Bodež snova

28 U Maldenu

Neposredno pre praskozorja, Faila je vezivala širok pojas od zlatnih alki oko pojasa poslednji put, kada je u mali i skučeni šator u kojem su sve spavale ušla Dairaina. Napolju je zora počela da rudi, ali unutra kao da je još bila noč. Ali Failine oči su se prilagodile na mrak. Vitka ženica crne kose koja joj se u talasima prosipala do pojasa mrštila se zevajući. U Kairhijenu je bila odmah ispod Visokog sedišta svoje kuće, ali ovde su je usred noći probudili zato što Sevana nije mogla da spava, pa je želela da joj neko čita. Sevana je uživala u Dairaininom glasu, a verovatno i u pričama koje ona prenosi o navodnim nedelima među Sevaninim gai’šainima. Kairhijenjanka nikada nije bila proglašena za jednog od onih gai'šaina koji nisu zadovoljili. Ruke joj pođoše ka zlatnom okovratniku, a onda se pokoleba kada vide da su Faila, Alijandra i Majgdin već obučene i na nogama.

„Zaboravila sam da vratim knjigu na mesto“, reče glasom zvonkim kao zvonjava kristalnih zvonaca, pa se okrenu prema izlazu iz šatora. „Sevana će narediti da me istuku ako vidi da knjiga nije na svom mestu kada se probudi.“

„Laže“, zasikta Majgdin, a Dairaina jurnu da pobegne.

To beše sasvim dovoljno da ubedi Failu. Ona zgrabi ženu za kapuljaču i uvuče je nazad u šator. Dairaina zinu da vrisne, ali Alijandra joj zapuši usta rukom, pa njih tri oboriše ženu na pod zastrt tkaninom, preko koje su bila razbacana ćebad. Morale su sve tri da se potrude. Dairaina je bila mala, ali migoljila se kao zmija, pokušavajući da ih ogrebe i ugrize. Dok su je druge dve držale, Faila je izvadila drugi nož koji je sakrila – sasvim pristojan bodež sa hrapavom čeličnom drškom i sečivom dužim od njene šake, pa poče da seče jedno ćebe na trake.

„Kako si znala?“, upita Alijandra, upirući se da drži jednu Dairaininu ruku, pokrivajući joj pritom usta šakom i pazeći se da je ova ne ujede. Majgdin se pobrinula za ženine noge tako što je sela na njih, a drugu ruku joj zavrnula do plećaka. Dairaina se i dalje migoljila i otimala, mada bezuspešno.

„Mrštila se, ali lice joj je bilo glatko kada je progovorila. Jedva sam to razaznala. Da je zaista bila zabrinuta zbog toga što će dobiti batine, namrštila bi se još više, a ne bi prestala da se mršti.“ Zlatokosa žena nije bila baš umešna sobarica, ali jeste veoma pronicljiva.

„Ali zbog čega je postala sumnjičava?“

Majgdin slegnu ramenima. „Možda je neka od nas delovala iznenađeno, ili kao da oseća krivicu. Mada ne znam kako je išta mogla da primeti bez svetlosti.“

Ubrzo su vezale Dairainu tako što su joj vezale gležnjeve i zapešća jedne za druge iza leđa. Tako se neće migoljiti. Traku iscepanu od njene potkošulje natrpali su joj u usta i zavezali je još jednim parčetom ćebeta da bi joj onemogućavala da govori, tako da je samo stenjala. Okrenula je glavu da bi ih prostrelila pogledom. Faila joj nije lepo videla lice, ali ženin izraz mogao je da bude samo prek ili molećiv – a Dairaina moli samo Šaidoe. Koristila je svoj položaj Sevaninog gai'šaina kako bi se iživljavala nad gai'šainima koji to nisu, a ogovarala je one koji to jesu. Muka je u tome što ne mogu da je ostave tu. Neko bi svakog trenutka mogao da uđe i da ih pozove da služe Sevanu.

„Mogle bismo je ubiti i sakriti telo“, predloži Alijandra gladeći svoju dugu kosu. Raščupala se dok su se gušale.

„Gde?“, upita Majgdin, nameštajući prstima svoju kosu zlatnu kao sunce. Nimalo nije zvučala kao sobarica koja se obraća kraljici. Zatvorenici su ravnopravni u zatočeništvu, ili u suprotnom samo pomažu svojim dušmanima. Alijandri je bilo potrebno neko vreme da bi to shvatila. „To mora biti neko mesto na kojem je bar jedan dan neće pronaći. Sevana možda pošalje ljude za Galinom da nas vrate, samo ako posumnja da smo ubili njenu svojinu." Tu reč je ispunila svim mogućim prezirom. „A ne verujem Galini da ih jednostavno neće pustiti da nas vrate.“ Dairaina opet poče da se otima i da stenje najjače do tada. Možda je ipak rešila da preklinje.

„Nećemo je ubiti“, reče im Faila. Nije ni gadljiva na krv, ni milosrdna. Zapravo, nigde ne bi mogle da sakriju telo na dovoljno dugo vremena, a da budu sigurne da ga niko neće pronaći – to jest, nema nijednog takvog mesta do kojeg bi mogle neprimećeno stići. „Bojim se da su se naši planovi upravo malčice izmenili. Sačekajte ovde.“

