Bodež snova

33 Devet od deset

Prijateljice Mraka ništa nisu prepuštale slučaju kada je o Elejni reč. Sem što ju je stavila pod štit, Temajla ju je sa zlobnim zadovoljstvom vezala u čvor tako što joj je gurnula glavu među kolena. Mišići su joj se već grčili od tog položaja. Povez preko usta – neka prljava krpa ogavnog užeglog ukusa – bio je vezan tako čvrsto da joj se usekao u uglove usana. To su joj stavili da na kapijama ne bi zvala u pomoć. Samo što ona to ne bi ni činila; sve što bi time postigla bilo bi da osudi na smrt ljude koji čuvaju kapije. Osećala je kako šest Crnih sestara drži saidar sve dok nisu prošli kroz kapiju. Ali povez preko očiju bio je potpuno nepotreban. Pretpostavljala je kako žele tako da postignu da se oseća bespomoćno, ali ona nije imala namere da se prepusti beznađu. Napokon, potpuno je bezbedna sve dok se njena deca ne rode – a isto to važi i za njih. Min je tako kazala.

Po zvuku praporaca i grubim daskama na kojima leži – nisu se potrudile da prostru makar neko ćebe preko patosa – znala je da se nalazi u nekim kolima ili taljigama. Mislila je da je ipak reč o kolima. Izgleda da je u zaprezi nekoliko konja. Kola su toliko bila prožeta mirisom starog sena, da je osetila potrebu da kija. Naizgled se nalazi u potpuno beznadežnim okolnostima, ali Birgita je neće izneveriti.

Ona oseti kada Birgita skoči odnekud miljama iza nje do nekog mesta možda milju ispred nje – i dođe joj da se nasmeje. Vezaje govorila da se Birgita ustremila na svoju metu, a Birgita Srebroluka nikada ne promašuje. Međutim, prođe je volja za smehom kada sa obe strane kola počeše da usmeravaju. Kao kamen čvrsta rešenost i dalje se pronosila kroz vezu, ali osećalo se još nešto – snažno gađenje i sve veći... ne bes, ali nešto približno tome. Napolju ljudi umiru. Mesto da se smeje, Elejni dođe da jeca zbog njih. Zaslužuju da neko zbog njih plače, a umiru radi nje. Baš kao što su Vandena i Sarejta umrle. Opet je ispuni tuga za njima. Ali ne i griža savesti. Bile bi pošteđene samo ako bi pustile Falion i Marilin na slobodu, a to nijedna ni druga ne bi prihvatile. Nikako nisu mogle da predvide dolazak drugih Crnih sestara, kao ni ono čudno Asnino oružje.

Grmljavina se začu blizu kola i to vozilo se tako snažno zaljulja da ona poskoči na daskama. Kolena i cevanice biće joj u modricama zbog toga. Kinu od prašine koja se podigla, pa onda opet. Osećala je kako joj se kosa kostreši, tamo gde nije vezana povezima preko usta i očiju. U vazduhu se osećao čudan miris. Izgleda da je to bio udar munje. Nadala se da je Birgiti pošlo za rukom da u sukob uključi vetrotragačice, ma koliko se to činilo neverovatnim. Doći će vreme kada će Srodnice morati da koriste Moć kao oružje – niko u Tarmon Gai’donu neće moći da stoji po strani – ali neka još malo sačuvaju svoju nevinost. Trenutak kasnije, štit na njoj nestade.

Pošto nije mogla da vidi, nije mogla ni da usmerava, ali osećala je tkanja oko sebe – neka od Vazduha, a neka od Duha. Pošto nije mogla da vidi tkanja, nije mogla ni da zna kakva su, ali pretpostavljala je. Žene koje su je zarobile sada su postale zarobljenice – stavljene pod štitove i vezane. Sve što je mogla da radi bilo je da nestrpljivo čeka. Birgita se brzo približavala, ali sada ju je uhvatila želja da se ta prokleta mreža užadi što pre skine s nje.

Kada neko uskoči u kola, ona zaškripaše. Birgita. Kroz vezu blesnu osećaj radosti. Za tren oka, konopci spadoše s nje, a Birgitine šake pređoše na čvor kojim joj je povez preko usta bio zavezan. Malčice ukočeno, Elejna sama razveza povez preko očiju. Svetlosti, sve živo će je boleti dok ne bude mogla da zatraži Lečenje. To je podseti da će za to morati da zamoli vetrotragačice i opet je ophrva tuga zbog Vandene i Sarejte.

