Bodež snova

21 U Kamenu

Rand je prvi put primetio da nema stražara kada je blatište donjeg grada ustuknulo pred kaldrmama kod bedema Tira. Uprkos visokim kamenim zidinama i kulama, grad je slabije branjen od stedinga Šangtai, gde je njemu i svim ostalim ljudima nežno ali odlučno u praskozorje zabranjen ulaz. Ovde su streljane na kulama bile prazne. Gvožđem okovana vrata četvrtaste sive stražare odmah iza široke kapije bila su širom otvorena, a jedna namrgođena žena u gruboj vunenoj odeći, rukava podvrnutih uz mršave ruke, sedela je tu za drvenim koritom i ribala odeću. Izgleda da se tu nastanila, pošto je dvoje prljave dece sisalo prste i razrogačeno gledalo njega i njegove saputnike. Bolje reći, njihove konje.

Tai’daišar i jeste za gledanje – vitak crni pastuv širokih grudi. To je konj koji privlači pažnju, ali svejedno je rešio da ga jaše. Ako Izgubljeni mogu da ga nađu sa istom lakoćom kao što su ga pronašli u Algarinovoj kući, nema nikakve svrhe da se krije. Ili bar da se preterano trudi oko toga. Nosio je crne jahaće rukavice da bi sakrio zmajske glave na šakama i čaplje utisnute u dlanove. Kaput mu je bio od tamnosive vune, bez trunčice veza, sedlo njegovog pastuva jednostavno, a balčak i kanije mača obavijeni neobrađenom svinjskom kožom otkad ih je dobio, tako da ni po čemu nije bio upadljiv. Kecuejn, u jednostavnoj haljini od sive vune, duboko je namakla kapuljaču svog tamnozelenog plašta kako bi sakrila svoje lice Aes Sedai, ali Min, Ninaeva i Alivija nisu morale da se kriju. Doduše, možda Minin cvetnim vezom ukrašen crveni kaput i uske čakšire privuku malo pažnje, a njene crvene čizme s visokom potpeticom ne treba ni spominjati. Viđao je žene u Kairhijenu da se tako oblače, oponašajući je, ali činilo se malo verovatnim da se njena moda raširila do Tira, gde vlada skromnost – bar u javnosti. Ninaeva je bila u plavoj svilenoj haljini sa žutim prugama, tek delimično sakrivenoj plavim plaštom, ali Tir je pun svilene odeće. I imala je sav svoj nakit, a htela da nosi i šal! Ali ipak je završio u njenim bisagama. Za to je bilo potrebno samo malo truda.

Drugo što je primetio beše zvuk, ravnomerno klepetanje praćeno povremenim prodornim zvižducima. Isprva slabašno, kao da se sve više približavalo. Premda je bilo rano, sve ulice koje je s kapije mogao da vidi behu zakrčene. Polovina ljudi u njegovom vidokrugu kao da bejahu Morski narod – muškarci golih prsa, žene u jarkim lanenim bluzama, a svi su imali duge kanice, šarenije od onih kakve nose Tairenci niskog roda. Kao da su svi bili okrenuti prema tom zvuku. Deca su jurcala kroz gomilu, izbegavajući kola koja su najčešće vukli volovi širokih rogova, i trčala prema buci. Nekoliko lepo odevenih ljudi i žena izašlo je iz svojih nosiljki i stalo s nosačima da gleda. Jedan trgovac račvaste brade i sa srebrnim lančićima preko nedara napola je iskočio kroz prozor jedne crvene kočije, vičući na kočijaša da obuzda zapregu koja je plahovito poigravala dok se on upinjao da bolje vidi.

Belokrili golubovi, jednim naročito oštrim zviždukom prenuti sa šiljatih krovova pokrivenih crepom, odjednom poleteše u vazduh – i dva velika jata tresnuše jedno o drugo, a svet na ulici zasuše ošamućene ptice. Sve i jedan golub pade. Nekoliko ljudi čak prestade da zuri prema sve bližoj buci i zgranuto se zagleda u nebo. Međutim, iznenađujući broj njih zgrabi popadale ptice i zavrnu im šije, i to ne samo bosonogi ljudi u iznošenoj odeći. Jedna žena u svili i čipci, koja je stajala pored jedne nosiljke, brzo pokupi pet ili šest golubova pre nego što opet pogleda prema buci, dok su joj ptice koje je držala za noge visile iz šake.

Alivija se iznenađeno zagrcnu. „Je li to sreća ili nesreća?“, otegnuto upita. „Mora da je nesreća. Sem ako golubovi ovde nisu drugačiji.“ Ninaeva je preko pogleda, ali ništa ne reče. Ućutala se otkad je Lan juče nestao, a o tome je bila dvostruko mučaljiva.

„Neki od ovih ljudi umreće od gladi“, tužno kaza Min. Veza je podrhtavala od tuge. „Vidim nešto o svakom od njih.“

Kako da se sakrijem?, zasmejao se Lijus Terin. Ja sam ta’veren!

Ti si mrtav, oštro pomisli Rand. Ljudi ispred njega će gladovati, a on se smeje? Naravno, tu se ništa ne može, ne kada je Min rekla svoje, ali smeh je nešto drugo. Ja sam ta’veren. Ja!

Šta se još dešava u Tiru zbog njegovog prisustva? To što je ta’veren nema uvek uticaja, ali kada ima – to može da zahvati čitav grad. Najbolje da nastavi sa onim zbog čega je došao pre nego što pogrešni ljudi prokljuve šta stvari kao što su golubovi koji naleću jedan na drugoga znače. Ako Izgubljeni šalju vojske Troloka i Mirdraala za njim, vrlo je verovatno da će Prijatelji Mraka iskoristiti svaku moguću priliku da mu prosviraju rebra strelom. To što se malo trudi da se sakrije nije isto kao da se ne trudi nimalo.

„Mogao si da poneseš i Barjak Svetlosti i da povedeš počasnu stražu od njih hiljadu, a ne samo šest“, zajedljivo promrmlja Kecuejn, odmeravajući Device koje su pokušavale da se pretvaraju kako nemaju nikakve veze s Randovom družinom, istovremeno stojeći u širokom krugu oko nje, glava pokrivenih šoufama i s velovima koji su im visili niz grudi. Dve su bile Šaido i sevale su očima kad god bi ga pogledale. Koplja svih Devica bila su im na leđima, zadenuta kroz remenje njihovih navlaka za lukove, ali samo zbog toga što im je Rand rekao da će ih u suprotnom ostaviti i povesti nekog drugog. Nandera je bila uporna u tome da ga prati bar nekoliko Devica, zureći u njega onim svojim očima pogleda oštrog kao brušeni smaragdi. Nije ni pomišljao na to da odbije. Kao jedino dete neke Device za koje svaka Devica zna, mora da ispuni izvesne obaveze.

Taman je prikupio Tai’daišarove uzde, kad se odjednom jedna velika kola puna nekakvih sprava pojaviše tandrčući i šišteći, dok su varnice sevale kako su gvožđem okovani točkovi udarali o sivu kaldrmu dok su se kretala ulicom, otprilike brzinom kojom bi čovek mogao da lagano trči. Naprava kao da je iznojavala paru; jedna debela drvena greda kretala se gore-dole i gurala drugu, uspravnu gredu, dok je sivi dim kuljao iz metalnog dimnjaka; ali od konja nije bilo ni traga ni glasa, već se na prednjem delu kola videla samo nekakva neobična krma kojom su se okretali točkovi. Jedan od trojice ljudi na kolima povuče dugu vrpcu, a iz jedne cevi povrh ogromnog gvozdenog cilindra uz oštar pisak izlete para. Dok su posmatrači sve to gledali sa strahopoštovanjem – i možda zapušili uši – zaprega onog trgovca s račvastom bradom nije bila raspoložena za tako nešto. Divlje njišteći, konji pojuriše, rasterujući ljude i usput skoro izbacivši onog čoveka iz kočije pravo na glavu. Za njima uslediše psovke i nekoliko mazgi koje su se dale u galop s taljigama u koje su bile upregnute, dok su vozari zatezali dizgine a mazge se drale.

Držeći vranca kolenima – pošto je bio uvežban da bude bojni at, Tai’daišar je smeno poslušao, mada je i dalje frktao – i Rand je to zaprepašćeno gledao. Izgleda da je gazda Poel naterao svoje kočije na paru da rade. „Ali kako je to čudo dospelo do Tira?" naglas se zapita. Kada ga je poslednji put video, bilo je u Kairhijenskoj akademiji i kočilo se na svakih nekoliko koraka.

