Bodež snova

17 Bronzani medved

Ostavivši gazdaricu Harfor i gazda Norija, Elejna je žurno krenula prema Sobi s mapom, i dalje držeći saidar. Žurno, ali ne užurbano. Deni i tri gardistkinje išle su ispred nje, neprestano tražeći pretnju, a ostale četiri odlučno su stupale za njom. Čisto sumnja da će se Dijelin dugo zadržati osvežavajući se, bez obzira je li reč o dobrim ili lošim vestima. Svetlost poslala da su dobre. Birgita, ruku sklopljenih iza leđa i namrštena, utonula je u tišinu dok su hodale, mada je svaki bočni hodnik posmatrala kao da iz njega očekuje napad. Kroz vezu se i dalje osećala zabrinutost. Elejna zevnu pre nego što je stigla da se zaustavi.

To što nije htela da izaziva širenje glasina nije bio jedini razlog zbog kojeg je hodala tako lagano i dostojanstveno. Sada u hodnicima ima više slugu. Ljubaznosti radi, morala je da ponudi smeštaj u palati plemićima kojima je pošlo za rukom da sa oružnicima stignu do grada – ako se prilično slobodno računa šta su oružnici; neki su bili dobro uvežbani i svakoga dana nosili mač, dok su drugi išli za plugom pre nego što su ih njihovi gospodar ili gospa pozvali da ih prate – a priličan broj je to prihvatio. Mahom oni koji nemaju boravište u Kaemlinu, ili – pretpostavljala je – nemaju novca. Seljaci i težaci možda misle da su svi plemići bogati, a većina ih svakako jeste imućna, makar u poređenju s njima, ali troškovi koje njihov položaj i dužnosti zahtevaju toliki su da mnogi broje svaki novčić jednako marljivo kao svaka domaćica. Nije znala šta će s najsvežijim pridošlicama. Plemići već spavaju po troje i četvoro u krevetu, tamo gde su kreveti dovoljno široki; u svim sem u onim najužim mogu da spavaju po dvojica, što i čine. Mnoge Srodnice spale su na ležajeve na podovima u odajama za sluge – i hvala Svetlosti što je proleće to omogućilo.

Izgleda da su svi njeni plemeniti gosti izašli u šetnju, a kada bi joj se ljubazno obratili, morala je da staje i prozbori s njima bar po nekoliko reči. Sergaza Gilbern, sitna i vitka u zelenoj jahaćoj haljini, tamne kose blago prošarane sedim vlasima, sa sobom je dovela svih dvadeset svojih oružnika, i ostareli Kelvin Janevor, vižljast i odeven u gotovo neprimetno zakrpljeni vuneni plavi kaput – doveo je desetoricu – dobili su dovoljno pažnje kao mršavi Barel Lajden i debela Antela Šarplin, premda su ovo dvoje Visoka sedišta, mada manjih kuća. Svi su krenuli da je podrže s vojskom, koliko god da su mogli da sakupe, i niko od njih nije ustuknuo kada je saznao kakvi su im izgledi. Ali danas mnogi izgledaju kao da im je nelagodno. Niko to nije pomenuo – svi su bili puni lepih želja i nada da će ubrzo biti krunisanje, govoreći kolika im je čast to što je slede – ali na svim licima videla se zabrinutost. Arilinda Branstrom, obično toliko gorljiva da bi čovek pomislio kako je ubeđena da je njenih pedeset oružnika sasvim dovoljno da sami preokrenu stvari u Elejninu korist, nije bila jedina koja je grizla usne, a Lerid Trehend, zdepast i škrt na rečima i obično nepokolebljiv kao kamen, nije bio jedini koji se mrštio. Čak su i vesti o Gajbonu i pomoći koju je doveo izazvale samo kratke smeške, koje je ubrzo progutala nelagoda.

„Misliš li da su čuli za Arimilinu samouverenost?“, upita jednog kratkog trenutka kada nije odgovarala na klanjanja i naklone. „Ne, to ne bi bilo dovoljno da se Arilinda ili Lerid uznemire.“ To dvoje se verovatno ne bi uznemirilo ni da čuju kako se Arimila našla unutar zidina – i to s trideset hiljada ljudi.

„Ne bi“, saglasi se Birgita. Baci pogled oko sebe kao da hoće da vidi je li iko sem gardistkinja dovoljno blizu da je čuje, pre nego što nastavi. „Možda su zabrinuti zbog istog što mene brine. Nisi se ti izgubila kada smo se vraćale. Bolje reći, imala si pomoć u tome.“

Elejna zastade da na brzinu prozbori nekoliko reči s jednim sedokosim parom u vunenoj odeći koja bi pristajala imućnim seljacima. Majur Branina i Elvejne Martan podsećao je na neku veliku seljačku kuću, razuđenu i široku, u kojoj su živela pokolenja. Trećina njihovih oružnika bili su njihovi sinovi i unuci, nećaci i rođaci. Samo oni koji su bili premladi ili prestari za sedlo ostavljeni su da se pobrinu za setvu. Nadala se da nasmešeni bračni par nije pomislio da ih zanemaruje, ali nastavila je da hoda skoro čim je stala. „Kako to misliš, imala sam pomoč?“, htede da čuje.

„Palata se... promenila.“ Na trenutak se kroz vezu pronese zbunjenost. Birgita se nasmeši. „Znam da to zvuči suludo, ali izgleda mi kao da je celo ovo čudo sazdano po nekom neznatno drugačijem nacrtu.“ Jedna gardistkinja ispred njih se spotače, pa se pribra. „Imam dobro pamćenje...“ Birgita se uskoleba, a veza se ispuni mešavinom osećanja koje ona brzo uguši. Većina njenih uspomena na prošle živote nestala je kao lanjski snegovi. Nije ostalo ništa od vremena pre osnivanja Bele kule, a četiri života koja je proživela od tada pa do kraja Troločkih ratova počeli su da se raspršuju. Nju malo toga plaši, ali bojala se da će ostati i bez ostatka svojih sećanja, naročito uspomena na Gajdala Kejna. „Ne zaboravljam stazu kojom sam jednom prošla“, nastavi, „a neki od ovih hodnika nisu kao što su bili. Neki kao da su... pomereni. Drugi više nisu tu, a neki su potpuno novi. Koliko mogu da ocenim, niko o tome ne priča, ali mislim da stariji ćute jer se boje da gube razum, a mlađi se plaše da će ostati bez nameštenja.“

„To je...“ Elejna umuknu. Očigledno da to nije nemoguće. Birgita nije od onih koje iznenada umišljaju stvari. Odjednom je imalo smisla to što je Naris nevoljno izašla iz njenih odaja, a možda i Rinina zbunjenost. Skoro da požele da je ošamućena zbog toga što je u drugom stanju. „Ali kako? Nisu to Izgubljeni“, odlučno kaza. „Da mogu da učine ovako nešto, odavno bi oni to uradili, i još gore od toga... I tebi dobar dan, lorde Aubreme.“

Vitak, istrošen i ćelav, sem tankog ruba sede kose oko ušiju, Aubrem Persenor trebalo bi da se igra s decom svoje unučadi, ali leđa su mu prava, a pogled bistar. Među prvima je stigao do Kaemlina, sa skoro stotinu ljudi i prvim vestima da Arimila Marn kreće na grad, a da je Nijana i Elenija podržavaju. On poče da se priseća kako se borio za njenu majku u Nasleđivanju, sve dok Birgita ne promrmlja da je gospa Dijelin čeka.

