Srce zime

1 Napuštanje Proroka

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba - Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se digao nad Aritskim okeanom. Ovaj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je nekakav početak.

Na istok je vetar duvao, nad hladnim sivozelenim talasima okeana, ka Tarabonu, gde su se brodovi već istovarali ili su čekali da uplove u luku Tančiko i spuste sidro uz miljama duge niske obale. Još brodova, velikih i malih, ispunjavalo je ogromnu luku, kao i dereglije koje su prevozile na obalu ljude i tovar, jer ni na jednom od gradskih dokova nije bilo praznog prostora za vez. Stanovnici Tančika bili su uplašeni kada je grad potpao pod nove gospodare, s njihovim drugačijim običajima i čudnim stvorenjima i ženama koje su mogle da usmeravaju na povocima, i ponovo su se uplašili kada je pristiglo brodovlje nepojmljive veličine i kad su počeli da iskrcavaju ne samo vojnike nego i oštrooke trgovce i zanatlije s njihovim alatkama, pa čak i čitave porodice s kolima punim zemljoradničke opreme i nepoznatih biljaka. Mada, bili su tu i novi kralj i nova parnah da proklamuju zakone, a ako su kralj i parnah bili odani nekoj tamo dalekoj carici, ako je seanšansko plemstvo zauzimalo mnoge dvorce i tražilo mnogo veću poslušnost od svakog tarabonskog lorda ili gospe, za većinu ljudi život se nije mnogo promenio, osim nabolje. Seanšanska Krv imala je vrlo malo dodira sa običnim svetom, a sa čudnim običajima moglo se živeti. Rasulo koje je razaralo zemlju pre toga sada je bilo samo sećanje, kao i glad koja ga je pratila. Pobunjenici i razbojnici i Zmajuzakleti koji su se nekada rojili zemljom sada su bili mrtvi ili zarobljeni ili proterani severno od Almotske ravnice, bar oni koji se nisu pokorili, a trgovina se ponovo pokrenula. Horde izgladnelih izbeglica koje su bile zakrčile gradske ulice vratile su se nazad u svoja sela, na svoja imanja. A u Tančiku nije ostajalo ništa više novopridošlih nego što je grad lako mogao podneti. I pored snegova, vojnici i trgovci, zanatlije i zemljoradnici širili su se kroz unutrašnjost zemlje u hiljadama i desetinama hiljada, pa iako je ledeni vetar uporno šibao Tančikom, posle svih teških nevolja kroz koje su prošli bili su zadovoljni sopstvenom sudbinom.

Na istok je vetar duvao preko mnogih liga, čas jače čas slabije, rasipajući se ali nikada ne zamirući, na istok i zanoseći ka jugu, preko šuma i poljana uvijenih u zimu, golih grana i smeđe trave, konačno prešavši ono što je nekada bila granica između Tarabona i Amadicije. Još je to bila granica, ali samo po imenu, jer su carinarnice bile uklonjene, a stražari su nestali. Duvalo je na istok i jug, oko južnih prevoja Maglenih planina, uvijajući se oko visokih zidina Amadora. Pokorenog Amadora. Steg na vrhu ogromne Tvrđave Svetlosti lepršao je na vetru, zlatni soko na njemu delovao je kao da stvarno leti držeći munje u kandžama. Malo je domaćih stanovnika napuštalo svoje kuće osim za potrebu, a i to malo žurilo je niz zaleđene ulice, stiskajući ogrtače oko sebe, pogleda prikovanog za tlo. Pogleda prikovanog za tlo ne samo da bi videli kuda idu po klizavim, kamenom popločanim ulicama, već i da bi izbegli da gledaju Seanšane, koji su povremeno projahivali na zverima nalik mačkama bronzane krljušti, velikim poput konja, ili čelične velove Tarabonaca što su čuvali grupice nekadašnjih pripadnika Dece Svetla, sada okovanih i poput životinja nateranih da vuku kola sa đubretom na putu iz grada. Jedva da je prošao mesec i po od seanšanske opsade, a ljudi u glavnom gradu Amadicije osećali su oštar vetar kao kaznu, i oni što nisu proklinjali sopstvenu sudbinu, razmišljali su o grehovima koje mora da su počinili čim su osuđeni na ovo.