„To se zove konj na paru, milostivi“, reče jedan bosonogi deran prljavog lica, u dronjavoj košulji, skačući u mestu na pločniku. Čak je i pojas koji mu je držao vrečaste čakšire bio više iscepan nego ceo. „Video sam ga devet puta! Kom ga je video samo sedam.“

„Kočije na paru, Doni“, ubaci se njegov jednako odrpani drugar. „Kočije na paru.“ Ni jedan ni drugi nisu mogli da budu stariji od deset godina, a pre bi se reklo da su neuhranjeni nego mršavi. Njihove blatnjave noge, pocepane košulje i čakšire pune rupa značili su da žive van zidina, gde obitavaju najsiromašniji. Rand je u Tiru promenio čitav niz zakona, naročito one koji su teško pritiskali siromašne, ali nije mogao da promeni sve. Nije znao ni odakle da počne. Lijus Terin poče da trabunja o tome kako oporezivanje i novac uzrokuju stvaranje poslova, ali što se Randa tiče, sve je to imalo smisla taman kao da nasumice izgovara reči. Rand priguši njegov glas u zujanje, kao da sluša muvu s druge strane prostorije.

„Četiri takva upregnuta zajedno, jedan iza drugoga, dovukla su stotinu kola čak iz Kairhijena“, nastavi Doni, ne obraćajući pažnju na drugog dečaka. „Prelazili su skoro po stotinu milja svakodnevno, milostivi. Stotinu milja!“

Kom duboko uzdahnu. „Doni, bilo ih je šest i vukli su samo pedeset kola, ali prelazili su više od pedeset milja svakoga dana. Nekada i po stotinu dvadeset, kako sam čuo, a to je kazao jedan od paroljudi.“ Doni se okrenu i namršti se na njega, pa obojica stisnuše pesnice.

„Bilo kako bilo, to je izvanredno postignuće“, brzo im reče Rand, pre nego što krenu da razmenjuju udarce. „Evo.“

Zagrabivši u džep kaputa, izvadi dva novčića i baci obojici dečaka po jedan, i ne gledajući kakvi su. Zlato blesnu kroz vazduh pre nego što dečaci žudno zgrabiše novčiće. Iznenađeno se zgledavši, odjuriše kroz kapiju što su brže mogli, nesumnjivo se pribojavajući da će tražiti novac natrag. Njihove porodice mogu mesecima živeti od toliko zlata.

Min je gledala za njima s licem što je odražavalo jad i bedu koji su odjekivali kroz vezu čak i pošto je odmahnula glavom i naterala sebe da izgleda spokojno. Šta li je videla? Verovatno smrt. Rand oseti gnev, ali ne i tugu. Koliko će desetina hiljada ljudi umreti pre nego što se Poslednja bitka okonča? Koliko njih će biti deca? U njemu nije ostalo nimalo mesta za tugu.

„Vrlo velikodušno“, kaza mu Ninaeva napetim glasom, „ali hoćemo li čitavo jutro provesti stojeći ovde?“ Kočije na paru brzo su se gubile s vidika, ali njena punačka smeđa kobila i dalje je usplahireno duvala i zabacivala glavu, a njoj je bilo teško da savlada životinju iako ova po prirodi beše krotka. Ninaeva je bila daleko od dobrog konjanika, kakvim sebe smatra. Kad je već kod toga, i Minin at, dugovrata siva kobila iz Algarinove konjušnice, poigravala je toliko da ju je samo Minina ruka u crvenim rukavicama koja je čvrsto držala uzde sprečavala da ne odjuri, a i Alivijin riđan je pokušavao da poigrava, mada je nekadašnja damane upravljala njime jednako lako kao Kecuejn svojim doratom. Alivija ponekad ume da pokaže iznenađujuće darove. Od damane se očekivalo da dobro jašu.

Dok su ulazili u grad, Rand je bacio poslednji pogled za kočijama na paru koje su se gubile u daljini. Teško da je izvanredno prava reč. Stotinu kola ili samo pedeset – samo – bolje je reći da je to neverovatno! Hoće li trgovci početi da se služe tim stvarima mesto konja? To teško da je verovatno. Trgovci su staromodni i suzdržani i nisu poznati po zdušnom prihvatanju novotarija. Iz nekog razloga, Lijus Terin se opet zasmeja.

Tir nije lep grad, kao što su Kaemlin ili Tar Valon, a malo se njegovih ulica može nazvati naročito širokim – ali velik je i prostran, jedan od najvećih svetskih gradova, i baš kao većina velikih gradova – izrastao je navrat-nanos. Duž tih zamršenih ulica crepom pokrivene gostionice i šindrom pokrivene konjušnice, blago zakošenih rubova krovova, bile su podignute rame uz rame s dvorovima sa četvrtastim belim kupolama i visokim balkonima okruženim kulama, koje su se često završavale šiljatim vrhovima. Visoke kupole i kule belasale su se na ranom jutarnjem suncu. Kovačke i nožarske radnje, krojačke i kasapske, tkačke radnje i ribarnice gurale su se uz mermerne građevine visokih bronzanih dveri iza debelih belih stubova, koje su bile sedišta esnafa, banke i trgovačke berze.

U to doba dana, ulice su i dalje bile u dubokoj senci, ali vrvele su od one čuvene južnjačke marljivosti. Nosiljke koje su nosila po dva vitka čoveka vijugale su kroz gomilu skoro jednako brzo kao deca koja su trčala i igrala se, dok su se otvorene i zatvorene kočije s četvoročlanim ili šestočlanim zapregama kretale jednako sporo kao taljige i kola, koja su mahom vukli veliki volovi. Nosači su išli, nogu pred nogu, sa zavežljajima na motkama postavljenim na ramena po dvojice ljudi, dok su šegrti na leđima nosili umotane ćilime i kutije s rukotvorinama svojih majstora. Ulični prodavci su na sav glas nudili svoju robu na poslužavnicima ili ručnim kolicima – pribadače i trake, nekoliko njih s pečenim lešnicima i pitama s mesom – dok su akrobate, žongleri ili muzičari izvodili tačke skoro na svakom uglu. Čovek nikada ne bi ni pomislio da je to grad pod opsadom.

Ali nije sve bilo tako spokojno. Bez obzira na to što je rano jutro, Rand je primetio kako iz gostionica i krčmi izbacuju pijanice, kao i toliko tuča i ljudi koji se rvu po kaldrmi da se činilo da tek što prođu jednu tuču, smesta ugledaju drugu. Kroz gužvu se kretao popriličan broj očiglednih oružnika, s mačevima za pojasevima i širokim rukavima vunenih kaputa s prugama u bojama raznih kuća, ali čak ni oni sa oklopnim prsnicima i kalpacima nisu ni mrdali da rasturaju tuče. U popriličan broj tih borbi bili su umešani sami oružnici – jedni protiv drugih, protiv Morskog naroda, protiv loše odevenih ljudi koji su možda težaci, šegrti ili kostolomci. Vojnici koji nemaju šta da rade počnu da se dosađuju, a vojnici koji se dosađuju počnu da pijanče i da se tuku. Drago mu je što vidi da je pobunjeničkim oružnicima dosadno.

Device, koje su promicale kroz gomilu i dalje pokušavajući da se pretvaraju kako nikakve veze nemaju s Random, privlačile su zbunjene i radoznale poglede, mahom tamnoputog Morskog naroda, mada ih je pratio buljuk dece, zverajući u njih. Tairenci, koji mahom nisu bili preterano svetlije puti od Morskog naroda, već su videli Aijele pa čak i da su se pitali zašto su se ovi vratili u grad, izgleda da su toga jutra imali neka druga i daleko važnija posla. Ni Randa ni njegove ostale saputnike niko nije dvaput pogledao. Na ulicama je bilo i drugih muškaraca i žena u sedlima, mahom stranaca – ovde bledoputi trgovac iz Kairhijena, u tamnom kaputu, tamo jedan Arafeljanin sa srebrnim zvončićima prikačenim na tamne pletenice, ovamo jedna Domanka bakrene puti, u skoro potpuno prozirnoj jahaćoj haljini jedva pokrivenoj plaštom, dok su je pratile dve mrcine od telohranitelja u kožnim kaputima opšivenim čeličnim diskovima, a onamo Šijenarac glave izbrijane, izuzev sedog perčina, i košulje do pucanja zategnute preko trbuha. Čovek u Tiru ne može da mrdne ni deset koraka a da ne vidi strance. Tairenska trgovina ima duge ruke.

Ali to ne znači da je kroz grad prolazio bez nesrečnih slučajeva. Ispred njega se jedan pekarski šegrt sapleo i pao, tako da mu je kotarica odletela u vazduh; a kada se dečak digao s kaldrme dok je Rand jahao pored njega, ukočio se a da se nije do kraja uspravio, razjapivši usta, zureći u duge vekne koje su pored kotarice stajale uspravljene tako da su im se vrhovi dodirivali u gruboj kupi. Jedan čovek u košulji koji je sedeo na prozoru na spratu gostionice, izgubio je ravnotežu i prevrnuo se, padajući ka ulici uz vrisak koji se naglo prekinuo kada se taj čovek dočekao na noge ni deset koraka od Tai’daišara, i dalje držeći krčag u ruci. Rand ga je ostavio razrogačenog, kako se začuđeno prepipava. Talasanje izmenjenih slučajnosti sledilo je Randa i širilo se po čitavom gradu.