„O, u tom slučaju nemoj da te ja zadržavam, moja gospo“, srdačno joj kaza starac. „Molim te, pozdravi gospu Dijelin. Bila je toliko zauzeta da ni dve reči nisam progovorio s njom otkad sam stigao u Kaemlin. Prenesi joj moje nasrdačnije pozdrave, ako ti nije teško.“ Kuća Pensenor bila je saveznik Dijelinine kuće Taravin od pamtiveka.

„Nisu Izgubljeni“, kaza Birgita kada se Aubrem udalji dovoljno da nije mogao da je čuje. „Ali šta je uzrok tome – samo je prvo pitanje. Hoće li se opet dogoditi? A ako se dogodi, hoće li tada nastale promene opet biti dobroćudne? Ili ćeš se možda jednoga dana probuditi u sobi bez prozora i vrata? Šta biva ako spavaš u sobi koja nestaje? Ako hodnik može da ode, može i soba. A šta ako se to ne dešava samo u palati? Moramo da otkrijemo da li sve ulice i dalje vode tamo kuda su vodile. Šta ako narednog puta nestane deo gradskih zidina?“

„Ti zaista misliš tmurne misli“, sumorno joj reče Elejna. Čak i ispunjena Moći, od tih mogućnosti koje je Birgita navela utroba joj se prevrnula.

Birgita dodirnu četiri zlatna čvora na ramenu svog crvenog kaputa s belim okovratnikom. „To ide sa ovim.“ Zanimljivo, ali zabrinutost koja se pronosila kroz vezu smanjila se sada kada ju je podelila s njom. Elejna se nadala da ta žena ne misli kako ona ima odgovore. Ne, to je zaista nemoguće. Birgita je predobro zna da bi to mislila.

„Deni, da li te ovo plaši?“, upita. „Priznajem da mene plaši.“

„Ne više nego što je neophodno, milostiva“, odgovori zdepasta žena ne prestajući da pažljivo osmatra šta ih čeka napred. Dok su ostale hodale s rukama na balčacima, njoj je šaka počivala na njenoj dugoj palici. Glas joj je bio staložen i neposredan baš kao i lice. „Jednom se desilo da mi je izvesni vozar po imenu Eldrin Hakli skoro slomio vrat. On obično nije grub čovek, ali te noći je bio pijan preko svake mere. Nisam mogla da ga uhvatim u polugu, a moja palica kao da se odbijala od njegove lobanje bez ikakvih posledica. Tada sam se plašila daleko više nego sada, jer sam sa sigurnošću znala da ću poginuti. Ovo ovde je samo mogućnost da ću poginuti, a možeš da umreš svakog dana, čim se probudiš.“

Možeš da umreš svakog dana, čim se probudiš. Valjda ima i gorih pogleda na život, razmišljala je Elejna. Svejedno, ona se naježi. Bezbedna je, bar dok joj se deca ne rode, ali niko drugi nije.

Dva stražara ispred Sobe s mapom i njenih širokih vrata ukrašenih izrezbarenim lavovima bili su iskusni gardisti, jedan nizak i bezmalo žgoljav, a drugi dovoljno širok da izgleda zdepasto, premda samo prosečne visine. Ni po čemu se nisu vidno isticali među drugima u Gardi, a ta dužnost zapada samo dobrim mačevaocima i ljudima od poverenja. Onaj niži klimnu Deni, pa se ispravi i ukoči kad se Birgita s neodobravanjem namršti na njega. Deni mu se stidljivo nasmeši – Deni stidljiva! Za to vreme, dve gardistkinje obaviše svoj neizbežni pregled. Birgita otvori usta, ali Elejna je lako uhvati za ruku, a druga žena je pogleda, pa odmahnu glavom tako da joj se debela zlatna pletenica lagano zanjiha.

„To nije dobro kada su na dužnosti, Elejna. Trebalo bi da rade svoj posao, a ne da sanjare jedno o drugome.“ Nije podigla glas, ali Denini okruglasti obrazi svejedno se zacrveneše i ona prestade da se smeši, pa opet poče da osmatra hodnik. Možda je tako bolje, ali to je svejedno za žaljenje. Bar bi neko trebalo da ima malo zadovoljstva u svom životu.

Soba s mapom beše druga po veličini balska dvorana u palati – prostrana, sa četiri kamina od mermera prošaranog crvenim žilama, u kojima su gorele vatrice, kao i sa zasvođenom pozlaćenom tavanicom koju drže široko razmaknuti stubovi, na dva hvata od belih mermernih zidova s kojih su skinute tapiserije, a pride ima dovoljno podnih svetiljaka da soba bude osvetljena kao da ima prozore. Veći deo poda sastojao se od mape Kaemlina izrađene u mozaiku, prvobitno postavljene tu pre više od hiljadu godina, nakon što je Novi Grad završen, ali pre nego što je Donji Kaemlin počeo da se širi. Davno pre nego što je Andor postojao, čak i pre Artura Hokvinga. Od tada je nekoliko puta prepravljan, kako su pločice bledele ili se trošile, tako da su sve ulice bile tačno prikazane – bar sve do danas; Svetlost dala da je i dalje tako – a uprkos tome što su tokom godina mnoge zgrade zamenile druge, čak su i neke uličice bile istovetne onima na ogromnoj mapi.

Ali u doglednoj budućnosti neće biti plesanja u Sobi s mapom. Na dugim stolovima između stubova bilo je još mapa, pri čemu su neke od njih bile toliko velike da su se prelivale preko rubova, a na policama duž zidova bili su naslagani izveštaji, oni koji nisu toliko osetljivi da bi bili negde zaključani ili upamćeni pa spaljeni. Birgitin široki pisaći sto, skoro potpuno prekriven košaricama mahom punih hartije, bio je na suprotnom kraju prostorije. Kao kapetan-general imala je svoju radnu sobu, ali čim je otkrila Sobu s mapom, zaključila je da je, zahvaljujući mapi na podu, predobra da je ne bi koristila.

Mali drveni disk obojen u crveno označavao je tačku na spoljnom bedemu gde je neprijateljski napad upravo odbijen. Birgita ga u prolazu pokupi i baci u okruglu kotaricu punu tih stvari, koja je stajala na njenom pisaćem stolu. Elejna odmahnu glavom. Jeste da je to mala kotarica, ali ako se desi da u istom trenutku bude dovoljno napada da zatreba tako mnogo obeleživača...

„Moja gospo Birgita, imam onaj izveštaj o dostupnoj hrani za konje koji si tražila“, reče jedna proseda žena, pružajući list hartije ispisan urednim rečenicama. Na prsima njene uredne smeđe haljine bio je izvezen mali beli lav. Pet drugih pisara u međuvremenu je radilo svoj posao, tako da su pera škriputala. Oni su bili neki od pisara u koje je gazda Nori imao najviše poverenja, a gazdarica Harfor je lično proverila šest glasnika u crveno-belim livrejama, hitrih mladića – zapravo dečaka – koji su stajali uza zid iza malih pisaćih stolova za kojima su pisari radili. Jedan od njih, lepuškasti mladić, krenu da se pokloni pre nego što pocrvene i zaustavi se. Birgita je s tek nekoliko reči rešila pitanje klanjanja i njoj i drugim plemićima. Posao je na prvom mestu, a sve velmože kojima se to ne dopada ne moraju da dolaze u Sobu s mapom.

