Bodež snova

36 Pod hrastom

Sunce se dobrano uspelo iznad planina pre nego što je Kejrid projahao kroz drveće prema takozvanom Malvidskom tesnacu, možda nekih dve lige od njega. Kroz pet milja širok procep u planinama prolazio je put od Ebou Dara do Lugarda, i jedno šest milja južno od njega. Ali dobrano pre Tesnaca zateći će onaj bivak koji mu je Ađimbura pronašao. Ađimbura nije bio dovoljno lud da pokuša da uđe u logor, tako da Kejrid i dalje nije znao hoće li ujahati u smrtonosnu opasnost ni za šta. Ne, nije ni za šta. Zarad visoke gospe Tuon. Svaki pripadnik Mrtve straže spreman je da umre radi nje. Njihova čast je dužnost, a dužnost često znači smrt. Na nebu su bili samo paperjasti beli oblaci i nije pretilo da će pasti kiša. Oduvek se nadao da će umreti na suncu.

Sa sobom je poveo samo malu družinu. Naravno, i Ađimburu na njegovom kestenjastom konju belih kopita, kako bi mu pokazao put. Vižljasti čovečuljak odsekao je prosedu riđu pletenicu, što je bio znak velike odanosti. Brdska plemena seku te pletenice s leševa onih koje su u svojim beskrajnim krvnim zavadama ubili i uzimaju ih kao znamenja pobede, tako da je biti bez pletenice sramota u očima svih plemena i porodica – kao da neko samog sebe proglasi kukavicom. Ta odanost i posvećenost bila je usmerena ka Kejridu, a ne prema visokoj gospi ili Kristalnom prestolu, ali Kejridova odanost je takva da se to svodi na isto. Dva pripadnika Straže jahala su iza Kejrida, a njihovi crveno-zeleni oklopi bili su uglačani toliko da su se sijali, baš kao njegov. Harta i dva Baštovana hodali su uz njih sa svojim dugim sekirama na ramenima, s lakoćom održavajući korak s konjima. I njihovi oklopi su se blistali. Melitena, der’sul’dam visoke gospe, s dugom prosedom kosom danas vezanom jarkocrvenom vrpcom, sedela je u sedlu sivog konja visokog koraka, a srebrnasti a’dam povezivao je njeno levo zapešće s Majlininim vratom. Malo toga je moglo da se uradi kako bi te dve izgledale upečatljivije, ali a’dam i Melitenina plava haljina sa umecima na suknjama i prsima na kojima su bile prikazane srebrne račvaste munje trebalo bi da privuku poglede. Uzevši ih sve skupa, niko ne bi trebalo ni da primeti Ađimburu. Ostali su bili s Muzengeom, za slučaj da je zaista reč o smrtonosnoj klopci.

Razmatrao je da povede neku drugu damane, a ne Majlin. Sićušna žena s licem čija starost nikako ne može da se odredi skoro da je poskakivala u sedlu od želje da što pre ponovo ugleda visoku gospu. Držanje joj nije prikladno dostojanstveno i staloženo. Ipak, ona ništa ne može da uradi bez Melitene, a kao oružje je beskorisna, što je bila činjenica zbog koje je potišteno oborila glavu kada ju je on istakao u razgovoru s der’sul'dam. Zbog toga joj je bila potrebna uteha, tako da je njena sul’dam počela da je mazi i da joj govori kako su nebeska svetla prelepa i kako je njeno Lečenje divno. Kejrid se ježio i od pomisli na to. Posmatrano uopšteno, to možda i izgleda kao predivna stvar – da rane za tren oka budu zaceljene – ali čini mu se da bi morao da bude nadomak smrti pre nego što bi dozvolio da ga iko dodirne pomoću Moći. Ali da je to moglo da spase njegovu ženu Kaliju... Ne, oružje je ostalo s Muzengeom. Ako danas dođe do bitke, biće to drugačija bitka.