Izletevši napolje, gde je nebo već počelo da poprima bisernu boju, videla je zbog čega je Dairaina bila sumnjičava. Bain i Čijad bile su tu u svojim jednostavnim belim odorama, kao što je dogovoreno, da ih otprate do mesta gde će biti sastanak. Rolan i njegovi prijatelji možda još nisu završili sa doručkom – nada se da nisu; oni bi mogli da naprave neku glupost i sve upropaste – a Bain i Čijad dobrovoljno su se javile da zaustave svakog muškarca koji bude pokušao da ih omete. Nije mogla naterati sebe da ih pita kako to nameravaju. Neke žrtve zaslužuju da budu sakrivene velom tajnosti – i zaslužuju svu moguću zahvalnost. Dve gai'šainke s pletenim kotaricama možda nisu bile dovoljne da pobude sumnjičavost u Kairhijenjanki, ali njih tridesetoro ili četrdesetoro, koji su se gurali u uzanoj blatnjavoj uličici što je vodila između gai'šainskih šatora – jesu. Aravinino punačko lice gledalo ju je ispod bele kapuljače, kao i Lusarino prelepo. Alvon je bio tu sa svojim sinom Terilom, i njih dvojica su bili odeveni u blatnjave odore od šatorskog platna, a tu su bili i Alejnija, dežmekasta kujundžijka iz Amadicije, u prljavoj odori od grubog belog platna; Dormin, zdepasti obućar iz Kairhijena; Korvila, vitka tkalja baš iz Altare i... Ni deseti deo onih koji su joj se zavetovali, ali toliko veliko okupljanje gai’šaina i u kamenu bi pobudilo sumnjičavost. Bar kada se tome doda činjenica da su njih tri obučene. Dairaina je verovatno već čula ko je tog jutra pozvan kod Sevane. Kako li su saznali da ona danas odlazi? Sada je već prekasno da brine zbog toga. Da iko od Šaidoa zna za to, sve tri bi već bile izvučene iz šatora.

„Šta tražite ovde?“, odlučno htede da čuje.

„Hteli smo da te ispratimo, milostiva“, objasni joj Teril svojim grubim i jedva razgovetnim naglaskom. „Dobro smo pazili da dolazimo po jedno ili po dvoje.“ Lusara srećno klimnu glavom, a ona nije bila jedina koja je to činila.

„Pa, možemo da se pozdravimo sada“, odlučno odgovori Faila. Nema potrebe da im kaže da su joj umalo upropastili bekstvo. „Dok se ne vratim po vas.“ Ako njen otac ne bude hteo da joj da vojsku, daće joj Perin. To će osigurati njegovo prijateljstvo s Random al’Torom. Svetlosti, gde je on? Ne! Mora da se raduje zbog toga što je još nije sustigao, što nije poginuo pokušavajući da se ušunja u tabor i da je izbavi. Mora da se raduje, a ne da misli o tome šta ga to zadržava. „A sada se razilazite pre nego što vas neko vidi i odjuri da nas oda. I nikome ne pričajte o ovome.“ Njeni poklonici su sigurni, u suprotnom bi ona već bila u lancima, ali među gai'šainima ima previše ljudi koji su kao Dairaina – i to ne samo među Kairhijenjanima koji su dugo u zarobljeništvu. Neki ljudi prirodno počnu da se ulizuju gde god da su.

Oni krenuše da se klanjaju, padaju u naklone ili pozdravljaju dodirujući se po čelu, kao da niko ne može da ih vidi, pa se tužno raštrkaše. Zaista su očekivali da će je gledati kako odlazi! Nije imala vremena da ga traći na razdraženost. Požurivši do Bain i Čijad, na brzinu im objasni šta se desilo u šatoru.

Njih dve se zgledaše kada je završila, pa spustiše kotarice da bi oslobodile prste za govor znakovima koji koriste Device. Skrenula je pogled da im ne bi gledala u šake, budući da su očigledno želele da pričaju nasamo. Svejedno ne bi mnogo toga razumela. Prsti su im se veoma brzo kretali. Plamenokosa Bain, tamnoplavih očiju, bila je skoro pola šake viša od nje, a sivooka Čijad tek za prst. One su bliske prijateljice, ali njih dve su usvojile jedna drugu, tako da su sada prvosestre, a ta je veza jača od ma kog prijateljstva.

„Pobrinućemo se za Dairainu Saigan“, naposletku reče Čijad. „Ali to znači da ćeš morati sama u grad.“

Faila uzdahnu, ali tu nema pomoći. Možda se Rolan jeste već probudio. Možda je već gleda. On kao da se uvek niotkuda pojavi kada joj je potreban. Začelo se ne bi mešao u njen odlazak, ne nakon što joj je obećao da će je on povesti kada bude odlazio. Ali on i dalje gaji nade, sve dok je ona u belom. On i njegove igre s ljubljenjem! Možda će hteti da je još malo zadrži u gai'šainskoj odori. Kada muškarci hoće da pomognu, uvek misle da se to može samo kako oni hoće i nikako drugačije.

Bain i Čijadu uđoše u šatorčić, a Alijandra i Majgdin izađoše. Unutra zaista nema dovoljno prostora za petoro. Majgdin obiđe šator i vrati se s kotaricom istom kakvu su druge žene nosile. Prljave gai'šainske odore štrčale su iz sve tri kotarice, tako da je izgledalo kao da je u njima rublje za pranje, ali ispod tih odora bile su haljine koje skoro da su im pristajale, jedno sekirče, praćka, vrpce za pravljenje zamki, kremen i kresivo, brašno, proso, pasulj, so i kvasac, kao i nekoliko novčića koje su uspele da nađu – sve što će im biti potrebno da krenu na zapad i nađu Perina. Galina će ih izvesti iz tabora, ali ko zna u kom će ih pravcu „posao Aes Sedai“ odvesti. Moraće od samog početka biti samodovoljne. Failu ne bi nimalo iznenadilo da ih Aes Sedai ostavi čim bude mogla.

Majgdin je stajala pored svoje kotarice zračeči rešenošću, stisnutih zuba i odlučnog pogleda, ali Alijandrino lice bilo je ozareno osmesima.

„Pokušaj da ne izgledaš tako srećno“, reče joj Faila. Mokrozemski gai'šaini retko kada.se smeše, a nikada tako radosno.

