudi još dolaze kroz kapiju, galopirajući ili trčeći kako bi sustigli bojni red. Sada su i ognjene kugle počele da padaju među vojnike, što je bilo praćeno novom kišom razbacane zemlje, ruku i nogu. Konjska glava tromo je letela kroz vazduh.

„Ovo“, odgovori Birgita, pokazujući prizor ispred njih. Gajbon je poterao konja kasom, povukavši ostale za sobom – tri prva reda nepokolebljivo su napredovala, dok su ostali iz sve snage žurili da im se pridruže. Odjednom kao nečija noga debeli zrak nečega nalik na tečnu belu vatru sevnu iz smera jedne žene pored kola. Doslovce izreza petnaest koraka širok procep u redovima vojnika. Na tren oka, treperave iskre zalebdeše u vazduhu, prilike pogođenih ljudi i konja, a onda nestaše. Zrak se odjednom trznu u vazduh, sve više i više, a onda se ugasi, ostavljajući tamnoljubičastu liniju u Birgitinim očima. Kobna vatra, koja sagoreva ljude iz Šare, tako da su umrli i pre nego što ih je pogodila. Prinese durbin oku samo na toliko da uoči ženu koja drži tanak crni štapić, možda korak dugačak.

Gajbon otpoče juriš. Bilo je prerano, ali jedina preostala nada bila mu je da se približi dok još ima živih vojnika. Sem jedne. Preko grmljavine koja je pratila ognjene kugle i munje začu se nejednak krik: „Elejna i Andor!“ Nejednak, ali grlen. Svi barjaci su se vijorili. Hrabar prizor, ako čovek može da zanemari koliko tih barjaka pada. Konj i njegov jahač pogođeni ognjenom kuglom jednostavno se razleteše, kao i ljudi i konji oko njih. Nekima koji su popadali pođe za rukom da opet ustanu. Jedan konj bez konjanika ustade na tri noge, pokuša da pojuri i pade bacakajući se.

„Ovo?“, s nevericom upita Čanel. „Nemam nikakvu želju da gledam kako ljudi umiru.“ Još jedan mlaz kobne vatre načini skoro dvadeset stopa širok prodor u naletu vojnika pre nego što se zari u zemlju i raseče rov koji se protezao pola puta do kola pre nego što nestade. Mrtvih beše podosta, mada ne onoliko kako se činilo da bi trebalo da ih bude. Birgita se toga nagledala u bitkama za vreme Troločkih ratova, kada se koristila Moć. Na svakog čoveka koji je nepomično ležao dolazila su dvojica ili trojica koji su pokušavali da teturavo ustanu ili zaustave krvarenje. Na svakog ukočenog mrtvog konja dolazila su dva koja su se dizala na klecave noge. Kiša ognja i munja neometano se nastavljala.

„Onda stani tome u kraj“, reče joj Birgita. „Ako pobiju sve vojnike, ili samo dovoljno njih da se ostali daju u beg – Elejna je izgubljena.“ Ne zauvek. Plamen je spalio, pratiće je do kraja života kako bi je oslobodila, ali samo Svetlost zna šta bi sve one mogle da joj u međuvremenu učine. „Od Zaidine pogodbe neće biti ništa. Ti ćeš biti ta koja je dozvolila da do toga dođe.“

Jutro još nije bilo toplo, ali Čanelino čelo orosilo se znojem. Ognjene kugle i munje tukle su konjanike koji slede Gajbona. Žena sa štapom opet diže ruku. I ne gledajući kroz durbin, Birgita beše sigurna da je uprt pravo u Gajbona. On mora da ga je video, ali nije skrenuo ni za dlaku.

Odjednom, još jedna munja sevnu – i pogodi ženu sa štapom. Ona odlete u jednom smeru, a njen konj u drugom. Jedan konj u zaprezi pade na zemlju, a ostali zaigraše i propeše se. Počeli bi da beže, samo da nije njihovog mrtvog parnjaka. I ostali konji oko kola počeli su da se propinju i padaju. Kiša vatre i munja prestade kada Aes Sedai počeše da se bore da povrate vlast nad konjima i ne ispadnu iz sedala. Mesto da pokušava da smiri svoju zapregu, čovek na vozarskom sedištu skoči na zemlju, pa isuka mač i pojuri prema konjanicima koji su dolazili. Posmatrači u Donjem Kaemlinu opet potrčaše, ali ovoga puta što dalje odatle.

„Ostale hvatajte žive!“, prasnu Birgita. Ne mari mnogo za to da li će ostati u životu – svejedno će ubrzo biti pogubljene zbog toga što su Prijateljice Mraka i ubice – ali Elejna je u tim krvavim kolima!

Čanel ukočeno klimnu i konjanice oko kola počeše da padaju sa svojih nemirnih atova i da se bacakaju po zemlji, kao da su im i noge i ruke vezane. Što naravno i jesu bile. Onaj čovek koji se zaleteo na vojnike pade na lice i ostade da leži na zemlji, otimajući se. „Stavila sam i štit na žene“, reče Čanel. Bez obzira na to što su držale Moć, nisu bile ravne osmočlanom krugu.

Gajbon diže ruku i juriš se uspori u hod. Neverovatno koliko je sve to kratko trajalo. Prešao je manje od pola puta do kola. Konjica i pešadija još su navirale kroz kapiju. Bacajući se u sedlo svog mrkova, Birgita galopom potera konja ka Elejni. Krvava žena, pomislila je. Kroz vezu se ni u jednom trenutku nije osetila ni trunčica straha.