Bodež snova

37 Princ gavranova

Naslanjajući se na visoku jabuku svog sedla, prebacivši ašandarei Kockici preko vrata, Met se namršti na nebo. Sunce je dobrano prešlo svoj podnevni vrhunac. Ako se Vanin i oni pripadnici Mrtve straže ne vrate uskoro, možda će morati da se bori u okolnostima takvim da sunce sija samostrelcima u oči – ili još gore, u sumrak. Najgore od svega jeste to što se nad planine na istoku nadnose tamni oblaci. Sa severa duva vetar. Neće biti od pomoći. Ne bi valjalo da padne kiša. Tetivama ne prija kiša. Pa, do ma kakvih padavina ima najmanje još nekoliko sati, uz malo sreće, samo što on nikada nije primetio da ga je sreća spasla da ne pokisne do gole kože. Ne usuđuje se da sačeka do sutra. Oni ljudi koji love Tuon možda opet nanjuše Kejrida, tako da bi onda morao pokušati da ih napadne ili da im postavi zasedu pre nego što ga oni uhvate. Bolje da oni napadnu njega, na mestu koje on odabere. Nije bilo teško naći odgovarajuće mesto, zahvaljujući Rojdelovoj zbirci karata s jedne i Vaninu i ostalim izviđačima s druge strane.

Aludra je nešto petljala oko svojih visokih potisnih cevi okovanih gvožđem, a pletenice ukrašene đinđuvama lupkale su joj po licu dok je ispitivala nešto pri širokom drvenom podnožju. Priželjkivao je da je bila voljna da ostane s tovarnim konjima, kao Tom i gazdarica Anan. Čak je i Noel bio spreman da ostane, makar samo da bi pomogao Džuilinu i Amateri da se postaraju da Olver ne pobegne da gleda bitku. Dečak je umirao od želje da to vidi, što bi vrlo brzo dovelo samo do toga da umre. Bilo je dovoljno loše kada su Olvera kvarili samo Harnan i ostala trojica, ali sada ga polovina ljudi podučava kako da se služi mačem ili bodežom, ili da se bori rukama i nogama – a izgleda i da mu pune glavu raznim pričama o junacima, ako je suditi po tome kako se ponaša, kako preklinje Meta da ide u napade i tome slično. Aludra je skoro jednako naopaka. Svako može pomoću onih palidrvaca zapaliti fitilj kada ona napuni te cevi, ali bila je uporna u nakani da to lično radi. Aludra je žena preke naravi i nimalo joj nije drago što se našla na istoj strani kao Seanšani, ma koliko to bilo kratkotrajno. Činilo joj se nekako pogrešnim da oni vide njene rukotvorine, a da nisu nasuprot njima. Lejlvin i Domon bili su u sedlima blizu nje kako bi je držali na oku – koliko da bi je štitili, toliko i zbog toga da bi se postarali da ne napravi nekakvu glupost. Met se nadao da ni Lejlvin neće napraviti nekakvu glupost. Budući da je s ljudima protiv kojih će se danas boriti izgleda samo jedan Seanšanin, rešila je da je u redu da bude prisutna, a kako je streljala očima Muzengea i ostale – pripadnike Mrtve straže, reklo bi se da misli kako ima nešto da im dokaže.

I tri Aes Sedai, koje su stajale jedna uz drugu s vodicama svojih konja u rukama, mrko su gledale Seanšane, baš kao Blerik i Fen, koji možda nisu ni shvatali da maze balčake svojih mačeva. Džolina i njena dva Zaštitnika bili su jedini otvoreno zgroženi zbog toga što je Širejna voljno otišla s Tuon – ono što Aes Sedai misli o nečemu, obično misle i njeni Zaštitnici – ali sećanje na povodac oko vrata mora da je za Edesinu i Teslinu bilo previše sveže da bi se lagodno osećale u blizini seanšanskih vojnika. Betamin i Seta krotko su stajale, ruku sklopljenih u pasu, malo dalje od sestara. Betaminin svetli dorat blago je gurnu glavom u rame, a visoka crmpurasta žena napola diže ruku da ga pomazi pre nego što je odsečno spusti i opet zauze svoj skrušeni položaj. One i dalje neće uzimati učešća u bici. Džolina i Edesina su to jasno stavile do znanja – ali izgleda da su htele da im te dve žene stalno budu pred očima, kako bi se u to uverile. Seanšanke su očigledno gledale u sve sem u seanšanske vojnike. Kad je već kod toga, što se tiče Muzengea i njegovih, Betamin, Seta i Lejlvin kao da ne postoje. Plamen ga spalio, u vazduhu je toliko napetosti da skoro opet oseća onaj konopac zategnut oko vrata.