Neće svi događaji biti bezopasni kao onaj s veknama, ili blagodarni kao što se desilo da se čovek dočeka na noge, a ne da padne na glavu. Ti talasi mogli bi obično teturanje od kojeg ni modrica ne bi nastala pretvoriti u nesreće koje će se završiti sa slomljenim kostima ili čak vratom. Zavade koje će trajati čitavog života mogli bi otpočeti ljudi koji će izgovoriti neke reči za koje nikada ne bi ni pomislili da bi ih mogli prevaliti preko jezika. Žene bi mogle rešiti da otruju svoje muževe zbog beznačajnih prestupa koje su dobroćudno trpele godinama. O, možda neki čovek nađe natrulu vreću punu zlata u podrumu, a da pritom i ne zna zašto je uopšte rešio da tamo kopa, ili možda neki drugi zaprosi i dobije ruku žene kojoj nikada pre toga nije prišao, jer nije imao hrabrosti. Ali jednak broj ljudi će zadesiti propast i blagostanje. Min je to zvala ravnotežom. Po jedno dobro da dovede u ravnotežu svako zlo. Što se njega tiče, on pre vidi po jedno zlo za svako dobro. Mora završiti posao u Tiru i otići odatle što je pre moguće. Galopiranje tim zakrčenim ulicama nije dolazilo u obzir, ali poterao je konja u takav korak da su Device morale da potrče.

Njegovo odredište bilo mu je na vidiku davno pre nego što je zašao u grad: gomila kamena nalik na jalovu liticu koja se pružala od reke Erinin pravo u srce grada, pokrivajući osam ili devet marševa – dobru kvadratnu milju, ako ne i više – i ubedljivo je vladalo gradskim nebom. Kamen Tira je najstarija utvrda čovečanstva, najstarija građevina na svetu, načinjena pomoću Jedne moći u poslednjim danima samog Slamanja. To zdanje je načinjeno od jednog jedinog komada kamena, bez ijedne spojke, mada mu je više od tri hiljade godina kiše i vetra ogrubelo lice. Prvi grudobrani behu na stotinu koraka iznad tla, mada su streljane i ispod toga bile brojne, kao i kameni ispusti za zasipanje napadača ključalim uljem ili rastopljenim olovom. Nijedna opsada ne bi mogla sprečiti da se Kamen snabdeva preko svojih bedemima zaštićenih pristaništa, a u njemu su i kovačnice u kojima se može zameniti ili popraviti sve moguće oružje, za slučaj da se istroše zalihe u oružarnicama. Na najvišem tornju, koji se dizao iz samog srca Kamena, nalazio se barjak Tira – napola crven, napola zlatan, s tri srebrna polumeseca u iskošenoj liniji – tako veliki da se mogao jasno razaznati dok se vijorio na jakom vetru. Taj vetar mora da je bio jak da bi zavijorio toliki barjak. Niži tornjevi nosili su manje barjake, ali na njima se barjak Tira smenjivao s drugim razvijenim barjakom, drevnim znamenjem Aes Sedai, crno-belim na crvenom polju. Barjak Svetlosti. Neki su ga zvali Zmajev barjak, kao da već ne postoji jedan koji se tako zove. Izgleda da se visoki lord Darlin razmeće svojom odanošću. To je dobro.

Alana je tamo, a moraće tek da otkrije je li to dobro ili ne. Nije bio onako oštro svestan nje kao pre nego što su ga Elejna, Avijenda i Min zajednički vezale za sebe – mislio je da nije; one su je nekako potisle kako bi preuzele prvenstvo, a ona mu je kazala da od njega oseća tek nešto malo više od pukog prisustva – ali i dalje mu je u glavi, kao zavežljaj osećanja i telesnih čula. Činilo mu se da je dosta vremena prošlo otkad je poslednji put bio dovoljno blizu nje da bi to osetio. Veza s njom opet mu je ostavljala utisak uljeza, samoživog otimača njegove veze s Min, Elejnom i Avijendom. Alana je iznurena, kao da u poslednje vreme ne spava dovoljno, i ispunjena osujećenošću, kao i jakim besom i nadurenošću. Da li pregovori idu po zlu? Uskoro će saznati. Ona je takođe svesna da je on u gradu i da joj je sve bliže, ako već ničega drugog. Min je jednom pokušala da ga nauči nečemu što se zove zamagljivanje i što bi moglo navodno da ga sakrije od veze, ali njemu nikada nije pošlo za rukom da to izvede. Naravno, priznala mu je kako nikada nije ni njoj.

Ubrzo se našao na ulici koja je vodila pravo prema trgu što s tri strane okružuje Kamen, ali nije imao nikakve namere da jaše pravo tamo. Najpre, sve ogromne gvožđem okovane kapije čvrsto su zamandaljene, a potom – vidi nekoliko stotina oružnika na kraju ulice. Očekivao je da će ih biti pred svim kapijama. Oni teško da odaju utisak ljudi koji drže pod opsadom jednu tvrđavu. Izgledalo je kao da lenčare bez ikakvog reda – mnogi su skinuli kalpake i oslonili halebarde uz zgrade duž ulica, dok su služavke iz obližnjih krčmi i gostionica šetale među njima i nosile na poslužavnicima krčage piva ili vina – ali krajnje je neverovatno da će biti ravnodušni ako neko pokuša da uđe u Kamen. Naravno, nije da bi mogli da ga zaustave. Nekoliko stotina ljudi on može da razveje kao moljce.

Ali nije došao u Tir da bi bilo koga ubio, sem ako ne bude morao, pa je stoga ujahao u dvorište za konje jedne gostionice krova pokrivenog šindrom. Ta trospratnica od tamnosivog kamena delovala je kao da joj posao dobro ide. Natpis pred vratima bio je sveže oslikan – i to ni manje ni više nego grubom predstavom stvorenja koja su mu bila obmotana oko podlaktica. Slikar je očigledno zaključio da je stvor nezanimljiv onakav kakav mu je opisan, jer je dodao duge oštre zube i kožna rebrasta krila. Krila! Izgledala su skoro kao preslikana s neke od onih seanšanskih letećih zveri. Kecuejn pogleda natpis i frknu. Ninaeva ga pogleda i zakikota se – kao i Min!

Čak i pošto je Rand bosonogim konjušarima dao srebrnjake da istimare konje, zurili su u Device više nego u novčiće, ali ništa više nego što su to činili gosti u Zmajevoj trpezariji visoke tavanice. Kada Device uđoše za Random i ostalima, noseći male štitove od volujske kože u rukama i s vrhovima kopalja koja su im štrčala nad glavama, razgovor zamre. Muškarci i žene, mahom u jednostavnoj, premda dobro skrojenoj vunenoj odeći, okrenuli su se u stolicama niskih naslona kako bi se zablenuli u njih. Izgledalo je kao da su to srednje uspešni trgovci i imućnije zanatlije, ali zevali su zgranuto kao seljaci kada prvi put dođu u grad. Služavke – u tamnim haljinama visokih okovratnika i s kratkim belim keceljama – prestale su da trčkaraju i iskolačile oči nad svojim poslužavnicima. Čak je i žena koja je između dva kamena ognjišta, ugašena pošto je jutro bilo lepo, udaraljkama svirala po dulčimeri – utihla.

Veoma tamnoput čovek gusto ukovrdžane kose, koji je sedeo za jednim četvrtastim stolom pored vrata, kao da nije ni primetio Device. Rand je isprva pomislio da je reč o nekom pripadniku Morskog naroda, premda je bio u čudnom kaputu bez okovratnika ili suvrataka, nekada belom ali sada sasvim izgužvanom i prepunom mrlja. „Kad ti kažem, imam mnogo, mnogo... crva koji prave... da, prave... svilu na brodu“, kolebljivo je govorio neobičnim pevušećim naglaskom. „Ali moram da ih... hranim... dudom... da, dudovim lišćem da ih hranim. Bićemo bogati.“

Njegov sadrug za stolom nehajno odmahnu dežmekastom rukom, ne skidajući pogled sa Devica. „Crvi?“, rasejano upita. „Svi znaju da svila raste na drveću.“

Zalazeći dublje u trpezariju, Rand odmahnu glavom dok mu je gostioničar prilazio. Crvi! Kakve sve priče ljudi neće izmisliti da bi od drugoga izvukli pare.

„Moj lorde, moje gospe, Agardo Saranče vama na usluzi“, kaza visoki proćelavi čovek, duboko se klanjajući i šireći ruke. Nisu svi Tairenci tamnoputi, ali on je svetle puti skoro kao da je Kairhijenjanin. „Kako mogu da vas uslužim?“ Pogled njegovih tamnih očiju neprestano je lutao prema Devicama i svaki put kada bi se to desilo, cimnuo bi svoj dugi plavi kaput kao da mu je odjednom pretesan.

„Hoćemo sobu s dobrim pogledom na Kamen“, odgovori Rand.

„Upravo crvi prave svilu“, otegnu čovek iza njega. „Očiju mi.“

Na taj poznati naglasak, Rand se munjevito okrenu i zateče Aliviju kako sva razrogačena i prebledela zuri u čoveka u tamnom kaputu koji je upravo izlazio na ulicu. Rand opsova i potrča ka vratima, ali blizu desetak ljudi u tamnim kaputima udaljavalo se od gostionice i bilo koji od njih je mogao da progovori. Nije bilo nikakvog načina da prepozna prosečno visokog i krupnog čoveka kojem je video samo leđa. Šta li Seanšani rade u Tiru? Da nisu u izvidnici zbog novih osvajanja? Tome će ubrzo stati u kraj. Međutim, okrenuo se od vrata žarko želeći da je mogao da se dočepa tog čoveka. Bolje bi bilo da zna nego da mora da pogađa.