Čim je ispljunula krpu iz usta, poželela je da zatraži vodu kako bi isprala onaj užegli ukus, ali umesto toga samo je upitala: „Zašto si se zadržala?“ Zasmeja se na iznenađenu zatečenost kod druge žene, ali onda opet kinu. „Birgita, hajdemo odavde. Srodnice?“

„Vetrotragačice“, odgovori Birgita, raskriljujući platno preko ulaza u kola. „Čanel je rešila da radije ne bi da Zaidi podnosi izveštaj o tome kako je upropastila njenu pogodbu.“

Elejna prezrivo frknu – što se pokaza kao greška. Neprestano kijajući, siđe iz kola što je brže mogla. Noge su joj bile ukočene baš kao ruke. Plamen je spalio, ali tako silno želi toplu kupku. I da očetka kosu. Birgitin crveni kaput s belim okovratnikom izgledao je malčice izgužvano, ali Elejna je pretpostavljala da njena Zaštitnica u poređenju s njome izgleda kao da se tek presvukla u čistu odeću.

Kada joj stopala dodirnuše zemlju, gardisti na svojim atovima, koji su u debelom prstenu stajali oko kola, glasno zaklicaše dižući koplja u vazduh. I gardistkinje stadoše da podvriskuju; očigledno da su sve do poslednje bile tu. Dvojica barjaktara nosila su andorskog belog lava i njen zlatni ljiljan. To joj izmami osmeh. Kraljičina garda zavetovala se da će braniti Andor, kraljicu i kćer naslednicu, ali odluka da se ponese i njen lični barjak mora da je potekla od Čarlza Gajbona. Sedeći u sedlu visokog mrkova, kalpaka položenog na sedlo, on joj se pokloni, sa širokim osmehom na usnama. Taj čovek jeste zgodan. Možda će poslužiti za trećeg Zaštitnika. Iza gardista su se dizali barjaci plemićkih kuća i najamničkih družina, barjak za barjakom. Svetlosti, koliko li je to ljudi Birgita povela sa sobom? Ali na to pitanje može se i kasnije odgovoriti. Elejna najpre želi da vidi svoje zarobljenice.

Asna je raskrečena ležala na putu, zureći u nebo praznim očima; štit na njoj bio je potpuno nepotreban. Ostale su nepomično ležale, vezane tokovima Vazduha koji su im pribili ruke uz bokove i razdeljene suknje uz noge. Mnogo udobniji položaj od onog u kojem je ona bila. Većina ih je delovala začuđujuće smireno, uzevši u obzir okolnosti u kojima se nalaze, mada se Temajla mrštila na nju a Falion izgledala kao da će povratiti. Šiejnino blatom ukaljano lice poslužilo bi na čast svakoj Aes Sedai. Tri muškarca vezana Vazduhom bila su sve samo ne staložena. Bacakali su se i otimali, streljajući pogledima konjanike oko sebe, kao da najviše na svetu žele da ih napadnu. To je bio dovoljan znak da su oni Asnini Zaštitnici, što ne mora da znači da su i Prijatelji Mraka. Bili oni to ili ne, svejedno će morati da budu zatočeni kako bi drugi bili zaštićeni od smrtonosnog besa kojim su ispunjeni zbog Asnine smrti. Spremni su da učine sve u svojoj moći da ubiju one koje smatraju odgovornima za to.

„Kako su nas pronašli?“, htede da čuje Česmal. Da nije prljavog lica ležala na putu, niko ne bi pomislio da je zarobljenica.

„Moja Zaštitnica“, odgovori Elejna, smešeći se Birgiti. „Jedna od njih.“

„Žena?“, prezrivo upita Česmal.

Marilin na tren onako vezana zadrhta od nemog smeha. „Čula sam za to“, kaza kada prestade da se trese, „ali zvučalo mi je previše neverovatno da bi bilo istinito.“

„Čula si za to, a nisi spomenula?“, upita Temajla, prevrćući se da bi se sada namrštila na Marilin. „Glupačo jedna!“

„Zaboravljaš gde ti je mesto“, odbrusi Marilin i već sledećeg trena se posvađaše oko toga da li bi Temajla trebalo da postupa kako joj ona kaže! Zapravo, Temajla bi trebalo – Elejna je osećala koliko je svaka od njih snažna – ali to teško da je nešto zbog čega bi sada trebalo da se svađaju!