Alijandra pokuša da prilagodi svoj izraz lica okolnostima u kojima se nalaze, ali svaki put kada bi odagnala osmehe s njega, oni bi se krišom vratili. „Danas bežimo“, odgovori. „Teško je da se ne smešim.“

„Prestaćeš da se smešiš ako te neka Mudra vidi i reši da otkrije zašto si toliko srećna.“

„Teško da ćemo sresti neku Mudru bilo među gai'šainskim šatorima, bilo u Maldenu“, smešeći se odgovori žena. Rešena ili ne, Majgdin klimnu u znak saglasnosti.

Faila diže ruke. Zapravo, uprkos Dairaini i ona se osećala malčice ushićeno. Danas beže.

Bain izađe iz šatora, pridržavajući šatorsko krilo da bi mogla da izađe i Čijad, koja je na leđima nosila u ćebe umotan zavežljaj, taman dovoljno veliki da se u njemu krije presamićena sitna žena. Čijad je snažna, ali morala je da se malčice nagne napred kako bi lakše nosila teret.

„Zašto je tako nepomična?“, upita Faila. Nimalo se nije bojala da su ubile Dairainu. Njih dve nepokolebljivo slede pravila po kojima gai'šaini žive, a njima je nasilje zabranjeno. Međutim, to ćebe kao da je bilo puno drva, sudeći po tome kako se uopšte ne mrda.

Bain joj tiho odgovori, a oči joj zaiskriše od smeha. „Pomazila sam je po kosi i kazala joj da ću biti veoma uznemirena ako budem morala da je povredim. Bila je to čista istina, ako se uzme u obzir koliko bi me to toha koštalo, čak i da je samo ošamarim.“ Čijad se zasmeja. „Rekla bih da je Dairaina Saigan pomislila kako joj pretimo. Mislim da će biti veoma tiha i nepomična dok je ne pustimo.“ Sva se tresla od nemog smeha. Aijelski smisao za to šta je smešno, a šta nije Faili je i dalje bio potpuna nepoznanica – ali zna da će njih dve biti žestoko kažnjene zbog toga. Pomaganje prilikom bekstva kažnjava, se jednako strogo koliko pokušaj bekstva.

„Imate moju zahvalnost“, reče im, „i ti i Čijad, od sada pa doveka. Imam veliki toh.“ Poljubi ovlaš Bain u obraz, zbog čega ta žena, naravno, pocrvene kao što joj je kosa crvena. Aijeli su u javnosti skoro preterano čedni – u nekim stvarima.

Bain baci pogled na Čijad i slabašni smešak pojavi joj se na usnama. „Kada budeš videla Gaula, reci mu da je Čijad gai'šain čoveku sa snažnim šakama, čoveku vatrenog srca. On će to razumeti. Moram joj pomoći da odnese naš teret na bezbedno mesto. Neka bi uvek našla vode i hlada, Faila Bašer.“ Ovlaš dodirnu Failu po obrazima vrhovima prstiju. „Jednoga dana, ponovo ćemo se sresti.“

Prišavši Čijad, ona prihvati jedan kraj ćebeta i njih dve žurno odoše noseći ga između sebe. Gaul će možda razumeti poruku, ali Faila je ne razume. Bar ne onaj deo o vatrenom srcu, a čisto sumnja da Manderikove ruke uopšte zanimaju Čijad. Tom čoveku smrdi iz usta, i počinje da se napija čim se probudi, ako ne ide u pohod ili u lov. Ali odlučno istisnu Gaula i Manderika iz misli i diže svoju kotaricu. Već su protraćile previše vremena.

Svitalo je, a gai'šaini počeše da se bude u sumanuto raznovrsnim šatorima blizu maldenskih zidina i da žure na neke poslove, ili bar da se pretvaraju kako nešto rade, ali niko nije obraćao pažnju na tri žene u belom koje nose kotarice prljavog rublja prema gradskim kapijama. Rublja za pranje kao da uvek ima, čak i za Sevanine gai'šaine. Mokrozemskih gai'šaina ima previše da bi ih Faila sve poznavala, ali nije videla nikog poznatog sve dok nije naletela na Arelu i Lejsilu, koje su se premeštale s noge na nogu noseći kotarice na ramenima. Viša od većine Aijela i tamnoputa, Arela je svoju crnu kosu šišala kratko kao Device i kada hoda koračala kao muškarac. Lejsila je bila niska, bleda i vitka, s crvenim trakama u kosi, koja nije bila mnogo duža od Areline. Koraci su joj bili skladni čak i u odori, a dok je nosila čakšire bokovi su joj se gotovo bezobrazno njihali. Ali njihovi uzdasi olakšanja bili su bezmalo istovetni.

„Mislile smo da se nešto desilo“, reče Arela.

„Ništa sa čime nismo mogle da izađemo na kraj“, odgovori joj Faila.

„Gde su Bain i Čijad?“, usplahireno upita Lejsila.

„Imaju druga posla“, reče joj Faila. „Ići ćemo same.“

Njih dve se zgledaše, pa opet uzdahnuše, ali ovoga puta tako da je bilo očigledno da ne osećaju nikakvo olakšanje zbog toga. Naravno da se Rolan neće mešati. Ne u njihovo bekstvo. Naravno da neće.

U gvožđe okovane maldenske kapije bile su širom otvorene, a krila pribijena uz granitne zidove. Tako su stajale otkad je grad pao. Široki gvozdeni okovi bili su smeđi od rđe, a šarke toliko zarđale da je možda bilo i nemoguće ponovo zatvoriti vrata. Sada su se u sivim kamenim kulama levo i desno od kapije gnezdili golubovi.