Prvi zov raspevanih ptica koji je čuo ni po čemu se nije razlikovao od ostalih koje je tog jutra primetio, ali smesta se ponovio u daljini, a onda opet. Svaki put samo jednom. Dok je jahao, ugleda jednog čoveka u krošnji visokog hrasta kako ga prati samostrelom. Nije bilo lako uočiti ga; njegov oklopni prsnik i kalpak koji je otkrivao lice bili su obojeni u mrkozeleno koje se stapalo s lišćem. Ali pomagalo je to što mu je oko leve ruke bilo vezano parče crvene tkanine. Trebalo je to da skine, ako je već hteo da se sakrije.

Kejrid pokaza Ađimburi i vižljasti čovečuljak mu se isceri, kao nekakav ostareli plavooki pacov, pre nego što pusti da mu konj zaostane za onima koje jašu pripadnici Straže. Njegov dugi nož danas mu je ispod kaputa. Trebalo bi da prođe kao sluga.

Kejrid ubrzo ujaha u logor. U njemu nije bilo ni šatora ni bilo kakvih skloništa, ali dugi vezovi konja bili su uredno raspoređeni, a bilo je i mnogo više ljudi u mrkozelenim oklopnim prsnicima. Glave su se okretale kako bi pratile njegovu družinu, ali malo je njih bilo na nogama, a još manje držalo samostrele u rukama. Poprilično njih je spavalo, nesumnjivo umorni od sinoćnjeg napornog jahanja. Dakle, onaj zov ptica obavestio ih je da on ne predstavlja opasnost. Svi u logoru izgledali su kao iskusni vojnici, ali to je i očekivao. Ono što nije očekivao bilo je to koliko ih je malo. O, možda se neki ne vide od drveća, ali u logoru nema začelo više od sedam ili osam hiljada ljudi, što je više nego premalo za onakvo ratovanje kakvo je Lun opisao. Odjednom ga nešto steže u grudima. Gde su ostali? Visoka gospa je možda s nekom od drugih vojski. Nadao se da je Ađimbura vodio računa o brojkama.

Pre nego što je poodmakao, jedan nizak čovek na visokom mrkovu dođe mu u susret i zauzda tren pre nego što ga pregazi. Prednja polovina glave bila mu je izbrijana i ni više ni manje nego napuderisana. Ali videlo se da nije kicoš. Njegov tamni kaput možda jeste od svile, ali nosio je isti onakav mrkozeleni oklopni prsnik kao obični vojnici. Pogled mu beše strog i bezizražajan dok je šestario preko Melitene i Majlin, Ogijera. Izraz lica ni za dlaku mu se ne promeni kada mu se pogled vrati na Kejrida. „Lord Met nam je opisao te oklope“, reče naglaskom još bržim i odsečnijim od altarskog. „Čemu možemo da zahvalimo na poseti Mrtve straže?“

Lord Met? Ko je pod Svetlošću lord Met? „Furik Kejrid“, predstavi se on. „Hoću da razgovaram sa čovekom koji sebe zove Tom Merilin.“

„Talmanes Delovind“, odgovori čovek, naposletku se setivši pravila lepog ponašanja. „Hoćeš da razgovaraš s Tomom? Pa, ne vidim tu ništa loše. Odvešću te kod njega.“

Kejrid potera Aldazara za Delovindom. Taj čovek nije pomenuo ono očigledno – da njemu i ostalima neće biti dopušteno da odu i otkriju položaj te vojske. Makar je malo pristojan. Ako ništa drugo, neće im biti dopušteno da odu ako Kejridov suludi plan ne urodi plodom. Muzenge mu je davao izglede jedan naprema deset da će uspeti, a jedan naprema pet da će ostati u životu. Što se njega tiče, on je verovao da su izgledi još gori, ali mora da pokuša. A to što je Merilin prisutan govorilo je kako je velika mogućnost da je prisutna i visoka gospa.

Delovind sjaha ispred nekako neobično domaćinskog prizora koji se odigravao među drvećem; ljudi su sedeli na stoličicama ili prekrivačima oko vatrice zapaljene ispod jednog hrasta široke krošnje, na kojoj je krčkao lončić. Kejrid sjaha, pokazujući stražarima i Ađimburi da takođe sjašu. Melitena i Majlin ostadoše na svojim atovima zbog prednosti koju pruža visina. Od svih ljudi na ovome svetu, baš je na jednom od tih tronožaca sedela gazdarica Anan, koja je nekada držala gostionicu u kojoj je on odsedao u Ebou Daru, i čitala knjigu. Više ne nosi neku od onih haljina koje mnogo otkrivaju i koje je on voleo da gleda, ali s njene pripijene ogrlice i dalje je visio onaj mali draguljima optočeni nož, padajući preko njenih upečatljivih nedara. Ona sklopi knjigu i malčice mu klimnu glavom, kao da se vratio u njenu gostionicu posle odsustva od svega nekoliko sati. Njene zelenosmeđe oči bile su sasvim staložene. Možda je zavera još zamršenija nego što je Tragač Mor mislio.