„Neka neko zapuši usta ovim ženama“, naredi Elejna. Kasejla sjaha, pruži uzde drugoj gardistkinji i priđe, pa nožem odseče parče tkanine s Temajline suknje. „Utovarite ih u kola i odsecite remenje sa onog mrtvog konja. Hoću da se vratim među gradske zidine pre nego što Arimilini ljudi iza onog grebena padnu u iskušenje.“ Sada joj nimalo nije potrebna bitka prsa u prsa. Bez obzira na ishod, Arimila može priuštiti da izgubi više ljudi od nje. „Birgita, gde su vetrotragačice?“

„I dalje na grebenu. Mislim da su ubeđene kako će moći da poreknu da su uzele učešća u ovome ako se ne približe mestu pokolja. Ali ne moraš da brineš zbog mogućnosti da nas mogu napasti. Svi logori iza grebena su ispražnjeni.“ Kasejla prebaci Temajlu preko ramena, pa teturavo priđe kolima i ubaci je u njih kao vreću žita. Gardistkinje pokupiše i ostale žene. Bile su dovoljno pametne da Zaštitnike prepuste gardistima. Po dvojica su bila potrebna da bi se izborili sa svakim od njih. Dvojica visokih gardista skidali su am s mrtvog konja.

„Vidim samo sluge, konjušare i tome slično“, ubaci se Čarlz.

„Mislim da su svi njeni logori ispražnjeni“, nastavi Birgita. „Jutros je naredila teške napade na severni zid, kako bi tamo odvukla što je moguće više naših vojnika, a ima dvadeset hiljada ljudi, ako ne i više, u Donjem Kaemlinu ispod Farmadinške kapije. Neki najamnici obrnuli su ćurak i sada nas napadaju iznutra, ali poslala sam tamo Dijelin sa svim vojnicima koje sam mogla da odvojim. Čim budeš bezbedna između gradskih zidina, poslaću ostale da joj pomognu. A ima još dobrih vesti – Luan i ostatak te vesele družine jaše ka severu. Moguće je da će stići ovog popodneva.“

Elejna ostade bez daha. S Luanom i ostalima moraće da izađe na kraj kada se budu pojavili, ali te druge vesti... „Birgita, sećaš li se izveštaja gazdarice Harfor? Arimila i ostali nameravaju da budu prvi koji će ujahati u Kaemlin. Mora da su i oni ispred Farmadinške kapije. Koliko ljudi imaš ovde?“

„Gajbone, koliki je ceh?“, upita Birgita, oprezno odmeravajući Elejnu. I kroz vezu se pronosila zabrinutost. Silna zabrinutost.

„Nemam još potpuni spisak, moja gospo. Neka tela...“ Čarlz se namršti. „Ali rekao bih da smo izgubili čak pet ili šest stotina ljudi, a možda i nešto više. Broj povređenih je dvostruko veći. Nikada nisam video gorih nekoliko minuta.“

„Recimo – deset hiljada, Elejna“, odgovori joj Birgita, a debela pletenica joj se zanjiha kada odmahnu glavom. Zadenu palčeve za opasač, a njena rešenost preplavi vezu. „Arimila mora da sa sobom ima najmanje dvostruko toliko ispred Farmadinške kapije, a možda i trostruko – ako je zaista potpuno ispraznila svoje logore. Ako misliš ono što ja mislim da misliš... Rekla sam Dijelin da opet zauzme kapiju ako je pala, ali verovatnije je da se sada bori protiv Arimile u samom gradu. A sve i da se nekim čudom kapija još drži, njih je dvostruko više od nas.“

„I da su prošli kroz kapiju“, tvrdoglavo odvrati Elejna, „nije verovatno da su je zatvorili za sobom. Napašćemo ih s leđa.“ Nije bila vođena tvrdoglavošću. Ne u potpunosti. Nije vežbala s oružjem, ali sve ostalo čemu je Garet Brin podučavao Gavina, podučavao je i nju. Kraljica mora da razume ratne planove koje joj njene vojskovođe predstavljaju, mesto da ih samo slepo prihvata. „Ako kapija nije pala, naći će se između nas i zida. Brojčana nadmoć neće toliko doći do izražaja u Donjem Kaemlinu. Arimila neće moći da postavi više ljudi preko ulice nego što mi možemo. Birgita, uradićemo to. A sada, neka mi neko nađe konja.“ Na tren se učini kao da je druga žena neće poslušati, što samo rasplamsa njenu tvrdoglavost, ali onda Birgita samo duboko uzdahnu. „Cigan, uhvati onu visoku sivu kobilu za gospu Elejnu.“

Kao da svi oko nje uzdahnuše, sem Prijateljica Mraka. Mora da su mislili kako će biti svedoci čuvenom padanju u vatru Elejne Trakand. Shvativši to, skoro da zaista jeste počela da besni. Spaljene bile njene nagle promene raspoloženja!