Kockica zakopa po zemlji, nestrpljiv zbog toga što tako dugo stoji u jednom mestu, a Met ga potapša po vratu a onda počeša ožiljak koji mu se stvarao duž vilice. Tuonini melemi pekli su skoro jednako gadno kao što je rekla, ali rade. Mada, njegova nova zbirka ožiljaka već ga svrbi. Tuon. Njegova žena. On je oženjen! Znao je da ga to čeka, dugo je znao, ali svejedno... Oženjen. Trebalo bi da se oseća nekako... drugačije... ali i dalje se oseća kao on. Plamen ga spalio, namerava da tako i ostane! Ako Tuon očekuje da će se Met Kauton smiriti, da će se odreći kockanja ili tako nešto, bolje bi joj bilo da opet razmisli. Valjda bi trebalo da se odrekne jurenja drugih žena, a naročito hvatanja, ali i dalje će uživati u tome da pleše s njima. I da ih gleda. Samo ne kada je s njom. Plamen ga spalio ako zna kada će to biti. Nema namere da ide bilo kuda gde ona ima prevlast – ona i njena priča o peharnicima, ustrčanim konjušarima i udaji u službu carstva. Kako bi to što se udala za njega trebalo da bude od koristi njenom plamenom carstvu?

Muzenge ostavi desetoricu ljudi i pet Ogijera u crveno-crnim oklopima i potera svog crnog škopca ka Metu. Konj je bio dobre građe, sazdan i za brzinu i za izdržljivost, koliko je Met mogao da oceni bez pažljivog pregleda. I Muzenge je izgledao kao da je sazdan za izdržljivost – zdepast i čvrst čovek, lica oprljenog vremenom i istrošenog ali strogog, a očiju nalik na uglačano kamenje. „Molim za oproštaj, visočanstvo“, otegnuto kaza i lupi pesnicom o oklopni prsnik, „ali zar ne bi trebalo da se ljudi vrate na posao?“ Otezao je gore od Selukije, skoro potpuno nerazumljivo. „Njihovo odmaranje se baš odužilo. I ovako sumnjam da će stići da završe zid pre nego što izdajnik stigne.“ Met se pitao koliko će mu dugo vremena biti potrebno da mu to pomene. Očekivao je da će se to desiti ranije.

Skinutih otvorenih kalpaka, ali prikopčanih oklopnih prsnika, samostrelci su sedeli na zemlji iza dugog povijenog zida, možda trećine kruga, načinjenog od zemlje nabacane iz četiri stope dubokog rova ispred njega, dok se nešto malo preko rova pružala šuma zašiljenog kolja zarivenog u zemlju ispred zidića. To su veoma brzo završili. Pešadija mora da bude vešta s lopatom, budakom i sekirom kao da im je to oružje. To važi čak i za konjicu, ali njih je teže ubediti u to. Pešadija zna kako je bolje imati nešto između sebe i neprijatelja, ako je ikako moguće. Sada su alatke bile razbacane po zemlji. Neki ljudi su se kockali, a drugi se odmarali, pa čak i dremali. Vojnici spavaju kad god im se ukaže prilika. Nekoliko njih je čitalo knjige, ni manje ni više. Čitalo! Mandevin se šetao među njima, dodirujući svoj povez preko oka i povremeno se saginjući da kaže nekoliko reči nekom barjaktaru. Jedini prisutni kopljanik, koji je stajao pored svog konja i svakim mišićem govorio kako nikakve veze on nema sa samostrelcima, nije držao koplje, već dugi steg koji je polovinom svoje dužine bio u kožnoj navlaci.

Zemljište je bilo savršeno za ono što Met namerava. Od zida do visokog drveća na zapadnom kraju pružalo se skoro dve milje travnate livade po kojoj je tu i tamo raslo divlje cveće i nekoliko niskih žbunova. Na severu je bila močvara, puna hrastova i čudnog drveća s belim cvetovima koje kao da se upola sastojalo od debelog korenja, s jezerom priljubljenim uz njen zapadni obod i šumom iza jezera. Jedna rečica tekla je južno iz močvare, pola milje iza Meta, pre nego što se s njegove leve strane povijala ka zapadu. Rečica, ali ipak dovoljno široka i duboka da konji moraju da plivaju preko nje. Suprotna obala bila je van dometa samostrela. Postoji samo jedan način da bilo koji napadač stigne do tog zida. Da pode pravo na njega.