Jedan visok i vitak sedokosi čovek, brkova dugih bezmalo kao što su Hartini, prekrštenih nogu je sedeo najednom prugastom ćebetu za tablom s kamenovima naspram jedne vitke žene kose upletene u mnoštvo đinđuvama ukrašenih sitnih pletenica. On diže obrvu gledajući Kejrida, pa odmahnu glavom i vrati se posmatranju rešetkaste table. Ona Kejrida i one iza njega ošinu pogledom punim čiste mržnje. Jedan starac duge sede kose ležao je na drugom ćebetu s veoma ružnim dečakom i igrao nekakvu igru na parčetu crvene tkanine na kojem je crnim linijama bila iscrtana paukova mreža. Njih dvojica se pridigoše u sedeći položaj, a dečak se sa zanimanjem zagleda u Ogijere. Čovek jednu ruku odiže, kao da će se latiti noža pod kaputom. Opasan čovek – i oprezan. Možda je to Merilin.

Dva muškarca i dve žene sedeli su na tronošcima i razgovarali kada je Kejrid došao, ali dok je silazio iz sedla jedna žena strogog lica ustala je i pogledala ga plavim očima skoro izazivački. Nosila je mač na širokom kožnom remenu ukoso prebačenom preko grudi, kao što to čine neki pomorci. Kosa joj je bila kratko ošišana umesto da je nosi kao što to čini niska Krv, a nokti su joj kratki i nijedan nije obojen, ali bio je siguran da je to Egeanin Tamarat. Pored nje je stajao zdepasti čovek kose kratke kao što je njena i sa ilijanskom bradom, držeći se za kratki mač i streljajući Kejrida pogledom kao da i on namerava da ga izazove. Jedna lepa žena tamne i do pojasa duge kose i usana nalik na pupoljak ruže ustade i na trenutak se učini kao da će možda kleknuti ili se prostrti po zemlji, ali onda se samo ispravi i pogleda ga pravo u oči. Poslednji čovek, vitak i sa čudnom crvenom kapom na glavi, koji je izgledao kao da je izrezbaren od nekog tamnog drveta, glasno se nasmeja i zagrli je. On se iscerio i pogledao Kejrida tako da se to moglo opisati samo kao pobednički.

„Tome“, kaza Delovind, „ovo je Furik Kejrid. Hoće da razgovara sa čovekom koji sebe zove Tom Merilin.“

„Sa mnom?“, upita vitki sedokosi čovek, nespretno ustajući. Desna noga mu je izgleda malo ukočena. Možda je reč o nekoj staroj ratnoj povredi? „Ali ja ne zovem sebe Tom Merilin. To mi je ime, mada sam iznenađen što ga znaš. Šta hoćeš od mene?“

Kejrid skide kalpak, ali pre nego što stiže da otvori usta, dotrča jedna lepa žena s krupnim smeđim očima, a za njom dojuriše još dve. Sve tri su po liku bile Aes Sedai; jednog trena izgledale su kao da im je dvadeset godina, sledećeg dvostruko toliko, a trećeg trena negde između. Sve je to bilo veoma onespokojavajuće.

„Ono je Širejn!“, viknu lepa žena, gledajući Majlin. „Pustite je!“

„Ne razumeš, Džolina“, besno joj reče jedna od žena s njom. Tankih usana i uzanog nosa, izgledala je kao da je spremna da ujeda. „Više Širejn ona nije. Da joj se pruži prilika, izdala bi nas.“

„Teslina je u pravu, Džolina“, javi se i treća žena. Pre zgodna nego lepa, imala je dugu crnu kosu koja joj je u talasima padala do pojasa. „Izdala bi nas.“

„Ne verujem u to, Edesina“, prasnu Džolina. „Smesta ćeš je osloboditi“, reče ona Meliteni, „ili ću...“ Odjednom oštro uzdahnu. „Rekla sam ti“, ogorčeno reče Teslina.