Približivši joj se, Birgita spusti glas. „Ali jahaćeš okružena svojim telohraniteljkama. Ovo nije neka glupa priča u kojoj kraljica nosi steg u bitku predvodeći svoje vojnike. Znam da je jedna među tvojim precima to učinila, ali niti si ti ona, niti moraš da okupljaš razbijenu vojsku.“

„Ma baš sam to nameravala“, slatkim glasom izjavi Elejna. „Kako si samo pogodila?“

Birgita frknu od smeha i promrmlja: „Krvava žena“, ali ne dovoljno tiho da se to ne bi čulo. Međutim, kroz vezu je tekla ljubav.

Naravno, nije bilo tako jednostavno. Deo ljudi morao je da se odvoji kako bi pomogao ranjenicima. Neki su mogli da hodaju, ali mnogi nisu. Previše njih nosilo je poveze oko krvavih patrljaka ruku ili nogu. Čarlz i velmože okupili su se oko Elejne i Birgite kako bi čuli kakav je plan napada, što jednostavno jeste bilo neophodno, ali onda je Čanel odbila da promeni kapiju sve dok se Elejna nije saglasila da će ovoga puta zaista obezbediti samo prelazak s jednog mesta na drugo, i taj dogovor zapečatila tako što su obe poljubile vrhove prstiju i jedna drugoj njima dodirnule usne. Tek tada se kapija pretvorila u uspravni srebrnasti zasek i opet proširila u stotinu koraka širok pogled na Kaemlin s juga.

Nije bilo ljudi na ciglenim tržnicama sazdanim uz široki put koji je vodio ka severu, prema Farmadinškoj kapiji – ali ogromna gomila ljudi, konjice i pešadije, preplavila je put van dometa lukova sa zidina. Prvi među njima bili su na svega nekoliko stotina koraka od kapije koju su vetrotragačice otvorile. Čini se da su preplavili i bočne ulice. Konjanici su bili u prednjim redovima, noseći pravu šumu barjaka, ali bilo da je reč o konjici ili pešadiji – svi su gledali prema kapijama Kaemlina. Zatvorenim kapijama. Elejni dođe da poviče od radosti.

Prva je projahala kroz kapiju, ali Birgita ništa nije prepuštala slučaju. Njena telesna straža okupila se oko nje i odvela je u stranu. Birgita je bila uz nju, ali nekako nije izgledalo kao da nju teraju. Srećom, niko nije ni pokušao da se pobuni kada je ona poterala sivu kobilu napred, tako da ju je samo jedan red gardistkinja delio od puta. Taj red kao da je bio kameni zid. Međutim, kobila je bila zaista visoka, tako da je lepo videla šta se dešava ne morajući da stoji u stremenima. Trebalo je da ih produži. Samo su malčice prekratki za nju. To znači da je ta kobila bila Česmalin konj, pošto je Česmal jedina približno njene visine. Konj ne može da bude ukaljan svojim jahačem – to što je Česmal iz Crnog ađaha ne znači da je konj zao – ali svejedno se na toj životinji osećala nelagodno i to samo zbog stremena. Siva kobila će biti prodata, kao i svi konji koje su Prijatelji Mraka jahali, a novac razdeljen sirotinji.

Konjica i pešadija izađoše iz kapije iza Čarlza, u dovoljnom broju da zauzmu celu njenu širinu. Ispred belog lava i zlatnog ljiljana, on potera konja u kas, a pet stotina gardista za njim raširi se da pokrije čitavu širinu puta. Druge skupine slične veličine odvojiše se i zamakoše u ulice Donjeg Kaemlina. Kada poslednji čovek prođe kroz kapiju, ona se smanji i nestade. Više nema brzog bekstva ako nešto pođe po zlu. Sada moraju da pobede – ili je Arimila osvojila presto, bez obzira na to drži li Kaemlin ili ne.

„Danas nam je potrebna krvava sreća Meta Kautona“, promrmlja Birgita.