Na istok je vetar zavijao, preko napuštenog zemljišta gde su mnoga sela bila spaljena a imanja uništena sa sve ljudima koji su na njima živeli. Sneg je podjednako prekrivao ogaravljene grede i napuštene ambare, smekšavajući prizore iako se umire ne samo od gladi, već i od smrzavanja. Mač i sekira i koplje već su posetili taj kraj i ostali da ponovo ubijaju. Na istok, sve dok vetar nije zapevao tužbalicu nad nezaštićenom Abilom. Nikakvi barjaci nisi lepršali na kulama stražarama nad gradom, jer u njemu je bio Prorok gospodara Zmaja, a Proroku sem sopstvenog imena drugi barjak nije bio potreban. U Abili ljudi su više drhtali na pomen imena Prorokovog nego zbog vetra. Drhtali su i drugde.

Krupnim koracima napuštajući visoku trgovačku kuću u kojoj je Masema živeo, Perin je pustio da vetar vitla njegovim krznom opervaženim ogrtačem dok je navlačio rukavice. Podnevno sunce nije grejalo, a vazduh je duboko grizao. Trudio se da mu lice sve vreme bude bezizražajno, ali bio je suviše besan da bi osećao hladnoću. S naporom je držao ruke podalje od sekire o svom pojasu. Masema - neće tog čoveka nazivati Prorokom, ne u svojim mislima! - Masema je sasvim verovatno bio budala, a sasvim sigurno lud. Moćna budala, moćnija od većine kraljeva, i luda od toga.

Ulica je bila krcata Maseminim stražarima, a prostirali su se iza uglova i u susednim ulicama - koščati ljudi u ukradenoj svili, ćosavi učenici u pocepanim kaputima, nekada punački trgovci u onome što je ostalo od njihove vunene odeće. Njihov je dah bio bela izmaglica, a neki su cvokotali jer nisu imali ogrtače, ali je svaki čvrsto stezao koplje ili samostrel sa strelom na njemu. Pa opet, nijedan nije delovao otvoreno neprijateljski. Znali su da je tvrdio kako se poznaje s Prorokom i piljili su kao da su očekivali od njega da poskoči i poleti. Ili bar da se u vazduhu prevrne preko glave. Izdvojio je miris dima koji se dizao iz dimnjaka u gradu, miris dima drveta. Ova gomila smrdela je na ustajali znoj i neoprana tela, na nestrpljenje i strah. I na čudnu groznicu, koju nije ranije primećivao, odraz Maseminog ludila. Neprijateljski raspoloženi ili ne, oni će ubiti njega, ili bilo koga drugog, na jednu Maseminu reč. Omirisavši ih, osetio je hladnoću jaču od bilo kog zimskog vetra. Više nego ikada bilo mu je drago što Faili nije dopustio da pođe s njim.

Ljudi koje je ostavio s konjima igrali su kockice pored životinja, ili su pravili pokrete kako da ih igraju na kamenim pločama uglavnom očišćenim od bljuzgavice. On nije verovao Masemi ni za lek, a nisu ni oni. Pažnja im je više bila usredsređena na kuću i stražare negoli na igru. Tri su Zaštitnika skočila na noge čim se pojavio, dok su im pogledi bili usmereni ka njegovim pratiocima. Znali su kako se njihove Aes Sedai osećaju tamo unutra. Niejld je bio sporiji pošto je zastao da pokupi kockice i novčiće. Taj je Aša’man bio kicoš; uvek je uvijao brkove, kočoperio se i namigivao ženama, ali sad je stajao na prstima, poput mačke spreman na nagli pokret.

„Jedno vreme mislio sam kako ćemo se morati boriti da izađemo odande", promrmljao je Elijas pored Perinovog ramena. Ali njegove žute oči bile su spokojne. Mršavi starac sa širokim šeširom, s prosedom kosom koja mu je padala do pojasa i dugom bradom preko celih grudi, za pojasom je imao dugačak nož, ne mač. Ali bio je Zaštitnik. Još uvek je bio, na neki način.

„To je jedino što je prošlo kako treba“, odvrati mu Perin, uzimajući Stamenove uzde od Niejlda. Aša’man upitno uzdignu obrve, ali Perin je odmahnuo glavom; nije ga zanimalo o kom se pitanju radi, a Niejld iskrivivši usta dodade Elijasu uzde njegovog sivkastog škopca pre nego se pope na svog šarca.