Jedan mladić sa crnim šeširom širokog oboda dojuri galopom na tamnom kestenjastom konju zatupastog nosa i širokih prsa, pa skoči iz sedla. „Šta se ovde krvavo dešava?“, htede da čuje, prilazeći vatri.

Kejrid nije obraćao pažnju na njega. S mladićem je dojahala visoka gospa Tuon na crno-belom konju kakvog u životu nije video. Pored nje je bila i Selukija na mrkovu, glave pokrivene skerletnom maramom, ali on nije skidao pogled s visoke gospe. Glava joj je bila prekrivena kratkom crnom kosom, ali on nije mogao a da ne prepozna to lice. Ona ga samo jednom bezizražajno pogleda pre nego što se vrati odmeravanju onog mladića. Kejrid se zapita je li ga prepoznala. Verovatno nije. Davno je bilo otkad je služio u njenoj telesnoj straži. Nije se osvrtao, ali znao je da uzde Ađimburinog konja sada drži jedan pripadnik Straže. Prividno nenaoružan i bez svoje upadljive pletenice, ne bi trebalo da ima nikakvih poteškoća prilikom izlaska iz logora. Stražari neće ni videti čovečuljka. Ađimbura je ne samo tih, već i dobar trkač. Muzenge će ubrzo saznati da je visoka gospa zaista ovde.

„Mete, stavila nas je pod štitove“, kaza Džolina, a mladić odsečno skide šešir i priđe Meliteninom konju kao da namerava da ga zgrabi za oglav. Dugonog je, mada se ne bi moglo reći da je visok, a crni svileni šal beše mu vezan oko vrata tako da mu pada na grudi. To znači da je onaj kojeg su svi zvali Tilininom igračkom, kao da je njegova najvažnija odlika to što se kraljica poigravala s njim. Verovatno i jeste. Takvi ljudi retko kada imaju neku drugu stranu svoje ličnosti. Čudno, ali on teško da je dovoljno zgodan za tako nešto. Doduše, izgleda zdravo i snažno.

„Pusti štit“, kaza joj on kao da očekuje da mu se pokori. Kejrid diže obrve. Ovo je Igračka? Melitena i Majlin kao jedna oštro uzdahnuše, a mladić se gorko nasmej a. „Vidiš, ne radi na mene. A sada pustite krvave štitove, da vas ne smaknem s tih krvavih sedala i ne izdevetam i jednu i drugu.“ Melitena pocrvene. Malo se ljudi usuđuje da tako razgovara s der sul’dam.

„Melitena, pusti štitove“, reče joj Kejrid.

„Marat’damane samo što nije prigrlila saidar“, odgovori ona umesto da posluša. „Ne zna se šta je mogla...“

„Pusti štitove“, odlučno joj naredi. „I pusti Moć.“

Mladić zadovoljno klimnu glavom, pa se odjednom munjevito okrenu i upre prst u tri Aes Sedai. „Nemojte sad vi da krvavo počinjete! Pustila je Moć. Puštajte je i vi. Hajde!“ Opet klimnu, kao da je sasvim siguran da su ga poslušale. Sudeći po tome kako Melitena zuri u njega, možda i jesu. Možda je on Aša’man? Možda Aša’mani nekako mogu da osete kada damane usmeravaju. Jeste da mu se to ne čini verovatnim, ali Kejrid ničega drugoga nije mogao da se seti. Međutim, to se nikako ne podudara sa onim kako se Tilin navodno ponašala prema tom mladiću.

„Jednog od ovih dana, Mete Kautone“, besno prosikta Džolina, „neko će te naučiti kako da pokazuješ poštovanje prema Aes Sedai – i samo se nadam da ću biti prisutna da to vidim.“

Visoka gospa i Selukija grohotom se zasmejaše. Dobro je što je ostala raspoložena i u zatočeništvu. Nema sumnje da joj je pomoglo to što je njena služavka s njom. Ali vreme je da se nastavi. Vreme je za njegovu ludu kocku.