On upita Aliviju je li ga dobro videla, ali ona samo nemo odmahnu glavom. I dalje je bila bleda. Sva je žestoka kada priča o tome šta bi uradila sul’dam kada joj padne šaka, ali kao da je bilo dovoljno da samo čuje naglasak svog rodnog kraja pa da se potrese. Nadao se kako se neće ispostaviti da joj je to slabost. Nekako će morati da mu pomogne, tako da on ne može priuštiti da ona bude slaba.

„Šta znaš o čoveku koji je upravo otišao?“, odlučno zatraži da čuje od Sarančea. „O onom koji je otegnuto pričao.“

Gostioničar trepnu. „Ništa, milostivi. Nikad ga u životu nisam video. Hoćeš jednu sobu, milostivi?“ Pogled mu prelete preko Min i ostalih žena, pa poče da mrda usnama kao da ih prebrojava.

„Ako na umu imaš išta nedolično, gazda Saranče“, uvređeno mu se obrati Ninaeva, cimajući pletenicu koja je visila iz kapuljače njenog plašta, „bolje bi ti bilo da razmisliš još jednom, pa i dvaput – pre nego što ti izvučem uši.“ Min tiho zasikta, a jedna ruka joj polete ka drugom zapešću, pre nego što shvati šta radi i prestade. Svetlosti, kako se brzo hvata noževa!

„Šta nedolično?“, zbunjeno upita Alivija. Kecuejn frknu.

„Jednu sobu“, strpljivo potvrdi Rand. Žene uvek nađu razlog da se uvrede, pomislio je. Ili je to bio Lijus Terin? Nelagodno slegnu ramenima, osećajući samo malčice razdraženosti, ali jedva mu pođe za rukom da mu se ona ne čuje u glasu. „Najveću sobu koju imaš s pogledom na Kamen. Nije nam potrebna na dugo. Do večeras ćeš opet moći da je izdaš. Ali na5i konji će možda morati da ostanu kod tebe dan ili dva.“

Izraz olakšanja lagano preplavi Sarančeovo uzano lice, mada mu se glas ispuni očigledno lažnim žaljenjem. „Milostivi, sa žaljenjem moram da ti kažem kako je moja najveća soba zauzeta. Zapravo, sve moje velike sobe su zauzete. Ali biće mi više nego drago da te otpratim uz ulicu do Tri meseca i...“

„Fuj!“ Kecuejn smače kapuljaču otkrivajući lice i neke od zlatnih ukrasa u njenoj kosi. Bila je ledeno staložena, pogleda neumoljivog. „Dečko, mislim da možeš iznaći neki način da ta soba postane dostupna. Mislim da bi ti bolje bilo. Dobro ga plati“, dodade Randu, dok su se njeni ukrasi njihali na lančićima. „To je bio savet, a ne naređenje.“

Saranče žurno prihvati Randovu debelu zlatnu krunu – malo je verovatno da čitava gostionica toliko zaradi za više od nedelju dana – ali zbog Kecuejninog bezvremenog lica potrčao je uza stepenište u zadnjem delu trpezarije i vratio se za svega nekoliko minuta, pa ih poveo do jedne sobe na spratu, zidova obloženih tamnim uglačanim drvetom, u kojoj je bio krevet sa izgužvanom posteljinom, dovoljno širok da u njemu spava troje. Nalazio se između dva prozora kroz koje je pucao vidik na Kamen kako se uzdiže iznad gradskih krovova. Prethodni gost koji je boravio u toj sobi izbačen je tako brzo da je za sobom ostavio vunenu čarapu zgužvanu u podnožju kreveta, kao i izrezbareni rožani češalj na umivaoniku u uglu. Gostioničar je ponudio da im neko donese bisage, kao i vino, pa se izgleda iznenadio kada ga je Rand odbio, ali jedan pogled na Kecuejnino lice bio je sasvim dovoljan da se opet žurno pokloni i izađe iz sobe.

Kakve su sobe u gostionicama, ta je bila poprilično velika, ali ne u poređenju s većinom prostorija u Algarinovoj vlastelinskoj kući, a kamoli u nekoj palati. Naročito kada je u njoj skoro deset ljudi. Zidovi kao da su se zatvorili oko Randa. Iznenada ga nešto steže u grudima. Borio se za svaki dah. Veza se odjednom ispuni saosećanjem i zabrinutošću.

Kutija, prodahta Lijus Terin. Moram da izađem iz kutije!

Ne skidajući pogled s prozora – bilo je neophodno da može videti Kamen, a to što je gledao prostor između Zmaja i Kamena, nebo iznad njega, malo mu je pomoglo da lakše diše, ali samo malo – ne skidajući pogled s neba iznad Kamena, svima je naredio da stanu uza zidove. Hitro ga poslušaše. Pa, Kecuejn ga oštro pogleda pre nego što koracima skladnim kao da lebdi ode do zida, a Ninaeva frknu pre nego što odskakuta, ali ostale se brzo pomeriše. Ako misle da on želi prostor zarad bezbednosti, delimično su u pravu. Time što su mu se sklonile iz vidnog polja postiglo se da prostorija izgleda malo veće. Samo malo, ali svaki palac mu donosi pravo olakšanje. Veza je bila ispunjena zabrinutošću.

Moram da izađem, zaječao je Lijus Terin. Moram da izađem.

Čeličeći se zbog onoga što je znao da će uslediti, pazeći na Lijusa Terina, Rand zagrabi mušku polovinu Istinskog izvora i saidin pokulja u njega. Je li luđak pokušao da ga zgrabi pre njega? Svakako se očešao o saidin, dodirnuo ga, ali ipak je bio Randov. Planine ognja što su se kršile u vatrenim lavinama pokušaše da ga sprže. Talasi naspram kojih je led topao pokušaše da ga smrve u pomahnitalom uskomešalom moru. Osećao se veličanstveno, iznenada toliko ispunjen životom kao da je pre toga mesečario. Čuo je kako svi u prostoriji dišu, video veliki barjak povrh Kamena tako jasno da mu se činilo kao da bezmalo može da razazna tkanje tkanine. Dvostruka rana na njegovom boku buktala je od bola kao da pokušava da mu se istrgne iz tela, ali pošto je bio pun Moći, imao je snage da zanemaruje taj bol. Činilo mu se da bi mogao da zanemari i ubod mačem.

Ali saidin je bio praćen neumitnom silnom mučninom, bezmalo nesavladivom željom da se presamiti i povrati sve što je u životu pojeo. Kolena mu zaklecaše od toga. Borio se protiv toga jednako snažno kao protiv Moći, a sa saidinom se uvek mora boriti. Ili čovek prisili saidin da mu se pokorava, ili ga saidin uništi. Lik čoveka iz Šadar Logota na tren zalebde u njegovoj glavi. Izgledao je besno – i skoro kao da će mu se smučiti. Nesumnjivo da je u tom trenutku bio svestan Randa, baš kao i Rand njega. Da se dlaka pomeri u ma kom smeru, njih dvojica bi se dodirnuli. Samo dlaka.

„Šta je bilo?“, htede da čuje Ninaeva, približavajući se i zabrinuto ga zagledajući. „Sav si posiveo u licu.“ Krenu da ga uhvati za glavu, a on se sav naježi.

Odgurnu joj ruke. „Dobro sam. Odalji se.“ Ona stade i uputi mu jedan od onih pogleda koje žene kao da nose u džepovima. Taj je pogled govorio kako zna da on laže, bez obzira na to što ne može da dokaže. Da li one te poglede vežbaju ispred ogledala? „Odalji se, Ninaeva.“

„Ninaeva, on je dobro“, reče joj Min, mada je i ona bila malčice siva u licu, a obema šakama u crvenim rukavicama držala se za trbuh. Ona zna.

Ninaeva šmrknu na njega, mršteći se, ali naposletku mu se skloni s puta. Možda je Lanu dojadilo, pa je pobegao. Ne, to se nije desilo. Lan je ne bi ostavio a da mu ona to ne kaže, a i tada samo na onoliko koliko je neophodno. Gde god da je, Ninaeva zna i verovatno ga je ona tamo i poslala iz nekih sopstvenih razloga. Aes Sedai i njihove krvave tajne.

On usmeri, Duh sa dodirom Vatre, i poznati uspravni srebrni prorez pojavi se u podnožju kreveta, pa onda kao da se okrenu i otvori se pogled na ogromne stubove u tami. Jedino osvetljenje bila je svetlost koja je dopirala iz same gostionice. Otvor je lebdeo nekoliko palaca nad podom ništa veći od vrata te sobe, ali čim se do kraja rastvorio, tri Device – već pod velovima – proleteše vadeći koplja, a Rand se opet naježi kada Alivija skoči za njima. Sama je sebi nametnula dužnost da ga štiti, ali gledala je na nju jednako ozbiljno kao Device.