Perin nije imao vremena za Muranđaninova durenja. Rand ga je poslao da vrati Masemu i Masema dolazi. Kao i uvek u poslednje vreme, kad god bi pomislio na Randa, u glavi bi mu se uskovitlale boje i, kao i uvek, nije obraćao pažnju na njih. Masema je bio prevelika poteškoća za Perina da bi traćio vreme brinući se o bojama. Prokleti čovek je mislio da je svetogrđe da iko osim Randa dodiruje Jednu moć. Rand, činilo se, nije bio stvarno smrtan; bio je otelovljenje Svetlosti! Stoga, neće biti Putovanja, niti brzog skoka do Kairhijena kroz prolaz koji bi napravio jedan od Aša’mana, bez obzira na to koliko se Perin trudio da ubedi Masemu u to. Moraće da jašu svih četiri stotine liga ili više, kroz samo Svetlost zna šta sve ne. I da pri tom drže u tajnosti ko su, kao i ko je Masema. To su bila Randova naređenja.

„Postoji samo jedan način na koji to možemo izvesti, dečače", rekao je Elijas kao da je Perin naglas razmišljao. „Mala verovatnoća. Mogli smo imati bolje izglede da smo ga raspalili po glavi i probili se napolje."

„Znam", zabrundao je Perin. Pomislio je na to više puta dok su se satima svađali. Sa svim Aša’manima i Aes Sedai da usmeravaju, moglo je biti moguće. Ali video je bitku koja se vodila s Jednom moći: ljudi rastrgani na krvave komadiće u treptaju oka, zemlja koja gori od razbuktale vatre. Abila bi se pretvorila u kasapnicu. Ako se on pita, nikada više neće videti takav prizor.

„Šta misliš, šta će Prorok uraditi?", pitao je Elijas.

Perin je morao da očisti um od Dumajskih kladenaca i toga da Abila izgleda kao to polje pre nego je mogao da razmisli o tome šta Elijas priča. O tome kako će učiniti nemoguće. „Nije me briga šta će uraditi." Čovek će praviti poteškoće, to je bilo sigurno. Razdražen, počešao je bradu. Trebalo ju je podrezati. Zapravo, dati da je podrežu. Kad bi uzeo makaze, Faila bi mu ih uzela i dala Lemgvinu. Još uvek mu se činilo nemoguće da ta grdosija sa svojim izrovanim licem i ukočenim zglobovima može imati veštine ličnog sluge. Svetlosti! Lični sluga. Uspevao je da se snalazi s Failom i njenim čudnim saldejskim običajima, ali što mu je to bolje uspevalo, to je ona više uspevala upravljati stvarima kako joj se prohte. Žene su svejedno uvek to radile, naravno, ali ponekad je mislio da je zamenio jednu vrstu vrtloga drugim. Možda bi mogao da proba malo onog majstorskog vikanja koje je toliko volela. Čovek bi trebalo da može prineti makaze sopstvenoj glavi ako je tako namislio. Ali sumnjao je u to. Vikati na nju bilo je teško čak i kada bi ona prva počela. Glupost je da se o njoj sada razmišlja, pa ipak...

Posmatrao je ostale kako odlaze do svojih konja kao kada odmerava alate potrebne za težak posao. Bojao se da će Masema otežati ovo putovanje, i da će ono biti kao neki od najtežih poslova koje je imao, a njegovi alati puni su pukotina.

Seonid i Masuri zastale su pored njega kapuljača na kaputima povučenih dobrano napred, što im je ostavljalo lica u senci. Britko podrhtavanje prožimalo je bledi miris njihovih parfema: obuzdavani strah. Masema bi ih ubio na mestu kad bi imao reč u ovome. Stražari bi mogli svejedno, kad bi prepoznali bezvremeno lice Aes Sedai. Među toliko njih morao je biti neko ko to može. Masuri je bila čak za šaku viša, ali Perin je još uvek gledao nadole na njihova temena. Ne obraćajući pažnju na Elijasa, sestre su sakrivene kapuljačama izmenile poglede; tada je Masuri tiho progovorila.

„Vidiš li sada zašto se on mora ubiti? Čovek je... besan." Pa, Smeđa je retko ublažavala reči. Srećom, niko od stražara nije bilo dovoljno blizu da ih čuje.

„Mogla si naći bolje mesto da to kažeš", rekao je. Nije želeo da sluša njihove prigovore, sada ili kasnije, ali pogotovo ne sada. A i činilo se da neće morati.