„Generale Meriline“, poče Kejrid, „vodio si kratak ali izvanredan rat i postigao pravo čudo time što tvoje snage nisu otkrivene – ali sreća samo što te nije napustila. General Čizen odgonetnuo je tvoj pravi cilj. Okrenuo je svoju vojsku i maršira ka Malvidskom tesnacu što brže može. Biće ovde za dva dana. Nedaleko odavde, ja imam deset hiljada ljudi, što je dovoljno da te ukopa ii mestu dok on ne stigne. Ali to bi visoku gospu Tuon dovelo u opasnost, a ja želim da to izbegnem. Pusti me da odem s njom i dopustiću da ti i tvoji ljudi neometano odete odavde. Možeš da pređeš planine dok Čizen ne dođe, da kroz Molvejnski procep uđeš u Murandiju pre nego što te uhvati. Jedini drugi izbor je uništenje. Čizen ima dovoljno ljudi da te zbriše s lica zemlje. To neće biti bitka. Stotinu hiljada ljudi protiv osam hiljada biće pokolj.“

Saslušaše ga bezizražajno kao da su zatečeni. Dobro vladaju sobom – ili su možda samo zatečeni zbog toga što se Merilinov plan naizgled raspao u poslednji čas.

Merilin jednim dugim prstom zagladi bele brkove. Činilo se kao da krije osmeh. „General-barjaktaru Kejride, bojim se da si pogrešio.“ Glas mu je bio izuzetno zvonak. „Ja sam zabavljač, što je svakako viši položaj od dvorskog barda, ali nisam vojskovođa. Čovek kojeg tražiš jeste lord Metrim Kauton.“ Malčice se pokloni mladiću, koji je za to vreme vraćao šešir na glavu.

Kejrid se namršti. Tilinina Igračka je vojskovođa? Da li se oni to igraju s njim?

„Imaš oko stotinu ljudi, Mrtvu stražu, i možda dvadeset Baštovana“, mirno kaza Kauton. „Po onome što čujem, mogu se ravnopravno boriti protiv petostrukog broja većine vojnika, ali Družina nije većina vojnika – a ja ih imam poprilično više od šest stotina. Što se Čizena tiče, ako se tako zove čovek koji se provukao kroz Tesnac, sve i da je shvatio šta sam nameravao, ne bi mogao da se vrati za manje od pet dana. Poslednji izveštaji mojih izviđača kažu kako ide na jugoistok putem za Ebou Dar što brže može. Ali pravo pitanje je sledeće – možeš li bezbedno odvesti Tuon u Tarezinsku palatu?“

Kejrid se oseti kao da ga je Harta nogom udario u trbuh – i to ne samo I stoga što je taj čovek tako nehajno izgovorio ime visoke gospe. „Misliš da me pustiš da je odvedem?" s nevericom upita.

„Ako ti veruje. Ako je možeš bezbedno odvesti u palatu. U opasnosti je sve dok ne stigne tamo. U slučaju da ne znaš, čitava tvoja krvava Svepobednička plamena vojska spremna je da je zakolje ili da joj smrska glavu.“

„Znam“, odgovori Kejrid, ali smirenije nego što se zapravo osećao. Zašto bi taj čovek tek tako pustio visoku gospu nakon što se Bela kula onoliko potrudila da je otme? Zašto, nakon što je poveo onaj kratak krvavi rat? „Umrećemo do poslednjeg ako je to potrebno da bi ona bila bezbedna. Najbolje bi bilo da smesta krenemo.“ Pre nego što se taj čovek predomisli. Pre nego što se Kejrid probudi iz tog grozničavog sna. Začelo je u nekom grozničavom snu.

„Ne tako brzo.“ Kauton se okrenu prema visokoj gospi. „Tuon, veruješ li da će te ovaj čovek bezbedno odvesti u palatu u Ebou Daru?“ Kejrid suzbi poriv da se lecne. Možda taj čovek jeste vojskovođa i plemić, ali nema nikakvog prava da se tako služi imenom visoke gospe!