„Jednom si pomenula tako nešto“, primeti Elejna. „Šta hoćeš time da kažeš?“

Birgita je čudno pogleda. Kroz vezu se pronese... nekakav osećaj koji je govorio da je rekla nešto smešno! „Jesi li ikada njega videla kako se kocka?“

„Birgita, teško da provodim mnogo vremena tamo gde se ljudi kockaju.“

„Recimo samo da on ima više sreće od bilo kog drugog čoveka za kojeg ja znam.“

Odmahnuvši glavom, Elejna zaboravi na Meta Kautona. Čarlzovi ljudi zaklanjali su joj pogled dok su jahali napred. Još nisu jurišali, pokušavajući da ne prave više buke nego što je baš neophodno. Uz malo sreće, njeni ljudi će opkoliti Arimiline pre nego što ovi shvate šta se dešava. A onda će napasti Arimilu sa svih strana. Met je najsrećniji čovek za kojeg Birgita zna? U torn slučaju, mora da je veoma srećan.

Čarlzovi gardisti iznenada poteraše konje brže, spuštajući koplja s čeličnim glavama. Neko mora da se osvrnuo. Začuše se povici na uzbunu – ijedan gromoglasni krik koji je čula kako se ponavlja s mnogo strana. „Elejna i Andori“

Bilo je i drugih pokliča. „Meseci!" i „Lisice!“ Čulo se „Trostruki ključevi!" i „Čekić!" kao i „Crni barjak!“ Čuli su se i drugi pokliči, od manjih kuća. Ali s njene strane čuo se samo jedan – iznova i iznova. „Elejna i Andor!“

Odjednom poče da se trese, napola jecajući a napola se smejući. Svetlost dala da ne šalje te ljude u smrt ni za šta.

Krici zamreše, i mahom ih zameni zveket čelika po čeliku, vika i vrisak ljudi koji ubijaju ili ginu. I onda shvati da se kapije otvaraju. A ona ne može da vidi šta se dešava! Izvadivši noge iz stremena, pope se na visoko sedlo. Kobila se usplahireno promeškolji, nesviknuta na to da neko stoji na njoj, ali ne toliko da bi to Elejni poremetilo ravnotežu. Birgita promrmlja naročito sočnu psovku, ali već sledećeg trena i ona stade na sedlo. Stotine samostrelaca i lukonoša naviralo je kroz Farmadinšku kapiju, ali – da li su to njeni ljudi ili odmetnuti najamnici?

Kao u odgovor, lukonoše počeše što brže mogu da odapinju strele na Arimilinu stešnjenu konjicu. Prvi samostreli digoše se i kao jedan odapeše. Ljudi smesta počeše da čekrcima zatežu svoje samostrele, ali drugi pohrliše pored njih i odapeše drugi talas strela, koji saseče i ljude i konje kao što kose seku ječam. Još lukonoša pokulja kroz kapiju, odapinjući stele što brže mogu. Treći red samostrelaca potrča napred da odapne, pa četvrti i peti, a onda su se već ljudi s halebardama gurali da prođu pored samostrelaca koji su još trkom prolazili kroz kapiju. Halebarda je zastrašujuće oružje, koje u sebi spaja vrh koplja i sečivo sekire s kukom za svlačenje konjanika iz sedala. Konjanici počeše da padaju, pošto nije bilo mesta da jurišaju sa uprtim dugim kopljima, a halebarde su duže od njihovih mačeva. Ljudi u crvenim kaputima i uglačanim oklopnim prsnicima sada galopom izleteše kroz kapiju – gardisti koji skreću ulevo i udesno kako bi iz drugog smera napali Arimiline vojne redove. Navirali su u neprekidnim talasima. Kako li je, za ime Svetlosti, Dijelin pošlo za rukom da okupi tako mnogo gardista? Sem ako... Plamen spalio tu ženu – mora da je pokupila sve tek napola uvežbane ljude! Pa, bili oni napola uvežbani ili ne, danas će im biti krvavo krštenje.

Odjednom kroz kapiju izjahaše tri prilike s pozlaćenim kalpacima i u oklopnim prsnicima, držeći u rukama gole mačeve. Dve prilike su bile veoma sitne. Pokliči koji se začuše nakon što se te tri prilike pojaviše behu slabašni od daljine, ali i dalje čujni uprkos buci bitke. „Crni orlovi!“, „Nakovanj!“ i „Crveni leopardi!“ Dve žene u sedlima pojaviše se u kapiji, očigledno se prepirući, sve dok onoj višoj ne pođe za rukom da konja niže žene odvuče s vidika.