One su prve stigle, ili bar Faila nikoga nije mogla da vidi niz ulicu pred njima. Dok su prolazile kroz kapiju, izvadila je bodež iz džepa ušivenog u rukavu i uhvatila ga tako da joj je sečivo bilo pritisnuto uz zapešće, vrha okrenutog ka laktu.

Ostale žene učiniše slične pokrete, mada ne tako vesto. Bez Bain i Čijad, i nadajući se da će Rolan i njegovi prijatelji biti zauzeti drugim stvarima, moraće same sebe da štite. Malden nije tako opasan za ženu – za ženu koja je gai’šain; Šaidoi koji pokušavaju da se iživljavaju na svojima brzo nastradaju – nije opasan koliko deo tabora u kojem su Šaidoi, ali dešavalo se da žene i tu budu napadnute, a ponekad su to radile čak i skupine muškaraca. Svetlost dala da i ako budu napadnute, da ih napadnu samo jedan ili dvojica. Jednog ili dvojicu možda bi i mogle da iznenade i ubiju pre nego što shvate da ovi gai’šaini imaju zube. Ako ih bude više od dvojice, učiniće šta budu mogle, ali aijelski tkač ili grnčar opasan je kao većina uvežbanih oružnika. Bez obzira na to što nose kotarice, hodale su na prstima, sve vreme se osvrćući, spremne za beg.

Taj deo grada nije bio spaljen, ali delovao je pusto. Slomljeno posuđe i razna grnčarija krčkali su im pod mekim belim čizmama. Komadići odeće, sasečene s muškaraca i žena koji su postali gai'šaini, i dalje su bili razbacani po sivoj kaldrmi. Te jadne rasečene krpe najpre su ležale u snegu, a onda duže od mesec dana na kiši, tako da je čisto sumnjala da bi ih sada i prosjaci pokupili. Tu i tamo behu dečje igračke, drveni konjić ili lutka s koje je boja počela da se ljušti – one su ispale deci kojoj je bilo dozvoljeno da pobegnu, baš kao i veoma starima, bolesnima i nejakima. Zgrade od drveta ili kamena, krovova pokrivenih šindrom, podignute duž ulice zjapile su tamo gde su bila vrata i prozori. Skupa sa svime što su Šaidoi smatrali vrednim ili korisnim, grad je bio očišćen od sve i jednog komada drveta koji se lako mogao otkačiti, a grede je poštedelo samo to što je lakše bilo šeći ogrev u šumama oko grada. Ti zjapeći otvori podsećali su Failu na očne duplje u lobanjama. Bezbroj puta je prošla tom ulicom, ali toga jutra te lobanje kao da je gledaju. Sva se naježila.

Na pola puta preko grada osvrnula se prema kapiji, ne više od stotinu pedeset koraka iza nje. Ulica je trenutno još bila prazna, ali ubrzo će se prvi u belo odeveni muškarci i žene pojaviti sa svojim vedrima za vodu. Nošenje vode je posao koji počinje rano i traje čitav dan. Sada moraju da požure. Skrenuvši u jednu uzaniju poprečnu ulicu, zakorača žustrije, mada joj je tako bilo teže da nosi kotaricu. Ostalima mora da je takođe bilo teško, ali nijedna se nije požalila. Moraju da se sklone s vidika pre nego što se ti gai'šaini pojave. Nijedan gai'šain koji uđe u grad nema nikakvog razloga da skreće s glavne ulice dok ne stigne do cisterne ispod tvrđave. Ako neko bude hteo da se umilostivi Šaidoima, ili ako se nekome samo omakne nesmotrena reč, mogao bi naterati Šaidoe da dojure u grad loveći ih, a iz grada je izlaz samo jedan, ako se zanemari penjanje na zidove i skakanje na zemlju s visine od deset stopa, uz nadu da niko neće polomiti noge.

Stigavši do gostionice – kamene trospratnice sada praznih prozora na kojoj više nije bilo natpisa – ulete u trpezariju, a za njom smesta uđoše i ostale. Lejsila spusti kotaricu i pribi se uz dovratak kako bi motrila na ulicu. Ta prostorija, s tavanicom ispod koje su se pružale ogoljene grede, beše ispražnjena sve do prašnjavog patosa, a sa ognjišta su nedostajale rešetke, žarači i mašice. Sa stepeništa u zadnjem delu prostorije bila je skinuta ograda, a s dovratka koji vodi u kuhinju vrata. Kuhinja je bila jednako prazna. Proverila je. Šerpe, noževi i kašike su korisni. Faila spusti kotaricu na pod i požuri do stepeništa. Bilo je izdržljivo, napravljeno od debelih dasaka i sazdano da traje pokolenjima. Rušenje tog stepeništa bilo bi skoro jednako teško koliko rušenje čitave kuće. Pružila je ruku ispod njega i stala da pipa po vrhu širokog spoljnog potpornog stuba i šaka joj se na kraju sklopi oko kao zapešće debelog štapa, pomalo staklastog na dodir. Nije mogla da nađe bolje skrovište, jer niko ne bi mogao imati nikakav razlog da pretražuje to mesto, ali iznenadila se kada je shvatila da sve vreme nije smela da diše.

Lejsila ostade pored dovratka, dok ostale bez kotarica požuriše do Faile.

„Napokon“, kaza Alijandra, bojažljivo dodirujući štap vrhovima prstiju. „Cena naše slobode. Šta je to?“

„Angreal“, odgovori Faila, „ili možda ter’angreal. Ne znam sigurno – samo znam da ga Galina silno želi, tako da mora biti ili jedno ili drugo.“

Majgdin smelo uhvati štap. „Može biti ijedno i drugo“, promrmlja. „Često zrače čudnim osećajem. Bar mi je tako rečeno.“ Tvrdila je da nikada nije bila u Beloj kuli, ali Faila u to nije bila uverena kao nekada. Majgdin može da usmerava, ali tako slabašno i uz toliki napor da Mudre nisu smatrale da je imalo opasno pustiti je da se slobodno šeta. Pa, onoliko slobodno koliko su to gai'šaini. Možda poriče da je bila u Kuli zato što se stidi. Faila je čula da žene koje su izbačene iz Kule zato što nisu mogle da postanu Aes Sedai ponekad poriču da su tamo uopšte i išle, kako bi sakrile svoj neuspeh.

