Bodež snova

25 Služenje Elaidi

Noseći ispod miške kožne korice za spise, ukrašene zlatotiskom, Tarna se držala središnjeg dela Kule dok se pela ka Elaidinim odajama, mada je to značilo da mora da se služi naizgled beskrajnim nizovima stepeništa – a dva puta se desilo da ta stepeništa nisu tamo gde je ona pamtila da se nalaze, ali sve dok ide naviše, stići će do svog odredišta – mesto da ide hodnicima koji se blago uspinju. Na stepeništima nije susretala nikoga, sem povremeno sluge u livrejama, koje su joj se klanjale ili padale u naklon pre nego što bi žurno nastavile svojim poslom. U kružnim hodnicima morala bi da prolazi pored ulaza u ađaške odaje, a možda i da susreće druge sestre. Njena ešarpa Čuvarke omogućavala joj je ulazak u odaje svakog ađaha, ali izbegavala je sve sem Crvenog, osim kada je dužnost natera. Među sestrama iz drugih ađaha bila je predobro svesna da je njena ešarpa crvena i predobro svesna vrelih pogleda koji sevaju ka njoj s ledenih lica. To je nije uznemiravalo – malo toga može to postići; čak je i promene u unutrašnjosti Kule prihvatila u hodu – ali svejedno... Misli da stvari nisu otišle toliko daleko da će bilo ko pokušati da napadne Čuvarku, ali nije želela da se igra s time. Šta god Elaida mislila, popravljanje stanja stvari biće jedna duga i teška borba, a napad na Čuvarku mogao bi uzrokovati da postane nepopravljivo.

Sem toga, to što nije morala da se osvrće preko ramena davalo joj je vremena da razmišlja o Pevarinom uznemirujućem pitanju, kojeg se nije ni setila pre nego što je predložila vezivanje Aša’mana. Kome bi se u Crvenom taj zadatak zapravo mogao poveriti? Lov na ljude koji mogu da usmeravaju doveo je Crvene sestre do toga da postrance gledaju na sve muškarce, a priličan broj njih ih čak mrzi. Preživeli brat ili otac možda nisu omraženi, omiljeni rođak ili ujak, ali kada oni preminu, premine i naklonost. I poverenje. A tu je još jedno pitanje poverenja. Vezivanje ma kog muškarca krši običaj koji je jak kao zakon. Čak i s Cutaminim blagoslovom, ko bi mogao otrčati Elaidi kada se vezivanje Aša’mana pomene? Dok je stigla do ulaza u Elaidine odaje, svega dva sprata ispod vrha Kule, izbrisala je još tri imena sa spiska mogućnosti koji je vodila u glavi. Nakon bezmalo dve nedelje, njen spisak onih u koje se sa sigurnošću može imati poverenja sastojao se od samo jednog imena, a to nikako ne odgovara za taj zadatak.

Elaida je bila u svojoj primaćoj sobi, gde je sav nameštaj bio pozlaćen i sa intarzijama od belokosti, a veliki tepih jedan od najlepših ikada izatkanih u Tiru. Sedela je u stolici niskog naslona ispred mermernog ognjišta i srkutala vino s Mejdani. Iako je bilo rano, nimalo se nije iznenadila zbog toga što je videla tu Sivu. Mejdani skoro svake noći večera sa Amirlin, a po pozivu često dolazi i preko dana. Elaida, šestobojne ešarpe dovoljno široke da joj pokrije ramena, gledala je višu ženu preko ruba svog kristalnog pehara kao neki tamnooki orao koji posmatra miša krupnih plavih očiju. Mejdani, sa smaragdima na naušnicama i visokim okovratnikom oko njenog vitkog grla, kao da je bila veoma svesna tog pogleda. Pune usne bile su joj nasmešene, ali nekako kao da su podrhtavale. Ruka kojom nije držala pehar neprestano je bila u pokretu, dodirujući smaragdni češalj iznad njenog levog uha, tapšući kosu, zaklanjajući nedra, koja su mahom bila izložena uzanim steznikom od srebrnastosivog brokata. Njena nedra teško da su preobimna, ali činilo se tako zbog njene vitkosti, a izgledalo je kao da će iskočiti iz haljine, koliko je uska. Ta žena je odevena za bal. Ili za zavođenje.

„Majko, jutarnji izveštaji su spremni“, kaza Tarna, blago se poklonivši. Svetlosti! Oseća se kao da je prekinula ljubavnike!

„Mejdani, imaš li nešto protiv da nas ostaviš?“ Čak je i smešak koji je Elaida uputila žutokosoj ženi bio kao osmeh grabljivice.

„Naravno da ne, majko.“ Mejdani spusti pehar na stočić pored stolice i skoči na noge, klanjajući se tako da haljina skoro spade s nje. „Naravno da ne.“ Sva zadihana i razrogačenih očiju, žurno izađe iz prostorije.

Kada se vrata zatvoriše za njom, Elaida se zasmeja. „Kao polaznice, bile smo prijateljice za šaputanje na jastuku“, reče ustajuči, „i čini mi se da bi ona htela da obnovi taj odnos. Možda je i pustim. Možda če na jastucima otkriti više nego što joj se do sada omaklo. Što nije ništa, istini za volju.“ Prišla je najbližem prozoru i zagledala se ka mestu gde će se njena bajkovita palata uzdići tako da bude viša i od Kule. Vremenom. Ako sestre pristanu da ih ubedi da opet rade na njoj. Jaka kiša koja je počela preko noći padala je i dalje, pa se činilo malo verovatnim da ona može videti temelje dvorca, sve što je za sada završeno. „Ako hoćeš, posluži se vinom.“

Tarna se iz petnih žila nape da joj lice ostane bezizražajno. Prijateljice za šaputanje na jastuku uobičajena su pojava među polaznicama i Prihvaćenima, ali devojačke stvari trebalo bi ostaviti za sobom skupa s devojaštvom. Naravno, ne gledaju baš sve sestre na to tako. Galina se veoma iznenadila kada ju je Tama odbila nakon što je dobila šal. Njoj su lično muškarci daleko privlačniji od žena. Naravno, većina njih se debelo plaši Aes Sedai, naročito kada saznaju da je iz Crvenog ađaha, ali tokom godina naletela je na nekolicinu koji se ne boje.