„Krv i krvavi pepeo!“, prasnu Elejna. „Valjda je Konejl dovoljno star, ali Branlet i Perival su dečaci! Neko je trebalo da ih drži podalje od svega toga!“

„Dijelin ih je dovoljno dugo zadržavala“, mirno odgovori Birgita. Kroz vezu se pronosio duboki spokoj. „A Konejla je zadržavala duže nego što sam mislila da će joj poći za rukom. A i uspela je da potpuno zauzda Katalin. U svakom slučaju, između dečaka i prvih borbenih redova ima nekoliko stotina ljudi, a ja ne vidim da iko pokušava da im ostavi prostora da se proguraju napred.“ To jeste bilo tačno. Njih trojica su nemoćno mlatarali mačevima najmanje pedeset koraka od mesta gde su ljudi ginuli. Mada, pedeset koraka je kratak domet za luk ili samostrel.

Ljudi počeše da izlaze na krovove – najpre u desetinama, a onda u stotinama – lukonoše i samostrelci verali su se preko krovova, kao pauci hodajući po šindri, sve dok se ne nađu u položaju da streljaju ljude koji se guraju ispod njih. Jedan se okliznu i pade na ljude na ulici, bacakajući se dok su ga probadali. Jedan drugi odjednom ustade, pogođen strelom, pa pade s krova. I on se trzao dok su ga ljudi na ulici iznova i iznova probadali.

„Previše su se nabili jedan uz drugoga“, uzbuđeno je govorila Birgita. „Ne mogu ni da dignu luk, a kamoli da ga nategnu. Kladim se da ni mrtvi nemaju mesta gde da padnu. Ovo neće još dugo potrajati.“

Ali pokolj se nastavi još dobrih pola sata pre nego što su se začuli prvi povici: „Milost!“ Ljudi počeše da kače kalpake na balčake i da ih dižu iznad glava, dovodeći sebe u opasnost da poginu u nadi da će preživeti. Pešadija pobaca kalpake i diže prazne šake. Konjanici pobacaše koplja, kalpake i mačeve, pa i oni digoše ruke. To se raširi kao groznica, a iz hiljada grla začu se samo jedan poklič: „Milost!“

Elejna se spusti i sede na svoje sedlo. Završeno je. Sada je ostalo samo da se vidi koliko je to dobro urađeno.

Naravno, borbe nisu smesta prestale. Neki su pokušavali da nastave da se bore, ali borili su se sami i ginuli – ili su ih obarali ljudi oko njih koji više nisu želeli da umru. Nakon nekog vremena, čak i najtvrdoglaviji pobacaše oružje i poskidaše oklope. Premda nisu baš svi molili za milost, taj krik je svejedno bio gromoglasan. Ljudi bez oružja, kalpaka, oklopnih prsnika ili ma kakvog drugog oklopa koje su do maločas nosili, počeše da se podignutih ruku teturaju kroz red gardista. Halebardisti su ih navodili kao da su ovce. Delovali su pomalo zatečeno kao ovce pred klanje. Isto mora da se dešavalo u desetinama uzanih ulica Donjeg Kaemlina, kao i pred kapijama, jer su jedini povici koje je čula bile molbe za milost, a i ti su počeli da se stišavaju kako su ljudi shvatali da im se to ostvarilo.

Suncu je nedostajalo ne više od sat vremena da se popne do svog podnevnog vrhunca dok se završilo s razvrstavanjem plemića. Niži plemići odvedeni su u grad, gde će se nalaziti sve dok ne plate otkupninu – koju će platiti kada presto bude obezbeđen. Prve velmože koje su doveli pred nju, u pratnji Čarlza i desetine gardista, bile su Arimila, Nijana i Elenija. Čarlzov levi rukav bio je rasečen i krvav, a blistavi oklopni prsnik ulubljen, začelo od udarca čekićem, međutim lice mu je bilo staloženo iza prečaga na viziru njegovog kalpaka. Elejna odahnu od ogromnog olakšanja kada vide te tri žene. Ostali će biti pronađeni među poginulima ili zarobljenima. Obezglavila je svoje protivnike – bar dok ne stignu Luan i ostali. Gardistkinje ispred nje napokon se pomeriše tako da ona može da se suoči sa svojim zarobljenicama.