Arela odmahnu glavom i ustuknu za korak Ona je Tairenka i uprkos tome što je putovala sa Aes Sedai, i dalje je osećala nelagodu kada je reč o Moći ili o bilo čemu što ima ikakve veze s time. Ona pogleda glatki beli štap kao da je to zapravo crvena guja i obliznu usne. „Galina nas možda čeka. Možda se naljuti ako nas bude čekala predugo.“

„Lejsila, je li put i dalje čist?" upita Faila gurnuvši štap duboko u svoju kotaricu. Arela duboko uzdahnu, očigledno osećajući olakšanje što ne gleda tu stvar, ravno olakšanju koje je ranije osetila kada je videla Failu.

„Da“, odgovori Kairhijenka, „ali ne razumem zašto.“ I dalje je stajala tako da jednim okom može da viri iza dovratka. „Prvi gai'šaini trebalo bi da već dolaze po vodu.“

„Možda se nešto dogodilo u logoru“, pretpostavi Majgdin. Odjednom, lice joj poprimi sumoran izraz, a u ruci joj se nađe nož – grube drvene drške i iskrzanog ulubljenog sečiva.

Faila lagano klimnu. Možda su već pronašli Dairainu. Ona nije mogla da im kaže kuda su Faila i ostale otišle, ali možda je prepoznala neke od gai'šaina koji su je čekali. Koliko će oni izdržati ako Šaidoi počnu da ih ispituju? Koliko bi dugo Alvon izdržao ako bi počeli da ispituju Terila? „Bilo kako bilo, u vezi s time ne možemo ništa da učinimo. Galina će nas izbaviti.“

Svejedno, potrčaše kada izađoše iz gostionice, noseći kotarice ispred sebe i pokušavajući da zadižu duge odore tako da se ne sapliću o njih. Faila nije bila jedina koja se često osvrtala i spoticala. Nije bila sigurna da li jeste ili nije osetila olakšanje kada je naposletku ugledala gai'šaine koji na obramicama nose vedra i lagano idu glavnom gradskom ulicom. Svakako nije usporila.

Nisu morale daleko da trče. Za nekoliko trenutaka, sve više se osećao smrad nagorelog drveta, koji je iz ostatka Maldena iščileo. Južni kraj Maldena je ruševina. Stadoše na rubu razorenog dela grada i pomakoše se u jedan ugao tako da ih niko ne vidi sa ulice. Od mesta gde su stajale pa sve do južnog zida, skoro dve stotine koraka, jedna za drugom smenjivale su se ljušture od čađavih kamenih zidova, bez krovova, izmešane s hrpama nagorelih greda, s kojih su kiše sprale pepeo. Mestimično nisu preostale čak ni najdeblje grede. Tek je na južnoj strani te ulice bilo nekoliko građevina za koje bi se moglo reći da su čitave. Tu je požar koji se proširio nakon što su Šaidoi zauzeli grad konačno zaustavljen. Jedno šest zgrada bilo je bez krovova, mada su niži spratovi delovali nedirnuto, a dvostruko toliko bilo je pretvoreno u naherene hrpe crnih greda i napola spaljenih dasaka, koje kao da su bile na rubu rušenja.

„Tamo“, reče Majgdin, pokazujući istočno niz ulicu. Duga crvena tkanina vijorila se na povetarcu tamo gde je pokazala. Bila je privezana za jednu kuću koja je izgledala kao da će se svakog trena srušiti. Lagano joj prišavši, na tren spustiše kotarice na kaldrmu. Crvena tkanina opet se zavijori.

„Zašto je htela da se ovde nađemo?“, promrmlja Alijandra. „Ovo će se srušiti ako neko kine.“ Protrlja nos, kao da je od te reći dobila poriv za kijanjem.

„Zgrada je sasvim zdrava. Pregledala sam je“, začu se Galinin glas iza njih, a Faila se lecnu i munjevito osvrnu. Žena je koračala prema njima, očigledno iz jedne od zgrada koje nisu sklone rušenju na severnoj strani ulice. Nakon što ju je toliko vremena gledala sa onim opasačem i okovratnikom od zlata i granata, delovala je neobično bez njih. I dalje je nosila svoju belu svilenu odoru, ali to što ne nosi nakit bilo je ubedljivo. Galini nekako nije pošlo za rukom da obrne istinu naglavačke. Ona odlazi danas.

„Zašto ne u jednoj od zdravih zgrada?" htede da čuje Faila. „Ili ovde?“

„Zato što ne želim da me iko vidi s tim u rukama“, odgovori Galina prolazeći pored nje. „Zato što niko neće ni da pogleda šta je u toj ruševini. Zato što ja tako kažem.“ Prođe kroz ostatak dovratka, saginjući se ispod debele čađave krovne grede koja se iskosila preko otvora, pa smesta skrenu desno i pođe niz stepenište. „Ne odugovlačite.“

Faila se zgleda sa ostalim ženama. Sve je to više nego čudno.

„Ako će nas izvući odavde“, procedi Alijandra, ljutito dižući svoju kotaricu, „spremna sam da joj uručim tu stvar i u nužniku.“ Ali ipak je sačekala da Faila digne svoju kotaricu i povede.