„Kada stignu, ne želim da stanu da broje koliko ima ljudi u crvenom i crnom“, odgovori. Muzenge se iz nekog razloga lecnu. „Hoču da vide nedovršeni zid i alatke razbacane zato što smo saznali da su u blizini. Od obećanih stotinu hiljada zlatnih kruna mora da im je krv proključala, ali želim da budu toliko uzbuđeni da ne mogu da razmišljaju kako treba. Misliće da smo ranjivi, da su naši odbrambeni radovi nepotpuni i – uz malo sreće – smesta će nas napasti. Misliće da će blizu polovine njih izginuti kada odapnemo strele, ali to će samo povećati izglede da se neko od preživelih dočepa tog zlata. Očekivaće da će nam poći za rukom da odapnemo samo jedan talas strela.“ Potom pljesnu rukama, a Kockica se pomeri. „Onda se klopka zatvara.“

„Svejedno, visočanstvo, voleo bih da imamo više tvojih samostrelaca. Čuo sam da ih imaš čak možda trideset hiljada.“ Muzenge je čuo kada je on rekao Tuon da će se boriti i protiv Seanšana. Taj čovek ispipava podatke.

„Imam ih manje nego što sam ih imao“, mršteći se odgovori Met. Njegove pobede teško da su bile bez kapi krvi, već samo neverovatno blizu toga. Skoro četiri stotine samostrelaca ležalo je u grobovima u Altari, kao i blizu pet stotina konjanika. Uzevši sve u obzir, mali je to ceh, ali on najviše voli kada ceha uopšte nema. „Ali ovo što imam biće dovoljno za danas.“

„Kako kažeš, visosti.“ Muzengeov glas bio je tako bezličan kao da priča o ceni pasulja. Čudno. Ne izgleda kao plašljiv i nedovoljno samouveren čovek. „Oduvek sam bio spreman da dam život za nju.“ Nije bilo nikakve potrebe da kaže na koju to „nju" tačno misli.

„Valjda sam i ja, Muzenge.“ Svetlosti, čini mu se da to zaista misli! Da, misli. Znači li to da je zaljubljen? „Ali zar se ne bi složio da je bolje živeti za nju?“

„Zar ne bi trebalo da staviš na sebe svoj oklop, visosti?“

„Nemam namere da priđem dovoljno blizu borbi da mi oklop zatreba. Vojskovođa koji isuče svoj mač, odrekao se zapovedničke palice i postao običan vojnik.“

Opet navodi Komadrina – izgleda da to često radi kada s nekim razgovara o vojevanju, ali taj čovek je znao skoro sve što ima da se zna o tom zanatu – samo je navodio, ali to je izgleda zadivilo prekaljenog čoveka koji mu je bio sagovornik, pa je on opet pozdravio i zatražio krvavu dozvolu pre nego što se vratio svojim ljudima. Met je bio u iskušenju da ga pita šta mu dođe ta glupost „visočanstvo“. Verovatno samo seanšanski način da ga nazovu lordom, ali ništa slično nije čuo u Ebou Daru, a tamo je bio okružen Seanšanima.

Pet prilika pojavi se iz šume u podnožju livade, a nije mu bio potreban durbin da bi ih prepoznao. Dva Ogijera u oklopima s jarkocrvenim i crnim prugama dovoljno su prepoznatljivi, sve i da Vaninova telesina nije. Konjanici su terali konje galopom, ali Ogijeri su držali korak s njima, mašući dugim rukama, tako da su se sekire njihale kao pogonske osovine u strugari.

„Praćkaši, spremajte se!“, viknu Met. „Svi ostali – hvatajte se za lopate!“ Sve je moralo da izgleda tačno kako treba.