„Verujem Mrtvoj straži životom“, mirno odgovori visoka gospa, „a njemu više nego bilo kome.“ Udostoji Kejrida osmehom. I kada je bila dete, njeni osmesi bili su retki. „General-barjaktaru Kejride, imaš li nekim slučajem i dalje moju lutku?“

On joj se svečano pokloni. Po tome kako mu se obratila znao je da je još pod velom. „Molim za oproštaj, visoka gospo. Ostao sam bez svega u velikom požaru Sohime.“

„To znači da si je čuvao deset godina. Imaš moje saučešće zbog gubitka žene i sina, premda je poginuo hrabro i dobro. Malo ljudi je spremno da i jednom uđe u zgradu u plamenu. On je spasao petoro pre nego što je pokleknuo.“

Kejridu se grlo steže. Pratila je vesti o njemu. Sve što je mogao da učini bilo je da se ponovo pokloni, samo još dublje.

„Dosta s tim“, progunđa Kauton. „Tresnućeš glavom o zemlju ako tako nastaviš. Čim ona i Selukija pokupe svoje stvari, povešćeš ih odavde i jahati što brže možeš. Talmanese, diži Družinu na noge. Nije da ti ne verujem, Kejride, ali mislim da ću lakše spavati kada prođem Tesnac.“

„Metrim Kauton je moj muž“, glasno i jasno reče visoka gospa. Svi se ukočiše. „Metrim Kauton je moj muž.“

Kejrid se opet oseti kao da ga je Harta munuo. Ne, ne, Harta. Aldazar. Kakvo je sad ovo ludilo? Kauton je izgledao kao čovek koji gleda kako mu strela leti u lice, znajući da ne može da je izbegne.

„Krvavi Metrim Kauton je moj muž. Tako si rekao, zar ne?“

Ovo mora da je grozničavi san. Prošao je čitav minut pre nego što se Metu povratila moć govora. Plamen ga spalio, izgledalo je kao da je prošao krvavi sat pre nego što se oporavio dovoljno da može da se mrdne. Kada se jeste oporavio, smakao je šešir s glave, pa prišao do Tuon i uhvatio brijača za oglav. Ona ga pogleda, hladno kao neka kraljica na krvavom prestolu. Sve one bitke u kojima su mu plamene kocke čangrljale u glavi, sve one čarke i napadi – i morale su da stanu kada ona reče nekoliko reči. Pa, ovoga puta bar zna šta se to toliko krvavo sudbonosno desilo za krvavog Meta Kautona. „Zašto? Mislim, znao sam da će se to pre ili posle desiti, ali zašto sada? Dopadaš mi se, a možda i više od toga, i uživam da te ljubim" – učini mu se da se Kejrid zagrcnuo – „ali nisi se ponašala kao zaljubljena žena. Uglavnom si ledena, a ostatak vremena provodiš podbadajući me.“

„Zaljubljena?“ Tuon je zvučala iznenađeno. „Metrime, možda ćemo se vremenom zavoleti, ali oduvek sam znala da ću se udati kako bih služila carstvu. Kako to misliš da si znao da ću izgovoriti reči?“

„Zovi me Met.“ Jedino ga njegova majka zove Metrim, i to kada je u nekoj nevolji, kao i njegove sestre kada ga opanjkavaju da bi mu natovarile nevolje na vrat.

„Ime ti je Metrim. Kako si to mislio?“

On uzdahnu. Ta žena nikada ne traži mnogo. Samo da bude po njenom. Baš kao sve ostale žene koje zna. „Prošao sam kroz jedan ter’angreal negde drugde, možda u neki drugi svet. Tamo ljudi nisu zapravo ljudi – liče na zmije – ali odgovoriće ti na tri pitanja i njihovi odgovori su uvek istiniti. Jedan od odgovora bio je da ću se oženiti Kćeri Devet meseca. Ali ti nisi odgovorila na moje pitanje. Zašto sada?“

Sa smeškom na usnama, Tuon se nagnu u sedlu. I opauči ga po glavi! „Dovoljno je zlo to što si sujeveran, Metrime, ali laži neću da trpim. Istina, bila je to zabavna laž, ali i dalje je to laž.“