„Hvala ti, gazdarice Anford. Pogledaću ga kasnije. Molim te, možete li ti i ostali da sačekate napolju?“

Gazdarica Anford brzo prikupi glasnike i ostale pisare, dajući im tek toliko vremena da zatvore mastionice i osuše mastilo na onome što su pisali. Niko nije ni trepnuo od iznenađenja. Navikli su se na to da ponekad postoji potreba za tajnovitošću. Elejna je čula da ljudi Sobu s mapom nazivaju Odaja tajni, mada se u njoj nije čuvalo ništa preterano tajnovito. Sve takve stvari bile su zaključane u njenim odajama.

Dok su pisari i glasnici jedan po jedan izlazili, Elejna je prišla jednom dugom stolu s raširenom kartom na kojoj su bili prikazani Kaemlin i okolina, najmanje pedeset milja u poluprečniku oko njega. Čak je bila ubeležena i Crna kula, kao jedan kvadrat manje od dve lige južno od grada. Izraslina na Andoru, koje ne može da se reši. Ona i dalje povremeno šalje odrede gardista, pomoću kapija, da ispitaju šta se tamo dešava, ali to mesto je već dovoljno veliko da Aša’mani mogu da rade šta god hoće a da ona za to ne sazna. Pribadače s kuglicama označavale su Arimilinih osam logora oko grada, a metalne figurice označavale su razne druge logore. Jedan soko, izrađen od zlata i ne viši od njenog malog prsta, označavao je gde su Gošijeni. Ili gde su bili. Jesu li već otišli? Uze sokola i stavi ga u svoju torbicu za pojasom. Avijenda je baš kao soko. S druge strane stola, Birgita upitno izvi jednu obrvu. „Ili su otišli, ili odlaze“, kaza joj Elejna. Avijenda će joj dolaziti u posete. Nije otišla zauvek. „Rand ih je poslao nekud. Ne znam kuda, plamen ga spalio.“

„Pitala sam se zašto Avijenda nije s tobom.“

Elejna spusti prst na jednog bronzanog konjanika, manje od šake visokog, nekoliko liga zapadno od grada. „Neko mora da obiđe logor Davrama Bašera. Saznaj da li i Saldejci odlaze. Kao i Zmajeva legija.“ Zapravo nije ni bitno sve i da odlaze. Hvala Svetlosti, nisu se mešali u događaje, a vreme kada se Arimila suzdržavala zbog straha od njih davno je prošlo. Ali ona svejedno ne voli da se u Andoru dešavaju stvari za koje ona ne zna. „Pošalji sutra gardiste i u Crnu kulu. Reci im da prebroje koliko ima Aša’mana.“

„Dakle, on priprema veliku bitku. Još jednu veliku bitku. Pretpostavljam, protiv Seanšana.“ Prekrstivši ruke ispod grudi, Birgita se namršti na mapu. „Pitala bih se kada i gde, samo da nemamo dovoljno naših muka.“

Na mapi su se videli razlozi zbog kojih Arimila vrši toliki pritisak. Kao prvo, severoistočno od Kaemlina, skoro van mape, bila je bronzana figurica usnulog medveda, sklupčanog tako da su mu šape bile preko njuške. Bezmalo dve stotine hiljada ljudi, skoro koliko čitav Andor može da okupi na bojnom polju. Četiri vladara Krajina, u pratnji možda desetak Aes Sedai koje pokušavaju da sakriju, traže Randa, ali iz nepoznatog razloga. Koliko ona može da vidi, Krajišnici nemaju razloga da se okrenu protiv Randa, mada je jednostavna činjenica da ih on nije vezao za sebe, kao druge zemlje – ali Aes Sedai su nešto drugo, naročito ako se uzme u obzir to da nije sigurno kome su odane, a dvanaest je veoma blizu opasnog broja čak i za njega. Pa, četvoro vladara je delimično prokljuvilo kakve su joj pobude bile da ih pozove u Andor, ali pošlo joj je za rukom da ih navede na pogrešan trag kada je reč o tome gde se Rand nalazi. Nažalost, Krajišnici su porekli sve priče o tome koliko brzo mogu da se kreću dok su gmizali ka jugu, a sada samo sede u mestu i pokušavaju da nađu način kako da zaobiđu grad pod opsadom. To je razumljivo, pa čak i za pohvalu. Ako se strane vojske nađu u blizini andorskih oružnika na andorskom tlu, moglo bi da bude veoma nezgodno. Usijanih glava uvek ima. Pod tim okolnostima sasvim bi lako moglo da dođe do krvoprolića, a možda i do rata. Svejedno, zaobići Kaemlin biće teško; kiše su uzane seoske puteve pretvorile u kaljuge, što bi otežalo prolaz tako velikoj vojsci. Ali Elejna je želela da su bar još dvadeset ili trideset milja prišli Kaemlinu. Nadala se da će njihovo prisustvo do sada postići drugačiji učinak. Možda do toga još i dođe.

Daleko važnije od toga, svakako za Arimilu a moguće i za nju, nekoliko liga ispod Crne kule stajao je sićušan srebrni mačonoša, sečiva uspravljenog ispred sebe, kao i jedan srebrni halebardista, očigledno delo istog kujundžije, jedan zapadno od crnog kvadrata, a drugi istočno. Luan, Elorijen i Abel, Emlin, Aratela i Pelivar u ta dva logora imali su blizu šezdeset hiljada ljudi. Njihovi posedi kao i posedi velmoža koji su vezani za njih, mora da su ogoljeni do kosti. Prethodna tri dana Dijelin je bila u ta dva logora, pokušavajući da sazna kakve su im namere.

Jedan vižljasti gardista otvori krilo vrata i pridrža ga kako bi ušla starija služavka sa srebrnim poslužavnikom i dva visoka zlatna ibrika za vino, kao i ukrug poredanim peharima od plavog porcelana Morskog naroda. Erina mora da nije bila sigurna koliko će ljudi biti prisutno. Nejaka žena kretala se lagano, pazeći da ne nakrivi teški poslužavnik ili da nešto ne ispusti. Elejna usmeri tokove Vazduha kako bi prihvatila poslužavnik, a onda ih pusti da se rasprše neiskorišćeni. Nagovestiti da ta žena nije u stanju da radi svoj posao samo bi je povredilo. Ali zahvalila joj je od srca. Starica se široko nasmeši, očigledno razdragana, i duboko joj se nakloni nakon što spusti poslužavnik.

Dijelin stiže skoro odmah za služavkom, slika i prilika poleta i zdravlja, pa je nežno istera pre nego što pogleda u jedan ibrik i namršti se – a Elejna uzdahnu; nesumnjivo da je u njemu kozje mleko – nakon čega napuni pehar iz drugog ibrika. Dijelin je svoje osvežavanje očigledno ograničila na umivanje i četkanje zlatne kose prošarane sedim vlasima, jer je njena tamnosiva jahaća haljina, s velikom okruglom srebrnom pribadačom na kojoj su bili prikazani sova i hrast kuće Taravin, zadenutom u visoki okovratnik, imala mrlje od napola osušenog blata po suknji.