„To mi deluje čudno, majko“, kaza spuštajući kožne korice na stočić sa strane, na kojem je bio kitnjasti zlatni poslužavnik s kristalnim ibrikom za vino i peharima. „Izgleda kao da je prestravljena od tebe.“ Napunivši pehar, onjuši vino pre nego što ga srknu. Čuvanja izgleda da rade. Za sada. Elaida je naposletku pristala da se bar to tkanje podeli s drugima. „Skoro kao da je svesna da ti znaš kako je ona uhoda.“

„Naravno da me se boji.“ Elaidin glas beše pun zajedljivosti, ali onda se okameni. „Hoću da se boji. Nameravam da je sameljem. Dok kucne čas da naredim da je išibaju, ima sama da se veže za okvir. Tarna, da je ona svesna da ja znam, bežala bi glavom bez obira umesto što mi dolazi na noge.“ I dalje zureći u kišu, Elaida srknu vino. „Imaš li ikakvih vesti o ostalima?“

„Ne, majko. Ako bih mogla da obavestim Predstavnice zašto one moraju da se drže na oku...“

„Ne!“, prasnu Elaida i munjevito se okrenu da je pogleda u lice. Njena haljina bila je toliko prekrivena zamršenim crvenim vezom da se siva svila ispod skoro nije ni videla. Tarna je predložila da bi kad bi se manje razmetala svojim nekadašnjim ađahom – sročila je to nežnije, ali to je mislila – možda pomoglo da se ađasi opet ujedine, ali Elaida je toliko pobesnela da je od tada ćutala o tome. „Šta ako neke Predstavnice sarađuju s njima? To me ne bi iznenadilo. Oni besmisleni pregovori kod mosta nastavljaju se, uprkos mojim naređenjima. Ne, to me uopšte ne bi iznenadilo!“

Tarna nakloni glavu preko pehara, prihvatajući ono što ne može da se promeni. Elaida je odbijala da uvidi kako je vrlo malo verovatno da će ađasi na njenu zapovest uhoditi sopstvene sestre, a da ne znaju zašto, kad već nisu poslušali njeno naređenje da prekinu pregovore. Ali kada bi to rekla, samo bi opet došlo do dreke.

Elaida je ošinu pogledom kao da hoće da se uveri kako se ona neće raspravljati. Ta žena je delovala tvrđe nego ikada. I krhkije. „Šteta što pobuna u Tarabonu nije uspela“, naposletku kaza. „Pretpostavljam da se s tim u vezi ništa ne može uraditi.“ Ali to je često pominjala, u neobičnim trenucima, sve otkad su stigle vesti da Seanšani vraćaju vlast nad tom zemljom. Nije se toliko pomirila s tim koliko se pretvarala. „Hoću da čujem neke dobre vesti, Tarna. Ima li ikakvih glasova o pečatima na zatvoru Mračnoga? Moramo se postarati da se više nijedan ne slomi.“ Kao da Tarna to ne zna.

„Ađasi ništa nisu izvestili, majko, a mislim da tako nešto ne bi zadržali za sebe.“ Požele da te reči nije izgovorila čim joj sleteše sa usana.

Elaida zagunđa. Ađasi su joj prenosili samo mrvice od onoga što su im njihove oči i uši otkrivale, a ona je to ogorčeno mrzela. Njene oči i uši sabrane su u Andoru. „Kako napreduje posao u lukama?“

„Polako, majko.“ Pošto je trgovina zagušena, u gradu je već počela da se oseća glad. Uskoro će svi početi da gladuju, ako se ulazi u luke ne raščiste. Čak i odsecanje dela lanca koji je još od gvožđa, u Južnoj luci, pokazalo se nedovoljnim da bi se propuštalo dovoljno brodova da se Tar Valon prehranjuje. Kada je Tarni naposletku pošlo za rukom da je ubedi u neophodnost toga, Elaida je naredila da se kule koje nose lance sruše, kako bi ti ogromni komadi kuendilara mogli da se uklone. Ali, baš kao zidovi, kule su podignute i osnažene pomoću Moći, pa samo Moć može da ih rastavi. To nije nimalo lako. Prvobitni graditelji dobro su uradili svoj posao, a te zaštite izgleda da nisu mrdnule ni za dlaku. „Za sada Crvene obavljaju većinu posla. Sestre iz ostalih ađaha povremeno dolaze, ali svega nekoliko njih. Doduše, očekujem i da će se to ubrzo promeniti.“ Sve znaju koliko je taj posao nužan, ma koliko ga mrzele – nema te sestre kojoj može da se dopadne da na taj način kuluči; Crvene koje su obavljale većinu posla svakako su zbog toga dovoljno gunđale – ali naređenje je došlo od Elaide, a u današnje vreme to uzrokuje otezanje i odugovlačenje.

Elaida teško uzdahnu, pa otpi jedan dug gutljaj. Izgledalo je kao da joj je potreban. Stiskala je pehar toliko jako da su joj tetive na ruci iskočile. Pređe preko svilenog tepiha kao da hoće da udari Tamu. „Opet mi prkose. Opet! Tarna, pokoriće mi se. Hoće! Napiši tu naredbu i kada je potpišem i stavim pečat na nju, postavi je u odajama svih ađaha.“ Stade ispred Tarne tako da su im se nosevi skoro dodirivali, a njene tamne oči zablistaše kao da je gavran. „Predstavnice bilo kog ađaha koji ne pošalje srazmeran broj sestara ići će na svakodnevne pokore kod Silvijane, sve dok se to ne ispravi. Svakodnevne! A Predstavnice ma kog ađaha koji pošalje sestre na one... na one pregovore postupiće isto. Ispiši to da potpišem!“

Tarna duboko udahnu. Pokore možda urode plodom a možda i ne, u zavisnosti od toga koliko su Predstavnice rešene, kao i glave ađaha – doduše, ne misli da bi stvari mogle da pođu po zlu toliko da one u potpunosti odbiju da prihvate pokoru; to bi začelo bio Elaidin kraj, a možda i kraj Kule. Ali javno postavljanje naredbe, tako da Predstavnice nemaju iza čega da se sakriju i sačuvaju dostojanstvo, nije najbolji način da se to postigne. Zapravo, lako je moguće da je to najgori način. „Ako bih mogla da predložim“, poče što je nežnije mogla. Ona nikada nije bila poznata po nežnosti.