„To je istina, Svetlosti mi“, pobuni se on i nabi šešir na glavu. Možda će ga to malčice zaštititi. „I ti bi mogla da saznaš te stvari kad bi se naterala da razgovaraš sa Aes Sedai. One mogu da ti ispričaju o Aelfinima i Elfinima.“

„To bi moglo biti istina“, ubaci se Edesina, kao da hoće da bude od pomoći. „Kako sam shvatila, do Aelfina se može stići prolaskom kroz ter’angreal u Kamenu Tira – i oni navodno daju istinite odgovore.“ Met je osinu pogledom. Ma baš mu je pomogla s tim njenim „kako sam shvatila" i „navodno“. Tuon nastavi da zuri u njega kao da Edesina nije ni otvorila usta.

„Odgovorio sam ti na pitanje, Tuon, tako da sada ti odgovori na moje.“

„Znaš kako damane mogu da proriču budućnost?“ Strogo ga pogleda, verovatno očekujući da on to nazove sujeverjem, ali Met samo odsečno klimnu. Neke Aes Sedai mogu da Proriču. Zašto ne bi i damane? „Zatražila sam od Lidije da prorekne moju budućnost neposredno pre nego što sam se iskrcala u Ebou Dar. Ovo mi je rekla: Pazi se lisca koji tera gavranove u let, jer će te uzeti za ženu i odneti te. Pazi se čoveka koji se seća Hokvingovog lika, jer će te uzeti za ženu i osloboditi te. Pazi se čoveka crvene ruke, jer ćeš se za njega udati i ni za koga drugog. Prvo mi je tvoj prsten zapao za oko.“ On palcem dodirnu dugi prsten i ne shvatajući šta čini, a ona se nasmeši. Beše to tek mali smešak, ali svejedno smešak. „Lisica koja izgleda da je uplašila dva gavrana da polete i devet polumeseca. Jak nagoveštaj, zar se nećeš složiti? A maločas si ispunio drugi deo proročanstva, tako da sa sigurnošću znam da si to ti.“ Selukija ispusti nekakav zvuk, a Tuon zamigolji prstima ka njoj. Prsata ženica popusti, nameštajući maramu, ali kako je pogledala Meta, trebalo je da u ruci drži bodež.

Nasmeja se, ali bez veselja. Krv i krvavi pepeo. Taj prsten je bio rezbarski ogledni primerak, koji je na kraju kupio samo zato što mu se zaglavio na prstu; odrekao bi se sećanja na Hokvingovo lice, skupa sa svim ostalim starim sećanjima, kada bi mu to izbacilo iz glave one krvave zmije; ali da nije bilo toga, ne bi imao ženu. Družina Crvene ruke ne bi ni nastala da nije tih starih sećanja na bitke. „Izgleda da to što sam ta’veren radi na meni koliko i na drugima.“ Na tren mu se učini da će ga ona opet odalamiti. Nasmeši joj se najbolje što je umeo. „Još jedan poljubac pre nego što odeš?“

„Trenutno nisam raspoložena“, ledeno mu odgovori ona. Vratio se onaj sudija koji voli da veša. Sve zatvorenike smesta osuditi. „Možda kasnije. Mogao bi da se vratiš u Ebou Dar sa mnom. Sada te čeka visok položaj u carstvu.“

Nije se ni pokolebao pre nego što je odmahnuo glavom. Nikakav položaj ne čeka Lejlvin ili Domona, niti tamo ima mesta za Aes Sedai ili Družinu. „Tuon, kada sledeči put vidim Seanšane, očekujem da će to biti na nekom bojnom polju.“ Plamen ga spalio, tako će biti. Život kao da mu se kreće u tom pravcu šta god on činio. „Ti nisi moj neprijatelj, ali tvoje carstvo jeste.“

„Ni ti nisi moj neprijatelj, mužu“, ona mu hladno odgovori, „ali ja živim kako bih služila carstvu.“

„Pa, bolje kreni po svoje stvari...“ Ućuta kada začu konja kako se kasom približava.