„Nešto ozbiljno nije u redu“, reče i okrenu pehar tako da se vino u njemu zavrtloži, ali ne otpi iz njega. Bore u uglovima njenih očiju produbiše se kada se namršti. „I ne sećam se koliko sam puta bila u ovoj palati, a danas sam se dva puta izgubila.“

„Znamo za to“, kaza joj Elejna i brzo objasni ono malo što su odgonetnule i šta namerava da učini. Sa zakašnjenjem izatka štit protiv prisluškivanja, nimalo se ne iznenadivši kako štit seče saidar. Bar će se ta koja je prisluškivala opeći od toga. Doduše, malo – pošto je toliko malo Moći upotrebljeno da je ona nije ni osetila. Ali možda postoji neki način da ona postigne da se osoba koja sledeći put bude prisluškivala dobro opeče. Možda će to početi da obeshrabruje te koje prisluškuju.

„Dakle, to bi se moglo opet dogoditi“, kaza Dijelin kada Elejna završi. Glas joj beše spokojan, ali obliznu usne i otpi gutljaj vina, kao da joj se usta odjednom osušiše. „Dakle. Dakle tako. Ako ne znaš šta je uzrok tome i ne znaš hoće li se opet dogoditi – šta ćemo da radimo?“

Elejna je zabezeknuto pogleda. Opet neko misli da ona zna odgovore koje zapravo ne zna. Ali biti kraljica znači upravo to. Od tebe se uvek očekuje da znaš odgovor. Ili da ga iznadeš. Ali to znači biti Aes Sedai. „Ne možemo to da sprečimo, Dijelin, te stoga moramo da živimo s tim i da pokušamo da predupredimo da se narod ne prestravi previše. Obznaniću šta se dogodilo, bar onoliko koliko znamo, i narediću da ostale sestre urade isto to. Tako će narod znati da su Aes Sedai svesne toga što se dešava, što bi trebalo da im pruži malo utehe. Makar malo. Naravno, ljudi će se i dalje plašiti, ali ne onoliko koliko bi se plašili da mi ništa ne kažemo, a to se ponovo dogodi.“

Njoj se to činilo kao jadan pokušaj, ali iznenadi se kada se Dijelin bez oklevanja saglasi sa njom. „Ja nemam nikakav drugi predlog. Većina ljudi misli da vi Aes Sedai možete da se izborite sa svime. Pod ovim okolnostima, to bi trebalo da bude dovoljno.“

A kada shvate da Aes Sedai ne mogu da se izbore baš sa svime, da ona ne može? Pa, pregaziće tu reku kada dođe do nje. „Jesu li vesti dobre ili loše?“

Pre nego što Dijelin stiže da odgovori, vrata se opet otvoriše.

„Čula sam da se gospa Dijelin vratila. Elejna, trebalo je da nas pozoveš. Još nisi kraljica, a ja ne volim kada ti tajiš stvari od mene. Gde je Avijenda?“ Katalina Hevin, jedna mlada žena hladnog pogleda i potpuno svojeglava – zapravo, devojka koju dugi meseci dele od punoletstva, premda ju je njen staratelj pustio da ide svojim putem – zračila je gordošću od glave do pete, isturivši punačku bradu. Naravno, to je možda bilo zbog velike pribadače u obliku plavog medveda Hevinovih, koja je krasila visoki okovratnik njene plave jahaće haljine. Počela je da pokazuje znake poštovanja prema Dijelin, kao izvestan oprez, i to ubrzo nakon što je počela da deli krevet s njom i Sergazom, ali od Elejne je tražila sve počasti koje se ukazuju jednom Visokom sedištu.

„Svi smo čuli“, dodade Konejl Norden. Visok i vitak, u crvenom svilenom kaputu, veselog pogleda i orlujskog nosa, on jeste bio punoletan, ali za dlaku, pošto je tek nekoliko meseci prošlo od njegovog šesnaestog imendana. Znao je da se šepuri i da previše miluje balčak svog mača, ali nije se činilo da je pokvaren, već samo sklon da se ponaša kao nestašni dečak, što je nesrečna osobina za jedno Visoko sedište. „I niko od nas nije mogao da sačeka da čuje kada će nam se Luan i ostali pridružiti. Ova dvojica su hteli da čitavim putem trče.“ Protrlja po kosi dva mlađa dečaka sa sobom, Perivala Manteara i Branleta Gilijara, koji ga smrknuto pogleda i prođe prstima kroz kosu kako bi je ispravio. Perival pocrvene. Veoma nizak ali već lepuškast, bio je najmlađi među njima, budući tek dvanaest godina star, ali Branlet je bio samo godinu dana stariji od njega.

Elejna uzdahnu, ali nije mogla od njih zatražiti da odu. Možda većina njih jesu deca – a možda i svi, ako se Konejlovo ponašanje uzme u obzir – ali oni su Visoka sedišta svojih kuća, i skupa s Dijelin, njeni najvažniji saveznici. Ali jeste želela da zna kako su saznali za svrhu Dijelininog putovanja. To je trebalo da bude tajna sve dok ona ne čuje kakve je vesti Dijelin donela. Još jedan zadatak za Rinu. Razuzdane glasine, pogrešne glasine, mogu biti jednako opasne kao uhode.

„Gde je Avijenda?“, odlučno htede da čuje Katalina. Za divno čudo, postala je opčinjena Avijendom, mada bi možda bolje bilo reći – opsednuta. Uporno je pokušavala ni manje ni više nego da je Avijenda nauči da se služi kopljem!

„Dakle, moja gospo“, reče Konejl, prilazeći da jedan plavi pehar napuni vinom, „kada će nam se pridružiti?“

„Loše vesti su da nam se neće pridružiti“, mirno odvrati Dijelin. „Dobre vesti su da je svako od njih odbio poziv da se priključi Arimili.“ Glasno se nakašlja kada Branlet posegnu za ibrikom. On sav pocrvene, pa uze drugi ibrik kao da je sve vreme to nameravao. Jeste on Visoko sedište kuće Gilijard, ali iako nosi mač za pojasom – i dalje je dečak. Perival takođe nosi mač, koji se vuče po podu za njim kao da mu je preveliki, ali on je već sebi sipao kozje mleko. Sipajući vino, Katalina podrugljivo šmrknu dečacima, ali njen nadmoćni osmeh nestade kada vide da je Dijelin gleda.

„Previše je to sitno da bi se nazvalo dobrom vešću“, reče Birgita. „Plamen me spalio ako nije. Donela si krvavu napola izgladnelu vevericu i nazvala si je goveđom polutkom.“

„Sočno baš kao uvek“, zajedljivo odvrati Dijelin. Dve žene počeše da se streljaju pogledima, Birgita stiskajući pesnice a Dijelin opipavajući bodež za pojasom.