Njih tri su bile odevene kao da nameravaju da koliko tog dana prisustvuju Arimilinom krunisanju. Njena crvena svilena haljina bila je opšivena sitnim biserjem po nedrima, dok su joj po rukavima bili izvezeni propeti beli lavovi. Njišući se u sedlu, smeđe oči bile su joj isto onako zatečene kao njeni vojnici. Nijana, vitka i pravih leđa, u plavoj haljini sa trostrukim srebrnim ključevima Arauna izvezenim duž rukava i srebrnim vezom preko nedara, blistave crne kose pokupljene u srebrnu mrežicu ukrašenu safirima, delovala je pre utučeno nego obamrlo. Čak joj je pošlo za rukom da se podrugljivo isceri, premda slabašno. Elenija, kose boje meda, u zelenoj haljini kitnjasto izvezenoj zlatnim koncem, naizmenice je očima streljala Arimilu i Elejnu. Kroz vezu su se u jednakoj meri pronosili osećaji pobede i gađenja. Birgiti su te žene mrske koliko i Elejni.

„Za sada ćete biti moje gošće u palati“, obrati im se Elejna. „Nadam se da su vam džepovi duboki. Vaše otkupnine platiće ovaj rat koji ste izazvale.“ To je bilo zlobno od nje, ali odjednom se osetila nekako zajedljivo. Njihovi džepovi uopšte nisu duboki. Kako bi unajmile plaćenike, pozajmile su daleko više nego što mogu da vrate. A i kako bi podmitile plaćenike. I bez ikakve otkupnine, suočene su s propašću. Sa otkupninama, suočene su s potpunim uništenjem.

„Nemoj misliti da je ovo kraj“, promuklo joj odvrati Arimila. Zvučala je kao da pokušava samu sebe da ubedi. „Džarid je i dalje na bojnom polju, sa znatnom vojskom. Džarid i ostali. Reci joj, Elenija.“

„Džarid će pokušati da spasi Sarande koliko god može od ove nedaće u koju si nas naterala“, odbrusi Elenija. Njih dve zavikaše jedna na drugu, ali Elejna prestade da obraća pažnju na njih. Zapita se kako će im se dopasti da spavaju u istom krevetu s Nijanom.

Potom se pod pratnjom pojaviše Lir Barin i, trenutak kasnije, Karind Anšar. Vitak kao sečivo i jednako snažan, Lir je bio zamišljen, a ne prkosan ili potišten. Na njegovom zelenom kaputu, po visokom okovratniku izvezenom srebrnim krilatim čekićem kuće Barin, videli su se tragovi ostali za oklopnim prsnikom koji više nije nosio, a tamna kosa bila mu je mokra od znoja. Lice mu je takođe bilo obliveno znojem. Nije se toliko oznojio gledajući druge ljude kako se bore. Karind je bila odevena jednako veličanstveno kao druge žene, u plavu svilenu haljinu bogato izvezenu srebrnim koncem, a u prosedoj kosi nosila je niske bisera. Po njenom četvrtastom licu reklo bi se da se pomirila sa sudbinom, naročito posle onog što je Elejna rekla za otkupnine. Ni jedno ni drugo nisu pozajmili onako mnogo novca kao ono troje, koliko ona zna, ali ta otkupnina će ih svejedno duboko zaboleti.

A onda se dvojica gardista pojaviše s jednom ženom tek nešto malo starijom od Elejne, u jednostavnoj plavoj haljini. Činilo joj se da joj je ta žena poznata. Izgleda da je od nakita nosila samo jedan jedini broš – sa crvenom zvezdom i srebrnim mačem na blistavocrnom polju. Ali zašto su joj doveli Silvazu Kajren? Ta lepa žena čije su pametne plave oči gledale Elejnu pravo u lice bila je naslednica lorda Nasina, a ne Visoko sedište Kajrena.

„Kajreni su uz Trakande“, zaprepašćujuće izjavi Silvaza istog trena kada zauzda konja. Kroz vezu blesnu odjek Elejninog iznenađenja. Arimila se zablenu u Silvazu kao da je ova poludela. „Moj deda je imao napad, Arimila“, mirno reče mlada žena, „a moji rođaci nisu časili časa da me potvrde kao Visoko sedište. Elejna, objaviću to, ako želiš.“

„To bi možda bilo najbolje“, lagano odgovori Elejna. To objavljivanje učinilo bi njenu podršku nepovratnom. Ne bi to bilo prvi put da neka kuća pređe na drugu stranu, čak i bez smrti njenog Visokog sedišta, ali najbolje je biti siguran. „Trakandi toplo pozdravljaju Kajrene, Silvaza.“ Najbolje je da ne bude previše hladna. Malo zna o Silvazi Kajren.