Vanin zauzda dugonogog sivca pored Tuon, odmeri Kejrida i ostale pripadnike Mrtve straže, pa pljunu kroz procep u zubima i nalakti se na visoku jabuku svog sedla. „Pet milja zapadno odavde u jednom gradiću je oko deset hiljada vojnika“, reče Metu taj debeli čovek. „Koliko sam mogao da saznam, samo je jedan Seanšanin među njima. Ostalo su Altarci, Tarabonci, Amadičani. Sve konjica. Stvar je u tome što se raspituju za ljude u takvim oklopima.“ Klimnu na Kejrida. „A kruže glasine da će onaj ko bude ubio devojku koja po opisu mnogo liči na visoku gospu dobiti stotinu hiljada zlatnih kruna. Svi su zabalavili na tolike pare.“

„Mogu da se provučem pored njih“, kaza Kejrid. Lice mu je delovalo očinski. Glas mu je zvučao kao isukan mač.

„A šta ako ne budeš mogao?“, tiho upita Met. „To što su oni tako blizu svakako nije slučajno. Nanjušili su te. Još jednom da onjuše vazduh i možda će ubiti Tuon.“ Kejrid se smrknu.

„Nameravaš li da povučeš svoju reč?“ Isukano sečivo koje svakog časa može da sevne. Još gore, Tuon ga gleda, i to zaista kao neki magistrat koji voli da veša. Plamen ga spalio, nešto u njemu će uvenuti ako ona pogine. A jedini način da to spreči, da bude siguran kako je to sprečeno, jeste da uradi nešto što mrzi čak i više od posla. Nekada je mislio da je vođenje bitaka, ma koliko to mrzeo, bolje nego rad. Skoro devet stotina poginulih za prethodnih nekoliko dana nateralo ga je da se predomisli.

„Ne“, odgovori. „Ona će s tobom. Ali ostavi mi desetinu iz svoje Mrtve straže i nekoliko Baštovana. Da bih ti skinuo te ljude s vrata, moram ih ubediti da sam ti.“

Tuon je ostavila veći deo odeće koju joj je Metrim kupio, budući da će morati brzo putovati. One male ružine pupoljke od crvene svile koje joj je poklonio umotala je u laneno platno i ušuškala u bisage pažljivo kao da su od duvanog stakla. Nije imala s kime da se oprašta sem s gazdaricom Anan – zaista će joj nedostajati njihovi razgovori – tako da su se ona i Selukija brzo spremile za pokret. Majlin se tako široko nasmešila kada ju je videla da je ona morala da potapše malu damane. Izgleda da se glas o onome što se desilo raširio, pošto su pripadnici Družine ustajali i klanjali joj se dok je jahala kroz logor s Mrtvom stražom. Sve je to bilo kao da vrši smotru vojske u Seandaru.

„Šta misliš o njemu?“, upita ona Kejrida kada su se odmakli od vojnika i kasom poterali konje. Nije bilo potrebe da ističe na koga to „njega" misli.

„Nije na meni da donosim sud, visoka gospo“, ozbiljno odgovori on. Okretao je glavu i šestario pogledom, pazeći na okolno drveće. „Služim carstvu i carici, neka bi živela večno.“

„Kao i svi mi, general-barjaktaru. Ali pitam za tvoj sud.“

„Dobar vojskovođa, visoka gospo“, odgovori on bez oklevanja. „Hrabar, ali ne preterano. Mislim da neće izgubiti glavu samo zbog potrebe da dokazuje svoju hrabrost. I... prilagodljiv je. Mnogoslojan čovek. I, ako bi mi oprostila, visoka gospo, čovek koji je zaljubljen u tebe. Video sam kako te je gledao.“

Zaljubljen u nju? Možda. Čini joj se da bi možda mogla da ga zavoli. Pričalo se da je njena majka volela njenog oca. A to da je mnogoslojan čovek? Naspram Metrima Kautona crni luk liči na jabuku! Protrlja se po glavi. Još se nije navikla na kosu. „Najpre će mi biti potreban brijač.“

„Visoka gospo, možda bi najbolje bilo sačekati do Ebou Dara.“

„Ne“, nežno odgovori ona. „Ako poginem, poginuću kao ono što jesam. Skinula sam veo.“

„Kako kažeš, visočanstvo.“ On smešeči se pozdravi, udarajući stisnutom pesnicom preko srca tako snažno da čelik zveknu o čelik. „Ako poginemo, poginućemo kao ono što smo.“