Većina samostrelaca raštrka se da pokupi alatke kako bi se pretvarali da rade na rovu i zidu, a pedeset ostalih prikopča kalpake i poreda se ispred Aludre. Bili su to visoki ljudi, koji su i dalje nosili kratke mačeve – zvali su ih mačkokoljači – ali umesto samostrela bili su naoružani četiri stope dugačkim praćkama na štapovima. Voleo bi da ih je više od pedeset, ali Aludra ima ograničenu količinu svog praha. Svako od njih nosio je preko oklopa platneni pojas s mnogo zašivenih džepova, a u svakom je bio po jedan zdepasti kožni valjak, veći od muške pesnice, s kratkim tamnim fitiljem. Aludra još nije smislila kočoperno ime za njih. Ali smisliće. Ona baš voli takva imena. Zmajevi i zmajska jaja.

Jedan po jedan, ljudi su joj pružali duge sporogoreće fitilje da bi ih palila palidrvcima. Činila je to brzo, ne gaseći palidrvce sve dok joj dugi drveni štapić ne dogori skoro do noktiju – ali nijednom se nije ni lecnula, već bi samo bacila sagorelo palidrvce i zapalila drugo, sve vreme govoreći praćkašima da prilaze brže, pošto joj ponestaje palidrvaca. Svetlosti, baš škrtari s njima. Koliko Met zna, ima još pet kutija. Čim bi se praćkaš okrenuo od nje, stavio bi sporogoreći fitilj među zube i prilazeći zidu namestio jedan valjak na svoj praćkaški štap. Između praćkaša su razmaci bili veliki. Morali su da pokriju čitav zid.

„Muzenge, vreme je da razmestiš svoje ljude“, glasno kaza Met.

Mrtva straža obrazova jedan red s Baštovanima na kraju. Svako ko bi ih samo jednom pogledao kroz durbin znao bi ko su. Svetlosti, dovoljno je da samo vide Ogijere u oklopima i sunce kako odbleskuje sa sveg tog crvenila i crnila. A ako zastanu da razmisle o tome koliko je tu zapravo malo pripadnika Mrtve straže, i dalje će smatrati da su brojčano jači od Meta i da postoji samo jedan način da otkriju je li Tuon s njim.

Vanin galopom zađe iza zida, pa skoči iz sedla i smesta poče da šeta mrkova što je zapenio kako bi se životinja ohladila. Čim on zađe iza zida, samostrelci počeše da bacaju alatke i potrčaše da stave kalpake i uzmu samostrele. Samostreli su bili razmešteni tako da ljudi obrazuju tri razmaknuta reda s procepima u kojima su bili praćkaši. Više nije bitno da li ih neko gleda iz šume. To što vide izgledaće prirodno.

Met kasom potera Kockicu do Vanina i sjaha. Dva čoveka pripadnika Mrtve straže i dva Ogijera odoše da se pridruže ostalima. Konjima su nozdrve bile raširene od zadihanosti, ali Ogijeri nisu ni malčice teže disali nego obično. Jedan od njih bio je Harta, Ogijer kamenog pogleda, koji je izgleda po činu bio veoma blizu Muzengeu.

Vanin se namršti na ljude koji nisu sjahali da prošetaju konje. Možda on jeste konjokradica, bilo da se pokajao ili nije, ali ne voli kada vidi da neko zloupotrebljava konje. »Kada su nas ugledali, prasnuli su kao jedan od onih njenih noćnih cvetova“, reče klimajući glavom ka Aludri. „Postarali smo se da dobro osmotre one kicoške oklope, a onda zaprašili odatle čim su oni krenuli da uzjahuju. Jure nam za petama – i to brže nego što bi trebalo.“ Pijunu na zemlju. „Nisam im baš dobro video konje, ali čisto sumnjam da su svi za toliku jurnjavu. Neki će izgubiti dah pre nego što stignu dovde.“

„Što više, to bolje“, reče mu Met. „Što ih manje stigne, to je bolje – što se mene tiče.“ Samo mu je potrebno da obezbedi Tuon dan ili dva prednosti u odnosu na njih, a ako to bude zato što su upropastili konje, ako izjašu iz one šume i zaključe kako on ipak ima previše ljudi da bi ga napali – tako nešto bi uvek radije odabrao nego bitku. Nakon današnjeg galopa od šest milja, moraće nekoliko dana odmarati konje pre nego što budu mogli da makar malo putuju. Vanin se namršti na njega. Možda ga drugi oslovljavaju s „lorde“ i „visočanstvo“, ali ne Čel Vanin.