„Ne možeš“, oštro je prekide Elaida. Otpi još jedan veliki gutljaj, iskapivši pehar, pa pređe preko tepiha da ga opet napuni. Previše pije u poslednje vreme. Tarna ju je čak jednom videla pijanu! „Kako Silvijana napreduje s malom Al’Verovom?“, upita sipajući.

„Egvena provodi skoro polovinu svakog dana u Silvijaninoj radnoj sobi, majko.“ Pazila je da joj glas bude bezizražajan. Bio je to prvi put da se Elaida raspituje za tu mladu ženu otkako je pre devet dana zarobljena.

„Toliko? Hoću da bude ukroćena, a ne slomljena.“

„Ja... sumnjam da će biti slomljena, majko. Silvijana će paziti da do toga ne dođe.“ A i ta devojka se nešto pita. Ali to nije za Elaidine uši. Urlala je na Tarnu više nego dovoljno, tako da je ona naučila da izbegava teme koje samo dovode do dreke. Neponuđeni saveti i predloži nisu ništa beskorisniji od neprihvaćenih saveta i predloga, a Elaida skoro nikada ne prihvata ni jedne ni druge. „Egvena je tvrdoglava, ali očekujem da će uskoro popustiti.“ Mora. Kada je Galina batinala Tarnu da bi iz nje izbila unutrašnji otpor, u to nije ulagala ni desetinu napora koji Silvijana ulaže u Egvenu. Ta devojka mora ubrzo popustiti pred time.“

„Izvrsno“, promrmlja Elaida. „Izvrsno.“ Osvrnu se, a lice joj beše maska spokoja – ali oči su joj i dalje blistale. „Stavi je na spisak onih koje me poslužuju. Zapravo, odredi je da me noćas poslužuje. Može da služi večeru za Mejdani i mene.“

„Biće kako zapovedaš, majko.“ Izgleda da je još jedna poseta nadzornici polaznica neizbežna, ali Egvena bi nesumnjivo zaradila potpuno isti broj tih poseta i da se nikada ne približi Elaidi.

„A sada, Tarna, da čujem tvoje izveštaje.“ Elaida opet sede i prekrsti noge.

Vrativši na poslužavnik pehar s vinom koji je jedva pipnula, Tarna uze svoje korice za spise i sede u stolicu u kojoj je sve do maločas bila Mejdani. „Majko, izgleda da ponovno postavljanje zaštite ne daje pacovima da uđu u Kulu“, ali koliko dugo – to je sasvim drugo pitanje; ona lično svakoga dana proverava te zaštite, „ali u dvorištu Kule viđeni su gavranovi i vrane, tako da zaštite na zidovima mora da...“

Podnevno sunce bacalo je svetlost kroz olistalo granje visokog drveća, mahom hrasta, kožolista i kiselog drveta, uz nešto topole i ogromnih borova. Izgleda da je pre nekoliko godina tuda protutnjala žestoka oluja, ako je suditi po izvaljenim deblima, raštrkanim tu i tamo, ali izvaljenim u istom smeru. Uz samo malo rada sekirčetom, kako bi se odseklo nekoliko grana, odlično bi poslužila za sedenje. Pošto je žbunje bilo nisko, pružao se dobar vidik u svim pravcima, a nedaleko odatle, bistri potočić žuborio je preko mahovinom obraslog kamenja. Bilo bi to dobro logorište samo da Met nije bio nameren da svakoga dana prelazi što je više moguće, ali jednako će dobro poslužiti kao odmorište za konje i hranu. Damonske planine i dalje su najmanje tri stotine milja istočno odatle, a on namerava da do njih stigne za nedelju dana. Vanin je kazao kako zna za jedan krijumčarski prolaz – naravno, iz druge ruke; potpuno je slučajno čuo za njega, ali tačno zna gde da ga pronađe – kroz koji bi dva dana nakon toga ušli u Murandiju. To je daleko bezbednije nego da pokušavaju da idu na sever u Andor ili na jug, prema Ilijanu. U oba smera bezbednost bi bila dalja od njih, a izgledi da će naleteti na Seanšane veći.

Met ogloda poslednji trun mesa sa zečje zadnje noge, pa baci kost na zemlju. Proćelavi Lopin dojuri, zaprepašćeno gladeći bradu, pa je uze i baci u jamu koju su on i Nerim iskopali u zemlji pokrivenoj slojem napadalog lišća, mada će tu jamu životinje otkopati ni pola sata nakon što oni odu. Met obrisa šake o čakšire. Tuon, glockajući tetrebov batak na suprotnoj strani vatrice, pogleda ga pravo u oči i diže obrve, istovremeno migoljeći ka Selukiji prste slobodne ruke, koja je sama proždrala pola tetreba. Prsata žena ništa ne odgovori, već samo frknu. Glasno. Gledajući Tuon pravo u oči, on namerno opet obrisa šake o čakšire. Mogao je da ode do potoka, gde su Aes Sedai prale ruke, ali bilo kako bilo, ničija odeća neće biti besprekorna dok stignu do Murandije. Sem toga, kad te žena sve vreme zove Igračkom, prirodno je da koristiš svaku moguću priliku kako bi joj stavio do znanja da nisi ničija igračka. Ona odmahnu glavom i opet promrda prstima. Ovoga puta, Selukija se zasmeja, a Met oseti kako crveni. Tačno je mogao da zamisli dve ili tri stvari koje je možda rekla, a ne bi mu se dopalo da čuje nijednu od njih.