Iza Aes Sedai stajali su Edara i Keril, tamnih šalova zamotanih oko glava. Krajičci koji su im visili preko prsa i leđa nisu izgledali kao zaštita od hladnoće, ali opet, Mudrima je više smetao sneg, i već samo postojanje takve stvari. Njihova suncem opaljena lica mogla su biti izrezbarena koliko su bila izražajna, ali miris im je bio kao čelični šiljak. Edarine plave oči, inače tako sabrane da su izgledale čudno na njenom mladolikom licu, bile su čvrste kao taj šiljak. Naravno, njena sabranost je zaklanjala čelik.

„Ovo nije mesto za razgovor", blago im reče Keril. Blago, za Mudru. Što je značilo samo da ti neće odgristi nos pre nego te upozori. „Penjite se na svoje konje.“

Tada joj se niže žene kratko pokloniše i požuriše u svoja sedla kao da uopšte nisu bile Aes Sedai. I nisu bile, Mudrima. Perin je smatrao da se nikada neće naviknuti na to. Čak i ako se činilo da Masuri i Seonid jesu.

Popeo se na Koraka sa uzdahom, dok su Mudre pratile svoje Aes Sedai učenice. Pastuv je poskočio korak-dva nakon odmaranja, ali Perin ga je obuzdao pritiskom kolena i mirnim rukama na uzdama. Aijelke su se popele nezgrapno čak i nakon vežbanja što su imali zadnjih nekoliko nedelja, a njihove teške suknje podigle su se i pokazale iznad kolena gole noge u vunenim čarapama. Slagale su se s dve sestre u vezi s Masemom, a isto su mislile i ostale Mudre tamo u logoru. Fina uzavrela čorba, prevruća da je iko nosi u Kairhijen a da se ne opeče.

Grejdi i Aram su već bili zajahali i nije mogao razaznati njihove mirise medu ostalima. Nije bilo potrebe. Oduvek je mislio da Grejdi izgleda kao zemljoradnik, bez obzira na njegov crni kaput i srebrni mač na ogrlici, ali ne i sada. Miran kao kip u svom sedlu, poveći Aša’man je nadgledao stražu sa sablasnim očima čoveka koji odlučuje gde napraviti prvi rez. I drugi i treći i koliko god ih je trebalo. Aramu je žućkasti krparski ogrtač lepršao na vetru dok je upravljao uzdama, a balčak mača uzdizao mu se iza njegovog ramena, dok mu je lice bilo mapa uzbuđenja, što je uzrokovalo da Perinu srce potone. U Masemi je Aram našao čoveka koji je dao život i dušu Ponovorođenom Zmaju. Iz Aramove perspektive, Ponovorođenog Zmaja je ustoličio odmah iza Perina i Faile.

Nisi učinio dečku uslugu, rekao je Perinu Elijas. Pomogao su mu da odbaci ono u šta je verovao i sada veruje samo u tebe i taj mač. To nije dovoljno ni za jednog čoveka. Elijas je znao Arama kada je još bio Krpar, pre nego je podigao mač.

Čorba bi mogla imati otrova u sebi, za neke.

Čuvari su možda gledali u Perina u čudu, ali nisu se pomakli dok neko nije viknuo s prozora kuće. Tada su se izmakli u stranu dovoljno da se jahači provuku u jednoj koloni. Doći do Proroka nije bilo lako bez njegovog dopuštenja. Bez njegovog dopuštenja, otići od njega bilo je nemoguće.

Kad su se odaljili od Maseme i od straže, Perin je zadao najbrži mogući korak kroz prenatrpane ulice. Abila je ne tako davno bila veliki razvijeni grad, s kamenim tržnicama, zgradama visokim četiri sprata $ krovovima od crepa. Još je bio velik, ali komadi kamenja ukazivali su na kuće i gostionice koje su bile srušene. Nijedna gostionica nije ostala u Abili, niti kuća nekoga ko je bio spor da proglasi slavu gospodara Ponovorođenog Zmaja. Masemino neslaganje nikada nije bilo suptilno.