Met se zasmeja i potapša ga po ramenu pre nego što se baci Kockici u sedlo. Dobro je što ima nekog ko i dalje ne misli da je on glupi velomoža, ili ga bar nije briga da li jeste ili nije. Odjaha da se pridruži Aes Sedai, koje su sada bile u sedlima.

Blerik i Fen, jedan na doratastom a drugi na vranom škopcu, pogledaše ga skoro jednako mrko kao što su gledali Muzengea. I dalje sumnjaju da on ima nekakve veze sa onim što se desilo Džolini. Razmišljao se da kaže Fenu kako njegov patrljak od perčina izgleda besmisleno. Fen se promeškolji u sedlu i dodirnu balčak. A možda i neće da mu kaže.

„... šta sam vam rekla“, govorila je Džolina Betamin i Seti, preteći im prstom. Njen tamnoriđi škopac izgledao je kao ratni konj, ali to nije bio. Ta životinja jeste brza, ali po naravi blaga kao mleko. „Ako samo pomislite da prigrlite saidar – ima da zažalite.“

Teslina kiselo zagunđa. Potapša svoju kestenjastu kobilu s belom mrljom preko njuške, znatno ratobornije stvorenje od Džolininog ata, pa reče kao da naglas razmišlja: „Uči divljakuše i očekuje od njih da se ponašaju kako treba kada joj nisu pred očima. Ili možda misli da će Kula prihvatiti prestare polaznice.“ Džolina malčice pocrvene, ali ispravi se u sedlu ništa ne rekavši. Kao i obično kada te dve počnu da se svađaju, Edesina se usredsredi na nešto drugo, u ovom slučaju na čišćenje zamršene prašine sa svojih razdeljenih sukanja. Toliko napetosti da se čovek zaguši.

Iznenada, jahači pokuljaše iz šume na suprotnom kraju livade u bujici koja nabreknu u sve šire jezero kopalja s čeličnim glavama kako stadoše da zauzdavaju konje, nesumnjivo iznenađeni onim što vide ispred sebe. Izgleda da su upropastili manje konja nego što se Met nadao. Vadeći durbin iz navlake vezane za jabuku sedla, prinese ga oku. Tarabonce je bilo lako prepoznati, s verižnim velovima koji im sakrivaju lice sve do očiju, ali ostali su nosili najrazličitije kalpake, okrugle ili kupaste, s vizirima ili bez njih. Video je čak i nekoliko grebenastih tairenskih kalpaka, premda to ne mora nužno da znači da među njima ima Tairenaca. Većina ljudi koristi oklope kakve nađe. Ne razmišljajte, pomislio je. Žena je ovde. Onih stotinu hiljada zlatnih kruna čeka. Nemojte da krvavo...

Začu se zvuk piskavog seanšanskog roga, slabašan od udaljenosti, a onda konjanici poteraše konje hodom, već se šireći van rubova zida.

„Makole, razmotaj barjak“, naredi Met. Dakle, ti plameni kozji sinovi misle da dolaze da umore Tuon, je li? „Ovoga puta, stavićemo im do znanja ko ih ubija. Mandevine, zapovedništvo je tvoje.“

Mandevin okrenu dorata prema zidu. „Spremni!“, viknu, a podzapovednici i zastavnici ponoviše uzvik.

Makol smače kožnu navlaku i pažljivo je veza za sedlo, a barjak se razmota na vetru – beli kvadrat crvenog ruba s velikom otvorenom crvenom šakom u središtu, a ispod nje, crvenim koncem izvezena pismena Dovie’andi se tovja sagin. Vreme je da se bace kocke, pomisli Met, prevodeći u sebi. I tako je i bilo. Primeti Muzengea kako odmerava barjak. Delovao je veoma smireno za čoveka na kojeg juriša deset hiljada kopalja.

„Aludra, jesi li spremna?“, upita Met.

„Naravno da sam spremna“, odgovori ona. „Samo bih volela da imam moje zmajeve!“ Muzenge sada pogleda nju. Plamen je spalio, trebalo bi da pazi šta priča! Met je hteo da Seanšani budu zatečeni tim zmajevima kada se budu prvi put suočili s njima.