„Bez svađanja“, oštro reče Elejna. Bes koji je kuljao kroz vezu pomogao joj je u tome. Povremeno joj se činilo da će se te dve potući. „Danas neću da trpim vaše svađe.“

„Gde je Avijenda?“

„Otišla je, Katalina. Dijelin, šta si još saznala?“

„Kuda je otišla?“

„Daleko“, mirno odvrati Elejna. Bez obzira na to što je bila puna saidara, došlo joj je da ošamari tu devojku. „Dijelin?“

Starija žena gucnu malo vina kako bi prikrila to što je prekinula dvoboj pogledima s Birgitom. Prišavši da stane pored Elejne, uze srebrnog mačevaoca, prevrnu ga, pa ga opet spusti. „Emlin, Aratela i Pelivar pokušali su da me ubede da obznanim da polažem pravo na presto, ali bili su manje odlučni nego kada sam s njima poslednji put razgovarala. Mislim da sam ih skoro ubedila da to neću da radim.“

„Skoro?“ Birgita u tu jednu reč unese tonu prezira. Dijelin je u potpunosti zanemari. Elejna se namršti na Birgitu, koja se nelagodno promeškolji i ode da naspe sebi pehar vina. Veoma zadovoljavajuće. Šta god da radi, nada se da će joj to i dalje polaziti za rukom.

„Moja gospo“, reče Perival i pokloni se, pa joj pruži jedan od dva pehara koje je držao. Pođe joj za rukom da mu se malčice nasmeši i da se spusti u plitak naklon pre nego što od njega prihvati pehar. Kozje mleko. Svetlosti, počinje da joj se gadi!

„Luan i Abel... nisu se ni na šta obavezali“, nastavi Dijelin mršteći se na halebardistu. „Možda naginju ka tebi.“ Ali nije baš zvučalo kao da u to zaista veruju. „Podsetila sam Luana kako mi je u početku svega ovoga pomogao da uhapsim Nijanu i Eleniju, ali to možda nije postiglo ništa bolji učinak nego s Pelivarom.“

„Dakle, možda svi čekaju da Arimila pobedi“, sumorno kaza Birgita. „Ako ti preživiš, pristaće uz tebe protiv nje. Ako ne preživiš, jedna od njih će istaknuti svoje pravo na presto. Elorijen ima najviše prava nakon tebe, zar ne?“ Dijelin se namršti, ali ne poreče Birgitine reči.

„A Elorijen?“, tiho upita Elejna. Bila je sigurna da već zna odgovor. Njena majka je naredila da se Elorijen izbičuje. To je bilo pod Ravinovim uticajem, ali izgleda da malo ljudi u to veruje. Izgleda da malo ljudi veruje i da je Gebril zapravo bio Ravin.

Dijelin se namršti. „Ta žena je tvrdoglava kao da joj je glava od kamena! Kad bi mislila da će nešto vredeti, obznanila bi u moje ime da polažem prava na presto. Bar ima dovoljno pameti da uvida kako od toga nema ništa.“ Elejna primeti kako ništa nije rekla o Elorijeninom polaganju prava u sopstveno ime. „U svakom slučaju, ostavila sam Kirejlu Sartovni i Džulaniju Fot da paze na njih. Sumnjam da će se pokrenuti, ali ako to učine – znaćemo smesta.“ Tri Srodnice potrebne da bi obrazovale krug i Putovale iz istog tog razloga motrile su na Krajišnike.

Onda to ni u kom slučaju nisu dobre vesti, ma kako Dijelin pokušavala da ih predstavi. Elejna se nadala da će krajišnička pretnja naterati neke kuće da je podrže. Bar jedan razlog zbog kojeg sam ih pustila da pređu preko Andora i dalje važi, sumorno je pomislila. Čak i da ne uspe da zadobije presto, makar je tu uslugu učinila Andoru. Sem ako ona koja stupi na presto ne zabrlja potpuno. A lepo vidi kako će Arimila upravo to učiniti. Pa, Arimila neće nositi Ružinu krunu – i to je to. Ovako ili onako, ona se mora zaustaviti.

„Dakle, šest, šest i šest“, reče Katalina, mršteći se i igrajući se palcem s dugim pečatnim prstenom na svojoj levoj šaci. Delovala je zamišljeno, što je za nju bilo neobično. Obično je prosipala ono što misli, ne obazirući se ni na šta. „Čak i da nam se Kandredi pridruže, nemamo deset.“ Da li se ona to pita je li vezala Hevinove za beznadežan slučaj? Nažalost, nije svoju kuću vezala za Elejnu toliko čvrstim čvorovima da ne mogu da se razreše.

„Bio sam siguran da će nam se Luan pridružiti“, promrmlja Konejl. „Kao i Abel i Pelivar.“ Otpi dug gutljaj vina. „Doći će oni kada pobedimo Arimilu, pazite šta vam kažem.“

„Ali šta oni to misle?“, htede da čuje Branlet. „Da li to pokušavaju da otpočnu trostrani rat?“ Glas mu se na pola rečenice produbi, a on pocrvene kao bulka. Zabi lice u pehar, ali namršti se. Izgleda da kozje mleko voli taman koliko ona.

„Reč je o Krajišnicima“, Perivalov glas beše dečački piskutav, ali zvučao je samouvereno. „Ustručavaju se zato što ko god da ovde pobedi, s Krajišnicima će svejedno neko morati da izađe na kraj.“ Uze medveda i odmeri ga na dlanu, kao da će mu njegova težina pružiti neke odgovore. „Ono što ne razumem jeste – zašto uopšte hoće da nas osvoje? Daleko smo od Krajina. I zašto jednostavno nisu nastavili dalje i napali Kaemlin? Mogli bi da pregaze Arimilu, a čisto sumnjam da bi nama pošlo za rukom da se od njih odbranimo jednako lako kao od nje. Stoga, zašto su tamo?“

Smešeći se, Konejl ga potapša po ramenu. „E to će biti bitka, kada se suočimo s Krajišnicima. Orlovi Nordena i nakovanj Manteara će toga dana postići da se Andor ponosi njima?“ Perival klimnu, ali izgledalo je kao da se ni najmanje ne raduje tome, za razliku od Konejla.

Elejna se zgleda s Dijelin i Birgitom, a obe su delovale potpuno zatečeno. Elejna je bila zapanjena. Naravno, druge dve žene znaju, ali mali Perival je skoro dodirnuo tajnu koja se mora čuvati. Možda će drugi vremenom odgonetnuti da je uloga Krajišnika trebalo da bude da nateraju ostale kuće da joj se pridruže, ali to se ne sme nikada potvrditi.