Ali tu neće biti zasede, niti opasnosti, pa je on zakoračio kroz prolaz i spustio se dole. Na suprotnom kraju, kapija je bila više od stope iznad ogromnih sivih kamenih ploča, koje on nije želeo da ošteti više nego što je to već učinio. Bilo je to Srce Kamena, a pošto je bio pun Moći i pošto se iz sobe u Zmaju svetlost prosipala kroz kapiju, video je uzanu rupu u jednoj ploči gde je zario Kalandor u pod. Ko ga isuče – slediće kasnije. Promišljao je dugo i pomno pre nego što je poslao Narišmu da mu donese Kalandor. Kako god da su Proročanstva mislila da će ga taj čovek slediti, Narišma danas ima druge obaveze. Bio je okružen šumom ogromnih stubova od crvenog kamena, koji su se pružali visoko u tamu što je krila ugašene zlatne svetiljke i zasvođenu tavanicu ispod velike kupole. Bat njegovih čizama šuplje je ječao u toj ogromnoj odaji, pa čak i šapat meke obuće Devica. U tom prostoru, osećaj sputanosti potpuno je nestao.

Min skoči odmah za njim – u obema rukama držeći noževe za bacanje i okrećući glavu, šestareći pogledom po mraku – ali Kecuejn, stojeći na rubu kapije, kaza: „Dečko, ja ne skačem sem ako to baš ne moram.“ Pruži mu ruku, čekajući da je on prihvati. On joj pomože da se spusti, a ona mu klimnu u znak zahvalnosti. To je moglo da predstavlja znak zahvalnosti. Ali moglo je i da znači: „Vala, bilo je krajnje krvavo vreme.“ Jedna kugla svetlosti pojavi se nad njenim naviše okrenutim dlanom, a jedan tren kasnije i Alivija uzdiže svetlosnu kuglu. Te dve kugle stvoriše lokvu sjaja od koje mrak oko njih još više potamne. Ninaeva takođe zatraži pomoć, samo što je bila dovoljno pristojna da mu mrmljajući zahvali – pa onda i ona brzo stvori svoju svetlosnu kuglu – ali kada pruži ruku jednoj od Devica – mislio je da je to bila Sarendra, jedna od Šaidoa, mada je od njenog lica video samo plave oči iznad crnog vela – ona prezrivo zastenja i skoči dole, s kopljem u ruci, a za njom skočiše još dve. On pusti kapiju da se zatvori, ali zadrža saidin u sebi iako mu se i u trbuhu i u glavi komešalo. Nije očekivao da će opet morati da usmerava pre nego što ode iz Kamena, ali nije želeo ni da pruži Lijusu Terinu još jednu priliku da zgrabi Moć.

Moraš da mi veruješ, procedio je Lijus Terin. Ako hoćemo da dospemo do Tarmon Gai’dona kako bismo mogli da umremo, moraš da mi veruješ.

Jednom si mi kazao da nikom ne verujem, pomislio je Rand. Uključujući i tebe.

Samo luđak nikome ne veruje, prošaptao je Lijus Terin. A onda naglo zajeca. O, zašto mi je luđak u glavi? Rand potisnu taj glas.

Prolazeći kroz visoki luk koji je vodio iz Srca, iznenadio se kada je zatekao dva Branitelja Kamena u grebenastim kalpacima i blistavim oklopnim prsnicima, sa zlatnim prugama na širokim naduvanim rukavima njihovih crnih kaputa. Isukanih mačeva, zurili su u prolaz, a na licima su im bili izrazi sabrane zbunjenosti i smrtno ozbiljne rešenosti. Nesumnjivo su se iznenadili kada su videli svetlost i čuli odjeke koraka u prostoriji sa samo jednim ulazom, koji upravo oni čuvaju. Device poviše kolena i čučnuše u borbene položaje, dižući koplja i šireći se levo i desno, lagano kružeći ka njima dvojici.

„Tako mi Kamena, to je on“, reče jedan od njih i žurno vrati mač u kanije. Zdepast, s namreškanim ožiljkom koji mu je počinjao od čela pa vodio preko nosa sve do vilice, duboko se nakloni, šireći ruke u oklopnim rukavicama sa čeličnim nadlanicama. „Moj gospodaru Zmaju“, kaza. „Jagin Handar, milostivi. Kamen stoji. Ovo sam zaradio toga dana.“ Dodirnu ožiljak na licu.

„Časna rana, Handare, i dan za pamćenje“, odgovori mu Rand a drugi, vitkiji čovek, žurno vrati svoje sečivo u kanije i pokloni se. Device tek tada spustiše koplja, ali lica im ostaše zabrađena. Dan za pamćenje? Troloci i Mirdraali u Kamenu. Bio je to tek drugi put kada je zaista koristio Kalandor, Mač Koji To Nije, onako kako je bilo predviđeno da se koristi. Mrtvih je bilo na sve strane, uključujući i jednu mrtvu devojčicu koju nije mogao da oživi. Ko bi mogao da zaboravi takav dan? „Znam da sam izdao naredbe da se Srce čuva dok je Kalandor bio tu, ali zašto i dalje držite straže?“

Dva vojnika se zbunjeno zgledaše. „Moj gospodaru Zmaju“, odgovori Handar, „i Branitelji se pokoravaju, ali nisi rekao ništa o Kalandoru, izuzev da niko ne srne ni da mu priđe, ako nema dokaza da si ga ti poslao.“ Zdepasti čovek se odjednom trže i opet pokloni, samo još dublje. „Oprosti mi, milostivi, ako se čini da te ispitujem. Nije mi to namera. Da li da pozovem visoke lordove da dođu u tvoje odaje? Sve vreme su bile spremne za slučaj tvog povratka.“

„Nema potrebe“, odgovori mu Rand. „Darlin me očekuje, a znam da ga nađem.“

Handar se lecnu. Drugi čovek odjednom primeti nešto zanimljivo na podu i zagleda se u to. „Milostivi, možda će ti biti potreban vodič“, lagano mu reče Handar. „Hodnici... Ponekad se hodnici menjaju.“

Tako dakle. Šara se zaista rasenjuje. To znači da Mračni dodiruje svet više nego ikada nakon Rata Senke. Ako se raseni previše pre Tarmon Gai’dona, možda se Čipka Doba rasplete. Tada bi nastupio kraj vremena, stvarnosti i svega što je stvoreno. Nekako mora da izazove Poslednju bitku pre nego što se to dogodi. Samo što se ne usuđuje da to učini. Ne još.

Uverio je Handara i drugog čoveka kako mu vodič nije potreban, pa su se njih dvojica opet poklonili izgleda prihvatajući da Ponovorođeni Zmaj može sve što kaže da može. Istina je zapravo bila da je on znao da može pronaći Alanu – mogao je da uperi prst pravo ka njoj – a otkad ju je prvi put osetio, ona se pomerila. Siguran je da je krenula da nađe Darlina i da ga obavesti kako Rand al’Tor dolazi. Min je kazala da on nju drži u šaci, ali Aes Sedai uvek nalaze načina da zavade dva oka u glavi. Uvek imaju svoje spletke i ciljeve. Eto Ninaeve i Verin kao primera. Eto bilo koje.

„Skaču čim ih pogledaš“, hladno primeti Kecuejn, smičući kapuljaču svog plašta s glave dok su se udaljavali od Srca. „Može biti loše za tebe kada previše ljudi skače da te posluša." Ona ima obraza da mu to kaže! Krvava Kecuejn Melajdrin!

„Borim se u ratu“, oštro joj odvrati on. Zbog mučnine je bio na rubu živaca. Delom je i zbog toga bio oštar. „Što me manje ljudi sluša, to su veći izgledi da ću izgubiti – a ako ja izgubim, izgubiće svi. Kad bih mogao da nateram sve da mi se pokoravaju – učinio bih to.“ I ovako ima previše njih koji mu se ne pokoravaju, ili se pokoravaju na svoj način. Zašto za ime Svetlosti Min oseća sažaljenje?

Kecuejn klimnu. „Baš kao što sam mislila“, promrmlja, napola sebi u bradu. A šta je to trebalo da znači?

Kamen je po svemu podsećao na dvorac, od svilenih tapiserija i skupocenih prostirki u hodnicima, izatkanih u Tarabonu, Altari i Tiru, pa sve do zlatnih postolja na kojima su stajale svetiljke ispred ogledala što služe da pojačavaju svetlost. Kovčezi poredani uz kamene zidove možda služe za skladištenje stvari koje su slugama potrebne za čišćenje, ali načinjeni su od retkih vrsta drveta, a često i kitnjasto izrezbareni i uvek pozlaćeni. U nišama su bile zdele i vaze od porcelana Morskog naroda, tanke kao listovi i toliko skupocene da koštaju mnogostruku svoju težinu u zlatu, ili veliki kipovi načičkani draguljima – korak visoka statua zlatnog leoparda s rubinskim očima koji pokušava da obori srebrnog jelena rogova prekrivenih biserjem; još veći zlatni lav sa smaragdnim očima i rubinima mesto kandži; ali i druge statue toliko nakićene draguljima da se metal nije ni video. Sluge u crno-zlatnim livrejama klanjale su se ili padale u naklone dok se Rand peo kroz Kamen, pri čemu su se oni koji su ga prepoznali klanjali zaista duboko. Neki su razrogačili oči kada su ugledali Device kako idu za njim, ali njihovo iznenađenje nikako nije uticalo na to koliko se brzo klanjaju.