Sitejl, sedeči na kraju njegovog debla, postara se da on svejedno čuje nekoliko primedaba. Postizanje saglasnosti s nekadašnjom Aes Sedai ni za dlaku nije promenilo njene stavove. „Možda je kazala da su muškarci svinje“, promrmlja ne dižući pogled s veza, „ili samo da si ti.“ Njena tamnosiva jahaća haljina imala je visok okovratnik, ali i dalje je nosila svoju usku srebrnu ogrlicu s koje je visio njen venčani nož. „Možda je kazala da si kaljavi seoski balvan, s blatom u ušima i senom u kosi. Ili je možda rekla...“

„Mislim da uviđam u kojem smeru ovo ide“, prekide je on, cedeči reči kroza zube. Tuon se zakikota, mada joj već sledećeg trena lice opet postade kao glavosečino, ledeno i strogo.

Vadeći iz džepa svog kaputa posrebrenu lulu i vrećicu za duvan od jareće kože, on napuni lulu duvanom i odiže poklopac s kutije palidrvaca koja mu je bila pored nogu. Bio je opčinjen time što se vatra samo pojavi, isprva se razlećući na sve strane, kada otare kvrgavu crveno-belu glavu palidrvca niz grubu stranu kutije. Sačekao je da plamen sagori glavu pre nego što je zapalio lulu. Jedno mu je bilo sasvim dovoljno da u usta uvuče miris i ukus sumpora. Bacio je zapaljeni štapić na zemlju i čvrsto ga zgazio. Lisnati pokrov po zemlji još je bio vlažan od poslednje kiše koja je tu pala, ali on nije hteo da se igra s mogućnošću da u šumi izbije požar. U Dvema Rekama, ljudi se prikupljaju kada se šuma zapali, čak i ako su miljama daleko odatle. Ponekad, bez obzira na to, svejedno izgori na stotine marševa. „Palidrvca, ona ne bi trebalo da se traće“, reče Aludra, dižući pogled s male table za kamenove postavljene povrh obližnjeg debla. Tom, gladeći duge bele brkove, i dalje je zamišljeno gledao izukrštanu tablu. On retko kada gubi u kamenovima, ali ona je uspela da ga dobije u dve igre otkad su napustili predstavu. Dve igre od desetine njih, ako ne i više, ali Tom se pazi kada igra s bilo kime ko ga je makar jednom pobedio. Ona prebaci svoje đinđuvama ukrašene pletenice preko ramena. „Ja, moram da budem na istom mestu dva dana da bih napravila još. Muškarci uvek iznalaze načine da naprave još posla ženama, da?“

Met pućnu oblak dima, ako već ne sa zadovoljstvom, a onda sa izvesnom merom užitka. Žene! Uživanje je da se gledaju i da se bude s njima. To jest, kada ne iznalaze načine da čoveku trljaju so u rane. S njima je zaista uvek korak napred, nazad dva.

Većina družine završila je s jelom – na ražnjevima iznad vatre ostala su skoro dva tetreba i jedan zec, ali njih će poneti, umotane u platno; prilikom jutrošnjeg jahanja ulov je bio dobar, ali ne može se sa sigurnošću reći da će po podne biti jednako plodonosno, a jadan je obrok kada se jedu samo dvopek i pasulj. Oni koji su završili s jelom ili su se odmarali, ili – u slučaju Crvenruku – proveravali kako su sapeti tovarni konji, više od šezdeset njih u četiri reda. Kupovina toliko konja u Maderinu skupo ga je koštala, ali Luka je odjurio u grad kako bi se lično pogađao, čim je čuo za mrtvog trgovca na ulici. On skoro da je – skoro, ali ne u potpunosti – bio spreman da im nakon toga da tovarne konje probrane između životinja koje pripadaju predstavi, samo da bi se otarasio Meta. Mnoge životinje bile su natovarene Aludrinom skalamerijom i njenim zalihama. Kod Luke je završio daleko najveći deo Metovog zlata, kako god da se okrene. Met je tutnuo i jednu nabreklu kesu Petri i Klarini, ali to je bilo iz prijateljstva, kako bi im pomogao da malo ranije kupe svoju gostionicu. Međutim, ono što mu je ostalo u bisagama bilo je više nego dovoljno da lagodno stignu do Murandije, a sve što mu je potrebno kako bi obnovio zalihu zlata beše neka krčma u kojoj se bacaju kockice.

Lejlvin, sa zakrivljenim mačem koji joj je visio sa širokog kožnog remena preko grudi, i Domon – s kratkim mačem na jednoj strani opasača i palicom s mesinganim klincima na drugoj, čavrljali su sa Džuilinom i Amaterom, sedeći na još jednom obližnjem balvanu. Lejlvin – na kraju je prihvatio da je to jedino ime koje ona može da podnese – isticala je to kako ne izbegava Tuon ili Selukiju, niti spušta pogled kada ih susretne, mada je morala vidno da se pribere i skupi snagu kako bi to izvela. Džuilin je odvrnuo rubove rukava svog crnog kaputa, što je bio znak da se oseća kao da je u društvu prijatelja, ili bar ljudi kojima može da veruje. Nekadašnja panarh Tarabona i dalje je čvrsto držala hvatača lopova za ruku, ali gledala je Lejlvin u njene stroge plave oči pritom se lecnuvši samo malo. Zapravo, često je gledala tu ženu s nečim vrlo bliskim strahopoštovanju.