Možda na hiljadu dvesta koraka od zida kopljanici poteraše konje u kas, a na šest stotina u galop – ali ne u onako brz galop kako bi trebalo. Ti konji su već umorni nakon dugog trčanja. Teturaju se. Još se nijedno koplje nije spustilo. Neće se ni spustiti sve do poslednjih stotinu koraka. S nekih kopalja vijorile su se zastavice – ovde velika skupina crvenih, tamo malo zelenih ili plavih. Možda su to boje nekih plemićkih kuća, ili možda najamničkih družina. Sva ta silna kopita dobovala su kao grmljavina.

„Aludra!“, viknu Met ne osvrćući se. Potmuli zvuk i oštar smrad sumpora obznaniše da je noćni cvet izleteo iz svoje potisne cevi, a glasan prasak da se crvena kugla rascvetala na nebu. Neki galopirajući konjanici iznenađeno upreše prstima ka njoj. Nijedan se ne osvrnu da vidi kako Talmanes predvodi tri barjaka konjice iz šume pored jezera. Koplja su ostavili s tovarnim životinjama, ali svi su nosili kratke lukove. Rašireni u jedan red, počeše da slede konjanike u galopu, usput dobijajući na brzini. Njihovi konji su sinoć prešli veliki put, ali nisu previše terani i čitavog jutra su se odmarali. Razdaljina između dve skupine konjanika poče da se smanjuje.

„Prednji red!“, viknu Mandevin kada se konjanici nađoše na četiri stotine koraka. „Odapni!“ Preko hiljadu strela sevnu kroz vazduh kao tamna kiša. Prednji red smesta krenu da okreće čekrke na svojim samostrelima, a drugi red diže oružje. „Drugi red!“, viknu Mandevin. „Odapni!“ Još hiljadu strela polete ka sve bližim konjanicima.

S te razdaljine, strele nisu mogle da probiju oklopne prsnike, uprkos tome što su na njima glave predviđene upravo za to, ali ljudi smrskanih nogu popadaše iz sedala, a oni s pokidanim rukama počeše da zauzdavaju konje, panično pokušavajući da zaustave liptanje krvi. A konji... Ah, Svetlosti, jadni konji. Konji su padali u stoticama, neki bacakajući se i njišteći, boreći se da se dignu na noge, a drugi ostajući nepomični. Mnogi su padajući sapleli još životinja. Zbačeni jahači kotrljali su se po livadi dok ih konjanici iza njih nisu pregazili.

„Treći red! Odapni!“, viknu Mandevin, a čim te strele poleteše, prednji red se ispravi. „Prednji red!“ viknu Mandevin. „Odapni!“ Još hiljadu strela načini pokolj. „Drugi red! Odapni!“

Naravno, to nije bilo onako jednostrano kao u zasedama. Neki konjanici u galopu bacili su koplja i povadili lukove iz navlaka. Strele počeše da padaju po ljudima sa samostrelima. Nije lako ciljati s konja u galopu, a razdaljina je prevelika da bi strele s lukova mogle nekoga da ubiju, ali dosta se ljudi upinjalo da rukuje svojim samostrelima dok su im strele štrcale iz ruku. Zid im i dalje štiti noge. Predaleko je da bi te strele bile ubistvene, sem ako meta nema sreće. Met vide kako jedan čovek pada sa strelom u oku i kako jednog drugog strela pogađa u grlo. Bilo je i drugih praznina u redovima. Ljudi se brzo pomeriše napred da ih popune.

„Džolina, slobodno se pridruži kad ti bude zgodno“, kaza joj.

„Treći red! Odapni!“

Aes Sedai razdraženo odmahnu glavom. „Moram biti u opasnosti. Još se ne osećam kao da sam u opasnosti.“ Teslina klimnu. Ona juriš gleda kao da je svečana povorka – i to ne baš preterano zanimljiva.

„Ako biste dozvolile Seti i meni“, zausti Betamin, ali Džolina se osvrnu i ledeno je pogleda, a Seanšanka zaćuta i spusti pogled na ruke koje su joj držale uzde. Seta se bojažljivo nasmeši, ali osmeh joj pobeže s lica od Džolininog prekog pogleda.

„Prednji red! Odapni!“

Met prevrnu oči ka nebesima i promrmlja molitvu koja je bila napola psovka. Krvave žene se ne osećaju kao da su u opasnosti! On se oseća kao da mu je glava na krvavom panju!