Silvaza klimnu, u znak da to prihvata. Dakle, ima bar malo pameti. Očigledno da zna kako joj se neće do kraja verovati sve dok ne dokaže svoju odanost slanjem proglasa podrške. „Ako imaš makar malo poverenja u mene, mogu li da dobijem starateljstvo nad Arimilom, Nijanom i Elenijom? Naravno, u Kraljevskoj palati ili gde god rešiš da me smestiš. Verujem da će ih moj novi pisar, gazda Lunalt, možda moći ubediti da ti pruže podršku.“

Iz nekog razloga, Nijana glasno vrisnu – i ispala bi iz sedla da je jedan gardista nije zgrabio za ruku kako bi je zadržao. Arimila i Elenija izgledale su kao da će im pozliti.

„Mislim da ne“, odgovori Elejna. Niko se tako ne ponaša zbog mogućeg razgovora s pisarom. Izgleda da Silvaza ume da bude opasna. „Nijana i Elenija objavile su da podržavaju Arimilu. Teško da će pristati da unište same sebe povlačenjem te izjave.“ To bi ih zaista uništilo. Manje kuće koje su im odane počele bi da ih napuštaju sve dok na kraju njihova kuća ne bi izgubila svaki značaj. Vrlo je verovatno da ni one neće ostati Visoka sedišta nakon što objave da podržavaju Trakande. Što se Arimile tiče... Elejna nema namere da dopusti Arimili da zapeva drugu pesmu. Odbiće podršku te žene čak i da joj je ponudi!

Silvaza pomalo zlokobno pogleda njih tri. „Možda i bi, uz odgovarajuće ubeđivanje.“ O, da; veoma opasna. „Ali kako ti kažeš, Elejna. Samo pazi na njih. Izdaja im je u srži.“

„Barini su uz Trakande“, odjednom izjavi Lir. „I ja ću to objaviti, Elejna.“

„Anšari su uz Trakande“, odlučno reče Karind. „Danas ću poslati proglase.“

„Izdajice!“, vrisnu Arimila. „Ubiću vas zbog ovoga!“ Krenu da se hvata za pojas, s kojeg su visile korice bodeža, ukrašene draguljima i prazne, kao da namerava da se lično postara za to. Elenija se zasmeja, ali nije zvučala kao da joj je zaista nešto smešno. Zvučala je skoro kao da plače.

Elejna duboko udahnu. Sada ima devet od deset potrebnih kuća. Ne zavarava se. Kakvi god da su Silvazini razlozi, Lir i Karind samo pokušavaju da spasu šta mogu odričući se propale stvari i vezujući se za očiglednu zvezdu u usponu. Očekivaće da im bude naklonjena zato što su stali uz nju pre nego što je zadobila presto i da će zaboraviti da su ikada podržavali Arimilu. Ona nema namere da učini ni jedno ni drugo – ali ne može ni da ih tek tako odbije. „Trakandi pozdravljaju Barine.“ Ali nikada toplo. To ne. „Trakandi pozdravljaju Anšare. Kapetane Gajbone, uvedi zarobljenike u grad što pre možeš. Oružnicima Kejrina, Barina i Anšara biće vraćeni oružje i oklopi čim se proglasi pošalju, ali mogu sada dobiti svoje barjake.“

On pozdravi i okrenu svog mrkova, već uzvikujući naredbe.

Terajući sivu kobilu prema Dijelin, koja je jašući izlazila iz jedne poprečne ulice, u pratnji Katalin i tri mlade budale u pozlaćenim oklopima, Silvaza, Lir i Karind pođoše za njom i Birgitom. Nimalo joj nije smetalo to što su joj iza leđa – pošto je stotinu gardistkinja iza njihovih. Dok se ti proglasi ne pošalju, njih troje će biti pod pomnom prismotrom. Uključujući i Silvazu. Elejnin um već je gledao unapred.

„Strašno si tiha“, prošapta joj Birgita. „Upravo si izvojevala veliku pobedu.“

„A za nekoliko sati“, odgovori ona, „otkriću mogu li da ostvarim još jednu.“