Sedeći prekrštenih nogu na zemlji i ne mareći što je vlažna, Noal je sa Olverom igrao zmije i lisice i pripovedao neverovatne priče o zemljama sa one strane Aijelske pustare, o nekom velikom priobalnom gradu, koji strancima nije dozvoljeno da napuste sem brodom, a žiteljima uopšte nije dozvoljeno da ga napuste. Met je žarko želeo da nađu neku drugu igru da je igraju. Svaki put kada bi izvadili to parče crvene tkanine s paukovom mrežom crnih linija, to bi ga podsetilo na obećanje koje je dao Tomu i na to da su mu krvavi Elfini nekako u glavi, a možda i plameni Aelfini. Aes Sedai su se vratile od potoka, a Džolina je zastala da popriča s Blerikom i Fenom. Betamin i Seta su ih pratile, kolebajući se sve dok im Zelena nije pokazala da stanu iza debla gde su sedele Teslina i Edesina, što je moguće dalje jedna od druge, s granama što su štrčale iz stabla između njih, a onda su krenule da čitaju knjižice s kožnim koricama koje su izvadile iz svojih torbica za pojasom. I Betamin i Seta stajale su iza Edesine.

Žutokosa nekadašnja sul’dam preobratila se na neverovatan i bolan način. Bolan za nju i za sestre. Kada ih je prvi put kolebljivo zamolila da i nju podučavaju, sinoć za večerom, odbile su je. Betamin podučavaju samo zato što je ona već počela da usmerava. Seta je prestara da bi postala polaznica, nikada nije usmeravala, i to je to. I zato je ona ponovila šta god da je Betamin uradila, pa su sve tri skakale oko logorske vatre i cičale zasute kišom razigranih žiški sve dok je ona mogla da drži Moć. Nakon toga su pristale da je podučavaju. To jest, bar su Džolina i Edesina pristale. Teslina i dalje nije htela da ima ikakve veze s ma kojom sul’dam, bilo bivšom bilo sadašnjom. Ali sve tri su se smenjivale u tome da je šibaju, a ona je jutro provela sve vreme se meškoljeći u sedlu. Izgledala je kao da se i dalje boji, kao da se boji Jedne moći, a možda i Aes Sedai, ali za divno čudo, lice joj sada nosi nekako... spokojan izraz. Met nije znao kako da to razume.

Trebalo bi da se i on oseća spokojno i zadovoljno. Izbegao je optužbu za ubistvo, izbegao je da slepo uleti u seanšansku zamku u kojoj bi Tuon bila ubijena, a ovoga puta je zaista ostavio Golama za sobom. To stvorenje će sada pratiti Lukinu priredbu, a Luka je upozoren na njega, ma kolika od toga bila korist. Za manje od dve nedelje preći će planine i ući u Murandiju. Potreba da smisli kako da bezbedno vrati Tuon u Ebou Dar, što sada nije nimalo lako, naročito pošto će morati da se pazi da Aes Sedai ne pokušaju da je otmu, znači da će imati još toliko vremena da gleda njeno lice. I da pokuša da odgonetne šta se to odvija iza onih krupnih prelepih očiju. Trebalo bi da bude srećan kao koza u kukuruzu. Ali daleko je od toga.

Najpre, bole ga sve one posekotine i rane koje je zadobio u Maderinu. Neke od njih su se upalile, mada mu je pošlo za rukom da to sakrije od svih. Mrzi da se ljudi muvaju oko njega skoro jednako koliko mrzi da se Moć koristi na njemu. Lopin i Nerim zašili su mu rane što su bolje umeli, a Lečenje je odbio iako su sve tri Aes Sedai skočile na njega. Iznenadio se što je ni manje ni više nego Džolina pokušavala da bude uporna, ali bila je uporna – i zgađeno je digla ruke kada je on odbio da popusti. Drugo iznenađenje bila je Tuon.

„Igračko, ne budi lud“, otegnuto mu je kazala u njegovom šatoru, prekrštenih ruku stojeći nad njim, dok su Lopin i Nerim provlačili igle, a on stiskao zube. Njeno ponašanje, kao neke žene koja se stara da se njeno vlasništvo popravi kako treba, bilo je sasvim dovoljno da ga natera da stisne zube, bez obzira na igle. Ili na to da sedi u gaćama! Ona je jednostavno ušla i odbila da izađe, tako da je jedino preostalo da je neko zgrabi i izbaci – a njemu se činilo da nije u stanju da grabi ženu za koju pretpostavlja da bi mu mogla polomiti ruku. „Ovo Lečenje je predivno. Moja Majlin ga zna i podučila sam tome i moje ostale. Naravno, mnogi ljudi se ponašaju budalasto kada je reč o tome da ih Moć dodirne. Pola mojih slugu onesvestilo bi se kad bi im to neko i pomenuo, a ne bi me čudilo da to važi i za većinu Krvi. Ali to nikada ne bih očekivala od tebe.“ Da ona ima makar četvrtinu njegovog iskustva sa Aes Sedai, i te kako bi to očekivala.

Pošli su putem iz Maderina kao da kreću za Lugard, a onda zašli u šumu čim su prva imanja nestala s vidika. Istog trena kada su zašli među drveće, kockice su mu se opet zakotrljale u glavi. To je bila druga stvar koja mu je pokvarila raspoloženje – te krvave kockice koje mu već dva dana dobuju u glavi. Teško da će stati tu, u šumi. Kakav to sudbonosni događaj može da se odigra u šumi? Svejedno, držao se podalje od zaselaka pokraj kojih su prolazili. Ali pre ili posle, kockice će se zaustaviti, a njemu ne preostaje ništa drugo nego da to čeka.

Tuon i Selukija pođoše ka potoku da se operu, žustro migoljeći prstima jedna drugoj. Bio je siguran da razgovaraju o njemu. Kada žene počnu da se došaptavaju, čovek može biti siguran da...

Amatera vrisnu i svi se pogledi munjevito zaputiše ka njoj. Met jednako hitro kao Džuilin uoči razlog zbog kojeg je vrisnula – crnu zmiju dobrih sedam stopa dugačku, koja je brzo gmizala dalje od debla na kojem je Džuilin sedeo. Lejlvin opsova i skoči na noge, vadeći mač iz kanija, ali ništa brže od Džuilina, koji isuče svoj kratki mač i pojuri za zmijom tako hitro da mu kupasti crveni šešir pade s glave.