„Drugi red! Odapni!“

Sada je i Talmanes ušao u domet, pa se najavio kišom strela sa četiri hiljade lukova i s razdaljine od tri stotine koraka, koja je počistila konjanike iz sedala. Približavajući se, oni odapeše strele ponovo, pa ponovo. Neprijateljski redovi kao da se zamreškaše od zatečenosti. Neki se okrenuše i jurnuše na Talmanesov bojni red, spuštajući koplja. Drugi počeše da odgovaraju na njegovu kišu strela odapinjući sa svojih lukova. Ali većina nastavi da juriša.

„Obrazujte kvadrat!“, viknu Mandevin tren pre Meta. Met se nadao da taj čovek nije krvavo okasnio s tom naredbom.

Ali Družina je dobro uvežbana. Ljudi na bokovima trkom se povukoše, mirno kao da nisu zasuti strelama koje su zveketale po oklopnim prsnicima i kalpacima, odbijajući se o njih. Samo što se ponekad nisu odbijale. Ljudi su padali – ali tri bojna reda ni u jednom trenutku nisu izgubila poredak dok su se sklapala u šuplju kutiju s Metom u središtu. Muzenge i ostali ljudski pripadnici Mrtve straže isukaše mačeve, a Ogijeri digoše svoje duge sekire.

„Praćkaši!“, viknu Mandevin. „Gađajte pojedinačno! Prvi red, zapadno! Gađaj!“ Praćkaši duž zapadnog reda digoše štapove s praćkama tako da fitiljima iz zdepastih valjaka dodirnu sporogoreće fitilje u zubima i, kada samostreli odapeše još jedan talas strela, sevnuše praćkama. Tamni valjci poleteše preko više od stotinu koraka i padoše među nalet konjanika. I pre nego što su prvi valjci pali na zemlju, praćkaši su već stavljali nove na praćke. Aludra je svaki fitilj obeležila nitima koje označavaju različita vremena sagorevanja – a svi valjci prasnuše uz riku i plamen, neki na zemlji, a neki u visini konjaničkih glava. Prasak nije bio pravo oružje, mada je jedan čovek pogođen u lice odjednom ostao bez glave. Ostao je u sedlu čitava tri konjska koraka pre nego što je pao. Ne, Aludra je svaki valjak napunila slojem tvrdih belutaka oko praha, koji su se duboko zarivali u meso kada pogode. Konji su njištali i padali na zemlju, bacakajući se. Konjanici su padali i ostajali da nepomično leže.

Jedna strela zakači Metov levi rukav, druga mu probi desni rukav i samo je pera zadržaše da ne proleti kroz njega, a treća mu raseče desnu naramenicu. On zakači prstom maramu oko vrata i olabavi je. Ta krvava stvar odjednom ga nešto strašno steže. Možda bi trebalo da razmisli o tome da u takvim prilikama nosi oklop. Neprijateljska krila sada počeše da se povijaju, pripremajući se da obuhvate samostrelce iza zida. Talmanesovi ljudi i dalje su im zasipali pozadinu strelama, ali nekoliko stotina ljudi bilo je primorano da baci lukove i da se brani mačevima, a nije verovatno da su svi oni konji s praznim sedlima pripadali Taraboncima ili Amadičanima. U središtu svog bojnog reda ostavio je razmak da posluži kao izlaz za sve koji reše da se daju u beg, ali niko tu priliku nije koristio. I dalje ih mami onih stotinu hiljada zlatnih kruna.

„Čini mi se“, lagano kaza Džolina, „da, sada se osećam kao da sam u opasnosti.“ Teslina jednostavno zabaci ruku i hitnu ognjenu kuglu veću od konjske glave. Prasak baci u vazduh zemlju i raščerečene ljude i konje. Već je krvavo vreme!

Okrenuvši se na tri strane, Aes Sedai počeše da bacaju ognjene kugle što brže mogu, ali razaranje koja su izazivale nimalo nije usporilo napad. Trebalo bi da ti ljudi mogu da vide kako nijedna žena u kvadratu po opisu ne odgovara Tuon, ali nema sumnje da im je krv već proključala i da su omamljeni mirisom bogatstva u nozdrvama. Sa stotinu hiljada zlatnih kruna čovek bi mogao do kraja živeti kao velmoža. Kvadrat je sada bio potpuno okružen i borili su se da se približe, borili i ginuli od samostrela i praćaka. Poče da se stvara novi zid, sazdan od mrtvih i umirućih ljudi i konja, zid koji su neki pokušavali da pregaze i nastave s napadom. Daleko više ljudi skoči iz sedala i pokuša da se popne preko. Strele iz samostrela ih odbiše. Iz tolike blizine, strele su prodirale kroz oklope kao vreli noževi kroz maslac. Ali oni su nadirali – i ginuli.