U gužvi je bilo malo njih koji su izgledali kao da žive u gradu - jednolični ljudi u jednoličnoj odeći uglavnom su prestrašeno hodali rubom ulice bez dece. Nije bilo ni pasa; glad je sada verovatno bila veća muka u ovom mestu. Svugde su se skupine naoružanih ljudi probijale kroz blato do kolena koje je još sinoć bilo sneg; dvadesetoro ovde, pedesetoro onde, rušili su ljude koji nisu bili dovoljno brzi da im se maknu s puta, čak terajući volovske zaprege da ih zaobiđu. Uvek ih je bilo stotine na vidiku. Mora da ih je bilo na hiljade u gradu. Masemini vojnici bili su ološ, ali njihova brojnost je nadomeštala njihove dosadašnje mane. Hvala Svetlosti da se čovek složio da povede samo stotinu. Trebalo je sat vremena svađanja, ali složio se. Na kraju je pobedila Masemina želja da brzo dođe do Randa, čak iako nije hteo da Putuje. Malo je njegovih sledbenika imalo konje, a što ih više pešači, to će se sporije kretati. Bar će stići u Perinov logor do večeri.

Perin nije video nikoga na konju osim njegove družine, i privlačili su poglede naoružanih ljudi, kamene poglede, grozničave. Lepo odeveni narod često je dolazio Proroku - plemići i trgovci u nadi da će im ponizna pojava doneti više blagoslova i manje kazni - ali uglavnom su išli pešice. Put im je bio slobodan, osim što su morali da jašu kroz grupice Maseminih sledbenika. Ako odlaze na konjima, to mora da je Masemina volja. Svejedno, Perin nije osećao potrebu da drugima kaže da ostanu blizu. U Abili se nešto spremalo i niko s pola mozga neće hteti da bude blizu kada se to nešto pokrene.

Bilo je pravo olakšanje kada je Balver potaknuo svojeg škopca širokih nozdrva iz sporedne ulice odmah ispred niskog drvenog mosta koji je vodio izvan grada, skoro jednako veliko olakšanje kao kada je osetio da su prešli most i prošli poslednje stražare. Mali čovek stisnutog lica, s kvrgavim zglobovima i u običnom smeđem kaputu, koji je na njemu više visio nego što ga je nosio, mogao je paziti na sebe bez obzira na svoj izgled, ali Faila je postavljala pravila u domaćinstvu plemićke žene i bila bi više nego nezadovoljna ako bi Perin dopustio da se što zlo dogodi njenom pisaru. Njenom i Perinovom. Perin nije bio siguran kako se oseća što ima pisara, ali čovek je posedovao veštine koje su sezale dalje od lepog pisanja. A pokazao ih je čim su izašli iz grada, među niskim, šumovitim brdima. Većinom su grančice bile ogoljene i ukočene, a one koje su zadržale nešto lista ili iglica prštale su jarkim zelenilom naspram beline. Imali su put samo za sebe, ali smrznuti sneg u brazdama usporavao im je jahanje.

„Oprostite mi, moj lorde Perine", promrmljao je Balver naslanjajući se na sedlo da virne mimo Elijasa, „ali slučajno sam načuo nešto tamo što bi vam moglo biti zanimljivo." Nenametljivo se nakašljao u rukavicu, a tada brzo uhvatio kaput i čvrsto ga omotao oko sebe.

Elijas i Aram nisu čekali Perinovu naredbu da se vrate u kolonu sa ostalima. Svi su se navikli na čovečuljkovu potrebu za privatnošću. Perin nije mogao ni da pretpostavi zašto bi Balver hteo da se pretvara kako niko drugi ne zna da on sakuplja informacije iz svakog grada ili sela kuda su prošli. Znao je da Perin sve što sazna razmatra s Failom i Elijasom. U svakom slučaju, bio je vrlo dobar u njuškanju.

Balver je nagnuo glavu da bi postrance gledao u Perina dok jašu. „Imam dva delića vesti, moj lorde; jedan smatram važnim, a drugi hitnim." Bilo hitno ili ne, glas mu je bio suv, kao šuškanje mrtvog lišća.

„Koliko je hitno?“ Perin se sam sa sobom opkladio o kome bi mogao biti taj prvi delič vesti.

„Možda vrlo hitno, moj lorde. Kralj Ailron je poveo bitku sa Seanšanima kod grada Jeramela, otprilike sto milja zapadno odavde. Ovo je bilo otprilike pre deset dana." Balver razdraženo napući usne. Nije voleo netačnost; nije voleo da ne zna. „Pouzdane informacije su retke, ali je amadicijska vojska bez sumnje pobijena, zarobljena ili se rasula. I bio bih vrlo iznenađen ako ih je ostalo više od sto sve skupa, bilo gde, a oni će uskoro krenuti u razbojništva. Sam Ailron je otet, zajedno sa svojim celim dvorom. Amadicija više nema plemstva koje nečemu služi."