Premda po svemu podseća na dvorac, Kamen je ipak sazdan za rat, kako spolja tako i iznutra. Gde god da se dva hodnika ukrste, tavanica je bila načičkana streljanama, kao i zidovi neposredno ispod tavanica između tapiserija. Streljane behu zakošene tako da pokrivaju hodnike u oba smera, a nije bilo nijednog širokog stepeništa na kojem prorezi za strelce nisu bili postavljeni tako da čitavo stepenište ne može da se zaspe kišom strela s lukova ili samostrela. Samo je jednom napadaču u istoriji uspelo da se probije u Kamen – Aijelima – a oni su pregazili protivnike prebrzo da bi se mnoge od tih odbrana primenile, ali svaki drugi neprijatelj kojem pođe za rukom da uđe u Kamen moraće da plati danak u krvi za svaki hodnik. Samo što je Putovanje zanavek promenilo ratovanje. Putovanje, ognjeni pupoljci i još gomila toga. Onaj danak u krvi i dalje će morati da se plati, ali kameni zidovi i visoke kule više ne mogu da zadrže napadače. Aša’mani su postigli da Kamen postane suvišan baš kao što su to bronzani mačevi i kamene sekire na koje su ljudi za vreme Slamanja često spadali. Najstariju utvrdu čovečanstva pregazilo je vreme.

Veza sa Alanom vodila ga je sve više i više, sve dok nije došao do jednih visokih uglačanih vrata sa zlatnim leopardima mesto kvaka. Ona je s druge strane. Svetlosti, ali došlo mu je da povrati. Pribravši se, on otvori jedno krilo i uđe, ostavljajući Device da čuvaju stražu. Min i ostale uđoše za njim.

Primaća soba bila je puna ukrasa skoro koliko njegove odaje u Kamenu. Zidovi su bili načičkani širokim svilenim tapiserijama s prizorima iz lova i bitaka, veliki šareni tarabonski tepih na podu vredeo je dovoljno zlata da se poveće selo hrani godinu dana, a ognjište od crnog mermera bilo je dovoljno visoko da čovek uđe u njega i dovoljno široko da osmorica stanu rame uz rame. Svaki delić nameštaja, u potpunosti izrađenog od punog drveta, bio je izrezbaren, pozlaćen i načičkan draguljima, kao i visoke zlatne podne svetiljke, čiji je ogledalima pojačani plamen pridodavao svetlost onoj koja je u prostoriju dolazila kroz staklenu tavanicu.

Jedan zlatni medved s rubinskim očima i srebrnim kandžama i zubima, više od koraka visok, stajao je na pozlaćenom postolju na jednoj strani prostorije, dok je istovetno postolje nosilo bezmalo jednako visokog orla smaragdnih očiju i rubinskih kandži. Za Tir to su bile svedene statue.

Sedeći u naslonjači, Alana diže pogled kada on uđe i pruži zlatni pehar jednoj od dve mlade služavke u crnom i zlatnom da ga napuni tamnim vinom iz visokog zlatnog ibrika. Vitka, u sivoj jahaćoj haljini sa zelenim prugama, Alana je bila toliko prelepa da je Lijus Terin zapevušio sebi u bradu. Rand se skoro uhvati za ušnu resicu pre nego što odsečno spusti ruku, odjednom ne znajući je li taj pokret bio njegov ili ludakov. Ona se nasmeši, premda mrko, prelazeći pogledom preko Min i Ninaeve, Alivije i Kecuejn, a kroz vezu se pronese njena sumnjičavost, dok gnev i nadurenost ne treba ni spominjati. Poslednja dva osećanja razbuktaše se kada pogleda Kecuejn. Ali kada joj pogled pade na njega, radost se izmeša sa svim tim ostalim. Mada, to joj se nije čulo u glasu. „Ma ko bi te očekivao, moj gospodaru Zmaju?“, promrmlja ona, malčice zajedljivo izgovarajući njegovu titulu. „Pravo iznenađenje, zar nije tako, moj lorde Astorile?“ Dakle, ipak nikoga nije upozorila. Zanimljivo.

„Veoma prijatno iznenađenje“, kaza stariji čovek u kaputu s crveno-plavim prugastim rukavima, ustajući da se pokloni, gladeći nauljenu bradu, potkresanu u šiljak. Lice visokog lorda Astorila Damare bilo je naborano, kosa koja mu je padala do ramena bela kao sneg i retka, ali leđa su mu bila prava a pogled njegovih tamnih očiju oštar. „Već se neko vreme nadam ovom danu.“ Opet se pokloni, ka Kecuejn, a nakon jednog trenutka i Ninaevi. „Aes Sedai" reče. Bilo je to veoma uljudno za Tir, gde je usmeravanje – ako već ne i Aes Sedai – bilo zabranjeno pre nego što je Rand izmenio zakon.

Darlin Sisnera, visoki lord i domostrojitelj u Tiru u ime Ponovorođenog Zmaja, u zelenom svilenom kaputu sa žutim prugama na rukavima i zlatom ukrašenim čizmama, bio je nešto niži od Randa, za nepunu glavu, kratko ošišane kose i šiljate brade, istaknutog nosa i plavih očiju kakve su u Tiru prava retkost. Te oči se razrogačiše kada se okrenu, prekidajući razgovor s Karalin Damodred pored ognjišta. Rand se lecnu kada ugleda kairhijensku plemkinju, mada je očekivao da će se tu susresti s njom. Litanija kojom se služio da prekali svoju dušu skoro mu krenu u glavi pre nego što stiže da je zaustavi. Niska, vitka i bleda, s krupnim tamnim očima i malim rubinom koji joj je sa zlatnog lančića upletenog u crnu kosu što joj je u talasima padala na ramena visio na čelu, bila je slika i prilika svoje rođake Moiraine. Nosila je ni manje ni više nego dugi plavi kaput, ukrašen zlatovezom svuda izuzev uspravnih crvenih, zelenih i belih pruga koje su se pružale od okovratnika do ruba, preko uskih zelenih čakšira i plavih čizama s visokim potpeticama. Izgleda da se moda ipak raširila. Ona se svejedno nakloni, mada je to izgledalo čudno u toj odeći. Lijus Terin još jače zapevuši, tako da Rand požele da taj čovek ima lice u koje može da ga udari. Moiraina je uspomena koja služi da mu očvrsne dušu, a ne da se na nju pevuši.

„Moj gospodaru Zmaju“, kaza Darlin ukočeno se poklonivši. On nije bio čovek naviknut da prvi pozdravlja. Nije uputio naklon ka Kecuejn, već ju je samo oštro pogledao pre nego što je naizgled potpuno zanemario njeno prisustvo. Ona je neko vreme u Kairhijenu njega i Karalin držala kao „goste“. Malo je verovatno da će on to zaboraviti, ili oprostiti. Na pokret njegove ruke, dve služavke požuriše da ponude vino. Kao što se i moglo očekivati, Kecuejn sa svojim bezvremenim licem dobi prvi pehar, ali – iznenađujuće – Ninaeva dobi drugi. Ponovorođeni Zmaj je jedno, ali žena koja nosi prsten Velike zmije nešto je sasvim drugo, čak i u Tiru. Zabacivši plašt, Kecuejn se povuče do zida. Ne liči na nju da se povlači, mada odatle može da sve istovremeno drži na oku. Alivija stade pored vrata, nesumnjivo iz sličnog razloga. „Drago mi je što vidim da ti je bolje nego kada smo se poslednji put sreli“, nastavi Darlin. „Učinio si mi veliku čast. Mada još postoji mogućnost da ću zbog nje izgubiti glavu, ako tvoje Aes Sedai ne ostvare bolji napredak nego do sada.“

„Darline, nemoj da se duriš“, promrmlja Karalin, a njen baršunasti glas zvučao je kao da joj je to smešno. „Muškarci se baš dure, zar ne, Min?“ Iz nekog razloga, Min se odsečno nasmeja.

„Šta vi tražite ovde?“, Rand zatraži da čuje od dvoje ljudi koje nije očekivao da će sresti. Prihvati pehar od jedne služavke, dok se druga kolebala između Min i Alivije. Min pobedi, možda stoga što je Alivijina plava haljina bila jednostavna. Srkućući vino, Min priđe do Karalin – na jedan Kairhijenjankin pogled, Darlin se cereći se udalji – i dve žene stadoše jedna uz drugu, šapćući. Pun Moći, Rand je mogao da čuje poneku reč. Svoje ime, Darlinovo.