„Luan i ostali poslali su glasnika Arimili sa zahtevom za primirje dok se Krajišnici ne odbiju“, trenutak kasnije reče Dijelin. „Imala je vremena da razmisli. Koliko mogu da sračunam, tada je počela sve snažnije da napada zidine. Odgovorila im je da još razmatra šta će da radi.“

„Na stranu sve ostalo“, ljutito kaza Katalina, „to je pokazatelj zašto Arimila ne zaslužuje presto. Njeno vlastohleplje važnije je od bezbednosti Andora. Luan i ostali mora da su budale kada to ne uviđaju.“

„Nisu budale“, odgovori Dijelin, „već samo muškarci i žene koji misle da sagledavaju budućnost bolje od nas.“

Šta ako su ona i Dijelin te koje ne sagledavaju budućnost najjasnije, pitala se Elejna. Da bi spasla Andor, podržala bi Dijelin. Ne bi joj bilo drago, ali učinila bi to kako bi sprečila prolivanje andorske krvi. Dijelin bi tada imala podršku deset kuća, pa i više od deset. Čak bi se možda i Denajna Kandred naposletku mrdnula da podrži Dijelin. Samo što Dijelin ne želi da bude kraljica. Ubeđena je da Elejna treba da ponese Ružinu krunu. Baš kao i Elejna. Ali šta ako greše? Nije se to prvi put zapitala, ali sada, zureći u tu kartu i sva njena zlehuda znamenja, nikako joj nije polazilo za rukom da se toga otrese.

Te večeri, nakon večere koja se isticala samo po iznenađenju što se sastojala od sićušnih jagoda, sedela je u velikoj primaćoj sobi u svojim odajama i čitala. Pokušavala je da čita. Knjiga s kožnim povezom bila je istorija Andora, kao što je većina knjiga koje u poslednje vreme čita. Neophodno joj je bilo da ih čita što je više moguće, kako bi sklopila makar nekakvu istinu, upoređujući ih jedne s drugima. Kao prvo, knjiga prvi put objavljena za vladavine nekog monarha nigde nije pominjala nijednu od njenih grešaka, niti grešaka njene prethodnice, ako su iz iste kuće. Da bi se saznalo za greške Manteara, moraju se čitati knjige napisane dok su Trakandi držali presto, ili knjige napisane pod Mantearima da bi saznalo za greške Norvelina. Na osnovu tuđih grešaka mogla bi da nauči kako da ih ona ne ponavlja. Njena majka se postarala da joj to bude prvi nauk.

Ali nije mogla da se usredsredi. Često je zaticala sebe kako zuri u stranicu, ne videči nijednu reč, ili bi krenula da kaže nešto Avijendi pre nego što bi se setila da ova nije tu. Osećala se veoma usamljeno, što je bilo besmisleno.

Sefani je stajala u uglu, u slučaju da joj nešto zatreba. Osam gardistkinja stajalo je ispred vrata njenih odaja, a jedna od njih – Jurit Azeri – umela je da veoma prijatno razgovara, pošto je obrazovana žena, premda nema kada je o njenoj prošlosti reč. Ali nijedna od njih nije bila Avijenda.

Kada Vandena uđe u sobu, a za njom Kirstiejn i Zarja, kao da je osetila olakšanje. Dve u belo odevene žene stadoše pored vrata, s krotkim izrazima na licima. Nedirnuta Štapom zakletvi, bleda Kirstiejn, šaka sklopljenih u pasu, izgledala je kao da je tek srednjih godina; Zarja, kosih očiju i kukastog nosa, izgledala je kao da nije ni blizu njih. Držala je nešto umotano u beli peškir.

„Izvini ako prekidam“, poče Vandena, a onda se namršti. Lice sedokose Zelene ponekad je odavalo utisak starosti, uprkos bezvremenim crtama koje odlikuju Aes Sedai. Ta starost mogla bi biti dvadeset godina, četrdeset, ili bilo šta između toga; to kao da se menjalo sa svakim treptajem. Možda je to bilo zbog njenih tamnih očiju, mastiljavih, dubokih i punih bola, koje su toliko toga videle. A i nekako je zračila nekim umorom. Leđa su joj bila prava, ali svejedno je delovala iznureno. „Naravno, to nisu moja posla“, kolebljivo poče, „ali – postoji li neki razlog zbog kojeg držiš toliko Moći? Kada sam te osetila u hodniku, pomislila sam kako mora da tkaš nešto veoma složeno.“

Elejna se prenu i shvati da je ispunjena količinom saidara skoro ravnom onoj koju može da bezbedno drži u sebi. Kako se to desilo? Ne pamti da je povlačila dublje. Smesta pusti Izvor, a osećaj žaljenja ispuni je kada Moć usahnu i svet opet postade... običan. Istog trena, raspoloženje joj se promeni.

„Ništa ne prekidaš“, zlovoljno odgovori, spuštajući knjigu na sto pred sobom. Svejedno nije pročitala ni tri stranice.

„Mogu li onda da se postaram da nas niko ne prisluškuje?“

Elejna odsečno klimnu glavom – nisu njena krvava posla koliko ona Moći drži u sebi; ona zna pravila koliko i Elejna, ako ne i bolje – pa reče Sefani da sačeka u predvorju dok je Vandena tkala štit protiv prisluškivanja.

Ali bez obzira na štit, Vandena sačeka da se vrata za sobaricom zatvore pre nego što progovori. „Elejna, Riejna Korli je mrtva.“

„O, Svetlosti, ne.“ Prgavost se pretvori u jecaje, pa ona smesta izvadi čipkastu maramicu iz rukava i obrisa suze koje joj iznenada jurnuše niz obraze. To su njene proklete promene raspoloženja na delu, ali Riejna svakako zaslužuje da bude oplakana. Tako je silno želela da postane Zelena. „Kako?“ Plamen je spalio, kad bi samo prestala da cmizdri!

Vandena nije ni suzu pustila. Možda u njoj više nema suza. „Ugušena je pomoću Moći. Ko god da je to učinio, iskoristio je daleko više nego što je bilo potrebno. Ostaci saidara bili su i na njoj i svuda po sobi u kojoj je nađena. Ubica je htela da bude sigurna kako niko neće propustiti da primeti kako je umrla.“

„Vandena, to nema nikakvog smisla.“

„Možda i ima. Zarja?“

Saldejka spusti mali zavežljaj na sto i odmota ga, otkrivši drvenu lutku. Lutka je bila veoma stara, obučena u jednostavnu rasenjenu haljinu, oslikanog lica s kojeg se boja ljuštila i bez jednog oka, kao i bez pola duge tamne kose.

„Ovo je pripadalo Mirejni Larinen“, kaza Zarja. „Deris Nermala ju je našla iza jednog kredenca.“

„Ne vidim kakve veze to što je Mirejna ostavila lutku za sobom ima s Riejninom smrću“, odgovori Elejna brišući suze. Mirejna je bila jedna od Srodnica koje su pobegle.