Perin u sebi označi da je izgubio opkladu. Balver je uglavnom dolazio s vestima o Belim plaštovima. „Šteta za Amadiciju, rekao bih. Za zarobljene, u svakom slučaju." Prema Balveru, Seanšani su bili surovi prema vojnim zarobljenicima. Tako Amadicija više nije imala vojsku, niti plemstva da podignu i povedu još jednu. Ništa da spreči Seanšane da se prošire koliko god žele, iako se činilo da se veoma brzo šire čak i kad im se suprotstavljaju. Najbolje da jaše na istok čim Masema dođe u logor i onda da ide što brže može dok god ljudi i konji to mogu izdržati.

To je i rekao, a Balver klimnu, s jedva vidljivim smeškom odobravanja. Čovek je cenio kada Perin uvidi važnost njegovih vesti.

„Još nešto, moj lorde", rekao je. „Beli plaštovi su učestvovali u bici, ali izgleda da je Valda uspeo da ih na kraju većinu makne s bojišta. Taj ima sreću Mračnoga. Čini se da niko ne zna kuda su otišli. Ili će pre biti da svi kazuju drukčije. Ako smem da kažem, ja sam za istok. Dalje od Seanšana." I prema Abili, naravno.

Onda opklada nije izgubljena. Iako čovek nije time započeo. Izjednačenje, možda. Daleko napred, soko se vinuo visoko u nebo bez oblaka, i pošao na sever. Doći će do logora mnogo pre njega. Perin se mogao setiti vremena kada je imao malo briga, koliko i taj soko. Bar u poređenju sa sadašnjicom. Beše to vrlo davno.

„Pretpostavljam da Bele plaštove više zanima da izbegnu Seanšane nego da smetaju nama, Balvere. Ionako se ne možemo zbog njih kretati brže nego zbog Seanšana. Jesu li oni drugi deo vesti?"

„Nisu, moj lorde. Jednostavno, zanimljivost." Balver je, izgleda, mrzeo Decu Svetla, pogotovo Valdu - zato što se loše poneo prema njemu negde u prošlosti, slutio je Perin - ali kao i sve ostalo kod ovog čoveka, bila je to suva, hladna mržnja. Bez strasti. „Druga vest je da su Seanšani vodili još jednu bitku, ovu u južnoj Altari. Protiv Aes Sedai, moguće, iako su neki spominjali muškarce koji usmeravaju." Napola se okrenuvši u sedu, Balver je pogledao natrag na Grejdija i Niejlda u njihovim crnim kaputima. Grejdi je razgovarao sa Elijasom, a Niejld sa Aramom, ali oba Aša’mana izgledala su kao da drže šumu na oku, što su činili i Zaštitnici iza njih. Aes Sedai i Mudre su takođe tiho razgovarale. „Protiv čega god da su se borili, moj lorde, jasno je da su Seanšani izgubili i da su ih otposlali natrag u Ebou Dar."

„Dobre vesti." Perin je to rekao ravnodušno. Dumajski kladenci mu ponovo blesnuše u mozgu, jače nego pre. Za trenutak je bio leđa uz leđa s Loijalom, očajnički se boreći, siguran da mu je svaki sledeči dah poslednji. Prvi put toga dana on zadrhta. Barem Rand zna za Seanšane. Barem na to ne mora da misli.

Postao je svestan da ga Balver posmatra. Proučava ga, kad kao ptica proučava nekakvu čudnovatu bubu. Video ga je da drhti. Mali čovek voli sve da zna, ali ima tajni koje niko nikada neće otkriti.

Perin skrenu pogled opet na sokola, čak i njemu jedva vidljivog. Naveo ga je da pomisli na Failu, svoju vatrenu sokoliću. Svoju prelepu sokoliću. Odbacio je iz svojih misli Seanšane i Bele plaštove, pa čak i Masemu. Barem na neko vreme.

„Hajde da malo ubrzamo korak", doviknuo je ostalima. Soko će možda videti Failu pre njega, ali za razliku od ptice, on će videti ljubav svoga srca. I danas neće vikati na nju što god da se dogodi.