Vejramon Sanijago, takođe visoki lord Tira, nije bio nizak i stajao je pravo kao mač, ali pomalo je podsećao na petla na bunjištu. Njegova proseda brada, potkresana u šiljak i namazana uljem, skoro da je podrhtavala od ponosa. „Zdravo bio, Gospodaru Jutra“, kaza klanjajući se. Ili bolje reći, zapoja te reči. Vejramon je sklon pojanju i blagoglagoljanju. „Zašto sam ovde, moj gospodaru Zmaju?“ Zvučao je zbunjeno na to pitanje. „Pa, kada sam čuo da je Darlin opsednut u Kamenu, šta sam drugo mogao da uradim nego da mu priteknem u pomoć? Plamen mi dušu spalio, pokušao sam da nagovorim još neke da mi se pridruže. Brzo bismo završili sa Estandom i tom gomilom, zaklinjem se!“ Stisnu pesnicu da bi pokazao kako bi on to smrvio pobunjenike. „Ali samo je Anaijela imala hrabrosti. Kairhijenjani su svi do jednoga golubijeg srca!“ Karalin zastade u razgovoru sa Min i tako ga pogleda da bi on krenuo da traži prostrelnu ranu samo da je taj pogled primetio. Astoril napući usne i zagleda se u vino.

Visoka gospa Anaijela Narenselona takođe je nosila kaput i uske čakšire uz čizme s visokim potpeticama, mada je ona dodala čipku oko rukava, a njen zeleni kaput bio je posut biserima. Uska biserna mrežica bila joj je navučena preko tamne kose. Vitka i lepa žena, pala je u ulizički naklon i nekako izvela da izgleda kako želi da poljubi Randu ruku. Hrabrost nije reč koju bi on primenio na nju. S druge strane, drskost... „Moj gospodaru Zmaju“, zaguguta ona. „Volela bih da možemo izvestiti o potpunom uspehu, ali moj majstor konja poginuo je u borbi protiv Seanšana, a ti si većinu mojih oružnika ostavio u Ilijanu. Svejedno, pošlo nam je za rukom da zadamo udarac u tvoje ime.“

„Uspeh? Udarac?“ Alana se namršti i na Vejramona i na Anaijelu pre nego što se okrenu da pogleda Randa. „Uplovili su u pristanište Kamena s jednim brodom, ali većinu oružnika i sve plaćenike koje su unajmili u Kairhijenu iskrcali su uzvodno – s naređenjima da uđu u grad i napadnu pobunjenike.“ Ispusti zvuk pun gađenja. „Jedino su postigli da mnogo ljudi izgine i da se naši pregovori s pobunjenicima vrate na početak.“ Anaijelin ulizički osmeh postade malčice mučan.

„Moja namera je bila da izjurimo iz Kamena i da ih napadnemo sa obe strane“, pobuni se Vejramon. „Darlin je odbio. Odbio!“

Darlin se više nije cerio. Stajao je raskrečen, izgledajući kao čovek koji želi da mu je u ruci mač pre nego pehar. „Kazao sam ti tada, Vejramone – i da sam ispraznio Kamen od Branitelja, pobunjenici bi svejedno bili daleko brojniji od nas. Unajmili su sve mačeve od Erinin do Remarskog zaliva.“

Rand sede u jednu stolicu i prebaci ruku preko naslona. Rukonasloni teške stolice nisu imali nosače u prednjem delu, tako da mu mač nije smetao. Karalin i Min kao da su prešle na razgovor o odeći. Ako ništa drugo, pipale su jedna drugoj kapute i čuo je reči kao što su „porubi" i „dvodelni kroj“, šta god one značile. Alanin pogled šetao je između njega i Min, a on je kroz vezu osećao kako neverica ratuje sa sumnjičavošću. „Ostavio sam vas dvoje u Kairhijenu zato što sam želeo da budete u Kairhijenu“, reče. Nema poverenja ni u jedno ni u drugo, ali njih dvoje u Kairhijenu ne mogu da naprave veliku štetu, jer su tamo stranci bez ikakve moći. Glas mu se ispuni besom dodatno podgrejanim mučninom. „Pripremićete se da se vratite tamo što je pre moguće. Što je pre moguće.“

Anaijelin ulizički smešak postade još mučniji i ona se malčice lecnu.

Vejramon je izgleda bio hrabriji. „Moj gospodaru Zmaju, služiću ti gde god zapovediš, ali najbolje mogu da služim na svojoj rodnoj grudi. Znam te pobunjenike i znam može li im se verovati i da li...“

„Što je pre moguće!“, prasnu Rand i tresnu pesnicom o rukonaslon toliko snažno da drvo glasno škripnu.

„Jedan“, reče Kecuejn, sasvim razgovetno i potpuno nerazumljivo.

„Veoma snažno preporučujem da ga poslušaš, lorde Vejramone.“ Ninaeva bezizražajno pogleda Vejramona, pa otpi gutljaj vina. „U poslednje vreme plahovitije je naravi nego ikada u životu – i ti nikako ne bi želeo da plane na tebe.“

Kecuejn duboko uzdahnu. „Devojko, ne mešaj se u ovo“, oštro reče. Ninaeva je ošinu pogledom, otvori usta, pa še namršti i opet ih zatvori. Grabeći pletenicu, skladnim koracima kliznu preko tepiha da se pridruži Min i Karalin. Veoma se izveštila u tom klizanju.

Vejramon se na tren zagleda u Kecuejn, digavši nos tako da je gleda sa visine. „Kako Ponovorođeni Zmaj zapoveda“, naposletku odgovori, „tako se Vejramon Sanijago pokorava. Kladim se da moj brod može već sutra biti spreman za plovidbu. Hoće li to biti dovoljno?“

Rand odsečno klimnu. Moraće da odgovara. Nema namere da ni trenutak protraći na otvaranje kapije kako bi te dve budale danas poslao tamo gde im je mesto. „Gradom vlada glad“, reče odmeravajući zlatnog medveda – koliko bi dana toliko zlata moglo da hrani Tir? Utroba mu se prevrnu od pomisli na hranu dok je čekao na odgovor – koji brzo dođe, ali ne odakle je očekivao.

„Darlin je naredio da se goveda i ovce doteraju u grad“, reče Karalin veoma toplo. Sada je Randa streljala pogledom. „U poslednje vreme...“ Na tren zaćuta, mada joj pogled i dalje beše usijan. „U poslednje vreme, meso je nejestivo dva dana nakon klanja, pa je naredio da se doteraju životinje, kao i kola puna žita. Estanda i njeni saradnici sve su to prigrabili za sebe.“

Darlin joj se nasmeši kao da mu je veoma draga, ali u glasu mu se čulo kako se izvinjava. „Pokušao sam tri puta, ali Estanda je izgleda pohlepna. Nisam video nikakve svrhe da nastavljam da snabdevam svoje neprijatelje. Tvoje neprijatelje.“

Rand klimnu. Bar taj čovek ne zanemaruje stanje u gradu. „Dva dečaka žive van zidina. Doni i Kom. Ne znam im prezimena. Imaju otprilike po deset godina. Kada se pobunjenici smire i ti budeš mogao da izađeš iz Kamena, bio bi^ H zahvalan ako bi ih pronašao i pazio na njih.“ Min se zagrcnu, a kroz vezu se pronese tako turobna tuga da skoro nadvlada talas ljubavi koji dođe s njom. Tako dakle. Mora da je videla smrt. Ali pogrešila je u vezi s Moirainom. Možda ta’veren može da promeni to predviđanje.

Ne, procedio je Lijus Terin. Njena predviđanja ne smeju da se promene. Mi moramo da umremo! Rand ga zanemari.

Darlin je izgleda bio zbunjen tim zahtevom, ali pristao je na njega – šta bi drugo mogao da učini kada Ponovorođeni Zmaj nešto zatraži?

Rand taman što htede da pomene zbog čega je došao, kad Bera Harkin, još jedna od Aes Sedai koje je poslao u Tir da se pobrinu za pobunjenike, uđe u prostoriju namršteno se osvrćući kao da su joj Device pravile neke poteškoće. Lako je moguće i da jesu. Aijeli smatraju Aes Sedai koje su mu se zavetovale na odanost učenicama Mudrih, a Device koriste svaku priliku da podsete učenice kako još nisu Mudre. Bila je to jedna zdepasta žena, smeđe kose kratko ošišane oko četvrtastog lica i, uprkos tome što je nosila haljinu od zelene svile, da nije one bezvremenosti koja odlikuje Aes Sedai – izgledala bi kao seljanka. Ali kao seljanka koja čvrstom rukom upravlja svojom kućom i imanjem i koja bi i nekom kralju rekla da joj ne unosi blato u kuhinju. Naposletku, ona je iz Zelenog ađaha i u sebi sadrži svaku trunčicu njihovog ponosa i nadmenosti. I ona se namršti na Aliviju, sa svim prezirom koji Aes Sedai osećaju prema divljakušama, i to izblede u suzdržanost tek kada ugleda Randa.

„Pa, moram reći da ne bi trebalo da sam iznenađena što te vidim, uzevši u obzir šta se jutros izdešavalo“, reče. Otkopčavši jednostavnu srebrnu kopču za plašt, zakači je za torbicu za pojasom i prebaci plašt preko ruke. „Mada bi to možda moglo da bude i zbog vesti da ostali nisu prešli više od dan puta zapadno od Erinin.“

„Ostali?“, tiho upita Rand. Tiho i britko kao čelik.