„Samo ovo“, odgovori Vandena. „Kada je Mirejna otišla u Kulu, sakrila je ovu lutku van nje jer je čula da će sve što ima biti spaljeno. Kad je izbačena, uzela ju je s mesta gde ju je sakrila i stalno nosila sa sobom. Stalno. Ali imala je jednu bubicu. Kad god bi se negde zaustavila na duže vreme, opet bi sakrivala lutku. Ne pitaj me zašto. Ali nikako ne bi pobegla i ostavila je.“

I dalje brišući suze, Elejna se zavali u naslonjaču. Njeno jecanje se pretvorilo u šmrkanje, ali oči su joj i dalje suzile. „Dakle, Mirejna nije pobegla. Ubijena je i... uklonjena.“ Surov način da se to kaže. „Misliš da je isto i s drugima? Sa svima njima?“

Vandena klimnu, a njena vitka ramena na trenutak se poguriše. „Veoma se bojim da jeste tako“, odgovori ispravivši se. „Pretpostavljam da su tragovi ostavljeni među stvarima koje su ostale za njima – drage uspomene kao što je ova lutka ili omiljeni nakit. Ubica je htela da mislimo kako ona vešto krije svoje zločine, ali ne dovoljno vešto – samo što mi nismo bile dovoljno pametne da pronađemo te tragove, pa je rešila da postane očiglednija.“

„Kako bi preplašila Srodnice i naterala ih na beg“, promrmlja Elejna. To je ne bi obogaljilo, ali morala bi da opet zavisi od milosti vetrotragačica, koje izgleda ima sve manje. „Koliko njih zna za ovo?“

„Mislim da sada već sve znaju“, suvo odgovori Vandena. „Zarja je rekla Deris da drži jezik za zubima, ali ta žena voli da sluša sebe kako priča.“

„To kao da je usmereno na mene i na to da se pomogne Arimili da zadobije presto, ali zašto bi sve ovo uopšte zanimalo neku Crnu sestru. Ne mogu da poverujem da su među nama dve ubice. Ovim se bar rešilo šta je s Merililom. Vandena, popričaj sa Sumeko i Alisom. One će se postarati da se ostale ne preplaše.“ Po tome kako Srodnice računaju svoju hijerarhiju, Sumeko je odmah iza Riejne, a mada je Alisa daleko niža, ta žena ima velikog uticaja.

„Ubuduće nijedna od njih nikada ne sme da bude sama. Uvek da su bar dve zajedno, a bilo bi bolje tri ili četiri. A upozori ih i da se paze Kejrejn i Sarejte.“

„Ne bih to savetovala“, smesta kaza Vandena. „Trebalo bi da u skupinama budu bezbedne, a glas o tome mogao bi da stigne do Kejrejn i Sarejte. Upozorenje na Aes Sedai? Srodnice bi se čas posla odale.“ Kirstiejn i Zarja ozbiljno zaklimaše.

Nakon jednog trenutka, Elejna se nevoljno saglasi da sve to i dalje bude u tajnosti. Srodnice bi trebalo da budu bezbedne u skupinama. „Obavesti Čanel za Riejnu i ostale. Ne mogu ni da zamislim da su vetrotragačice u ikakvoj opasnosti – kada bih ostala bez njih, to za mene ne bi bio jednako težak udarac kao kad bih ostala bez Srodnica – ali zar ne bi bilo divno da reše da odu?“

Nije očekivala da će otići – Čanel se bojala da se vrati Morskom narodu neispunjene pogodbe – ali kada bi one otišle, bila bi to svetla tačka u inače jadnom i bednom danu. Bar joj se činilo da u tom trenutku taj dan ništa ne može da učini mračnijim. A onda se zaledi na tu pomisao. Svetlost dala da ga više ništa ne učini mračnijim.

Arimila mršteći se odgurnu od sebe tanjir s varivom. Ponuđeno joj je gde će noćas da spava – Arlin, njena sobarica, upravo je birala; žena zna šta ona voli – i najmanje što je očekivala bilo je pristojno jelo, ali ovčetina je bila masna i sasvim sigurno je počela da se kvari. U poslednje vreme to se prečesto dešava. Ovoga puta, kuvar će biti išiban! Nije sigurna ko ga od plemića u tom logoru upošljava, već samo zna da bi on navodno trebalo da je najbolji koji je pri ruci – najbolji! Ali to nije bitno. Biće izbičevan za primer, a onda oteran – naravno. Pošto kazniš kuvara, više nikada ne možeš da mu veruješ.

Raspoloženje u šatoru bilo je daleko od živahnog. Neki od plemića u logoru nadali su se da će ih pozvati da obeduju s njom, ali nijedan nije bio dovoljno visokog roda. Počela je da žali zbog toga što nije pozvala bar jednog ili dvojicu, pa čak i neke od Nijaninih ili Elenijinih ljudi. Možda bi bili zabavni. Za stolom su bili njeni najbliži saveznici, a čovek bi pomislio da sede na sopstvenim daćama. O, žgoljavi matori Nasin, retke sede kose neočešljane, sa uživanjem je jeo, izgleda ne primećujući da je meso bezmalo trulo, i usput je očinski tapšući po ruci. Ona mu se smešila kao dobra kćerka. Matora budala je noćas nosila jedan od onih svojih kaputa izvezenih cvećem. To čudo bi moglo da prođe kao ženska kućna haljina! Sav srećan, pohotno je niz sto gledao Eleniju. Ta žena kose boje meda se lecnu, a njeno lisičje lice preblede kada ga pogleda. Upravljala je kućom Sarand kao da je ona Visoko sedište a ne njen suprug, ali bojala se da će Arimila svejedno pustiti Nasina da radi s njom šta hoće. Ta pretnja više nije bila potrebna, ali dobro je bilo da je za svaki slučaj drži pri ruci. Da, Nasin je bio sasvim srećan u svojoj jalovoj poteri za Elenijom, ali ostali su potonuli u potištenost. Tanjire su ostavili a da jelo skoro nisu ni dirnuli, a dvojica njenih slugu su morali da trčkaraju kako bi im svima punili vinske pehare. Nikada nije verovala tuđim slugama. Bar se vino nije pokvarilo.

„I dalje tvrdim da je trebalo da napadnemo snažnije“, pijano je gunđao Lir, držeći pehar. Mršav kao pritka, u crvenom kaputu na kojem su se videli tragovi od remenja oklopa, Visoko sedište kuće Barin bio je željan da napada. Suptilnost je njemu jednostavno strana. „Moje oči i uši javljaju mi da sve više i više oružnika svakim danom ulazi u grad kroz te kapijeOdmahnu glavom i progunđa nešto sebi u bradu. Taj čovek zaista veruje u glasine o desetinama Aes Sedai u Kraljevskoj palati. „Sve što ovim sitnim napadima postižemo jeste to da gubimo ljude.“

„Saglasna sam“, javi se Karind, igrajući se velikom zlatnom pribadačom na kojoj je bila crvena lisica u trku Anašarovih. Pribadača joj je bila na nedrima, a ona nije bila ništa manje pijana od Lira. Njeno četvrtasto lice bilo je nekako mlitavo. „Moramo snažno napasti, umesto da traćimo ljude. Kada pređemo zidine, naša brojčana nadmoć će nam se isplatiti.“

Arimila stisnu usne. Mogli bi makar da joj pokažu poštovanje kakvo žena koja će uskoro postati kraljica Andora zaslužuje, umesto da se neprestano ne slažu s njom. Nažalost, Barini i Anšari nisu za nju vezani onako čvrsto kao Sarandi i Arauni. Za razliku od Džarida i Nijane, Lir i Karind su obznanili da je podržavaju, ali ne napismeno. A nije ni Nasin, ali nije se bojala da će njega izgubiti. Njega vrti oko malog prsta.