Garave grede i pocrnele daske popadale su i nadnele se preko kamenog stepeništa koje je vodilo naniže, ali Galinin samouvereni ulazak okuražio je Failu. Ta žena ne bi sebe dovela u opasnost da bude živa zakopana ili smrvljena u trenutku kada se napokon dokopala onog štapa. Sunčevi zraci koji su se probijali kroz procepe u ruševini davali su dovoljno svetlosti da se vidi kako je podrum u dobrom stanju, uprkos varljivoj prirodi zgrade nad njim. Uz jedan kameni zid bila su naslagana velika burad, mahom garava i rastočena od vreline, što je govorilo da je ta zgrada nekada bila gostionica ili krčma – a možda i radnja nekog vinskog trgovca. Kraj oko Maldena proizvodio je velike količine osrednjeg vina.

Galina stade posred prljavog kamenog poda, obasjana malim zrakom svetlosti. Njeno lice bilo je potpuno spokojno, kako to priliči jednoj Aes Sedai, a njena jučerašnja uznemirenost potpuno potisnuta. „Gde je?“, ledeno upita. „Daj mi ga.“

Faila spusti kotaricu i gurnu ruku duboko u nju. Kada izvadi beli štap, Galini se šake trznuše. Faila joj pruži štap, a ona skoro kolebljivo posegnu ka njemu. Da nije znala da je to suludo, Faila bi pomislila kako se ova boji da ga dodirne. Galinini prsti se sklopiše oko štapa i ona duboko uzdahnu – pa ote štap Faili pre nego što ona stiže da ga pusti. Aes Sedai kao da je sva drhtala, ali smešila se... pobednički.

„Kako nameravaš da nas odvedeš dalje od tabora?“, upita Faila. „Da li da se sada presvučemo?“

Galina otvori usta, ali odjednom diže slobodnu ruku, dlana okrenutog prema njima. Naheri glavu prema stepeništu, kao da osluškuje. „Možda nije ništa“, tiho reče, „ali najbolje bi bilo da proverim. Sačekajte ovde i budite tihe. Budite tihe“, zasikta kada Faila zausti da joj nešto kaže. Zadižući rub svilene odore, Aes Sedai požuri do stepeništa i poče da se penje uz njega kao žena koja se oseća nelagodno zbog onoga što će možda zateći na vrhu. Stopala joj se izgubiše s vidika iza nakrivljenih greda i dasaka.

„Jeste li vi čule nešto?“, prošapta Faila. Sve odmahnuše glavama. „Možda je držala Moć. Čula sam da...“

„Nije“, prekide je Majgdin. „Nisam je videla da prigrljuje...“

Odjednom, iznad njih se začu škripa drveta i uz gromoglasan prasak nagorele grede i daske srušiše se, dižući zaslepljujuće oblake crne prašine i gareži, od kojih se Faila presamiti kašljući. Smrad paljevine odjednom se u vazduhu osećao tako snažno kao onoga dana kada je Malden bio u plamenu. Nešto pade na nju, snažno je udarivši po ramenu, a ona čučnu i pokuša da zaštiti glavu. Neko vrisnu. Čula je kako i druge stvari padaju i udaraju u kameni podrumski pod – daske ili komadi dasaka. Nijedan udarac nije bio dovoljno jak za krovnu ili poprečnu gredu. Vremenom – činilo se kao da su sati prošli, ali verovatno je to bilo tek nekoliko minuta – kiša drveta i kamena prestade. Prašina poče da se sleže. Ona se brzo osvrnu oko sebe, tražeći pogledom svoje saputnice, i zateče ih kako sve čuče na podu, pokrivajući glave rukama. Kao da je bilo više svetlosti nego ranije. Malo više. Neki procepi u tavanici sada su širi. Malčice krvi klizilo je Alijandri niz lice iz posekotine na glavi. Sve su se od glave do pete crnele od gareži.

„Je li neko povređen?“, upita Faila kada joj se kašalj smiri. Prašina se još nije potpuno slegla, a grlo i jezik kao da su joj bili potpuno pokriveni njome. Imala je ukus uglja.

„Ne“, odgovori Alijandra, oprezno se dodirujući po glavi. „Samo ogrebotina.“ I ostale su tvrdile kako nisu povređene, mada se činilo da Arela pazi kako pomera desnu ruku. Nema sumnje da su sve dobile bubotke, a Faila je mislila da će joj levo rame ubrzo biti potpuno u modricama, ali to ne računa kao pravu povredu.

A onda joj pogled pade na stepenište i dođe joj da zaplače. Otpad iz prizemlja ispunio je čitav prostor gde je bilo stepenište. Možda bi se mogle provući kroz neke procepe u tavanici. Faili se činilo da bi mogla da se protegne do njih ako bi stajala Areli na ramenima, ali čisto je sumnjala da bi s jednom zdravom rukom mogla da se kroz neki od tih procepa provuče. Ili da bi to Arela mogla. A sve i da to bilo jednoj bilo drugoj pođe za rukom, ta bi se našla usred spaljene ruševine i najverovatnije bi se i ostatak zgrade urušio od njene težine.

„Ne!“, zaječa Alijandra. „Ne sada! Ne kada smo tako blizu!“ Ustade, pa odjuri što je bliže mogla odronu, skoro se pribivši uz njega, i zavika: „Galina! Pomozi nam! Zarobljene smo! Počni da usmeravaš i da sklanjaš grede! Raščisti nam put da izađemo! Galina! Galina! Galina!“ Klonu o nabacane grede a ramena počeše da joj se tresu. „Galina!“, jecala je. „Galina, pomozi nam.“

„Galina je otišla“, ogorčeno reče Faila. Žena bi odgovorila da je još gore ili da ima ikakvu nameru da im pomogne. „Pošto smo ovde zarobljene, a što se nje tiče možda i mrtve, ima savršen izgovor da nas ostavi za sobom. Sem toga, ne znam da li bi jedna Aes Sedai uopšte mogla da pomeri neke od ovih greda, sve i da pokuša.“ Nije htela da pominje mogućnost kako je sama Galina sebi obezbedila taj izgovor. Svetlosti, nije trebalo da je ošamari. Ali sada je prekasno za kajanje.