„Pusti je, Džuiline“, reče mu Met. „Beži od nas. Pusti je.“ Zmija je verovatno spavala pod tim deblom i iznenadila se kada je izašla i zatekla ljude. Srećom, crnokoplja su zmije koje žive same.

Džuilin se dvoumio pa zaključio da je tešenje uzdrhtale Amatere daleko važnije od jurnjave za zmijom. „A kakva je to uopšte vrsta zmije?“, upita on, grleći je. Naposletku, on je čovek iz grada. Met mu reče i Džuilin na tren kao da se ponese mišlju da je ipak pojuri, ali – pametno – ipak reši da to ne čini. Crnokoplje su brze kao munje, a s kratkim mačem morao bi joj se baš približiti. Bilo kao bilo, Amatera se tako čvrsto držala za njega da bi mu bilo potrebno podosta vremena da se otrgne.

Uzevši šešir s kopljišta svog ašandareija, vrha zarivenog u tle, Met ga stavi na glavu. „Traćimo dnevno svetlo“, reče ne vadeći lulu iz usta. „Vreme je da krenemo dalje. Tuon, ne zadržavaj se više tamo. Ruke su ti dovoljno čiste.“ Pokušao je da je oslovljava s „Prekrasna“, ali otkad je u Maderinu rekla kako ga je pobedila, potpuno ga je zanemarivala kada bi je tako oslovio.

Naravno, ona nije ni najmanje požurila. Dok se ona vratila, brišući ruke o peškirić koji će Selukija okačiti o jabuku svog sedla kako bi se osušio, Nerim i Lopin zatrpali su jamu za otpatke, umotali ostatke hrane i tutnuli ih u Nerimove bisage, a vatru ugasili vodom koju su u kožnim vedrima doneli s potoka. Sa ašandareijem u ruci, Met se spremao da uzjaše Kockicu.

„Čudan je to čovek koji pušta otrovne zmije da odu“, primeti Tuon. „Po njegovom ponašanju, pretpostavljam da crnokoplje jeste otrovno?“

„Veoma“, odgovori joj on. „Ali zmije ne ujedaju ništa što ne mogu da pojedu, ako nisu ugrožene.“ Gurnu nogu u stremen.

„Igračko, možeš da me poljubiš.“

On se lecnu. Njene reči, nimalo tiho izgovorene, privukoše sve poglede. Selukijino lice beše tako ukočeno bezizražajno, da njeno neodobravanje nije moglo biti očiglednije. „Sada?“, upita je on. „Kada se večeras zaustavimo, možemo da se prošetamo, tako da budemo sami...“

„Igračko, do večeras mogu i da se predomislim. Nazovi to hirom, zbog čoveka koji pušta otrovne zmije da odu.“ Možda je u tome videla neko od onih svojih znamenja?

Skinuvši šešir i žarivši crno koplje nazad u zemlju, on izvadi lulu iz usta i čedno poljubi njene pune usne. Prvi poljubac ne sme biti grub. Ne želi da ona za njega pomisli kako je napadan ili neotesan. Nije ona neka krčmarica, pa da uživa u šljepkanju i golicanju. Sem toga, osećao je kako ga svi gledaju. Neko se zacereka. Selukija prevrnu očima.

Tuon prekrsti ruke i pogleda ga kroz duge trepavice. „Zar te podsećam na tvoju sestru?“, upita ga opasnim glasom. „Ili možda na majku?“ Neko se zasmeja. Zapravo, više njih.

Met zlokobno istrese ostatke duvana iz lule lupkajući je o potpeticu na čizmi, pa tutnu još toplu lulu u džep kaputa. Šešir stavi na ašandarei. Ako ona hoće pravi poljubac... Zar je zaista mislio da mu ona neće ispuniti naručje? Jeste da je vretenasta i sitna, ali sasvim mu je lepo napunila ruke. Sagnu glavu. Daleko od toga da je ona prva žena koju je poljubio. On zna šta radi. Iznenađujuće – a možda i ne tako iznenađujuće – ona nije znala. Doduše, brzo uči. Veoma brzo.

Kada ju je naposletku pustio, samo je stajala i gledala ga, pokušavajući da povrati dah. Mada, i on je bio malo zadihan. Metvin zazvižda u znak odobravanja. Met se nasmeši. Šta li će ona pomisliti o svom očigledno prvom poljupcu u životu? Pokušavao je da se ne smeši previše. Nije želeo da ona pomisli kako je podrugljiv.

Dodirnu ga po obrazu. „Tako sam i mislila“, otegnu lagano kao da med teče. „Drma te groznica. Mora da su se neke od tvojih rana upalile.“

Met trepnu. Poljubio ju je tako da mora da su joj se noge oduzele, a sve što ona na to ima da kaže jeste da mu je lice toplo? On opet sagnu glavu – ovoga puta će joj biti potrebna krvava pomoć da bi ostala na nogama! Ali ona mu spusti ruku na grudi i odgurnu ga.

„Selukija, donesi kutiju s melemima koju sam dobila od gazdarice Luke“, zapovedi ona. Selukija odjuri do Tuonine crno-bele kobile.

„Sada nemamo vremena za to“, reče Met. „Namazaću nešto noćas.“ Pametnije bi mu bilo da je ćutao.