Tišina kao da odjednom nastupi. Ne baš tišina. Vazduhom se glasno pronosilo dahtanje umornih ljudi koji su okretali one čekrke što su brže mogli. A čulo se i ječanje ranjenika. Neki konj je negde i dalje njiskao. Ali Met između zida mrtvih i Talmanesa nikoga nije video na nogama izuzev ljudi sa zelenim kalpacima i oklopnim prsnicima. Ljudi koji su spustili lukove i mačeve. Aes Sedai sklopiše ruke preko visokih jabuka svojih sedala. I one su bile zadihane.

„Gotovo je, Mete!“, začu se Talmanesov povik. „Oni koji nisu mrtvi – umiru. Nijedna od ovih budala nije pokušala da pobegne.“

Met odmahnu glavom. Očekivao je da će biti napola ludi od požude za zlatom – ali oni su bili potpuno poludeli od pohlepe.

Pokazalo se neophodnim da se mrtvi ljudi i konji odvuku kako bi Met i ostali izašli, tako da je Talmanes odredio ljude da to rade, vezavši leševe konopcima za konje da ih odvlače. Niko nije hteo da se penje preko toga. Niko sem Ogijera.

„Hoću da vidim možemo li da nađemo izdajnika“, reče Harta pa on i ostalih šest Baštovana staviše sekire na ramena i pregaziše hrpe leševa kao da su blato.

„Pa, bar smo završili sa ovim“, reče Džolina, brišući lice čipkanom maramicom. Čelo joj beše orošeno znojem. „Mete, dužan si nam. U načelu, Aes Sedai se ne mešaju u lične ratove. Moraću da smislim kako da nam se odužiš.“ Met je imao prilično dobru predstavu o tome šta će ona smisliti. Samo što je sišla s uma ako misli da će on na to da pristane.

„Samostreli su okončali ovo, marat’damane“, reče joj Muzenge. Skinuo je kalpak, oklop i kaput, a levi rukav na košulji bio mu je pocepan tako da jedan drugi pripadnik Mrtve straže može da mu namešta zavoj oko rane kuda je probila strela. Rukav se veoma lako pocepao, kao da je slabo zašiven. Na ramenu mu je bio istetoviran gavran. „Samostreli i srčani ljudi. Nikada nisi imao više ljudi, zar ne, visosti?“ To nije bilo pitanje. „Ove i ono što si pretrpeo od gubitaka.“

„Rekao sam ti“, odgovori mu Met. „Imao sam ih dovoljno.“ Nije imao namere da tom čoveku otkriva više nego što mora, ali Muzenge je klimnuo kao da mu je sve potvrdio.

Dok se otvor u zidu od mrtvaca raščistio dovoljno da Met i ostali mogu da prođu, vratili su se Harta i Baštovani. „Našao sam izdajnika“, kaza Harta i diže odsečenu glavu, držeći je za kosu.

Muzenge visoko izvi obrve kada ugleda to tamnoputo lice kukastog nosa. „Veoma će je zanimati da ovo vidi“, tiho kaza. Tiho kao što mač tiho izlazi iz kanija. „Moramo da joj odnesemo.“

„Znate ga?“, upita Met.

„Znamo ga, visosti.“ Muzengeovo lice odjednom se okameni, tako da beše jasno da o tome više ništa neće reći.

„Vidi, hoćeš li prestati da me zoveš tako? Ime mi je Met. Nakon današnjeg dana, rekao bih da imaš svako pravo da ga koristiš.“ Met samog sebe iznenadi pružajući mu ruku.

Onaj kameni izraz lica smrvi se od zaprepašćenja. „Ne mogu to, visosti“, sablažnjeno odgovori on. „Kada te je uzela za supruga, postao si Princ gavranova. Kad bih ti izgovorio ime, pogled bi mi večno bio spušten.“

Met skide šešir i prođe prstima kroz kosu. Svima koji su hteli da ga slušaju pričao je kako ne voli velmože i ne želi da bude velmoža – što je i mislio. I dalje to misli. A sada je krvavi velmoža! Učinio je jedino što mu je preostalo. Smejao se dok ga rebra nisu zabolela.