To kao da nije ostavilo nikakav utisak na Beru, pošto ona samo nastavi da namešta plašt tako da joj se ne gužva. „Ostali visoki lordovi i gospe, naravno. Sunamon, Tolmeran, svi oni. Izgleda da jure ka Tiru brzo koliko konji njihovih oružnika mogu da galopiraju.“

Rand skoči tako brzo da mu se mač na tren zakači za rukonaslon. Samo na tren, jer pozlaćeno drvo, oslabljeno njegovim malopređašnjim udarcem, puče uz glasan prasak, a rukonaslon pade na čilim. On ga i ne pogleda. Budale! Seanšani na granici sa Altarom, a oni se vraćaju u Tir? „Zar su svi zaboravili kako da slušaju?“, zagrme. „Hoću da im se smesta pošalje glasnik! Ima da se vrate u Ilijan brže nego što su otišli, ili ću ih povešati sve do jednoga!“

„Dva“, kaza Kecuejn. Za ime Svetlosti, šta ona to broji? „Mali savet, dečko. Pitaj je šta se jutros dogodilo. Osećam miris dobrih vesti.“

Bera se malčice lecnu kada shvati da je Kecuejn u prostoriji. Gledajući postrance i oprezno – prestade da se igra plaštom. „Postigli smo saglasje“, kaza kao da je pitanje zaista postavljeno. „Tedosijan i Simaan se kolebaju, kao i obično, ali Hern je bio nepokolebljiv skoro kao Estanda.“ Odmahnu glavom. „Mislila sam da će Tedosijan i Simaan ranije popustiti, ali neki ljudi neobičnih naglasaka obećavali su im zlato i ljudstvo.“

„Seanšani“, kaza Ninaeva. Alivija otvori usta, ali zatvori ih ništa ne rekavši.

„Moguće je“, prihvati Bera. „Držali su se podalje od nas i gledali nas kao besna pseta koja bi svakog časa mogla da ih ugrizu. To mi liči na ono malo što sam čula o Seanšanima. U svakom slučaju, pre manje od sat vremena Estanda je odjednom stala da se raspituje hoće li joj gospodar Zmaj vratiti titulu i posede, nakon čega su svi popustili i pristali uz nju. Dogovor je sledeći: Darlin će biti prihvaćen kao domostrojitelj u Tiru u ime Ponovorođenog Zmaja, svi zakoni koje si doneo ostaće takvi kakvi jesu, a oni će godinu dana plaćati da se grad prehranjuje, kao kaznu zbog pobune. Zauzvrat, sve će im biti vraćeno, Darlin će biti krunisan za kralja Tira, a oni će mu se zavetovati na odanost. Merana i Rafela pripremaju spise za potpise i pečate.“

„Kralja?“, s nevericom upita Darlin. Karalin mu skladnim koracima priđe i uze ga za ruku.

„Vraćeno?“, procedi Rand i baci pehar tako da se vino proli na sve strane. Kroz vezu se od Min pronosilo upozorenje na oprez, ali bio je toliko besan da na to nije obraćao pažnju. Mučnina od koje mu se utroba prevrtala raspaljivala mu je bes. „Krv i krvavi pepeo! Lišio sam ih poseda i titula zbog toga što su se pobunili protiv mene. Mogu da ostanu niskog roda i da mi se zavetuju na odanost!“

„Tri“, kaza Kecuejn i Rand se naježi tren pre nego što ga nešto udari po zadnjici kao šiba kojom se snažno zamahnulo. Bera od zabezeknutosti rastvori usne, a plašt joj skliznu s ruke i pade na pod. Ninaeva se zasmeja. Smesta priguši smeh, ali ipak se zasmejala! „Dečko, nemoj da me teraš da te stalno podsećam na ponašanje“, nastavi Kecuejn. „Alana mi je pre nego što je otišla ispričala koje si uslove ponudio – Darlin za domostrojitelja, poštovanje tvojih zakona, a o svemu ostalom može da se razgovara – i izgleda da su tvoji uslovi ispunjeni. Naravno, ti možeš da radiš šta god hoćeš, ali da te posavetujem još nešto... Kada ljudi prihvate uslove koje si ponudio – poštuj ih.“

U suprotnom, niko ti neće verovati, reče Lijus Terin, kao da je u potpunosti pri zdravoj svesti. Za sada.

Rand ošinu Kecuejn pogledom, čvrsto stežući pesnice, na rubu da izatka nešto što će je spržiti. Oseća otok na zadnjici, a osećaće ga još više kada bude u sedlu. Činilo mu se kao da dobuje, i da njegov bes dobuje s njim. Ona mu preko ruba pehara spokojno uzvrati pogled. Da li je to tračak izazova u njenim očima, izazivanja da usmerava? Ta žena svaki trenutak proveden u njegovom društvu provodi izazivajući ga. Muka je u tome što je njen savet zapravo dobar. On jeste dao Alani te uslove. Očekivao je od njih da se više pogađaju i da u pogađanju više dobiju, ali izvojevale su ono što je zapravo tražio od njih. Pa i više od toga. Nije se setio kazni.

„Kralju Darline, izgleda da si uznapredovao u životu“, reče. Jedna služavka pade u naklon i ponudi Randu drugi pehar pun vina. Lice joj je bilo spokojno kao da je Aes Sedai. Čovek bi pomislio da svakoga dana gleda ljude kako se raspravljaju sa sestrama.

„Slava kralju Darlinu“, zapoja Vejramon, napola zvučeći kao da ga neko davi, a trenutak kasnije Anaijela to ponovi, sva zadihana kao da je pretrčala celu milju. Nekada je u priči krunu Tira dovodila u vezu sa sobom.

„Ali zašto oni žele da ja budem kralj?“, upita Darlin, provlačeći prste kroz kosu. „Ili ma ko drugi. U Kamenu nije bilo kraljeva otkada je Morejna propala pre hiljadu godina. Ili si to ti zahtevala, Bera Sedai?“

Bera se ispravi, dižući plašt s poda, i protrese ga. „Bio je to njihov... zahtev bi bila prejaka reč... njihov predlog. Svako od njih bi skočio na priliku da stupi na presto, naročito Estanda.“ Anaijela se zagrcnu kao da će zaplakati. „Ali naravno, znaju da za to nema nikakve nade. Ovako mogu da se zavetuju tebi, mesto Ponovorođenom Zmaju, što bi im bilo nešto manje mrsko.“

„A ako si ti kralj“, ubaci se Karalin, „to znači da domostrojitelj u Tiru u ime gospodara Zmaja postaje niža titula.“ Grleno se zasmeja. „Možda ti natakare još tri ili četiri titule koje zvuče plemenitije od te, čisto da bi pokušali da je gurnu u zapećak.“ Bera napući usne, kao da je baš to htela da istakne.

„A da li bi se ti udala za kralja, Karalin?" upita Darlin. „Ako bi, prihvatiću krunu. Mada ću morati da naredim da se ta kruna napravi.“

Min pročisti grlo. „Ako hoćeš, mogu da ti kažem kako bi trebalo da izgleda.“

Karalin se opet zasmeja i pusti Darlinovu ruku, udaljavajući se od njega. „Moraću da vidim kako ti stoji pre nego što ti na to odgovorim. Naredi da se načini Minina kruna, pa ako budeš zgodan s njom...“ Nasmeši se. „Onda ću možda razmisliti o tome.“

„Želim vam sve najbolje“, odsečno reče Rand, „ali trenutno nas čekaju važnije stvari.“ Min ga oštro pogleda, a kroz vezu pokulja neodobravanje. Ninaeva ga oštro pogleda. Šta je sada bilo? „Darline, prihvatićeš tu krunu i čim te hartije budu potpisane, hoću da pohapsiš one Seanšane, a onda da pokupiš sve u Tiru koji umeju da drže mač ili halebardu. Narediću da te Aša’mani dovedu u Arad Doman.“

„A ja, moj gospodaru Zmaju?“, lakomo upita Vejramon. Skoro da je podrhtavao od žudnje, nekako uspevajući da se šepuri kao pevac bez obzira na to što je sedeo nepomično. „Ako će biti neke borbe, bolje ću ti služiti tamo nego sedeći u Kairhijenu.“

Rand se zagleda u njega – i u Anaijelu. Vejramon je smotana budala, a nema poverenja ni u jedno ni u drugo, ali ne vidi kakvu bi štetu mogli da načine sa svega šačicom sledbenika. „U redu. Vas dvoje možete da pratite visokog lorda... to jest, kralja Darlina.“ Anaijela se zagrcnu kao da bi se ona radije vratila u Kairhijen.

„Ali šta ću da radim u Arad Domanu?“, Darlin htede da zna. „Po ono malo što sam čuo o toj zemlji – tamo je ludnica.“ Lijus Terin se raspomamljeno zasmeja u Randovoj glavi.

„Tarmon Gai’don se bliži“, odgovori Rand. Svetlost poslala da ne dođe prebrzo. „Ti ideš u Arad Doman da bi se spremio za Tarmon Gai’don.“