„Skidaj se, Igračko“, reče mu ona istim glasom kojim se obraćala svojoj služavci. „Melem će te peći, ali očekujem da budeš hrabar.“

„Neću da...“

„Stižu jahači“, viknu Harnan. On je već bio u sedlu, na tamnoriđem škopcu s belim čarapama na prednjim nogama, držeći povodac jednog niza tovarnih konja. „Jedan od njih je Vanin.“

Met uzjaha Kockicu kako bi bolje video. Dva konjanika približavala su im se galopom, po potrebi obilazeći izvaljeno drveće. Na stranu to što je prepoznao dorata kojeg jaše Čel Vanin – tog čoveka nikako nije mogao da pobrka s nekim drugim. Niko ko je toliko širok i sedi u sedlu kao vreća krompira ne bi se pri toj brzini, naizgled bez ikakvog truda, mogao držati u sedlu. Taj čovek je u stanju da jaše i divljeg vepra a da ne padne. A onda Met prepozna i drugog konjanika, čiji se plašt vijorio za njim, i kao da ga neko udari u trbuh. Nimalo se ne bi iznenadio da su kockice tada stale, ali one nastaviše da mu zvekeću u glavi. Šta, za ime Svetlosti, Talmanes krvavo radi u Altari?

Dva jahača usporiše konje i hodom nastaviše dalje, a Vanin svog konja zauzda kako bi pustio Talmanesa da sam priđe Metu. Nije to bilo zbog stidljivosti. Vanin ni u kom slučaju nije stidljiv. Lenjo se naslonio na visoku jabuku svog sedla i kroz procep na zubima pljunuo na zemlju. Ne, on dobro zna da Metu neće biti sve po volji, pa stoga hoće da se drži podalje od njega.

„Mete, Vanin mi je ispričao šta se sve izdešavalo“, reče Talmanes. Nizak i vižljast, temena izbrijanog i napuderisanog, Kairhijenjanin je imao puno pravo da preko prsa nosi popriličan broj raznobojnih pruga, ali ako mu se ne računa duga crvena marama vezana oko leve ruke, jedini ukras na njegovom tamnom kaputu bila je mala crvena šaka prišivena za nedra. On se nikada ne smeje i retko kada se smeši, ali ima svoje razloge za to. „Bilo mi je žao kada sam čuo za Nalesina i ostale. Nalesin je bio dobar čovek. Svi su bili.“

„Da, jesu“, odgovori Met, obuzdavajući se da ne prasne. „Pretpostavljam da ti se Egvena nikada nije obratila za pomoć kako bi pobegla od onih ludih Aes Sedai, ali šta za ime krvave plamene Svetlosti tražiš ovde?“ Pa, možda se i nije baš toliko uspešno obuzdavao koliko je mislio. „Bar mi reci da nisi poveo sa sobom čitavu krvavu Družinu tri stotine krvavih milja u Altaru.“

„Egvena je i dalje Amirlin“, mirno mu odgovori on, nameštajući plašt ukrašen još jednom crvenom šakom, samo većom. „Pogrešio si kada je o njoj reč, Mete. Ona je zaista Amirlin Tron i drži one Aes Sedai za gušu. Doduše, možda neke od njih toga još nisu ni svesne. Kada sam je poslednji put video, ona i sve na kamaru pošle su da opsedaju Tar Valon. Možda ga je do sada i osvojila. Umeju da prave rupe u vazduhu, kao onu koju je Ponovorođeni Zmaj otvorio da bi nas doveo blizu Salidara.“ Boje se uskomešaše u Metovoj glavi, na tren se stapajući u Randa koji priča s nekom sedokosom Ženom s punđom – rekao bi da je reč o Aes Sedai – ali od besa mu se ta slika rasprši kao sumaglica.

Naravno, sva ta priča o Amirlin Tron i Tar Valonu privukla je Aes Sedai. Zauzdale su konje pored Meta i pokušale da preuzmu razgovor. Pa, Edesina se držala malo po strani, kao što uvek čini kada Teslina ili Džolina zagrizu đem, ali te dve...

„O čemu to pričaš ti?“, odlučno zatraži da čuje Teslina, dok je Džolina još otvarala usta. „Egvena? Prihvaćena jeste bila po imenu Egvena al’Ver, ali pobegulja ona jeste.“

„To je ta Egvena al’Ver, Aes Sedai“, učtivo odgovori Talmanes. Taj čovek je uvek učtiv prema Aes Sedai. „I ona nije pobegulja. Ona je Amirlin Tron – reč vam dajem.“ Edesina ispusti neki zvuk koji bi se mogao nazvati cičanjem, samo da ga nije ispustila jedna Aes Sedai.

„Kasnije ćemo o tome“, promrmlja Met. Džolina opet zausti, ali sada gnevno. „Kasnije, kad kažem.“ To nije bilo dovoljno da zaustavi vretenastu Zelenu, ali kada ju je Teslina uhvatila za ruku i nešto joj promrmljala – to je bilo dovoljno. Ali Džolina ga je i dalje streljala pogledom, kao da obećava da će kasnije izvući sve što želi da sazna. „Družina, Talmanese?“

„O. Ne, poveo sam samo tri barjaka konjanika i četiri hiljade strelaca na konjima. Ostavio sam tri barjaka konjice i pet pešadije, pošto nemamo dovoljno samostrela, u Murandiji, s naređenjem da se kreću na sever, ka Andoru. Kao i Zidarski barjak, naravno. Zgodno je imati zidare pri ruci kada ti je potrebno da podigneš most, ili tako nešto.“ Met na tren čvrsto stisnu oči. Šest barjaka konjice i pet pešadije. I barjak zidara! Družina je imala svega dva barjaka, računajući konjicu i pešadiju, kada ih je ostavio u Salidaru. Kamo sreće da sada ima polovinu zlata koje je onako nehajno dao Luki. „Kako da platim toliko ljudi?“, htede da čuje od Talmanesa. „Ne bih mogao kockajući se da namaknem toliko para ni za godinu dana!“

„Pa, što se toga tiče, sklopio sam malecak dogovor s kraljem Roedranom. To je sada završeno, i to u pravo vreme – mislim da se taman spremao da se okrene protiv nas; to ću ti kasnije objasniti – ali u riznici Družine ima za više od godinu dana plate. Sem toga, pre ili posle Ponovorođeni Zmaj će ti dodeliti posede – i to veličanstvene. Čujem da je uzdigao ljude da vladaju državama, a ti si odrastao s njim.“

Ovoga puta nije ni pokušao da se bori dok su se boje stapale u Randa i Aes Sedai. To je začelo Aes Sedai. Liči na opasnu ženu. Ako Rand bude pokušao da mu dodeli ma kakve titule, nabiće ih Randu u krvavo grlo, eto što će da uradi. Met Kauton ne voli velmože – pa, nekoliko njih, kao što je Talmanes, sasvim su u redu; i Tuon; nikada ne sme da zaboravi na nju – i svakako nema nikakve krvave želje da postane jedan od njih! „Može biti“, bilo je sve što je odgovorio.