„Šta ćemo sada?“, upita Arela.

„Da iskopamo sebi izlaz“, istovremeno odgovoriše Faila i Majgdin. Faila iznenađeno pogleda drugu ženu. Na prljavom licu njene služavke bio je izraz kraljevske rešenosti.

„Da“, reče Alijandra dižući se na noge. Okrenula se i premda je prljavština na njenom licu bila izbrazdana tragovima suza, više nije plakala. Ona zaista jeste kraljica i ne može sebi da dozvoli da je posrami hrabrost jedne služavke. Iskopaćemo sebi izlaz. A ako nam to ne pođe za rukom... Ako nam to ne pođe za rukom, neću umreti noseći ovo!“ Skide sa sebe zlatni opasač, pa ga prezrivo baci u ugao podruma. Njen zlatni okovratnik završi za opasačem.

„Te će nam stvari biti potrebne kako bismo prošle kroz tabor Šaidoa“, nežno joj reče Faila. „Možda nas Galina neće odvesti odavde, ali svejedno nameravam da danas odemo.“ To je postalo neophodno zahvaljujući Dairaini. Bain i Čijad ne mogu dugo da je kriju. „Ili čim prokopamo izlaz odavde. Pretvaraćemo se da smo poslate da beremo bobice.“ Ali nije želela da omalovažava hrabri čin svoje vazalke. „Međutim, sada ne moramo da ih nosimo.“ Skinuvši opasač i okovratnik, ispravi svoju kotaricu i stavi ih povrh prljavih gai'šainskih odora. Ostale postupiše kao ona. Alijandra, samoprekorno se smejući, ode po svoj okovratnik i opasač. Bar se opet smeje. Faila je priželjkivala da to može.

Zbrka nagorelih greda i napola spaljenih dasaka koja je popadala po stepeništu podsećala je na neku od onih kovačkih slagalica koje njen Perin onoliko voli. Kao da sve nosi ili se oslanja na nešto drugo. Da stvari budu još gore, i lako je moguće da ne bi mogle da pomere teške grede i da sve zajedno rade na njima. Ali kada bi mogle da raščiste dovoljno prostora samo da se provuku, gurajući se između debelih greda... Bilo bi to opasno. Ali kada je opasan put jedini izlaz, čovek mora da ide njime.

Nekoliko dasaka lako su izvukle i nagomilale u zadnjem delu podruma, ali nakon toga sve ostalo su morale pažljivo da biraju, ispitujući da vide hoće li nešto pasti ako nešto drugo izvuku, gurajući ruke što dublje mogu u taj splet greda i dasaka, pipajući da vide jesu li se negde klinovi zakačili za nešto, pokušavajući da ne razmišljaju o mogućnosti da se čitava gomila svulja i smrska ruku zavučenu u nju. Tek nakon toga počinjale su da vuku, ponekad po dve zajedno, tegleći sve jače i jače dok neki komad drveta odjednom ne popusti i odvoji se od hrpe. Kada bi se to desilo, sve bi pobegle nazad, zadržavajući dah. Nijedna od njih se ne bi ni mrdnula sve dok se ne bi uverile da se odron neće srušiti na njih. Taj rad se pretvorio u središte njihovog sveta. Faili se jednom učinilo da čuje vukove kako zavijaju. Obično pomisli na Perina kada čuje vukove, ali ne i ovoga puta. Jedino je rad bitan.

A onda Alijandra istrgnu jednu oprljenu dasku i uz silno stenjanje, hrpa poče da klizi. Prema njima. Sve potrčaše prema zadnjem delu podruma, a gomila se uz zaglušujuću tutnjavu sruči prema njima, dižući nove oblake prašine.

Kada prestadoše da kašlju i kada se prašina opet sleže, kao kroz maglu videše da je možda četvrtina podruma ispunjena odronom. Sav njihov trud bio je zaludan – a da stvari budu još gore, hrpa greda i dasaka opasno se krivila prema njima. Uz glasnu škripu, još malo kliznu napred, pa stade. Bilo je očigledno da će im se čitava ta gomila sručiti na glave čim izvuku prvu dasku iz nje. Arela tiho zaplaka. Sunčeva svetlost ulazila je u podrum kroz procepe na tavanici, otuda su ih mamili ulica i nebo, ali ti procepi nisu bili dovoljno veliki da se kroz njih čak ni Lejsila provuče. Faila ugleda crvenu maramu kojom je Galina obeležila zgradu. Na tren se zavijorila na povetarcu.

Zureći u maramu, ona zgrabi Majgdin za ramena. „Hoću da pokušaš da nateraš onu tamo maramu da radi nešto što je vetar ne bi mogao naterati da radi.“

„Hoćeš da privučeš pažnju?“, promuklo upita Alijandra. „Verovatnije je da bi tu maramu ugledali Šaidoi, a ne neko drugi.“

„Bolje je i to nego da ovde umremo od žeđi“, odgovori Faila, glasom strožim nego što je želela. Tada nikada više ne bi videla Perina. Ako je Sevana baci u bukagije, bar će biti živa kada on dođe da je spase. Spašće je on – u to je ubeđena. Sada je njena dužnost da žene koje je slede održi u životu. A ako to znači zatočeništvo – neka bude. „Majgdin?“

„Mogu čitav dan pokušavati da prigrlim Izvor, a da u tome ne uspem“, obamrlo joj odgovori žena kose boje sunca. Stajala je pogureno, zureći u prazno. Po izrazu lica reklo bi se da je zagledana u zjapeći bezdan ispod sebe. „A i ako mi pođe za rukom da ga prigrlim, skoro nikada ne mogu ništa da izatkam.“

Faila prestade da steže Majgdin, pa joj mesto toga zagladi kosu. „Znam da je to teško“, kaza joj smirujući je. „Pa, zapravo ne znam. Nikada to nisam radila. Ali ti jesi – i možeš opet. Majgdin, naši životi su u tvojim rukama. Znam da imaš snage. Viđala sam to iznova i iznova. Ti se ne predaješ. Znam da to možeš, a znaš i ti.“

Majgdin se lagano ispravi, a očaj joj nestade sa lica. Možda i dalje vidi bezdan, ali ako upadne u njega, učiniće to neustrašivo. „Pokušaću“, kaza.