Nateravši se da se nasmeši, usiljeno veselim glasom reče: „Gubimo plaćenike. Za šta drugo najamnici služe ako ne da ginu umesto naših oružnika?“ Diže pehar i jedan vitak čovek u njenom srebrom obrubljenom plavom požuri da joj ga napuni. Zapravo, toliko je požurio da je prolio kap na njenu šaku. Kad je video da se namrštila, on zgrabi maramicu iz svog džepa i obrisa kap pre nego što ona stiže da izmakne ruku. Svojom maramicom! Samo Svetlost zna gde je sve ta prljava stvar bila, a on ju je dodirnuo njom! Usta mu se zgrčiše od straha dok se povlačio, klanjajući se i mumlajući izvinjenja. Neka služi do kraja obroka. Nakon toga će dobiti otkaz. „Biće nam potrebni svi naši oružnici kada budem pošla na Krajišnike. Zar se ne slažeš, Nijana?“

Nijana se lecnu kao da je neko ubode. Vitka i bleda, odevena u žutu svilu na grudima ukrašenu trostrukim srebrnim ključevima Arauna, poslednjih nekoliko nedelja počela je da izgleda iznureno, a njene plave oči bile su upale i umorne. Više nije ni' najmanje ohola. „Naravno, Arimila“, ona krotko odgovori i iskapi svoj pehar. Dobro. Ona i Elenija sasvim su sigurno ukroćene, ali Arimila voli da povremeno proverava kako bi se uverila da ni jednoj ni drugoj nije izrasla nova petlja.

„Ako te Luan i ostali neće podržati, šta ti onda vredi da zauzimaš Kaemlin?“ Silvaza, Nasinova unuka i naslednica, tako je retko progovarala da je to pitanje bilo iznenađujuće. Stamena i ne baš lepa, obično je bila izgubljenog pogleda, ali njene plave oči trenutno su se činile veoma oštrovidim. Svi je zgranuto pogledaše. To kao da joj ni najmanje nije smetalo. Igrala se svojim peharom, ali Arimila je mislila da joj je to tek drugi. „Ako već moramo da se borimo protiv Krajišnika, zašto ne bismo prihvatili Luanovo primirje kako bi Andor mogao da na bojno polje izvede svu svoju snagu, bez ikakvih podela?“ Arimila se nasmeši. Dođe joj da ošamari glupaču. Ali Nasin bi se naljutio na to. Hteo je da ona bude Arimilina „gošća“, kako bi na taj način sprečio da ga uklone s mesta Visokog sedišta – izgleda da je delimično bio svestan toga da je izgubio pamet, a čitavim svojim bićem nameravao je da se drži svog položaja dok ne umre – ali svejedno je voli. „Elorijen i još neki će mi vremenom prići, dete“, odgovori ona glatko. Ali morala je da se potrudi da bi to postigla. Šta taj devojčurak misli ko je? „Emlin, Aratela, Pelivar. Svima njima Trakandi su učinili nažao.“ Začelo će joj prići kada Elejna i Dijelin više ne budu smetnja. Te dve neće preživeti pad Kaemlina. „Kada osvojim grad, u svakom slučaju će biti moji. Troje Elejninih saveznika su deca, a Konejl Norden je tek nešto stariji od toga. Verujem da će mi sasvim lako poći za rukom da ih ubedim da obznane kako me podržavaju.“ A ako to njoj ne uspe, sasvim sigurno će uspeti gazdi Lunaltu. Biće šteta ako ta deca završe kod njega i njegovih vrpci. „Biću kraljica već do sutona onoga dana kada Kaemlin padne preda mnom. Zar nije tako, oče?“

Nasin se zasmeja, pljujući preko stola napola sažvakano varivo. „Da, da“, kaza tapšući Arimilu po šaci. „Slušaj tetku, Silvaza. Radi šta ti kaže. Ona će uskoro biti kraljica Andora.“ Osmeh mu iščile a u glasu mu se začu nekakav čudan prizvuk. Skoro nalik na... preklinjanje. „Seti se da ćeš ti biti Visoko sedište Kajrena kada mene više ne bude. Kada me ne bude. Bićeš Visoko sedište.“

„Kako kažeš, deko“, promrmlja Silvaza, blago naklonivši glavu. Kada se ispravila, pogled joj je bio teleći, kao i uvek. Ona oštrina mora da je bila varka svetlosti. Naravno.

Nasin zastenja i srećno nastavi da proždire jelo. „Najbolje što sam već danima jeo. Mislim da ću uzeti još jedan tanjir. Još vina ovamo, čoveče. Zar ne vidiš da mi je pehar suv?“

Tišina za stolom pretvori se u nelagodu. Nasinovo otvorenije prikazivanje izlapelosti umelo je da dovede do toga.

„I dalje kažem“, opet poče Lir, ali zaćuta kada jedan zdepasti oružnik sa četiri srebrna meseca Marna na prsima uđe u šator.

Klanjajući se s poštovanjem, taj čovek obiđe sto i sagnu se da Arimili prošapće: „Moja gospo, gazda Hernvil moli da popričate nasamo.“

Svi sem Nasina i njegove unuke pretvarali su se da su svu pažnju posvetili vinu, te da nikako ne pokušavaju da prisluškuju. On je nastavio da jede, a ona je zblanuto gledala Arimilu. Ona oštrina pogleda mora da je bila svetlosna varka. „Neću dugo“, kaza Arimila ustajući. Mahnu ka hrani i vinu. „Uživajte dok se ne vratim. Uživajte.“ Lir zatraži od sluge još vina.

Napolju se nije potrudila ni da zadigne suknje da ne bi upadale u blato. Arlin će svejedno morati da ih čisti, pa kakve veze ima ako na njima bude još malo blata? Neki šatori su bili osvetljeni, ali tabor je mahom bio mračan pod svetlošću polumeseca. Džejkob Hernvil, njen pisar, čekao je malo dalje od šatora, odeven u jednostavan kaput, držeći svetiljku koja je oko njega rasipala žutu svetlost. Bio je to sićušan i vitak čovek, kao da se sve salo s njega istopilo. Tajnost mu je usađena u srž, a osigurala se da će joj biti odan tako što ga je toliko plaćala da bi ga zanimale samo najveće moguće količine novca koje bi mu neko ponudio da bi ga potkupio, daleko veće nego što bi iko ponudio jednom pisaru.

„Moja gospo, oprosti mi zbog toga što ti prekidam večeru“, kaza klanjajući se, „ali bio sam siguran da bi ovo htela smesta da čuješ.“ Uvek se iznenađivala kada čuje tako dubok glas iz tako sićušnog čoveka. „Pristali su. Ali hoće sve zlato unapred.“

Usne joj se same od sebe stisnuše. Sve zlato. Nadala se da će se izvući s time da im plati samo prvu polovinu. Naposletku, ko bi se usudio da joj traži novac pošto postane kraljica? „Sastavi pismo za gazdaricu Endskejl. Potpisaću ga i udariti pečat odmah čim se probudim.“ Biće potrebni dani za prenos toliko zlata. A koliko će trajati da se oružnici pripreme? Nikada nije obraćala pažnju na te stvari. Lir bi mogao da joj kaže, ali ona mrzi da pokazuje slabost. „Reci im za nedelju dana od sutra, u dan.“ To bi trebalo da bude dovoljno. Za nedelju dana, Kaemlin će biti njen. Presto će biti njen. Arimila, milošću Svetlosti kraljica Andora, branitelj kraljevstva i zaštitnik naroda, Visoko sedište kuće Marn. Smešeči se, vrati se u šator da drugima saopšti predivne vesti.