Selukija se glasno nakašlja. Ona i Tuon doterale su svoje konje pored Metovog, a Tuon je u sedlu svoje kobile sedela tako pravih leđa, hladnog pogleda, ledenog lica i kraljevski, da je očekivao kako će Selukija svakog časa početi da reda njene titule. Međutim, nije učinila ništa ni nalik tome. Mesto toga, promeškoljila se u sedlu i namrštila na njega, očiju nalik na užareno plavo ugljevlje, pa se opet nakašljala. Veoma glasno. Ah.

„Tuon“, kaza Met, „dopusti mi da ti predstavim lorda Talmanesa Delovinda iz Kairhijena. Njegova porodica je cenjena i drevna, a svoje ime je ovenčao čašću i slavom.“ Sitna žena nakloni glavu. Možda za čitav palac. „Talmanes, ovo je Tuon.“ Sve dok ona njega bude zvala Igračkom, on joj neće nabrajati titule. Selukija ga prostreli pogledom, užarenijim nego ikada ranije, ma koliko se to činilo nemogućim.

Ali Talmanes samo iznenađeno trepnu i nakloni se u sedlu veoma duboko. Vanin povuče mlitavi rub svog šešira niže, napola zaklanjajući lice. I dalje je izbegavao da pogleda Meta. Tako dakle. Izgleda da je taj čovek već ispričao Talmanesu ko je zapravo Tuon.

Gunđajući sebi u bradu, Met se nagnu iz sedla da zgrabi šešir s kopljišta, pa istrgnu ašandarei iz zemlje. „Talmanese, taman što smo se spremili da krenemo. Odvedi nas do tabora gde tvoji ljudi čekaju, pa ćemo videti hoćemo li imati jednako sreće u izbegavanju Seanšana pri odlasku iz Altare koliko si ti imao pri ulasku u nju.“

„Videli smo poprilično seanšanskih snaga“, odgovori Talmanes, terajući dorata pored Kockice. „Mada su ljudi koje smo videli mahom bili Altarci. Izgleda da na sve strane imaju logore. Srećom, nismo videli nijedno od onih letećih stvorenja o kojima se priča. Ali ima nevolja, Mete. Došlo je do odrona. Ostao sam bez začelja i nešto tovarnih konja. Prolaz je potpuno zaprečen, Mete. Poslao sam trojicu da pokušaju da se popnu preko odrona i odnesu naredbe da Družina krene u Andor. Jedan je slomio vrat, a drugi nogu.“

Met zauzda Kockicu. „Pretpostavljam da je to isti prolaz o kojem je Vanin pričao?“

Talmanes klimnu, a Vanin – pripremajući se da pobegne još dalje – dodade: „Naravno da krvavo jeste. Prolazi ne rastu na drveću, ne u planinama kao što su Damonske.“ Taj ne poštuje staleže.

„Onda ćeš morati da nadeš neki drugi“, reče mu Met. „Čuo sam da umeš da nađeš put i s povezom preko očiju, u gluvo doba noći. To bi tebi trebalo da bude lako.“ Laskanje nikad ne škodi. Sem toga, zaista je čuo da se to priča o njemu.

Vanin ispusti nekakav zvuk kao da je progutao sopstveni jezik. „Nađi drugi prolaz?“, progunđa. „Čovek kaže da nađem drugi prolaz. Ne možeš tek tako da odeš i nađeš drugi prolaz u novim planinama kao što su Damonske. Šta misliš, kako to da znam samo za taj jedan?“ Uzdrman je, čim je to priznao. Pre toga je odlučno tvrdio kako je samo čuo za njega.

„O čemu to pričaš?“, zatraži da čuje Met, a Vanin mu objasni. Nadugačko, čak i za njega.

„To mi je jednom prilikom objasnila neka Aes Sedai. Vidiš, postoje stare planine. One su postojale pre Slamanja, možda na dnu mora ili tome slično. Po njima su svuda prolazi, široki i blagi. Možeš da ujašeš u njih i sve dok staloženo razmišljaš, držiš pravac i imaš dovoljno potrepština, pre ili posle ćeš izaći na drugu stranu. Ali ima i planina nastalih za vreme Slamanja.“ Debeli čovek okrenu glavu i pozamašno pljunu. „Prolazi kroz njih su uzani, vijugavi, a ponekad zapravo i nisu prolazi. Ako ujašeš u neki od tih, ima da lutaš dok ne potrošiš hranu, sve vreme pokušavajući da izađeš na drugu stranu. Gubitak tog prolaza naškodiće mnogima koji su ga koristili za, što bi se reklo, neoporezovanu robu – a ljudi će izginuti pre nego što budu našli novi prolaz koji će ih odvesti skroz na drugu stranu. Ako zađemo u Damonske planine, a tog prolaza nema, verovatno ćemo i svi mi izginuti. To jes’, oni što se ne okrenu na vreme i što im se nije toliko pomutilo u glavama da ne mogu da nađu put nazad.“

Met se osvrnu i pogleda Tuon, Aes Sedai i Olvera. Svi oni zavise od njega da ih odvede nekud gde je bezbedno, ali njegov izlaz iz Altare više ne postoji. „Hajde da jašemo“, reče. „Moram da razmislim.“ Mora da krvavo razmisli iz sve snage.