Dugo je zurila u maramu, da bi na kraju samo utučeno odmahnula glavom. „Izvor je tu, kao sunce odmah iza obzorja“, prošapta, „ali svaki put kada pokušam da ga prigrlim bude kao da pokušavam da prstima uhvatim dim.“ Faila žurno izvuče gai'šainsku odoru iz svoje kotarice, pa za njom još jednu, ne mareći za zlatne opasače i okovratnike koji popadaše na kameni pod.

„Sedi“, reče joj nameštajući odore u hrpicu. „Raskomoti se. Majgdin, znam da ti to možeš.“ Nateravši je da sedne, i ona prekrštenih nogu sede pored nje.

„Možeš ti to“, tiho kaza Alijandra, sedajući pored Majgdin s druge strane.

„Da, možeš“, prošapta Lejsila pridružujući im se.

„Znam da možeš“, kaza Arela spuštajući se na pod.

Vreme je prolazilo, a Majgdin je zurila u maramu. Faila ju je šapatom hrabrila i iz sve snage se nadala. Odjednom, marama se zategnu kao da ju je neko snažno povukao. Majgdinino lice ozari se od čudesnog osmeha a marama krenu da se klati napred-nazad kao klatno. Obrnula se šest, sedam, osam puta. A onda zalepršala na povetarcu i mlitavo pala.

„To je bilo čudesno“, kaza Faila.

„Čudesno“, ponovi Alijandra. „Majgdin, ti ćeš nas spasti.“

„Da“, promrmlja Arela, „Majgdin, ti ćeš nas spasiti.“

Postoji mnogo vrsta bitaka. Sedeći na podu, hrabreči šapatom, a Majgdin boreći se da nađe ono što retko kada nalazi, borile su se za svoje živote dok se marama klatila, pa popuštala pred povetarcem, klatila i opet mlitavo padala. Ali i dalje su se borile.

Galina je hodala pognute glave i pokušavala da ne žuri izlazeći iz Maldena, dok je prolazila pored bezbrojnih u belo odevenih muškaraca i žena koji su u grad unosili prazna vedra, a iznosili puna. Ne želi da privuče pažnju na sebe, naročito pošto ne nosi onaj prokleti opasač i ogrlicu. Stavila je te stvari na sebe kada se u mraku oblačila, dok je Terava još spavala, ali pričinjavalo joj je toliko zadovoljstvo da ih skine i sakrije sa odećom i ostalim stvarima koje je pripremila za bekstvo da tome nije mogla da odoli. Sem toga, Terava će pobesneti kada se probudi i vidi da je nema. Začelo će narediti da svi paze na njenu „malu Linu“, a prepoznaju je po tim draguljima. Pa, tim draguljima će sada platiti svoj povratak u Kulu, na mesto koje joj pripada. Ona bahata Faila i ostale budale ili su mrtve, ili kao da su mrtve, a ona je slobodna. Pomazi štap, sakriven u njenom rukavu, i zadrhta od zadovoljstva. Slobodna! Mrzi to što je ostavila Teravu u životu, ali da joj je ma ko ušao u šator i zatekao je s nožem zarivenim u srce, Galina bi bila prva osumnjičena. Sem toga... U glavi joj se ukaza prizor sebe same kako se tiho nadvija nad usnulom Teravom, držeći u ruci njen nož, a onda Teravinih očiju kako se naglo otvaraju i kako je gledaju pravo u lice dok ona vrišti i njena šaka se obamrlo rastvara i pušta nož; sebe kako preklinje, Terave koja... Ne. Ne! Ne bi bilo tako. Začelo ne bi! Teravu je ostavila u životu zato što je to neophodno, a ne zato što... Ni iz jednog drugog razloga.

Odjednom se začu zavijanje vukova, iz svih pravaca, sa desetak strana, ako ne i više. Noge joj se same od sebe ukopaše u mestu. Bila je okružena najrazličitijim mogućim šatorima, šatorima pravih zidova, kupastim šatorima, niskim aijelskim šatorima. Prošla je kroz gai'šainski deo logora a da to nije ni shvatila. Pogled joj se diže ka grebenu zapadno od Maldena i ona se lecnu. Gusta magla valjala se čitavom dužinom grebena, sakrivajući drveće koliko god se pogled pružao. Gradski zidovi na istoku spajali su se s grebenom, ali bila je sigurna da će i tamo biti guste magle. Čovek je došao! Veliki gospodar je saklonio, sve je završila taman na vreme. Pa, on neće naći svoju glupaču od žene čak i ako mu pođe za rukom da preživi to što pokušava, niti će pronaći Galinu Kazban.

Zahvaljujući Velikom gospodaru na tome što joj Terava nije zabranila da jaše – ta žena je daleko više uživala u tome da joj maše pred nosom mogućnošću da joj dozvoli da jaše samo ako dovoljno preklinje – Galina požuri prema svojim skrivenim stvarima. Neka budale koje to hoće izginu tu. Neka izginu. Ona je slobodna. Slobodna!